Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац Милош Ковић, Никола Самарџић Пре неколико дана (24.9.2020) у Београду је, по први пут од 1945. године, поднесена кривична пријава због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац. Овај догађај посебно је важан јер је кривичну пријаву државном тужиоцу поднео Милош Ковић против Николе Самарџића. Реч је, дакле, о два професора Одељења за историју Филозофског факултета, на Универзитету у Београду. Када се сагледа у контексту обнове усташких идеја и праксе у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, али и најновијег таласа порицања и умањивања геноцида над српским народом у Јасеновцу и НДХ, о чему је писано на Стању ствари и у другим медијима, ова кривична пријава постаје још значајнија. Милош Ковић је поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића и због, како се тврди, јавног позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника у Србији, по угледу на Голи оток, као и због слављења и правдања хрватске „Олује“, у којој су Срби убијани, пљачкани и протерани из Крајине и Далмације. Ковић је кривичну пријаву поднео и због, како се у њој каже, Самарџићевог јавног подстрекивања мржње, дискриминације и насиља против српског народа. Због њене важности за отварање расправе о законском спречавању порицања геноцида над српским народом, по угледу на забрану порицања Холокауста у Израелу и 16 европских земаља, кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића објављујемо у целини. ВИШЕ ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У БЕОГРАДУ ул. Савска 17а 11000 Београд ПОДНОСИЛАЦ: Милош Ковић, са пребивалиштем у Београду, ***** **** ****, кога заступа Ортачко адвокатско друштво СТОЈКОВИЋ, из Београда, ****** ****, и то адвокат Душан Стојковић, као и адвокат Ђорђе Николић, из Београда, ****** ***** ****, по уредном пуномоћју које је овде приложено под 1/ На основу члана 280 и 281 Законика о кривичном поступку, подноси се Вишем јавном тужилаштву у Београду као надлежном на основу чланa 14. Закона о јавном тужилаштву и члана 23, става 1, тачке 2 Закона о уређењу судова следећа: КРИВИЧНА ПРИЈАВА Против: ОКРИВЉЕНОГ НИКОЛЕ САМАРЏИЋА, редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на Одељењу за историју, са пребивалиштем у Београду, ** ****** ***, због тога што: од дана 21.11.2019. године до дана 5.8.2020. године у стању урачунљивости, свестан свог дела и да је исто забрањено, при чему је хтео његово извршење, посредством рачунара на месту пребивалишта окривљени је изјавио, јавно одобравао, ширио и чинио јавно доступним изјаве, слике и текстове којима се јавно одобрава или значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група, односно којима се заговара или подстрекава мржња, дискриминација или насиље против истих, а нарочито предузимањем следећих радњи: 11.2019. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно одобравао изјаве којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група 06.2020. године на друштвеној мрежи Twitter јавно одобрио и подржао (тзв. like) изјаву објављену на налогу (@Iggyb666) којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида у Јасеновцу, 08.2020. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно објавио „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“ уз фотографије на којима су приказане колoне Срба протераних из Хрватске током операције Олуја из 1995. године, чиме је извршио кривична дела Расне и друге дискриминације из чл. 387, ст. 4 и 5 Кривичног законика („Службени гласник Републике Србије“, бр. 35/2019) ОБРАЗЛОЖЕЊЕ Јавно одобравање и значајно умањивање геноцида и злочина против човечности Законски опис првог кривичног дела које овде пријављујемо је следећи: (5) Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година. На друштвеној мрежи Twitter, дана 30. јуна 2020, објављена је следећа порука: Ову изјаву, којом се очигледно оправдава и значајно умањује геноцид над српским, јеврејским и ромским народима који се спроводио у Јасеновцу и која је несумњиво вид говора мржње (поред тога што је свака чињенична тврдња у њој погрешна), окривљени је јавно одобрио и подржао (тзв. like). Али и више од тога, окривљени се касније (15. јула 2020.) на најјаснији могући начин идентификовао са изјавама на том налогу (@Iggyb666) и препоручио их више него било које друге у политичком систему Србије: Ово је изазвало оштру реакцију јавности, те су објављени Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја (29. јула 2020) и Протест против порицања геноцида над српским народом (20. августа 2020), у којима су обухваћене додатне изјаве окривљеног, као и изјаве других људи, а који показују систематски карактер дискриминаторских изјава и поступака окривљеног. Даље, 6. јула 2020. године у дневном листу Данас, објављен је текст под насловом Лајковање на правдање Јасеновца, у коме се износи на који начин су изјаве осумњиченог противне Кодексу професионалне етике Универзитета у Београду. Очигледно дискриминишући карактер изјава и поступака окривљеног навео је и више других медија да их коментаришу. Штавише, првобитни „твит“ о оправданости злочина у Јасеновцу уклонио је сâм Twitter зато што је противан њиховим Општим правилима о коришћењу, а нарочито одредбама о говору мржње. Разлог за подношење кривичне пријаве против окривљеног, а не против особе која је спорну изјаву изворно објавила или других лица која су је јавно одобрила јесте због услова да такво одобравање, негирање или умањивање злочина може довести до насиља или изазивања мржње. Као што је напоменуто, окривљени Никола Самарџић је професор историје Универзитета у Београду, укључујући и савремену историју, којој припадају догађаји о којима је овде реч. Вероватноћа изазивања мржње, па и насиља, знатно се увећава када особа која износи те ставове није само неко са хиљадама пратилаца на друштвеним мрежама (мада је и то од значаја), већ неко чији је посао да младе поучава историји, па самим тим има и извесну моћ да обликује њихове ставове. Сходно томе, окривљени има положај велике одговорности и требало би да зна каквим последицама поменуте и сличне изјаве могу да воде. Поред тога, окривљени је и јавна личност која неретко дели своје ставове у штампаним и електронским медијима, а са јавним иступањем почео је ’90-их година, шовинистичким ставовима објављеним у крагујевачком листу Погледи. Мета његове мржње се наизглед променила, али њена срж и интензитет нису. Објективни услов инкриминације у виду постојања пресуде суда у Србији или Међународног кривичног суда, основаног Римском конвенцијом од 1998, којом је дотични злочин правноснажно утврђен, испуњен је. Наиме, постојање геноцида, ратних злочина и других злочина против човечности на територији Независне Државе Хрватске, а нарочито у логору смрти Јасеновац, утврђено је пресудама против Андрије Артуковића, Мирослава Филиповића-Мајсторовића, Љубе Милоша, Арсена Позаића, Владимира Крена, Јурија Остермана, Луке Аждајића, Тијаса Мортигија, Нике Љубића, Алојзија Степинца и многих других. Континуитет пресуда судова ФНРЈ и СФРЈ са правним системом Републике Србије претпоставка је Закона о рехабилитацији („Сл. гласник РС“, бр. 92/2011). Постојање тог закона подразумева да Република Србија и даље извршава одлуке судова из бивше Југославије и њихове последице признаје све док се не пониште посебним актом у посебном поступку који је предвиђен тим законом. Ако се ово не би прихватило, због временске удаљености и практичне немогућности да се данас кривично гоне организатори геноцида у НДХ, то би значило да ће за правни систем Републике Србије било каква злоупотреба сећања на највећи злочин учињен на простору бивше Југославије вечно остати некажњива. Подстрекавање мржње, дискриминације и насиља (4) Ко шири или на други начин учини јавно доступним текстове, слике или свако друго представљање идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље, против било којег лица или групе лица, заснованих на раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству, казниће се затвором од три месеца до три године. Поред већ поменутог јавног одобравања изјава, које се може квалификовати као радња извршења и кривичног дела под чл. 387, ст. 4 КЗ, а не само под ст. 5 као што је до сада истакнуто, окривљени је путем друштвених мрежа ширио и следеће: Из наведеног се јасно види да осумњичени шири (јавно истиче и прослеђује другима) текстове, слике и друго представљање идеја којима се заговара и подстрекује мржња и насиље према припадницима српског народа. Прво, окривљени позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника из Србије, као и на њихово затварање и мучење на озлоглашеном Голом Отоку, по угледу на „чистке“ од 1948. године, а истовремено изражава жаљење да тај поступак не би за његов укус био довољно ефикасан због чекања на граничном прелазу са Хрватском. Даље, нарочито се слави протеривање и убијање Срба из Крајине, ширењем и јавним одобравањем изјава попут „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“, чиме се директно подстрекује насиље. Напомињемо да на твитер налогу окривљеног има и бројних других изјава које се дају квалификовати као радња извршења предметног кривичног дела, али за потребе језгровитости кривичне пријаве овде истичемо само најочигледније, којима је извршено продужено кривично дело у смислу чл. 61, ст. 1 КЗ. Такође, иако се ова кривична пријава односи само на окривљеног јер нам је његов идентитет познат и зато што због свог положаја има нарочиту одговорност, овиме указујемо тужилаштву и на постојање других учинилаца истих кривичних дела. Најзад, треба се осврнути на питања слободе говора и тога да ли је вођење кривичног поступка против одређене особе због „лајковања на твитеру“ недопустиво ограничење те слободе. С обзиром на чињеницу да су увреда и претња, којима се такође може ограничити слобода говора, кривична дела када су уперени против појединца, било би потпуно апсурдно да буду законите када су уперене против читавих етничких, верских, расних и других група. Али глорификација геноцида какву овде видимо је и више од тога. У изјави да су Срби, а по аналогији и припадници других народа који су у Јасеновцу страдали, заслужили тај злочин (или заслужили протеривање и убијање током „Олује“), налази се срж мржње која наводи на даља злодела – одузимање људскости читавој групи. Дехуманизација, презир и гнушање су нужне претпоставке злочина против човечности. Постепена нормализација таквих ставова увод је у тоталитаран режим који поништава сва људска права. Разлог зашто се такве изјаве инкриминишу јесте да се њиховим ширењем и понављањем не би уобичајили ставови о оправданости злочина и дискриминације. Такве изјаве нису ни на који начин изношење ставова, мишљења и идеја којима се доприноси јавној расправи и стога излазе из оквира слободе говора. Штавише, такве изјаве гуше слободу изражавања јер се не може очекивати мирна и разумна расправа тамо где је уобичајено заговарање истребљења или протеривања читаве националне, етничке, верске, расне или друге групе. Они који себе сматрају припадницима тих група, сасвим разумљиво, неће желети да у таквим разговорима учествују, а они који заговарају њихово истребљење или протеривање не могу се од тога разумом одвратити јер такви ставови не могу бити разумни, нити се до таквих ставова разумом долази. Сâм окривљени, у случајевима који се слажу са његовим политичким убеђењима, свестан је опасности умањивања и релативизације злочина: Сходно свему изнетом, предлажемо да надлежно јавно тужилаштво спроведе доказне радње против окривљеног због постојања основане сумње да је извршио кривична дела наведена у кривичној пријави, те да у доказном поступку: – саслуша окривљеног, – саслуша подносиоца, – изврши увид у достављене писане доказе – изврши увид у наведене пресуде за ратне злочине У Београду, 24.9.2020. пуномоћник подносиоца адв. Душан Стојковић ПРИЛОГ 2/: Исечци текста окривљеног из крагујевачког листа Погледи Милош Ковић поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића због одобравања геноцида над Србима у НДХ ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти...

ПРОТЕСТ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКE Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши са својим свештенством и групом верника служили су јуче мису на остацима православног Саборног храма Светог Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху, директор приштинског Завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине. Тим поводом Епархија рашко-призренска је објавила саопштење за јавност. Епархија рашко-призренска је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (Института за археологију) на том средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности Српске Православне Цркве. Наиме, недавно су поред рашчишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма. Наиме, на храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Светог Николе детаљно су представљени у монографији Црква Свeтог Николе - Катедрала Новог Брдаархеолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Та вредна књига у pdf формату доступна је на https://d.pr/free/f/34iYBL Информативна служба Српске Православне Цркве 03 / 08 / 2019

Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши су са својим свештенством и групом верника служили јуче мису на остацима православног саборног храма Св. Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху директор приштинског завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине http://www.drita.info/2019/08/02/u-shenua-dita-e-diaspores-ne-novoberd/ Епархија Рашко-призренска већ је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (института за археологију) на овом средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности СПЦ. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n Наиме недавно су поред рашћишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма. Наиме, на овом храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Св. Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Св. Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Ова вредна књига у ПДФ формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL Поводом најновијег провокативног служења мисе на темељима православног храма у Новом Брду Епархија Рашко-призренска објавила је с благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епархија Рашко-призренска је дубоко разочарана овим очигледним чином злоупотребе духовне и културне баштине СПЦ и то на локалитету који су основали и градили средњовековни српски владари, што је забележено у бројној стручној и историјској литератури, како домаћој тако и страној. Сачувани артефакти камене пластике са натписима из храма св. Николе јасно показују о чијој је цркви реч. Служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска озбиљно нарушава до сада прилично коректне међуверске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Беседе које су се могле чути на јучерашњој миси нимало не доприносе изградњи међуверских односа Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће засигурно морати да покрене ово питање у контакту са надлежним представницима Ватикана. Недалеко од наше православне цркве налазе се такође остаци средњовјековног римокатоличког храма познатог као Сашка црква Пресвете Богородице коју су уз сагласност српских владара у Средњем веку подигли и користили Саси рудари и дубровачки трговци. Сасвим разумно питање јесте зашто се римокатолички бискупи са својим верницима нису окупили на остацима некадашње своје цркве него су то учинили на темељима саборног храма новобрдских српских православних митрополита. Епархија Рашко призренска ће од надлежних међународних и локалних институција тражити заштиту локације храма Св. Николе од даљих злоупотреба, међу којима је и недавно подизање стубова које је урађено без стручне експертизе и без сагласности СПЦ, која је непходна за све активности у специјалним зонама по законима Косова. Приштинске власти су већ озбиљно критиковане због непоштовања верских права СПЦ у најновијем извештају америчког Стејт Департмента што само сведочи да и ова најновија провокација није изузетак. Дато у Епархији Рашко-призренској 2. августа 2019. год.

Гркокатолици у Руском Крстуру добили Епархију светог Николе 20.05.2019 • 09:5109:54 Извор: Dnevnik.rs РУСКИ КРСТУР: У Руском Крстуру јуче је на архијерејској литургији свечано успостављена гркокатоличка Епархија светог Николе, која окупља гркокатолике на територији целе Србији, а за првог епарха интронизован је владика Георгије (Ђура) Џуџар. Фото: Dnevnik.rs На свечаности која је одржана у катедралној цкви Светог Николе у Руском Крстуру прочитан је декрет поглавара католичке цркве, папа Фрање, којим се успоставља гркокатоличка епархија, која је протеклих 15 година функционисала као егзархат за гркокатолике. Ову одлуку прочитао је кардинал Леонардо Сандри, префект конгрегације за источне цркве. Литургији је присуствовао више од 20 црквених великодостојника, митрополита и епископа гркокатоличке цркве из земаља у којима егзистира гркокатоличка црква, али и римокатоличке цркве међу којима су били Лућано Соријани, апостолски нунциј и београдски надбискуп Стансилав Хочевар, као и представници Српске православне цркве. Овом веома значајном догађају за гркокатолике у Србији присуствовао је и председник општине Кула Дајман Миљанић, али и председник Лиге социјалдемократа Ненад Чанак, као и представници дипломатског кора. Гркокатоличкој цркви у Србији, односно католицима византијског обреда припадају највише Русини, Украјинци, али и Румуни на југу Баната. Фото: Dnevnik.rs Новоизабрани епарх Георгије поклонио је високом изасланику Свете столице, кардиналу Сандрију, икону Светог Никлоле, патрона нове епархије, док је председник конгрегације за источне цркве гркокатоличком владики уручио медаљу којом га је одликовао папа Фрања. А. С.

Подржи 100RSD50RSD5RSD Филозофија дебелог црева Николе Калинића или Завет наших предака 35•пре 19 сати/а•Published in Србија • Political debates and analysis 1935. године Алберт Ајнштајн је заједно са физичарима Борисом Подолским и Натханом Росеном осмислио ЕПР парадокс да би показао непотпуност квантне механике. 1964. ирски физичар Џон Стјуарт Бел анализирајући ЕПР парадокс покушао је доказати да је наш свет нелокалан. Никола Калинић није изнео своје цењено мишљење од квантној механици вероватно свестан да о њој нема појма. Метафизика је изнад физике. Она претходи физици. Косово је метафизика. Косово је комплексније од Беловог теорема и ЕПР парадокса, па ипак Калинић мисли да је позван да о њему говори. Калинић је на себе узео улогу просветитеља који ће Србима објаснити "да нису небески народ, да је Србија мала и небитна тачка на мапи света" и "да је најбоље да се реши проблема Косова и настави даље". Како би он назвао народ који је увек стајао на путу сваком освајачу и свакој најмоћнијој сили света? Како би назвао народ који је иако чини 0.1 светске популације дао два од 10 највећих умова човечанства? Како би он назвао народ који иако чини 0.1 посто светске популације увек је између 3 или 4 најуспјешније нације у спорту? Како би назвао народ који је створио Белог анђела из Милешеве којег је људски род од све умјетничке баштине послао у свемир као поруку мира и љубави да га види нека ванземаљска цивилизација ако постоји? Ако су Јевреји изабрани народ, зашто Срби не би били небески? Посебно зато што је синтагму небески народ за Србе осмислио један Јеврејин? Калинић своју изјаву даје баш у данима када Новак опет руши све могуће и немогуће рекорде, а Јокић и Вучевић улазе у all star тим НБА-а. Ако је Србија мала и небитна тачка на мапи света, зашто Америка отима Косово од те мале и небитне тачке? Зашто су на ту малу и небитну тачку јуришали сви редом, од Римљана до Хитлера и Клинтона? Зашто је његов султан Мурат скупио војску са пола света да отме то небитно Косово Србима? За Калинића је Косово проблем. За генерације Срба било је светиња. Шта би се десило да Калинићу неко отме стан у Београду док је у Турској? Да ли би рекао, ма тај стан већ годинама није мој, најбоље да га се решим?! Прво ти неко отме Косово, а онда те преко медија ратом појмова уверава да Косово није светиња, него проблем и увек уз реч Косово иде и реч проблем. Према филозофији дебелог црева Николе Калинића наш животни мото мора бити усе, насе и подасе, а Косово је проблем ког се треба решити да би наставили даље и да се на миру можемо бавити вагином Јелене Карлеуше и слушати проповеди Баке Прасета. У нормалној држави један државни репрезентативац никад себи не би дозволио да пљује по светињама свог народа. Кад би му то и пало на памет, медији би ту изјаву пренели само уз осуду. Не требају нама ни Калинић, ни Мики Манојловић ни Сергеј Трифуновић објашњавати да је Косово одавно отето. Знамо да су Срби прогањани још од доласка Турака, а да је популација Албанаца која је до тада била незнатна расла јер је била лојална сваком окупатору. Знамо да су и пре и након Призренске лиге протеривања и ликвидације Срба биле масовне и да су Срби почетком 20. века престали чинити већину становника Косова. Знамо да су за време 2. светског рата Срби са Косова поново терани и да је Броз након 1945. забранио њихов повратак, а широм отворио врата за усељавање Албанаца који су бежали пред Енвер-Хоџиним режимом из Албаније. Знамо да је 1999. агресијом НАТО пакта Косово отето Србији. Али знамо и то да је столица Косова у УН-у још увек у Београду и да је Косово може добити једино ако Срби сами себе издају и озваниче агресију и отимачину. Оно што је отето насиљем, једном се може вратити. Оно чега се својевољно одрекнеш више никад не може бити твоје. И Хонг Конг је 156 година био окупиран од стране Британаца, па га је Кина 1997. вратила. Косово је тренутно отето. Али столица Косова за УН је још увек у Београду. У УН је може однети само Србија. На Србима је да одаберу филозофију дебелог црева Николе Калинића или завет милиона, наших предака, јунака и светаца. Горан Шарић

Први у низу догађаја, којима се обележава 260 година Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима, збио се 29. октобра 2018. године у Патријарашком двору, када је отворена велика јубиларна изложба која је представила Саборну цркву у њеном старом сјају приказујући обиље богослужбених предмета, икона, фотографија итд. View full Странице

