Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дан'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.
  2. У Храму Свете Тројице у Купинову, који је обновљен након 80 година, у недељу 7. августа 2022. године је по први пут служена Света Литургија, а овим селом је у свенародној литији од цркве св. Луке до цркве Свете Тројице, пронет кивот са делићем моштију преподобне Мајке Ангелине, известила је за радио "Слово љубве" гђа Зорица Зец. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије сремске. Током Свете Литургије, парох купиновачки Предраг Михајловић одликован је чином протојереја за делатну љубав према Мајци Цркви и труд у обнови ове светиње. Владика је беседи подсетио на речи св. Мајке Ангелине да су "храмови наши белези и тапије", а уручена су и признања Епархије сремске - Орден св. Мајке Ангелине и Архијерејска Грамата. Беседа Епископа Василија: Одлука о одликовању о. Предрага: Додела Ордена и признања Епархије сремске: После торжествене Литургије проповед је одржао Епископ Василије, подсетивши на житије ове српске светитељке која је много задужила српски род задужбинама и својим синовима, Јованом и Максимом. Владика је прочитао и потресне речи деспотице српске Мајке Ангелине, пред њено престављење Господу. "Тамо где се врши Литургија овога и онога света, ту је пунота бића Божјег, ту се призива име Божје, ту се Свете Тајне свршавају за добробит и спасење рода људског. Зато су храмови јако потребни и они су наши белези и тапије. Где год да има нашег српског народа у свету, од Ванкувера до Новог Зеланда, по Африци... било где, наш народ поред домова и кућа, прво почиње да гради светињу прво Богу да Њему захвали што га је сачувао и очувао. Зато и ми данас сабрани воде у храму Свете Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, благодаримо Богу што нас је удостојио да ми будемо они учесници у историји свог народа обнављајући своје светиње, подижући своје цркве, за поколења која долазе, за добробит наше деце која ће стасати после нас..." казао је Преосвећени Владика Василије. Орден Мајке Ангелине додељен је мајкама са више деце - Александри Чалић (петоро деце) и Милици Радошевић ( четворо деце) док су грамате додељене заслужнима за градњу и за донаторство, а грамата је припала и председнику Општине Пећинци за делатну љубав према Мајци Цркви. У порти је припремљен културно-уметнички програм и послужење за све госте, а народа је било као ангела - не може се нити пребројати нити сагледати. Сабору Мајке Ангелине присуствовала је покрајинска секретарка за културу, информисање и односе с верским заједницама гђа Драгана Милошевић, као и председник Општине Пећинци господин Синиша Ђокић. Покрајинска Влада је издвојила од 2018. године новчана средства у висини од 3,5 милиона динара. Свесрдну помоћ пружа и Општина Пећинци са верним народом како у Епархији сремксој, тако и широм наше Свете Цркве у Отаџбини и расејању. *** Свети храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Купинову саграђен је у периоду 1803-1814. године заслугом свештеника Георгија Крстоношића и Дионисија Радовановића као и мештана села Купинова. Иако на сам помен говори о прошлости, тој давној 1802. години, да подсетимо да је по команди Петроварадинске регименте која је затражила од мештана “шанца Купинова” да подигну нову Цркву услед знатног повећања броја становника и вернога народа, црква и подигнута – 1814. године. Минирана је 11. јула 1944, године када је тешко оштећена, а сви предмети и драгоцености су отуђени и упропашћени. Комисија за културну штету наводи: Ради се овде о таквим стварима и старинама које потичу из једног чудесног светлог периода српске историје, када су задњи остаци српске државе, на свом сутону давали максимум свог животног значења на културном, историјском и уметничком пољу, а Купиново је као ондашњи смањени центар Српске државе која је тонула, привлачио најбоље уметнике ове епохе. Ово село се некада звало - "Краљевски град“, јер се у њему налазе остаци града Купиника, седишта српског деспота Лазаревића и Ђурђа Бранковића, Уз Божју помоћ црква је сачувана, макар као и рушевина без звоника и крова, те проглашена спомеником културе од великог значаја. Обнова цркве је уследила од 2018. године. У понедељак, 18. јула 2022. године Епископ Василије је освештао нова црквена звона и Часне Крстове за храм Силаска Светога Духа, док је круна звоника подигнута 2. августа 2022. године, о чему је наш радио известио благодарећи Епархији сремској. Извор: Радио "Слово љубве"
  3. О ономе што се догодило у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године сазнаће се тек много касније, кад буду прикупљена бројна, лажна и истинита сведочења. Појављиваће се разне верзије и до дана данашњег нико неће моћи са сигурношћу да тврди да је нека апсолутно тачна. То ће заувек остати ноћ о којој ће се судити само по гласинама и легендама. Ипак, кад се узме оно у чему се сви слажу, уз оно што је логично и оно што је вероватно, добија се ова слика… — Те ноћи, у два сата, Јуровски је започео свој крвави посао. Пробудио је цара и царицу, њихову децу и све који су спавали у кући. Наредио им је да се брзо обуку и окупе у сутерену. Бивши император, бивша императорка, четири принцезе, доктор, кувар и лакеј, излазе из својих соба. Император носи бившег наследника престола. Њих двојица имају капе на главама, императорка и девојке су у хаљинама, без капута и без шешира. Напред иде цар са сином. Не показују страх, нема суза, нема питања… © WIKIPEDIA/ RAS67 МИСТЕРИЈА: Да ли је неко од Романових, ипак, преживео? Девојке носе јастучиће, а једна је понела и псића. Излазе у двориште, а отуда улазе на друга врата у собу у сутерену. Ту собу је Јуровски изабрао зато што је била укопона, па ће се из ње мање чути пуцњи, што ће му дати времена да однесе тела и уништи их. Једино није предвидео да мали прозор те собе гледа на двориште, и да су два стражара могла све да виде. Али њихово сведочење није било неопходно. Злочинци се нису устручавали да причају. Напротив, и Јуровски, и његов саучесник Медведев, целог живота ће се поносити оним што су урадили и хвалити се како су пуцали цару директно у главу. Занимљиво је да су то изјавили сви који су учествовали у овој операцији. И то је, највјероватније, тачно. Свако од њих је хтео