Претражи Живе Речи Утехе

Бог је свеприсутан (Пс. 138). А Бог је љубав (1. Јованова 4:16). То значи да је Он увек и свуда присутан својом љубављу или, како кажу богослови, Својом благодатном енергијом. Стога смо увек и свуда у Његовом непосредном присуству. Он је, не само близу нас, већ и у нама. Нема тог места, таквог кутка или тачке у свету или у нама, где није Он. „Може ли се неко сакрити где га ја не видим? Не испуњавам ли ја небо и земљу?" говори Господ. (Јер. 23,24). Проблем је што изузетно ретко осећамо и схватамо ово стално присуство Бога у нашим животима. То је зато што смо расејани, обузети земаљским, светским интересима и заборављамо на Њега. Само људи са срцем очишћеним од гренхова и срцем незамућеним сујетом могу осетити Бога. Само чисти срцем могу да виде и чују Бога. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Матеј 5:8). Међутим, Бог не заборавља нас и периодично нас подсећа на Себе. Ове подсетнике доживљавамо као посете Божије, иако у ствари, са Божје тачке гледишта, Он никада није отишао, увек је био са нама. Отишли смо ми. Или боље речено, покушали смо да одемо, попут расипничког сина, у далеку земљу (Лука 15:11-32). Када нас Господ посећује? Са човекове тачке гледишта, прва посета се дешава када Спаситељ од неверовања окрене човека ка вери, додирнувши његово срце благодаћу. Плод ове прве посете Христа у човековом животу је његово обраћање Њему и долазак у Цркву кроз крштење. Након духовног рођења у Крштењу и благодатног поновног сједињења са Христом, верник осећа Његово очигледно присуство у свом животу, и уверава се да је Он увек био ту, иако неприметан за човека. Постепено, свежина, новина и снага духовног осећања обраћеника слаби и бледи, а његове грешне страсти поново се појачавају и полажу право на човека. Човек опет греши губљењем свог благословеног, благодатног стања крштења. Сећајући се онога што је изгубио, човек се горко и искрено каје, тражи опроштај од Господа, призива Његову милост, моли се да поново уђе у његово срце. И Христос се враћа, поново посећује верника, дарујући му опроштај и исцељење од грешних рана. Ово је Божија посета човеку у покајању. У црквеном предању то се назива и друго крштење или поновно сједињење човека са Црквом. Господ нас посећује и у виду сваког страдалника и невољника. По Његовој речи, оно што чинимо или не чинимо њима, такође чинимо или не чинимо Њему (Матеј 25:34–46). У ствари, Господ је невидљиво присутан у сваком ближњем, а посебно у онима који су болесни, гладни, сиромашни, који чаме у тамници, страдају. Ово је Божија посета човеку у сваком страдалном ближњем. Христос посећује и саме страдалнике кроз њихово страдање. Страдалници, мученици и исповедници су видели Његову љубав у свом страдању и мучењу, нашли у њима неизмерну благодат Божију, за коју су благодарили и прослављали Господа. "Радуј се и весели!" - Господ призива гоњене, болесне и плачљиве, обећавајући им велику награду на небу (Мт. 5, 12). У ствари, Господ је подједнако присутан и у људским тугама и у радостима. Међутим, како показује искуство и историја, човеку је тешко приметити Христа у његовим радостима; много лакше Га осећа у својим тугама и несрећама. На крају крајева, овоземаљска радост и овоземаљска стицања се надимају, гурају човека ка сујети и гордости, чиме се срце затвара за Бога. Због склоности ка злу, изузетно је тешко да се богат, успешан и здрав човек не охоли, да сва достигнућа не приписује себи, сопственим способностима, напорима и поступцима. Зато је „тешко богатом човеку да уђе у Царство небеско“ (Матеј 19:23). Оскудица и туга, напротив, руше нашу сујету и гордост, унижавају људско срце, отварајући га тако благодати Божијој. „Бог се охолима противи, а смиренима даје милост“ (Јаковљева 4:6). Тако Господ посећује човека у његовом страдању. Последња посета Христа у земаљском животу догодиће се у нашем смртном часу, када ће се душа одвојена од тела појавити пред Њим да би дала извештај о свом животу. Својим Распећем и Васкрсењем, Спаситељ је учинио смрт верницима средством спасења и ослобођења од греха, кварења. Он је „својом смрћу сатро смрт, и даровао живот свету“, како се пева у васкршњем тропару, односно победио је, подредивши је икономији спасења. Дакле, за праведне душе смрт није губитак, него добитак, не жалост, него радост, не уништење, него спасење (Фил. 1,21). Ово је Божја лична посета особи у смрти. Последња ствар у земаљској историји за цело човечанство биће посета Христа током Његовог Другог доласка и коначног праведног суда; за грешнике – страшног, за праведнике – славног и радосног. Време овог доласка није нам откривено. То је познато само Оцу Небескоме (Матеј 24:36, Марко 13:32). Међутим, откривени су нам знаци који указују на његово приближавање. Сваким даном приближавамо се Дану гнева и славе Господње, Дану Његове коначне победе над злом и његовим разорним последицама, Дану Његове последње посете, која ће резултирати „новим небом и новом земљом“ (Откр. 21 :1) и „Бог ће бити све у свему“ (1. Кор. 15:28). Као резултат тога, творевина верна Богу ће постићи потпуно, нераскидиво и благословено јединство са Господом, које богослови називају „обожењем“. Дакле, Бог посећује сваког човека током целог његовог земаљског живота јер свакога воли и жели да свакога спасе како би га обожио. Ко прихвати ове посете „свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својом, свом снагом својом” (Мк. 12, 30), ко на љубав Божију одговара својом љубављу, који себе чини живим храмом Божијим, на крају је спасен и обожен. Ко не прихвата и одбацује, ко затвара свој ум, срце, душу за сусрет са Господом, осуђује себе на вечне муке. Избор је наш. јереј Тарасије Борозенец приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Господ ...потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата царских! Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова. Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid0265L2bh54TLPhR6MEERqSP5Gg7SefaV6qq157EWkAf9XvdXsYHHMtbthDiAB69jDml/

Почетак Успењског поста је повод за разговор о ношењу крста. Неки можда виде фразу „ношење крста“ као апстрактни идиом, али она има потпуно практично значење. Хајде да схватимо који су крстови припремљени за нас? И колико дуго их носимо? Туге, тешкоће и патње које нас задесе у породици, на послу, чине наш животни крст. Колико патње може да изазове неуспешан брак или погрешан избор професије или посла, колико патње може донети болест или неправедан однос према нама, клевете и тако даље. То је наш крст. Човек мора да прође кроз све ове тешкоће. Наравно, многи од нас желе да их се отарасе. И ово је природна жеља. Оно што се може исправити без кршења заповести и без противљења савести мора се, наравно, исправити, али постоје непоправљиве ствари које се морају узети здраво за готово. Покорно прихватање воље Божије – онога што је изван наше моћи да променимо – је ношење крста. Крстови долазе у различитим тежинама. Господ је припремио свакоме свој – спасоносан и јединствен. Ношење крста је велико дело нашег живота, то је бескрајан рад на себи, који није могућ ни под којим другим околностима. Разапињемо наше старо ја на крст и поново се рађамо. Ово је болан свакодневни посао. Одупрети се злу, очистити срце да би у њему засијала светлост Христова, могуће је само кроз страдање. Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; Да би ваша кућа била чиста, морате је очистити од остатака; да би ишао за Христом, треба се одрећи старог ја. Светитељи су говорили да су до краја својих дана водили бескрајну борбу са својим старим ја, којег су разапели на крсту. Понизно носимо крст свој, идући за Господом, из жарке љубави према Њему. Шта може бити више од чињенице да је Господ са нама, да ће доћи са својим Безпочетним Оцем и са нама створити пребивалиште! митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке) извор

У недељу праштања, после вечерње службе и опроштајног обреда, читајући молитве пред Велики пост, свештенство и верници моле једни друге за опроштај. Истовремено, хорски се певају великопосне песме, али се између њих убацују и васкршња дела. Зашто? Да подсетимо људе пре овог дугог и тешког периода поста на Свету Педесетницу за шта постимо. После тог погреба са Христом следи радост васкрсења са Њим. И то, како је писао Борис Пастернак: смрт се може победити силом Васкрсења! А пред Велики пост, на основу црквеног Предања и светоотачких списа, хтео бих да се мало утешим слаткoм, попут мајског меда, успоменом на Васкрс и на онога коме се Господ први јавио после Свога Васкрсења. Tо је, наравно, била Пресвета Богородица. Да је то заиста тако, забележено је у једној од васкршњих химни: Анђео је благодатно ускликнуо: Пречиста Дјево, радуј се! И опет кажем, радуј се! Син Твој васкрсе три дана из гроба и васкрсе мртве, људи, радујте се! Сијај, заблистај, Нови Јерусалиме, јер је на теби слава Господња. Радуј се сада и радуј се на Сиону, а Ти, Пречиста, радуј се, Богородице, васкрсавању Рождества Твога. То јест, после Васкрсења Христовог, свети Анђео се посебно јавио Пресветој Богородици и објавио Пречистој да је Њен божански Син васкрсао из мртвих. О чињеници да се Васкрсли Господ јавио пред Својом Мајком има много помињања како у Светом Предању, тако и у списима Светих Отаца. На пример, ово је врло јасно и веома експресивно речено у 18. беседи светог Григорија Паламе: „Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње).“ Што се тиче чињенице да је Богородица ухватила ноге Спаситеља, то се очигледно односи на последњу, 28. главу Јеванђеља по Матеју. Наиме, њени стихови: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб.“ (Матеј 28:1). И већ јављање Васкрслог Христа: „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети“ (Матеј 28:9, 10). Овде постоји тако суптилна теолошка поента, на коју у свом есеју „Јављање Васкрслог Господа Богородици“ скреће пажњу чувени литургичар Кипријан (Керн): „Уопште, он (Св. Григорије Палама) жели да нађе излаз у својеврсном објашњењу које има свој рецепт и у литератури и у литургијском искуству васкрсења, наиме, да се Христос најпре јавио не Марији Магдалени, него Својој Пречистој Мајци. Односно, ово се односи на први стих 28. поглавља Јеванђеља по Матеју. Свети Григорије подразумева да је друга Марија Пресвета Богородица. А долазак на гроб обе Марије - Пресвете Богородице и Свете Марије Магдалине - десио се у различито време. Јеванђелист је њихове доласке сажео у својој светој приповести. Дјеву Марију, како пише свети Григорије, јеванђелист не персонификује „због неспремности да приведе Мајку у сведочанство, да не би дао повод за сумњу неверним (у Васкрсење Господње)“. И, наравно, логично је, како пише свети Григорије, „што приличи и што је поштено“, Васкрсли Божански Син се прво јавио Мајци Своје да би је утешио и истовремено истакао Њено најважније место међу људима у спасењу рода људског . Ово је и утеха и прослављање Пресвете Богородице. О јављању Васкрслог Христа Дјеви Марији пишу и други свети оци. На пример, свети Јефрем Сирин: „Као што се ни први знак (тј. чудо у Кани) није десио без Ње, тако ни првина гроба (тј. Христов излазак из гроба) није остала без Ње." О томе, благодаћу Духа Светога, спајајући старозаветну и новозаветну историју, говори свети Јован Златоуст: „... зато је хтео да обрадује жене, јер овај пол беше у тузи и прима ову прву радост. .” Кроз Еву је туговао и у грех пао род људски, а преко Пресвете Богородице и жена Мироносица, обрадова се и утеши вешћу о Васкрсењу Христовом род људски. Архимандрит Кипријан (Керн) даје у свом поменутом делу занимљиву анализу дела светог Георгија Никомидијског: „Ђорђе Никомедијски († 860.) заузима сасвим посебно место у низу патристичких тумачења последњих поглавља св. четири јеванђеља. Поседује два разговора - 8. „О Пресветој Марији која стоји пред крстом“ и 9. „О Пресветој Марији која стоји на гробу“. У овим беседама се враћа на мисао св. Јефрема Сирина да се Спаситељ прво јавио својој Мајци, а не Марији Магдалини. Она која је несвесно родила Христа и удостојила се анђелског поздрава, требало је да прва прими васељенску радост. Она сама је непомично присутна код ковчега и стрпљиво чека. За време земљотреса, силаска анђела, откотрљања камена, приликом падања стражара, њиховог буђења и бекства у град, Она је била присутна сама, стрпљиво будна, а кад су остале Мироносице виделе, камен се већ откотрљао и анђео је седео на њему, и оне нису знале како се све то догодило. Само је Богородица видела земљотрес, „који је од памтивека будио мртве и успавао будну стражу“. Оној, којој је поверена тајна икономије, указано је само чудо васкрсења. Не апостолима и не мироносицама, већ Њој, која је превазилазила анђелско и духовно. Она је била директно обасјана светлошћу васкрсења, а Мироносице кроз анђела“. Одавде долази занимљив закључак да је светоотачка литература из Светог предања сачувала предање да је Пресвета Богородица, након што је тело Христово положено у гроб, пећина запечаћена каменом, и постављен стражар, била неодвојиво ту. И зато је она видела оне прве догађаје који су пратили Васкрсење Христово: светлост, земљотрес, појаву анђела, откотрљање камена и бекство страже. Васкрсли Господ се јавио прво управо Њој – Оној Која је, више од свих људи, служила највећем узроку оваплоћења. Нека нас Свемилостиви Господ, молитвама Пресвете Богородице, проведе кроз Велики пост и омогући да у радости и чистоти дочекамо Светло Васкрсење Христово! Пресвета Богородице, спаси нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

