Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру серије предавања “Циклус разговора о вјери и животу – Исток са висине”, у организацији Православне црквене општине Бар и Цркве Светог Николе у Старома Бару, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, одржао је у суботу, 24. децембра, предавање на тему “Пост и Псалтир” у парохијском дому ове светиње у Старом Бару. https://mitropolija.com/2022/12/27/otac-gojko-perovic-u-starom-baru-post-i-psaltir-video/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, братство храма Светог Апостола и Јеванђелиста Марка организује предавање на тему "Бог се јавио у телу. Колико нас се то и данас тиче? - Тајна Божића у 21. веку", које ће одржати Његош Стикић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавање ће се одржати у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак, 29. децембра у 18 часова.

У сали парохијског дома цркве Светог Ђорђа под Горицом одржана дијалошка трибина на тему “Црква и музика”. О томе су говорили протојереј Бранко Тапушковић, парох подгорички, мр Људмила Радовић, диригент хора “Свети Марко” из Подгорице и мр Милица Калуђеровић, филолог и појац. Модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. https://www.youtube.com/watch?v=OjMxiEX1Ll4&t=3s https://mitropolija.com/2022/11/29/dijaloska-tribina-crkva-i-muzika-video/

У Академији знања у Будви, 4. новембра 2022, у организацији СПЦО Будва, отац Милош Весин је одржао предавање на тему ”Шта ми очекујемо од наше вјере, а шта она од нас”. На самом почетку, отац Александар Лекић је поздравио госта и све присутне, указујући на повезаност ријечи ”предавање” и ”предање”, а то је свештена ствар предавања знања, наслеђа. ”Један од оних који представљају праву ризницу предања, онај ко има шта да нам каже и шта да нам преда, то је наш гост, прота Милош Весин”, рекао је отац Александар и позвао све присутне да искористе прилику и поставе питања уваженом госту. Прота Милош Весин је поздравио све присутне, захвалио на позиву и истакао да је ово његово треће гостовање у Будви. Пренио је поздраве и изразе захвалности прије свега, оцу Рафаилу, игуману манастира Подмаине, који је недавно одржао предавање на позив Владике Лонгина, а о коме се још увијек прича. Отац Милош је своје предавање почео ријечима о дјелотворности вјере, кроз примјер плодова вјере блаженопочившег Митрополита Амфилохија, којме је Бог дао многобројно духовно потимство, као и праоцу Аврааму. https://mitropolija.com/2022/11/05/otac-milos-vesin-sta-mi-ocekujemo-od-nase-vjere-a-sta-ona-od-nas-video/

Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на овогодишњем редовном мајском заседању промислом Божијим прибројани су лику светих Свети Иринеј Ћирић, епископ бачки, као и Свети новомученици бачки. Свечани чин канонизације Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере и Светих мученика бачких данас, 2. октобра 2022. године, служи у Новом Саду Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијереја и свештенства из сестринских помесних Цркава. https://mitropolija.com/2022/10/02/zitije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-video/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обавиће 18. септембра 2022. године, на светој архијерејској Литургији коју ће служити у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Шапцу, свечани чин устоличења изабраног Епископа шабачког г. Јеротеја. Свету Литургију са почетком у 9 часова заједно са патријархом Порфиријем служиће више архијереја Српске Православне Цркве. Владика Јеротеј (световно Никола Петровић) рођен је 15. августа 1971. године у Сремској Митровици, од оца Јована и мајке Љубице. Основну школу је завршио у Мачванској Митровици, а гимназију у Сремској Митровици. Електротехнички факултет у Београду уписује 1990. године. Завршио је Вишу електротехничку школу у Београду 1997. године. Након одслужења војног рока 1998. године приступио је братству манастира Светих Архангела у Ковиљу. Наредне 1999. године, као послушник манастира Светих Архангела, уписао се на Богословски факултет Српске Православне Цркве. За време студија је примио монашки постриг, 21. новембра 2003. године, од стране Епископа бачког г. Иринеја, добивши монашко име Јеротеј. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве 2009. године, а затим, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Атину на учење грчког језика и музичко усавршавање. У Атини је две године изучавао црквену музику и 2011. године стекао диплому Црквеног појца на Атинском конзерваторијуму у класи проф. Ликурга Ангелопулоса, архон протопсалта Велике Цркве у Константинопољу. Диплому учитеља црквене музике стекао је 2011. године у Школи црквене музике Атинске Архиепископије при храму Животворног Источника у Атини у класи проф. Константина Ангелидиса. Исте године уписао се на последипломске студије из црквене музике код проф. др Георгија Константинуа у Школи византијске музике Свештене Митрополије Никеје у Атини, које је успешно окончао 2013. године. Истовремено са последипломским студијама из црквене музике уписао се 2011. године на докторске студије Богословског факултета Српске Православне Цркве. У чин јерођакона рукоположио га је Епископ јегарски г. Порфирије (садашњи Патријарх српски) 29. јуна 2014. године, а у чин јеромонаха Епископ бачки г. Иринеј 9. децембра 2018. године. Са благословом Епископа бачког г. Иринеја, 2011. године је покренуо Школу црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у којој је предавао предмете Црквено појање и Историја црквене музике по узору на сличне школе у Грчкој. На редовном заседању Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 24. до 29. маја 2021. године, изабран је за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички. Успешно је обављао дужност председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора одржаног у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године изабран за Епископа шабачког. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/4493/ustolicenje-episkopa-sabackog-jeroteja-video

Један 69-годишњи мештанин је био у шетњи када је наишао на неочекиван призор на обали грчког острва Евија. 82 иконе избачене су на обалу дуж плаже у региону Неа Лампсакос, преноси kathimerini.gr. Како је описао локалним медијима, био је прилично шокиран када је наишао на иконе које су лежале у плиткој води, без идеје како су тамо доспеле. Прелиминарну истрагу преузела је Централна лучка власт у Халкиди.

јул 14, 2022 У манастиру Зочиште код Ораховца свечано је обележена слава Светих Врача Козме и Дамјана. Игуман Св Архангела отац Михајло је началствовао литургијом са још 13 свештеника и једним ђаконом из Епархије рашко- призренске, Нишке и Митрополије црногорско- приморске. Велики број верника са разних страна пристигао је аутибусима и аутимобилима. Организовано су верници стигли из Црне Горе, Београда, Крагујевца, Краљева и других градова Србије, а било је и верника из Македоније и Републике Српске. На обележавању храмовне славе било је присутно око хиљаду верника. Игуман Св Архангела о. Михајло беседио је на крају литургије у манастиру Зочиште. Број домаћина потврђује велику везаност нашега народа за овај манастир и Свете Бесребренике Козму и Дамјана. Манастир Св. Врача су албански екстремисти минирали 13. септембра 1999. године. Братство се после прогона вратило на рушевине на Св. Петку , октобра 2004. а црква је од истог камења обновљена до Св Врача 2007. када је обављено освећење. У цркви се поред мошти Св Врача чува и икона ових светитеља са иконостаса која је преживела минирање. Извор: Радио Гораждевац

Са благословом Епископа крушевачког г. др Давида у Саборном храму светог Ђорђа у Крушевцу је 16. јуна 2022. године одржан концерт духовне музике, бележи хорски појац Милена Поповић а преноси Епархија крушевачка. Славећи Господа кроз глас и музику наступили су Дечији црквени хор "Свети кнез Лазар", затим гости вечери, монаси манастира Суково и мешовити Црквени хор "Свети кнез Лазар" из цркве Лазарице. Хоровима су руководиле Весна Пешић, Теодора Вешковац и Ружица Вешковац, а сабране свештенике, свештеномонахе и посетиоце концерта, међу којима је била и градоначелник Крушевца гђа Јасмина Палуровић, у име Владике Давида поздравили су отац Жељко Марковић и отац Ђорђе Милојковић, старешине храмова Лазарице и Светог Ђорђа. Благодарећи труду и љубави г. Славише Паунковића као и Информативној служби Епархије крушевачке, у наставку преносимо видео-запис ове изузетне духовне вечери: Извор: Епархија крушевачка