да буде главни, да баш он убије цара! А кад све прође, сви ће они писати своје успомене, такмичиће се ко је имао више заслуга у том злочину! И добијаће награде, ордење… По њима ће се називати улице, школе, метро станице… И данас, кад вероватно нико више не мисли да је било нормално убити цара и царицу без суда, па још и њихову децу, од којих је троје било малолетно, ти називи нису промењени. Кад су сишли у сутерен, царица се пожалила да нема где да седне. Донете су две столице, за њу и за Алексеја. Јуровски наређује да се сви построје поред зида, уз објашњење да намерава да их фотографише: © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Цар Николај Романов са женом Алексндром Федорова и ћерком Олгом — У Москви не верују да сте живи, морам им послати потврду. И они су се дисциплиновано поређали. Улазе егзекутори. Имена неких заувек ће остати упамћена — два Медведева, комесар Јермаков, Ваганов, Никулин, један непознати војник и шест војника из ЧК. Било их је укупно 12, са Јуровским који је себе називао командантом. Према неким сведочењима, међу војницима Летонцима био је и Имре Нађ, будући лидер мађарске револуције од 1956. године, који ће касније бити стрељан у Будимпешти. Треба поменути и двојицу Летонаца који су одбили да учествују у злочину. Њихова имена нису запамћена. Вероватно су жртве у том тренутку све схватиле, али се нико није ни померио. Уосталом, нису имали куд, у соби површине између 30 и 35 квадрата било их је укупно 23. Јуровски хладнокрвно изговара: „Ваши рођаци су покушали да вас ослободе, али нису успели. Зато ћемо вас сада стрељати!“ Кажу да је цар рекао: „Шта, шта?“, а онда додао: „Господе, опрости им!“, а онда: „Не знате шта радите!“ И свих 12 пиштоља пуца у цара. Цар одмах пада. Пала је велика руска империја! © ФОТО: RUSSIAINPHOTO.RU Цар Николај Романов са супругом током заточеништва у Царском селу Почиње бесомучна пуцњава по осталима. Али, шта се то дешава? Меци се одбијају од принцеза! Сујеверне војнике хвата паника. Принцезе, собарица Демидова, царевић Алексеј и доктор Боткин, упркос киши метака, дају знаке живота. Кнегиња Анастазија вришти, Демидова устаје… И престолонаследник необично дуго живи… Војници не знају шта да раде. Јуровски се не боји Бога, он хладнокрвно прилази и пуца неколико пута царевићу у главу. Наследник се смирио… За сваки случај, дотући ће га бајонетима. Крв ће тећи у потоцима… А онда, пошто су констатовали смрт, износе тела и убацују их у камион… У три ноћу, све је било готово! То је, рекло би се, најлогичнија верзија. О броју испаљених метака, врстама оружја из кога је пуцано, биће исписане читаве књиге. Неки учесници тог крвавог догађаја изјавиће у истрази да је испаљен невероватан број метака. Помињу се бројеви од 500 до 700, што делује прилично невероватно. Чему толика пуцњава да би се са растојања од неколико метара убило неколико људи!? © SPUTNIK/ Династија Романов Злочинци су предузели у историји незапамћене мере да се никад не сазна шта се стварно догодило у кући Ипатјева — лажно су обавестили јавност да је само цар убијен а породица „смештена на сигурно место“, уништавали су лешеве, организовали су лажну сахрану, лажни судски процес и лажни истражни комитет. Готово читав век се историчари и истраживачи баве реконструкцијом догађаја те кобне ноћи, и до данашњег дана се неће сложити. А завера? Формално — и завера је постојала. Бољшевицима је био неопходан разлог за злочин који су се спремали да учине. Зато је цар једног дана у боци од млека које им сваког јутра доносе монахиње, нашао писамце са планом за бекство, написано на француском језику, са правописним грешкама. „Ми, група официра руске армије…“ CC BY 3.0 / ВИКИПЕДИЈА Последњег Романова у царској Русији родила је Српкиња Ако су те грешке и збуниле императора, и наводиле га на опрез — царицу нису. Племство, које одлично говори француски, одавно их је издало. Остали су им верни, у то царица искрено верује, само „прости“ официри и војници који су, ево, спремни да помогну. А њихов француски није баш на нивоу… Александра је одушевљена — то је помоћ „одозго“. Она моли Николаја да одговори и прихвати понуђени план. Као и обично, цар је слуша. Почиње чудна преписка. „Морате да одлепите прозоре (прозори су се у Русији, зими, лепили специјалним лепком, како би се спречио губитак топлоте), да бисте могли да их отворите када затреба. Молим вас да ми тачно кажете који ће то прозори бити. У случају да царевић не може да хода, то ће отежати ситуацију. Питајте доктора може ли на сат или два да га успава неким наркотиком? Не секирајте се, нећемо ништа предузети ако унапред не будемо сигурни да ћемо успети…“ Цар не зна како да неприметно отвори прозор, али, тамничари ће се за то сами побринути. Њима су докази неопходни, па ће прозори бити одлепљени на Свету Тројицу. © SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ Николај Романов „Отворили су један прозор… Ваздух у соби је постао приметно чистији“. Цар одговара на писмо и шаље га, такође, у боци: „Други прозор од угла који излази на трг отворен је већ два дана, чак и ноћу. Прозори број 7 и 8 код главног улаза увек су отворени. У соби су командант и његови помоћници који представљају унутрашњу стражу. Има их 13, наоружани су пушкама, револверима, бомбама… Командант и његов помоћник улазе код нас кад пожеле. Дежурни обилази кућу два пута на сат. На балкону је један митраљез, а испод балкона други. Прекопута наших прозора, с друге стране улице, налази се стража у малој кући. Она се састоји од 50 људи…“ Све јасно, прецизно, војнички! Чудна преписка се наставља. Уверен да је слобода близу, император не заборавља оне који су му били тако одани — доктора, дворску даму, кувара… Зато пита да ли може и њих да поведе са собом. А да бекством не би довео у незгодну ситуацију оне којима је посао био да их чувају, а који су колико-толико били љубазни према њима, цар објашњава да он не може да бежи јер ће онда стражари и официри страдати. „Ми можемо да будемо само отети“. © SPUTNIK/ ИГОР РУСАК Романови стигли у Русију Николај је опрезан, зна да у сваком тренутку стража може да уђе у собу и претресе их, па уништава писма. Али, по свом старом обичају, све записује у дневник. Па и то да је 14. јуна целу ноћ, по договору са „спасиоцима“, цела породица била будна и