1 . Господ је пастир мој, и ничега ме неће лишити 2. На зеленој паши пасе ме, на тихој води одгаја ме 3. Душу моју опоравља, води ме стазама правде Имена свога ради 4. Ако пођем и посред сјени смрти, Нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја они ме тјеше. 5. Поставио си преда мном трпезу, На видику непријатељима мојим, Намазао си уљем главу моју И препуна је чаша твоја којом ме појиш. 6. Да милост т6воја пратиће ме, У све дане живота мога, И ја ћу наставати у дому Господњем задуго. (превод преп. Јустина Ћелијског) 1. Господ је пастир мој Нећу оскудевати. 2. На зеленим пољима он ме одмара, Води ме на воде одмора. 3. Душу моју крепи, Води ме стазама праведним Имена свога ради. 4. Чак и да идем долином смртном, Нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја теше ме. 5. Трпезу припремаш преда мном, Наочиглед непријатеља мојих, Мажеш уљем главу моју,чаша моја се прелива. 6. Само нека ме прате доброта и милост Кроз све дане живота мога Па ћу боравити у дому Господњем У данима многим. (превод проф. Драгана Милина)[1] Псалтир је, као што је општепознато, збирка побожних молитвених пјесама из Старога Завјета, коју Православна Црква најчешће користи у свом богослужењу. Неће бити претјерано ако се каже да је он својеврсна „арматура“ која повезује православно богослужење у једну цјелину. Количина текстова који се током православног богослужења читају из Псалтира превазилази количину читања из свих осталих књига Св. Писма, укључујући ту и Јеванђеља. У току црквене године Књига псалама прочита се у потпуности више пута, кроз катизме, припјеве, прокимене, псалме одређене да се као редовни свакодневно читају у свим богослужењима богослужбеног круга, нарочито пак у времену Великога Поста. Ово није случај ни са једном другом књигом Светог Писма. Иако је то заиста тако, вјерници, због устаљеног и околностима оправданог обичаја да се у цркви појављују углавном на недјељној Литургији, углавном нису у прилици да ову чињеницу сагледају. Штавише, рецитативно читање тзв. Шестопсалмија на јутрењу, катизми или оних псалама предвиђених за читање у склопу богослужбених часова, често поприма један монотони, успављујући тон који не побуђује на промишљање и удубљивање у текстове које чујемо, јер су често читане полугласно, а неријетко пребрзо и неразумљиво, и тако, нажалост, прије постају својеврсна подлога за лутање наших мисли, поспаност или напросто – досађивање. Све ово указује на потребу изналажења начина да се Псалтир некако оживи у искуству вјерних, уз повјерење у Свето Предање које га није тек тако у толикој мјери уврстило у сваки од својих богослужбених израза. У сваком случају, поменута чињеница о псалмима као арматури нашег богосужења подстиче да у свом духовном трагању ову збирку узмемо за озбиљно, и уложимо напор како бисмо раскош која нам се у њему нуди, раскош у смислу распона и дубине онога што они исказују и о чему и о коме износе своје сведочанство, учинимо живим у себи, и у заједницама црквених људи. Псалми заиста јесу биографија људске душе. Слика су оног динамичног односа који вјерујући човјек има са Богом, самим собом, свијетом и другим људима. Они славе Онога који избавља и помаже, обара и подиже, „убија и опет оживљује“ (5Мојс 32, 39), но, никада не оставља (Пс 94, 14 и другдје). У исто вријеме Њега и питају зашто није ту када им се чини да им је насушно потребан; оправдавају га прошлошћу у коме су се очитовала Његова чудеса и Његова Слава; често „цвиле“ од муке садашњости; славе избављење и проклињу непријатеље; диве се творевини и уједно препознају све оно што је у њој труло и мрачно; тријумфално пјевају о Богу који избавља свој народ, а онда и јецају кукњавом која тражи одмазду и одговор. Неријетко су у композицији Књиге псалама ова осјећања постављена тик једно уз друго. Класичан примјер овога јесу 136. и 137. псалам. У првом, славе се величанствени догађаји избављења уз егзалтирани припјев „јер је довијека милост (на јеврејском прије „љубав“) Његова, који се надовезује на сваки стих, док се у другом описује срџба и јад „на водама Вавилонским“, уз жељу да се непријатељу затре сјеме у ситуацији када народ Божији бива толико потлачен да се Богу својих отаца жали да није у стању да му пјева „пјесму Господњу“. Понекад, ова осјећања могу се сагледати и у оквиру текста само једног псалма (нпр. Пс 22). Укратко, ове молитве древног Израиља, које су кроз Цркву постале и наше у свјетлу разумијевања догађаја из Христовог живота, па онда у Духу и нашег живота вјере, чине да се на један поетски начин наше поистовјећење са Христом и нови идентитет који задобијамо у Цркви кристалише у свакодневним животима на начин да ти вапаји, радости и туге могу да се сагледају као тренуци или стања која су увијек прожета Духом Онога којим и за кога је све створено (уп. Кол 1, 16). Ово је уочљиво и у 23. псалму, коме је овај текст примарно посвећен. Овај псалам један је од оних који су нашироко познати. Разлог за то, барем за савремену културу и вријеме коме припадамо, увелико лежи у толико пута виђеним филмским сценама сахрана на екранима наших телевизора са којих чујемо, поглавито из уста неког протестанског пастора, оно „The Lord is My Shepherd…“ Најчешће га и називамо по почетним ријечима „Гoспод (иако би боље било – Јахве) је Пастир мој“, а не по броју под којим се налази у Псалтиру, за разлику од, такође нашироко познатог, 50. псалма, кога именујемо по броју под којим се у књизи налази. Такође, овај псалам добио је (иако, колико ми је познато, не и у званично уставновљеном поретку), оправдано мјесто као пјесма коју православни појци пјевају као причасну пјесму за вријеме Св. Литургије. У њему се може сагледати готово све оно што Псалтир нуди, те тако може бити окидач и позивница да Псалтиру приступимо као драгоцјеном бисеру утјехе и разумијевања онога што он у хришћанском разумијевању, једнако као и читав Стари Завјет, заправо и јесте – читанка која говори о Исусу Христу, Спаситељу свијета, коме је тај Спаситељ потребан више неголи било шта друго. И о нама у Њему. Ова побожна библијска пјесма, како је већ речено, отвара се ријечима повјерења и наде: „Господ (Јахве) је пастир мој, нећу оскудијевати“. Слика пастира јесте честа представа којом се осликава однос Бога и човјека у Библији. Пастир је и бранитељ и хранитељ, онај који стадо „одмара на зеленим пољима“ и води га на „воде одмора“ (ст. 2). Већ у овим почетним стиховима огледа се зависност овце од пастира, њено повјерење у њега које је запечаћено искуством избављења и помоћи у невољама, како душевним тако и оним спољашњим. Псалмопојац овдје, на почетку, казано ријечима пјесме А. Дедића, „памти само добре дане“, тј. броји благослове и дарове. Ово је, дакле, једна оптимистична слика, у којој се невоље могу назрети само као слутња да би живот без пастира био нешто радикално друго: агонија, оскудица страх и глад. Наглашавање одмора и кријепљења душе је, такође, пјесничко указивање на минуле невоље, пошто је души потребан одмор и укрјепљење. Пастир све лоше елиминише и стаду дарује живот радости и мира. Живот о коме сви сањамо. Он је тај који „душу моју кријепи“, али и „води ме стазама праведним имена свога ради“ (ст. 3). Ово „имена свога ради“ даје нам разлог због кога Небески Пастир јесте наш пастир, а што крај псалма јасно исповиједа помињући Његову „доброту и милост“. Не, дакле, наше заслуге, већ Име Њега, доброга и милостивога, разлог је да пастирствује нашим душама. Колико год да су псалми позив на покајање и промјену срца, на обраћење и враћање на пут правде и истине, над њима лебди тајна божанске доброте и Његове вјерности сопственим обећањима, која у наш сасуд улијева много више од онога што ми нудимо, много више од онога што је запремина нашег „сасуда“, јер чаша доброте Божије, када се саспе у „моју“ чашу, она се „прелива“, како ће нам наговијестити ст. 5. Он шири наше границе, чини оно што је немогуће. Одговор на Божију доброту, који је прије свега повјерење, па тек онда чињење у складу са оним што Бог хоће и што је за нас несумњиво добро (а како би и могло другачије), никада не треба потцијенити. Ипак, не треба сметнути са ума да од потцјењивања важности нашег одговора, горе бива једино његово прецјењивање, будући да је, како видимо, Божија доброта условљена Његовом милошћу, она је ту првенствено „имена свога ради“. Јунак духовног живота је Бог, и само тим начином резоновања можемо и ми бити „сајунаци“ или „богови и синови Вишњега сви“ (Пс 82, 6). Ова разлика, о којој би ваљало чешће и јасније говорити, далеко је од тривијалности или пуке игре ријечима. Она поставља основне параметре духовног раста и уопште, даје Богу оно мјесто које му припада. Наставак псалма доводи нас до „долине сјени смрти“ (ст. 4), што овај текст не чини напросто романтичном пјесмицом о радости и срећи, већ нам ова поетска слика казује о сјенци која се надвија над све и свакога. Уз Пастира, ипак, страх од смрти, која јесте крајње зло, не представља разлог за страх, па тако ни за осјећај ропства (уп. Јевр 2, 15), јер „штап твој и палица твоја они ме тјеше“ (ст. 4). „Зелена поља“ (ст. 2), као и изобиље хране и извора, одишу духом слободе. Утјеха пак која се помиње већ подразумијева тугу, јер је само уцвијељеном и тужном утјеха потребна. Надахнути писац добро зна, као што знамо и ми, да је долина сјенке смрти туробна и девастирајућа стварност. Погледати изнад рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета можда је позив на „слијепу вјеру“. Овај термин озлоглашен је спајањем његовог значења са појавама фанатизма и фатализма, тих несрећних пратилаца многих вјерујућих. Међутим, овдје није ријеч о томе. Слијепа вјера неопходна је како би се барем неки тренуци живота у долини сјенке смрти, тј. животу свакога од нас, животу осјенченом болом, неправдом и смрћу – ситуацијама које нам замагљују Божанско присуство у свијету – дала шанса. Ово је познато срцима која вјерују. Штавише, ти моменти су неопходни, и резултирају блаженством (уп. Јн 20, 29), чије описивање није могуће никада извести до краја. Оно се може конципирати можда само као позив у Тајну. Она није, нити смије бити, „слијепа вјера“ у сопствену исправност, која онда тако вјерујућем даје мандат да неоспорно дјелује „у Божије име“ на сваком кораку и у свакој ситуацији. Израз „слијепа вјера“ овдје представља покушај да се укаже на потребу признања крајње крхкости и немоћи, потребу и дубински крик за Пастиром када не видимо излаз, а не погонско гориво за фундаментализам. Прво је, дакле, позив у Тајну Божију, док је друго занесено самообмањивачко пројављиваље „тајне безакоња“ (2Сол 2, 7), под плаштом вјере. Изразом „слијепа вјера“, ако је уопште и потребно напомињати, не исцрпљујуе се сав садржај духовног искуства, већ се напросто подвлачи само једна од његових компоненти. Ако овај псалам схватимо у кључу који смо већ поменули, кључу који се не пита напросто „шта“ већ (попут евнуха из Дјела Апостослких, који чита Исаију – Дјела 8, 36) „о коме“ се овдје говори, наш поглед се уздиже од рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета око нас и у нама, ка слици разорног земљотреса који је скршио зло – до Месијиног Крста! Од 5. стиха па све до краја псалма, уочљива је једна транзиција када је у питању идентитет говорника који псалам узноси као пјесму Јахвеу. Наиме, у прва четири стиха осликан је однос пастира и овце, или јагњета. Пети стих почиње говором о трпези коју „припремаш преда мном, на видику непријатељима мојим“. Пастир из првог стиха више се не појављује као онај који тјеши штапом и палицом, већ, како видимо, припрема трпезу и уљем маже „главу моју“. Ово је већ однос пастира са људским бићем, са човјеком, или, у ширем сагледавању педагогије божанског откровења, један виши ниво односа (уп. Гал 3, 24). Од тога да је Јахве пастир који нас води, одмара, штити али и коригује штапом и палицом, Он постаје Онај који нам припрема трпезу и уљем нам маже главу, што у библијском разумијевању значи да нас поставља поред себе (уп. Лк 15, 23), чини нас помазаницима и заједничарима (у хрватском језику постоји за ово лијеп израз – „сустолник“, а ми би се у српском језику могли послужити архаичним али лијепим изразом „сатрапезник“), синовима и кћерима у своме Дому. Посебно мјесто у хришћанској имагинацији заузима крај 5. стиха. Он казује о већ поменутој чаши. „Чаша моја се прелива“, објављује нам усхићени пјесник. И чаша и трпеза која је припремљена указују нам на догађај Вечере Царства, онај који се у нашем искуству предокуша на Светој Евхаристији. Ова слика у псалму долази након слике о долини сјенке смрти, којом уз присуство и заштиту пастира проходимо без страха. Није ли ово можда алузија на потребу умирања у Христу (Римљ 6), светотајинског крштењског умирања које нас управо и поставља пред ту трпезу? Чини се да јесте, што псалму даје још јаснији јмесијански карактер, а новозавјетним људима нуди један нови видик. Присуство и стварност таквог видика би ваљало освијестити у свакоме од нас, јер освијештеност те врсте једина је кадра да нас постави у оно озрачје у коме прости „видик“ у опсегу хоризонта овога свијета и његових закона јасно бива само видик у опсегу „долине сјенке смрти“. Тај видик, како је већ наведено, помиње се у 5. ст. који говори о томе да су и трпеза и чаша која се прелива постављени „на видику непријатељима мојим“, а то су зло и смрт, усред којих постоји Црква и њена од Бога справљена трпеза и чаша, као предворје Очевог Дома. Видик просвијећен проласком кроз сјен смрти до чаше која прелива, видик је заједничарења са Оцем, за његовом трпезом и у његовом дому. Управо у овом тону псалам и завршава, кроз изражавање наде да ћемо уз присуство доброте и милости Његове боравити „у Дому Господњем, у данима многим“. О 23. псалму могло би се писати још много. Такав рад кретао би се у смјеру његовог уклапања у контекст цјелокупног Псалтира, у разнобојни колорит књиге која драматично сагледава људску душу у свјетлости близине Божије једнако као и у вртлогу животних страхота и отуђености од божанске близине. И у још шири контекст Библије као такве. Ипак, ових пар ријечи написано је како би се у најкраћим цртама указало да су његова илустративност, поетска снага и више од свега – осјећај наде кроз повјерење у Бога сами по себи довољни да, ако ништа друго, а оно пруже трачак свјетлости свима онима који ходе долином сјенке смрти. Уз све речено, додајмо да сјај ове Духом натопљене књиге може да се сагледа и уколико дозволимо да нам 23. псалам буде прозор у њу, кроз који ћемо да уочимо да унутра има још много излива душе које прах људски ставља пред Творца, који од тог праха у Христу, Духом Светим, жели да изваја у свакоме од нас Новога Адама, истински живе људе, Цркву Новог Божијег Свијета. Дражен Тупањанин https://teologija.net/23-psalam/

Молитва је начин комуникације са Богом. У овом дијалогу човек може да Му открије све своје тежње, снове и захтеве. Али, пазите, у дијалогу, а не у монологу. Неки људи једноставно воле монолог. А други се обраћају Њему само да траже, савијајући своје прсте: „Дај ми ово, и ово, и ово“. Човек мора сазрети за молитву, доћи у посебно стање. Веома је важно да схватимо да наша физичка и духовна снага нису довољне да нешто променимо како у нашим животима, тако и у животима наше деце или најмилијих. Треба доћи до стања разбојника на крсту, који каже: „праведно смо осуђени, јер примисмо оно што је достојно наших дела“ (Лк. 23:41). Када хришћанин погреши и схвати своје грешке, он се каје и каже: „Господе, нећу да живим овако! Помози ми!" Човек који је починио грех обично разуме коме и где мора да се обрати да му се то не би поновило у животу. Постоји Бог, који ће упутити и помоћи, постоји Црква, где ће подстицати и поучавати молитви, и показати пример који треба да следимо. Сећам се једне епизоде из живота Светог Сисоја Великог. Лежао је на самрти и нешто шапутао. Питали су га с ким разговара. Подвижник је одговорио - са анђелима који су дошли по њега: молио их је да му дају више времена да се покаје. Ученици су се чудили: има ли потребе за овим? – А он је одговорио: „Не знам да ли сам започео своје покајање." Односно, верник схвата своју слабост у борби против греха. Наравно, таква свест не долази одмах. Све се учи у пракси. Треба да разумете вредност комуникације са Богом. А не : „Господе, дај ми то и то!“ — окренете се и одете, и Бог вам више није потребан. Или: „Господе, ући ћеш у мој живот када Те будем позвао". Треба да учините Христа средиштем свог живота. Тада ће живот испасти потпуно другачији. Молитва може бити различита: покајничка, захвална, у радости, у тузи. Можете тражити за себе, за друге... Имамо право да се обратимо Нашем Творцу са нашим захтевима. Како контактирати? - као деца. У буквалном смислу те речи. Деца знају да моле шта желе, и то са успехом. Тако и ми - можемо много да измолимо од Бога. Он ће дати. Али важно је запамтити: човек не може увек да предвиди колико ће бити корисно оно што је тражио. И друго: не можемо увек правилно управљати оним за шта молимо. Господ се увек радује нашој молитви, јер жели да комуницира са нама. Зашто су многи пречасни оци отишли из света у пуста места – у пећине, шуме, планине? Да се успоставе дијалог са Богом. Човек мора да се прилагоди Божијој таласној дужини да би чуо Његов глас. Управо због тога су се свети оци повукли: да ништа не може пореметити ово расположење или одвратити од општења са Свемогућим. Молитва подразумева промену погледа на свет и перцепције постојања. Без ове промене ништа се неће догодити. Када отворимо своја срца Богу, и престанемо, сликовито речено, савијати своје прсте и наређивати оно што желимо од Њега, тада ћемо имати дијалог о коме смо раније говорили. Дакле, треба се молити. Да, Господ је свезнајући. Али оно што је Њему важно јесте наша жеља да се Њему обратимо, наше поверење. Сетимо се приче о Адаму и Еви. Зар Господ није знао да ће сагрешити? - Наравно, знао је. Али Он их није напустио, није их напустио због лошег искуства, него им је дао спасење. Чувајмо у срцу лик покајаног разбојника, да не бисмо постали старији син у параболи, коме треба више него што му је дато. протојереј Ђорђе Мусић https://pravlife.org/ru/content/zachem-molitsya-ved-gospod-znaet-nashi-nuzhdy

