Претражи Живе Речи Утехе

Честа и врло позната реч за верујуће људе. Мало мало, па се може чути: „У искушењу сам…“, „То ти је искушење…“, „Снашло ме искушење…“. Много и прилично лако користимо ову реч. А шта су искушења заправо? Одакле и на који начин могу да се појаве? Какав однос треба да заузмемо према искушењу? Свему овоме нас поучава велики Григорије Палама. „Не желим, браћо, да вам остане непознато да се искушења јављају у двојаком виду и због тога ћу сада говорити о томе. Искушења долазе људима и кроз радост и кроз жалост, и кроз здравље и кроз болест, и кроз славу и кроз срамоту, и кроз богатство и кроз сиромаштво. Међу њима су далеко тежа она која долазе кроз насладу и здравље, кроз славу и богатство, и то је уистину тако. Ја, међутим, не желим да вам говорим о том двојаком виду искушења. Шта бих, онда, желео да сада сазнате? Пажљиво слушајте и дознаћете. Овај велики Јаков, који се по телу назива братом Господњим услед веридбе Дјеве Богородице са Јосифом која се догодило према божанственом домостроју, каже: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења… Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан, примиће венац живота. Затим је, као да му је неко рекао ово: „постоје и они који хуле када падну у искушење, док други потпуно падају у очајање; неки на себе стављају омчу уколико искушења долазе од прирођених или телесних узрока, од страсти и жеља; догађа се да неки падну и у (грех) убиства, а да се неки предају разузданости; зар су и таква искушења од Бога, зар и она доносе венце“, додао: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша, јер Бог је непријемчив за кушање злом и не куша никога (ст. 13). Под „искушењима“ се овде јасно подразумевају зло и грех и пад у њега (грех), због чега Христос није подлегао искушењима, иако је био искушаван: Пошто је и Сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани (Јевр. 2; 18). Након што се крстио на Јордану, Он се, како приповеда Еванђеље (Мт. 4; 1), попео на гору да би био искушаван. Искушењима се називају и недаће које људима долазе споља у виду телесних страдања, као и сами демонски напади (насртаји), иако су у Његовом случају били безуспешни. Искушењима се називају и греси којима бива искушаван сваки од нас, као што каже и сам Јаков: Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља, затрудневши, рађа грех, а грех учињен рађа смрт (ст. 14-15). Какву смрт? Вечну, која услед греха доводи до разлучења душе од Бога и за којом, почев од Адама па до свршетка света, следи и телесна смрт. Тада, у будућем веку, за оне који се нису овде покајали уследиће неизрециве и бесконачне муке душе и тела, праведно осуђених од Онога Који има моћ да и душу и тело погуби у пакленом огњу. Бежимо, браћо, колико год можемо од таквих искуше ња, јер је бежање од њих у нашој моћи. Када видимо да смо пали у такво искушење, јадикујмо због тога. Ако због њега будемо жалили како доликује, принећемо истинско покајање које неминовно води ка спасењу“.[1] [1] https://svetosavlje.org/gospode-prosveti-tamu-moju-sabrane-besede/33/ извор

Онај ко је пажљиво читао поуке Светих Отаца Цркве, сигурно је приметио да се у овим учењима највише говори о покајању, смирењу и плачу пред Богом због својих грехова. Оци су о томе тако много писали да се готово на свакој страници у књигама Светих Отаца може наћи слична поука. Међутим, ма како чудно то било у наше доба Хришћани највише занемарују, унакажавају и нарушавају управо ово учење, овај најважнији закон духовног живота. И то није случајно! Овај век иде ка свом страшном крају и приближава се време свеопштег одступништва од истине, време када ће ђаво и свеопшта прелест завладати светом, и зато се људи све више заглибљују у своје страсти, падајући у све могуће грехове и заблуде. Прва, пак, болест века овог јесте гордост и баш она највише подиже своју главу. Апостол Павле је јасно прорекао да ће у последња времена људи бити: „Самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2. Тим. 3, 25). И већ сада сваки духовник који се труди да помогне верницима, који долазе код њега да би исцелили своје душевне болести, зна како је то данас сложен посао, како су се ове болести дубоко увукле у људске душе, како су сви од најмањег до највећег обузети безумном гордошћу, сујетом и самољубљем, како су говорљиви, охоли, увредљиви, како су сви својевољни, непокорни, непослушни и неповерљиви. А ово је најтеже у духовном животу. Сада већ ретко ко верује својим наставницима, свако више слуша свој разум, људи се духовницима обраћају само привидно, само зато што је то уобичајено, а у ствари се у свему ослањају на себе. Уопште, врло је жалосна слика садашњег духовног живота и ако би је видео неко од древних Отаца својим очишћеним погледом вероватно не би издржао овакав призор и горко би заридао због наших душа. Тако је Пахомију Великом, који је живео још у четвртом веку од Бога било дато виђење о томе како ће живети последњи монаси. После тога он је дуго плакао, патио и одбијао да једе (из Житија преп. Пахомија по црквеном календару се слави 15. маја). Међутим, ми смо се толико навикли на ову ситуацију да уопште ни не видимо своју несрећу. Многе страсти се данас тако отворено шире у хришћанској средини, према њима се људи односе као према крајње невиним па, чак, и забавним цртама карактера, нико их се не ужасава, не спречава их, мада многи од ових „несташлука“ директно убијају душу и сеју духовну смрт око оног ко испољава дату страст и њоме заражава друге. Из тако јадног стања, због напуштања правилног учења Отаца Цркве, због одсуства искусног и пажљивог пастирског надзора над верницима, дешава се погибељно одступање од спасоносног пута, и то се наравно, пре свега огледа у томе да Хришћани губе (или не налазе) истински дух покајања, правилан поглед на своју греховност, на свој пад. Простије речено: не знамо ко смо ми заиста, у каквом смо односу према Богу, какви смо пред Њим, колика је Његова величина и каква је наша греховна ругоба. Ово знање даје Православље! Сама ова света реч већ много говори: право славити Бога, односно правилно и тачно схватати величину, славу Божију, достојно овој величини изражавати хвалу, славословити Сведржитеља, Творца неба и земље, свега видљивог и невидљивог. Међутим, ово знање је нераскидиво повезано са правилним и тачним схватањем нашег сопственог пада, ништавила и недостојности и да са страхом изговарамо Име Божије. Непрестано величање Бога и непрестано смиравање себе – то је Православље! Наша гордост, наш горди разум ће, ако не почнемо одмах да га обуздавамо и газимо као што Архангел Михајло на иконама гази змију-сатану – по речима Св. Теофана Затворника – обавезно покушати да унакази овај правилан поглед на себе и да нам представи наш пад као не тако дубок, а наше добре особине много лепшим и поузданијим него што то оне стварно јесу. Отуда и проистиче одвратна извитопереност духовног вида, наше духовно око се помрачује, а у души настаје паклени бездан. Колико је несреће ово проузроковало! Ако се пажљиво анализира учење свих јеретика и расколника може се видети да је код њих највише одступања у погледу покајања и у погледу тога како Бог гледа на наша срца, колико је према нама строг и колико снисходљив. Тако римокатолици мисле да се спасу само спољашњим добрим делима без очишћења дубина срца. Протестанти, насупрот томе, сматрају да је довољна само вера, а да дела покајања нису важна, да је све наше грехе искупио Исус Христос на Крсту: само веруј и своју веру исповедај речју и то је довољно. У том смислу се све више и више шире одступања од правилног схватања тога ко смо ми, како треба да живимо да бисмо стекли милост Божију и шта је неопходно за спасење. Пут духовног живота је необично сложен: као што, на пример, није једноставно научити се сликарству или музици: колико је труда потребно за то, знања, навика и разних вежби, при чему се многе навике у уметности развијају некако интуитивно, оне се, чак, не могу јасно изразити или схватити разумом. Притом још много тога зависи од учитеља, од школе. Али, зар духовни живот није сложенији, није ли тајанственији? Овде је велика тајна, овде је готово све невидљиво. Па то је наука над наукама и уметност над уметностима! Како човек у духовном животу може да се прихвати посла нагло, уображено, да се по неком нејасном зову душе предаје власти неких непознатих осећања, да суди о својим покретима и расположењима само по укусу који они производе у нама. У духовном животу су и опасности много ужасније, овде се не може изгубити углед и имовина као у бављењу уметношћу, овде се губи живот и вечност. Овде се среће веома снажно супротстављање злих сила – и унутар нас и споља; овде онога ко иде, на путу срећу поквареност непријатеља, лукавство за лукавством, замка за замком. И ето болне слике: велико је мноштво прелешћених Хришћана. Многи од њих силазе са ума, чине страшне поступке, проповедају небулозе. То је зато што су људи данас почели да извитоперавају и заборављају истинско светоотачко, православно и смирено учење, те се овакве обмане данас прихватају као нормалне „духовне“ појаве. Чак се и разноразни заноси, лажно ревновање и фанатизми, засноване на таквој самообмани, прихватају као „деловање благодати“ и сматрају за плод „препорода вере“, почетак „Новога доба“. архимадрит Лазар Абашидзе извор

Младост је једно тешко и озбиљно развојно доба. У младости се развија максимални развој човекових мисли, и максимално издиференцирана осећајност. Еротска љубав, све је ту. И тако у могућностима које човек први пут открио у себи, и среће појаве које су такође разгранате. Проблем је како одабрати. И онда имате ону причу, каже: „у рату смо се плашили, и јадиковали за сваким младићем који је погинуо“, а онда купују аутомобиле, јуре друмовима и убијају се у саобраћају. Не можемо водити ни децу ни омладину испред, па стати и говорити им шта треба да раде. Ауторитет је веома опасна ствар, и опасна реч. Кад родитељ каже изгубио сам ауторитет пред децом, он у ствари говори глупости. Не води нас кроз живот ауторитет, него нас води љубав и разумевање. Јер без разумевања нема љубави. Тако да када се разумемо, онда се волимо, и као деца, и у еротској љубави. Каже – она мене разуме, деца мене разумеју, ја њих разумем… Разумевање је капија која нам отвара улаз у љубав. А љубав је једна озбиљна ствар. Љубав не можемо научити, са љубављу ми у ствари откривамо живот. Са љубављу откривамо занимање, с љубављу откривамо пријатеља, с љубављу откривамо жену, с љубављу се обраћамо према деци. Тек онда долази памет која нам помаже и разрађује то што ми волимо и према чему се односимо. И сад када погледате време које смо ми преживели, кад су цркве биле празне, а сада када одете у цркву пуне су омладине. Омладини кад даш мало више слободе, они могу и слободније изборе да праве. И грешка је да кад од омладине захтевамо да буду апсолутно послушни нашим мислима. Још некада давно, негде пред грчко време ишли су људи код пророка и пророчних сила, по тим неким светим местима, да виде да ли ће преживети болест, да ли ће престо да се сачува. И онда је неко у Аполоновом храму написао „Познај себе“. И то су људи прихватили а не зна се ко је написао. Онда се појавио Сократ који је био фасциниран тим „Познај себе“, и тако да је почео да разговара са људима да спознају себе. Смисао је у томе што нас наводи да уђемо у дијалог са собом, да будемо стално у дијалогу са собом, да будемо стално на осматрачници. Да посматрамо да ли смо то што смо урадили, што смо помислили добро, да стално будемо у ситуацији да ли је то што смо урадили добро, да будемо стално у бризи над собом. Најлакше се наљутити кад се неко увреди, или се осветити. Али разумети шта се догодило, онда ту темпирану бомбу мржње и увреде отворимо и себи и другима. Дакле та прича „Спознај самога себе“, то је она прича коју би требала да нас учи школа, али школа нас томе не учи. Школа нам даје оцене, и то је све. А то је у ствари ужасно. Проф. др Светомир Бојанин https://zelenaucionica.com/dr-bojanin-ne-mozemo-voditi-ni-decu-ni-omladinu-i-govoriti-im-sta-treba-da-rade/

Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин и ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности? Свако дете, без обзира на то да ли је дечак или девојчица, пролази у периоду од треће до шесте године кроз једну фазу психосексуалног развоја која се у здраве личности завршава тиме да се дете снажније идентификује са родитељем истог пола. У овом периоду заправо добијамо (или не добијамо) базичне корене хетеросексуалности личности. Комплекс Едипа јавља се код дечака, а код девојчица комплекс Електре. Зашто се то зову комплекси? Због тога што представљају скуп више осећања, више фантазама, више задатака за малу личност детета. Дакле комлекс је овде комплекс као скупина нечега, а не некакво нужно зло каквим се у психотерапији и психоанализи понекад сматрају комплекси, па се каже за некога да је искомплексиран нижом вредношћу и тако даље… Комплекс је дакле у психотерапији, више нечега, више осећања, више понашања. Шта се дешава са дечаком у процесу Едиповог комплекса? Дечак посебно схвата да му је мајка заправо први објекат који воли и за кога је емоционално везан. Дечак лагано почиње да бива свестан и својих гениталија. Почиње да увиђа да постоје особе које су различитог пола. Заправо, схвата да су он и мајка особе различитог пола. Дакле за дечаке су мајке (ако их имају), прве особе женског пола које су објекти њихове љубави. Дечаци на овом узрасту показују изражену жељу да буду стално уз мајку,непрестано траже пажњу, игру, негу и често показују страх од одвајања од мајке. Међутим, на сцену ступа отац. Он из визуре дечака квари ситуацију. Углавном подсвесни процеси у том периоду у глави дечака изгледају овако: “Ко је он да мени узима пажњу мајке?” “Ко је он да квари моје и мамино време?” “Зашто мајка њему показује љубав када ја желим да она само мени показује љубав?“ “Љубоморан сам на њега. Завидим му, бесан сам на оца и желим да он нестане из нашег живота. Желим да останемо само ја и мама.” “Отац је ипак велики и моћан. Ко зна шта би могао да ми уради уколико бих му се супротстављао и борио се са њим за мајку. Стрепим од тога шта би могло да ми се догоди јер ипак је он моћан.” “Зато ја почињем да желим да будем као он. Да будем као отац. Можда не могу да будем потпуно као отац али могу бити барем као мој отац. Мајка га воли. Онда мора да мој отац вреди. Ако будем као отац мајка ће ме волети као што воли и њега. Ја треба да будем баш као мој отац!” Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин? Овај последњи део приче представља заправо здраво разрешење Едиповог комплекса у психотерапији и психоанализи. Дечак се лагано у психолошком смислу идентификује се са оцем, гради мушке карактеристике, копира оца и оријентише се ка супротном полу, дакле овде нам се налази битан фактор за развој хетеросексуалног мушкарца. Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин? Разне су варијације на тему, али може се дечак развити у мушкарца са фемининим, женским карактеристикама. У неким случајевима може се овде тражити корен хомосексуалне орјентације. Дечак се може развити у мушкарца који је заувек претерано везан за маму, лојалан и одан мами и у одраслом добу. Дечак се може развити у мушкарца који за партнерку тражи жену која веома много подсећа на мајку. Углавном, дечак се може развити и у неуротичну личност, а и у личност која никада неће бити у стању да преузме улогу супруга и оца у одраслом добу. Ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности? Зашто долази до неадекватног разрешења комплекса Едипа? Због тога што се мати која нема довољно љубави у браку може претерано фокусирати на сина и у том, погрешном односу, тражити задовољење емоционалних и психолошких потреба. Ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности? Отац, муж који ће задовољити емоционалне и психолошке потребе своје супруге, па ова неће имати потребе да претеран фокус ставља на сина. Дакле опет је пажња, љубав ипак на крају лек за све па тако и за комплекс Едипа. Ивана Синђић Дипл. дефектолог и системски породични психотерапеут, Извор: Detinjarije.com

Сваки богослов зна шта Црква јесте. Данас подсећамо – шта Црква није. Верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Црква је ЈЕДНА – као што је један Бог и Његов Јединородни Син, Господ наш Исус Христос. ЦРКВА не раздваја своје јединство и не распада се на делове који су у жестоком сукобу једни с другима. ЦРКВА није хоризонтална димензија људског постојања у којој земаљски закони надвладавају духовне. ЦРКВА није копија државе, нити се поклапа с државним или етничким границама. ЦРКВА не води ратове сама против себе, не спори се око имања, не дели своју децу на „наше“ и „њихове“, не непријатељује и не суди се са светом. ЦРКВА није подређена држави у било ком смислу. Њена глава је једино Господ Исус Христос. ЦРКВА није институција власти саграђена на финансијском и административном темељу, ојачаном бетоном дисциплинске контроле. ЦРКВА не тежи да доминира ни над ким, јер је довољна сама себи у Богу и слободна у Светоме Духу. ЦРКВА није у оковима овога света – она је слободна од ланаца новца и моћи. ЦРКВА није касарна са једнообразним стројем. Није мртво слово закона. У њој нема укочене статике, јер Свети Дух који у Њој обитава – непрестано ствара све ново. ЦРКВА не тражи власт, утицај нити право на посед. ЦРКВА никога не прокуњује, не прети, не гони и не присиљава. ЦРКВА не прикрива зло добром, не изврће Свето Писмо ради оправдања својих амбиција или угађања властодршцима. У ЦРКВИ нема административног тоталитаризма, већ – иерархије светости. У ЦРКВИ нема ничег од света који живи „у пожуди телесној, пожуди очију и гордости овога живота“ (1. Јн. 2:15–17). Ако нешто од наведеног видите у животима људи који говоре у име Цркве – знајте да то нема никакве везе са истинском Црквом. https://vaseljenska.net/2025/06/09/sta-crkva-nije/