Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српска'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Само да човеку срце буде пуно! Изузетно јаки говори, јаке поуке и поруке јединства.
  2. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Ускоро ће проћи два месеца откако је са највишег могућег места, поглавар Српске православне цркве, његова светост патријарх српски господин Порфирије, уз присуство архијереја, први објавио став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објављено је саопштење у којем, између осталог, пише: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, са председником Александром Вучићем на челу, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска православна црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији.” За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог синода и Светог сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapineti sat. Али неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову поводом питања Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за државу руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије Српска православна црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте – поновићемо креиране ко зна где – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин „корисни идиоти”. Као тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске православне цркве Његова светост патријарх српски господин Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска православна црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру нама на спасење, а свима осталима на корист!” Српска црква и планови за Косово и Метохију WWW.POLITIKA.RS Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама...
  3. Srpska narodna religija: od Zduhaća i Suđaja do pravoslavlja Srpska religija – hrišćanska, črvsta i homogena, nije oduvek bila takva. Ona vuče korene iz paganizma Starih Slovena koje je i danas zadržala. Ukoliko se pitate zašto su običaji baš takvi kakvi jesu, zašto i dalje postoji sujeverje i kako je ono nastalo, morate se vratiti dublje u istoriju. Morate se vratiti u vreme kada je religija bila mnogobožačka https://www.youtube.com/watch?v=3yXmyCOq3Ok
  4. Данче*

    Српска Историја

    Народ који нема прошлост, нема ни будућност..Тема посвећена Српској историји. Растурање митраљеза Знаш како мирише барут кад бацим бомбу? Удара, смрди никако. Брзо сам се навико на тај мирис, јесам. Ја сам једне ноћи бацио око двеста комада бомбе. Кад дува отуд ветар дим иде овамо. Друкше мирише дим из пушке, а друкше из бомбе. У бомби има шесто грама барута, а у метку седам и по грама, и ту је разлика. Митраљез сам растурио… То је било седамнесте године. И стиже наређење, дошо ађутант поручник из штаба пука и право иде код мене: „Ти си бомбаш? Ти умеш да рукујеш…“ А ја реко: „Шта треба сад?“ „Треба“, каже, „онај митраљез на Крвави зуб да се некако растури. Сваки дан бије доле по нама и убија наше.“ Ја реко: „Је л’ морално?“ Каже: „Није. Није под морање. То је добровољно. Добровољно.“ Реко: „Је л’ нема нико други да иде?“ „Нема нико, Ђорђевићу.“ Постоја то један дан па кад се густа магла спустила, командир јавља команданту батаљона, овај команданту пука и он даље, строго командује да се не пуца: „Немој нико да пуца на Крвави зуб. Ако непријатељ пуца, ми да ћутимо. Јер иде војник да растури митраљез.“ И ја метнем у торбу шеснес комада бомби и отидем код команданта Другог батаљона. Тамо да се пењем уз камен горе. Имало је много да се пењем – камен, висина. Јавим се том команданту, а он каже мени: „Што, каже, ти идеш? Је л’ нема неки старији од тебе?“ Види да сам млад. Реко: „Има, али не смеду. Где треба“, реко, „да идем уз камен ?“ „Ево ти“, каже, „ове стубе.“ Направљено, намештено. Они направили стубе по шес метара, по десет метара и ондак то везивали уз камен, и постављали они војници што правили стубе… настављали једну на другу – има осамдесет метара. Камен прав и раван, као зид. И ја оставим пушку и шињел. Само опасач и торбу узмем са бомбама. И пођем уза стубе. Торбу носим мало са стране, више на леђа. Испнем се горе, одвојим се од стуба. И пузам, ако би се усправио, они би ме убили из митраљеза. Допузио сам преко стења на једно десет метара до митраљеза и гледам како ћу то. А Бугари врше смену страже, било око један сат по подне. И пита командир нове страже, пита командира старе страже: „Шта има ново?“ „Све по старом“ А ја мислим: сад ће да буде по новом. И ондак, смењују се. Ја почнем да бацам бомбе. Бацио сам и шесту док прва још није била упалила. А ја сам то учио: може да врне бомбу. Али ко сме да увати за бомбу кад она шишти ко гуја: шшшшш! Све бацам пажљиво док поче: вум, вум-вум! Вум -вум… И бацим четрнес, а две ми остану. Нисам тео да их бацим. Реко – забави се много, оћеду они артилеријом, па да ме убију онде у камену. И ја назад, назад… И кад сам сишо доле, мој командир дође: „Шта је било?“ Реко: „Видећемо.“ Ту сам митраљез растурио, више није постојо. Казивање Витомира Ђорђевића (Милија Ђорђевић и Драгутин Паунић, „Србијицо, душо горка“, Народна књига, Београд, 1988.) Извор: Приче из Великог рата
  5. На 66. међународном сајму књига, који ће бити одржан од 21. до 29. октобра 2023. године у Београду, Српска Православна Црква ће представити своја издања на штанду у хали 1, док ће епархије Српске Православне Цркве своја издања изложити у хали 4. Ове године Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организује представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига. У хали 1 изложено је на стотине најактуелнијих наслова – разноврсна духовна и црквена литература из продукције домаћих и иностраних издавача: монографије о манастирима и црквама, светитељима, литература за студије, речници, поучна и аскетска дела, светоотачка књижевност у преводу на српски језик, теолошка литература, тумачења Светог Писма, богослужбене књиге, студије из црквене историје и уметности, основе веронауке, хришћанска књижевност, календари, православни планери и подсетници, књиге за децу… Поред наслова на српском, изложено је и на десетине публикација на енглеском језику. Извор: Информативна служба СПЦ
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и малишани, учесници школе српског језика "Лето у завичају", гледали су полуфиналну утакмицу у кошарци између Србије и Канаде. Његова Светост угостио је данас, 8. септембра 2023. године, српску децу из Немачке, Грчке и Италије, учеснике школе српског језика Министарства просвете "Лето у завичају", известила је ТВ Храм. Кошаркашка репрезентација Србије остварила је данас велики успех - пласирала се у финале Светског првенства, победивши у Манили репрезентацију Канаде резултатом 95:86. Наши кошаркаши ће се борити за статус најбоље репрезентације света – са бољим из сусрета САД и Немачка, а финале и утакмица за треће место се играју у недељу 10. септембра. Србија је на овом Светском првенству обезбедила и директан пласман на следеће Олимпијске игре, а самим пласманом у финале, обезбеђена је и медаља. Извор: ТВ Храм, Инстаграм; Радио Слово љубве
  7. Кћерка албанског кнеза Аријанита из елбасанског краја, свастика чувеног кнеза Ђурађа Кастриотића – Скендербега и жена српског деспота Стефана Бранковића, сина Ђурађа Бранковића. Са својим мужем делила је сву горчини његовог живота, како у Србији, тако и у изгнанству у Албанији и Италији. Своје синове Максима и Јована васпитала је у хришћанском духу. Када јој се муж упокојио, замонашила се и посветила молитви и делима милосрђа, те оправљању и зидању цркава и манастира. Народ је назива „Мајка Ангелина“. Њене чудотворне мошти почивају са моштима праведног јој мужа Стефана и посвећених синова Максима и Јована у манастиру Крушедолу. Света мати Ангелина предала је своју душу Господу почетком XVI века. Тропар (глас 8):У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, света Ангелино, радује се дух твој.
  8. Српска теологија, грчка колонија — RT Balkan RT.RS Када српски туристи размишљају о мору, већ одавно се поред Херцег Новог, Будве или Бара спомињу Крф, Паралија или неко од атрактивнијих егејских острва. У... Наши студенти се више баве односом "етике и онтологије" на трагу личних траума Христа Јанараса у грчким пијетистичким друштвима него богословским тумачењима "Луче микрокозма". Српска теологије се, чини се, сасвим подредила оној хеленској без икакве самосвести о проблематичности таквог свог статуса.