Током Свете Литургије на Велики четвртак, 13. априла 2023, у Вазнесењском храму у центру Београда, беседу на тему овог славног дана када је Господ установио саму душу Цркве - свету тајну Причешћа, произнео је ђакон Александар Милојков: "Сав је Христос света Литургија и сав је Христос Црква, јер је Он онај који се приноси и Онај коме се приноси, Он је савршено јагње жртвено, Он седи са десне стране Оца...Он је лекар душа и тела наших, Он је лек, Његово тело и крв су лек душа и тела наших, Он је здравље. Он је пут истина и живот...На крсту своме, на дрвету чији је праобраз било дрво Нојеве барке у коју су се укрцавали спасени од потопа, саздана је и новозаветна барка Христова, Црква Његова којом плове они који се спасавају..." Беседа ђакона Александра: Извор: Радио Слово љубве

Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис), генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве, Бесједа на Јеванђеље по Луки (12, 16-21) Похлепа, извор гријеха и идололатрије (идолопоклонства) Повод за параболу (причу) о похлепи била је свађа између два брата око питања наслеђа. Господар је знао да су и један и други подлегли похлепи. Зато је одбио да им буде судија или дјелилац њихових материјалних добара.Преобилна везаност човека за материјална добра је: а) привлачна сваком човјеку, посебно нашег данашњег доба и б) одбојна, јер не желе сви да чују о опасностима материјалних добара и богатсва. У причи Христос не говори о богатству, већ о похлепи, која га је на крају учинила безумним. Похлепа је извор греха, који човека чини идолопоклоником и неслободним. Човек је створен да буде владар и управитељ материјалних добара. Зависност од материјалних добара Ако човјек одвоји своје постојање од Бога, онда његов живот зависи од материјалних добара. Човеков грех је болест његове воље, која на крају квари и уништава њега самога и та иста добра творевине. Похлепа не даје човеку осећај довољности, пуноће, већ сиромаштва, недостатка. Богаташ из приче имао је толико добара, али је био немиран и узнемирен. Лаком човјек мисли да је задовољан својом имовином. Али у стварности је немиран, пун страха, агоније и стреса. Похлепа методично, односно демонски, покушава да нас убеди да искључиво стицањем материјалних добара себи обезбеђујемо благостање и уживање. Овде се људски живот идентификује са биолошком рециклажом у преживљавању животиња. «Једи, пиј, весели се». Св. Василије Велики подвлачи: «Да си свиња, шта би боље рекао својој души?» Превазилажење смрти У наставку приче Господ нас чува од ове илузије у току нашег постојња овдје на земљи. Човек не побјеђује, не превазилази смрт новцем и материјалним добрима, јер све то носи у себи сјеме смрти. Стицање материјалних добара значи да се она заснивају на њиховом физичком стању. То јест, у семену пропадања и смрти. Зато човек када умре, ни тијело не носи са собом. Повјерава га земљи до Другог Доласка и васкрсења мртвих. Господ нам открива наше право благо. То нисмо ми као посебна јединка, нити материјална добра, већ богатство по Богу. Односно љубав и доброчинство. Хајде да томе тежимо! https://mitropolija.com/2022/12/12/mitropolit-agatangel-gospod-nam-otkriva-nase-pravo-blago/

Ово откривење је променило свет. Људима је откривено да поред земаљске светлости, материјалне, постоји и Божанска: „Ја сам свјетлост свијету...“ (Јн 8,12). Испоставља се да човеку није потребно само сунце, већ је души потребна Божанска, преображавајућа светлост. Господ је отворио величанствени вео и открио апостолима само део Своје Божанске славе. Јер немогуће је човеку да види славу Божију и да остане жив. Следећи апостоле и ми падамо са страхопоштовањем пред ноге Спаситељеве, преображавајући се у зрацима Његове свепрожимајуће светлости. Шта значи Преображење? Преображење је слобода. Преображењем се враћамо оној апсолутној слободи коју је Господ тако великодушно дао човеку. Слобода од страсти и греха, од самовоље, од страха и зла. Преображена душа не познаје страх. Она удише другачији, неземаљски мирис, испуњен благодаћу Духа Светога. Све около је обојено чудесним и заносним бојама небеског Јерусалима. Циљ човековог постојања је да се из дана у дан, из године у годину преображава, односно да се обоже, да тежи Божанском Лику. Ово је бескрајно и непроцењиво дело. Преображавајући се, откривамо нове аспекте бића, нове нивое у нашем односу са Богом, нове дубине наше личности. Преображене је немогуће далеко од људи. Са изузетком подвижника, којима је Господ указао на пут усамљеништва. Људи око нас помажу нам да се трансформишемо, без обзира колико је однос са њима тежак. Не можемо то учинити без спољне помоћи. Немогуће је полирати камен без правилног брушења. И Господ усмерава оне људе који нам помажу да добијемо право брушење. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Када би човек ово схватио, одмах би покушао да се ослободи тешких и болних окова овога света, наметнутих споља. Осећај слободе не зависи од спољашњих фактора. Човек може да испуни све своје дужности према друштву, породици, закону, али изнутра остане слободан. Не угађај себи и другима, не лажи, не бој се, не чини се, него буди, остани веран Господу и Његовој Речи не из страха, него из љубави. Бити слободан је као поново рођен. Бити слободан значи волети. Права љубав, која не познаје границе и простор, конвенције и време, извире из слободног срца. Што је више преображено, слободније срце, то чистија и виша љубав. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-preobrazhenjem-se-vratshamo-onoj-apsolutnoj-slobodi-koju-je

Почетак Успенског поста је повод за разговор о ношењу крста. Неко може да схвати фразу „ношење крста“ као апстрактни идиом, али она има потпуно примењено значење. Погледајмо, какви су нам крстови припремљени? И колико дуго морамо да их носимо? Туга, тешкоће и патње које су задесиле нашу судбину – у породици, на послу, у служби – чине наш животни крст. Колико патње може да изазове неуспешан брак или погрешан избор професије или посла, колико патње може донети болест или неправедно поступање према нама, клевете и тако даље. Ово је наш крст. Све ове тешкоће се морају превазићи. Наравно, многи од нас желе да их се отарасе. И ово је природна жеља. Оно што се може исправити без кршења заповести и без противљења савести мора се, наравно, исправити. Али постоје ствари које су непоправљиве, које се морају узети здраво за готово. Покорно прихватање воље Божије – онога што није у нашој моћи да променимо, већ само треба да се понизно подноси – јесте ношење крста. Крстови се разликују по својој тежини. Господ је припремио свакоме свој крст – спасоносни и јединствени. Ношење крста је велико дело нашег живота, то је бескрајан рад на себи, што је немогуће у било којим другим околностима. Разапињемо у себи на крсту нашег старог човека – звер – и поново се рађамо. То је мучни свакодневни посао. Одупрети се злу, очистити срце да у њему засија Христова светлост могуће је само кроз страдање. Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека. Светитељи су говорили да су до краја својих дана водили бескрајну борбу са својим старим човеком, којег су разапели на крсту. Хајде да понизно носимо свој крст, идући за Господом, из жарке љубави према Њему. Шта може бити више од чињенице да је Господ са нама, да ће доћи са својим Безпочетним Оцем и у нама се настанити! Митрополит Антоний (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-gospod-je-pripremio-svakome-svoj-spasonosni-krst

Вазнесење Господње одваја нас од земље, узноси нас на Небо. Духовним очима опажамо другачије биће, уткамо земаљски живот у живот вечни. Следећи Христа, ми се постепено ослобађамо од земаљске гравитације. После Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, апостоли су најпре били збуњени: Спаситељ их је напустио. Али ово није истина! Вазнесење није одвајање. Ово је почетак пута ка спасењу, капија која спаја небеско и земаљско, временско и вечно. У срцу верника нема места богоостављености, шта год да му се догоди у животу. Господ никада не оставља изабранике своје. У причи о неправедном судији, Исус је то јасно рекао: „...У некоме граду бијаше некакав судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. А у ономе граду бијаше једна удовица, и она долажаше к њему говорећи: Одбрани ме од супарника мојега. И не хтједе задуго. А најпослије рече у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не додијава. И рече: Чујте шта говори неправедни судија! А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити. Али Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк 18,2-8). Ако је судија, будући неправедан, бранио сиромашну удовицу, онда „зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити.” Да ли је уопште могуће помислити да Праведни Судија, Господ и Бог, неће услишити молитве оних који су изабраници Његови? Они који све своје мисли, речи и дела усклађују са Његовом вољом? Господ jе понекад оклева да да оно што тражимо, испитујући снагу наших убеђења и снагу вере. Све ће бити дато у право време. Наш посао је да следимо Христову заповест „свагда да се моле, и да не клону“. Ако ми, бранећи Истину, видимо неправду или се суочимо са издајом, потребно је, као несрећна удовица, појачати молитве и молбе, а не посустајати и не повлачити се. Господ је увек близу! митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-gospod-nikada-ne-ostavlja-izabranike-svoje

Патријарх Порфирије је у беседи у Вазнесењском храму честитао Празник и славу Београђанима и позвао - "Да будемо сведоци Христови, да се не бојимо, да будемо радосни и да Господ буде на првом месту у нашим животима". Патријарх је истакао да је Спасовдан печат и круна, али и осмишљење свих осталих догађаја које славимо у цркви, а који су спомен на тајну Христовог доласка у овај свет и на тајну нашега спасења у Њему, и успомена, али истовремено и молитвено, литургијско, светотајинско учествовање духом у тим догађајима. "Бити сведок Христов значи распети се заједно са Њим и учинити Христов живот својим животом, једноставно - живети по Јеванђељу", указао је Свјатјејши. Његова Светост је овог јутра, на празник Вазнесења Христовог, служио Свету архијерејску Литургију са чином освећења славских дарова у Вазнесењској цркви, уз саслужење Епископа умировљеног канадског г. Георгија, викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и братства Вазнесењског храма, уз молитвено учешће многобројног верног народа. После Литургије, у порти ове цркве, крај Крста у спомен пострадалима у шестоаприлском бомбардовању Патријарх је служио помен. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, Епископ топлички г. Јеротеј служио је Свету Литургију пређеосвећених Дарова у петак шесте седмице Великог поста, 15. априла 2022, у параклису Преподобног Јустина Ћелијског при храму Светог Николаја Жичког у београдском насељу Ресник. ”Овом вечерњом службом коју смо служили, иако у овим јутарњим часовима из практичних разлога, почињемо да обележавамо и велики празник који ћемо, сутра у ствари да прославимо, на крају, са Светом Литургијом. То је празник светог и праведног Четвородневног Лазара”, напоменуо је владика Јеротеј истичући да га је Господ васкрсао четири дана након што је био у гробу. Тиме је Господ показао да је он тајанствени Син Човечији кога помиње свети пророк Данило као човека који ће доћи у последња времена да суди овоме свету. ”Та последња времена су, у ствари, дан другог доласка Христовог и општег васкрсења мртвих”, рекао је Владика указавши да ми данас у овоме празнику ”предокушавамо то опште васкрсење мртвих”. Поред многобројног верног народа Литургији су присуствовала и деца из ОШ ”Коста Абрашевић” са својом вероучитељицом Наташом Томић. Извор: Радио Слово љубве Звучни запис

Од људи који су изгубили сваку наду понекад чујемо жалосне речи: Господ нас је напустио. Али да ли је то могуће? Окренимо се јеванђелским редовима – једином истинитом и чистом извору достојном нашег поверења. И већ од првих реченица урањамо у најлепши ток бескрајне љубави Божије према човеку. Свака реч је прожета Божанском љубављу и срдачна је порука сваком од нас. «У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше» (1 Jн 4, 9–10). Божија љубав је неизмерна, безгранична, ван времена и граница. Не може да престане нити да се смањи. Она нема краја ни границе. Јер Господ је Љубав. А љубав долази само од Бога. «…љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав» (1 Jн. 4, 7–8). Преподобни Нил Синаjски је рекао да љубав, у ствари, нема ништа у себи, осим Бога. Зато, ма колико то било jезиво на души, човек мора чврсто веровати да Господ не мења своју љубав и да сваког човека безусловно воли. Све се у нашем животу дешава по Његовом добром и милостивом Промислу за нас. И ако понизно прихватимо Његову свету вољу, онда ће све што се буде дешавало постати спасоносно за нас. Ништа нас не може одвојити од Бога, осим наше жеље да то учинимо. Љубав Господња простире се на целу васиону и на све који у њој живе. Она је Живот. «Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?.. Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35–39). Извор: Православнаjа жизањ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је великопосно вечерње у смирај Недеље Преподобног Григорија Паламе, друге Недеље Великог поста, 20. марта 2022. године, у Храму Светог Саве на Врачару у молитвеном присуству преосвећене господе епископа - ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја, хвостанског г. Јустина и марчанског г. Саве, саопштила је ТВ Храм. Након вечерњег отпуста поучним речима сабране је поучио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у првом делу беседе говорећи о јеванђелској перикопи коју нам Црква Божја са храмовних амвона произноси у другу недељу Великог поста - Свете Четрдесетнице. Тумачећи наведену јеванђелску причу Патријарх Порфирије указао је да тврда вера јесте предуслов свега што се тиче наше заједнице са Господом. "Ово јеванђеље говори каква треба да буде вера хришћанска. Када Господ исцељује болеснике Он то не чини насилно, не чини са циљем да задиви оне које исцељује или оне који гледају исцeљењења и виде чуда. Не чини то да би они видевши чудо постали Његови следбеници, не чини то укидајући слободу човеку, јер Господ увек гледа на срца људи и увек се са љубављу обраћа, али предиспозиција и предуслов било каквог исцељења и предуслов плодова нашег односа са Богом, јесте вера и поверење у Њега", истакао је Патријарх Порфирије у беседи на крају великопосног вечерњег богослужења у заветном спомен-храму Светога Саве на Врачару. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Patrijarh Porfirije Hram Svetog Save 20.03.22.mp3 Извор: ТВ Храм

У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист. *Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности? – Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење. Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује. Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом. *Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва? – Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. *Којим темама се посебно бавите? – Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су. *Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање? – Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот. *Колико збирки сте до сада објавили? – Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости. *Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу? – Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети. *Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу? – Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови. *Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом? – Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку. *Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас? – Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага. * Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности? – Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је. Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре. *Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром? – Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају. *На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима? – Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. *Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Бранислав је говорио о значају празника светог Богојављења. У оквиру наведене емисије презвитер Бранислав Кеџић је говорио о овом великом и спасоносном Господњем празнику, о јављању Тројединог Бога на Јордану, као и о богослужбеним специфичностима овог празничног дана, међу којима последовање великог водоосвећења заузима посебно и истакнуто место. Говорећи о великом водоосвећењу и води која се дарује вернима на освећење и укрепљење, професор Богословије Светог Саве је рекао: Освећење воде на Богојављење је показатељ да је освећењем воде Господ осветио читаву твар и показао је онаквом каква она треба да буде, односно, каквом она тежи да буде. Доласком Христовим и освећењем творевине показује се пут којим човек иде да би се вратио ка оном добром које је Бог приликом стварања даровао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу пред Рождество Христово - светих отаца, 2. јануара 2022. године, на празник Светог свештеномученика Игнатија Антиохијског Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Преподобне мати Параскеве на Чукаричкој падини. Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње, уз појање хора и молитвеног учешћа великог броја народа Божјег. Након прочитаних светописамских чтенија која су усмерена на молитвено исчекивање празника Рождества Христова, Епископ топлички је беседио о значају молитвеног исчекивања празника у којем се налази највећи израз љубави Божје према васколиком људском роду. Господ очекује од нас да будемо људи живога Бога, као што су били наши праоци, а сви смо ми по Аврааму деца Божија, јер је Авраам прво поверовао у Бога па био обрезан, као што и ми прво поверујемо у Бога, а потом своју веру крунишемо светом Тајном крштења, нагласио је Епископ топлички г. Јеротеј. У наставку своје беседе Епископ Јеротеј је указао на благословени значај угодника Божјих које наша света Црква прославља у данашњи празнични дан, износећи пред нас пример њиховог светог и аутентичног живота и пребивања у љубави Христовој. Данас прослављени светитељи су веру сачували, и попут ових јеврејских отаца, преносили је један другоме све до данашњих дана, а нама су оставили у аманет да ми ту исту веру живога Бога преносимо својим потомцима, закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј. Извор: Телевизија Храм

-Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Највеће чудо је што Господ на Литургији низводи небо на земљу- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. децембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, новембарско-децембарског 382 броја "Православног мисионара". Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У првом делу разговора катихета Бранислав је говорио о значају Пресвете Богородице, о њеном свештеном примеру побожности, преданости служби Богу, као и о њеном молитвеном посредништву. Пресвета Богородица нас својим благословеним примером позива да од душа својих начинимо храмове Духа Светога, трудећи се да целокупно своје биће предамо у службу Богу и ближњима, баш како је то учинила наша молитвена покровитељка која је шира од небеса, нагласио је катихета Бранислав говорећи о Пресветој Богородици. Ми често тражимо чуда негде далеко, а заборављамо да је људски живот у свеукупности велико чудо. Дар живота је већ велико чудо. Овај наш сусрет је чудо, што смо могли овога јутра да дођемо овде и будемо заједно, а највеће је чудо што Господ на свакој Литургији низводи небо на земљу и ми бивамо учесници небеске реалности, иако живимо овде у историји, а благодарећи том највећем дару и чуду ми окушавамо са трпезе Царства небеског, поучио је катихета Бранислав Илић. У даљем току разговора новосадски катихета је наставио да говори о правилном погледу на чуда и подсетио да је нама потребно чудо од вере, а не вера у чуда. Верујем Господе, помози моме неверју, исконски је вапај свакога од нас. У том духу позвани смо да васколики свој живот предамо Христу Богу, да се не бојимо и не бринемо се за много, истакао је катихета Бранислав. Гост Мирјане Миловановић је говорио и о хришћанском погледу на смрт, између осталог рекавши: На улазу у један светогорски манастир читамо једну чудесну реченицу у којој је садржана велика порука, а она гласи: "Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш". Хришћани већ у Тајни крштења умиру, али и васкрсавају, знајући да је овај наш живот у свету који је пролазан, само припрема за оно вечно и непролазно. На крају овог надахнутог разговора који је умешно водила Мирјана Миловановић, катихета Бранислав Илић је гледаоцима Телевизије Храм упутио поруку: Овај пост у сусрет празнику Рождества Христова, прилика је да победимо сами себе и свој егоизам, да победимо своју самодовољност, како би се Господ уселио у нас. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је најрадоснији празник, јер да није било рождества Христовог, не би било ни Васкрсења. Утврђени у тој истини, желим вам да истрајете у овом посном подвигу, да припремите дом своје душе за Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, да се Господ роди у срцима вашим, закључио је катихета Бранислав Илић гостујући у овом издању емисије "Живоносни источник". Извор: Телевизија Храм

