Претражи Живе Речи Утехе

На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. Бадњак je символ новог живота и наде. Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Име бадњак повезано је са речју “бдети” (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући рођење Господа и Спаса Исуса Христа. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста. Молитва за освећење бадњака Господе Исусе Христе Боже наш који си дрво живота у рају засадио да би нам даровао вечно блаженство, и који си грехом нашим пут у рај затворио, и опет милосрђем твојим на дрвету крсном ка спасењу привео и подигао нас који смо пали; сам и сада благослови ово дрво у знак крста твога и дрвета живота и у спомен рођења твога. И као што су витлејемски пастири горењем дрвета победивши студен и хладноћу пришли да се поклоне Теби Богомладенцу, освети и домове наше огњем спасоносним, преобрази и све нас да се поклонимо рођењу Твоме, да се спасемо и Цркви Твојој, као дрвету живота, присајединимо, јер си Ти благ и човекољубац и Теби славу узносимо Оцу и Сину и Светоме Духу, свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин. Благосиља се и освећује бадњак овај као символ дрвета крста, живота и васкрсења у спомен рођења Господњег а за освећење домова наших, кропљењем овом водом освећеном, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче… Ој, бадњаче бадњаче, ти наш стари рођаче, Добро си нам дошао и кућу ушао! Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће. Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Колко, колко варница, толко, толко срећица И толико оваца, и толико јањаца; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Христос нам се родио, у пећину спустио, Да свуд љубав посије и озебле огрије; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. https://mitropolija.com/2023/01/05/badnji-dan-4/

"У среду, 28. децембра 2022. године, слави се успомена на Свештеномученика Илариона Троицког - датум упокојења овог Божијег угодника", подсетио је уз слике из своје књиге "Православна Москва" Преосвећени Епископ моравички г. Антоније (Пантелић) на свом Твитер налогу. Извор: Твитер налог Епископа Антонија

Обраћање Његове Светости Патријарха бугарског г. Неофита поводом празника Ваведења Пресвете Богородице – Дана православне хришћанске омладине и породице, преносимо у наставку благодарећи Информативној служби СПЦ: Празник Ваведења Пресвете Богородице у храм је слава најчистије и скривене радости. Пред нама је лик младе трогодишње Марије, коју су родитељи припремили за посвећење Богу, која се без помоћи пење степеницама јерусалимског храма како би тамо остала по завету праведних Јоакима и Ане. Пред нама је и лик првосвештеника Захарије, који чека и са очинском љубављу прима младу девојку да би је увео не само у храм, него у његово срце: Светињу над светињама, крај Ковчега Завета, у који је до тада имао право да уђе само првосвештеник јерусалимски, и то једном годишње након посебног претходног чишћења. И у то пресвето место, где је био присутан и настањен Сам Бог, ушла је Она која је изабрана да постане и Његово свето обиталиште, нудећи људски удео у откривању тајне Богочовечанства. Овај дирљиви тренутак у животу Богородице био је толико значајан и дубоко символичан да је заувек остао у сећању и предању свете Цркве због онога што нам се у њему открило. Пре свега, он јасно сведочи о Божјој бризи за људски род, о томе да, без обзира на пад, човек није био напуштен од Бога, већ напротив – у личности Пресвете Дјеве Бог је видео Ону која је била достојна да сарађује у делу Богооваплоћења, у спасењу које је Он обећао прародитељима од окова греха и безнађа смрти. Друго, посвећење Богу и увођење Пречисте Дјеве у храм подсећа на централно место Бога и Његовог дома у човековом животу. Какво год добро жели да учини, човеку је потребна припрема, а природно место за то је храм, где се посебно осећа присуство Божје, где се на најбољи начин припремају ум и срце за заједницу са Богом, за истинско уважавање наших вредности и блага које сакупљамо (Мт. 6, 21), и чија су врата увек широм отворена за сваког од нас. Треће, овај догађај из живота Пресвете Богородице нам говори да ова припрема за нашу сарадњу са Богом почиње још од детињства. Изабрана да постане Мајка Божја и да буде небеска заступница рода људског, почела је да се припрема за ову своју мисију и службу не у зрелом добу, не када је постала пунолетна, већ са само три године – у доба највеће чистоте и невиности, када ум, срце и душа човека још нису покварени никаквим искушењима, гресима или пороцима. Уосталом, и сам Господ је у данима своје земаљске службе осећао тако велику бригу управо за децу, за „ове мале“ (Мт. 18, 6, 10, 14), упозоравајући да ће сваки покушај против њихове чистоте и беспрекорности бити најстроже кажњен од Оца нашег Небеског. Све ово, сва ова разматрања дала су потребне разлоге да Свети Синод Бугарске Православне Цркве празник Ваведење Богородице прогласи националним Даном православне омладине и породице. На данашњи дан наше мисли и молитве су са децом православне Бугарске и са сваком малом кућном црквом у којој љубазни родитељи одгајају своју вољену децу у љубави према Богу и ближњима, у чистоти и побожности и у свим хришћанским вредностима и врлинама. Завештао нам је Христос Спаситељ у светом Јеванђељу да је чистота дечјег срца непроменљиви идеал коме ми – одрасли – морамо тежити, јер, како каже Господ „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18: 3). Трудимо се за ову савршену чистоту и поштење, учимо се из детиње невиности и чувајмо не само своју децу, већ и себе од сваког искушења и грешне помисли којом нас непријатељ људског спасења заплете у своје мреже. Са јасном свешћу о великој одговорности коју носимо, нас и своју децу васпитајмо као добре хришћане, као децу достојну оних који су нас за веру родили, као децу достојну предака и учитеља (Јев. 13, 7), јер деца су наша будућност и у њиховим рукама је кључ пребивања у спасоносној вери православној. Нека су са свима нама молитве и материнско небеско заступништво Пресвете Госпођице и Пресвете Богородице! Патријарх бугарски Неофит Извор: Информативна служба СПЦ