У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Крај 1920. године био је прилично буран у младој држави. Од маја је на челу владе био Миленко Веснић. Овај дипломата од угледа, бивши министар правде, представник Србије на конференцији у Версају, а што је најважније, политички неутралан, требало је да води државу неоптерећен партијским борбама и зађевицама. И успевао је у томе, у две владе. Донет је закон о изборима за уставотворну скупштину, а избори су одржани у новембру те године. Једна од кључних личности у Веснићевој влади био је министар финансија Коста Стојановић, познат као непоткупљив човек. Толико, да му је поверено да, заједно с министром унутрашњих дела, Милорадом Драшковићем, окупи одбор који је имао да се позабави размерама корупције у ратним годинама. Припремали су Закон о провери имовине ратних профитера. О том закону убрзо је почело да се шушка по целој држави. Поготово међу онима којих се тицао. А било их је онолико. Годинама је избијала афера за афером, поготово око набавке материјала за војску. Преко песка у брашну и картонских ђонова на цокулама многи су стекли огромно богатство. А познато је да се за први милион не пита. Стојановић и Драшковић намерили су да питају за сваку пару, а не за милион. И деловало је да ништа не може да им стане на пут. Тако незгодног министра у владу је узео и Никола Пашић. Иако је Стојановић био стари радикал, разишао се с Пашићем неколико година раније, да би постао самосталац, па потом демократа. Није престао да оптужује Пашића и друштво око њега за невиђену корупцију, али је ипак пристао да уђе у владу. Тврдио је да су Србију уместо Турака и Аустријанаца окупирали корупционаши. И он је озбиљно намерио да им стане на пут. Сумњив крај Влада је почела с радом 1. јануара 1921. године. Већ 3. јануара стигла је вест да је Коста Стојановић преминуо на радном месту. Званично, једноставно се срушио. Знало се да је тешко болестан, а новинари су то приписали исцрпљености услед потпуне преданости тешким дужностима. Околности никада нису до краја утврђене, а остале су приче да је непосредно пре смрти попио шољицу кафе. Породица је сумњала да је отрован, што и није далеко од памети, када се зна чиме се бавио. А после његове смрти обустављена је свака истрага. Убрзо по сахрани почело је да се говорка да је Коста Стојановић за собом оставио некакве мемоаре. Да је у њима објашњавао узроке слома 1915. године, да није штедео никога. Догађаји су се низали, на мемоаре се заборавило. У наредним годинама и деценијама тешко да је то више икога занимало. Усвојена је званична верзија, обоготворени су Пашић и војска, каснијим победама потирана је и избрисана катастрофа пораза из 1915. године. Лоше одлуке су заборављене, а ретко ко се усудио да доводи у питање генијалност Пашића. Тако све до 2012. године, када су РТС и „Досије” објавили спис Косте Стојановића под називом „Слом и васкрс Србије”. Рукопис се налазио у Архиву САНУ. А у њему управо оно чега су се сви, од Баје Пашића па наниже, својевремено прибојавали. Стојановић наглашава да слом Србије разматра као друштвену појаву, без заблуда партијаштва, хладне главе и отворених очију. Тврди, основано, да и најбољи народ, поред рђавих управљача, може да пропадне. А наш народ је, и поред добрих особина, како за миран живот, тако и натчовечанске издржљивости за рат, пропао управо због расула и немања плана у влади. И тако од самог почетка рата. Заправо, и пре почетка. Стојановић бележи да је руско посланство у Београду било важније од нашег министарства. Резултат сваке министарске седнице Пашић је реферисао Хартвигу, руском посланику. Зато се ни друге велике силе нису превише бавиле Балканом, сматрале су да је то руско двориште. Држање Србије од самог атентата у Сарајеву било је наивно. Ни јавност ни влада нису слутили да може доћи до сукоба. Избори који су расписани пре атентата нису обустављени, тако да су политичари били далеко од помисли да било шта може да се догоди. Војвода Радомир Путник налазио се у том тренутку на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Би шта би, Србија је нападнута. Ипак, у неравноправној борби с далеко надмоћнијим противником, однела је победе до новембра 1914. године. И тада је до изражаја дошло оно тако типично понашање. Политичари су истакли захтеве Србије, прилично мегаломанске. Војници су уобразили да су без икаквих мана, настало је бусање у груди јуначке. Сви су били убеђени да на Србију више нико не сме ни прст да дигне. А убрзо су на болан начин схватили колико нису у праву. На све то је дошло и