спремна да буде отета. „Али, дани су пролазили а ништа се није догађало, а чекање и несигурност су за све нас били веома мучни“ — записаће касније. Како ли су се само радовали „организатори бекства“ кад су видели дневнике! Обавили су посао! Сад имају доказ да је постојала „монархистичка завера с циљем да буде ослобођена царска породица“. Радзински ће после 70 година у архиви пронаћи доказе да је писма потписана надимком „Официр“ писао Петар Војков, члан извршног комитета Ванредне комисије. Тако су бољшевици и формално обезбедили себи доказе да се припрема бекство, и могли су да доведу посао до краја. После стрељања Николаја Другог, трг на коме се налазила кућа називан је „Тргом народне освете“. До Другог светског рата у кући је био музеј, и револуционари свих земаља волели су да се сликају испред зида — оног на чијој су унутрашњој страни и даље стајале рупе од метака и крв коју нису могли да униште ни прање ни кречење. Кућа је потом враћена инжењеру Ипатјеву, али ју је он ускоро продао и отишао у емиграцију. За време Другог светског рата у њој ће се чувати експонати из Ермитажа… А оригинални намештај који су користили Романови разнеће „хероји“ који су се прославили оне страшне ноћи. Неке делове тог намештаја купиће касније чувени руски уметници Галина Вишњевска и Мсистлав Ростропович. (одломак из књиге Љубинке Милинчић „Последњи Романови — пут патње“), sputnjik
  4. У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Подсетимо Руска Православна Црква сваке године додељује медаље за „Љубав и верност“ супружницима који су у заједници најмање 25 година. ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ, МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести. У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом. Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”. Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија. Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна. После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења. Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна/8 јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици. Настојатељ храма Вознесења Господњег (Мало Вознесење) прот. Генадије (Огрисков) Текст преузет са интернет-странице Православна породица. Извор: Радио "Слово љубве"
  5. СПЦ 2. јула по новом календару молитвено помиње великог свеправославног светитеља, Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Подсећамо да се честица његових светих моштију налази у београдској Саборној цркви, у Икони крај леве певнице, од 2009. године, те да се редовно служи Акатист светоме, а на дан празника Света Литургија - ове суботе, 2. јула 2022. године, почеће у 7.30 часова. У наставку је чудесно житије Светог Јована и кратка повест о томе како су честице моштију стигле у београдску Саборну цркву. У овом престоничком храму су током историје биле су похрањене мошти Св. Петке Трнове, Св. краља Стефана Првовенчаног (Симона монаха), Св. цара Лазара Косовског Св. кнеза Стефана Штиљановића и Св. цара Уроша Петог (Нејаког), а у овој светињи су и гробнице значајних историјских личности - митрополита Михаила, митрополита Инокентија, патријарха Гаврила, патријарха Викентија, затим владара Милоша и Милана Обреновића, као и гробови Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Житије Светог Јована Шангајског Св. Јован Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Са очеве стране, био је српског порекла, па је стога и задржано породично прослављање Св. Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу. Предак му је био Светотељ Јован Тобољски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао. Србија и Охрид Након завршеног Правног факултета, због револуције у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве и постаје омиљен међу парохијанима, а доцније је у овоме храму и служио. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са двојицом потоњих светитеља, владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај је ђацима говорио за Св. Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи Светитељ. Св. Јован Шангајски ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке на спавању, покривао их, благосиљао и молио се над њима. Од дана монашења до краја живота, никада више није спавао у кревету; ноћи је проводио на коленима, у молитви. Шангај Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку. На Западу Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију. Свакодневно је и обилазио душевне и друге болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. Америка Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свердно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила...По његовом благослову, о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве, Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ и прихвата их у своје окриље, као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, Св. Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Упокојење Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предајао је своју ангелску душу Господу 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је Св. Јован веома поштовао и волео. Свете мошти Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску, који је Св. Јован подигао. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (алкохоличара и наркомана), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности. Гроб Св. Јована Шангајског одмах је постао стециште многих поклоника из читаве васељене. Патријарх српски Павле походио је гроб Светога 1992. године, током своје историјске посете Америци. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се Патријарх Павле поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији. Канонизован је у Сан Франциску 1994. године, као Св. Јован Шангајски и Санфранцискански. Саборна црква у Београду Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборне цркве. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборној цркви. Од тога дана, братство Саборне цркве је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворској капели Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са епископом сремским Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдске Саборне цркве. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборној цркви, крај леве певнице. * * * Неке од поука светог Јована Шангајског: (Са странице Саборне цркве, рубрика Живот цркве, изабране беседе Св. Јована Шангајског) "Зар не знаш да Црква данас има непријатеље који је прогоне споља и изнутра? Зар ниси научио да је у тегобним временима сваки хришћанин одговоран за пуноту Хришћанства? И да је СВАКИ члан Православне Цркве одговоран за ЦЕЛУ Цркву? У времену попут овог, од суштинске важности за очување Хришћанства јесте да су православни посленици у стању да делају за Христа не зависећи на сваком кораку од других. Похвално је када се баве стваралачким послом, не чекајући подробна упутства". "Причешћивање Светим Тајнама ће нас припремати за трпезу у вечном Царству Божијем". "Ради тога нам је потребно свеноћно бдење, да бисмо се духовно зближили са празником и да би стварна посета Литургији за нас имала пуну вредност и била спасоносна". "Видим све тешкоће, како садашње, тако и будуће. Што су оне веће, то је значајнији успех. А сваки почетак без тешкоћа је осуђен на пропаст". "Пажљиво процењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога". "Уздам се у молитве и заштиту великог мноштва небеских заступника хришћана". "Смиреност Христова отворила је небо". "Немогуће је проповедати Јеванђеље, не показујући љубав кроз дела". "Која се корист ближњем може учинити, него да га припремимо за живот вечни..." "Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству". "Може се молити и пред старом и пред савременом иконом. Важно је да се молимо, а не да се поносимо 'ваљаним иконама'..." "С ким сте, децо, и кога желите да следите?" "Одбацимо од себе све што нас одваја од Христа!" Извор: Саборна црква Извор: Радио Слово љубве; Саборна црква
  6. Епархија канадска је најавила торжествену прославу Епархијског дана 19. јуна 2022. године, када ће Свету архијерејску Литургију служити Епископ канадски г. Митрофан, а потом ће бити одржана највећа смотра српског фолклора у Канади. Извор: Епархија канадска
  7. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164
  8. мај 18, 2022 Актуелности, Помјесне Цркве, mitropolija.com Хиљаде православних верника прошло је јуче улицама Тбилисија у част Дана породице, уз благослов веома вољеног патријарха Илије II. Празник је установио Патријарх Илија 2014. године, а поклапа се са Међународним даном борбе против хомофобије, трансфобије и бифобије, који пропагандно говори у корист неморалног начина живота. У својој беседи на Дан породице 2019. године, Патријарх је објаснио да прослава није акт агресије ни на кога, већ произилази из искрене бриге за Грузију. Традиционална масовна литија је протекле две године сведена на литију свештеника због пандемије КОВИД-а, али су верници ове године дали снажну подршку. „Грузија је традиционална земља, а као и у другим традиционалним земљама, за нас је од посебног значаја снага породичне институције. Зато га друштво увек слави са великом радошћу“, пише прес служба Грузијске патријаршије. Овогодишња поворка била је посвећена и миру у Грузији, Украјини и широм света. Прошле недеље, 11. маја, група свештеника прешла је грузијско-турску границу са Ацкурском иконом Богородице, упутивши се ка Тбилисију. Икона је јуче стигла у кашветски храм Светог Ђорђа у центру Тбилисија, где је патријаршијски местобљуститељ и сенакски и чкоротцуиски митрополит Шио служио светску литургију, након чега је кренула литија, упутивши се ка храму Сиони, где је отворена изложба радова деце, посвећена темама породице и мира. „Морамо учинити све да сачувамо“ светост породице, „јер уништење породице је уништење и нестанак нације; какво је стање породице, такво је и стање нације“, рекао је митрополит Шио у беседи. Учеснике је благословио Патријарх Илија са терасе Патријаршијске резиденције. Извор: https://orthochristian.com/146204.html Превела: Љиљана Поповић
  9. Прошле године, на данашњи дан, на свечаном отварању међународног научног скупа посвећеног Светом Василију Острошком, честитамо сам присутнима Дан побједе над фашизмом, истичући потребу да наш српски народ, као онај који је имао два антифашистичка покрета отпора, не заборави да су оба идејно супротстављена покрета дала свој допринос у слому чистога зла. Послије тога сам добио једну врсту протеста и “лекције”. Наравно, са десна. Поштовао сам и поштујем успомену на ужасе терора који се десио након 9.маја над српским народом, али сам сматрао – и данас сматрам – да вишеслојно освештавање трагедије сваке од наших породица и цијелог нашег народа не смије да потисне и избрише осјећај епохалног заједништва народа који је побједио тада и који је једиснтвен и данас, од Бање Луке до Владивостока. Уосталом, народ који је деценијама заборављао непрегледне жртве фронтова, логора и јама како би живио у државама које су му други пројектовали мора наћи начина да истовремено памти све своје жртве, али и да не дозволи да му сјећање на братоубилачки мрак не уништи јединство у оном најважнијем – јединство у Завјету и опстанку, у памћењу Смисла за који је свака српска жртва живјела и умирала. Да само јединствени, сабрани, са свијешћу о несаломивом јединству народа можемо да опстанемо данас најбоље свједочанство јесте наша Република Српска која је настајала тако што смо нашли мјеста и начина да се на Козари поносимо НОБом али у Херцеговини- да се поносимо ЈВуО, тако што су официри ЈНА и војници и старешине које је ковала борба, а који су баштинили насљеђе ЈВуО били у једном строју. И данас су, чини се, Српска и Русија, ма колико несамјерљиве величином, свјесне значаја жртве дједова и свјесне дејствовања истих фактора против којих смо се борили и тада. Разарати јединство тог великог народа данас значи сврстати се на страну сила побјеђених 1945. Нама је зато данас потребно лијечење од титоизма, а не негирање жртве Срба који су погинули у партизанима, управо као што нам све данас показује колико је илузорно било и савезништво са будућим НАТО силама и очекивање ЈВуО да ће њихова жртва бити поштована код “идејних” савезника. Зато: не рехабилитација титоизма и оправдање натоизма већ славље жртве људи који су нам дали да уопште опстанемо и да сачувамо образ. То је она предками дана(я) мудрост народна(я)… Зато: увијек и заувијек – сретан Дан побједе над фашизмом! Хвала ђеду – и прађеду – за побједу!