  9. Попут Благословене Дјеве Марије, Анастасија је била племенитог порекла. Рођена је 1125. године. На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота. преподобна анастасија српска Рани живот свете Анастасије нам је врло слабо познат, што је вероватно она сама желела, будући да је њено највеће остварење и постигнуће, као и Благословене Дјеве Марије, то што је родила Саву, Христоликог спаситеља православног српског народа. Као млада принцеза, Ана се око 1150. године венчала са великим српским жупаном (жупан – патријархални вођа) Стефаном Немањом. Овај краљевски брак је учврстио како политичке тако и религиозне везе између Краљевине Србије (Рашке и Зете) која је била на помолу и Византијског царства са седиштем у Цариграду. Током раних година брака, краљица Ана је родила два сина, Вукана и Стефана; у позним годинама, око 1175. године, када је имала скоро 50 година, милошћу Божјом, родила је последње дете, Растка, касније монаха Саву, који је постао (и још увек је) највољенија личност у историји српскога народа. Попут Јелисавете, врле мајке Јована Крститеља, Ана је била у позним годинама када је родила свог вољеног сина Саву, за чије рођење су и жупан Стефан и она усрдно молили Господа Бога. И попут Благословене Дјеве Марије, Ана је „о свему томе дубоко размишљала у свом срцу”, нарочито о делима свог сина Саве, јер је осећала Божју руку на себи и том истом милошћу Божјом на крају је могла да види почетак процвата српске православне хришћанске културе и цивилизације. Коначно, два Анастасијина сина, Сава и Стефан Првовенчани, као и њен супруг жупан Стефан (монашко име Симеон), замонашили су се и канонизовани су као светитељи целокупне православне цркве. Лоза Немањића је прва српска краљевска лоза која је канонизована и која је на тај начин указала будућим краљевским породицама да православље треба прогласити и успоставити као пут и мерило које ће Краљевину Србију трансформисати у Божје Краљевство што се постиже потпуном посвећеношћу нашем Господу и Спаситељу Исусу Христу. лоза светог симеона Свети Симеон Мироточиви На празник Благовести Богородице, 25. марта 1196. године, заједно са супругом, великим жупаном Стефаном Немањом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан Стефан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу који је основала династија Немањића, а који се налази у долини реке Ибра, на левој обали мале реке Студенице, око 20 минута од Ушћа. Краљица Ана добила је достојно име Анастасија чији је корен у грчкој речи „Анастасис” што значи „Васкрсење” (у смислу Васкрсења нашег Господа Исуса Христа). У то време имала је 71 годину. Анастасија је отпочела свој монашки живот у манастиру Пресвете Богородице у Куршумлији близу Топлице, једном од првих манастира династије Немањића (саграђен 1168-117~). Када је њен супруг, новопострижени монах Симеон, напустио манастир Студеницу 1196. године како би отишао на Свету Гору да би се поново срео са Светим Савом, препуштајући краљевски престо свом сину Стефану Првовенчаном, Анастасија је остала једини родитељ изворне династије Немањића који је још увек боравио у Краљевини Србији. Пошто је 1192. године њен син Сава са 17 година напустио краљевски двор у корист монашког живота на Светој Гори, блажена Анастасија никада више није видела свог сина у овоземаљском царству. Међутим, благословом Божјим док је још живела у овом свету чула је вести о изградњи и оснивању манастира Хиландара на Светој Гори; захваљујући тим вестима могла је да предвиди будуће учвршћавање и процват хришћанства у српском народу. Анастасија је провела преосталих пет година свог живота у манастиру Пресвете Богородице код Куршумлије где је мирно уснула у Господу 21. јуна 1200. године. Имала је 75 година. Она се упокојила у Господу само четири месеца после упокојења њеног супруга, великог жупана Стефана Немање – монаха Симеона, који је уснуо у Господу у 86-тој години у манастиру Хиландару, 13. фебруара 1200. године. Светој Анастасији је приређена хвале достојна православна хришћанска сахрана у манастиру Студеница, где се поново придружила свом супругу у „ишчекивању васкрсења мртвих и живота будућег века”. Заоставштина свете Анастасије, вољене мајке светога Саве, Просветитеља Срба, представља постојану љубав и посвећену веру у нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа коју је она посведочила у свом овоземаљском животу својом подршком мужу, светом жупану Стефану – монаху Симеону Мироточивом, својом преданошћу својим синовима Сави, Стефану Првовенчаном и Вукану, својом љубављу према свим Божјим створењима, и дивним осликавањем у свом лику хришћанских врлина вере, наде и љубави које су у њој процветале захваљујући сили Најсветијег и Животодавног Духа Божјег. Нека се сви благоверни заљубљеници у Христа приклоне њеним молитвама пред престолом Свемоћног Бога. Света мати Анастасија, када хвалимо врлину, хвалимо тебе јер је твоја постојана љубав и ревност за Господа Бога пример и пут који треба да следимо; моли се, стога, о најврлија, да Господ Бог умекша наша срца како би и ми тежили истим спасоносним врлинама вере, наде и љубави и на тај начин остали верни нашем Господу Исусу Христу, Коме приличи слава, част и поклонење, заједно са Његовим Беспочетним Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, гл. 4. Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена, засијала си чистотом живота твога. Због тога те је Благи Бог благословио да будеш мајка светилника рода нашег (светога Саве). Зато ти кличемо: Радуј се, преподобна мати Анастасија! Кондак, гл. 4. Поживешни у благословеном браку, сачувала си чистом закониту целомудреност, и чеда си твоја кротко учила, да више од свега љубе Господа Христа. Зато сада пред Њим предстојећи и молећи се, сети се и нас који ти кличемо: Радуј се, света мати Анастасија! +++ Ђакон Војислав Билбија израдио је саркофаг у коме сада почива. https://hronograf.net/2019/07/04/prepodobna-anastasija-srpska-majka-svetog-save/
  10. 15.05.2023 Извор: Tanjug СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ: Пре 175 година, током Мајске Скупштине у Сремским Карловцима, 15. маја 1848. године, проглашена је Српска Војводина, као аутономна српска јединица на простору тадашњег Аустријског царства. Фото: Сремски Карловци фото: Дневник.рс/Р. Хаџић Скупштина представника 175 црквених општина из епархија са простора Војводине, као и аустријских Срба уопште, заједно с делегатима из тадашње Кнежевине Србије (Књажество Србија), која је претходно два дана раније, изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника, потоњег генерала Стевана Шупљикца за војводу - прогласила је Српску Војводину. Скупштина је истакла право Срба у Аустрији, односно на простору јужне Угарске, на аутономни политички и културни развој. Тада проглашена Војводина, обухватала је Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат, са Војном границом на простору Баната, укључујући и Великокикиндски диштрикт. Године 1848. политички бунтови, револуције, захватили су низ земаља Европе, од Париза и Брисела преко немачких земаља, Италије, па и земље којима је владала династија Хабзбург, а унутар њих и оновремену Угарску. Било је то време политичких, социјалних намира, али и време буђења националних покрета, међу Немцима, Италијанима, Словенима унутар Аустријског царства. Револуционарно национални покрет у Угарској, прокламовано либералан, садржао је такође и оштру националну искључивост, усмерену пре свега против бечког двора, али и против мањинских народа Угарске. Била је то парадоксална ситуација имајући у виду да су сами Мађари, и поред бројне аристократије огромном већином до тада били феудални кметови., којиније их било, у то време, унутар Угарске више од 40 процента. Остатак су чинили Немци, Румуни, Словаци, Срби и други. Срби међутим на простору Хабзбуршких земаља поседовали су привилегије које им је одредио цар Леополд, још од 1690. године. Иако је положај Срба у Хабзбуршким земљама прошао кроз разне фазе, сећање и свест о дарованим повластицама све време је трајало. Имајући у виду притисак револуционарних угарских власти, и њихов сукоб, потом и рат, против Беча, прваци Срба су те 1848, одабрали да затраже подршку од царских власти. Лајош Кошут, одлучио се тада да војском спречи рад легалног Српског црквено-народног сабора. Уследило је окупљање Срба на Мајској скупштини, од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима и проглашење Српске Војводине. Влада у Бечу, не желећи да подстиче незадовољство Угарске, одбацила је у прво време одлуке Мајске скупштине, прогласивши их незаконитим. Пошто су следила ратна дејства, став Беча је доцније промењен, тако да је бечки двор признао одлуке Мајске скупштине и потврдио војводско звање Стевану Шупљикцу. Оформљена је Српска народна војска, састављења највише од граничара, шајакаша, а потом и добровољаца из Србије које је предводио Стеван Книћанин. Срби су ратовали с променљивим резулататима, у прво време успешније. Био је то период великих страдања и бројних жртава међу Србима на простору данашње Војводине. Војним формацијама преименованим у Аустро-српски корпус командовали су аустријски официри, међу њима и Стеван Шупљикац, после његове смрти генерал Кузман Тодоровић, а затим Фердинанд фон Мајерхофер, потоњи подмаршал. Пошто су руске трупе под генералом Паскијевичем током лета и ране јесени 1849, коначно потукле мађарске револуционарне снаге, редовно стање у Угарској је поступно успостављено. Царским патентом 18. новембра 1849, образована је нова аустријска крунска земља -Војводство Србија и Тамишки Банат, која је обухвата цео Банат, Бачку и Срем, осим делова који су били у саставу Војне границе (што је у случају Срема подразумевало већи део) са средиштем у Темишвару. Од тада, све време постојања монархије Хабзбурга, аустријски цар носио је и титулу великог војводе Војводства Србије. На челу Војводине у прво време налазио се Фердинанд фон Мајерхофер а потом Јохан Коронини. Иако је Војводство Србија и Тамишки Банат, као посебна крунска земља, укинуто децембра 1860, чиме се изашло у сусрет захтевима угарских представника, тежња за аутономном Војводином заувек је остала жива међу војвођанским Србима све време постојања монархије Хабзбурга.
  11. По старом календару догађај се одиграо 3. маја 1848. године. У част тог датума песник Јован Јовановић је исковао себи надимак Змај. 15.05.2023 Извор: Tanjug СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ: Пре 175 година, током Мајске Скупштине у Сремским Карловцима, 15. маја 1848. године, проглашена је Српска Војводина, као аутономна српска јединица на простору тадашњег Аустријског царства. Фото: Сремски Карловци фото: Дневник.рс/Р. Хаџић Скупштина представника 175 црквених општина из епархија са простора Војводине, као и аустријских Срба уопште, заједно с делегатима из тадашње Кнежевине Србије (Књажество Србија), која је претходно два дана раније, изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника, потоњег генерала Стевана Шупљикца за војводу - прогласила је Српску Војводину. Скупштина је истакла право Срба у Аустрији, односно на простору јужне Угарске, на аутономни политички и културни развој. Тада проглашена Војводина, обухватала је Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат, са Војном границом на простору Баната, укључујући и Великокикиндски диштрикт. Године 1848. политички бунтови, револуције, захватили су низ земаља Европе, од Париза и Брисела преко немачких земаља, Италије, па и земље којима је владала династија Хабзбург, а унутар њих и оновремену Угарску. Било је то време политичких, социјалних намира, али и време буђења националних покрета, међу Немцима, Италијанима, Словенима унутар Аустријског царства. Револуционарно национални покрет у Угарској, прокламовано либералан, садржао је такође и оштру националну искључивост, усмерену пре свега против бечког двора, али и против мањинских народа Угарске. Била је то парадоксална ситуација имајући у виду да су сами Мађари, и поред бројне аристократије огромном већином до тада били феудални кметови., којиније их било, у то време, унутар Угарске више од 40 процента. Остатак су чинили Немци, Румуни, Словаци, Срби и други. Срби међутим на простору Хабзбуршких земаља поседовали су привилегије које им је одредио цар Леополд, још од 1690. године. Иако је положај Срба у Хабзбуршким земљама прошао кроз разне фазе, сећање и свест о дарованим повластицама све време је трајало. Имајући у виду притисак револуционарних угарских власти, и њихов сукоб, потом и рат, против Беча, прваци Срба су те 1848, одабрали да затраже подршку од царских власти. Лајош Кошут, одлучио се тада да војском спречи рад легалног Српског црквено-народног сабора. Уследило је окупљање Срба на Мајској скупштини, од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима и проглашење Српске Војводине. Влада у Бечу, не желећи да подстиче незадовољство Угарске, одбацила је у прво време одлуке Мајске скупштине, прогласивши их незаконитим. Пошто су следила ратна дејства, став Беча је доцније промењен, тако да је бечки двор признао одлуке Мајске скупштине и потврдио војводско звање Стевану Шупљикцу. Оформљена је Српска народна војска, састављења највише од граничара, шајакаша, а потом и добровољаца из Србије које је предводио Стеван Книћанин. Срби су ратовали с променљивим резулататима, у прво време успешније. Био је то период великих страдања и бројних жртава међу Србима на простору данашње Војводине. Војним формацијама преименованим у Аустро-српски корпус командовали су аустријски официри, међу њима и Стеван Шупљикац, после његове смрти генерал Кузман Тодоровић, а затим Фердинанд фон Мајерхофер, потоњи подмаршал. Пошто су руске трупе под генералом Паскијевичем током лета и ране јесени 1849, коначно потукле мађарске револуционарне снаге, редовно стање у Угарској је поступно успостављено. Царским патентом 18. новембра 1849, образована је нова аустријска крунска земља -Војводство Србија и Тамишки Банат, која је обухвата цео Банат, Бачку и Срем, осим делова који су били у саставу Војне границе (што је у случају Срема подразумевало већи део) са средиштем у Темишвару. Од тада, све време постојања монархије Хабзбурга, аустријски цар носио је и титулу великог војводе Војводства Србије. На челу Војводине у прво време налазио се Фердинанд фон Мајерхофер а потом Јохан Коронини. Иако је Војводство Србија и Тамишки Банат, као посебна крунска земља, укинуто децембра 1860, чиме се изашло у сусрет захтевима угарских представника, тежња за аутономном Војводином заувек је остала жива међу војвођанским Србима све време постојања монархије Хабзбурга. View full Странице
  12. Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Музеј жртава геноцида 21. априла обелоданио је да је дошао у посед архивског документа од прворазредног историјског значаја – списка са именима и другим личним подацима најмање 5.631 српског детета које је спасено из хрватских логора смрти, захваљујући акцији Диане Будисављевић и њених сарадника. Од тада честитке за откриће српске Шиндлерове листе стижу на адресу музеја, не само из наше земље и региона већ и из иностранства. Прве су се огласиле сродне институције у Израелу и САД, а затим и бројни европски стручњаци, организације, универзитетски професори, појединци... – Све то је још један показатељ да је музеј међународно референтна и прворазредно важна институција која се од оснивања 1992. бави најболнијом темом националне повести – геноцидом почињеним над Србима на читавој територији НДХ, као и ратним злочинима и злочинима против човечности, чије су жртве током Другог светског рата били наши сународници – каже Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида. Српски војник Иван Јеремић победник такмичења „Најбољи ратник” у Охају Списак с подацима о најмање 5.631 српском детету садржи и информације о њиховом пореклу и стварном идентитету, стеченом рођењем, пре него што су предата на усвајање у хрватске породице или на старатељство одређеним установама и организацијама. Да ли је неко од њих контактирао с музејом, да ли су вам се јављали њихови потомци? Било је мноштво таквих дописа и позива. На провери података и слању одговора ангажован је читав тим нашег музеја. То су за све нас потресна искуства када не можете да имате искључиво професионални отклон, већ реагујете крајње лично и емотивно. Био сам у прилици да првој особи чији смо идентитет утврдили то и лично саопштим. Било је то прошлог викенда у Загребу, у присуству и уз учешће наше амбасадорке у Хрватској Јелене Милић, која музеју пружа континуирану и несебичну подршку. С тим човеком нас је повезала историчарка др Наташа Матаушић, која је докторирала на тему Диане Будисављевић и њене акције спасавања српске деце из хрватских логора смрти. Његово име је Живко. Током сусрета нам је дао на увид документацију коју поседује и испричао своја најранија сећања. Амбасадорка Милић га је запитала да ли жели да у списку спасене српске деце потражимо и податке о њему. Ћутао је, чинило нам се бескрајно дуги тренутак, а онда је потврдно климнуо главом. У току дана смо га пронашли на списку и то му јавили. Прво што нас је питао било је: „Да ли сам имао браће и сестара?” Одговорио сам му да је само он наведен у списку који поседујемо. Онда смо му рекли које му је право презиме, како су му се звали родитељи и одакле су били, из ког је логора и када избављен и ког датума је предат на усвајање једној хрватској породици у Загребу која се, како нам је раније испричао, о њему пожртвовано старала. Тако је Живко у деветој деценији живота сазнао своје право етичко и верско порекло. Намера нам је да га ускоро угостимо у Београду, заједно с нашом колегиницом др Наташом Матаушић. Према подацима из списка, из којих крајева су српска деца одвођена у логоре? УНИЦЕФ-ов извештај „Стање деце света у 2023. години”: Свако пето… Највише с подручја Козаре и из Поткозарја, али и из целе Босанске Крајине, западне и средишње Славоније, Лике, Баније и Кордуна. Практично, с територије читаве централне и северне НДХ. Према локацијама с којих су деца спасавана, видимо да није искључиво у питању систем концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, како се махом претпостављало, већ се ради и о логорима смрти у Старој Градишци, Јастребарском, Горња Ријека, Сиску... Иначе, не тако мали број деце умирао је услед последица мучења, злостављања и свеопштег занемаривања у логорима, убрзо по њиховом избављивању или по доласку у институције где је требало да прођу иницијалну тријажу и здравствени преглед. Један број њих је умирао и након избављења, од последица злостављања и изгладњивања. На представљању списка речено је да је настао у другој половини 1942. у Заводу за одгов глухонијеме дјеце у Загребу. Да ли је то део картотеке Диане Будисављевић, која јој је одузета 1945? Заправо, Дианина картотека је између осталог настала и на основу података из завода, овде је реч о изворном документу, што га чини још драгоценијим. Ваљало би подсетити на који начин је она са сарадницима спроводила своју племениту мисију. У неколико наврата, с дозволом власти, одлазила је у логоре из којих је преузимала децу. Диана и њени помагачи су организовали камионе, железничке композиције, аутобусе и сва транспортна средства до којих се могло доћи, како би деца била премештена на безбеднија места. Успевала је да добије понеку бараку, коњушницу, било какав простор за смештај. Један од објеката који јој је, условно речено, стављен на располагање, био је и Завод за одгој глухонијеме дјеце у Загребу. Кроз ту институцију, тријажу је прошао највећи број малишана које су Диана и њени сарадници потом збрињавали, углавном давањем на усвојење или под старатељство „Каритаса”. Дакле, на том списку нису сва деца коју је она спасила. Сматрамо да је ту тек половина имена, што ћемо утврдити даљим истраживањима. Такође је речено да се до овог прворазредног драгоценог документа дошло уз огромну помоћ државних органа Србије, из чега се може закључити да је читава операција надрасла оквире уобичајених музејских активности? Наш регион је прекривен мрежом коју су исплела проусташка удружења из средишње и западне Европе, Аустралије, Канаде и САД, а има их и у Хрватској и БиХ. Један од примарних задатака им је да проналазе и уништавају артефакте који сведоче о почињеним злочинима, а посебно о геноциду који је хрватска држава спровела над Србима током Другог светског рата. Они то чине знајући да, уколико нема сачуваних доказа – злочин се, правно гледано, није ни догодио. Зато је често од пресудне важности да до одређене грађе стигнемо пре друге стране која располаже значајним средствима и логистиком. Ради тога смо и ми премрежили читаву Европу, Блиски исток, северноамерички континент… Ништа од тога не бисмо успели без огромне подршке председника републике, председнице владе и бројних државних органа и институција. А без помоћи надлежних државних служби не бисмо имали правовремене информације о томе где је лоцирана грађа за коју смо заинтересовани. У овом контексту, разумљиво је зашто јавности нисмо саопштили где је и под којим околностима пронађен списак деце јер се наша потрага за историјском грађом овим не завршава, напротив, само добија на интензитету. Музеј жртава геноцида поседује више од 200.000 јединица грађе. На који начин је настајала та импозантна ризница? Без обзира на то да ли грађа долази од приватних сопственика, колекционара, да ли долази као поклон или путем откупа, она пролази идентичну процедуру, законски строго утврђену. Најпре је привремено примамо ради експертизе коју обавља наша стална стручна комисија. По потреби ангажујемо и стручњаке из других националних установа културе или из Националног центра за криминалистичку форензику МУП-а, с којима имамо изузетну сарадњу. Када се утврди аутентичност артефакта, започиње поступак који се окончава потписивањем уговора о поклону или о откупу. Прошле године око 15 посто артефаката је примљено у виду поклона, а 85 одсто је прибављено откупом. Лане смо у јануару основали и Фондацију Музеја жртава геноцида, чији рад помажу бројни грађани, привредни субјекти и институције, на чему смо им бескрајно захвални. Средствима фондације и новцем који музеј добија из државног буџета успели смо да током 2022. своје збирке и фондове приновимо више него иједне године од оснивања до данас. Председник Вучић недавно је најавио да ће у Доњој Градини и Београду бити подигнути меморијални центри посвећени жртвама геноцида у НДХ. Да ли то значи да ће музеј којим руководите после три деценије добити здање примерено установи културе од националног значаја? Управо тако. Наш музеј ће бити то средишње место истраживања, сведочења и сећања на жртве јасеновачког система логора смрти и на све страдале у геноциду почињеном на читавој територији НДХ, као и на све српске, јеврејске и ромске невине жртве на тлу Краљевине Југославије од 1941. до 1945. С тим у вези, очекујемо да ће Секретаријат за културу Града Београда, на чије изјашњавање чекамо већ шест месеци, коначно позитивно одговорити на нашу иницијативу коју смо дефинисали и јавно обелоданили још у децембру 2021. Влада Србије је спремна да одмах потом Музеју жртава геноцида преда на управљање Спомен-подручје Јајинци, појединачно највеће стратиште и гробиште на тлу Србије током Другог светског рата. Након тога би отпочеле припреме да су у том комплексу подигне зграда Музеја жртава геноцида. У будућој поставци приоритет ће имати тродимензионални предмети, фотографије и најзначајнији архивски документи. Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Артефакти који чине нашу збирку нису уобичајени музејски експонати, они су пре свега докази о злочинима. Често истицани циљ Музеја жртава геноцида је и ширење заједнице знања. Шта је наредна етапа те мисије? Крајем маја реализоваћемо семинар „Учење о геноциду почињеном над Србима”, намењен наставницима историје у основним и средњим школама. Акредитован је у Министарству просвете као семинар од јавног значаја, што представља највиши могући ранг једног образовног програма. Радује нас што се већ пријавио велики број наставника, и пре него што смо објавили јавни позив. Музеј годинама организује образовне програме широм региона, прилагођене различитим узрастима и образовним нивоима. Трудимо се да допремо до што већег броја људи, на начин прихватљив и примерен модерном добу и савременим средствима комуникације. Циљ нам је да формирамо заједницу знања коју ће чинити одговорни, образовани и самосвесни појединци. Да будемо заједница потомака жртава која зна шта се дешавало, али не жели да се свети и да мрзи, већ искључиво да на племенит и достојанствен начин сведочи о томе шта је геноцид и због чега никада, нигде и никоме не сме да се понови. Да ли то подразумева и да се коначно и недвосмислено утврди број жртава геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској? Ми се трудимо да подстакнемо научну заједницу да се озбиљније, целовитије, објективније и одговорније бави истраживањем геноцида. На српским историчарима је да се много систематичније и масовније одваже на та истраживања. Музеј никада званично није изашао у јавност с проценама укупног броја жртава геноцида над Србима у НДХ, нити броја страдалих у систему концентрационих логора смрти НДХ у Јасеновцу. Разлог за то је што наша научна заједница до сада није спровела истраживања задовољавајућег обима и квалитета на основу којих би се извели утемељени закључци. Док се то не деси, нећемо излазити у јавност с проценама укупног броја жртава јер је то, пре свега, нехумано, а и противно је постулатима историјске науке. https://www.politika.rs/scc/clanak/551280/muzej-genocid-beograd-intervju
  13. За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика
  14. Епархија источноамеричка известила је да је у недељу, 15. јануара 2023. године, у Нејплсу на Флориди, основана најновија парохија Српске Православне Цркве под окриљем Епархије источноамеричке. Тим поводом је свету Архијерејску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ истчноамерички г. Иринеј, под чијим омофором је основана мисионарска парохија, уз саслужење протопрезвитера Милана Јовановића, пароха мисије, а саслуживао је ђакон Дарко Трипковић, Епархијски финансијски секретар. Владика је пре почетка Литургије, по препоруци настојатеља проте Милана, постригао Мајкла Мекдоналда у чин чтеца. Епископ Иринеј је беседио о значењу ове недеље која пада усред два Богојављења, односно две димензије истог Богојављења: Рођења, у којем се Христос открива у телу, и Богојављења, када Бог у Тројици открива на Крштењу Христовом, гласом Очевим и јављањем Светога Духа у виду голуба. Како је навео Преосвећени, дан, који следи после празника Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, као и Православне Нове године, говори о новини живота у Христу, који је за Себе рекао: „Ево, све стварам ново!” (Откривење 21:5). У светлу те исте новине, верници су се са својим свештеником окупили око свог архијереја, уједињени као породица, да отворе нову парохију у Нејплсу. Посебан украс овом богослужењу су дали појци нејплске мисионарске парохије, вешто предвођени протиницом Жељком Јовановић, а после Богослужења, на којој су многи верници приступили Чаши да се причесте, славски новогодишњи ручак приредила су два локална угоститеља Александар Раденковић и Милош Љубеновић. После славске трпезе о. Милан је сазвао нејплски сабор верних на рад. Његово Преосвештенство је молитвом отворио сабор и примио захтев за формирање нове парохије Епархије источно-америчке Српске Православне Цркве. Сабрању се придружио Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Милан Крстић, намесник мајамски, у чију надлежност спада мисионарска парохија у Нејплсу. Епископ Иринеј је потом позвао о. Милана Јовановића да формално прочита наглас молбу за оснивање нове парохије и затражио да му се предочи списак подносилаца захтева, како би се утврдило да ли је постигнут уставом прописан број од 40 домаћинстава. На свеопште задовољство, преко дупло потребних потписа предато је Владици. У овом историјском тренутку Владика је нову парохију прогласио отвореном и објаснио који су следећи кораци да би се иста озваничила. Епископ Иринеј је говорио о начину да се пронађе празник за именовање парохије и, као и увек, настојао је да укључи свакога у одлуци за избор имена парохије. Јер, како је и нагласио у својој беседи, све се треба чинити у слози и саборности што и чини парохију породицом. Владика је потом говорио о низу одговарајућих Слава које би ова Парохија могла да узме, детаљно објашњавајући значење сваке Славе, укључујући Св. Мардарија Либертивилског, празник Богојављења, празник Сретења Господњег и друге. Од присутних су добијени предлози као што су Св. Василије Велики, Св. Трифун, Света Три Јерарха. Већински избор је био празник Сретења Господњег, који је примљен са великим ентузијазмом и радосном овацијом! Владика Иринеј је у свом обраћању навео и посебан историјски значај Сретења за српски народ, које се слави и као Дан државности Србије - на тај дан 1804. године подигнут је Први српски устанак против османских окупатора, а 1835. је на Сретење донет и први Устав независне Кнежевине Србије, познат као Сретењски устав. Тада је Владика позвао све да устану а прота Милан Крстић предводио је све у појању Тропара празника Сретења Господњег. После овог емотивног тренутка, Епископ Иринеј је казивао енглески превод Тропара и Сретењског кондака, а потом објаснио икону Сретења, сада већ и патроналне иконе нове мисионарке парохије у Нејплсу. Владика је позвао све присутне да се састанак заврши читањем Молитве Светог Симеона, који је у наручју држао Христа. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Епархија источноамеричка
  15. Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, “неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе”. Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. https://svetigora.com/prepodobna-majka-angelina-despotica-srpska/
  16. JESSY

    Преподобна Анастасија српска

    Кћи грчког цара Романа IV и супруга Стефана Немање. Мајка Вукана, Стефана и Растка. Са Светим Немањом подигла женски Богородичин манастир на левој обали Топлице, на ушћу реке Косанице, и ту се замонашила 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти. Тропар (глас 4):Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена, засијала си чистотом живота твога. Због тога те је Благи Бог благословио да будеш мајка свећњака рода нашег. Зато ти кличемо: Радуј се, преподобна мати Анастасија! Кад Јулије и брат му Јулијан Саградише Богу Свевишњему Деведест и девету цркву, Тад Јулијан гробницу сагради За свог брата свештеног Јулија, Па кад брату гробницу показа, Јулије му кротко говораше: — Припремај се, мој брате рођени, Гроб је овај за тебе саграђен, Припремај се да пред Бога пођеш, Пре твог брата, грешнога Јулија. A Јулију Бог је одредио Саградити још и стоту цркву На острву неком усамљеном. Како рече преславни Јулије, Како рече, онако сe cтeчe, Пре старијег млађи брат се смири, A старији сто цркви намири, Па кад стоту на острву сазда, Тад се и он у вечност пресели. https://mitropolija.com/2022/07/04/prepodobna-anastasija-srpska-3/
  17. Потпуно неоправдано помињање Српске Православне Цркве у Резолуцији Европског парламента о спољном уплитању у све демократске процесе у Европској унији, укључујући дезинформисање, засновано искључиво на дубоким историјским предрасудама и тенденциозно креираним стереотипима није изненађујуће, али, свакако, јесте дубоко разочаравајуће за нас. Стављање Српске Православне Цркве у улогу узрочника „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице“, потпуно је супротно чињеницама и залагању Цркве у свакодневном животу и стога такав став одлучно одбијамо. Црква се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима, без обзира на то како се моле и ком народу припадају. Квалификовање Српске Православне Цркве у односној Резолуцији, супротно овим необоривим и опште познатим чињеницама, даje нетачну слику и резултате који нису у складу са циљевима због којих је основана и постоји Европска унија, судећи бар по њеним прокламованим начелима и званичним документима, а то су мир, правда и слобода за све. Дужни смо да појаснимо и заиста зачуђујуће стављање у негативан контекст питања заштите традиционалних породичних вредности, за које се Српска Црква залаже на исти начин како то заиста чини и Руска Православна Црква, као и све остале помесне Православне Цркве без изузетка, али, ни најмање различито, и Католичка Црква, као и неке Цркве Реформације. О томе сведочи, на пример, заједничка изјава папе Фрање и патријарха Кирила дата на Куби, као и низ изјава које је папа Фрања, као и његови претходници, дао заједно са патријархом Вартоломејем, којима и католици и православни заједно реафирмишу породицу као природно средиште живота човека и друштва. Слична начела о браку налазимо и у исламу, као, наравно, и у јудаизму. За Српску Православну Цркву ово су елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се не могу мењати у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Црква, како у свом бићу тако и у својој друштвеној делатности, није по себи ни конзервативна ни либерална. Она не чува ни стари систем вредности зато што је стар нити убрзано хрли да прихвати нови приступ човеку и окружењу у којем он живи, и то зато што је нов. Насупрот томе, својим јеванђелским и христоцентричним системом вредности Црква је, независно од времена и простора, увек савремена. То значи, да она у сваком времену припада вечности и свом времену, увек сведочећи неповредивост достојанства човека као иконе Божије, и труди се да учествује у свему ономе што је добро, истинско, честито и непролазно, заснивајући то на непролазности речи њене Главе и Утемељитеља, Христа Спаситеља. Подједнако је тешко разумети зашто се у поменутој Резолуцији као споран помиње однос између државе и Цркве. Свако ко се имало интересује за ово питање зна да се Српска Православна Црква залаже, што је у доброј мери уређено конкретним законима у државама где врши своју мисију, за начело кооперативне одвојености Цркве и државе. Овакво делање Српске Православне Цркве засновано је на демократским принципима и процедурама и то ради добра свих – државе, Цркве и свих грађана – без обзира на то да ли су верници или нису. Да ли треба подсећати да је управо такво уређење заступљено и у државама Европске уније у чијем парламенту је донесена Резолуција? Напослетку, нити постоји нити може да постоји уплитање, било са Истока било са Запада, у фундаментална питања мира и саживота, која се налазе у средишту интересовања, рада и ангажовања Српске Православне Цркве. Црква ће наставити да се једином Миротворцу, Христу Распетом и Васкрслом, моли за мир међу људима који живе на овом простору и за мир свега света. СПЦ
  18. Република Српска обележава 30 година постојања WWW.POLITIKA.RS БАЊАЛУКА- Република Српска обележава данас низом манифестација 30 година постојања, а У Бањалуци ће током дана бити одржан свечани дефиле, док ће увече на...
  19. Засађено семе искрене посвећености изнедрило је и садашњег ’младог’ патријарха Порфирија (неизбежно је духовито поређење са Сорентиновим ’Младим папом’), као и епископе које је он недавно поставио. Први пут после много векова на устоличењу једног од њих у Храму Светог Саве орило се тзв. византијско појање, односно предањски молитвени мелос источне цркве. Деловало је као да се српска црква враћа својим изворима – далеко од фолклора, етничког припадања и свакодневног малодушног трвења Много смо пута до сада писали о српском православљу, о његовој обнови деведесетих година 20. века, о културним специфичностима његове интерпретације, о повезаности етничког и конфесионалног идентитета и о многим другим темама у вези са Српском православном црквом, њене обреде, и њено непрестано балансирање између историјских и народних традиција и проповедања „једине новине под капом небеском”, васкрслога Христа. Повратак православљу није био само наш идентитетски искорак из модерне. Он је пратио постсоцијалистичку транзицију у свим традиционално православним европским земљама. И више од тога, био је део глобалне ревитализације интересовања за религију која се дешавала у оквирима евроамеричке цивилизације већ током осме декаде прошлог века. Нову религиозност свуда је одликовао висок степен еклектицизма – комбиновања различитих религијских и уопште духовних традиција, веровања и пракси. У православним земљама он се огледао управо у стварању или обнављању мешавине народних, претхришћанских и нехришћанских схватања и учења цркве. Уз све то, модерни начин живота, свеопшти конзумеризам, те неспремност великог дела свештенства да и само раскрсти с фолклорним наносима, доприносили су својеврсној унутрашњој секуларизацији цркве која, тако је барем деловало, није имала довољно капацитета да на прави начин сведочи истину. Мејнстрим православља постао је, тако, за велики део јавности једина слика вере, чему су допринели и академски, а посебно медијски говор. Они су најчешће били усредсређени на негативне појаве, док су „здрави токови” црквеног живота и обнове остајали у њиховој сенци. Лоше ствари су увек занимљивија вест од добрих. Међутим, испод тог „имиџа” цркве као једномислене, конзервативне, несамокритичне и назадне установе, постојала су искрена настојања да се изврши темељни преображај у правцу обнове ранохришћанског и васељенског предања. То је било посебно очигледно управо почетком деведесетих година када су у цркву похрлили многи млади људи, трагајући за новим идентитетским упориштем, стаменијим од свих дотадашњих: космополите, побуњеници, хипици, рокери, левичари, Југословени… нашли су у цркви оквире постојања у којима су на најбољи начин били хармонизовани национално припадање и свечовечански карактер хришћанства. Паралелно с регионалним геополитичким превирањима, у којима су све традиционалне верске заједнице имале значајну улогу, унутар СПЦ се дешавала обнова манастира и манастирских обитељи, предањског појања и живописања, изградња храмова, развој издаваштва, оснивање медијских центара, школа и радионица, унапређивање студија теологије, увођење верске наставе, отварање рехабилитационих центара и народних кухиња итд. Читав овај духовни и друштвени покрет био је у служби успостављања и одржавања литургијског живота, као централне и свеобухватне тачке сабрања хришћанске заједнице. Било је у самој цркви, а и данас још увек има, много отпора овом процесу. Етнофилетизам, маловерје, недостатак ревности, среброљубље, бирократски менталитет, а надасве инерција окошталих институционалних структура, у комбинацији с медијским спекулацијама о политизацији цркве и десекуларизацији државе, одржавају лош општи утисак о улози цркве у савременом српском друштву. Међутим, антрополози су још одавно утврдили да институције не мисле, већ да мисле људи који делају унутар њих. Уколико се осврнемо уназад, можемо рећи да је током минулих деценија неколико епископа одиграло кључну улогу у обнови и изградњи СПЦ. Иако су неки од њих често оптуживани за национализам и ратно хушкање, њихова мисионарска и пастирска делатност учинили су их чврстим стубовима српског православља. Епископи и митрополити: Данило, Амфилохије, Атанасије, Артемије, Иринеј, Павле, наследници Николаја и ученици Јустина, и сами врхунски интелектуалци, махом образовани на престижним светским универзитетима, ерудите, полиглоте, писци, служитељи, утешитељи, аскете, градитељи и дипломате, сведочили су својим делањем о највишим захтевима хришћанског живота и православне вере. На појилу њихове мудрости и љубави према цркви и народу одгојени су и многи млађи епископи. Неки од њих били су тек на почетку свог трагалачког пута крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века. Тада засађено семе искрене посвећености изнедрило је и садашњег „младог” патријарха Порфирија (неизбежно је духовито поређење са Сорентиновим „Младим папом”), као и епископе које је он недавно поставио. Први пут после много векова на устоличењу једног од њих у Храму Светог Саве орило се тзв. византијско појање, односно предањски молитвени мелос источне цркве. Деловало је као да се српска црква враћа својим изворима – далеко од фолклора, етничког припадања и свакодневног малодушног трвења. Да ли је дошло време жетве? Глобална дешавања свих врста сведоче да јесте и да из те жетве неће бити изузет нико. Да ли ће се испоставити да смо кукољ или златно семе „које даје добар плод”, зависи и зависиће од разумевања једне недавне поуке патријарха Порфирија: „Љубав није морална врлина, она није религиозна вредност нити осећај, већ снага која се појављује из слабости. Љубав је савршено нејака јер је одустала од сваке агресије. Љубав је потпуно неосвојива јер је највећа моћ на свету. Ако човек не воли, онда пада у наручје греха неосетљивости, у власт силе социјалне равнодушности.” Дакле, судбину народа и читавог света одредиће одговор на питање да ли имамо такву љубав. А питање је упућено свима: и цркви, и држави, и верницима, и атеистима, и православнима и иновернима, и епископима, и лаицима. Научни саветник у Етнографском институту САНУ извор
  20. Капитални пројекат Руске православне цркве „Православна енциклопедија”, чији се обимни томови објављују већ 21 годину, стигао је и до дела у којем је одредница посвећена сестринској Српској православној цркви. Наиме, недавно је у Москви објављен 62. том „Православне енциклопедије”, коју издаје истоимени црквено-научни центар, а у њему значајан простор заузима и чланак о СПЦ: њеној историји, светитељима, знаменитим црквеним писцима и архијерејима, све до наших дана и избора 46. поглавара српске цркве патријарха Порфирија. Чланак је прилично обиман и заузима 20 страница енциклопедије, што је значајан простор за стандарде овог дела, објашњава за „Политику” један од аутора одреднице о СПЦ јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. – О српској цркви могло се писати у недоглед, али сам формат захтева одређена ограничења, па смо покушали да у задатом обиму уврстимо све најважније и најзначајније. Сматрам да је од посебне важности што смо успели довољно детаљно да напишемо о историји српске цркве у 20. и 21. веку јер је тај период у руској историографији најмање проучаван и посвећено му је недовољно пажње. Појава чланка у овој форми веома је важна за студенте богословија и све које занима историја СПЦ – каже отац Игнатије. Он додаје да одредница о Српској православној цркви обухвата цео период њеног историјског трајања, од Светог Саве, па и раније, до данас када је на њеном челу патријарх српски Порфирије. Представљена је и њена данашња структура, али је највећи део посвећен њеној историји, знаменитим личностима које су је градиле, светитељима, светињама, историјским путевима којима је СПЦ прошла. – Приликом писања чланка следили смо традицију српске историографије у којој се историја српске цркве посматра и у хронолошком и у „географском” аспекту. Под тим подразумевам приступ у којем је осветљен црквени живот појединих изолованих црквених организама: Карловачке митрополије, српске цркве у Босни и Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Старој Србији – каже отац Игнатије Шестаков. Чланак о СПЦ у руској „Православној енциклопедији” обухватио је бројне историјске личности уткане у историју српске цркве и смештене између Светог Саве и патријарха Порфирија. Међу њима су патријарси, светитељи, епископи, црквени писци. Отац Игнатије каже да би их било тешко и само набројати јер у одредници има најмање стотину историјских личности. Опремљен је и бројним архивским документима, иконама светих, фотографијама. Настанку бар једне од њих сведочиле су хиљаде савременика, Београђана. То је она настала испред Храма Светог Саве приликом посете руског патријарха Алексија Другог српској цркви и држави у време НАТО бомбардовања 1999, када је служио молебан заједно с патријархом Павлом. Двојица патријараха сада су почивша, али њихови наследници на трону руске и српске цркве, требало би да се ускоро поново нађу на истом месту, али сасвим другим поводом: да освештају нови мозаик сада већ готово у потпуности завршеног светосавског храма. – Чланком су, наравно, обухваћени и односи с Руском црквом. Колико је то било могуће, ова тема провлачи се кроз цео текст. Био је тешко у потпуности обухватити и овај аспект у оквиру једног чланка, али смо ипак покушали да не занемаримо ово питање и осликамо занимљив тренутке наше заједничке црквене историје – истиче отац Игнатије. „Православну енциклопедију”, иначе, ствара посебан научни институт у коме раде стотине стручњака, док су у писање одредница укључене хиљаде аутора из целог света, објашњава наш саговорник. Сваки том има приближно 800 страница великог формата, а процењује се да ће бити објављено још 10–15 томова. – Тешко је укратко описати све оно што је до данас већ било уврштено у објављене томове енциклопедије. У најкраћем, у њима се нашло готово све што је на неки начин повезано са црквом. Има много чланака из свих области људског живота. На пример, они посвећени појединим земљама или градовима. Свуда је нагласак, наравно, на верском животу. Када говоримо о одредници „Српска православна црква”, треба се подсетити да су се већ појавили слични чланци о другим помесним црквама: Антиохијској, Александријској, Грузијској, Бугарској, Румунској, Кипарској, Цариградској, Албанској, Пољској. Иначе, у истом 62. тому је и велики чланак под насловом „Србија”, који такође садржи много занимљивих и важних ствари о историји нашег братског народа. Ова одредница такође садржи и верски аспект и савремену историју Србије – истиче јеромонах Игнатије Шестаков. https://www.politika.rs/scc/clanak/489048/Srpska-pravoslavna-crkva-u-ruskoj-enciklopediji?fbclid=IwAR1jrFWXMcI0RFvixbd2XpkaGbiGWsDypw_IX3xOpax3RNIf2guJFbq_Pa8
  21. ПЕТ ГОДИНА КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНЕ КОМИСИЈЕ О АЛОЈЗИЈУ СТЕПИНЦУ Католичка и Српска православна црква, српско-хрватски дијалог и канонизација Степинца: Докле се стигло? Пише: ДРАГО ПИЛСЕЛ Четвртак, 07. окт 2021, Извор: ртс.рс На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, хрватски етичар Жељко Поробија је написао: “Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да дјецу не треба тући недјељом”. Тако нам од прилике дође величање ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Алојзије Степинац Дана 12. јула се било навршило пет година од првог сусрета католичко-православне Комисије о Алојзију Степинцу. Мислим да је потребно се тога присјетити и теми се вратити из неколико разлога, али прије свега због најважнијега: изузетно је постигнуће када се разговара о деликатним питањима, о оним болнима, као што би било изузетно да, рецимо, православни и муслимани и католици, прво они, поведу разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу... Ја се, као политички теолог који се уз то бави и моралним питањима, залажем за дијалог који ће бити темељен на чињеницама, а оне понекад могу бити кратко и јасно приказане успјешним метафорама. Зато, прије него што вас подсјетим на рад Комисије, једну слику коју посуђујем из једног ФБ статуса доктора етике, паче и доброг познаватеља религиологије (премда атеист), Жељка Поробије. На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, Поробија је написао: "Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да се дјецу не треба тући недјељом". Отприлике на то можемо свести и "величање" улоге загребачког надбискупа Алојзија Степинца за трајања Другог свјетског рата на подручју НДХ. Наравно, колега је искористио ову метафору да се присјетимо Степинца. И његова је метафора прецизна. Дапаче, увјерен сам да је папа Фрањо, након серије писама које је добивао из Хрватске откако је изабран за надбискупа града Рима (нешто о тому знам јер сам и ја писао), могао разумјети писма која му је послао покојни патријарх Иринеј и која сам, знате и то, први дао на увид широј јавности. Наиме, та су писма снажна као и Поробијина метафора. Папа Фрањо у Ватикану, 1. октобра 2021. Састављање Комисије је, дакле, био плод приједлога папе Фрање који је одговорио на иницијативу Српске православне цркве да се питање Степинчеве канонизације "скине с дневног реда" (да се тиме не жури), јер би, сматрајући православни Срби да је Степинац, најблаже речено, амбивалентна особа која је радила дубиозне компромисе са усташама, та канонизација "само продубила ране и постојеће разлике", а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу допринијела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог стољећа. Степинац, дакле, не само да ни с чим не доводи у питање постојање расних законâ и мјерâ против Жидова и Срба него се залаже за поштовање њиховог "достојанства" у тренутку када је итекако добро знао да споменуте "мјере" значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске. „Ако се не ради о цинизму, сигурно је да је ријеч о стравичном компромису, каквих је на жалост било много у односима Степинца и његовог клера с Независном Државом Хрватском и који су, и поред спашавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према Римокатоличкој Цркви 'у Хрвата', симболизираној у личности кардинала Степинца", написао је покојни патријарх папи Фрањи. Укратко, Срби не могу пријећи (као ни Жидови и други, па и многи од нас Хрвата) преко тога да је Степинац релативизирао расне законе (усмјерене против Жидова над којима је извршен језив злочин) и геноциде (над Ромима и Србима). То је уједно нешто што католици тешко могу обранити. Опћенито се може рећи да је надбискуп Степинац био фасциниран чињеницом да је хрватска држава основана и сматрао је да је треба апсолутно подржавати без обзира на расистички карактер њених темеља. Срби сматрају да о томе треба повести рачуна јер, када је ријеч о политици папе Фрање, Степинац ту је мање важан. Степинац у посети Анти Павелићу 1941. Папа Фрањо не жели - већ је то показао и у другим случајевима па и стопирајући процес проблематичнога папе Пија XII, или Француза Ивана Леона Дехона, оснивача Дружбе свећеника Срца Исусова (случајевa стопираних процеса има више, није Степинац преседан) - канонизирати никога за кога се сумња да не представља провјерену и трајну вриједност свим кршћанима. Католици (не наравно сви) мисле и вјерују да је Степинац неокаљан и примјер кршћанског живота. Срби тако не мисле. Рад Комисије Било је шест сусрета у оквиру рада мјешовите Комисије и покушат ћу то најкраће и најбоље што могу вама сумирати. Српска је делегација, предвођена тадашњим митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем Перићем (у пратњи покојног митрополита црногорског Амфилохија Радовића, владике бачког Иринеја Буловића, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка и бившег амбасадора Србије при Светој Столици Дарка Танасковића), покушала затражити да се разговара о предратном, ратном и послијератном Степинцу за што се претпостављало да се неће постићи никакав релевантан ефект ако Света Столица комисији не стави на располагање архиве папе Пија XI и папе Пија XII (можда и ону папе Ивана XXIII, у чијем је понтификату Степинац и умро, 10. фебруара 1960). Хрватска делегација предвођена загребачким надбискупом кардиналом Јосипом Бозанићем (у пратњи пожешкога бискупа Антуна Шворчевића, тадашњег мостарскога бискупа Ратка Перића и повјесничара Јуре Криште и Марија Јареба), пак, настојала се задржати на констатацији да је Степинац мученик (комунистичког режима) и да је у границама рата покушао и углавном успијевао спашавати људе под ударом усташа те да не стоји оцјена СПЦ-а да је углавном "шутио". Морали смо вјеровати да ће резултат рада Комисије бити већи ступањ сугласности око повијесне улоге Алојзија Степинца, сазнање истине о њему и улазак у климу што је могуће мање међусобних оптужби и нетолеранције. Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције о Алојзију Степинцу 2017. Да ово појасним: Државно тајништво Свете Столице у писму кардинала Пиетра Паролина Хрватској бискупској конференцији од 8. априла 2015. (Број: 3342/14/РС), је да се заједнички чита предратна, ратна, али и послијератна повијест Алојзија Степинца, што је и лаику јасно да се не може обавити у раздобљу мањем од пет година, и то под претпоставком да се стручњаци често састану, као наставак рада Комисије, и да су јој сви архиви, па и они Државног тајништва за доба Другога свјетскога рата, на располагању. Делегација СПЦ-а није жељела да се питање најављене канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца затвори у српско-хрватске односе, јер оно увелике надилази те односе и најизравније је везано уз питање држања и настојања Свете Столице и Ватикана у Другоме свјетском рату. Приопћења која су дана након сваког сусрета Комисије су била штура, чисто протоколарна, а чланови Комисије су, углавном, били закопчани до грла. У име Свете Столице састанцима је предсједао Бернардо Ардура, предсједник Папинског одбора за повијесне знаности. Хрватски представници, поновимо, били су загребачки надбискуп, кардинал Јосип Бозанић, мостарско-дувањски бискуп, монс. Ратко Перић, пожешки бискуп, монс. Антун Шкворчевић те знанствени савјетници с Хрватског института за повијест, др. Јуре Кришто и др. Марио Јареб. Као представници СПЦ-а судјеловали су митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, епископ бачки Иринеј Буловић, епископ славонски Јован Ћулибрк те др. Радмила Радић, знанствена савјетница на Институту за новију историју Србије у Београду, др. Љубодраг Димић, професор на Филозофском факултету у Београду и др. Милан Кољанин, виши знанствени сурадник на Институту за савремену историју у Београду. Мјешовита комисија састајала се шест пута и на пажљиво бираним локацијама у Хрватској, Србији, Црној Гори и Ватикану. Први (12. и 13. јула 2016) и посљедњи (12. и 13. јула 2017), шести пут били су у Ватикану. Други је састанак одржан у Загребу (17. и 18. октобра 2016,када се разговарало о предратном Степинцу), трећи у Новом Саду (13. и 14. фебруара 2017), четврти у Пожеги (20. и 21. априла 2017. - на оба сусрета, у Новом Саду и у Пожеги, се говорило о ратном периоду), пети у Подгорици (7. и 8. јуна 2017, када се анализирало послијератно раздобље). Заседање православно-католичке комисије у Пожеги 2017. Дакле, док су на првом сусрету усвојени оквир и методологија рада, а на задњем је изнесен закључак који се може свести на то да су сви задржали своје почетне ставове, сљедећи састанци били су подијељени на Степинчево дјеловање до 1941, на његов однос према Српској православној цркви и православним вјерницима, потом на његов однос према НДХ и напосљетку на послијератно раздобље и прогон Степинца од комунистичких власти. Степинац и тумачења Чланови Мјешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака на заједничко разматрање лика кардинала Алојзија Степинца, поновит ћу, окупили су се под предсједањем предсједника Папинскога вијећа за повијесне знаности Бернарда Ардуре, 12. и 13. јула 2017. у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану на свому шестом и посљедњем састанку. У име Хрватске бискупске конференције (ХБК) били су присутни: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп пожешки монс. Антун Шкворчевић, бискуп мостарско-дувањски монс. Ратко Перић те Јуре Кришто и Марио Јареб из Хрватскога института за повијест. У име Српске православне цркве били су присутни: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован те стални представник Републике Србије при UNESCO-у Дарко Танасковић. Мјешовита комисија хрватских католичких и српских православних стручњака за заједничко разматрање лика загребачког надбискупа кардинала Алојзија Степинца извијестила је у четвртак 13. јула 2017. у заједничком приопћењу како су "у случају кардинала Степинца тумачења која су претежито давали католички Хрвати и православни Срби остају и даље различита". Комисија је истакнула како је дошла "до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, шутња и стајалишта још увијек предмет различитих тумачења". Наглашава да је проучавање живота кардинала Степинца показало како су све Цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и да су имале своје мученике и исповједаоце вјере. У том смислу, истиче Комисија, како су се њезини чланови сложили око могућности будуће сурадње, у погледу заједничкога рада, како би подијелили сјећање на мученике и исповједаоце вјере двију Цркава. Чланови Комисије сложили су се и да је њихов рад омогућио боље разумијевање повијести у годинама између Првога свјетског рата и 1960. - године смрти кардинала Степинца. Наглашавају како се у раду "могло такођер освијетлити живот и службу једног угледнога католичког Пастира у особито тешком повијесном раздобљу". OKO магазин о Степинцу, 23. септембар 2014. Чланови Комисије истичу како су препознали великодушност папе Фрање који је доброхотно прихватио молбу патријарха Српске православне цркве Иринеја, и одлучио установити Комисију. Сви су зато "захвални на срдачном озрачју, у којем су, с пуном слободом изражавања, могли испунити задаћу повјерену Комисији, то јест приступити заједничком разматрању живота кардинала Степинца". Наводе како су од почетка рада Комисије чланови били свјесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој мјеродавности Папе те признају такођер да свака Црква има властите критерије за поступак канонизације. Пожешка изјава Први јасан знак да је Комисија почела получивати оне ефекте за коју се залагао папа Фрањо и његова дипломација, био је сусрет у Пожеги почетком 2019. У четвртак 17. јануара је у Пожеги у Бискупском дому одржан преважан, можда и повијесни сусрет епископа Српске православне цркве у Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. На сусрет је позвао пожешки бискуп