потпуно несналажење у дипломатској акцији. У мисије по Европи и свету добрим делом послати су људи којима је то била награда због неких ранијих услуга влади и Пашићу лично. То што немају искуства у дипломатији, или у најбољем случају познају Турску, ником ништа. Дипломате су слале смушене извештаје у Београд, углавном ослоњене на званичне податке, на оне напабирчене из новина, или добијене у разговору с разним смутљивцима. Наши посланици на страни свађали су се с тамошњим министрима иностраних послова, па су тако успели да затегну односе где год да су могли. Ако не затегну, оно да наиђу на подсмех. Рад разних одбора чији је задатак био да раде за нашу ствар у иностранству сводио се на уздизање Пашића и штампање брошурица које нису читали ни они који су их писали. А печатане су најчешће на српском језику. Држала су се предавања на која би дошло по неколико људи, а и они из пристојности. Ретки су били примери да неко успе да пробуди јавно мњење неке велике државе. А и то је био резултат личног напора. Расуло по Албанији Тако смо изгубили и пропагандни рат са Бугарима. Цео свет је био убеђен да смо ми, заједно с Грцима, 1913. године отели Македонију. Другачијем мишљењу није доприносило ни владање ослобођеним крајевима. За разлику од Грчке и Бугарске, које су нове области једноставно припојиле држави, па су се на њих односили устав и закони, Македонијом се владало уредбама. Полиција је била све и свја, чиновници су тамо или ишли по казни, или с намером да дебело напуне џепове. Домаће кметове заменили су људи који ногом нису крочили на терен. И све то уз знање и аминовање Пашића. Његови министри задовољавали су се тиме да обилазе Македонију и Стару Србију у пратњи полицијских власти. Показивали су им Потемкинова села, лепо их гостили, а ове није занимало право стање на терену, такво да се војска из нових области масовно предавала Бугарима 1915. године. Тако је у Бугарској од пребеглих војника створена XI македонска дивизија, која се на Солунском фронту борила против српске војске. Пропуштено је да се удари на Бугаре 1915. године, док су још вршили мобилизацију. Влада је спречила напад, званично на захтев савезника. Утом су напали Аустроугари и Немци преко Саве, па су дивизије послате на север. Неколико дана касније, Бугари прелазе границу на свим тачкама. За катастрофу Стојановић оптужује Пашића. Каже да се ни о чему није мислило. Да влада уопште није веровала у нови напад види се најбоље по томе што је током септембра 1915. године наређено да школе у целој земљи почну с радом. Да је повлачење преко Црне Горе и Албаније заправо било потпуно неорганизовано, да се то види по бедним комуникацијама, бестрагијама по којима су се наша војска и избеглице спасавале ка Јадранском мору. Телефонске и телеграфске везе биле су у прекиду, што говори да нико није узимао у обзир Албанију. А баш тамо су се запутили. Ову одлуку и наредбу Коста упоређује са злочином. Ако се нешто током повлачења и уредило, има да се благодари искључиво личним напорима. Влада је лутала по Албанији, да би тек по приспећу у Скадар ударила у кукњаву савезницима, да се спасава шта се још спасти може. Али, није пропустила да каже да само она представља Србију и да ће тако бити док земља не буде ослобођена. Војсци и избеглицама говорило се да их на обалама Јадрана чекају савезници, с новим оружјем, оделом и храном. Уместо савезника, нашли су само беду и смрт. Стојановић наводи да се за то време гомила окупљена око владе частила у Скадру. Конзерве и боце ношене су пред очима изгладнелих избеглица у хотеле, где су чиновници одсели. И Коста тврди да је то права слика Пашића и његове камариле. Одвајкада. Колегијалне халуцинације Заправо, Стојановић тврди да је Пашића целог живота занимала само гола власт. Био је вођа против кога се устајало, али који је прихваћен као неминовност. И који је народом владао простим марифетлуцима. Говорио је против чиновника, а окруживао се најгорим и најкорумпиранијим. Заборављао је шта је говорио некада, па је истицао начела која је недавно нападао. Сваку критику приказивао је као шпијунажу, па је током рата чак своје противнике опањкавао савезницима. Тако је многи критичар доспео на списак сумњиваца, па се на границама суочавао са свим могућим невољама, чак и прогоном. Срби су мислили да Пашић вреди у иностранству, док је иностранство мислило да вреди у својој земљи. И ту је Баја деценијама балансирао, као акробата на жици. С које никако да падне. Све то под вечним геслом „Сви нас варају, сви су нам криви”. Расуло у влади видело се најбоље када су стигли на Крф. И то не својом вољом. Сматрали су да ће бити у Солуну, али је Француска окупирала Крф, где су пребацили српску војску. Мало је недостајало да влада заврши у Француској, али су је на наваљивање Пашића и осталих оставили на Крфу. Тамо су се разни чиновници премештали из кафане у кафану, доконали до дубоко у ноћ. Обавештења су добијали из непотпуних и бајатих телеграма с бојишта. Такве су биле и седнице владе. Трајале су сатима. Расправљало би се о светској политици, па би се шириле географске карте. Онда се разматрало стање на бојиштима, уз обавезно критиковање савезничких генерала. Шта они знају? Читали су закаснелу аустроугарску штампу, да би онда ударили у полемику с новинским текстовима. После вишесатне седнице обавезно су следили кафански ручкови. Потом разни приватни договори. Све уз причу како је наша катастрофа заправо велика победа Србије, какве никада и нигде није било у историји. И све би то онда било печатано у „Српским новинама”. Стојановић све то назива „колегијалним халуцинацијама”. На све то савезници су остајали резервисани. Како и не би, када смо стално тражили новац од њих, али смо буџет крили као „најстрожу државну тајну”. А расипало се на све стране. Како то обично бива, „патриотизам је постао маска за најгрубље шпекулације и најодвратније насиље”. Када је Србија коначно ослобођена, влада није била на окупу у Србији. Капитулација Бугарске, распад Аустроугарске и Немачке затекао је Пашића на путу по Европи. Добар део министара још је два месеца после ослобођења остао на Крфу, одакле је заступник министра председника, Стојан Протић, полемисао о уставном праву и Радикалној странци. Избеглице су се гомилале у Галипољу, а да нико из владе није мрднуо прстом како би им олакшао пребацивање у отаџбину. А тешко да се ишта променило и по повратку. И даље се за све питао „прошверцовани медиокритет на месту великог човека”. * * * Колико је Коста Стојановић био поштован, речито је говорила поворка на сахрани. Окупио се готово цео Београд, са све престолонаследником Александром на челу. Најпоштенији српски министар, како су га називали, достојанствено је испраћен на последње путовање. Онај који је написао следеће речи, пре тачно сто година: „Убијајући ауторитет људима и истичући компетентност само једног човека, тиме се унапред истиче, и то, обично, смртна пресуда таквом народу.” ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА Коста Стојановић рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године. Дипломирао је математику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, и то као најбољи студент у генерацији. А студирао је заједно с Михаилом Петровићем Аласом. Школовање је наставио у Паризу, а био је професор у гимназијама у Нишу и Београду. Већ 1905. године постао је професор физичке математике на Београдском универзитету. Наследио га је Милутин Миланковић, 1909. године. Следеће године изабран је за министра народне привреде, а на том месту га је затекао и Царински рат с Аустроугарском. Коста Стојановић је најзаслужнији за победу Србије. Закуп солунске луке његова је замисао, а нашао је нова тржишта за српске производе, руководећи се мишљу да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије. Тако су наши производи нашли пут чак до Египта. Током рата 1914–1918. године боравио је у Италији, где је покушавао да својим ранијим везама помогне српској ствари. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика свих клубова, чији је био председник. Секретар је био Бранислав Нушић. Клуб је био опозиција влади. После рата урадио је процену ратне штете и учествовао на Париској мировној конференцији 1919. године, као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је и министар пољопривреде, у влади Љубе Давидовића, залагао се за отварање Пољопривредног факултета. Био је један од потписника Рапалског споразума, којим је утврђена граница с Италијом. Смрт га је спречила да постане члан Српске краљевске академије, мада га је Јован Жујовић предложио за редовног члана још 1919. године. Име овог утемељивача математичке економије и претече кибернетике данас носи једна улица на београдској Палилули. Немања БАЋКОВИЋ, Политикин Забавник, број 3475/2018 Емисија о Кости Стојановићу, из циклуса "Заборављени умови Србије", биће емитована сутра, у недељу 30. септембра 2018. године на РТС 3 у 12:19 сати. Фељтон настао на основу Костиног дела "Слом и васкрс Србије", објавиле су "Вечерње новости" о можете га прочитати овде.