  10. Данас, 24. марта 2022. године, у Краљеву ће бити обележен Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године, коме ће присуствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, сазнаје Радио "Слово љубве". Централна церемонија обележавања Дана сећања одржаће се на Тргу српских ратника са почетком у 20 часова, а пре тога ће Патријарх Порфирије служити парастос жртвама. Пре 23 године, НАТО је почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. Према подацима Министарства одбране Србије, током ваздушне агресије НАТО-а убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције. Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајца, а 25 особа се и данас води као нестало. Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених уранијумом. Извор: Радио "Слово љубве"
  11. У децембру 2011. Генерална скупштина УН је одредила 21. март као светски дан обележавања особа са Дауновим синдромом, симболично због додатног 21. хромозома. Даунов синдром је последица постојања једног хромозома више у ћелијама детета. Уместо 2 хромозома која чине 21. пар, ова деца у својим ћелијама имају 3 хромозома (од којих 2 чине 21. пар а један је вишак), па се зато Даунов синдром назива још и Тризомија 21. Назив Даун потиче од имена енглеског лекара Лангдона Дауна, који је 1866. године први описао синдром на свом детету, а тек 1959. је установљено да је узрок овог синдрома тризомија. У 95-97 одсто случајева Даунов синдром није наследна болест и јавља се у свим расама и економским групацијама. У просеку се једно од 1.000 или једно од 1.100 деце рађа са овим синдромом широм света. Степен тешкоћа са којима се сусрећу особе са овим синдромом варира, али у сваком случају подразумева интелектуалне потешкоће ( просечан ИQ је између 25 и 80), отежано учење, кашњење у развоју, могуће здравствене проблеме као и карактеристичан физички изглед. Године 1929. дужина живота особа са Дауновим синдромом износила је 9 година, данас захваљујући благовременој дијагностици и лечењу природних аномалија њихов животни век је продужен на 50 година и дуже. „Овај дан обележавамо како бисмо пробудили свест и разумевање и дали међународну подршку како би се побољшао положај људи са Дауновим синдромом, а самим тим и квалитет њиховог живота. Желимо да дамо подршку њиховом интегрисању у ширем друштву, да им осигурамо место у вртићима, школама и на пословима“, главне су поруке обележавања овог Дана. Оно што можете данас урадити како бисте пружили подршку и љубав особама са Дауновим синдромом је да обујете дугачке шарене чарапе, чарапе су узете за симбол јер су сличног облика као хромозоми, као и због тога што их особе с овим синдромом не могу упарити, и да поделите то на својим друштвеним мрежама са хасхтагом #LotsOfSocks. https://www.danas.rs/zivot/svetski-dan-osoba-sa-daunovim-sindromom/
  12. Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Име бадњак повезано је са речју "бдети" (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући рођење Господа и Спаса Исуса Христа. Због самог обичаја бдења и некадашње ситуације без електричне струје било је нужно осветлити просторије свећама, које су уједно и - пре свега - биле символ новог живота и наде. На сам Бадњи дан су укућани рано устајали, а жене су правиле божићни ручак, спремале дом и припремале посну храну за вечеру, будући да се на Бадњак пости. Вечера је почињала после вечерњег богослужења и паљења бадњака пред Храмом. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а уз покровитељство Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, музички састав Перивој снимио је четири нове композиције - Бели крин, Божји дан, Слављеничка песма и Песма Крсту. Звучни запис разговора За прве три песме снимљени су и изузетно квалитетни видео спотови у коме је верно дочарано духовно, материјално и природно благо пиротског краја. На пројекту је радило много уметника из различитих сфера и то из више крајева Србије, а све је завршено за мање од седам месеци. Извор: Радио Глас
  15. У суботу 9. октобра 2021. године на Задушнице и празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова у зајечарској Саборној цркви служена је архијерејска Литургија. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић. Након читања одељка из светог Јеванђеља, отац Новак беседио је о другом Христовом доласку када ће сви мртви васкрснути и када ћемо се сви заједно преобразити и узнети на облацима у сусрет Богу. По завршетку Литургије Епископ Иларион честитао је колачарима, вероучитељима, студентима и свима осталима који прослављају Светог Јована Богослова, а свима упокојенима молитвено пожелео вечни живот у Царству небеском. Извор: Епархија тимочка
  16. Србија и Република Српска 15. септембра обележавају заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. На централној манифестацији на Савском тргу у Београду, код споменика Стефану Немањи, говорили су Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. -Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима, казао је Патријарх српски г. Порфирије чије беседу преносимо у целини: -Нека нам је срећан и благословен празник националног јединства, слободе и заставе! Бог је створио сваког човека и сав људски род, по својој слици и прилици, а Бог је савршено јединство и савршена заједница у љубави три Личности: Оца и Сина и Светога Духа. То што је човека створио по својој слици и прилици, заправо значи да га је позвао да заживи, у мери којој му је то могуће, божански начин постојања, јединства и заједнице различитих личности, и да такав начин живота учини сопственом реалношћу у времену и вечности. Сваки човек је створен са својим даровима и способностима, са својим посебним, личним печатом, а опет је свако, као учесник заједничке, људске природе, истовремено у заједници са свим људима и различит од њих. Кажем различит, а не супротстављен, не противречан другоме. Човек може да спозна себе, своју општост и своју посебност тек у међусобном прожимању са другим људима, да има могућност да расте и дарује себе другоме, али и да се обогаћује другим. Зато не чуди да је први благослов Божји упућен људима била заповест о породици: Оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се својој жени, и биће двоје једно. Породица није дата да буде циљ сама по себи, него да би била конкретно училиште у којем се учимо изграђивању јединства у различитости и љубави према другоме, да бисмо истовремено себе даривали другима и откривали и живели личне димензије свога бића. Не можемо волети друге, који су удаљени од нас, ако најпре не волимо свога оца, своју мајку, свога брата, сестру, свога комшију, своју породицу, свој