У Светогеоргијевском дому код цркве Светог Ђорђа под Горицом, 14. јуна је одржана дијалошка трибина на тему “Религијски мотиви у филмској умјетности”. Отац Гојко Перовић, модератор трибине, овога пута угостио је Радисава Раја Јеврића, режисера више награђиваних филмова на фестивалима православног филма, и др Горана Радоњића, професора на Филозофском факултету у Никшићу, који се, између осталог, бави филмом и филмским темама. Професор Радоњић казао је да је филм умјетност нашег времена, јер има највећи домет, највећу публику, и тај домет је готово тренутан: “Да би настао, филм углавном подразумијева огроман број учесника и огромна средства. Будући да је уложен новац, он се мора и вратити и то врло утиче на избор тема и приступа, на стил. У том смислу, избор библијских и уопште религиозних тема није само идеолошки мотивисан, личним опсесијама стваралаца, него и тиме што су приче које се налазе у светим књигама најбоље приче. Људи их знају и воле, и људима нешто говоре.” Осврнуо се на филм „Највећа прича икад испричана“, који говори управо о Исусу, а говорио је и о пољској серији „Декалог“, у којој се приказује зачуђеност смртношћу. Изнио је своје виђење опијума за народ, који је по њему конформизам и одсуство вјере у било какву награду, казну или суђење за учињена дјела. Говорећи о Тарковском, казао је да свако ко воли њега, воли и Достојевског, што значи да воли православну мисао: “Порука Тарковског, коју шаље кроз лик Рубљова, је да умјетник постоји у заједници, да комуницира са њом, и да теме којима се бави јесу у вези са том заједницом. То је један од омиљених филмова многим људима зато што нас он суочава са граничним ситуацијама, и наводећи нас да поставимо крупна егзистенцијална питања, нуди одређене могућности, али нас оставља да се сами суочимо и нађемо за себе одговор.” Присјетио се пар врхунских режисера као што су Бергман и Буњуел, који су се бавили истим темама као и Тарковски, и који су се међусобно цијенили. Осврнуо се на визионарски аспект филма „Време чуда“, у коме људи крече фреске и цркву претварају у школу, али те фреске се ипак поново појављују: “Скоро идентична ситуација се догодила прије неколико година, када су нам пријетили да ће у црквама отварати посластичаре, али те фреске и људи нису дозволили да се то уради. У том смислу је ово једна архетипска прича”, казао је др Горан Радоњић, професор на Филозофском факултету у Никшићу, и закључио да радикално негирање осјећаја који је у самој основи људскости мора довести до пораза. Господин Јеврић увео је гледаоце у предисторију филма, упознајући их са далеким претечама филма, какви су били camera obscura или источњачке игре сјенки, које су производиле слике које се помјерају у простору. Потом је говорио о утицају који је на њега остављао боравак под Острогом. „Ја сам у слободно вријеме посматрао људе, тражећи на њиховим лицима одраз светости Светог Василија и Господа Васкрслог, њихових жеља, потреба, проблема, нада. То је било идеално мјесто гдје човјек може да направи филм”, казао је Јеврић и као један од најинтересантнијих сусрета, који је снимљен, навео сусрет са израелским ходочасником Ширином Бен Јакобом. Подијелио је своја искуства прављења филмова „Такве вјере ни у Израиљу не нађох“ и „Тихи кутак Христов“. Говорећи о свом филмском остварењу о Светом Мардарију Љешанском, казао је да је за њега највише што је човјеку потребно када снима филм слобода, а то је добио од Митрополита Амфилохија. Основно што је хтио да покаже снимајући овај филм је чињеница да је сваки владика прво монах, његову жртву и пожртвовање за Господа и за свој народ. Овај филм сниман је у неколико држава, а улоге су, између осталих, тумачили велика глумачка имена Небојша Глоговац и Слобода Мићаловић. Такође је подијелио и сјећања на сусрет са Николајем Бурљајевим, глумцем из филма „Андреј Рубљов“, који је глумио дјечака који излива звоно. Једна од занимљиости које је том приликом сазнао је неуобичајена техника Тарковског који је код дјечака природно изазвао осјећање несигурности, доводећи другог глумца и стварајући му страх од губљења улоге. Говорио је о свом учешћу на неколико фестивала православног филма у Русији, као и руској политици помагања овој врсти филма. Било је ријечи и о многим врхунским филмским остварењима која су на њега оставила најјачи утисак и за које свакако вриједи издвојити вријеме. Отац Гојко се на крају захвалио учесницима и публици, најављујући следећу трибину, последњу у овом циклусу, за Видовдан. https://mitropolija.com/2022/06/15/dijaloska-tribina-religijski-motivi-u-filmskoj-umjetnosti-video/

Васкршња порука Митрополита црногорско – приморског г. Јоаникија богољубивом свештенству, преподобном монаштву и цијелом благочестивом народу Митрополије црногорско – приморске уз најрадоснији поздрав: Христос Васкрсе! Васкрсе Исус из гроба као што прорече, даде нам живот вјечни и велику милост. Христово богочовјечанско дјело спасења обиљежено је његовим васкрсењем и побједом над смрћу. У свјетлости Христовог васкрсења, гледамо на његово оваплоћење, на проповјед Јеванђеља и многа чудеса која је учинио. Христово добровољно страдање, примање клевета и крајњег понижења, крсне смрти и погреба можемо прихватити и славити само у свјетлости његовог васкрсења из мртвих. Оно је свјетлопобједни свршетак јединствене и непоновљиве, космичке драме у којој се Господ Исус Христос јавио као побједник над ђаволом, гријехом и смрћу. Ова трострука Христова побједа донијела је слободу и спасење роду људском. Због тога је Христос назван новим Адамом. Грјеховним падом праоца Адама људски род се покори смрти, а кроз Христа Новог Адама вјерни примају изобиље благодати, с њиме и у њему добијају живот вјечни. Овај кључни догађај наше вјере зовемо Пасхом, преласком из смрти у живот. Христово свједочење: Ја сам васкрсење и живот (Јн 11, 25) добило је очигледну и пуну потврду у његовој и нашој Пасхи. Из његове људске природе која је силом са њом сједињеног Божанства побиједила смрт изливају се извори вјечног живота са којих пијемо пиће бесмртности. Иако се догодило у давна времена васкрсење Христово није као многи други историјски догађаји остало заробљено у прошлости него има непролазни смисао и вјечно дејство. Као што су га у давнини доживљели апостоли који су заједно са Пресветом Богородицом и женама Мироносицама постали свједоци и саучесници Христове побједе над смрћу, тако се и сви хришћани од тада па кроз све наредне вјекове испуњавају живоносном силом, мудрошћу и храброшћу од Христа васкрслога. Сви крсноваскрсни догађаји Пасхе Христове прожети су божанском љубављу која људске слабости укрјепљује и немоћи надопуњује. Колико су страхова, збуњености и неповјерења показали апостоли у вријеме Христовог страдања па их Спаситељ због тога није оставио ни презрео, него их је сабрао својим васкрсењем. Озарио их је својом славом, испунио мудрошћу и неустрашивошћу да по свему свијету шире његово Јеванђеље. Васкрсење је празник нове твари и новог живота, празник саборности и братског заједништва. На пасхалним богослужењима преиспуњеним радошћу и свјетлошћу доживљавамо светотајинско јединство вјерних у Христу. Заједница вјерних којој је глава Христос је жива Црква Божија, богочовјечански организам васкрслога из мртвих. Хришћани су његово тијело и сапричасници његовог тридневног васкрсења. То свједоче и доживљавају својом вјером и примањем Светих Тајни Тијела и Крви Христове, сједињењем са Христом побједитељем смрти. Радујући се овом свијетлом празнику, драга браћо и сестре, измиримо се међусобно и у љубави Божијој загрлимо и цјеливајмо једни друге да бисмо достојно славили Пасху Господњу и нашу. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом (Јн 13, 35). Ове Спаситељеве ријечи ми православни хришћани треба не само да запамтимо него и да их увијек на дјелу свједочимо. Хришћанска љубав није теорија ни учење него дјело. То је посвједочио Спаситељ наш Господ Исус Христос који је своју живоносну крв пролио за сваког човјека и за све народе свијета. Ми свакодневно имамо безброј прилика да чинимо добро ближњима својим одричући се себичности, а свједочећи љубав и прослављајући Бога који нам се јавио као извор вјечног живота и безграничне љубави. Кроз Христа васкрситеља добили смо слободу да се Богу обраћамо као своме небеском Оцу. Помолимо се сви заједно у слободи славе дјеце Божије да Господ излије свој мир и благодат на дјецу и омладину, на старе и младе, на цијелу своју Цркву и на све оне којима је милост и помоћ Божија потребна. Отворимо наша срца и душе према онима који другачије мисле и нека разлике међу нама буду повод и изазов за добар и плодоносан дијалог, а не за мржњу и подјеле. Ка општем добру слободних народа треба ићи кроз уважавање људског достојанства и сретање различитих мишљења, а не кроз искључивост и завођење једноумља чему је исувише склон, од Бога отуђени, данашњи свијет. Гледајући око нас на дубоке подјеле, на свеопшту забринутост због нарастања неспоразума и умножавања сукоба у цијелом свијету позивамо наш благовјерни народ у Црној Гори да што прије превазиђе своје старе и нове подјеле. У братском миру и међусобном поштовању је залог нашег опстанка и сваког напретка. Просвијетљени пасхалном радошћу позвани смо да оплемењујемо друштво, да ширимо оптимизам и љубав, да будемо свјетлост овоме свијету. Оснажимо се братским јединством у љубави Христовој, чувајмо духовно насљеђе светога Саве и Његоша, светог Василија острошког и светог Петра цетињског, чувајмо светиње, не заборављајмо љепоту и полет Литија које су обновиле нашу црквеност и саборност. Молећи се за мир и братску слогу у Црној Гори не заборављамо ни драгу нам многострадалну Украјину. Нека Господ који је по ријечи апостола једне и друге саставио уједно и крстом својим убио непријатељство (Еф 2, 14 -16) учини мир међу духовним потомцима светог кнеза Владимира – русима и украјинцима. Нека оружје зараћене и завађене браће што прије узмакне пред дијалогом, да би се вратио мир и спокојство благословеној Украјини и цијелом њеном народу. Саосјећајући са њиховом несрећом врата наших срца и домова биће отворена за све украјинце који су избјегли у Црну Гору. Спремни смо да им помогнемо у сваком погледу, а понајвише да им пружимо братску љубав и утјеху све док их Бог не обрадује повратком њиховој отаџбини. Пасха Господња обасјала је дубине ада, освијетлила горње и доње свјетове, а из људских душа прогнала таму, страхове, очај и безнађе. Засија смисао живота и сваког људског труда. Христос се открива као пут, истина и живот (Јн 14, 6) сваком човјеку који у складу са својим божанским назначењем тежи ка савршенству, љепоти и знању, који се бори за правду и боље друштво стварајући и умножавајући добро. Дијелећи са вама, драга браћо и сестре, свеопшту пасхалну радост честитамо вам свијетели празник васкрсења Христовог са вјечно радосним поздравом: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Цетиње О Васкрсу 2022. г. https://mitropolija.com/2022/04/22/vaskrsnja-poruka-mitropolita-joanikija/

