Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5581
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    15

Последњи трофеј

александар живаљев је имао/ла садржај са највише реакција!

О александар живаљев

  • Рођендан 12/30/1968

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Facebook
    Александар Живковић
  • Crkva.net
    Александар Живковић

Скорашњи посетиоци профила

19139 посетилаца

александар живаљев's Achievements

Инвентар форума

Инвентар форума (9/9)

9.4k

Форумска репутација

  1. Скандалозан долазак у Софију вође украјинских расколника изазвао је велики отпор како на нивоу свештенослужитеља, тако и у пастве Бугарске православне цркве (о томе, да је Думенко стигао у саборни храм Светог Александра Невског, многи верујући су сазнали непосредно на служби). Конкретно, један од доказа тога је било и јавно разобличавање поглавара „ПЦУ“ током заупокојене литургије за патријарха Неофита. У тренутку, када је Думенко, који је стајао на солеји покушао да уђе у олтар, у храму су се чули узвици упућени делегацији "ПЦУ": "Сергеј Думенко, излази! Расколници и јеретици, напоље!" Ови гласови су осујетили покушај украјинског „митрополита“ да спроведе свој план током заукопојене литургије за патријарха Неофита. Telegram: Contact @pravblogs T.ME ⚡ Бугарски верници – делегацији „ПЦУ“: „Сергеј Думенко, излази! Расколници и јеретици, напоље!“ Скандалозан долазак у Софију вође украјинских расколника изазвао је...
  2. Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава View full Странице
  3. Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава
  4. У јутарњим сатима, на дан своје Славе Архиђакона Стефана, упокојио се наш најпознатији дечји неуропсихијатар професор Светомир Бојанин. Рођен у романтичном барањском Болману, будући професор Бојанин у њему je стекао чаробно детињство које се огледало у очима мајке (које је наследила кћерка Јелена), и целог je живота свој позив схватао као непрестану службу детету и детињству. При томе, одмах да кажем, није био сентименталан, како му се често приписивало и од добронамерних, али површних, и од „стручно-критичних“. Знао је да мајсторски организује своју службу, научно је утемељи, кадровски ојача. Небројени су његови ђаци из некада славне, а данас све потребније, београдске дефектолошке школе. Они су већ за професоровог живота Дневну болницу за децу у Институту за ментално здравље, а потом и једну специјалну школу у Суботици, назвали његовим именом. У научном смислу рад професора Бојанина био је у нашој средини утемељујући за бројне области: неуропсихологију развојног доба (и неуропсихологију уопште), медицинску дијагностику детињства где је његов опис „дисхармоничног развоја“ ушао у Међународну класификацију болести, социјалну психијатрију развојног доба (једну данас такође код нас, али и у свету неопходну, а запуштену област), дефектолошку реедукацију психомоторике, а његов особен допринос разумевању психотерапије између императива психијатријске научности и моралности још увек није нашао довољну рецепцију. Књигама Школа као болест и, каснијом, Тајна школа, дао је оригинални допринос и теорији специјалне, али и опште педагогије. И другим делима и јавним иступима испуњавао је запажање професора Боре Радојчића на одбрани докторске дисертације: „Оде ти, Свето, у педагогију…“ Последњи изузетно значајни педагошки иступ професора Бојанина јесте интервју Ивици Кузмановићу, за најновије Благодарје. Професора је красио и философски дар, који није развијао у неко самостално философирање, већ га је увек комбиновао са сазнањима о људском развоју и „живим ранама“ које настају у одрастању и исцељују се у психотерапији. О томе највише сведочи књига Огледи о самосвести. Још од раних дана своје психијатријске праксе и научног рада, уз уважавање Фројда – чију је психоаналитичку едукацију са колегиницом Невеном Тадић прошао код професора Војина Матића – сматрао је да је сексуализовање свих проблема детињства претерано; с друге стране, није мислио да би требало да буде толико саблазно у православној средини, јер је још Свети Григорије Палама писао у чувеном Писму Ксенији о присуству „детеродног“ (полног) нагона код деце. О духовној проблематици код младих професор је писао у књигама Духовност, психијатрија и млади (која је на свој начин била прекретничка, као и Школа као болест) и Гордијев чвор младости, књизи у којој се показује и вечита актуелност Светог Писма у бирању животног пута. Професор Бојанин се у једном разговору, за столом у Видин капији, са Миланом Кашанином расправљао о томе да ли је могуће деци представити идеалан лик. Побуђен тиме, одмах је сео и написао сценарио за стрип о Светом Сави, који је више од четрдесет година чекао реализацију. На крају је објављен пре неколико година, са посветом сину Станоју. Огромно дело професора Бојанина премаша и његове године (на Бадњи дан напунио је 92) којима обично приписујемо мудрост. То је због тога што је у њих уткана и љубав и брига његове супруге Мирјане. Мир Божји – Христос се роди! Срећна Слава, Професоре! View full Странице
  5. У јутарњим сатима, на дан своје Славе Архиђакона Стефана, упокојио се наш најпознатији дечји неуропсихијатар професор Светомир Бојанин. Рођен у романтичном барањском Болману, будући професор Бојанин у њему je стекао чаробно детињство које се огледало у очима мајке (које је наследила кћерка Јелена), и целог je живота свој позив схватао као непрестану службу детету и детињству. При томе, одмах да кажем, није био сентименталан, како му се често приписивало и од добронамерних, али површних, и од „стручно-критичних“. Знао је да мајсторски организује своју службу, научно је утемељи, кадровски ојача. Небројени су његови ђаци из некада славне, а данас све потребније, београдске дефектолошке школе. Они су већ за професоровог живота Дневну болницу за децу у Институту за ментално здравље, а потом и једну специјалну школу у Суботици, назвали његовим именом. У научном смислу рад професора Бојанина био је у нашој средини утемељујући за бројне области: неуропсихологију развојног доба (и неуропсихологију уопште), медицинску дијагностику детињства где је његов опис „дисхармоничног развоја“ ушао у Међународну класификацију болести, социјалну психијатрију развојног доба (једну данас такође код нас, али и у свету неопходну, а запуштену област), дефектолошку реедукацију психомоторике, а његов особен допринос разумевању психотерапије између императива психијатријске научности и моралности још увек није нашао довољну рецепцију. Књигама Школа као болест и, каснијом, Тајна школа, дао је оригинални допринос и теорији специјалне, али и опште педагогије. И другим делима и јавним иступима испуњавао је запажање професора Боре Радојчића на одбрани докторске дисертације: „Оде ти, Свето, у педагогију…“ Последњи изузетно значајни педагошки иступ професора Бојанина јесте интервју Ивици Кузмановићу, за најновије Благодарје. Професора је красио и философски дар, који није развијао у неко самостално философирање, већ га је увек комбиновао са сазнањима о људском развоју и „живим ранама“ које настају у одрастању и исцељују се у психотерапији. О томе највише сведочи књига Огледи о самосвести. Још од раних дана своје психијатријске праксе и научног рада, уз уважавање Фројда – чију је психоаналитичку едукацију са колегиницом Невеном Тадић прошао код професора Војина Матића – сматрао је да је сексуализовање свих проблема детињства претерано; с друге стране, није мислио да би требало да буде толико саблазно у православној средини, јер је још Свети Григорије Палама писао у чувеном Писму Ксенији о присуству „детеродног“ (полног) нагона код деце. О духовној проблематици код младих професор је писао у књигама Духовност, психијатрија и млади (која је на свој начин била прекретничка, као и Школа као болест) и Гордијев чвор младости, књизи у којој се показује и вечита актуелност Светог Писма у бирању животног пута. Професор Бојанин се у једном разговору, за столом у Видин капији, са Миланом Кашанином расправљао о томе да ли је могуће деци представити идеалан лик. Побуђен тиме, одмах је сео и написао сценарио за стрип о Светом Сави, који је више од четрдесет година чекао реализацију. На крају је објављен пре неколико година, са посветом сину Станоју. Огромно дело професора Бојанина премаша и његове године (на Бадњи дан напунио је 92) којима обично приписујемо мудрост. То је због тога што је у њих уткана и љубав и брига његове супруге Мирјане. Мир Божји – Христос се роди! Срећна Слава, Професоре!