„Стојте у једном духу, једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1,27). Старац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу, велику тајну наше вере, представља јединство у Христу, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, при чему у том „ме“ читава Његова мука и патња постаје наша; да сaстрадавамо као што он састрадава, да се радујемо као што се он радује, да његов пад буде наш пад, и да његово усправљање буде и наше усправљање. Управо зато његове последње речи, последње обраћање Богу, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио, за тим је чезнуо, за то се молио. Колико ли је само проблема решено и колико ли је грехова избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем, кад сам ја кривац? Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим, кад сам и сам на добитку? Знао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу, издвајамо своје место у односу на другога - желимо да само ми избегнемо последице његових дела, односно да се ми спасемо без њега. Кад, међутим, у нама преовладава такав дух, нема нам спасења. Треба, наиме, да желимо да се спасемо заједно са свима, да, попут Светитеља Божјег, кажемо: „Господе, ако не спасеш и све њих, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9,3). То је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа, Који је „све“, љубећи сву браћу Његову, и оне „најмање“ за које је Он умро. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/search/label/Старац Порфирије

На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе. Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести. Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно. Али о чему се стварно ради? Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона. И због тога је страдао. Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе. Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао. Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо? И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда. И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас. И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове. Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти. Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке. Али Бога су волели више него икога, ишта. А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних. Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих. Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде? Ко нам остаје? Шта нам остаје? Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно. Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили. Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо. Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих. Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом. Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење. Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много. Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.

У Храму Свете Тројице у Купинову, који је обновљен након 80 година, у недељу 7. августа 2022. године је по први пут служена Света Литургија, а овим селом је у свенародној литији од цркве св. Луке до цркве Свете Тројице, пронет кивот са делићем моштију преподобне Мајке Ангелине, известила је за радио "Слово љубве" гђа Зорица Зец. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије сремске. Током Свете Литургије, парох купиновачки Предраг Михајловић одликован је чином протојереја за делатну љубав према Мајци Цркви и труд у обнови ове светиње. Владика је беседи подсетио на речи св. Мајке Ангелине да су "храмови наши белези и тапије", а уручена су и признања Епархије сремске - Орден св. Мајке Ангелине и Архијерејска Грамата. Беседа Епископа Василија: Одлука о одликовању о. Предрага: Додела Ордена и признања Епархије сремске: После торжествене Литургије проповед је одржао Епископ Василије, подсетивши на житије ове српске светитељке која је много задужила српски род задужбинама и својим синовима, Јованом и Максимом. Владика је прочитао и потресне речи деспотице српске Мајке Ангелине, пред њено престављење Господу. "Тамо где се врши Литургија овога и онога света, ту је пунота бића Божјег, ту се призива име Божје, ту се Свете Тајне свршавају за добробит и спасење рода људског. Зато су храмови јако потребни и они су наши белези и тапије. Где год да има нашег српског народа у свету, од Ванкувера до Новог Зеланда, по Африци... било где, наш народ поред домова и кућа, прво почиње да гради светињу прво Богу да Њему захвали што га је сачувао и очувао. Зато и ми данас сабрани воде у храму Свете Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, благодаримо Богу што нас је удостојио да ми будемо они учесници у историји свог народа обнављајући своје светиње, подижући своје цркве, за поколења која долазе, за добробит наше деце која ће стасати после нас..." казао је Преосвећени Владика Василије. Орден Мајке Ангелине додељен је мајкама са више деце - Александри Чалић (петоро деце) и Милици Радошевић ( четворо деце) док су грамате додељене заслужнима за градњу и за донаторство, а грамата је припала и председнику Општине Пећинци за делатну љубав према Мајци Цркви. У порти је припремљен културно-уметнички програм и послужење за све госте, а народа је било као ангела - не може се нити пребројати нити сагледати. Сабору Мајке Ангелине присуствовала је покрајинска секретарка за културу, информисање и односе с верским заједницама гђа Драгана Милошевић, као и председник Општине Пећинци господин Синиша Ђокић. Покрајинска Влада је издвојила од 2018. године новчана средства у висини од 3,5 милиона динара. Свесрдну помоћ пружа и Општина Пећинци са верним народом како у Епархији сремксој, тако и широм наше Свете Цркве у Отаџбини и расејању. *** Свети храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Купинову саграђен је у периоду 1803-1814. године заслугом свештеника Георгија Крстоношића и Дионисија Радовановића као и мештана села Купинова. Иако на сам помен говори о прошлости, тој давној 1802. години, да подсетимо да је по команди Петроварадинске регименте која је затражила од мештана “шанца Купинова” да подигну нову Цркву услед знатног повећања броја становника и вернога народа, црква и подигнута – 1814. године. Минирана је 11. јула 1944, године када је тешко оштећена, а сви предмети и драгоцености су отуђени и упропашћени. Комисија за културну штету наводи: Ради се овде о таквим стварима и старинама које потичу из једног чудесног светлог периода српске историје, када су задњи остаци српске државе, на свом сутону давали максимум свог животног значења на културном, историјском и уметничком пољу, а Купиново је као ондашњи смањени центар Српске државе која је тонула, привлачио најбоље уметнике ове епохе. Ово село се некада звало - "Краљевски град“, јер се у њему налазе остаци града Купиника, седишта српског деспота Лазаревића и Ђурђа Бранковића, Уз Божју помоћ црква је сачувана, макар као и рушевина без звоника и крова, те проглашена спомеником културе од великог значаја. Обнова цркве је уследила од 2018. године. У понедељак, 18. јула 2022. године Епископ Василије је освештао нова црквена звона и Часне Крстове за храм Силаска Светога Духа, док је круна звоника подигнута 2. августа 2022. године, о чему је наш радио известио благодарећи Епархији сремској. Извор: Радио "Слово љубве"

У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Подсетимо Руска Православна Црква сваке године додељује медаље за „Љубав и верност“ супружницима који су у заједници најмање 25 година. ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ, МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести. У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом. Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”. Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија. Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна. После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења. Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна/8 јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици. Настојатељ храма Вознесења Господњег (Мало Вознесење) прот. Генадије (Огрисков) Текст преузет са интернет-странице Православна породица. Извор: Радио "Слово љубве"

СПЦ 2. јула по новом календару молитвено помиње великог свеправославног светитеља, Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Подсећамо да се честица његових светих моштију налази у београдској Саборној цркви, у Икони крај леве певнице, од 2009. године, те да се редовно служи Акатист светоме, а на дан празника Света Литургија - ове суботе, 2. јула 2022. године, почеће у 7.30 часова. У наставку је чудесно житије Светог Јована и кратка повест о томе како су честице моштију стигле у београдску Саборну цркву. У овом престоничком храму су током историје биле су похрањене мошти Св. Петке Трнове, Св. краља Стефана Првовенчаног (Симона монаха), Св. цара Лазара Косовског Св. кнеза Стефана Штиљановића и Св. цара Уроша Петог (Нејаког), а у овој светињи су и гробнице значајних историјских личности - митрополита Михаила, митрополита Инокентија, патријарха Гаврила, патријарха Викентија, затим владара Милоша и Милана Обреновића, као и гробови Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Житије Светог Јована Шангајског Св. Јован Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Са очеве стране, био је српског порекла, па је стога и задржано породично прослављање Св. Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу. Предак му је био Светотељ Јован Тобољски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао. Србија и Охрид Након завршеног Правног факултета, због револуције у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве и постаје омиљен међу парохијанима, а доцније је у овоме храму и служио. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са двојицом потоњих светитеља, владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај је ђацима говорио за Св. Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи Светитељ. Св. Јован Шангајски ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке на спавању, покривао их, благосиљао и молио се над њима. Од дана монашења до краја живота, никада више није спавао у кревету; ноћи је проводио на коленима, у молитви. Шангај Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку. На Западу Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију. Свакодневно је и обилазио душевне и друге болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. Америка Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свердно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила...По његовом благослову, о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве, Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ и прихвата их у своје окриље, као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, Св. Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Упокојење Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предајао је своју ангелску душу Господу 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је Св. Јован веома поштовао и волео. Свете мошти Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску, који је Св. Јован подигао. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (алкохоличара и наркомана), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности. Гроб Св. Јована Шангајског одмах је постао стециште многих поклоника из читаве васељене. Патријарх српски Павле походио је гроб Светога 1992. године, током своје историјске посете Америци. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се Патријарх Павле поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији. Канонизован је у Сан Франциску 1994. године, као Св. Јован Шангајски и Санфранцискански. Саборна црква у Београду Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборне цркве. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборној цркви. Од тога дана, братство Саборне цркве је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворској капели Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са епископом сремским Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдске Саборне цркве. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборној цркви, крај леве певнице. * * * Неке од поука светог Јована Шангајског: (Са странице Саборне цркве, рубрика Живот цркве, изабране беседе Св. Јована Шангајског) "Зар не знаш да Црква данас има непријатеље који је прогоне споља и изнутра? Зар ниси научио да је у тегобним временима сваки хришћанин одговоран за пуноту Хришћанства? И да је СВАКИ члан Православне Цркве одговоран за ЦЕЛУ Цркву? У времену попут овог, од суштинске важности за очување Хришћанства јесте да су православни посленици у стању да делају за Христа не зависећи на сваком кораку од других. Похвално је када се баве стваралачким послом, не чекајући подробна упутства". "Причешћивање Светим Тајнама ће нас припремати за трпезу у вечном Царству Божијем". "Ради тога нам је потребно свеноћно бдење, да бисмо се духовно зближили са празником и да би стварна посета Литургији за нас имала пуну вредност и била спасоносна". "Видим све тешкоће, како садашње, тако и будуће. Што су оне веће, то је значајнији успех. А сваки почетак без тешкоћа је осуђен на пропаст". "Пажљиво процењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога". "Уздам се у молитве и заштиту великог мноштва небеских заступника хришћана". "Смиреност Христова отворила је небо". "Немогуће је проповедати Јеванђеље, не показујући љубав кроз дела". "Која се корист ближњем може учинити, него да га припремимо за живот вечни..." "Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству". "Може се молити и пред старом и пред савременом иконом. Важно је да се молимо, а не да се поносимо 'ваљаним иконама'..." "С ким сте, децо, и кога желите да следите?" "Одбацимо од себе све што нас одваја од Христа!" Извор: Саборна црква Извор: Радио Слово љубве; Саборна црква

Епархија канадска је најавила торжествену прославу Епархијског дана 19. јуна 2022. године, када ће Свету архијерејску Литургију служити Епископ канадски г. Митрофан, а потом ће бити одржана највећа смотра српског фолклора у Канади. Извор: Епархија канадска

Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164

Данас, 24. марта 2022. године, у Краљеву ће бити обележен Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године, коме ће присуствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, сазнаје Радио "Слово љубве". Централна церемонија обележавања Дана сећања одржаће се на Тргу српских ратника са почетком у 20 часова, а пре тога ће Патријарх Порфирије служити парастос жртвама. Пре 23 године, НАТО је почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. Према подацима Министарства одбране Србије, током ваздушне агресије НАТО-а убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције. Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајца, а 25 особа се и данас води као нестало. Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених уранијумом. Извор: Радио "Слово љубве"

У децембру 2011. Генерална скупштина УН је одредила 21. март као светски дан обележавања особа са Дауновим синдромом, симболично због додатног 21. хромозома. Даунов синдром је последица постојања једног хромозома више у ћелијама детета. Уместо 2 хромозома која чине 21. пар, ова деца у својим ћелијама имају 3 хромозома (од којих 2 чине 21. пар а један је вишак), па се зато Даунов синдром назива још и Тризомија 21. Назив Даун потиче од имена енглеског лекара Лангдона Дауна, који је 1866. године први описао синдром на свом детету, а тек 1959. је установљено да је узрок овог синдрома тризомија. У 95-97 одсто случајева Даунов синдром није наследна болест и јавља се у свим расама и економским групацијама. У просеку се једно од 1.000 или једно од 1.100 деце рађа са овим синдромом широм света. Степен тешкоћа са којима се сусрећу особе са овим синдромом варира, али у сваком случају подразумева интелектуалне потешкоће ( просечан ИQ је између 25 и 80), отежано учење, кашњење у развоју, могуће здравствене проблеме као и карактеристичан физички изглед. Године 1929. дужина живота особа са Дауновим синдромом износила је 9 година, данас захваљујући благовременој дијагностици и лечењу природних аномалија њихов животни век је продужен на 50 година и дуже. „Овај дан обележавамо како бисмо пробудили свест и разумевање и дали међународну подршку како би се побољшао положај људи са Дауновим синдромом, а самим тим и квалитет њиховог живота. Желимо да дамо подршку њиховом интегрисању у ширем друштву, да им осигурамо место у вртићима, школама и на пословима“, главне су поруке обележавања овог Дана. Оно што можете данас урадити како бисте пружили подршку и љубав особама са Дауновим синдромом је да обујете дугачке шарене чарапе, чарапе су узете за симбол јер су сличног облика као хромозоми, као и због тога што их особе с овим синдромом не могу упарити, и да поделите то на својим друштвеним мрежама са хасхтагом #LotsOfSocks. https://www.danas.rs/zivot/svetski-dan-osoba-sa-daunovim-sindromom/

Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а уз покровитељство Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, музички састав Перивој снимио је четири нове композиције - Бели крин, Божји дан, Слављеничка песма и Песма Крсту. Звучни запис разговора За прве три песме снимљени су и изузетно квалитетни видео спотови у коме је верно дочарано духовно, материјално и природно благо пиротског краја. На пројекту је радило много уметника из различитих сфера и то из више крајева Србије, а све је завршено за мање од седам месеци. Извор: Радио Глас

У суботу 9. октобра 2021. године на Задушнице и празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова у зајечарској Саборној цркви служена је архијерејска Литургија. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић. Након читања одељка из светог Јеванђеља, отац Новак беседио је о другом Христовом доласку када ће сви мртви васкрснути и када ћемо се сви заједно преобразити и узнети на облацима у сусрет Богу. По завршетку Литургије Епископ Иларион честитао је колачарима, вероучитељима, студентима и свима осталима који прослављају Светог Јована Богослова, а свима упокојенима молитвено пожелео вечни живот у Царству небеском. Извор: Епархија тимочка

Србија и Република Српска 15. септембра обележавају заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. На централној манифестацији на Савском тргу у Београду, код споменика Стефану Немањи, говорили су Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. -Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима, казао је Патријарх српски г. Порфирије чије беседу преносимо у целини: -Нека нам је срећан и благословен празник националног јединства, слободе и заставе! Бог је створио сваког човека и сав људски род, по својој слици и прилици, а Бог је савршено јединство и савршена заједница у љубави три Личности: Оца и Сина и Светога Духа. То што је човека створио по својој слици и прилици, заправо значи да га је позвао да заживи, у мери којој му је то могуће, божански начин постојања, јединства и заједнице различитих личности, и да такав начин живота учини сопственом реалношћу у времену и вечности. Сваки човек је створен са својим даровима и способностима, са својим посебним, личним печатом, а опет је свако, као учесник заједничке, људске природе, истовремено у заједници са свим људима и различит од њих. Кажем различит, а не супротстављен, не противречан другоме. Човек може да спозна себе, своју општост и своју посебност тек у међусобном прожимању са другим људима, да има могућност да расте и дарује себе другоме, али и да се обогаћује другим. Зато не чуди да је први благослов Божји упућен људима била заповест о породици: Оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се својој жени, и биће двоје једно. Породица није дата да буде циљ сама по себи, него да би била конкретно училиште у којем се учимо изграђивању јединства у различитости и љубави према другоме, да бисмо истовремено себе даривали другима и откривали и живели личне димензије свога бића. Не можемо волети друге, који су удаљени од нас, ако најпре не волимо свога оца, своју мајку, свога брата, сестру, свога комшију, своју породицу, свој род, свој народ. То је логика и природни духовни поредак ствари по коме се јединство изграђује пошавши од конкретног, појединачног, личног, ка општем и свеопштем. Сваки други редослед је неприродан и може да створи посебно дубоке проблеме. Зато морамо на првом месту упознати себе, оно што нас непосредно окружује, упознати оно што је нашее, како своје потенцијале, успехе, узрастања, оно што је добро и врлина, да бисмо могли да растемо, напредујемо и идемо даље – исто тако морамо спознати и своје слабости, како бисмо се исправљали и бивали бољи. И једног и другог има на претек у нашој прошлости, у нашем предању. Због тога у предању, у ономе што је наша прошлост, морамо трагати за својим надахнућима. Добро је чути шта други говоре о нама, али, пре свега тога, ми морамо упознати себе и морамо упознати своје. Морамо се усредсредити, захватити из самог корена нашег бића, и, црпећи из њега Богом нам дате сокове, ићи напред. Не могу нам други, кроз своје интерпретације нас самих, наших мисли, наших дела рећи ко смо ми, на дубљи и аутентичнији начин од онога који је нама, када поступимо по описаном реду, могућ. Јединство породице, јединство фамилије, јединство народа, наравно, не сме бити засновано на себичним интересима, и ни у ком случају не сме да послужи томе да се затворимо у себе, да се одвојимо од других, или да бисмо са њима, не дај Боже, били у конфликту. На тако заснованим циљевима наше јединство, као и свако друго јединство, постало би деструктивно, претворило би се у своју супротност и вратило нам се као бумеранг, који би нас у потпуности раскомадао. Због тога, грађење јединства за циљ има стваралачко развијање сопствених дарова. То је процес сазревања, који треба да роди плодове, којима ћемо урасти и, као такви, обогатити друге, али и постати способни да њима будемо обогаћени, на тај начин идући из славе у славу, ка Богом записаној космичкој хармонији. Понављамо: логика људског раста и хода ка вечности од личног, појединачног, ка општем, саборном. Свака друга логика живота појединца и заједнице, разбија и заједницу и појединца, и на локалном и на општем нивоу. Не можеш бити светски, а да ниси свој. Тек кад си упознао себе и када си свој, кад си једно у себи и са својима, кад си једно са својим народом, стекао си инструмент којим ћеш упознати свет и постати једно са њим, којим ћеш моћи да отвориш своје срце и у њега сместиш све људе и све народе. И не можеш поштовати другог и његову слободу, а да не поштујеш себе и не браниш и не развијаш своју слободу. Али, исто тако, ни други те неће поштовати, ако ти не волиш и непоштујеш себе и своје. То су савршено знали аутентични и дубоки тумачи српске и светске културе, попут, на пример, великог Михиза, који је сличним поводом рекао: То се, између осталог, види у култури кроз две битне ствари: императив је рећи оно што је твоје, али га исказати на такав начин да може да кореспондира, да буде у таквим координатама, да могу да га прихвате и други људи. На пример, не можеш бити светски писац а да једновремено не будеш дубоко, исконски писац свога света. Нема Софоклеа без Грчке, нема Дантеа без Фиренце, нема Боре Станковића без Врања. Тек у том снажном споју постојања посебног и општег се добијају праве и основне вредности. На тај начин прочитане и доживљене речи апостола Павла, Апостола народа, нам постају не само јасне него и, на известан начин, постају и наш наш животни став: И створио је Бог од једне крви сваки народ човечанства, да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је унапред одређена времена и међе њихова борављења; Да траже Господа. Не би ли Га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Речи апостола нас јасно упућују на потребу јединства народа засновану на духовним основама, а не на законима тела и крви. Народи су дати да кроз стваралаштво, кроз своју културу и своје духовне домете упознају смисао и разлог свог постојања, да упознају одакле су, ко су и куда иду. То је, опет, могуће тек кад упознају Бога и Његов вечни план о човеку. На тај начин нам постају разумљиве и речи Христове првосвештеничке молитве Богу Оцу: да сви једно буду. Тек кад смо ми, као народ, без обзира на међусобне различитости, јединствени и слободни у свему што је добро и врлинско, постајемо способни да отелотворимо ову реч Христову и да градимо себе из нутра, како бисмо онда градили јединство наше, а градећи то јединство да градимо мостове јединства и са другим народима, узрастајући у једног свечовека Христа. За нас, као хришћане, другачији су орјентири не само неприхватљиви, него и немогући. Пагански поглед на свет и на човека засновани су на поделама и потирању других. Принципи по којима ми живимо јесу хришћански, јесу јеванђелски и светосавски. Знамо, али не смета да подсетимо и увек подсећамо да нам је јеванђелски завет јединства као аманет оставио највећи Србин, наш родоначелник Свети Сава, син овога пред којим стојимо, Стефана жупана Немање, светог Симеона Мироточивог. Свети Сава у свему наш и истовремено универзалан, чинио је све да се у његовом народу, међу браћом, превазилазе сукоби и неспоразуми, али да се истовремено и насилно не укидају различитости које међу њима постоје. Тражио је да међу људима засија лепота јединства и слободе у свему добром и честитом. Све је чинио да то у свом народу изгради. Када тако и сами мислимо и постајемо слични њему: и своји и непоновљиви и универзални. Постајемо својеврсни украс светске културе и цивилизације. Да јесмо такви показује и данашњи, иако стари, али ипак новорођени празник, празник српског јединства, слободе и заставе. Али показује и чињеница да смо зрели то што, на пример, у Војводини, свака како се каже национална мањина има свој национални празник: и Хрвати, и Мађари, и Словаци, и Русини, и Румуни и сви који живе на простору Војводине. Али то када они славе у Војводини свој национални празник није само њихов празник, него је то истовремено и празник свих грађана, свих људи који живе у Војводини. Молим се на данашњи дан, заједно са свима вама овде сабранима, молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, да никада не будемо због тих ситних страсти и интереса, да никада не будемо на супрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, а онда да градимо јединство са свима. Није важно пре свега колико ћемо у томе успети, важно је да будемо на том путу, да се трудимо да уредимо себе и свој дом, и као такви, да покушамо да будемо да будемо добар пример за углед свима у добру, у врлини. Тако ћемо, независно од тога шта о нама други мисле и шта нам чине, бити благословени. Нека је свима нама, читвом српском народу, срећан и благословен данашњи празник јединства, слободе и заставе. Амин. Боже дај. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 4. августа 2021. године у земунском приградском насељу Бусије, са почетком у 19.30 часова, помен пострадалим Србима у злочиначкој оружаној акцији „Олуји“. Његова Светост Патријарх ће затим одржати пригодну беседу. Уследиће програм посвећен Дану сећања на страдање и прогон српског народа током којег ће се присутнима обратити председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Извор: Инфо-служба СПЦ

На дан 27. јула 2021. године у Кијеву уочи празника поводом 1033. годишњице Крштавања Русије, а након молитве на Владимирском брду, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије заједно са представницима Помесних Православних Цркава, епископа и свештенства Украјинске Православне Цркве предводио је Велику литију до Свето-Успенске Кијево-Печерске лавре. На свечаној молитвеној поворци изнете су мошти светог кнеза Владимира и чудотворне иконе Пресвете Богородице – Зимненска, Почајевска, Касперовска, Свјатогорска, Љубечка које су у Кијев донете из различитих региона Украјине. Учесници поворке шетали су централним улицама Кијева од Владимирске горе до Кијево-Печерске лавре, како би затим учествовали у свеноћном бдењу. Код крста-спомен обележја у улици Хрушевског Његово Блаженство Митрополит Онуфрије, заједно са свештенством и мирјанима, молио се за покој душа погинулих у трагичним догађајима у фебруару 2014. године и положио цвеће. Када су се епископи и свештенство окупили на тргу испред Успенског сабора Кијево-Печерске лавре да одрже свеноћно бдење, ходочасници су тек напуштали Владимирску гору и ходали улицама украјинске престонице певајући молитве. На крају молитвене поворке у Кијево-Печерској лаври одржан је састанак за представнике медија. Ове године у литији је учествовало 350 хиљада православних верника. Ову цифру навео је током састанка за представнике медија митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а