род, свој народ. То је логика и природни духовни поредак ствари по коме се јединство изграђује пошавши од конкретног, појединачног, личног, ка општем и свеопштем. Сваки други редослед је неприродан и може да створи посебно дубоке проблеме. Зато морамо на првом месту упознати себе, оно што нас непосредно окружује, упознати оно што је нашее, како своје потенцијале, успехе, узрастања, оно што је добро и врлина, да бисмо могли да растемо, напредујемо и идемо даље – исто тако морамо спознати и своје слабости, како бисмо се исправљали и бивали бољи. И једног и другог има на претек у нашој прошлости, у нашем предању. Због тога у предању, у ономе што је наша прошлост, морамо трагати за својим надахнућима. Добро је чути шта други говоре о нама, али, пре свега тога, ми морамо упознати себе и морамо упознати своје. Морамо се усредсредити, захватити из самог корена нашег бића, и, црпећи из њега Богом нам дате сокове, ићи напред. Не могу нам други, кроз своје интерпретације нас самих, наших мисли, наших дела рећи ко смо ми, на дубљи и аутентичнији начин од онога који је нама, када поступимо по описаном реду, могућ. Јединство породице, јединство фамилије, јединство народа, наравно, не сме бити засновано на себичним интересима, и ни у ком случају не сме да послужи томе да се затворимо у себе, да се одвојимо од других, или да бисмо са њима, не дај Боже, били у конфликту. На тако заснованим циљевима наше јединство, као и свако друго јединство, постало би деструктивно, претворило би се у своју супротност и вратило нам се као бумеранг, који би нас у потпуности раскомадао. Због тога, грађење јединства за циљ има стваралачко развијање сопствених дарова. То је процес сазревања, који треба да роди плодове, којима ћемо урасти и, као такви, обогатити друге, али и постати способни да њима будемо обогаћени, на тај начин идући из славе у славу, ка Богом записаној космичкој хармонији. Понављамо: логика људског раста и хода ка вечности од личног, појединачног, ка општем, саборном. Свака друга логика живота појединца и заједнице, разбија и заједницу и појединца, и на локалном и на општем нивоу. Не можеш бити светски, а да ниси свој. Тек кад си упознао себе и када си свој, кад си једно у себи и са својима, кад си једно са својим народом, стекао си инструмент којим ћеш упознати свет и постати једно са њим, којим ћеш моћи да отвориш своје срце и у њега сместиш све људе и све народе. И не можеш поштовати другог и његову слободу, а да не поштујеш себе и не браниш и не развијаш своју слободу. Али, исто тако, ни други те неће поштовати, ако ти не волиш и непоштујеш себе и своје. То су савршено знали аутентични и дубоки тумачи српске и светске културе, попут, на пример, великог Михиза, који је сличним поводом рекао: То се, између осталог, види у култури кроз две битне ствари: императив је рећи оно што је твоје, али га исказати на такав начин да може да кореспондира, да буде у таквим координатама, да могу да га прихвате и други људи. На пример, не можеш бити светски писац а да једновремено не будеш дубоко, исконски писац свога света. Нема Софоклеа без Грчке, нема Дантеа без Фиренце, нема Боре Станковића без Врања. Тек у том снажном споју постојања посебног и општег се добијају праве и основне вредности. На тај начин прочитане и доживљене речи апостола Павла, Апостола народа, нам постају не само јасне него и, на известан начин, постају и наш наш животни став: И створио је Бог од једне крви сваки народ човечанства, да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је унапред одређена времена и међе њихова борављења; Да траже Господа. Не би ли Га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Речи апостола нас јасно упућују на потребу јединства народа засновану на духовним основама, а не на законима тела и крви. Народи су дати да кроз стваралаштво, кроз своју културу и своје духовне домете упознају смисао и разлог свог постојања, да упознају одакле су, ко су и куда иду. То је, опет, могуће тек кад упознају Бога и Његов вечни план о човеку. На тај начин нам постају разумљиве и речи Христове првосвештеничке молитве Богу Оцу: да сви једно буду. Тек кад смо ми, као народ, без обзира на међусобне различитости, јединствени и слободни у свему што је добро и врлинско, постајемо способни да отелотворимо ову реч Христову и да градимо себе из нутра, како бисмо онда градили јединство наше, а градећи то јединство да градимо мостове јединства и са другим народима, узрастајући у једног свечовека Христа. За нас, као хришћане, другачији су орјентири не само неприхватљиви, него и немогући. Пагански поглед на свет и на човека засновани су на поделама и потирању других. Принципи по којима ми живимо јесу хришћански, јесу јеванђелски и светосавски. Знамо, али не смета да подсетимо и увек подсећамо да нам је јеванђелски завет јединства као аманет оставио највећи Србин, наш родоначелник Свети Сава, син овога пред којим стојимо, Стефана жупана Немање, светог Симеона Мироточивог. Свети Сава у свему наш и истовремено универзалан, чинио је све да се у његовом народу, међу браћом, превазилазе сукоби и неспоразуми, али да се истовремено и насилно не укидају различитости које међу њима постоје. Тражио је да међу људима засија лепота јединства и слободе у свему добром и честитом. Све је чинио да то у свом народу изгради. Када тако и сами мислимо и постајемо слични њему: и своји и непоновљиви и универзални. Постајемо својеврсни украс светске културе и цивилизације. Да јесмо такви показује и данашњи, иако стари, али ипак новорођени празник, празник српског јединства, слободе и заставе. Али показује и чињеница да смо зрели то што, на пример, у Војводини, свака како се каже национална мањина има свој национални празник: и Хрвати, и Мађари, и Словаци, и Русини, и Румуни и сви који живе на простору Војводине. Али то када они славе у Војводини свој национални празник није само њихов празник, него је то истовремено и празник свих грађана, свих људи који живе у Војводини. Молим се на данашњи дан, заједно са свима вама овде сабранима, молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, да никада не будемо због тих ситних страсти и интереса, да никада не будемо на супрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, а онда да градимо јединство са свима. Није важно пре свега колико ћемо у томе успети, важно је да будемо на том путу, да се трудимо да уредимо себе и свој дом, и као такви, да покушамо да будемо да будемо добар пример за углед свима у добру, у врлини. Тако ћемо, независно од тога шта о нама други мисле и шта нам чине, бити благословени. Нека је свима нама, читвом српском народу, срећан и благословен данашњи празник јединства, слободе и заставе. Амин. Боже дај. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 4. августа 2021. године у земунском приградском насељу Бусије, са почетком у 19.30 часова, помен пострадалим Србима у злочиначкој оружаној акцији „Олуји“. Његова Светост Патријарх ће затим одржати пригодну беседу. Уследиће програм посвећен Дану сећања на страдање и прогон српског народа током којег ће се присутнима обратити председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. На дан 27. јула 2021. године у Кијеву уочи празника поводом 1033. годишњице Крштавања Русије, а након молитве на Владимирском брду, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије заједно са представницима Помесних Православних Цркава, епископа и свештенства Украјинске Православне Цркве предводио је Велику литију до Свето-Успенске Кијево-Печерске лавре. На свечаној молитвеној поворци изнете су мошти светог кнеза Владимира и чудотворне иконе Пресвете Богородице – Зимненска, Почајевска, Касперовска, Свјатогорска, Љубечка које су у Кијев донете из различитих региона Украјине. Учесници поворке шетали су централним улицама Кијева од Владимирске горе до Кијево-Печерске лавре, како би затим учествовали у свеноћном бдењу. Код крста-спомен обележја у улици Хрушевског Његово Блаженство Митрополит Онуфрије, заједно са свештенством и мирјанима, молио се за покој душа погинулих у трагичним догађајима у фебруару 2014. године и положио цвеће. Када су се епископи и свештенство окупили на тргу испред Успенског сабора Кијево-Печерске лавре да одрже свеноћно бдење, ходочасници су тек напуштали Владимирску гору и ходали улицама украјинске престонице певајући молитве. На крају молитвене поворке у Кијево-Печерској лаври одржан је састанак за представнике медија. Ове године у литији је учествовало 350 хиљада православних верника. Ову цифру навео је током састанка за представнике медија митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
  19. Уобичајено је да се почетком градње сматра дан полагања камена темељца. У случају Храма светог Саве полагање камена темељца имало је дугу и компликовану историју. Први покушај учињен је још 1904. године, у време прославе стогодишњица Карађорђевог устанка. Одлука је донета на седници Главног одбора 3. јуна 1904. Одлучено је да се постави камен темељац и на њему усправи крст са дедикацијом о датуму полагања камена. Потом је у октобру решавано о врсти камена темељца и његовој изради. Коначно, одабран је радаљски гранит, посао поверен Н. Лукачеку, а да би се камен могао положити на потребном месту наложено је да се утврде осовине грађевине. Из извештаја о раду за 1904. годину наводи се да је камен темељац требало да буде постављен на празник Св. Стефана (27. децембра), али да се у последњем тренутку појавила нека сметња те није дошао Њ.В. краљ, иако је у очекивању доласка то место са црквене стране освећено, камен темељац спремљен и положен; требало је само да се повеља, по обичају, затвори и освети. Ово ће се, како је рекао митрополит, извршити 27. априла 1905. уз учешће читавог београдског грађанства, корпорација и пријатеља из осталих делова српства. Припреме су заиста настављене, па Збор приложника у јануару 1905. одлучује и умољава председника Друштва да се камен темељац и повеља поставе како је предвиђено. На седници од 23. марта одређен је и седмочлани одбор за свечаност полагања камена темељца. Нажалост, у априлу свечаност није одржана, из непознатог разлога, а онда се председник Друштва (митрополит Михаило) упокојио. Последица је била да је 19. децембра 1905. Главни одбор решио да се камен темељац пренесе код цркве и пристојно чува за намењени циљ у сали цркве. Од тада, овај први камен темељац више се не спомиње. Полагање камена темељца обављено је тек 1939. године, четири године по започињању првих радова на градилишту. Свечаност је изведена по програму. Записано је да Београд није запамтио такву грандиозну верско-народну свечаност. Она је почела Архијерејском службом у Саборној цркви, коју је служио српски патријарх Гаврило са великим бројем архијереја. По завршетку службе, Литија је кренула из Саборне цркве и ишла главним улицама Београда до отпочетог Храма на Врачару где је пристигла у 12 часова. Овде је велику литију дочекала друга литија из привремене Цркве св. Саве, са целокупним Главним и Надзорним одбором Друштва за подизање Храма св. Саве. Дневни листови описали су опширно и подробно величанственост и лепоту ове Литије и непрегледне масе народа које су пуниле тротоаре и споредне улице и побожно у свечаности учествовале. У простору зидовима већ обележеног великог Храма, за освећење темеља – поред архијереја, свештенства, генералитета, представника разних корпорација, певачких друштава који су испунили Храм – присуствовали су на нарочитим трибинама подигнутим поред олтарске апсиде краљевски намесници др Раденко Станковић и др Иво Перовић, председник краљевске Владе Драгиша Цветковић са министрима, председништво Сената и Скупштине, са многим сенаторима и посланицима, и председник Београдске општине са Градским већем. Чланство многих корпорација и друштва, које није могло добити места у Храму, било је распоређено око Храма и у споредним улицама. Чин освећења темеља извршио је Његова светост патријарх српски господин Гаврило. При самом чинодејству саслуживали су и руски митрополит Анастасије и бугарски митрополит Павле Старозагорски. У камен темељац положена је повеља на пергаменту исписана словима Мирослављевог јеванђеља: „У ИМЕ СВЕТЕ ТРОИЦЕ, ОТЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! За владе благоверенога gосподара Петра II Карађорђевића, краља Југославије и Његовог краљевског намесништва, благословом и чинодејством Његове светости патријарха српског Гаврила и свега Светог архијерејског сабора Српске цркве уз учешће свештенства оба реда, представника државних и општинских власти, изасланика из свих крајева oтаџбине и многобројног народа, освети се дана 27. месеца априла (10 маја) љета Господњег 1939. овај темељ започетог велелепног саборног Храма у славу и спомен првог српског архиепископа, просветитеља и апостола светог Саве. Самопожртвовањем државе, цркве, свештенства и народа, а настојањем „Друштва за подизање Храма св. Саве на Врачару“ под високом заштитом благоверених српских владалаца и под председништвом поглавара Свете Српске цркве, подиже се на месту, где су од непријатеља спаљене мошти светитељеве, овај величанствени и монументални Храм као видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божијем светитељу Сави Српском. Нека неизмерна милост и благодат Божија уздигне и чува у сва будућа времена овај молитвени док, као светлу лучу и снажни духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека он буде неисцрпни источник јеванђелских истина, братске љубави и међусобне слоге целом српском народу на славу Божију и за опште добро људи на земљи – АМИН!