  6. Прича из Манастира Св. Антонија у Аризони. Пре неколико месеци један наш српски ходочасник дошао је у Манастир Св. Антонија у Аризони, којег је основао Свети Старац и Исихаста Јефрем Филотејски - ученик Св. Јосифа Исихасте. Била је субота и он је, као и сва братија, за ручак јео неку мрсну храну са сиром и јајима. Када је дошло време за вечеру свим ходочасницима је била постављена мрсна вечера, опет са сиром и јајима. Међутим, монаси су вечерали нешто на води. После вечере тај наш брат Србин питао је садашњег игумана Манастира јеромонаха Пајсија зашто су монаси вечерали на води а мирјани мрсну храну. Игуман му је кротко и са љубављу одговорио: "Брате, нама је благослов старца Јефрема да суботу вече једемо на води, да би се што боље спремили за Причешће". На те речи брат Србин је рекао: "Јао оче, и ја сам сутра желео да се причестим. Значи ли то да сутра за мене нема Причешћа? Игуман му је опет кротко и са пуно смирења и љубави одговорио: "Драги брате, наравно да можеш, јер наш вечерашњи пост на води јесте само нама лични благослов старца Јефрема, а не благослов за вас мирјане. Ви сте имали благослов да мрсите јер то је благословено у суботу. Међутим, ми смо монаси, и имамо завет послушности, па ручак мрсимо, да би смо испунили опште правило Цркве, а вечеру постимо на води да би смо као монаси били послушни нашем старцу Јефрему и да би смо из љубави према Богу принели и неку малу лепту монашког подвига. Тако да ћемо се сви сутра причестити. И ви који сте мрсили и ручак и вечеру и ми који смо мрсили ручак а постили на води вечерас. Нашег брата Србина је много обрадовао тако смирен, мудар и човекољубив одговор јеромонаха Пајсија, садашњег игумана Манастира Св. Антонија у Аризони. Тако раде сви свети старци. Они су благи и снисхидљиви према људима а строги само према себи. Показујући на тај начин истински етос Еванђеља Богочовека Исуса Христа. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.
  7. Браћо и сестре, верна чеда Свете Православне Цркве, причешћујмо се често и редовно, са вером, љубављу и покајањем. То је жарка и најдубља жеља Господа нашега Исуса Христа. То је најчовекољубивија помоћ нашег Преслатког Господа Исуса свим немоћним или палим хришћанима, који се искрено кају за своја сагрешења. Не неки обични човек, већ Свемилостиви Богочовек Исус Христос каже: Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју, нема живота у себи! Шта још онда треба да ми свештенослужитељи кажемо оним верницима, који нажалост још увек расправљају о томе због чега се уопште служи Света Литургија, и негодују и удаљавају се од Светог Причешћа, а при томе још и сматрају да су изузетно побожни, исправни и разумни?! Каква трагедија! Какво помрачење! Господ дубоко тугује када види нас Србе како се због тобоже побожних разлога удаљујемо од загрљаја са Њим кроз Свето Причешће. Христос јеца од бола када види да многи Срби не схватају да је Он дошао да спасе грешнике а не праведнике. Грешнике који се кају и који се уздају у Њега - Богочовека Христа, као једину наду свога спасења. Ми као чланови Цркве Христове требамо дакле непрекидно да жудимо да се причешћујемо Господом Исусом Христом јер, како Он сам рече, без Њега не можемо чинити ништа спасоносно и Он је Хлеб Живота који је сишао са Неба, да нам се даје кроз Свето Причешће. Треба да живимо са осећајем сталне жеље и потребе да се често причешћујемо јер осећамо да смо у овом и оваквом свету који у злу лежи, са толиким нашим слабостима, очајно немоћни да се без Њега и Његових Светих Тајни можемо спасити. Нажалост, очито је да су многи верници охладнели за љубав према Господу јер да нису охладнели не би се удаљавали од Њега и не би антијеванђелски говорили да људи не требају да се редовно и често причешћују. Зар свака добра мајка не храни своју децу сваки дан најбољом храном? Зар Христос Бог, као наш Спаситељ, и наша Мајка над мајкама, не жели да нас често храни Собом као најбољом храном за душу и тело? Колико мајка жуди да загрли своје чедо, толико Господ жуди да нас узме у свој загрљај, и колико малено дете жуди за мајком, толико истински верник жуди за Господом и Светим Причешћем. Они духовници који говоре да се верници тј. људи који живе црквено требају ретко причешћивати, навлаче тако дубоку таму и на себе и на Србију и на душе верних људи. Господ Исус Христос жарко жуди да се кроз Свето Причешће сједини са својом духовном децом и тако их оснажи и охрабри, а поједини српски духовници одвраћају људе од честог причешћивања. Они тако веома растужују самог Бога и веома штете својој духовној деци. Христос је Светлост Истинита и Нестворена! Они који говоре да се верници који живе побожно не требају често причешћивати, самим тим, Богочовека Христа - Светлост Нестворену, одгоне од верника. И шта тиме чине? Навлаче густу таму на себе, на душе поверених им људи, на Србију и на цели српски народ. Човек данашњице, нападнут са свих страна свакојаким саблазнима и духовним насртајима на његову душу, нема коме бољем и моћнијем притећи, осим Богочовеку Исусу Христу. Осим да са вапајним покајањем, вером, смирењем и љубављу притекне Преслатком Спаситељу нашем Исусу Христу кроз Свето Причешће! Он је Победитељ греха, смрти, ђавола, страсти и сваке немоћи! Он је Живот и Победа! Он је Бесплатни и Свемоћни Избавитељ људи од сваког зла и порока! Без Њега, модерни човек је очајно немоћан да се избави и спасе од десетина својих слабости и падова! Он - Премили Исус једини оснажује наше душе и освећује наша тела! Он отпушта грехове и спира их не само Исповешћу, милостињом и молитвом, већ и Светим Причешћем! Ко то не схвата тај не схвата највећу тајну Љубави и Милосрђа Божијег према човеку. Зато, браћо Срби и сестре Српкиње, не бежите од Премилог Господа Исуса, Светлости Вечне, већ са вером, љубављу, смирењем и покајањем похитајмо да се често причешћујемо и тако најдубље сјединимо и загрлимо са Јединим Човекољупцем! Не бежимо од Светлости да се и на нама не би испуниле страшне речи Светога Јована Богослова - У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет га не позна. Својима дође, и своји Га не примише. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.