и предсједник Вијећа ХБК за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Из Српске православне цркве на сусрету је судјеловао митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, епископ горњо-карловачки Герасим Поповић, епископ славонски Јован Ћулибрк, епископ далматински Никодим Косовић те епископ осјечко-пољски и барањски Херувим Ђермановић. Уз домаћина, бискупа Шкворчевића, Хрватску бискупску конференцију на сусрету су представљали задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције Желимир Пуљић, сплитско-макарски и метрополита надбискуп Марин Баришић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те тадашњи хварски (сада мостарски) бискуп и (бивши) генерални тајник Хрватске бискупске конференције Петар Палић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промицања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнули су да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко властитих, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљује једне од других. Патријарх Порфирије и владика Јован у Јасеновцу 13. септембра 2021. Бискупи и епископи истакнули су како желе охрабрити вјернике да промичу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости, додаје се у приопћењу ХБК. Разговарало се о актуалностима из јавног живота, с обзиром на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно након њега, те о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995, и Хрвата и Срба. О томе су католички бискупи и епископи СПЦ-а дали и посебну Изјаву коју, још једном, преносим у цијелости: У божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство кршћана, посвједочили смо заједничку вјеру у истога Господина Исуса Криста који "себе даде за нас" (Тит 2,14), изразили једни другима поштовање, подијелили радости и наде, потешкоће и проблеме заједница које предводимо. Изразили смо увјерење како ни једна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу. Споменули смо се тешких страдања српског и хрватског народа те других грађана Хрватске тијеком недавне прошлости у ратним сукобима, прогонима и убијањима, узрокованима мржњом. Свјесни смо да међусобним оптуживањем, манипулирањем повијесном истином, интерпретацијом ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђањима и понижавањима због припадности одређеној нацији или вјери, остајемо заробљеницима прошлости и губитницима у садашњости. Заузимамо се да се знанствено истражи и аргументирано утврди истина о страдању за вријеме II свјетског рата и у вријеме рата у Хрватској од 1991. до 1995. како би се престало лицитирати с бројем страдалих те им вратило достојанство које имају као жртве. Дубоко жалимо сваку недужну жртву било којег народа, вјере или политичког назора из наше недавне прошлости, те свједочимо да све зло и неправде нанесене према њима "надмоћно побјеђујемо у Ономе који нас узљуби" (Рим 8,37). Полазиште нашег пастирског дјеловања у хрватском друштву јест чврсто увјерење да нас је Бог "помирио по Кристу и повјерио нам службу помирења" (2 Кор 5,18). Стога молимо да се на нама оствари Исусова ријеч: "Будите милосрдни као што је Отац ваш милосрдан" (Лк 6,36), да својим праштањем будемо већи од почињеног зла које нас је понизило, те без осветничких мисли и осјећаја мржње у чистом памћењу чувамо спомен на наше недужне жртве, лијечимо рањене душе, промичемо повјерење и разумијевање међу појединцима и народима и на тај начин еванђеоским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности у нашој домовини за сваког човјека. Нека Господ благослови наше братске осјећаје, доброхотне мисли и искрене накане. Бројке и морал Закључно: пред нама је једно ново раздобље, симболично започето избором митрополита Порфирија за патријарха српског. То је раздобље квалитетнијег дијалога који ће бити обогаћен радом хисторичара, али и доведен у разумне оквире, оквире који ће се догодити утврђивањем повијесних чињеница на темељу докумената. Прошло је вријеме митоманије. Прошло је, рецимо, вријеме о напухавању жртава. Како је ми је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк: и српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа Концила и других), су неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања. Елем, пред Српском православном црквом, као највећом вјерском заједницом на овим меридијанима, и пред Католичком црквом много је још посла. Тек су њихови представници тим послом започели. А видите, већ нам је пројурило пет година, и нешто више (љето је иза нас). У трен ока. Сигуран сам да би неки окретнији и конкретнији бискуп на челу ХБК, нпр. надбискуп коадјутор ријечки (и управитељ дубровачке бискупије) Мате Узинић, учинио све да вријеме не цури узалудно. У сваком случају, било би важно да се ствари покрену, да се покаже воља и спремност за корак даље, односно да се наставе у веселијем и кршћанскијем расположењу. Јер ако нема воље и нема весеља ми заправо кршћани и нисмо. Ми само глумимо да то јесмо. Колико познајем патријарха, господина Порфирија, могу рећи да њему до глуме није стало. ОКО: Разговор с Драгом Пилселом 4. октобра 2021.
  22. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице
  23. У ово време пуно лажи и најцрњег и најпримитивнијег несојлука веома је важно да видимо шта су нам то у аманет оставили свети преци. Посебно они са Цетиња, које се до скора као град дичило именом српског почивала а данас се више не може препознати. Веома је, на пример, поучан и занимљив текст Службе св. Петру Цетињском, штампане 1895. године по Благослову Митрополита црногорског, приморског и скендеријског Митрофана Бана, у време независне Књажевине Црне Горе. Текст Службе Светом Петру Цетињском нам говори о свему: и ко су Црногорци и како им се зове Црква и ком народу припадају. Ево само пар секвенци из поменуте Службе. Стихире на Господи возвах: "Имајући вас светитељи: новојаљени Петре Чудотворче Цетињски, Василије Острошки, Стефане Пиперски и Арсеније Косијеревски, који својим моштима освећујете земљу нашу, као угодници Божији, који предстојите Престолу Сведржитеља Бога, усрдно вас молимо, сачувајте отечество наше и све људе крстоносног народа српског. Свеосвећени оче Петре умоли Христа Бога да сачува народ српски од мрежа вражијих ... Усхвалимо сви славу јерараха, светитеља Петра, Српске Цркве светли украс и отечества свога предивну заштиту ... Не заборави отаџбину твоју и српски род." Значи и тада се у независној Књажевини Црној Гори, као и данас, и као и увек, наша Црква звала - Српска Црква а народ у Црној Гори - српски народ. Стога господа србомрсци, немоћници и незналице, ма одакле они били, могу слободно да плачу од муке или шкргућу зубима од зависти. Није забрањено. Нека слободно вришти и плаче свака немоћна поквареност људска и свака злоба демонска, јер сви они који се у Црној Гори кукавички, за чинију сочива, одрекоше својих српских предака и својих српских светитеља - Светога Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светог Стефана Пиперског, светог Арсенија и свих других светих Срба чије свете мошти почивају у Црној Гори, и који би да праве сукобе и јуришају на Цетињски Манастир, заиста и јесу за плакање. Но, није то први пут да су поједини Цетињани и Црногорци правили проблеме Митрополитима црногорским, приморским и скендеријским. Било је тога и раније на претек. И сам Свети Петар Цетињски је за свога живота на земљи трпео велику злобу и невољу од појединих Цетињана. Није Свети Петар 21. новембра 1823. године без велике невоље писао: "Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да од силе Цетињске под старост бјежим из Цетиња ... Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах. Зато ви пишем нека знате, ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат ..." Због таквих проклетих крвомутника Свети Петар Цетињски је у свом Тестаменту из 1830. године између осталог писао: " ... Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или делом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре". А све се то раније, као и данас, због проклете гордости и зависти дешавало, јер Свети Петар Цетињски још 1804. у писму Архимандриту Манастира Пиве Арсенију (Гаговићу) пише са болом: "Ми смо Срби такви. Не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати. И што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која (јер) у србском народу, како и у греческом, гордост царствујет". Но, на хиљаде је сведока, од тада до данас, да свако ко је устајао на Цетињски Манастир, на било коју светињу Српске Цркве или пак лично на Светог Петра Цетињског, желећи ширити мржњу и раздорe, убрзо је од Бога био строго опоменут а неретко и веома оштро кажњен. Ко има уши да чује, нека чује. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава
  24. Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
  25. Од сутра представници Републике Српске не учествују у раду заједничких институција БиХ, поручено је на конференцији за новинаре након одржаног састанка председника свих парламентарних странака са седиштем у Републици Српској поводом најновије одлуке одлазећег високог представника Валентина Инцка.. Седницу је сазвао председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић који је истакао да је на састанку расправа била веома конструктивна и да је донесено неколико заједничких закључака. Он је рекао рекао је да не постоје услови за рад српских представника у институцијама БиХ. https://rs.sputniknews.com/20210726/doneta-odluka-srpska-od-sutra-u-bojkotu-video-1127784034.html
×
×
  • Креирај ново...