Онај за човечанство универзални поглед, да након смрти физичког тела не умире цео човек него некакво његово духовно језгро остаје, није привилегија хришћанства, већ је најшира, најраспрострањенија представа. Бесмртност душе, неуништивост башег „ја“ – то је део природне структуре човековог бића, то је наша природа. И баш зато, човек подсвесно, у суштини, не верује у своје потпуно уништење, он не може чак ни да замисли шта је то „ништа“, јер управо његовом „ја“, средишту његове личности, припада свест о неуништивости.
Повратак људи оданде одакле раније нијо било повратка, односи се на природно биће човека.
Међутим, хришћанско учење превазилази границе тог бића.
Ако се окренете хришћанском православном Символу вере, нећете тамо наћи овакве речи: „Верујем у бесмртност душе“.
Усудио бих се чак да кажем да хришћанство уопште не верује у то, него да то једноставно сматра нечим прилично природним. И, могуће је томе додати, нећу да инсистирам, али није искључено да ће у најскоријој будућности која се назире, тај факт доживљавања помоћу сазнања свога тела постати већ и објект научног сазнања. У символу вере је речено ово: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, не бесмртност душе, него васкрсење мртвих. У томе је била и биће принципијелна разлика између хришћанског учења о есхатону, између хришћанске есхатологије и есхатологије свих других философских концепција и религиозних учења. Јер, за хришћанство је бескрајно вредно управо то да је човек оваплоћено биће, биће у плоти, да је Бог утиснуо Дух у материју, да је игра плоти, игра природе, разноликост материјалног света, постала оно окриље у коме блиста дух.
Разоваплоћење човека није само ослобађање од немоћи и слабости плоти, то је, да тако кажемо, ограничавање човека, јер је човек замишљен као биће уписано, урасло у плотски свет. „Ја сам веза светова“ – каже песник. Веза светова – то значи да у нама живе не само физички свет и хемијске тајне, него и сви елементи на којима почива Универзум. Преко нас дух закључује савез са читавом природом, и живом и неживом. И са хришћанског становишта била би очигледна гршка када би се у потпуности прихватила позната грчка концепција о телу као гробници.
Тело, каже апостол Павле, јесте храм Светога Духа, а кад је храм, онда је значи нешто свето. Значи да природа није само некакво искушење за нас, да тело једноставно нешто што треба да нас депримира – ставили смо омчу око врата, а затим се дух ослободио и полетео као птица. Не, овде постоји некаква велика замисао: оваплоћено биће, дух који, према речима песника, може да буде месија природе.
Александар Мењ
https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах