Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'један'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Патријарх српски Порфирије изјавио је данас у селу Велика код Плава у Црној Гори да су Срби један народ без обзира на то да ли га деле политичке, социјалне и све друге границе. "Ми смо један народ, народ Светог Саве, еванђеоски, народ слободе и мира. Иако постоје политичке границе, ми смо подно Пећке патријаршије, а када знамо ко смо, онда смо Христови и можемо живети у миру и благостању са свима", рекао је патријарх Порфирије, пренела је РТЦГ. Након што је служио литургију у Цркви Светих мученика Кирика и Јулите у селу Велика поводом 80 година од страдања светих мученика величких и горњеполимских, патријарх Порфирије је захвалио Богу што је сабрао тај скуп Христов и у Христу. "Мученици горњепољски и велички сабраше нас данас својом крвљу и својим мучеништвом", навео је патријарх Порфирије. Патријарху су саслуживали митрополити црногорско-приморски Јоаникије, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, милешевски Атанасије, као и епископи пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило и домаћин владика будимљанско-никшићки Методије. Владика Методије захвалио је патријарху Порфирију на посети, истичући да је то "нова нада новог доба у којем ће се патња и мучеништво спојити са песмом омладине, радости и бити на спас свима". Пре литургије положени су венци на споменик страдалим Србима тог подручја, а након богослужења служен је парастос и освештани су славски дарови и пресечен славски колач. Скупу у Велици присуствовали су лидери и функционери политичких странака из Црне Горе Андрија Мандић и Марко Ковачевић (НСД), Милан Кнежевић и Михаило Асановић из ДНП-а, Владимир Јоковић из СНП-а, Милун Зоговић, Дамјан Ћулафић и Момо Копривица (Демократе), као и министар културе Србије Никола Селаковић, преноси Танјуг. Геноцид у селу Велика починиле су нацистичке војне формације и СС трупе "Скендербег" у другој половини 1944. године, пред крај рата. Новија истраживања показују да је тада страдало више од 500 цивила, од којих више од 100 деце. Крајем седамдесетих година прошлог века на том месту подигнут је меморијални комплекс, а Црква Светих Кирика и Јулите освештана је 28. јула 2001. године. Скупштина Црне Горе усвојила је Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици 30. јула 2022. године. https://sputnikportal.rs/20240728/patrijarh-porfirije-srbi-su-jedan-narod-bez-obzira-na-granice-1175417728.html
  2. Понекад човек може да стекне утисак да скоро сви свештеници имају један одговор на сва питања, који се састоји од три речи: „Покајте се, исповедите се и причестите“. У ствари, јесте. И поставља се још једно питање: „Зашто модерни психолози имају много речи, књига, теорија итд. Међутим овде се све своди на једно – на ову фразу, која је заиста нешто као аксиом у православљу. Зашто је све овако? Зар то није превише једноставно? Постоји само један одговор. Ово је тачно, и није једноставно. Ни на који начин не одбацујем научна достигнућа психологије. Не омаловажавам њене заслуге, њена емпиријска запажања и на њима изграђене теорије. На крају крајева, многи од њих су заиста створени за добробит човека. Али овде бих желео да покажем квалитативну разлику између духовног живота и науке. Одговор „Покајте се, исповедите се и причестите“ пре свега каже да је свештеник позван не само да на неки начин помогне човеку, већ да га стави пред Бога Живога, Који ће решити његове проблеме. Неће он сам, свештеник, решити проблеме човека, већ ће то учинити Господ Свемогући. А свештеник је само проводник Божанске благодати, пријатељ Женика. То је посебно видљиво у Тајни исповести, где је јасно назначено да Бог отпушта грехе, а свештеник је томе сведок. Дакле, у психологији постоје две стране: „психолог и пацијент“. У православној вери увек постоје три стране: „Бог – свештеник – духовно чедо." Отуда „покајте се, исповедите се и причестите“. Jер то нису само речи, већ цео живот. Цео процес промене-преображаја душе. Покајање значи имати потребу за Лекаром, спознати своје грехе и извести их на суд Божији. Исповедај се, размисли о својим гресима, запиши их или запамти, прочитај духовну литературу о покајању, о томе како се исправно исповедати. Моли се да ти Господ открије грехе твоjе, макар и молитвом светог Јефрема Сирина. И, савладавши стид, дођи на исповедаоницу, положи главу, себе на Свето Јеванђеље и Крст, као на хируршки сто, и испричај све са покајањем, искрено и без прикривања. И Господ ће преко деснице свештеника просветлити, ослободити те бремена и помиловати душу твоју, исцеливши је од духовне болести-греха. Причешће, вишедневна припрема, молитва, пост, присуство богослужењима. То је читав jуначки труд. И као врхунац његовог "Светиње светима!" — најближи споj-општење са Богом кроз прихватање Најважније Светиње Православља – Тела и Крви Христове. Шта може бити више од овога? Ништа. Бог улази у тебе и cтвара од тебе Себи храм. Бог те освештава. У давна времена неке православне истине и догмати нису откривани оглашенима, верујући да ће моћи да их разумеју тек пошто се крсте, исповеде и причесте Светим Христовим Тајнама. Јер да би човек имао небески ум, благодат Божија мора пре да га просветли. Зато свештеник скоро свакоме ко му дође каже: „Покајте се, исповедите се и причестите“. Мораш да уђеш у благодат Божију, отвориш јој срце и почнеш да живиш црквеним животом, живиш активно, стичући пре свега благодат Светог Духа у Тајнама, да би твоjа душа срела Бога, који ће ти се открити и спасити те. А ми, свештеници, радоваћемо се када још једна душа у свету васкрсне за живот вечни у Христу. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru/content/kaysya-ispoveduysya-da-prichashchaysya-pochemu-u-svyashchennika-chasto-na-vse-voprosy-odin
  3. Један од највећих узрока патње у нашим животима је тај што размишљамо у смислу „све или ништа“. То јест, наше размишљање, наше расуђивање иде до крајности, а никада до средњег пута. Шта год да се дешава у нашем свакодневном животу, шта год да имамо на уму, гурамо то до крајњих граница, „све или ништа“. На пример, правимо грешку у вези, уместо да кажемо „оно што сам урадио је погрешно, било је беспотребно…“, ми кажемо „Недостојан сам за везе, не знам како да одржим везу, шта ја хоћу од ње …“ Други пример, када долази до раскидања везе, уместо да кажемо да се то дешава у животу, оба партнера су можда добре особе, али се једноставно нису нашли, почињемо са... "ниједна веза ми не иде добро, никада нећу имати добру везу, не заслужујем ништа...". Ни на крај памети нам не пада да друга особа можда није умела да нас цени, а ти себи говориш да си крив, да не заслужујеш ништо добро. Оваква размишљања и очекивања су потпуно иста и у духовном животу, у нашем узрастању у Христу. Имате неку страст и зато што с времена на време или чак често упадате у ту страст, поништавате све друге напоре. Кажете: "Не вредим ништа, не могу то да урадим, бескористан сам, отићи ћу у пакао." Али зашто, када ви сами не можете да победите страст? Колико год се ми борили, њихово савлађивање у потпуности зависи од Бога. Бог својом милошћу преображава наше страсти, видевши наше добро борбено расположење, а с друге стране нашу вољу. Ако је наша жеља за савлађивање страсти испуњена себичношћу онда нам Бог неће дозволити да их победимо, док не сазремо и духовно не порастемо. С друге стране, треба да схватимо нешто важно што ће нам омогућити да се ослободимо кривице и претераног раста бескорисних размишљања. Нема човека који је победио све своје страсти. Чак ни светитељи нису, па шта онда ми тражимо? Онда долазимо у ситуацију да страст почиње да нас тлачи. Да ли сте урадили све друго што сте могли по питању свог духовног живота, па сте остали заглављени само у овој страсти? Почните са оним што можете да урадите, а не са оним што још не можете да елиминишете. Испричаћу вам причу светог Пајсија, која ми је донела велику духовну корист. Један младић је дошао код старца у Каливију у очајању, јер је често падао у телесни грех и није могао да се ослободи ове страсти. Отишао је код двојице духовника, пре тога, који су се трудили да му објасне да то што ради није добро. Младић је очајавао. “Пошто знам да је то што радим грех”, рекао је, “и не могу да престанем да то радим и да се исправим, прекинућу сав свој однос са Богом.” Када је чуо његов проблем, старац му је рекао: ”Види, благословени, никад не започињи своју борбу са оним што не можеш, него са оним што можеш. Види шта можеш да урадиш и почни са тим. Можеш ли ићи у цркву сваке недеље?” “Могу”. ”Можеш ли постити сваке среде и петка?”” Могу.”” Можеш ли издвојити једну десетину своје плате или посетити болесне и помоћи им?” “ Могу.””Можеш ли се молити сваке ноћи, чак и ако си згрешио, и рећи - Боже мој, спаси душу моју?”” Урадићу то, старче.” “Зато почни, од данас, да чиниш све што можеш, а Свемогући Бог ће учинити оно што ти не можеш.” Сиромах се смирио и стално говорио- “Хвала оче.” Био је, видите, частољубив и Бог му је помогао… о. Ливиос http://plibyos.blogspot.com/
  4. Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића) – Слободанка Грдинић Радостотворна туга или… воштаница духовном оцу Да човјек осјећа блиску душу близу своје душа и да та душа постаје душа његове душе, говорио је и свједочио човјек, отац, духовник, архимандрит Лука (Анић), који је знао да, само једном ријечју, молитвом и топлим погледом уђе у наше душе, наша срца, домове и постане рођени, најрођенији. А, ако се питате како му је успијевало да га, на први поглед, заволе дјеца, да се међусобно препознају и одговоре осмјехом на још топлији осмјех и како је успијевао да ,,припитоми” све нас који смо сачували дјецу у себи, одговор је: Па то је због љубави. Љубави коју је отац Лука носио у себи и, дијелећи је, умножавао са свима отвореног срца, говорећи често да је љубав светиња која се клечећи узима. Откривао нам је тајне живота и вјечности. Одједном је, у животној вреви, постајало све битније оно што до тада није било. Преносећи на нас свој монашки опит учио нас је да нама треба само мир, радост и љубав у Духу Светом и да познањем Бога, имамо све. Нестајале су наше муке након исповијести пред кивотом Светог Петра Цетињског, Светог Симеона Дајбабског, након духовних разговора, разумијевања, бриге, као да их је отац односио негдје са собом под скутовима своје монашке мантије, остављајући за собом радост, наду, вјеру, љубав и мир. Још одзвањају његове поуке: Помоли се за њега, тако ћеш најбоље помоћи; не осуђуј, не шири му гријех; као и ријечи да пост служи да бисмо боље видјели. Пост служи да бисмо се више вољели. Све оно што нисмо најбоље разумјели док је био са нама, касније смо платили у животу. Отац Лука никада није говорио о себи, никада нас није оптерећивао, а касније нас је свака непажња, небрига и неосјећајност бољела. Често се, драги оче, питамо и Богу благодаримо што нас је, недостојне, довео под Ваше духовно окриље, под окриље Ваше љубави и молитве која је лијечила. Године пролазе… већ девет Вас нема, а никад нисте били присутнији и бржи да притекнете у помоћ када Вас позовемо и да одговорите на наше молитве. Долазећи на Ваш гроб, као у огледалу назиремо шта значе оне ријечи о којима смо слушали од Вас – радостотворна туга. Кажу да вријеме лијечи све, али кажу и да се Светост и љубав не дају сакрити. Ми знамо и осјећамо једно да када дођемо у манастир Дајбабе, и када нас дочекате, не осјећамо више ни љутњу што сте нас напустили прерано и без поздрава, па ни тугу као раније, нема ни суза, али има захвалности, има љубави, и има много радостоворне туге. Видим осмјехе љубави на лицима своје дјеце када дођу и наслоне чело на Ваш гроб, као некада на Вашу топлу руку. Ту сте, оче, за све нас, али ми нисмо достојни да Вас видимо… По љубави и утјеси осјећамо и знамо да сте ту и да нас волите, да се Богу за нас грешне молите. И да завршимо како смо и почели, Вашом поуком: Ко добије Царство небеско шта њему више треба? Радује свако сјећање на Вас, радује свака поука која нам и сада грије душу, радује љубав, радује онај дајбабски мир. Господе Исусе Христе Сине Божији упокој душу слуге Твога архимандрита Луке. Оче Лука молите Бога за нас. Да да Бог да се удостојимо и да се једном сретнемо. Вјера, нада и љубав су оно што остаје. Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића), Слободанка Грдинић у емисији у ,,Десетој воштаници оцу Луки“, сабрала је разговоре из 2018. године са Преосвећеним Владиком пакрачко-славонским г. Јованом (Ћулибрком), архимандритом Бенедиктом (Јовановићем), протојерејем-ставрофором блаженог спомена оцем Момчилом Кривокапићем, као и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. У емисији је и слово његовог духовног оца Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, блаженог спомена, које је изговорио на вечери посвећеној оцу Луки у Цетињском манастиру у септембру 2013. године. Ова Воштаница, уз десету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм Радио Светигоре, и писмима која нам шаљу драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. Емисију посвећену о. Луки можете послушати на овом линку +++ Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. у Дубровнику од оца Животе и мајке Драге. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983. Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Философском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. а у чин јеромонаха у цркви Светог Луке у Котору 22. октобра 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000., а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008. Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. Рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године у 54. години земног живота упокојио се у Господу архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе. Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара 2013. љета Господњег. https://mitropolija.com/2023/02/08/deseta-vostanica-ocu-luki-deset-godina-kao-jedan-tren-i-jedan-tren-kao-deset-godina/
  5. Са благословом Епископа ваљевског г. Исихија, проф. др Милош Ковић одржаће предавање "Сто година после: један век од васпостављања Патријаршије СПЦ" у среду, 7. децембра 2022. године, у 18 часова, у сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву. Предавање је посвећено великом делу васпостављања јединства СПЦ, када је уз литургијско јединство, које никада није ни било нарушено, васпостављено и канонско и административно јединство и свечано проглашена обнова Пећке Патријаршије, односно Српска православна Црква, на подручју њене историјске и канонске јурисдикције. Извор: Епархија ваљевска
  6. Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада починио кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана ће викнути: "Распни, распни Га!" Човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока,ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат, јер то је као да се говори о Богу, невидљивом и недокучивом људском уму . Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ, али сигурно је да милост није уметност сликања или поезије, није лепо певање и музика, како верују световни људи. Све је то само њен бледи одраз. Благодат није просвећени ум, чак ни ватрена љубав према другим људима или према отаџбини, на чему инсистирају савремени хуманисти и политичари. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат та светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавору (в. Мт. 17, 2). Међутим, то се не може видети у нормалним околностима. Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања примили смо залог ове Божанске светлости. Даље, пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, него и да га умножимо, да постанемо светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). У стицању светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Осим тога, већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах однесе ветар сујете. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. Уз помоћ благодати, човек делује, оно што изгледа невероватно чини могућим, слабо чини јаким, незналица постаје просвећена. Ћути, препусти се, несебично помози, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Како да благодат буде присутна тамо где човек не уме да попусти, да благоразумно ћути, да се понизи, да подржи слабе, да опрости душманима и преступницима?! Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум, не умишљеном, већ стварном мудрошћу, и упути нас у чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag
  7. СВЕТИ КОДРАТ, КО ЗВЕЗДА ЈУТАРЊА, ПРОСУ СВЕТЛОСТ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА. Свети апостол Кодрат, један од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини, и био епископ најпре у Атини после св. Публија, а потом у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога. Његов животописац каже о њему: беше као звезда јутарња посреди облака (Сирах. 8, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво, без светлости благочешћа; а св. апостол Кодрат кроз реч Божју засија им – Јелинима – као светлост велика, осветли таму, низложи скверне жртве, скруши идоле, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога, и најпре га тукоше камењем, као негда Јевреји св. Стефана, а потом га вргоше у тамницу, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у царство Христа Бога свога. Св. Кодрат написао је одбрану хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара, да је овај наредио, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је св. Кодрат око 130. год. Погребен је у Магнезији, где је и пострадао. Тропар (глас 3): Апостоле Свети Кодрате, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. * Свети Кодрат, к'о звезда јутарња, Просу светлост светог Јеванђеља, Просу луче по тминама густим, И благодат по срцима пустим. Људског ума Кодрат разби смутње, Људског срца он обасја слутње, Обасја их Христовом светлошћу. Свет просвети Христовом мудрошћу. К Вишњем Богу неверне подими, И за Христа љуте ране прими, Гонитељу Крста Адријану Кодрат писа чудесну Одбрану С речитошћу јелинске вештине И с простотом хришћанске истине. Успе Кодрат цара убедити, Свету цркву од зла заштитити. О Кодрате, Христов учениче, Свете Цркве умни заштитниче, Божји слуго, и речју и делом, Сад си венчан славом неувелом; Сви хришћани топло ти се моле: Помози нам, свети апостоле! Помози нам бедам' одолети, И за Христа страдања поднети! https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-kodrat-odanije-vozdvizenja-1
  8. Шта је искушење? Искушење је све оно што може нас примамити, гурнути на грех. Где се може сусрести са искушењима? Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, одговарајући на ово питање, упозорава: „...Све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета.“ (1. Јов 2,16). Дакле, свет који видимо око себе је извор искушења, јер, према истом апостолу Јовану Богослову, „свијет сав у злу лежи“ (1. Јов 5, 19). Да ли је свет, строго говорећи, зао? Нимало. Jер све што видимо створено је од самог Бога и по природи је добро. Међутим, једном у историји нашег света десила се катастрофа: човек, створен од Бога за вечни живот, одступио је од Створитеља свог и прекршио Његову заповест. Овим чином човек се отргнуо од Бога и осудио себе и цео свет на пропадање. Тако је, једном пуштено у свет, зло у њему почело да добија снагу и да се развија. Зато молимо Бога да нас сачува од искушења. Свети Тихон Задонски примећује: речима „не уведи нас у искушење“ молимо Бога да нас својом благодаћу спасе од искушења света, тела и ђавола. Па чак и ако паднемо у искушења, надамо се да Бог неће дозволити да будемо побеђени, али ће нам свакако помоћи да их савладамо. Без сумње, искушење човеку долази од ђавола, али овај нема апсолутну власт над човеком, већ делује само у мери у којој је то од Бога допуштено. Зато свештеномученик Кипријан Картагински пише да Свевишњи даје моћ ђаволу да нас искушава из два разлога: или због казне за наше грехе, или због славе, када Бог види да можемо, као Јов, издржати искушења ђавола. С тим у вези, свети Василије Велики примећује: Бог нас, у својој посебној икономији, издаје искушењима у мери у којој смо за то способни. Бог, наравно, никога не искушава злом, јер су зло и Бог неспојиви појмови. Он само допушта ово или оно искушење да нас духовно ојача. Међутим, ми не можемо савладати искушења без Његове помоћи. Ако, примајући Његову благодатну помоћ, изненада одлучимо да можемо честито живети без Њега, онда нам Бог одузима своју милост. Али Он то не чини из освете, већ да бисмо ми искуством, чак и горким, могли да се уверимо у своју немоћ пред грехом и поново Му се обратимо за помоћ. https://pravlife.org/sr/content/tumachenje-molitve-oche-nash-od-mitropolita-antonija-pakanicha-7-deo-molba-ne-uvedi-nas-u
  9. Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада почини кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана викао: "Распни, распни Га!" Учени калабријски монах Варлаам јасно је указао да човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока, ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат. Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавор (в. Мт. 17, 2). Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да је виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања добили смо залог ове Божанске светлости. Пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, већ да га и умножавамо, постајући светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). Стицање светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више, не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах понесе ветар сујете. Вредност таквих добрих дела је веома сумњива и тешко је рећи шта је у њима више – добра или зла. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“– поучава свети апостол Јаков (Јак. 4, 6). Ћути, препусти се, несебично помажи, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум стварном мудрошћу, и упути нас на чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag
  10. У параклису Васкрсења Господњег на гробљу Манастира Тврдош, гдје је сахрањен блаженопочивши Владика Атанасије, на Источни петак служена је Света архијерејска литургија, којом је началствовао Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије. По благослову Владике Димитрија бесједом се обратио игуман Светих Архангела у Призрену архимандрит Михаило: Гроб Владике Атанасија – још један живоносни источник Игуман Михаило, Манастир Светих Архангела код Призрена По благослову Владике Димитрија, из послушања бих да прозборим неку реч овде испред „мутавог” народа и испред моштију нашег Старца и Оца Атанасија који је ревностан био по узору на Господа. Данас чусмо из Јеванђеља у овај васкрсни дан, о Христовој ревности према храму Господњем када је направио узице и истерао продавце говеда и телади и мењаче новца, када је показао ревност према Храму истеравши све напоље, а онда када су се људи побунили шта ти то чиниш и како ти можеш да истерујеш да истерујеш трговце из Храма, рекао је ако и срушите овај Храм за три дана ћу га подићи. У ове дане васкршње када прослављамо Васкрслог Господа те речи нас упућују и говоре да је Јеванђеље оно што живимо и оне које нас одржава на овој земљи и међу људима. Јеванђељем као истинским путем се препознајемо и њиме осећамо Духа Господњег. Данашњи дан и овај Живоносни извор, Источни петак, како се на разним местима назива, јесте празник Пресвете Богородице и Владика Атанасије је волео управо на овом месту у овај дан да служи и на тај начин да прославља Господа. Он се радовао Пресветој Богородици јер је био ученик и следбеник Пресвете Богородице. Био је онај који је знао шта говори и верујемо да је данас на небу скупља мутави народ и децу и „заводи ред”, како је нама духовито говорио. Верујемо, такође, да је то што у данашњем свету свако од нас као хришћанин опстаје, у оној мери коју је духовно јак, јесте заслуга управо Отаца који су нас учили, који су нам посејали семе и показали пут којим треба да идемо. Љубав Владике Атанасија и његова верност Богу најбоље се показују у ове дане кад га нема. Док је био са нама ми нисмо могли све да разумемо. Но, како време пролази ми осећамо љубав. Његови говори, снимљене беседе и многе ствари тек сада постају јасне и сада се сређује мозаик његовог живота и пут којим је учио наш децу своју у мери колико смо били деца његова. Не може то нико да измери. Зна се да је Тврдош и Владика Димитрије, игуман Сава, Владика Григорије и Владика Максим и сви остали ви и мати Текла и мати Павла и остали монаси, монахиње су истинска његова деца јер су ту на месту, окупивши се око Владике Атанасија као пилићи око квочке, учили се, и научили, науку његову и зато сада имају шта да кажу. На скупу који је одржан на годишњицу његовог упокојења, епископи и сви који су ту дошли, говори и сећања разних епископа и митрополита, игумана из Грчке и целог света, сведоче о томе какав је Владика Атанасије живот водио, какво је семе сејао док је био на земљи. Управо то семе сада рађа и рађаће докле свет буде постојао. Име његово ће бити записано и ми ћемо имати оне који ће то наставити, као што је Владика Максим написао књигу, Атанасије – један животопис, која је један од прилога о њему, као што су и друге књиге и списи које је сам Владика Атанасије написао, као и његово Петокњижје, које је радио пред саму кончину и недавно објављено. Имамо сада велике ризнице за оне који буду хтели и тражили воде живе да пију, да слушају речи и којим нас је учио и које нам је говорио. Љубав Владике Атанасија наставља и даље да нас греје са Неба, да окупља ”мутави народ”, децу, да сви прослављамо живога и васкрслога Господа, да се напајамо на Живоносном источнику, која је Пресвета Богородицам, која нам је родила Христа. Ево, и ово место и овај његов гроб је један од живоносних источника. Сигуран сам да док год будемо живи, док нас тело буде слушало, долазићемо да се појимо на њему и да се окупљамо крај његовог гроба, што народ свакодневно и чини. А свакодневно много људи послуша његове беседе и сети се речи и благослова које нам је оставио. Сада разумемо да ниједна његова грдња, његов прекор или поука није била без разлога, него је то оно семе које је остављао нама и којег смо се држали. Због тога, колико год се будемо држали њега, толико ће и он нама даривати снаге и љубави с Неба да опстајемо и остајемо оно што јесмо и оно где смо и оно на начин како будемо ми знали и умели. Хвала Господу, Пресветој Богородици, свим људима и нашем косовско-метохијском народу који исто ово непрестано мисли и сећа се Владике Атанасија и помиње његове речи, његове посете. И данас се сви, без обзира што он није физички са нама, сећају сваке његове посете. Он је стална тема о којој се говори а његове посете и његови доласци се препричавају, као и све што је чинио за нас. Ето, благодаћу Божијом, на том путу Господњем, сви ми, Владика Димитрије као епископе, игумани, монаси, монахиње, верници, свако од нас, чинимо тај мозаик који је Владика Атанасије правио за живота и свако од нас је по неки мали каменчић, а Господ зна и време ће показати ко је у којем делу тог мозаика. Христос Васкрсе! На Источни петак у Манастиру Тврдошу 2022. године https://mitropolija.com/2022/05/02/besjeda-igumana-mihaila-grob-vladike-atanasija-jos-jedan-zivonosni-istocnik/
  11. “Добро знај, Белведер није пао. А хелихоптер је ваш пораз” – каже ми момак, који би по мојој процијени могао имати неких 24 или 25 година, док стојимо на цетињској аутобуској станици, чекајући превоз до Будве. Одјевен је у навијачком стилу, попут јунака из енглеског филма “Football factory”: Носи црни качкет, фирмирану мајицу са крагном, кратки шортс и патике. Обраћа ми се као да је у неком заносу и под навалом емоција. Мисао често ни не заврши до краја, али не због тога што му недостају ријечи, већ због журбе да ми за кратко вријеме што више тога саопшти. Поред нас, на станици је и за наш разговор прилично незаинтересовани младић, за којег претпостављам да студира Музичку академију, будући да на леђима носи торбу са инструментом. “Крајње је вријеме било да цетињска скупштина донесе одлуку о манастиру. Сад ће црногорски поп тамо да чита мисе и молитве”. Кажем му да се термин “миса” користи у једној другој хришћанској конфесији. Такође сам га упитао и да ли зна било кога од тзв. свештенства да је из старе Црне Горе, а да је члан те посве необичне пара-црквене организације, за коју се он нада да ће ускоро “читати мисе” у манастиру. Каже да му то није ни важно. Једино је битно да манастир коначно буде доступан и Цетињанима, јер, по њему, то до сада није био случај. Нема ништа против да и Срби тамо долазе, али се мора знати шта је чије. Мене је више пута видио како, пролазећи увече поред кафића у који он излази, идем у богословски интернат. Распитивао се о мени, али ми је заборавио презиме, баш као и то које сам племе. Само зна да сам “однекле из Катунске нахије”. То га и највише буни, будући да никако не може да схвати како смо ја и људи попут мене постали “посрбице”. Сматра да је ту вјероватно у питању некаква црногорска пизма и инат, који су и њему самом неразумљиви. Ускоро је стигао и дуго очекивани аутобус. Иако је у њему било доста празних сједишта, млади комита је, ипак, одлучио да сједне поред мене. На питање да ли је запослен, одговара да није. Покушавајући да се нашалим и скренем тему са политике, кажем му да је он тренутно у фази коју Американци карактеришу као “between the jobs”. На то само одмахује руком и враћа се на њему битне теме. Док говори, сво вријеме гестикулира рукама, повремено устајући са сједишта. Прича прилично гласно, као да жели да његову аргументацију против ‘великосрпске окупације” чују сви путници у аутобусу. Са нарочитом пажњом га посматра двоје старијих француских туриста, којима је мало шта ту јасно. Но, ипак га са посебном пажњом и чуђењем слушају. Каже да је белведерска ноћ нешто најљепше што му се икада догодило, те да ће је памтити читав живот. Заувијек у срцу ће му бити урезана енергија и занос који је осјетио код својих сабораца и другарица комиткиња. На све то, свечаним и важним тоном додаје: “Белведер је за мене нови Вучји до. О њему ће ђеца једног дана читати у историјским читанкама”. Питам га зна ли кад је била битка коју помиње и гдје се географски и просторно Вучји до налази. Каже ми да не зна. Његова искреност ме је изненадила, будући да је могао да одглуми да је љут што га то уопште и питам, те на тај начин избјегне одговор. Даљи ток нашег разговора ми је открио једног у суштини доброг и простодушног младића, који живот проводи у лошем окружењу, у погрешном времену. Покушавао сам да га убиједим у то да је најбитније да нипошто не одлази код људи који се лажно представљају као свештеници, ма колико му то изгледало као “права црногорска прича”. Са Богом и са Црквом се није шалити! За остало како хоће. Не знам колико сам успио у том свом труду, будући да је без поздрава из аутобуса изашао на будванском булевару и запутио се у правцу Словенске плаже. Тамо ће посматрати море, док поред њега буде пролазио један сасвим други свијет, заокупљен неким другачијим, животним питањима. Са првим знацима сутона, кренуће према булевару у намјери да ухвати аутобус за Цетиње. И тако ће му проћи још један дан, слично као у пјесми загребачког бенда Хладно пиво, из времена кад су правили неку квалитетнију и искренију музику: “Од буђења до дневника убио сам још један дан још један круг на мом вртуљку сада сам ту, поново на почетку” . А живот пролази. Вријеме и смрт, ти сурови господари овога свијета, се труде да избришу или макар изблиједе многе тренутке које човјек сматра за свој живот важним. Ишчезне и изблиједи лако све оно што није везано за истинску љубав, вјеру и наду. Тако ће, прије или касније, изблиједити и сјећање на пламен ватре запаљених белведерских гума… Извор: Радио Светигора
  12. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. ,,Ова претпоставка је део теоријског модела универзума названог конформна цикличка космологија.'' https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/4108385/nobelovac-rodzer-penrouz-univerzum-pre-naseg.html
  14. Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са Високопреосвећеним Митрополитом запорошким г. Луком из Украјинске православне цркве, уз саслужење свештенства и монаштва, служио је данас, на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној овом светитељу у острошком скитуЈован Долу код Никшића. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Митрополит је рекао да се данас сјећамо једног од најстрашнијих дана у историји рода људског, уз подсјећање да је најстрашнији дан распеће Господа нашега Исуса Христа, “а иза њега исто тако страшан дан јесте управо усековање главе Светог Јована Крститеља”. “Свети Јован Крститељ је највећи међу пророцима, највећи рођени од жене, како је рекао сам Господ за њега, био је претеча Христов, Његов свједок прије Његовог доласка, он је крстио Господа у ријеци Јордану и прорекао Његово страдање и распеће.” Владика је подсјетио да је управо на данашњи дан, по наредби ондашњег владара Ирода, овом великом Божјем угоднику и страдалнику глава била посјечена. Иако је Ирод имао поштовање према Светом Јовану, чак и волио да разговара са њим, осјећајући да је он праведан човјек, као што га је и читав народ прихватио као таквога, он је на једном пиру у пијанству обећао Саломији, Иродијадиној кћерки, због њеног играња, да ће јој дати све што заиште, а она, по мајчином наговору, затражи главу Јована Крститеља и он заповиједи да Јовану одсеку главу и да је донесе на тањиру. “Можете замисли какав је то страшан догађај. Посјекли су главу Светог Јована Крститеља. Послије тога ученици Јованови су га сахранили, а његова глава се у времену појављивала на разним мјестима. Рука Светог Јована, која је крстила Господа у Јордану, и то је чудо Божије, која је ишла од Јерусалима, Палестине до Цариграда, стизала и до царскога двора рускога, на крају је предата од Марије Фјодоровне, потоње руске царице, преко Митрополит кијевског Антонија Храповицког, краљу Александру Карађорђевићу, такође мученику”, бесједио је владика. Подсјетивши да су послије бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, Петар Други Карађорђевић и Патријарх српски Гаврило пренијели и тајно похранили у манастиру Острог светиње: руку Светога Јована Крститеља, заједно са дјелом Часног крста, које се данас налазе у Цетињском манастиру, и иконом Мајке Божје Филеримске, која се налази у Музеју Црне Горе на Цетињу, Високопреосвећени је изразио наду да ће се и икона вратити Цркви и да ће те три свехришћанске светиње бити похрањене у Саборни храм Свете Тројице, који је предвиђен да се гради изнад Цетињског манастира. “Храм Свете Тројице је започет да се гради приликом крунисања краља Николе 1910. године и камен темељац се чува код мене у кабинету на Цетињу. На том камену темељцу пише: Овај храм се подиже у вријеме краља Николе, подиже га цар Николај Други, августа 1910, године. Ја се у Бога надам да ћемо идуће године почети да градимо храм, да ћемо положити тај камен темељац у славу Божију – Свете Тројице, и у част Царских страстотерпаца Романових, који су такође мученички, као и Св. Јован Крститељ, пострадали 1918. године.” Архиепископ цетињски Амфилохије је поздрављајући драгог госта Митрополита запорошког Луку, који је донио благослов дивне благословене кијевске Руси и Митрополита Онуфрија, казао да је Украјинска православна црква страдална, као што је наша Митрополија: “Та Црква страда од сличнога безумља, нажалост у томе учествује и Васељенски патријарх по својим немоћима људским, притиснут од сила овога свијета. Даће Бог да се то поново поправи, а Митрополит Онуфрије је сачувао са својим митрополитима, епископима, јединство Православне цркве свесловенске кијевске Русије. Ево благослов тога јединства, те јединствене Цркве, дошао је и овдје код нас, да заједнички прославимо овај страшни догађај у историји Цркве – мученичко страдање Светог Јована Крститеља Христовога.” На крају Свете службе Божије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је владику Луку даривао у знак јединства и љубави панагијом Мајке Божије, иконом Светога Василија и књигама, истичући да је његово присуство велики Божји благослов и потврда да је Црква Божја једна света саборна апостолска: “То јединство се темељи на Христу Господу, на Светој литургији и Светом причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, на Тајни крштења у име Оца и Сина и Духа Светога, на Тајни Духа Светога животворнога којим се запечећујемо, на Тајни живота у Христу и у времену и у вјечности.” Благодарећи на дару Његово вископреосвештенство Митрополит Лука је казао да му је част, коју је имао више пута још од 2006. године, да служи са владиком Амфилохијем и у сјећање на данашњи дан поклонио му крст, панагију и икону Св. Теодосија исповједника: “Молим за ваше молитве за нашу отаџбину. Ми се саосјећамо са вама јер све што ви проживљавате и доживљавате у Црној Гори и ми доживљавамо од стране наших власти. Невјерујући човјек ће да сједне и плаче, а вјерујући ће увијек да се моли Богу и једни за друге. И заиста смо ми једно, и то што ми маштамо и сањамо је јединство у Духу и у времену и у вјечности. Данас смо једним устима и једним срцем са народом Божијим прослављали Бога.” Високопреосвећени Митрополит запорошки г. Лука из Украјинске православне цркве је казао да се Свети Јован Крститељ није бојао никога и ничега и да је увијек говорио истину и борио се за правду, као и да се Митрополит Амфилохије не боји никога и ничега, да и он увијек говори истину и бори се за правду: “Ви сте прије избора у Црној Гори рекли да за своје 82 године нисте излазили на изборе, али да сада излазите и позвали све да изађу. И ваш глас је био одлучујући јер га је чуо народ Божији. Ви као добар пастир можете рећи Господу: Ево ја и моја паства; а паства са своје стране може рећи: То је наш пастир за којим ми ходимо, који нас води у Царство Божије својим примјером, животом и молитвама.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године. 1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања? - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве. Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион. Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење. Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи. Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства. 2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе? - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије. 3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења? - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија... Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма. 4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви? - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године. Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју. 5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве? - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији. 6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве? - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани. Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова). 7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори? - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима. Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе. 8. Који је по Вама пут изласка из кризе? - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“. 9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску? - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве. Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена... Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић. 10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика? - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији. Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца. Разговор водио, Дејан Давидовић новинар Извор: Подворје СПЦ у Москви
  16. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. На Празник Вазнесења Господњег-Спасовдан у четвртак 28. (15) маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије богослужио је у Храму Вазнесења Господњег у селу Врточу на Спасовини, у Храму који прославља своју славу. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Саша Црљић, Синиша Сердар, протонамјесник Никола Аркула, презвитер Савко Плавшић и протођакон Немања Рељић. У својој празничној бесједи Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије подсјетио је окупљене вјернике на Божији Домострој Спасења Који је Премудро устројавајући благоизволио да спаси овај свијет дошавши у њега, рађајући се као човјек, пострадавши и васкрснувши трећи дан из гроба и затим узнијевши људску природу пред Престо Бога и Оца омогућивши на тај начин творевини да постане бог по благодати. Након заамвоне молитве извршен је трократни опход око храма како се врши по обичају и благословено је славско кољиво и колач. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу четврту по Васкрсу – Раслабљеног, 10. маја 2020. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У литургијској проповједи Преосвећени Епископ је бесједио о јеванђељској причи о чуду исцјељења раслабљеног у Бањи Витезди. Звучни запис беседе “Господ је дао здравље овом човјеку, не преко неког вештаства, него га је исцијелио својом ријечју Божанском, силном. Било је важно и то што му се обратио као човјеку, јер га је тиме уздигао у његово право, истинско, људско достојанство, али Божја сила је подјествовала преко Његове ријечи те се он исцијелио и душевно и тјелесно“. “Ово није само један примјер, Господ је исцијелио многе, али, што је за нас посебно важно, Господ је ту силу дао својим ученицима, апостолима и многим својим ученицима после апостола. И ми имамо такве примјере овдје, у нашем мјесту – Свети Василије Острошки је један од Господњих ученика коме је Господ дао ту силу да исцјељује душевне и тјелесне болести“, казао је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. То је нарочито важно поменути истакао је Његово Преосвештенство, у овим временима када се предузимају толике мјере против заразе која дјелује у свијету, али, у исто вријеме, по његовом мишљењу, има, такође и много манипулација. Извор: Радио Светигора
  19. Полиција је данас, на велики православни празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим-Цвијети привела на информативни разговор нашег Архипастира-високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, који је Свету архијерејску литургију служио у манастиру Златица, и свештенике који су му саслуживали: протојереја-ставрофора Велибора Џомића, свештеника Леку Вујисића, ђакона Ивана Црногорчевића и комплетно свештенство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис разговора Након изласка из подгоричког Центра безбједности свештеник Мирчета Шљиванчанин је, у изјави за Радио „Светигору“, казао да је, након празничне службе у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења, коју су свештеници служили без присуства вјерника, готово цјелокупно свештеничко братство Саборног храма приведено на информативни разговор. Приведени су: старјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шиванчанин, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Павле Божовић. И протојереј Миладин Кнежевић, који је био кренуо у Никшић, гдје живи, заустављен је на магистралном путу Подгорица-Никшић код ресторана ,,Огњиште“ одакле је приведен на инфромативни разговор. “Овим чином је показано да је у питању лоша намјера а не брига за очување здравља народа. Ово је, очито, још један у низу атака на нашу Цркву“- каже отац Мирчета. Он објашњава да је свештенство подгоричког Саборног храма, поштујући мјере надлежних инстутуција донијете поводом пандемије вируса корона, Свету службу Божију, поводом великог празника Цвијети, служило у раним јутарњим часовима, без присуства вјерног народа. ,,Након одлужене службе отворили смо Саборни храм да би вјерници, поштујући прописе надлежних институција, могли да уђу, да се самостално помоле Богу и упале свијећу, с обзиром да је данас велики празник Цвијети. Вјерници су, након што смо отворили врата храма, почели да долазе, поштујући све прописе и социјалну дистанцу улазећи по двоје, што су регулисали наши црквењаци (службена лица Саборног храма) који нијесу дозвољавали да се у храму окупи више људи. Вјерници су у реду, поштујући прописану социјалну дистанцу, чекали испред храма да уђу у светињу“- свједочи свештеник Шљиванчанин. Отац Мирчета прича да су свештеници, након службе, отишли у просторије храма како би се договорили о богослужењима у току предстојећих дана Велике недјдеља-недјеље страдања Господњих. “Чули смо убрзо да је дошло више полицајаца испред храма и да легитимишу људе, у шта смо се и увјерили кад смо изашли напоље. С обзором да су дошли у храм да се Богу помоле и упале свијећу, или су туда само пролазили, не мислећиу уопште да сврате у храм, људи су тиме били зачуђени тражећи објашњење и објашњавајући да нијесу прекршили никакве мјере. И ми смо покушали да објаснимо полицији да људи заиста поштују мјере и да не треба да их узнемиравају јер је данас велики празник и ми само желимо да искажу своје вјерске потребе. Покушали смо да објаснимо да улазак у храм није забрањен и да се тиме не руши ниједно правило. На све то позвани смо да дођемо у Центар безбједности и да дамо изјаве, без икаквог објашњења због чега нас воде у полицију, осим да су наређења добили од виших инстанци“- каже отац Мирчета. Отац Мирчета Шљиванчанин даље каже да су свештеници поступили по захтјевима полиције. ,,Када смо дошли у Центар безбједности добили смо информацију да ће, нажалост, и наш Митрополит Амфилохије са свештеницима са којима је богослужио у манастиру Златица: протојерејем-ставрофором Велибором Џомићем, свештеником Леком Вујисићем и ђаконом Иваном Црногорчевићем, и још неколицином вјерника који су тамо чтецирали и појали такође бити приведени. Мислим да је ово први пут у историји Црне Горе и наше Цркве да је један од најугледнијих Архијереја, какав је наш Митрополит Амфилохије, и толико свештених лица било приведено у полицијске просторије. Заиста ружне сцене“- свједочи отац Мирчета. Свештеник Мирчета даље каже да је услиједило појединачно давање изјава и да су, након неколико сати, пуштени да иду кући, додајући да не зна каква је даља процедура јер ће се тиме бавити наши правници а очекује се и званично саопштење наше Митроплије поводом ових немилих догађаја. ,,Желио сам да упознам слушаоце Радија Светигора, наше вјернике и пријатеље, о свему што се десило и да захвалим вјерницима од којих смо добили на стотине позива и порука бриге. Сви они су запањени тиме што је, на један од највећих хришћанских празника- Цвијети, пред Недјељу страдања Господњих, Митрополит Амфилохије и подгоричко свештенство приведени и поред тога што смо више пута до сада показали да поштујемо мјере надлежних институција, донијете поводом пандемије вируса корона, које не ударају на суштину наше вјере. У складу са тим привремено смо обуставили и литије, и рад Цетињске богословије, и часове вјеронауке и духовних центара, богослужења смо свели на минимум, и јутрос смо служили без присуства вјерника. Али све ово изгледа да није било довољно и ја не знам шта још треба да учинимо“-пита се отац Мирчета. Отац Мирчета је објаснио да празничне литургије, поготово у Велику недјељу, представљају израз суштине наше вјере и онога што значи живот и постојање Цркве и нас као Хришћана. ,,Ми као свештеници просто не можемо да не служимо свете службе Божије, прослављајући на тај суштински начин ове празнике који су највећи и најважнији у току године. Морамо и вјерницима омогућити минимум, а то је да дођу и да се помоле у храму макар након богослужења. Људи су запрепашћени, не могу да вјерују да се ово дешава. Сви бринемо о здрављу својих ближњих и свом личном, али ово је нешто што је невјероватно. Данас је приведено и неколико вјерника, чак и неки људи који нијесу ни планирали да уђу у ухрам већ су се скупили видјевши да се испред храма нешто дешава. Највећи скуп је, у ствари, и био кад је полиција почела да реагује и легитимише народ позивајући их на разговор. Тада су, у ствари, највише и нарушене мјере, јер су све до тада људи држали ред и дистанцу много уредније него што смо имали прилике да видимо, док смо ишли ка Центру безбједности, поред продавница, пекара или пумпи. Пред храмом су мјере много више потшоване него пред свим тим објектима“ наглашава отац Мирчета, захваљујући вјерницима на бризи и љубави, показавши данас да су дјеца Цркве и да брину за свију Цркву и њене пастире. Извор: Радио Светигора
  20. Митрополија црногорско-приморска организовала наставу вјеронауке путем Фејсбука. Часови носе универзалну хришћанску поруку и поуку, тако да након два онлајн часа која су већ емитована, имамо много добијених порука похвале и захвалности из многих земаља свијета гдје наш народ живи. Крајем марта, тачније у суботу 28. марта, најмлађи су имали прилику да онлајн, на Фејсбук страници подгоричког Саборног храма Христвог Васкрсења испрате часове вјеронауке. Како су почели протекле седмице, тако ће се наставити до даљњег како је одлучио Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске. Тако ће млађи полазници вјеронауке, основношколци, поуке из вјере овим путем добијати суботом од 18 часова, док настава за средњошколце почиње у 18.30 часова. Часове је могуће пратити преко Фејсбук странице Саборног храма Христовог Васкрсења на адреси: facebook.com/hrampodgorica; такође и на Јутјуб каналу Саборног храма као и одређене садржаје на инстаграм страници: instagram.com/sabornihrampodgorica. Као и досад, часове ће им држати њихови вјероучитељи, најављује протојереј Мирчета Шљиванчанин, координатор Катихетског одбора Митрополије. Свештеник Шљиванчанин објашњава и зашто су се опредијелили за овај вид наставе. – Познато је да су усљед пандемије корона вирусом, а на препоруку релевантних здравствених институција обустављена јавна окупљања у нашој земљи, а из разлога спречавања ширења нове заразне болети. Наша Митрополија, као и друге епархије СПЦ у Црној Гори, вођене бригом за здравље људи, што је у бићу саме Цркве, одмах и привремено су обуставиле и величанствене Литије, али и наставу вјеронауке, рад Богословије, рад духовних центара, пробе хорова и слично. Како настава вјеронауке представља један од најважних сегманата мисије Цркве, наш Катихетски одбор је дошао на идеју да у новонасталим условима, захваљујући савременим технолошким помагалима, организује наставу вјеронауке преко интернета. Све ово наравно са благословом митрополита Амфилохија. Циљ је да са нашом дјецом, која редовно похађају наставу вјеронауке при парохијама и храмовима Митрополије, останемо макар и на овај онлајн начин заједно, да се кроз овакве часове поучавамо вјери и да дјеца и омладина имају прилику да слободно вријеме испуне квалитетним и корисним садржајем – каже Шљиванчанин. Он додаје да су часови првенствено намијењени дјеци из парохија Митрополије црногорско-приморске, но, пошто су друштвене мреже отворене за све, ове часове могу да прате сви заинтересовани независно од тога гдје живе. – Часови носе универзалну хришћанску поруку и поуку, тако да након два онлајн часа која су већ емитована, имамо много добијених порука похвале и захвалности из многих земаља свијета гдје наш народ живи и то и од дјеце и њихових родитеља – каже Шљиванчнин. Иначе, часови су прилагођени за двије старосне групе – основношколски и средњошколски узраст. – Теме за млађу дјецу су празници који нам предстоје, они који претходе Васкрсу, Васкрс као највећи празник и они празници и догађаји који су након Васкрса. За средњошколску групу кроз ове часове за сада тумачимо Симбол Вјере, а то су основне истине вјере – појашњава Шљиванчанин. С обзиром на ово стање, али и претходну праксу да се дјеца ангажују на конкретним задацима везаним за престојећи празник Васкрс, занимало нас је и како ће вјероучитељи испунити овај дио наставе вјеронауке. – Потрудићемо се да дјеци у њиховим домовима дамо неке идеје како могу у овим условима да се радују празнику Васкрсења Христовог, заједно са породицом. То неће моћи замијенити ону радост коју сви доживљавамо када саборно у својим црквама славимо празник над празницима Васкрсење Христово, али ће бити помоћ да и у овој изолацији у којој смо сви, на најбољи могући начин доживомо овај велики празник и осјетимо његову радост – појашњава свештеник. А, на који начин ће дјеца полагати, односно добити оцјене, ако се сиутација с пандемијом продужи, Шљиванчанин каже да се “моле и надају у милост Божију да ће ово искушење што прије проћи и да ће сви који су обољели што скорије оздравити и вратити се својим породичним и пословним обавезама”. – Што се тиче наставе вјеронауке најважније је да се дјеца што прије врате да се са својим вјероучитељима и другарима друже, пјевају у цркви, играју и уче. Класично оцјењивање као у државним школама у настави вјеронауке какву имамо у Митрополији није важан дио наставног процесе и то изостаје и кад су редовне прилике – објашњава Шљиванчанин. На крају, протојереј Шљиванчанин истиче: “Вјерска настава која преноси поуку о љубави према Богу не заоборавља ни поуку о важности љубави према човјеку”. Такође вјеронаука не само да оплемењује, већ и употпуњује опште образовање јер религија је један од стубова људске цивилизације и културе. Преплет историје Цркве и државе “Вјеронаука или поучавање о вјери присутно је у Цркви у разним видовима кроз цијелу њену историју. Основни циљ вјеронауке је, како то неко лијепо рече, да дјеца (или одрасли јер и одрасли могу бити ученици вјеронауке) сретну Бога, да упознају Бога и да се сједињују са Њим у Тајни Цркве кроз Свету Литургију”, истиче протојереј Шљиванчанин. Такође, оне који нијесу чланови Цркве вјеронаука упућује зашто би то требали бити, а оне крштене, упућује како још више да уроне у тајну живота у Богу, објашњава Шљиванчанин што је срж ове наставе. Он додаје: – Немогуће је на прави начин знати историју Црне Горе, која је као ријетко гдје преплетена са историјом Цркве на овим просторима, без знања о Хришћанству односно Православљу. Такође и књижевност и умјетност стварана кроз историју у Црној Гори је и те како настајала у окриљу Цркве. Има још много свједочанстава која нам говоре да без познавања вјере није могуће на прави начин познавати ни друге науке. За то би нам требало много времена али оно што је сигурно је да вјерска настава позитивно утиче и на опште образовање – каже Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У време прославе великих јубилеја СПЦ, 800 година самосталности и 100 година од уједињења њених епархија, навршава се и век "Гласника" - најстаријег службеног листа СПЦ са најдужим континуитетом излажења. Звучни запис разговора Ово је био повод уредништву и редакцији да, уз први број у овој, 2020. години, пред јавност изнесу репринт издање првог броја по васпостављању Патријаршије Српске, објављеног 1/14. јула 1920. године. О најстаријем црквеном гласилу и значају поменутог репринта којим је свету предочена одлука и јасна порука о уједињењу СПЦ, за Радио Слово љубве говорио је главни и одговорни уредник "Гласника", протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, појашњавајући прилике из времена пре једног века када се у новонасталој држави догодило духовно и административно јединство свих обласних делова у једну Српску Православну Цркву. Извор: Радио Слово љубве
  22. Архиепископ цетињски Митзрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ каракаски и јужноамерички (Руске заграничне цркве) г. Јован служио су јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Саслуживало је свештенство Митрополије, али и игуман манастира Бањска Данило, Светих архангела код Призрена Михаило, Зочишта Стефан, јеромонах Петар из Високих Дечана и двојица свештеника из Русије – јереји Кирил Кобрин и Максим Бражњиков. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља митрополит Амфилохије је рекао да су хришћани свједоци Божанске свјетлости. „Нарочито они који су заиста, и свој живот и сво своје биће и живот испунили том свјетлошћу. То су свети Божји људи. Данас славимо једног од таквих – Светога Јефтимија Великога“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је свједок те свјетлости и Свети Јован Крститељ. „Чија рука нас благосиља из овог светог ћивота Светог петра Цетињског, она рука која је била на глави Господњој у ријеци Јордану, када се Господ крстио и када се открила најдубља тајна бића и Божанског и Божје творевине, и људскога бића – тајна Оца и Сина им Духа Светога Бога љубави“, рекао је Владика. Рекао је да међу те свјетионике спада и Свети Петар Цетињски Чудотворац. „Његове мошти већ толико времена овдје сијају том свјетлошћу, просвећују све оне који их цјеливају“, казао је он. Митрополит Амфилохије је нагласио да су сви хришћани призвани да буду синови свјетлости, а не синови таме. „Вјечну Божанску свјетлост хришћани примају у тајни светога крштења. Зато се тајна крштења назива просвећење. Прави назив за крштење је – тајна просвећења, просвећења свјетлошћу Оца и Сина и Духа Светога“, објаснио је Владика Амфилохије. Владика је нагласио да је посебни благослов данашњег сабрања присуство Владике Јована и архимандрита и јеромонаха из косовско-метохијских манастира. „Косовски завјет није ништа друго него је потврда у животу овога нашега светосавскога народа те вјечне и непролазне свјетлости, Христове свјетлости, потврда Новога завјета. Косовски завјет је један од изданака, један од пламенова Новога завјета“, објаснио је егзарх Трона пећкога. Након причешћа вјерних, на крају Литургије, Владика Амфилохије је селектору церногорске ватерполо репрезентације Владимиру Гојковићу додијелио на благослов икону Богородице Филеримске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. JESSY

    Један је Чола...:)))

    Interesovanje za koncerte Zdravka Čolića ne prestaje! Karte za četiri nastupa u najvećoj hali na Balkanu planule su neviđenom brzinom, a publika je i dalje u potrazi za svojim mestom na najvećem spektaklu godine. Želja fanova, najvećoj muzičkoj zvezdi, uvek je bila zapovest pa je rešio da otvori i peti koncert, koji će održati 27. decembra u Štark areni. Čolić je od početka svoje karijere bio apsolutni rekorder u broju koncerata, prodatih albuma i hitova od kojih neki žive pola veka! Te rekorde ruši i danas! Ovakav uspeh možda i ne treba da čudi. Još od prve velike turneje davne 1978. godine na kojoj je promovisao rekordni album „Ako priđeš bliže“ rasprodast u više od milion kopija , do današnjeg dana niže uspehe, koje ne polaze za rukom nikome. Ankete časopisa proglašavale su ga za najdražu ličnost, a svaka naslovna strana imala je Čolin lik. Devojke su doslovce padale u nesvest kada bi ga videle. Bio je zvezda u svim svojim bojama i nijansama, a popularnost i uspeh nije pratila očekivana nadobudnost. Naprotiv. Bio je skroman kakav je i ostao danas. Snimio je 15 studijskih albuma, održao na hiljade koncerata i prodao milione albuma, kilometre ploča i drugih nosača zvuka! I bez dileme, on je naša najveća zvezda svih vremena!
  24. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у понедељак, 13. јануара 2020. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Празнично вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Владо Поповић. Звучни запис беседе Молитвено учешће у празничном вечерњем богослужењу узели су епископи бачки г. Иринеј и мохачки г. Исихије. На дан празника, 1/14. јануара, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да је, у предхришћанско време, обрезивање детињега тела у осми дан по рођењу требало да подсећа људе на верност завету Божјем. Црквени песник је о данашњем богослужењу богонадахнуто клицао бескрајном Домостроју спасења и бескрајном снисхођењу Божјем према нама, пре свега у самој чињеници очовечења вечнога Сина Божјега, а затим у чињеници да Он пристаје и на обрезање по старозаветном пролазном закону и, најзад – што је врхунац тога смирења и те љубави – пристаје на распеће на Крсту за живот света, на силазак у адску невиделицу да би на светлост Божјега Дана извео одатле све од Адама до Њега Самога. То је огромна Тајна љубави и смирења, коју Сâм Господ поставља пред нас, позивајући и призивајући и нас да то буде, по нашој вери и нашој моћи, садржај и програм наших живота на земљи, истакао је Епископ бачки. Епископ је такође указао на значај личности светога Василија Великог, напоменувши његов немерљив допринос у многим аспектима живота и богословља Цркве Христове. Свети Василије Велики је један од највећих, најмудријих, најоблагодаћенијих учитеља Цркве, који показује пуноћу вере у Свету Тројицу као Једнога Бога, навео је владика Иринеј. Владика бачки г. Иринеј је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  25. У 28. недјељу по Духовима – светих Праотаца, другу пред Божић 29. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Материце и празник Светог пророка Агеја и Свете Теофаније Царице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Миленко Јекић которски парох и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. После читања зачала из Светог Јеванђеља о званим и изабраним, сабране је бесједећи поучавао о. Дарко, који је тумачећи ријечи Светог Писма казао да прочитана прича може бити схваћена као прича о народу Божијем, али и као прича о свим народима, групама, људима, идентитетима. – Народ Божији се углавном посвети својим активностима и самом себи и то је вјечити проблем свих народа који хоће да живе свој живот, народа који се предаје гордости, посвећености себи, а не позиву Божијем. Онда заиста такви народи почињу на позив Божији да се одричу силе Божије и да налазе изговоре зашто да не учествују у Царству Божијем. Од свакидашњих послова, до великих прослава, од изговора ”купих њиву и одох да је пробам”, до изговора ”ожених се и не могу ти доћи”. Такви народи се одричу силе Божије. Онда Господ призове врло често и оне народе који живе можда на неком окрајку историје, као некада Словене, преко светих Кирила и Методија, да они буду ти који ће учествовати у Царству Божијем, да они буду ти које ће Господ призвати – казао је о. Дарко. Подсјетио је да је један од највећих дарова које људско биће може имати, дар материнства, те да Црква Божија управо данас прославља тај дар. Према ријечима Апостола Павла, мајке ће се спастити рађањем дјеце, што данас нажалост, казао је о. Дарко, многи осуђују. – Најлажнија од свих лажних ријечи данас је ”пустите ме да живим” јер духовна смрт је у данашњем свијету названа животом. Данас млад човјек живи док се заправо предаје смрти. Тек кад почиње његов живот када себе даје другом бићу и када тим давањем себе настане треће биће и породица заличи на цркву, то је данас названо крајем живота. Ми немамо пречег задатка данас него да се не миримо са лажним језиком, са лажима са којима живимо – казао је о. Дарко и нагласио да се великом ријечју завршава данашње Јеванђеље, ”много је званих, али мало изабраних”. Извор: Манастир Острог
×
×
  • Креирај ново...