“ Ову повељу потписали су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, Краљевски намесник др Раденко Станковић, председник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић, председник Београдске општине г. Влада Илић, инжењер, професор Универзитета Војислав Зађина и предузимач инжењер Константин Станковић. На свечаности освећења темеља говорили су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, председник Краљевске владе Драгиша Цветковић у име првог намесника, Његовог краљевског височанства кнеза Павла, који је државним пословима у то време био у иностранству и тиме спречен да присуствује овој свечаности. Београдска радио станица је преносила читав ток свечаности. Да би ова јединствена црквено-народна, државна и београдска свечаност остала потомству за спомен, а историчарима као верни податак о високој српској верској и националној свести Савиних потомака, Главни одбор се постарао да се филмски сними цела Литија и чин освећења темеља, а од појединих главних момената израде фотографски снимци који се данас чувају у нарочитом албуму у архиви Друштва. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. Повезано: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража. „Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја“. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. „Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова“. Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама. О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима: Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће. И појци: Васкрсни Боже…, Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати? Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате. И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима. За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог. На месту Херувимске песме, поје се посебна песма: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја. Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе. Из химнографије Велике суботе: Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах) Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах) катихета Бранислав Илић
  21. У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски. У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик. Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа. А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ О последовању великих (царских) часова на Велики петак Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа) Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење. Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо: На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године. Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице. Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње) О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле. Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба. Из химнографије Светог и Великог петка Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак) Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен) Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне) Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње) Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње) Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. (тропар) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
  22. На данашњи дан 1967. године објављен је први број листа „Православље“, гласила Патријаршије Српске Православне цркве. Лист „Православље” је покренут 1967. године на иницијативу групе београдских интелектуалаца и потоњег Епископа Лаврентија (хиротонисан 16. августа; прим. ред.), као часопис Архиепископије београдско-карловачке, а тек после седмог броја постао је гласило Српске Патријаршије. Основна тема ових новина била је упознавање верника са истинама православне вере и актуелним дешавањима у целој Српској Цркви. „Православље” је прошло кроз велике проблеме у комунистичком периоду, а чак је и два пута лист забрањиван и то због непотписаног текста Светог Владике Николаја и протојереја Душана Иванчевића. „Православље“ је обележило излажење хиљадитог броја 15. новембра 2008. године. Часопис Српске патријаршије излази два пута месечно. Извор: Православље
  23. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду. Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати… Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио! Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради! Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово. Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике. Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника. Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена! Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава. АКСИОС! Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...
  24. Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар Обрезања Господњег) Обрезање Господа нашег Исуса Христа Емисија о богослужбеним особеностима празника Обрезања Господњег (радио Беседа) Тајна празника: Обрезање Господње (ТВ Храм) У сусрет празнику: Обрезање Господње (радио Беседа) Беседа протосинђела Павла на празник Обрезања Господњег Катихета Бранислав Илић: Христе Боже, који си обрезан у осми дан, слава теби! По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар Светом Василију Великом) Свети Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске Емисија о богослужбеним особеностима празника светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске (радио Беседа) Житије Светог оца Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на празник Св. Василија Великог изговорена 1967. године у манастиру Ћелије Митрополит Амфилохије: Свети Василије Велики бранитељ истинског учења Цркве Божје! Литургија Светог Василија Великог Емисија Светотајинско богословље: Литургија Светог Василија Великог (радио Беседа) Анафора Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске Хришћански траг: Свети Василије Велики (ТВ Храм) Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ Свети Василије Велики: О богатству Свети Василије Велики: Утеха болесноме Свети Василије Велики: Прва беседа о Великом посту Свети Василије Велики: Друга беседа о Великом посту Свети Василије Велики: Изненадна непогода Свети Василије Велики: Беседа о благодарности Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...