  8. На памет ми је пала епизода из неког старог филма. У жене су започели трудови, одвели су је у породилиште, а муж је, милујући по глави, рекао: „Не брини драга, можда ће се све ипак решити“. Када читам коментаре оних који кажу да је предлог закона који је усвојен у првом читању, а чија је сврха забрана УПЦ, супротан Уставу, да то није у складу са законом, знате подсећају ме на речи утехе мужа из филма. Неће се ништа решити, јер се одавно не поштују никакви закони у односу на нашу Цркву, осим оних који нешто забрањују, ако неко до сада није приметио. Ништа мање наивно је рећи да „када ће се то десити“, да је потребно друго, треће читање, потпис председника, судова, а да је у пракси ту одлуку немогуће спровести итд. Преподобни Амвросије Оптински је рекао да када на једном крају села буду вешали, онда ће на другом крају кренути да говоре, до нас неће ускоро стићи. Само тугу изазивају изјаве да ће, наводно, Европска комисија и Европска унија указати на чињенице кршења и да закон неће проћи. Зар не разумемо да ни принцип двоструких стандарда није прикладан, постоји само један стандард - све што је повезано са Христом подлеже уништењу. Они које медији називају "јавним мњењем" такође су активно омражена мањина. Такође не мрзе нас бесплатно, добијају и мрвице од пите „могућих власника“. То јасно видимо у раду активиста код Лавре и у увезеним титушкама који отимају наше цркве. Сва ова самодеструктивна мржња одјекује у медијима широм земље. И ево питања за друштво: „Колико имамо људи који су у стању да разумеју суштину онога што се дешава? А колико има оних који су спремни да упијају сву ову мржњу и сложе се са њом?“ Психолози кажу да је само око 5% оних који су способни да критички размишљају о томе шта им медији представљају. На крају крајева, једног дана, пред Богом, одговорност за све што се дешава ће сносити, прво, организатори овог сатанског шабаша [врзиног кола], а друго, извођачи који су спремни да продају не само отаџбину, већ и своју душу за новац. Они који су подржали овај предлог закона кажу да ће унапредити јединство нашег народа. Како? Морамо схватити да је јединство народа за њих - одсуство другачије тачке гледишта, пребивање у гордој изолацији на Олимпу власти, а за то морате да прво морално уништите све неистомишљенике и мислеће (то смо ти и ја), а онда ће их гомила физички уништити – ђаволски закон који је потврђен од протеривања Адама и Еве из Раја. Народна мудрост каже: „припреми санке у лето“, зима је дошла! Лажи, „чисте“ као снег, сипају се из свих медија, обузимају умове обичних људи, од „мраза“ мржње већ пуца, а ми се уверавамо да још није зима. Шта да радимо ти и ја? Исто као и увек. Живите на добро Цркве и Отаџбине, ради ближњих, ради спасења душе своје; волите Бога и Његову творевину; молите се и постите, јер се само молитвом и постом изгони овај зли род. Да се молимо Богу да нас ојача и уразуми оне који устају на нас, ни у ком случају не треба да тражимо од Бога казну за њих. Чувајте јединство у својим парохијама, сећајући се да где су два или три у име Христово, тамо је и Он. Размислите како и где служити ако храм буде одузет или запечаћен. Чувајте одвојено антиминсе и имајте барем минималну залиху црквених утвара за савршавање богослужење. Сада – користите сваку прилику да будете учесник у Тајни Евхаристије, журећи у своју цркву. Не тугујте због чињенице да можете бити избачени из храма, него се плашите онога што Бога тера из наших срца – греха. А најважније је да се у свему ослонимо на Бога, без чије воље нам ни длака са главе неће пасти, и да Му захвалимо што нам је дао да живимо у временима у којима наша вера може бити испитана и прекаљена! ИЗВОР: Telegram: Contact @pravblogs T.ME „Успокојавати себе - то је наивно“, - митрополит запорошки Лука Неће се решити. @Lekarzp На памет ми је пала епизода из неког старог филма. У жене су започели...
  9. Алармантно је ћутање међународних институција за људска права о прогону који је покренут против Украјинске православне цркве и њених верника. Ово су изјавили учесници конференције одржане 21. септембра 2023. године у Београду, преноси српска новинска агенција СРНА. На скупу , на којем су учествовали српски научници, покренута су питања заштите права православних верника у Украјини. Такође су разматрани и догађаји у овој области који су се десили након објављивања апела представника српске интелигенције украјинским властима и међународним организацијама. У јуну ове године више од стотину представника академске заједнице, као и културних личности из Републике Србије и земаља у којима живи српско становништво, потписало је позив да се заустави прогон канонске Цркве у Украјини. Међу потписницима је било 5 академика, 49 професора, 25 доктора наука, као и познате личности из културе. Касније се број потписа на апелу повећао за 212, а документ су додатно подржала, посебно, 3 генерала, 9 професора и 5 доктора наука. Почетком августа Апел је достављен Амбасади Украјине у Србији, Канцеларији УН у овој земљи, Делегацији Европске уније у Републици Србији и Мисији ОЕБС-а у Србији. „Украјинске власти прогоне Украјинску православну цркву, а посебно Кијево-печерску лавру, грубо кршећи општепризната права верника и верских организација. Циљ је ликвидација Украјинске православне цркве“, рекао је Слободан Антонић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Истовремено, он је ћутање о томе шта се дешава од стране међународних организација назвао запањујућим. Они који стално говоре о људским правима не обраћају пажњу на документе који гарантују право на слободу вероисповести, попут Универзалне декларације о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и на став комитета УН за људска права. Слободан Антонић је објаснио да ови документи јасно показују да свако има право на слободу вероисповести и од тога се не може одступити чак ни за време ванредног стања, „Оно што се дешава у Украјини део је глобалних процеса, односно [успостављања] антихришћанског етоса западног света“, каже Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету у Београду. Он је напоменуо да актуелни догађаји указују на то да се ствара антихришћански свет у великим размерама. „Оно што видимо у Украјини је најрадикалнији израз овог света“, нагласио је научник. Протојереј Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету у Фочи (Босна и Херцеговина), рекао је да је борба за светиње у Украјини борба за душе и идентитет људи који тамо живе. „Живимо у ери државног терора над Украјинском православном црквом, која се наставља и не назире му се крај, јер не постоје институције међународне заштите које би биле заинтересоване за основна права верника УПЦ. Ова динамика ће се наставити“, рекао је отац Дарко Ђого. Он је навео да „томос о аутокефалности“, који су расколници у Украјини добили од Константинопољске патријаршије, користе да оправдају агресивно понашање према верницима канонски признате Цркве. „Томос служи новом насиљу и легитимизацији отетог“, напоменуо је говорник. Професор Факултета политичких наука у Београду Зоран Кинђић изјавио је да су се покретачи Апела српске интелигенције у одбрану Украјинске православне цркве руководили потребом да интелектуалци увек указују на истину, без обзира на могуће последице, због чињеница да данас светом доминирају западне институције и западни медији који не одобравају такве активности. „Запад, који је формулисао идеологију људских права и верских права, сада се претвара да је глув и слеп за оно што се дешава са Украјинском православном црквом. Пре десет година би сви на Западу скочили да је неко починио било какво дело против неке мале хришћанске заједнице, али данас, када је већина становништва Украјине припадника Украјинске православне цркве прогоњена, нема реакције." http://www.patriarchia.ru/db/text/6062029.html Видео снимак конференције (тон почиње од 40-те секунде) https://youtu.be/sRP2N8tifsY?si=CXMlBb_xeo-zLDbL View full Странице
  10. Алармантно је ћутање међународних институција за људска права о прогону који је покренут против Украјинске православне цркве и њених верника. Ово су изјавили учесници конференције одржане 21. септембра 2023. године у Београду, преноси српска новинска агенција СРНА. На скупу , на којем су учествовали српски научници, покренута су питања заштите права православних верника у Украјини. Такође су разматрани и догађаји у овој области који су се десили након објављивања апела представника српске интелигенције украјинским властима и међународним организацијама. У јуну ове године више од стотину представника академске заједнице, као и културних личности из Републике Србије и земаља у којима живи српско становништво, потписало је позив да се заустави прогон канонске Цркве у Украјини. Међу потписницима је било 5 академика, 49 професора, 25 доктора наука, као и познате личности из културе. Касније се број потписа на апелу повећао за 212, а документ су додатно подржала, посебно, 3 генерала, 9 професора и 5 доктора наука. Почетком августа Апел је достављен Амбасади Украјине у Србији, Канцеларији УН у овој земљи, Делегацији Европске уније у Републици Србији и Мисији ОЕБС-а у Србији. „Украјинске власти прогоне Украјинску православну цркву, а посебно Кијево-печерску лавру, грубо кршећи општепризната права верника и верских организација. Циљ је ликвидација Украјинске православне цркве“, рекао је Слободан Антонић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Истовремено, он је ћутање о томе шта се дешава од стране међународних организација назвао запањујућим. Они који стално говоре о људским правима не обраћају пажњу на документе који гарантују право на слободу вероисповести, попут Универзалне декларације о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и на став комитета УН за људска права. Слободан Антонић је објаснио да ови документи јасно показују да свако има право на слободу вероисповести и од тога се не може одступити чак ни за време ванредног стања, „Оно што се дешава у Украјини део је глобалних процеса, односно [успостављања] антихришћанског етоса западног света“, каже Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету у Београду. Он је напоменуо да актуелни догађаји указују на то да се ствара антихришћански свет у великим размерама. „Оно што видимо у Украјини је најрадикалнији израз овог света“, нагласио је научник. Протојереј Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету у Фочи (Босна и Херцеговина), рекао је да је борба за светиње у Украјини борба за душе и идентитет људи који тамо живе. „Живимо у ери државног терора над Украјинском православном црквом, која се наставља и не назире му се крај, јер не постоје институције међународне заштите које би биле заинтересоване за основна права верника УПЦ. Ова динамика ће се наставити“, рекао је отац Дарко Ђого. Он је навео да „томос о аутокефалности“, који су расколници у Украјини добили од Константинопољске патријаршије, користе да оправдају агресивно понашање према верницима канонски признате Цркве. „Томос служи новом насиљу и легитимизацији отетог“, напоменуо је говорник. Професор Факултета политичких наука у Београду Зоран Кинђић изјавио је да су се покретачи Апела српске интелигенције у одбрану Украјинске православне цркве руководили потребом да интелектуалци увек указују на истину, без обзира на могуће последице, због чињеница да данас светом доминирају западне институције и западни медији који не одобравају такве активности. „Запад, који је формулисао идеологију људских права и верских права, сада се претвара да је глув и слеп за оно што се дешава са Украјинском православном црквом. Пре десет година би сви на Западу скочили да је неко починио било какво дело против неке мале хришћанске заједнице, али данас, када је већина становништва Украјине припадника Украјинске православне цркве прогоњена, нема реакције." http://www.patriarchia.ru/db/text/6062029.html Видео снимак конференције (тон почиње од 40-те секунде) https://youtu.be/sRP2N8tifsY?si=CXMlBb_xeo-zLDbL
  11. У претходном тексту* смо се задржали на неким аспектима актуелне стратегије Константинопољске патријаршије у односу на Руску цркву, коју Фанар спроводи преко украјинских власти, истовремено покушавајући да у њено спровођење укључи епископат УПЦ. Главни задатак је прогласити Руску православну цркву и лично патријарха Кирила за носиоце неке нове „лажне доктрине“ и тако је избацити из породице помесних Православних цркава. Зашто то ради Константинопољска патријаршија? Чињеница је да је РПЦ данас за Фанар једина препрека успостављању апсолутне доминације у систему светског Православља. А уједно и једина сила способна да упути изазов Константинопољу и директно га оптужи за промовисање јеретичких учења. Ово је нешто чега се Фанар, зачудо, озбиљно плаши. Зашто говоримо о јереси? Од монаха Нестора Летописца, писца Повести о давним годинама, знамо да су Грци „лукави“. Ово лукавство је изражено у многим аспектима, али највише од времена старих Хелена, у игри речи и значења. Таква поставка у фанариотском концепту „примата“ у православном свету је термин „монархија“. Правећи паралелу између прожимања међу Лицима Пресвете Тројице и Константинопоља са осталим помесним Црквама, фанариоти ово описују као „монархију“. „Монархија Оца“. Заиста, ако буквално преведемо овај термин са грчког, онда ћемо добити значење „једноначалије“. У том смислу, наравно, тешко је не сложити се да је Отац једини почетак у Светој Тројици: Син се рађа од Њега, а Дух Свети исходи. У том смислу, у односу на Оца, реч „монархија“ користили су Свети Оци епохе Васељенских Сабора. Тако, на пример, свети Григорије Богослов пише: „А ми поштујемо монархију (једноначалије/једноначалност); међутим, не ону монархију која је ограничена једним Лицем <...>, него ону која саставља равночасност природа, једнодушност воље, истоветност покрета и усмерење ка једном Оних који су из Једнога, што је немогуће створеној природи <...> И то су код нас – Отац, и Син, и Свети Дух." Међутим, какве везе са тим има Константинопољска патријаршија и њен „примат“? Ова у сваком погледу погрешна аналогија потребна је фанариотима само за једно – да уведу реч „монархија“ у односу на форму прожимања/односа Константинопољског патријаршијског трона и осталих помесних Цркава. Идеја је једноставна – пре или касније форма ће бити испуњена одговарајућим садржајем, узимајући у обзир чињеницу да реч „монархија“ у свим савременим језицима има сасвим специфично значење и означава облик владавине у оквиру којег постоји владар (монарх) и његови поданици. Штавише, говорећи о улози Константинопољске патријаршије у систему аутокефалних Цркава, идеолози нове еклисиологије не предвиђају за све православне првојерархе „равночасност“ и „једнакост“ међу собом по аналогији са Лицима Свете Тројице. Напротив, проглашава се „први без једнаких“ и „највиша власт“, проглашавају се „посебна овлашћења и привилегије“, којима се константинопољски епископ поставља институционално изнад сваког другог поглавара аутокефалне Цркве. Дакле, ако применимо обрнуту аналогију и упоредимо улогу Константинопољског патријарха у Православној цркви (у облику у коме је проглашавају фанариоти) са улогом Бога Оца у Тројици, закључићемо да Отац, у односу на друга два Лица Пресвете Тројице, делује не само као једини принцип, већ и као „први без једнаких“, „највиша инстанца“ и онај који има нека „посебна овлашћења“, односно као монарх у општеприхваћеном смислу те речи. Доводећи до свог логичног краја паралелу коју намеће Фанар, не добијамо ништа друго до скретање у древну јерес „монархијанизма“, чији су наставак била учења Арија и Македонија, која су осудили Оци Првог и Другог васељенског сабора. Испоставља се да су у тежњи за васељенском влашћу у Цркви и „древним привилегијама“ фанариоти буквално пали у јерес, која потпада под осуде Васељенских Сабора и Светих Отаца. Да ли Фанар разуме ово? Многи, сигуран сам, разумеју. Мада, по свему судећи, постоје и идеолошки јеретици који чине највише руководство Константинопољске патријаршије. Не наилазећи на отпор, сваким даном све гласније изјављују своје ставове. Истовремено, промовишући своју „монархију“, Фанар данас треба да помери фокус са себе и свог јеретичког учења, оптужујући свог главног опонента у православном свету, Московску патријаршију, за неку врсту „лажног учења“. И Константинопољ наступа без устручавања, док се у Руској православној цркви или стиде да директно предоче фанариотима скретање у јерес, или овај корак чувају у крајњем случају као последњи аргумент. Међутим, догађаји се одвијају тако да ускоро може бити касно. При томе, не треба заборавити да нема потребе за сазивањем Васељенског или Свеправославног сабора да би се констатовао пад у јерес која већ подлеже под саборске одлуке. Оци Цркве су таква учења већ оценили пре нас. Упоређујући време Васељенских сабора и садашње доба, остаје за кајање то што и у наше време, као некада Свети Никола, на неком свеправославном скупу неко не устане и не зада добар ударац старом лукавцу и властољубцу за његову већ, заправо, нескривену хулу и дела која Цркву Христову предају у руке неверника и безбожника. #George_D https://t.me/pravblogs/287 https://t.me/pravblogs/288 *) Фанар и украјинске власти желе да натерају епископе УПЦ да преузму на себе осуду патријарха Кирила за „антихришћанско учење“ Најновије јавне изјаве и обраћања, који су се временски поклопили са ударом ракете у саборни храм Преображења Господњег у Одеси, наводе нас на размишљање да такав след догађаја није случајан. Сви као један – почев од бившег митрополита Драбинка па до самих канонских епископа УПЦ, од којих неки имају и руско држављанство, почели су у један глас да износе исте тезе. Најзанимљивија је чињеница да је најновији талас антипатријарашијске хистерије почео тачно две недеље након посете председника Зеленског Истанбулу и састанка са главом Фанара, након чега су најављене „нове мере заштите духовне независности Украјине“. Случајност? Све указује на не. А ови догађаји, по нашем мишљењу, имају више нивоа међусобне повезаности. Први од њих је доследно вођена политика Константинопољске патријаршије да дискредитује и изолује РПЦ. Може се претпоставити да је Зеленски добио неке савете-инструкције на Фанару да настави притисак на УПЦ, чији је крајњи циљ РПЦ. Задатак је да се епископи УПЦ натерају да на себе преузму осуду патријарха Кирила за неку врсту „антихришћанског учења“, због којег Константинопољ покушава да оптужи РПЦ. Зашто рукама УПЦ? Све је једноставно. Прво, ово је удар „изнутра“, у самој Московској патријаршији, који би Москву требало да доведе у стање омамљености. И друго, требало би да блокира узвратни удар Московске патријаршије – директну оптужбу Константинопоља за ширење јеретичких учења, чега се Фанар веома плаши (узгред, извештај митрополита Илариона Алфејева на последњем Архијерејској конференцији Руске православне цркве прилично је унервозио фанариоте). Ударац украјинског епископата треба да изведе сам Константинопољ и да га пребаци на УПЦ – „нисмо ми, вама су криви ваши епископи“. Па онда да сакупе потребне тезе и уздигну их на међуправославни ниво. Критика „јереси руског света“ није добила дужну подршку, ма колико се трудили на Фанару, док се сада користи нека врста „учења о ратном благослову“, коју наводно прокламује патријарх Кирил. Други аспект је жеља званичног Кијева и његових западних ментора да ликвидирају последње остатке вере, на територији коју контролишу, а која је генетски повезане са јединственом историјском Руси. Без тога неће бити могуће коначно и неповратно интегрисати Украјину у Запад. Демонстративни раскид са РПЦ ће помоћи да се УПЦ толико ослаби да неће бити тешко њене остатке по деловима прелити у „ПЦУ“ или пренети у Цариград. Док би се преостали неистомишљеници једноставно ставили ван закона. Које су главне тезе које су изнели говорници последњих дана? Ево главних: 1. Саборна осуда патријарха Кирила и целе Руске православне цркве због неког „лажног учења“. 2. Потпуни прекид веза са Руском православном црквом (по свему судећи, укључујући и евхаристијско општење). 3. Обнова евхаристијског општења са свим помесним Црквама (читај – са Фанаром). 4. Почетак унутарукрајинског дијалога са свим заинтересованим снагама (односно са „Православном црквом Украјине“ и „Украјинском грко-католичком црквом“ под стриктним руководством ХЕСС-а и ПА-а). Трећа тачка привлачи посебну пажњу и савршено се уклапа у сценарио који је за Украјинску православну цркву припремио Фанар. Јер без обнављања општења између УПЦ и Константинопоља, заобилазећи РПЦ, уз истовремени демонстративни раскид са Руском црквом, фанарско даље промовисање теза о „антихришћанском учењу патријарха Кирила“ на међуправославном нивоу биће проблематично. Неки црквени телеграм канали приговарају па кажу да неће бити сабора који би осудио Руску православну цркву, а све су то само празне спекулације и теорије завере. волео бих да је тако. Међутим, доступне информације и логика недавних догађаја показују да су планови које смо описали сасвим реални. Друго је питање да ли митрополит Онуфрије и епископи УПЦ имају довољно снаге, храбрости и мудрости да избегну овакав сценарио. Надајмо се да ће уз Божију помоћ то моћи. Штавише, постојање било ког плана не значи аутоматски успех његове имплементације. #George_D https://t.me/pravblogs/280
  12. Грчки медији објавили су реакцију поглавара Александријске цркве на одговарајући апел патријарха Порфирија. Нема смисла износити цео текст, јер се његова суштина своди на три главне тачке. 1. Александријски патријарх је „спреман да дејствује“ у одбрану сваког православног „брата, ако поштује законодавство своје земље“. Ово формира једноставну манипулацију – „Давно бих га подржао, али је прекршио законе Украјине“. То значи да су украјинске власти у праву у својим поступцима. Међутим, од онога ко је издао УПЦ, не треба очекивати ништа друго. 2. Патријарх Теодор покушава да „ухвати” Предстојатеља СПЦ по питању „двоструких стандарда”. Као, у писму се толико говори о прогону УПЦ, али „прогон“ Александријске патријаршије од стране Руске Православне Цркве Срби сви време и тврдоглаво „не примећују“. 3. Глава Александријске патријаршије јасно ставља до знања да очекује од Српске цркве да осуди „инвазију“ Руске Православне Цркве на афрички континент. Генерално, суштина одговора је једноставна – УПЦ је крива за своје проблеме, РПЦ је крива за стварање егзархата у Африци, СПЦ је крива за УПЦ, не осуђује РПЦ и не подржава Александријску патријаршију. Једном речју, лукаво. Извор: Telegram: Contact @pravblogs T.ME Александријски патријарх је одговорио на писмо Предстојатеља Српске Православне Цркве са позивом да дигне глас у одбрану намесника Кијево-печерске...
  13. На слици: Чудотворна икона Богородице Почајевске (16. век) Ми, представници академске заједнице, као и културни прегаоци Републике Србије и српских земаља, изражавамо дубоку забринутост због грубог кршења основних људских права у Украјини. Пре свега, реч је о застрашујућем кршењу уставних норми и закона који гарантују слободу вероисповести. Оно што се сада дешава са свештеницима и верницима Украјинске Православне Цркве, не може се назвати никако другачије до државни терор. Наиме, према подацима заштитника права грађана Украјине, до данас је преко 75 свештеника УПЦ и стотине чланова њихових парохија изложено различитим облицима репресије. Осим спорадичних случајева паљења верских објекта, само у 2022. години, уз нескривену подршку власти, преотето је 250 храмова канонске Цркве. Ове године не само што је настављен него је и интензивиран тај тренд. Управо сада, они који подржавају тзв. ПЦУ, коју иначе не признаје 11 од 15 помесних православних цркава, отимају храмове у Хмелницкој, Черновицкој, Кијевској и другим областима Украјине. Свештеници и верници УПЦ изложени су најразличитијим видовима прогона. Њих не само што застрашују, него их и туку, муче, повређују, трују сузавцем. Подржаваоци “ПЦУ”, често уз асистенцију државних структура, не либе се да користе физичко насиље чак и против епископа УПЦ. Штавише, неке владике су, на основу невешто конструисаних, измишљених разлога, послати у затвор или су стављени под санкције. Ови и други подаци указују на то да је у току добро испланирано темељно уништавање целих епархија УПЦ. Сабор кијево-печерских Светих са иконом Успења Пресвете Богородице , 17. век (Извор: Православие.ру) Упоредо с тим, широм Украјине регионални и градски савети доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у њиховим регионима. У парламенту Украјине регистровани су предлози закона за забрану Цркве, а 15. маја 2023. године судска одлука је отворила могућност лишавања УПЦ њеног службеног назива и пренос њене имовине на друге конфесије. Украјинска држава не само што није вратила УПЦ имовину, која је бесправно одузета у совјетском периоду, него јој се данас одузима право на коришћење земљишних парцела на којима се налазе њене богомоље. Имајући у виду да живимо у XXI веку, тешко је разумети како су многи у данашњој Украјини, па и у западним земљама, не само равнодушни него и сагласни са нечувеним прогоном верника УПЦ. У исти мах док се у савременом свету пропагирају најразличитија права, многи затварају очи за бол, сузе и крв милиона Украјинаца, који само желе да сачувају веру својих предака. Веру која нема везу са текућим ратом и политичким проблемима између Украјине и Русије. Будући да је наша морална обавеза, као интелектуалаца, да дигнемо глас против неправде, против кршења људских права и нарушавања људског достојанства, позивамо власти Украјине да одмах зауставе прогон православних верника и насилно преузимање храмова УПЦ. Такође молимо официјелни Кијев да обезбеди строго поштовање важећег украјинског законодавства и међународног права у погледу слободе савести и вероисповести. Поред тога, обраћамо се европским институцијама, њеним организацијама за заштиту људских права, као и целокупној светској заједници са позивом да активно ступе у одбрану не само верских него и основних људских права чланова УПЦ. Позивамо их, пре свега, да на критичне тачке, тамо где је прогон већ на делу, пошаљу своје посматраче и помогну у брзом предузимању мера усмерених на прекид прогона и административног притиска на Украјинску Православну Цркву, њене свештенослужитеље и парохијане. На првом месту очувању јурисдикције УПЦ над Свето-Успенском Кијево-Печерском лавром и Свето-Успенском Почајевском лавром, које представљају велике светиње за цео Православни свет. Потписници Апела за одбрану светиња и права верника УПЦ Академик САНУ Данило Баста Академик САНУ Светислав Божић Академик САНУ Јован Делић Академик САНУ Славенко Терзић Академик АНУРС Слободан Реметић Емир Кустурица Др Марјан Алексић Проф. др Слађана Алексић Др Биљана Анђелковић Проф. др Слободан Антонић Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић Проф. др Синиша Атлагић Данило Бећковић Проф. др Бошко Бојовић Проф. др Драгиша Бојовић Проф. др Павле Ботић Др Мирчета Вемић Др Жарко Војновић Мр Здравко Вокић Милена Вујовић Проф. др Огњен Вујовић Мр Ђорђе Вукадиновић Маринко Вучинић Др Мирјана Гочанин Проф. др Борислав Гроздић Др Милан Громовић Проф. др Ирина Деретић Споменка Деретић Др Владимир Димитријевић Мр Данијел Дојчиновић Др Душан Достанић Проф. др Татјана Дуроњић Проф. др Јован Б. Душанић Проф. др Александар Б. Ђикић Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого Др Горан Ђорђевић Слободан Ерић Проф. др Наташа Вујисић Живковић Никола Н. Живковић Ивана Жигон Др Мирослав Здравковић Божидар Зечевић Др Душан Илић Др Слободан Јанковић Горан М. Јанићијевић Љубомир Јапунџић Проф. др Јован Јањић Проф. др Зоран Јеротијевић Др Бојан Јовановић Проф. др Радојица Јовићевић Др Радован Калабић Стефан Каргановић Весна Капор Мр Драгана Керкез Проф. др Зоран Кинђић Проф. др Милош Ковић Доц. др Владимир Коларић Др Горан Комар Проф. др Ксенија Кончаревић Проф. др Часлав Копривица Проф. др Душан Крцуновић Мр Владимир Кршљанин Александар Лазић Др Ружица Левушкина Проф. др Александар Липковски Др Маринко Лолић Никола Маловић Љубомир Љуба Манасијевић Проф. др Биљана Марић Проф. др Весна Марковић Бранислав Матић Проф. др Александар Милановић Протојереј-ставрофор мр Бобан Миленковић Никола Милованчев Др Снежана Милојевић Проф. др Дејан Мировић Мирослав Цера Михаиловић Проф. др Радивоје Младеновић Др Софија Мојсић Проф. др Зорица Никитовић Доц. др Маја Павловић Шајтинац Проф. др Здравко Пено Проф. др Драго Перовић Проф. др Валентина Питулић Протојереј-ставрофор Јован Пламенац Проф. др Бранкица Поповић Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић Прокопије Постоловић Проф. др Душан Пророковић Проф. др Митра Рељић Мр Радојка Реметић Проф. др Миливој Сребро Др Милун Стијовић Проф. др Рада Стијовић Др Ивица Тодоровић Мр Мирко Тољић Проф. др Мирко Сајловић Проф. др Слободан Самарџић Др Душан Симић Проф. др Добривоје Станојевић Слободан Стојичевић Др Владан Тријић Проф. др Срђа Трифковић Др Драган Хамовић Др Марија Цупара Проф. др Ђорђе Чантрак Проф. др Арсен Чаркић Проф. др Љиљана Чолић Проф. др Миладин М. Шеварлић
  14. Оно што се сада дешава са Украјинском Православном Црквом Московске Патријаршије не може се назвати никако другачије до државни терор, стоји у апелу који је потписало 109 српских интелектуалаца. На слици: Чудотворна икона Богородице Почајевске (16. век) Ми, представници академске заједнице, као и културни прегаоци Републике Србије и српских земаља, изражавамо дубоку забринутост због грубог кршења основних људских права у Украјини. Пре свега, реч је о застрашујућем кршењу уставних норми и закона који гарантују слободу вероисповести. Оно што се сада дешава са свештеницима и верницима Украјинске Православне Цркве, не може се назвати никако другачије до државни терор. Наиме, према подацима заштитника права грађана Украјине, до данас је преко 75 свештеника УПЦ и стотине чланова њихових парохија изложено различитим облицима репресије. Осим спорадичних случајева паљења верских објекта, само у 2022. години, уз нескривену подршку власти, преотето је 250 храмова канонске Цркве. Ове године не само што је настављен него је и интензивиран тај тренд. Управо сада, они који подржавају тзв. ПЦУ, коју иначе не признаје 11 од 15 помесних православних цркава, отимају храмове у Хмелницкој, Черновицкој, Кијевској и другим областима Украјине. Свештеници и верници УПЦ изложени су најразличитијим видовима прогона. Њих не само што застрашују, него их и туку, муче, повређују, трују сузавцем. Подржаваоци “ПЦУ”, често уз асистенцију државних структура, не либе се да користе физичко насиље чак и против епископа УПЦ. Штавише, неке владике су, на основу невешто конструисаних, измишљених разлога, послати у затвор или су стављени под санкције. Ови и други подаци указују на то да је у току добро испланирано темељно уништавање целих епархија УПЦ. Сабор кијево-печерских Светих са иконом Успења Пресвете Богородице , 17. век (Извор: Православие.ру) Упоредо с тим, широм Украјине регионални и градски савети доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у њиховим регионима. У парламенту Украјине регистровани су предлози закона за забрану Цркве, а 15. маја 2023. године судска одлука је отворила могућност лишавања УПЦ њеног службеног назива и пренос њене имовине на друге конфесије. Украјинска држава не само што није вратила УПЦ имовину, која је бесправно одузета у совјетском периоду, него јој се данас одузима право на коришћење земљишних парцела на којима се налазе њене богомоље. Имајући у виду да живимо у XXI веку, тешко је разумети како су многи у данашњој Украјини, па и у западним земљама, не само равнодушни него и сагласни са нечувеним прогоном верника УПЦ. У исти мах док се у савременом свету пропагирају најразличитија права, многи затварају очи за бол, сузе и крв милиона Украјинаца, који само желе да сачувају веру својих предака. Веру која нема везу са текућим ратом и политичким проблемима између Украјине и Русије. Будући да је наша морална обавеза, као интелектуалаца, да дигнемо глас против неправде, против кршења људских права и нарушавања људског достојанства, позивамо власти Украјине да одмах зауставе прогон православних верника и насилно преузимање храмова УПЦ. Такође молимо официјелни Кијев да обезбеди строго поштовање важећег украјинског законодавства и међународног права у погледу слободе савести и вероисповести. Поред тога, обраћамо се европским институцијама, њеним организацијама за заштиту људских права, као и целокупној светској заједници са позивом да активно ступе у одбрану не само верских него и основних људских права чланова УПЦ. Позивамо их, пре свега, да на критичне тачке, тамо где је прогон већ на делу, пошаљу своје посматраче и помогну у брзом предузимању мера усмерених на прекид прогона и административног притиска на Украјинску Православну Цркву, њене свештенослужитеље и парохијане. На првом месту очувању јурисдикције УПЦ над Свето-Успенском Кијево-Печерском лавром и Свето-Успенском Почајевском лавром, које представљају велике светиње за цео Православни свет. Потписници Апела за одбрану светиња и права верника УПЦ Академик САНУ Данило Баста Академик САНУ Светислав Божић Академик САНУ Јован Делић Академик САНУ Славенко Терзић Академик АНУРС Слободан Реметић Емир Кустурица Др Марјан Алексић Проф. др Слађана Алексић Др Биљана Анђелковић Проф. др Слободан Антонић Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић Проф. др Синиша Атлагић Данило Бећковић Проф. др Бошко Бојовић Проф. др Драгиша Бојовић Проф. др Павле Ботић Др Мирчета Вемић Др Жарко Војновић Мр Здравко Вокић Милена Вујовић Проф. др Огњен Вујовић Мр Ђорђе Вукадиновић Маринко Вучинић Др Мирјана Гочанин Проф. др Борислав Гроздић Др Милан Громовић Проф. др Ирина Деретић Споменка Деретић Др Владимир Димитријевић Мр Данијел Дојчиновић Др Душан Достанић Проф. др Татјана Дуроњић Проф. др Јован Б. Душанић Проф. др Александар Б. Ђикић Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого Др Горан Ђорђевић Слободан Ерић Проф. др Наташа Вујисић Живковић Никола Н. Живковић Ивана Жигон Др Мирослав Здравковић Божидар Зечевић Др Душан Илић Др Слободан Јанковић Горан М. Јанићијевић Љубомир Јапунџић Проф. др Јован Јањић Проф. др Зоран Јеротијевић Др Бојан Јовановић Проф. др Радојица Јовићевић Др Радован Калабић Стефан Каргановић Весна Капор Мр Драгана Керкез Проф. др Зоран Кинђић Проф. др Милош Ковић Доц. др Владимир Коларић Др Горан Комар Проф. др Ксенија Кончаревић Проф. др Часлав Копривица Проф. др Душан Крцуновић Мр Владимир Кршљанин Александар Лазић Др Ружица Левушкина Проф. др Александар Липковски Др Маринко Лолић Никола Маловић Љубомир Љуба Манасијевић Проф. др Биљана Марић Проф. др Весна Марковић Бранислав Матић Проф. др Александар Милановић Протојереј-ставрофор мр Бобан Миленковић Никола Милованчев Др Снежана Милојевић Проф. др Дејан Мировић Мирослав Цера Михаиловић Проф. др Радивоје Младеновић Др Софија Мојсић Проф. др Зорица Никитовић Доц. др Маја Павловић Шајтинац Проф. др Здравко Пено Проф. др Драго Перовић Проф. др Валентина Питулић Протојереј-ставрофор Јован Пламенац Проф. др Бранкица Поповић Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић Прокопије Постоловић Проф. др Душан Пророковић Проф. др Митра Рељић Мр Радојка Реметић Проф. др Миливој Сребро Др Милун Стијовић Проф. др Рада Стијовић Др Ивица Тодоровић Мр Мирко Тољић Проф. др Мирко Сајловић Проф. др Слободан Самарџић Др Душан Симић Проф. др Добривоје Станојевић Слободан Стојичевић Др Владан Тријић Проф. др Срђа Трифковић Др Драган Хамовић Др Марија Цупара Проф. др Ђорђе Чантрак Проф. др Арсен Чаркић Проф. др Љиљана Чолић Проф. др Миладин М. Шеварлић View full Странице
  15. Aмеричком државном секретару г. Ентони Блинкену Копија: Амбасада САД у Украјини Поштовани господине Блинкен! У име Запорошке епархије Украјинске православне цркве, пишем Вам као шефу структуре која прати кршења права и слобода у верској сфери. На то нас приморавају и приватни и општи разлози. У априлу ове године Запорошки обласни савет планирао је да усвоји неуставну одлуку о забрани Украјинске православне цркве у Запорожкој области. Међутим, до тога није дошло због писмених примедби двојице званичника (управника послова извршне канцеларије Запорожског обласног савета Володимира Подорозка и шефа одељења за правну подршку Регионалног савета Јегора Мороза), који су приметили да нацрт документа о забрани УПЦ на територији Запорошке области није у складу са украјинским законодавством. После таквог корака били су подвргнути малтретирању, а уследиле су и претње. Конкретно, на друштвеним мрежама и на Интернет ресурсима, велики број агресивно настројених „активиста” обећао је да ће применити „радикалне мере” против оних који поштују Устав. Запорошко регионално веће је 23. маја 2023. Подорожку и Морозу одузело кључна овлашћења и као резултат тога драстично су им смањили плате. Због поштовања принципа и поштовања закона, ускоро би могли бити потпуно отпуштени. Судбина ових људи, које ја лично не познајем, али чији поступци изазивају дубоко поштовање, не може нас оставити равнодушнима. На крају крајева, они су неправедно и неоправдано кажњени због своје жеље да заштите основна права десетина хиљада људи у нашем региону. Локалне власти нашег региона добијају писма са потписом потпредседника Владе са захтевом да се олакша реинтеграција парохија УПЦ у ПЦУ. Али то није само проблем региона Запорожје. Данас је цела наша Украјинска Православна Црква на ивици страшних искушења. Говоримо о покушају да се она ликвидира и насилно укључи у организацију која се зове ПЦУ. У оквиру спровођења овог задатка, Црква је под невиђеним притиском на свим нивоима. Дакле, само 2022. године, уз директну подршку локалних власти, заплењено је 250 цркава УПЦ. Ове године отимање је настављено. Свакодневно се плене цркве у Хмељницком, Черновцима, Кијеву и другим регионима Украјине. Наши верници су сакаћени, тучени, тровани сузавцем, подвргнути свакојаком малтретирању и нападима. Присталице „ПЦУ“ почеле су да примењују физичко насиље над нашим епископима. У ствари, уништавају се читаве епархије наше Цркве. Штавише, у парламенту је већ регистровано неколико предлога закона који подразумевају забрану или значајно ограничење права Украјинске православне цркве. Истовремено, широм земље, регионална и градска већа доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у својим регионима. Иницијатори ових противуставних одлука су посланици из партије Европска солидарност, на чијем је челу Петром Порошенком. Ситуацију отежава и пресуда Уставног суда којом је признат легитимитет антицрквеног закона развијеног за време председниковања Петра Порошенка, чији је циљ био да се УПЦ лиши званичног имена и пренесе њена имовина на ПЦУ. Званичници ће нашој Цркви одузети главне православне светиње Украјине – Почајевску и Кијево-Печерску лавру (неке цркве ове последње су већ незаконито пренете на коришћење присталицама „ПЦУ“). Ударац је задат и административном механизму УПЦ. Конкретно, донете су одлуке о кућном притвору једних, изрицању санкција другима, лишавању држављанства трећих епископа наше Цркве, што је основ за њихову даљу депортацију. У светлу овога, искрено смо обесхрабрени ћутањем америчких власти. На крају крајева, платформа Демократске странке, као и садашње америчке владе, јесте одбрана слободе у свим њеним манифестацијама. Поготово када је реч о основном праву – праву на слободу савести. Сећамо се шта сте рекли у свом говору 12. маја 2021. године. Ево његовог фрагмента: „Посвећеност наше земље заштити слободе вероисповести и уверења сеже неколико векова уназад. Верни смо јој данас. Слобода вероисповести, као и свако људско право, је универзална. Сви људи имају право на ово, без обзира где живе, у шта верују или не верују“. Ако је ово став Стејт департмента, зашто онда америчка влада ћути? Зашто ово ћутање заправо издаје вредности демократије? Демократија, на којој је зацементиран међународни ауторитет Сједињених Држава? Али питање не почива само на томе. Иза све већег прогона виде се бол, сузе и крв милиона Украјинаца који једноставно желе да сачувају веру својих предака. Поштовани господине Блинкен! Веома се надамо да ћете, као шеф Стејт департмента, не само обратити пажњу на еклатантне чињенице кршења основних људских права у Украјини, већ и предузети одговарајуће кораке у оквиру своје надлежности (посебно у подршци званичницима који су се противили кршења Устава Украјине и у одбрану православних верника у Запорошкој области). Уосталом, игнорисање овог проблема може довести у сумњу истинску посвећеност власти и Демократске партије САД идеји заштите права и слобода личности или друштвене групе која се злоупотребљавају. Заузврат, спремни смо да Вама и Вашем одељењу пружимо све неопходне доказе о релевантним кршењима. С поштовањем, + Митрополит Лука
×
×
  • Креирај ново...