Синоћ, 10. априла 2022. године, у сали Светогеоргијевског дома под Горицом одржана је дијалошка трибина на тему „Лијечење болести зависности“. Учесници трибине били су др Љубинко Калуђеровић, психијатар – нарколог, свештеник Блажо Божовић и студент Дамјан Пејановић. Доктор Љубинко Калуђеровић казао је да научници данас о болестима зависности говоре као о болестима мозга, јер различите супстанце дјелују на центар за награду у мозгу и стварају осјећаје задовољства, пријатности и среће. Човјек тако стиче потребу да стално понавља те осјећаје, за шта му је потребно све више и више одређене супстанце. „Тада се ствара нешто што се зове болест зависности, гдје нема уопште простора за одлуку. Када је човјек у оквиру болести зависности, уколико се она формирала, човјек већ не одлучује да ли ће или неће да узме-он узима механички, он узима „зато што то мора“.“ Доктор је нагласио да човјеку који болује само квалитетан програм опоравка може да врати могућност одлучивања да ли ће да буде у оквиру одређене супстанце или неће. Многи програми подразумијевају духовно мијењање човјека. Центри за рехабилитацију практикују одвојеност и изолацију штићеника, која није лака, али ти програми дају најбоље резултате. Казао је да када човјек уђе у болест зависности, долази до пропадања на свим пољима, пропада његова могућност да буде добар супруг, добар отац, и врло често се породични односи распадају. Осврнуо се и на значај духовности у процесу лијечења, јер када говоримо о наркоманији, говоримо о болести која има био-психо-социо-духовну сферу. Нагласио је да не може човјек да буде духован само док је у рехабилитационом центру, а онда да изађе и настави по старом, већ да то што је добио треба да буде трајна вриједност и да излијечени оно што им је омогућило да остану чисти и да успоставе апстиненцију треба да упражњавају до краја живота. Казао је да је заиста могуће опоравити се и живјети нормалан живот, наводећи и примјере својих породичних пријатеља који су после излечења успјели и на породичном и на професионалном плану. „Трагедија болести зависности је та да човјек мора да прође кроз сва та пропадања, кроз сву ту муку да би схватио да се даље може проћи, али само онако како сви ми идемо, полако и уз све недаће са којима се свакодневно сусрећемо“, закључио је доктор Калуђеровић. Јереј Блажо Божовић казао је да је Црква још од Миланског едикта оснивала своје болнице и заједнице, управо кроз те видове склањања људи са улице и упознавања са хришћанским животом и Живим Богом. Молитва и духовни подвиг је само један дио излечења, поред осталих сегмената. Пост и молитва обично тешко падну, али треба остати пријемчив, како би се видјеле благодети молитве и духовног живота. Отац Блажо објаснио је да грчко име за молитву „пροσευχή“ значи управо да оно што човјек жели, ка томе и хрли и иде. Тај моменат треба зависнику у почетку да се дометне. Кроз молитву, заједницу и пост, страсти које су подивљале, узбуктале, које су узавреле, добијају свој други смисао, враћају се реду у којем никад нису биле до тада. Догађа се рушење зависничке природе и зидање новог човјека. Отац Блажо је констатовао да данашњи човјек који болује не само од болести зависности, већ и од депресије, анксиозности и многих других проблема, чак и када има жељу да се излијечи и промијени доста пута нема коме да се јави или то много кошта, и један проблем вуче други. У циљу превазилажења тог проблема, свештенство цркве Светог Ђорђа у поступку је оснивања једног савјетодавног центра који би окупио што већи број психолога, психијатара, дефектолога, свештеника који би помогли у ублажавању и рјешавању оваквих проблема. Навео је примјер таквог савјетодавног центра који је деведесетих година отворен у Београду и који је од тада имао више од осамдесет хиљада посјета, што би значило три до четири хиљаде посјета годишње. Присјетио се и једног занимљивог мурала на згради старог Универзитета у Атини, који говори о сарадњи теологије и медицине. Наиме, на муралу су осликане науке у виду дјевојака које шетају, и теологија и медицина ходају руку под руку, што је и за њега представљало мотив да удруже снаге. Господин Дамјан Пејановић подијелио је своје искуство опоравка у Земљи живих, заједници у оквиру Српке Православне Цркве. Казао је да зависници престају да буду способни да помогну себи. Он је завршио програм у трајању од 30 мјесеци. „Тридесет мјесеци у почетку звучи нереално и немогуће, то изопштавање из живота, али мени који сам био потпуно промашен и у неком стању беспомоћности дало је прилику да посвједочим, баш вечерашњим појављивањем, да дрога нема последњу ријеч и да је могуће опоравити се, поново имати породицу, пријатеље, имати каријеру за неки свој труд.“ Казао је да је сусрет са породицом могућ тек после шест мјесеци, када породица поново може да се увјери да постоји решење. После годину дана, штићеник одлази на прву провјеру, када 21 дан проводи кући са својом породицом. У току програма постоје три овакве провјере. Штићеници тамо имају прилику да „наоштре савјест“ која се вишегодишњим лошим животом отупила, и да љепше виде ствари. Након боравка у Земљи живих, штићеници не само што изађу здрави, већ и пронађу утемељење у Цркви. По њему, битно је да се из суштине свог бића препустите нечему што оа сада нисте пробали, што је супротно дотадашњем егоцентризму и самодовољности. У заједници нема мјеста за самовољу и гордост. „Православна Црква сваког од нас понудула је да у своје биће учитамо неке нове контексте, а то је: дати се за ближњег, прихватити муку, носити свој крст, а не избјећи га, пошто је наркоманија један вид анестезирања стресне ситуације.“ „ У Цркви и у заједници ја сам научио да Крст треба да се понесе и да је то јуначки и да је трпљење уствари врлина, што је за мене било парадоксално“, нагласио је Дамјан. У заједници раде свештеници, васпитачи, психотерапеути. Када процијене да је штићеник спреман да изађе, потруде се да човјек добије посао и да ако је потребно, оде у нову средину, пошто повратак у стару може да буде окидач за рецидив. Отац Гојко захвалио је учесницима и присутнима, и најавио наставак дијалошких трибина, уз позив свим заинтересованим да упуте своје сугестије. https://mitropolija.com/2022/04/11/dijaloska-tribina-droga-nema-poslednju-rijec-video/

У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/

Превање протојереја-ставрофора Драгана Станишића, пароха подгоричког на тему “Свети Јован Лествичник – Лествица”, одржано у Светогеоргијевском дому при цркви Светог Ђорђа под Горицом, 30. марта 2022. године: https://mitropolija.com/2022/03/31/o-dragan-stanisic-predavanje-sveti-jovan-lestvicnik-lestvica-video/

Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), настојатеља манастира Велика Ремета, на тему “КРСТ И ВАСКРСЕЊЕ” одржано у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару 26.03.2022 године. https://mitropolija.com/2022/03/28/arhimandrit-stefan-vuckovic-krst-i-vaskrsenje-video/

Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице”. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, вријеме поста и у суштини то није права Литургија него уобичајено вечерње коме се придодају одређене молитве и прозбе узете из литургија преко којих се припремамо за Свето причешће. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”. Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење Светих дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. Свете дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови Свети дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недјељом док се Литургија пређеосвећених дарова служи сриједом и петком првих шест седмицâ Велике четрдесетнице; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику сриједу Вашој пажњи препоручујемо филм о Литургији пређеосвећених дарова у коме ову централну великопосну службу објашњава блаженопочивши Митрополит црногорско – приморски Амфилохије. Филм је снимљен са благословом блаженог спомена Патријарха српског г. Павла у продукцији Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско – карловачке. https://mitropolija.com/2022/03/08/liturgija-predjeosvecenih-darova-video-3/