У понедељак, 16/29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелиста Матеја, свечано је прослављена храмовна слава храма у Српском Милетићу. Бденије уочи празника је служио протојереј Славко Стојисављевић, парох бачкобрестовачки, а саслуживало је више свештеника Епархије бачке. На дан празника, на светој архијерејској Литургији је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Преосвећени владика Дамаскин је у беседи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља поучио верни народ. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Матеја, Епископ мохачки је истакао: „Ми видимо да када отворимо своје срце за Господа и када кренемо за Њим, Господ улази у њега, као што је ушао у дом цариника Матеја. Тако и ми треба да отворимо своје срце, и када кренемо за Њим – а кренућемо управо ако слушамо Његове заповести и ако творимо дела на која нас Он позива, ако постимо, Богу се молимо и чинимо друге хришћанске врлине – Господ ће доћи и уселити се у нас, као што је дошао у кућу цариника Матеја.” По заамвоној молитви је извршен чин благосиљања славских дарова, које је припремио овогодишњи црквени кум, г. Радуле Перишић. Залог кумства за наредну годину прихватио је г. Дејан Дујковић. По завршетку свете Литургије, протојереј Миле Мајкић, надлежни парох, захвалио је Преосвећеном владици Дамаскину на доласку у Српски Милетић и на речима поуке, а црквеном куму и свим дародавцима на труду око украшавања храма и припреми прославе храмовне славе. Епископ мохачки Дамаскин је заблагодарио и изразио радост што се налази у Српском Милетићу, међу народом који је пореклом са југа Србије. Потом је протојереј Владислав Пајић, архијерејски намесник оџачки, прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом се додељује архијерејска грамата признања г. Миловану Мацановићу из Свилојева, а архијерејске захвалнице госпођи Стани Радин, господи Дејану Дујковићу и Стеви Машуловићу из Српског Милетића, као и г. Браниславу Косовићу из Бачке Тополе. Сви именовани су одликовани због оданости вери и љубави према Цркви, показаној на делу кроз помоћ и допринос украшавању храма. Светој Литургији је присуствовао и велечасни Јакоб Пфајфер, римокатолички жупник из Оџака. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Празник Светог великомученика Димитрија Солунског, као своју крсну славу, и ове године великом молитвеном свечаношћу обележило је Богомољачко братство при Храму Вазнесења Господњег у Осечини. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање старешине манастира Лелић игумана Георгија и свештенства из Ваљева и Подгорине. Господ Христос је Бог љубави и о њој је учио Својим животом и проповедима. Управо у љубави се састоји слеђење Господу. Јеванђељски одломак (Јн 15, 17- 27) у коме Спаситељ упозорава Своје ученике да ће их мрзети свет, јер нису од света, чита се када прослављамо свете мученике. Један од њих је и данас слављени Свети Димитрије, који је слушао Господа и уподобљавао Му се у свом животу. Љубављу, дату Господњом заповешћу, је живео и њоме пострадао, поучио је Владика Исихије о житију заповедника града Солуна, племића и војводе, који је веру у Христа исповедио у историјском тренутку у ком је то било опасно, нарочито за припаднике виших друштвених слојева. Упркос страшним гоњењима, које је спроводио римски император Максимијан, Свети Димитрије остао је хришћанин, како су га васпитали благочестиви родитељи. Свети Димитрије је био љубљен од света, али Господ нас Својим речима не упућује да се издвојимо од света и склонимо у неке изоловане заједнице и живимо само са онима који су слични нама, подржавају нас и поштују. Не! Господ нас упућује да се одрекнемо света као палога света. Не браће и сестара са којима живимо у заједници, већ од свега што је део палога света, а то су грех и изопачење. Од тога света смо сви ми хришћани позвани од Господа да се склонимо и Он нас је од тог света изабрао и учинио нас царским свештенством, да у том свету сведочимо Христа и, по својим моћима, чинимо добро једни другима – појаснио је Владика Исихије позив Спаситеља упућен ученицима за Његовог живота на земљи. Позив, који су следили и следе бројни хришћани кроз векове, међу којима и данас слављени Свети Димитрије, заштитник грчког града Солуна и бројних православних домова у Србији. Свети Димитрије је покровитељ и братства при осечанском храму, настављача традиције богомољачких покрета, које је предводио Свети Владика Николај, а чијих је припадника нарочито било у Подгорини. По Светој Литургији, преломљен је славски колач. Чланови братства, предвођени духовником протом Зораном Јаковљевићем, приредили су свечану трпезу за све учеснике сабрања. Извор: Епархија ваљевска

У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“ Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“ Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио је у недјељу, 22. августа, Божанствену Литургију у храму светих Кирила и Методија у Љубљани. На првој Литургији коју је као поглавар Српске Православне Цркве служио у Словенији саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Стефан и Анастасија знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу (Мт. 14, 22-34) позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за ”мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим”. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. Поглавар Српске Цркве казао је да су апостоли који су се укрцали на брод, како би прешли на другу страну Тиверијадског језера, имали намјеру да се у пустињи посвете молитви. ”Самоћа и пустиња, осамљено место је по правилу могућност сусретања са собом, али са собом пред лицем Божјим”, истакао је. Иако су били махом рибари, велика бура до које је изненада дошло, у апостолима је изазвала страх, све док нису угледали Господа који им је, ходајући по води, ишао у сусрет. ”Апостол Петар се, видевши тај чудесни ход по води, одједампут охрабрио. Олуја га је препала, а он, видевши Господа, би охрабрен, штавише одушевљен, и упути реч Господу: ‘Господе, учини да и ја могу да идем по води’. Господ је, једноставном речју, без много философирања и објашњавања да ли је то могуће или није могуће, убеђивања аргументима за и против, једноставно рекао: ‘Дођи’. А Петар je, исто тако једноставно, без много анализирања, без пропиткивања, без сумње, без потребе да му се покаже доказ како је могуће и насупрот законима природе ходити по води, одједампут ослоњен на веру и љубав, на веру у Бога, изишао из брода и почео да хода по води“, кaзао је патријарх. Према речима Његове Светости, и апостол Петар је, попут свих људи, попут нас који се шетамо од неверја, па од слабе вјере, кроз искушења, до чврсте и снажне вјере. ”Имамо понекад тако чврсту и тврду веру, а онда од те вере опет, браћо и сестре, наиђу тешкоће и искушења, појави се сумња, па чак и бунт, па преко слабе вере дођемо и до неверја. Тако и Петар, који је више пута показао да има пламену веру, да је спреман да да живот за Господа што је и учинио на крају свога живота. Али, бивало је и ситуација када наиђу искушења, као у Гетсиманском врту, да се одрекне Господа. Ево сада, имао је најпре страх па чврсту веру, јер изишавши из чамца ослоњен на ту веру и он је, и против природних закона, могао да хода по води. А онда се појавила сумња, онда се појавила не јеванђелска, не богочовечанска логика, него људска логика која хоће аргументе, хоће да види очима и опипа рукама. Тог тренутка је почео да тоне. Тог тренутка се показало да су природни закони јачи од човека. И заиста, иако смо освојили свемир и небеске просторе, све је то мало у односу на снагу и силу коју природа носи у себи. Овде је нагласак, као и увек у Јеванђељу, на Господу Христу. Тамо где је Господ присутан, тамо се непрестано дешава чудо. Тамо се непрестано побеђује поредак природе. Тамо живимо већ сада и овде тајном Царства небескога, а Господ је присутан свугде. Присутан је у нама”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска