Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'шта'.
-
Pa da krenemo i sa ovom temom. Upravo sam zavrshio knjigu "Nepodnoshljiva lakoca postojanja" od Milana Kundere. Trebalo mi je vishe vremena nego shto sam mislio. Pa sam celu sliku malo drugachije doziveo, odnosno nije bila onoliko jaka koliko bi trebalo da bude. ALi ipak sam uvatio poslednji voz poslednjih 40-ak strana koji kidaju srce u delice koliko je tuzno. Predivna knjiga
-
Pošto mi je više neprijatno da postavljam po dva tri hita dana ili večeri ,otvaram ovu temu gdje se može postaviti,ono što trenutno dolazi iz vaših zvučnika ili slušalica, a rado bi podijelili sa ostalima Evo kod mene se trenutno sluša,ovo 0110_hahaha
-
Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно прочитати има ли у кексу млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је срећан и Богом благословен почетак поста! https://petrovgrad.org/verski-zivot-srp/отац-иван-мучалов-шта-пост-јесте/
-
У главама многих људи, стрпљење је инертно подношење недаћа и проблема. Али да ли је заиста тако? Често се стрпљење доживљава и као нека антитеза нестрпљењу: жеља да добијете оно што желите таман сада. Ово jе нека врста непријатног стања, кад морате да чекате испуњење своје "листе жеља". Ако размислите о томе, у таквој ситуацији, особа сама себи ствара проблем - неуништиву жељу, чије очекивање испуњења доноси непријатне емоције. Са хришћанске тачке гледишта назвати ова непријатна искуства „стрпљењем“ било би погрешно. Стрпљење је, пре свега, реализам. Перцепција себе и света око себе онаквима какви заиста јесу. Разложан свесни живот „овде и сада”. Сетимо се речи Господњих: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт 6, 34). Овде се иде о претераној бризи, о претераним сновима и грандиозним плановима за будућност, о самој будућности коју човек не може ни да предвиди, ни да контролише. А уништавање свих таквих планова увек води до разочарења. Стрпљење се, пак, састоји у томе да будемо спремни за сваку ситуацију, достојно прихватимо оно што нам данас даје и оно што нам доноси сутра. Трезан, смирен поглед на околности, одсутност сањарења, одбацивање сувишног — све то чини основу на којој се гради стрпљење. А непоколебљиво, са смиреним умом, подношење туга, способност да их креативно прерадите у духовно искуство је суштина стрпљења. Најважније у питању трпљења је поверење у Бога, поверење у Његов Промисао за све нас. Тада стрпљење, са своjе стране, постаје корак ка небу. Као што је апостол Павле написао: „ ...Невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама“ (Рим 5,3–5). Све врлине су међусобно повезане. Али, можда, сада је стрпљење најважнија врлина. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-shta-je-strpljenje
-
Спасење се до Страшног Суда може стицати било где – и на пољима, као и у аду. И душа се може изгубити било где. Разбојник, разапет за своја дела, ушао је у рај право с крста, а луцифер је као муња пао са неба. Слеп човек од рођења је добио вид и угледао Бога, и разговарао с Њим, а фарисеји у храму су се лишили вида, говорећи да је Он грешник, и да је у Њему зли дух. Тражили су знаке и ишли су да убију Лазара, који је четврти дан васкрсао из мртвих. Заслепљеност злобе, увек противуречи Истини, и нема исцељење, већ казну. И због тога је Господ негирајући гнев, рекао да ће митари и грешници престићи „праведнике“ у Царству Небеском и да радост бива на небесима и за једног грешника који се каје. То обраћење Бог жели да задобије за нас, међутим не може уколико се ми с тим не сагласимо. И због тога нас води најразличитијим путевима и призива нас разним трубама, и говори нам и громом ако је то потребно. То што Бог свакако очекује од нас је – спасење, или наш духовни повратак Њему и нашој правој Отаџбини, још док смо у овом животу. Људи, везани незнањем, кратког ума и слабе вере, жуде за овоземаљским животом, и сва њихова туга је – за телесним (Сир. 41:14). Док буде постојао такав начин живота постојаће и различити људи: новозаветни, синови благодати, и старозаветни, које само страх од закона одржава у нормама, и људи без икаквог завета – људи беззакоња и неисцељиве неизмирености, који су синови лукавог. „Kо воли добро и лепо, тај радо тежи Божијој благодати, будући усмераван Промислом путем разумевања премудрости. А ко их није заволео, тај бива привучен грехом против сопствене воље, те долази до праведног суда путем разних казни. Први, то јест онај који воли Бога, обожује се Промислом, а други, то јест онај који воли материјално, бива задржан од стране суда, како би био осуђен“ (1) И због тога док не схватимо да Бог уређује наш овоземаљски живот, као и загробни, нећемо имати мира ни у души, нити у односу са другима, ни телесно здравље, ни хумани систем. Треба се приклонити свезнајућој Божијој премудрости, која у свему што чини, брине о нашој мудрости, схватали ми то или не. Kада приклонимо главу и желимо оно што и Бог жели, у том трену стичемо мир у души, без обзира на то кроз шта тренутно пролазимо. Јер је Он – Господар живота и смрти, Њему се покорава сва твар и од Њега дрхти ад, по Његовој наредби зли духови се повинују своме сатани. „Сви који живе на земљи су – ништа пред Њим; Он све ради што жели, с војском небеском и са онима који живе на земљи, и нико се не може супротставити сили Његовој и рећи Му: шта Ти радиш? (погл.:Дан.4:32). Kада је Бог пожелео да спасе Адама и све праведнике, Он их је извукао из ада, као што може да извуче из канџи смрти све оне који то желе. И зато су оци говорили, тешећи људе, да „чак и ако си достојан ада, ни тада не очајавај јер је огромна сила Божија“, јер свако ко у смртној опасности призове Име Господње, тај ће спасти своју душу, јер у чему нас затекне смрт, у томе ћемо пребивати у векове. И ето зашто, не знајући тренутак краја свог живота, треба увек да пребивамо у покајању, како бисмо у њему прешли у вечност. Амин. Отац Арсеније (Бока) http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5933
-
Сада верници тешко пате од војних операција и истовремено од неправедног прогона. Са разних страна чују неправедне оптужбе, увреде и понижења. Са овим лудим притиском врло је лако изгубити живце и мрзети. Можда ће се, са људске тачке гледишта, таква реакција чинити оправданом. Али са хришћанинске — никада. Ово је поента. Хришћанско трпљење се не може мешати са злом, са злобом и мржњом. Свети Теофан Затворник је писао, цитирајући Јеванђеље: „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт 24,13). Али неће се спасти свако ко истраје, него само онај који истраје на путу Господњем.” Хајде да размислимо о овим речима. Они који издрже на путу Господњем биће спасени. Односно, не онај који трпи зарад неких овоземаљских циљева, ма како се они свету чинили – подли или „узвишени“ (све је то таштина), већ само онај који иде за Христом. Или, ако погледате са друге стране, само онај ко иде путем Господњим може непоколебљиво и смерно издржати све невоље. Да бисмо разумели да ли радимо исправно, да ли је наше трпљење побожно, довољно је само да проверимо себе: какве плодове доноси наше трпљење? О томе свештеномученик Кипријан Картагински каже следеће: „Стрпљење... ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир, одржава побожност, кроти наступ пожуде, ублажава силу гнева, гаси пламен срџбе, зауставља насиље...“ Ово су знаци истинског стрпљења. А ако нам је лице изобличено од гнева, и клетве се свакодневно силазе са наших усана, ово „стрпљење“ није од Бога. И што је најважније: подносећи све туге, ми не само да испуњавамо вољу Божију, ми трпимо заједно са Њим. „Јеси ли увређен? Они такође вређају Бога. Да ли си оклеветан? Они такође хуле на Бога. Да ли си попљуван? И наш Господ је то исто претрпео. У томе Он има заједничко са нама, али у супротном нема. Никада није увредио, нити ће, није оцрнио, није увредио. Дакле, ми који смо увређени имамо нешто заједничко са Њим, а не они који вређају. Трпити увреде својствено је Богу, а вређати, напротив, својствено је ђаволу. Ево две супротне стране“ – речи су светог Јована Златоустог, који је знао о чему говори, нимало у теорији. На крају крајева, светитељ је био издан, оклеветан и умро у изгнанству. Слушајмо речи светих наших, слушајмо срца своја, слушајмо Господа у срцу свом и све трпимо ради Њега. Свевишњи нас никада неће оставити. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-je-istinsko-trpljenje
-
Али црквена историја показује да је током векова више пута било покушаја да се уништи Црква на нашој земљи. И сваки пут када се чинило да је све готово, крај је близу. Тако је било и у доба Уније, када су многе цркве и манастири насилно претварани у унијатске или чак кафане. Тако је било и после револуције 1917. године, када су цркве затворене или предате обновитељима, а свештеници побијени или послани у логоре и прогонство. Било је и времена када су власти обећавале да ће свима показати „последњег попа“ ... Али никаква заплена светиња, никаква репресија над слугама Христовим никада ништа не би могла променити. И сада, после деценија и векова, осврћемо се уназад и видимо да непријатељи Цркве Христове ништа нису успели да ураде. Сви побијени постали су мученици Христови, а Црква је после сваке кризе постајала све чистија и јача. И ово нам даје велику наду и радост. Jер сулудо је борити се са Црквом Христовом: она ће ипак бити победник, заjедно са Христом. Понекад нам се може учинити да су све репресије, сва неправда према верницима и свештенству наше Цркве нелогичне, апсурдне, сулуде. Али ни ово не треба да нас чуди. Господ каже: «Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати» (Jн 15, 18-20). Неправедно страдање се разликује од заслуженог страдања по томе што нам доноси радост страдања заједно са Христом.А наши гонитељи, мислећи да нас боле, у ствари нам чине велико добро – чисте нас за Царство Небеско, већ нам спремају највишу и најбољу судбину за целу творевину – јединство са Творцем.Зато нам Христос каже: «Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају» (Лк 6,28). Како се Он сам молио на крсту: «Оче, опрости им, јер не знају шта чине!» (Лк 23,34). Тако су се молили и размишљали сви мученици и исповедници Цркве Христове, а сада су у вечној радости са Господом.Овако се данас треба молити и размишљати. Господ види све наше туге. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-tshe-biti-sa-crkvom
-
У Академији знања у Будви, 4. новембра 2022, у организацији СПЦО Будва, отац Милош Весин је одржао предавање на тему ”Шта ми очекујемо од наше вјере, а шта она од нас”. На самом почетку, отац Александар Лекић је поздравио госта и све присутне, указујући на повезаност ријечи ”предавање” и ”предање”, а то је свештена ствар предавања знања, наслеђа. ”Један од оних који представљају праву ризницу предања, онај ко има шта да нам каже и шта да нам преда, то је наш гост, прота Милош Весин”, рекао је отац Александар и позвао све присутне да искористе прилику и поставе питања уваженом госту. Прота Милош Весин је поздравио све присутне, захвалио на позиву и истакао да је ово његово треће гостовање у Будви. Пренио је поздраве и изразе захвалности прије свега, оцу Рафаилу, игуману манастира Подмаине, који је недавно одржао предавање на позив Владике Лонгина, а о коме се још увијек прича. Отац Милош је своје предавање почео ријечима о дјелотворности вјере, кроз примјер плодова вјере блаженопочившег Митрополита Амфилохија, којме је Бог дао многобројно духовно потимство, као и праоцу Аврааму. https://mitropolija.com/2022/11/05/otac-milos-vesin-sta-mi-ocekujemo-od-nase-vjere-a-sta-ona-od-nas-video/
-
Постоји један порок, који се, нажалост, у друштву не сматра пороком. То је глупост. Ауторско жалење и његово мудро расуђивање о овој душевној болести провлачи се попут црвене нити кроз све Соломунове приче. Да, да, глупост је ментална болест која води порекло из поноса, гордости и самоуверености. «У устима је безбожниковим прут охолости» (Приче 14:3) Мало ко схвата последице глупости. Глупа особа је опасна и треба избегавати додир с њом: «Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи» (Приче 14:7) Таква особа може да дезоријентише других, она не разликује добро од зла, добро од лошег и своjим речима је у стању да нанесе непоправљиву штету души и збуни њу. По правилу су глупаци врло самоуверени, своје мишљење представљају као крајњу истину, чак ни не сумњајући да су у праву, што многе збуњује: «Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је» (Приче 14:16) «Безумнику се чини прав пут његов» (Приче 12:15) У свим временима глупост се борила племенитошћу и скромношћу, глупост је увек праћена многоглагољивошћу и одсуством било каквог такта и уздржавања. Гласна је и разметљива, не може се обуздати, пршти од самоважности: «Паметан човек покрива знање, а срце безумних разглашује безумље» (Приче 12:23) «Сваки паметан човек ради с разумом, а безуман разноси безумље» (Приче 13:16) Глупак, особа која није свесна свог незнања, не може бити прави хришћанин. Не може да помогне Цркви, није у стању да никоме на адекватан начин каже о Богу и Цркви: «Усне мудрих људи сеју знање, а срце безумничко не чини тако» (Приче 15:7) Глупак је лака мета. Драге воље верује у све, не трудећи се да двоструко провери информације. А данас се многи проблеми појављују због глупости и незнања, људи су лењи да пролазе кроз своју тмину, иако за то има пуно прилика. Глупак је слеп, није у стању да види своје духовне проблеме, слабости. С висине своје глупости мисли о себи високо: «Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке» (Приче 14:15) «Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље» (Приче 14:24) Како препознати глупост и борити се против ње? Глупак пориче Божије присуство у његовом животу, сигуран је да се све дешава само захваљујући његовом труду и «сналажљивости». Ово је лош знак. Такође, незналице се смеју свему што је свето, не поштују туђе напоре, исмевају нечије тежње да постану бољи, хуле. За њих не постоји ништа свето, они не поштују ништа: «Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља» (Приче 14:9) Један од начина да превазиђете своју глупост је пронаћи мудрог учитеља и поуздавати се у нега: «Добар разум даје љубав, а пут је безаконички храпав» (Приче 13:15) Свађати се с глупаком је бескорисно, глупост је непобедива за оне који не желе да је победе. Али најбоље је сматрати себе глупаком, непрестано сумњати у своју исправност и значај. А за такву понизност Господ ће сигурно подарити Своју мудрост. https://pravlife.org/sr/content/nepobedivi-porok-shto-je-car-solomun-rekao-o-njemu-u-svojim-prichama
-
„Бити свој“ често звучи као испољавање гордости: „Прихвати ме таквог какав јесам!“ А обично „какав јесам“ значи са свим гресима и недостацима против којих аутори оваквих тирада не сматрају ни потребним да се боре. Али заиста, шта значи бити свој? Целовит човек jе изузетно редак, чешће видимо комбинацију различитих слика у једној особи. Људи на послу су jедни, у друштву други, а код куће трећи. Па и код куће особа се испољава на различите начине: са супружницима, децом, родитељима... И често су слике које особа показује у различитим ситуацијама веома различите. Можете чак рећи да то нису слике, већ маске које човек мења у зависности од средине и околности. Али шта се крије иза ових маски? Обично сам човек не зна шта је он заправо. Jер многе људе себе не замишљају ван друштва. Човек не остаје сам са собом, а још више сам са Богом, па се стога не може испољавати онаквим какав заиста јесте. Његов прави идентитет је скривен од свих и од њега самог. Од свих осим Творца. Шта смо ми прави, само Бог зна, Он зна и какви треба да будемо по Његовоj замисли. Отелотворење ове Божије замисли је наш главни циљ — наследити Царство које нам је припремио Господ. Уосталом сви ми носимо слику Творца у себи. Али наш задатак је да постанемо Његово подобије. Тако, објашњавајући библијску фразу „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га“ (1 Моj 1,27), cв. Григорије Ниски каже: „Зашто се не каже: „И створи Бог човека по обличју Божијему и по подобиjу?“ [...]. Разлог је у томе што „по обличју” имамо стварањем, а „по подобију” стичемо својом вољом. Бити по обличју Божијем својствено нам је од првог стварања, али да постанемо по подобију Божијем зависи од наше воље. То је цела суштина хришћанског живота – спојити обличjе и подобије. Тако да се споји обличjе и подобије, слика и њено оличење. Дакле, да хришћанин буде своj значи да се повинује Створитељевоj замисли о њему. Употпуни обличjе Божије у себи, поставши Његово подобије. То се постиже само испуњавањем заповести, љубављу према Богу и ближњима. И све маске треба оставити. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-znachi-biti-svoj
-
Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом. https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal
-
Две деценије слушамо ове мантре, знамо до почетка да су мантре, иако смо били омантрани па поверовали у једном тренутку. Хвала Богу, ослободили смо се тога. Холандија, за којом пате многи који су се предозирали мантрањем о Западној Европи као Рају из које је истеран Бог а слобода дата човеку, жели да одузме земљу фармерима. И ко је сад трећи свет, где су весели либерали у Србији и њихове европске вредности? Сви они покривени заставама екологије урлају на српску власт и полицију да је режим, а ћуте о овоме што долази из њиховог "раја". Шта је са овим? Ко је трећи свет и где се газе људска права? Холандија је трећи свет и ту се газе људска права. Српска полиција и власт, која није употребила ни с од силе против еколога,чије газде би да побију краве јер производе много гасова ( пази које лудило, о чему ми причамо, краве имају издувне гасове и тиме угрожавају планету?!?!) када су блокирали аутопутеве је прозивана за грубост и диктатуру. Следећи пут када зеленом идеолошком зекамедалептир еко револуционару падне на памет да критикује српску власт и полицију препоручујем да погледа ово: Спаси Боже православни народ српски, све православне и све људе добре воље и уразум све заведене разним мантрама и идеологијама.
-
Не, нећемо да говоримо о измишљеним «увредама» наводно потлачених мањина, већ о најреалнијим људским притужбама које тргају срце и трују душу. Колико пута смо многи од нас били неправедно увређени или злостављани? И сваки случај је јединствен на свој начин, тако да се чини да је у сваком конкретном случају неопходно понашати се другачије. Заиста, једно је кад вас у четире ока увреди неко од ваших блиских особа, а друго кад вас потпуно непознат човек увреди у градском превозу. И сасвим другачији случај ако сте били понижавани на послу у присуству других људи и ваша репутација је пољуљана. Међутим, без обзира на увреду, упркос околностима у којима нам је нанета, постоји само један лек: «благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне» ( Матеј 5:44). А овај лек нам не даје сертификовани психоаналитичар или познати психотерапеут, већ сам Господ Исус Христос. Господ Бог, који нам је заповедио да се молимо за оне који нас вређају, ће учинити све и решити најтеже ситуације. Када су наша срца тешка, када је наша репутација неправедно страдала, када су људи променили став према нама, Господ ће све ово исправити и покрити. Само нека наша молитва буде искрена. А и увредилац се може променити и исправити због ове молитве. И саму чињеницу увреде треба схватити као испитивање наше вере, попуштено од Бога. Jер, ако нас неправедно вређаjу, можда је ово одговор на наши поступци: можда смо се у прошлости према некоме неправедно односили. У таквом случају, наше кротко подношење увреде покриваће и наш сопствени грех. Важно је да се не заглибљавамо у своје душевне патње и више се уздамо у Господа, Који много боље зна шта ће и када ће бити за нас најкорисније. «Уздај се у Господа, и Он Он ће спасити и наградити», каже псалмопевац, и то је заиста тако. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-uchiniti-ako-ste-nepravedno-uvredjeni
-
- неправедно
- сте
- (и још 4 )
-
Ходите да присуствујемо једном величанственом призору, да би се научили. Да би се научили и да би разумели, децо Божја, ко је извор радости неисказане, оне радости, којом су се радовали апостоли и мученици Христови. Ходите и ви, грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик, који вас не осуђује; ходите под руку која вас милује; и пред очи које плачу за вама. Ходите пред цара сви ви кљасти и убоги духом, да вам Он додели бесмртна племства; да вас обуче у царску порфиру; да вам стави венце царске на главе; да вас постави покрај себе за трпезу, заједно с анђелима Својим светим. Ходите и чујте и видите, како Он Свемилостиви, поступа са грешницима, - да би радост обасјала срца ваша. Једнога јутра сеђаше благи Господ пред храмом у Јерусалиму, и храњаше гладне душе људске Својом слатком науком. И многи народ беше се сабрао око Њега (Јов. 8,1). О радости вечној говораше Господ народу, о радости вечној праведника у вечној домовини на небесима. И народ се слађаше Божанским речима као медом. И горчина многих огорчених душа, и злоба многих озлобљених, ишчезаваше као снег под јарким Сунцем. И ко зна како би дуго трајао тај прекрасни призор мира и љубави између неба и земље, да се не догоди нешто изненадно. Човекољубиви Месија никада се не би осетио уморан у поучавању народа, нити би богољубиви народ икада осетно сустао од слушања лековите и чудесне мудрости. Али се догоди нешто грозно, варварско, свирепо. И то нешто, наравно дође онда, као што и данас најчешће долази, од књижевника и фарисеја. Кад год се народ наслађивао миром и хармонијом с Богом својим, ту су увек охолице књижевничке и фарисејске, жалосне вође, да са својим ђаволом наруше тај мир и унесу своју безобразну дреку у ту божанску хармонију, неразумљиву и недрагоцену за тупе и јевтине њихове душе. Шта учинише, дакле, књижевници и фарисеји? Да не победише неку силну војску? Или да не ухватише неког харамбашу разбојничког? Ништа од тога. Него довукоше једну бедну жену грешницу, ухваћену у прељуби, довукоше је с тријумфалним поносом и дреком заглушујућом. Ставише је пред Христа и викнуше: Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповједи да такве камењем убијамо; а ти шта желиш? А ти шта велиш? Тако представише ствар неизвикани грешници, ловци туђих грехова, вештаци у замотуљавању својих рана. Преплашени народ раступи се у две лесе, и даде место својим старешинама, да терају своју зловољу. Неки се од страха разбегоше. Њихови нерви нису могли подносити ову језиву тучу после онаког благог времена. Јер Господ говораше о животу и радости, а ови дрекавци дречаху о убиству. Докле Господ сејаше радост и весеље у сва срца, и семе растијаше као на доброј земљи, дотле народни прваци, прваци у власти и у безобразлуку, удараху као градобит по том усеву. Било би умесно питање: зашто те старешине, као чувари закона, нису сами каменовали ону жену; зашто су је изводили пред Исуса? Закон Мојсијев давао им је право на то (III Мојс. 20, 10). Ваљда би то била прва грешница, каменована њиховим рукама! Или прва крв просута на тлу њиховоме! Кога би то у те дане изненадило? Или ко би се бунио? Нико, нико. Баш нико. Ко се данас буни, када се изврши смртна казна над неким злотвором? Мојсијев закон ставио је телесни грех, грех прељубе, у ред злочина који се казне смртном казном. Зашто, дакле, старешине јеврејске доведоше ону жену грешницу пред Господа? Не зато да би издејствовали од Њега ублажење казне или помиловање; заиста не то. Него ју доведоше са смишљеним пакленим планом, да Господа ухвате у речи, противној закону, па да и Њега окриве. По својој покварености они нису ишли за тим да смањују зло у свету него да га повећавају. Једним ударом они су хтели убити два живота, и жене преступнице и Христа. Тежина је акцента њиховог на оном питању: а ти шта велиш? А ти шта велиш? Зашто Га питају, кад је Мојсијев закон јасан? Јеванђелист, који описује цео овај догађај, објашњава њихову намеру овим речима: ово пак рекоше кушајући га да би та имали за што окривити. Они су већ више пута дизали руке на Њ, да Га каменују, да Га убију, али им се Он измицао, или се бојаху народа, јер га народ држаше за пророка. Но сада су уловили згодну прилику, да остваре своју жељу. Ту баш пред храмом Соломоновим, у коме се чувале таблице закона у ковчегу завета под сенком крила херувимских, и ту пред огромним бројем народа треба Он, Христос, да се изрекне против Мојсијева закона, и онда је њихова сврха постигнута. Они би онда камењем убили Христа и жену грешницу. Чак би радије каменовали Њега него њу, као што су доцније пред Пилатом радије гласали за ослобођење разбојника Вараве него Христа. Зар не видите сада јасно, какав се таман и градобитан облак наднео беше и над грешницом и над Безгрешним? Сви присутни очекивали су једно од двога, на име: или да ће Господ ослободити грешницу по Своме милосрђу, и тиме порећи закон, или пак да ће одобрити закон и рећи: чините онако како закон пише, и тиме порећи Своју заповест о праштању и милосрђу. У првом случају био би и Он осуђен на смрт, у другом пак био би исмејан и поруган. Можда је у оној гомили било и таквих, који су с притајеним дахом очекивали од Исуса нешто треће, велико и непознато. То су могли бити они, који су присуствовали и ранијим кушањима Господа од стране злобних и тупоумних старешина. Опет су то они исти кушачи, опет она иста ловачка дружина, која се занимаше ловљењем туђих греха у своје мреже, опет они исти крволоци, којима крв пророчка беше слађа од сваке крви грешничке. А ти шта велиш? Када кушачи поставише питање: а ти шта желиш? наста тајац. Наста тајац међу судијама грешне жене. Наста тајац у сабраном народу наоколо. Наста тајац без дисања у души жене грешнице. Силан тајац настаје у великим цирковима, где укротитељи зверова изводе укроћене лавове и тигрове и командују им разне покрете, радње и ставове, према својој вољи. Само што пред нама овде не стоји никакав укротитељ зверова него укротитељ људи, једна дужност много тежа од оне. Јер је често много теже укротити подивљале од греха него ли дивље по природи. А ти шта желиш? Пред белокаменим храмом стајао је Онај који је већи од храма. Цео трг био је као патосан људским главама, све глава до главе, све тајац до тајца, и све очи управљене у Њега. Нико у целој тој непрегледној маси народа није могао ни слутити, да одговор који Он буде дао у томе часу, на томе сунчаном дану, пред храмом премудрога цара, покрај једног бедног и грешног људског створења, које је требало кроз неколико минута бити камењем скрхано и смрвљено и претворено у једно блато од крви и меса — нико, велим, није могао ни слутити да ће Његов одговор имати такав замашај у времену и простору, какав је имао. Нико није могао слутити, да ће се тај Његов одговор после деветнаест столећа понављати с поштовањем, дивљењем и радошћу у овоме нашем граду, као и у Цариграду, у Риму, у Лондону, у Њујорку у Токију и по свима крајевима света. Само је Он једини знао. Само је Он знао, да сви Његови слушаоци нису присутни на том месту и у том часу. Само је Он знао, да ће Његов тадашњи одговор бити слушан и понављан у једноме данашњем хришћанском поколењу у двадесетом веку од пет стотина милиона људских душа. А где су тек остали милиони, остале милиарде хришћана, који пре нас то слушаше и понављаше? Где ли и још све остале милијарде, које ће после нас то слушати и понављати? Само је Он, Свезнајући, знао, да Његов тадашњи одговор има да буде морални устав коленима и племенима и народима до скончања времена. Један тренутак Господ је ћутао. Мислио је гледајући у земљу. Јер стоји написано, да не гледате на њих, на Своје ненависнике и искушаче. Него ћуташе и мишљаше. Његов начин мишљења није био сасвим једнак нашем начину мишљења. Његово мишљење било је гледање - гледање духом. Он је духом гледао у скривене тајне бића, у тајне ствари, у тајне људских душа, у високе тајне небеса, у дубоке тајне земље, у далеке тајне времена и пространства. Ја верујем, да је Он у том тренутку видео и нас, окупљене у овоме храму данас, да чујемо и опишемо догађај онога тренутка. Кад је све видео, све прозрео, све крајеве историје створенога света досегао, у једној духовној визији, одговор је био готов. А ти шта желиш? још једном наваљиваху на Њ лица злобом зажарена и искривљена. Тада се Уставотворац морала и владања људског сатну к земљи, заравна шаком прашину и прстом писаше по земљи. То је оно треће, неочекивано, изненадно, драматично до највећег степена. Шта то писаше Господ по прашини? Јеванђелист је то прећутао и није записао. Сувише је то одвратио и гнусно, да би се записало у Књигу Радости. Но да је Господ писао нешто страшно, јасно је из наглог обрта ствари после тога писања. Али ако Јеванђелист није хтео да нам саопшти, остао нам је наговештај о томе у народном предању. И из тог предања ми сазнајемо, шта је Господ писао тада прстом по прашини. Писаше он нешто неслућено и поражавајуће за оне старешине, тужиоце жене грешнице. Њихова најскривенија безакоња јављаше Он прстом по прашини. Јер ти ловци туђих грехова и судије јавних грешница и извиканих грешника беху вештаци у скривању својих грехова. Но залуд скривати нешто од очију Онога који све види, и чије је знање виђење. М(ешулам) је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини; А(шер) је учинио прељубу са женом брата свога; Ш(алум) се криво заклео; Е(лед) је ударио свога родитеља; А(мариах) је приграбио имање удовичко; М(ерари) је учинио содомски грех; Ј(оел) се клањао идолима. И тако редом писао је по прашини страшни прст праведнога Судије. А они, којих се то тицало, нагнути читаху написано с неизрецивим ужасом. Гле, њихова највештије скривена недела, којима се газио закон Мојсијев, била су Њему знана и ево сада пред њиховим очима написана. На једанпут су њихова уста замукла. Дрски хвалисавци својом правдом и још дрскије судије туђе неправде стајали су сада неми и непомични као стене у зидовима храма. Од страха су дрхтали. Један другог нису смели у очи погледати. На жену грешницу нису више ни помишљали. Мислили су само на себе и на своју смрт, која је била исписана у прашини. Ниједан језик више није се могао покренути да изрече оно досадно и лукаво питање: а ти шта велиш? Господ не вели ништа. Он није рекао ништа. Он се гадио, да Својим пречистим устима изрече њихове грехове. Због тога је и прибегао писању по прашини. Оно што је тако прљаво заслужује само да се напише по прљавој прашини. Други разлог, због чега је Господ писао по прашини, још је већи и чудеснији. Оно што се по прашини пише, брзо се брише, и не остаје. А Христос није ни желео, да њихове грехове објављује свима и свакоме. Јер да је то хтео, Он би их исказао пред целим народом; и окривио би их, и довео би их до каменовања, сходно закону. Али Он, незлобиво Јагње Божје, није смишљао освету ни смрт њима, који су Њему смишљали хиљаду смрти, и који су више желели Њему смрт него себи вечни живот. Господ је хтео само да их упути да мисле на себе и на грехе своје. Хтео је, да их опомене да под теретом својих безакоња не буду оштре судије туђих безакоња; и да као губави од греха не журе да буду лекари туђе губе; и да као мрачни преступници не гурају се да буду вође другима. То је све што је Господ хтео. И кад је то завршио, прашина је опет била заравната, и писање се изгубило. После тога усправи се велики Господ наш и благо им рече: који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу. Као кад би неко одузео оружје од својих непријатеља па онда им рекао: сад пуцајте! Малочас охоле судије жене грешнице стајаху сада обезоружани и као кривци пред Судијом, неми и непомични. А благи Спаситељ поново се саже, и опет писаше нешто по земљи. Шта сада Он писаше? Да ли набрајаше и друге скривене злочине њихове, те да им не би дао за дуго отворити замрзнута уста? Или пак писаше, какви треба да буду старешине и вође народне, да би их привео к савести? Није нам нужно ово испитивати. Главно је да је Он Својим писањем по прашини успео да изведе три ствари: прво, да олују, коју против Њега беху дигле старешине јеврејске, разбије у ништа; да у окорелим душама њиховим пробуди умртвљену савест - бар тренутно; и треће, да спасе грешницу од смрти. Јер се вели за старешине: а кад они то чуше, и покарани будући од своје савети излажаху један за другијем од старешина до пошљеднијех: и оста Исус сам и жена стојећи на сриједи. Трг пред храмом Соломоновим био је на једанпут испражњен. На њему није остао нико осим њих двоје, које старешине беху обрекле на смрт - грешница и Безгрешни. Жена је стајала а Он је још био сагнут. Нигде никога изван њих двоје. Свуда тишина и тајац. На једном се Господ опет исправи, погледа око Себе и не виде нигде никога до само жену. Жено, рече јој, где су они што те тужаху? Ниједан ли те не осуди? Зна Господ, да ју ниједан није осудио, али хтеде овим питањем да охрабри жену, да јој срце подигне и душу оживи, да би јасније чула и схватила оно што ће јој Он потом рећи. Као што искусан лекар најпре охрабри болесника, па му онда пружи лек. Ни један ли те не осуди? Тада жена одреши свој језик и одговори: Ниједан, Господе. Ове речи изрече оно бедно створење које мало час није имало наде, да ће икада више реч проговорити, створење које ваљда први пут у животу осети струју праве радости. Дотле је та грешница знала само за бол и уживање, мислећи само о уживању, то јест о томе што џелепу припада. А сада је осетила радост, то јест нешто што припада људима и друштву људском. Најзад рече благи Господ жени: Ни ја те не осуђујем, иди, и од сада више не гријеши. Када вуци одусташе од своје жртве, то наравно ни пастир не пожели смрт овци својој. Само треба знати, да Христово неосуђивање значи далеко више него људско неосуђивање. Када људи не осуђују тебе за твој грех, то значи, да ти они не додељују казну за грех, али остављају грех твој с тобом и у теби. А кад Бог не осуђује то значи, да ти Он опрашта грех, и вади га из тебе као гној, и чини душу твоју чистом. Отуда Христове речи: ни ја те не осуђујем значе исто као и речи: опраштају ти се греси твоји. Иди, кћери, и од селе више не гријеши. Ево радости неисказане! Ево радости од истине, јер Господ откри истину заблуделим. Ево радости од правде, јер Господ учини правду. Ево радости од милости, јер Господ показа милост. Ево радости од живота, јер Господ сачува живот. Ово је Ев-Ангелије Христово, ово Радосна Вест, ово Наука о Радости, ово један лист Књиге Радости. Али ко хоће да окуси ову радост, непознату фараону мисирском и ћесару римском, тај мора одустати од грешења. Јер грех је узрок жалости и умртвитељ радости. Нарочито је опасан грех телесни, који беше учинила она жена грешница. Шта је то телесни грех? То је онај грех, који ставља себи у службу све остале грехе: и кривоклетство, и клевету, и грабеж, и паљевину, и презрење родитеља, и убиство, и одрицање Бога и најзад самоубиство. Ко чини телесни грех тај не поштује своје тело и не поштује Бога, Створитеља тела. Постоји ли такав луд цар у свету, који би своја најскупоценија кола употребио за вожњу ђубрета? И тела су најскупоценија кола, која је Бог саздао на земљи и од земље, да се у њима возе царска деца, царске душе. Ко чини телесни грех, тај по лудилу своме употребљује та скупоцена кола за вожњу ђубрета. У истини телесни грех је лудило. Луд је онај, ко кроз тај грех мисли достићи радост, јер тај грех доноси собом најцрњу жалост. Од како је сатана унео тај грех међу људе, он је увек и за увек доносио људима само пропаст, болезању и смрт. Најтајнији од свих грехова он је најужаснији од свих и у својим последицама он је најјавнији од свих. Кад би се пред вашим очима откриле пуше оних, који држе тај грех у себи, ви би се згрозили. Ви би видели кљасте и богаљасте душе, каква никад не могу бити тела у овоме свету. Како би такве душе вређале поглед ваш својом наказношћу! Како би одавале неподношљив мирис! Бог нека вас сачува од тога греха, децо Божја. од те смртоносне жалости. А ви који сте згрешили похитајте пред ноге пречистога Христа, као она покајница, да вас Он очисти од губе, Он једини, који може и хоће. У Њемује истина, у Њему је правда, у Њему је милост, у Њему је живот. Од Њега долази радост, а не од крви и костију, што постојано умире и трули и што постаје најзад блато гадније од сваког блата, због чега се и не држи на земљи него под земљом. Али том жалосном блату Створитељ даде част, да се из њега рађају цареви и пророци и свештеници и песници и мудраци и часни радници. Заиста лудило је извртати циљ који је Творац тела наменио телу. Лудило је понижавати још више оно што је већ судбом и грађом својом довољно понижено. Лудило је гасити у себи лучу божанске целисходности а упаљивати смрадни катран пакосне страсти. То лудило, што га производи телесни грех, руши брак, убија љубав, чини нејаку децу сирочићима код живих родитеља, ствара злу крв између браће и пријатеља, превраћа част у бешчашће и углед у понижење, излаже мудраце подсмеху, обара снажне, ломи здраве, умножава јектичаве, пуни и препуњава душевне болнице, гаси огњишта, распирује мржњу, пуни гробља самоубицама, преоптерећује судове, препуњава тамнице, подиже ратове, обара престоле, чини престонице помијарама, мермерне палате домовима туге и жалости, народ ништавним жабљацима, државе оборима стада сатанскога. То лудило није намењено вама, децо Божја. То је намењено отпалом од Бога ђаволу и његовом стаду. Вама је намењено царско достојанство у бесмртном царству Цара Бога. За вас је припремљена радост - радост неисказана, којом се радују анђели на небесима и свете душе на земљи. Амин! Св. вл. Николај Велимировић https://www.facebook.com/jovanjamanastir/
-
Љубав Божија, Његова милост је оно шта те спасава
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Много пута у молитви добијам информацију која ми каже: “Оно шта те спасава је само Љубав Божија, Његова милост. Никаква сопствена врлина, никаква борба или достигнуће, само Он, апсолутна љубав, наш Христос! Ти си мајка рањена у стомак. Има толико рана у твом телу и души, толико си уморан од трауматских искустава у свом животу да ти је незамисливо тешко спровести вољу Божију. Твоја сломљена воља делује . Шта можеш да урадиш? Ништа, апсолутно ништа ! Шта те онда спасава? Бескрајна милост и љубав Божија.!" То је оно за шта се морамо молити ноћу и дању, за милост Божију . А када она дође, тада ћете видети колико лакша и срећнија борба за врлине постаје. Без благодати, све је мучно. Без духа светога, пут ка Христу је затрпан, заглављени смо у блату страсти, ноге су нам тешке а душе дахћу. Разочарање, највећа претња човеку, осмехује се јер види да ћемо му се, задржавајући се у сопственим нарцисоидним напорима, пре или касније препустити. Без Благодати, без Христа, очајање ће нас прогутати, потопити. Али ми нећемо капитулирати, нећемо упасти у замку очајања. Можда смо слаби, али нисмо осуђени на пропаст. Смртни смо, али нисмо мртви. Ми смо рођени, али никада нећемо умрети. Молитва ће донети Божију милост. Молитва са болом и покајањем, унутрашњим сломом и аутентичношћу која отвара наше биће да би Светлост могла да уђе. Ако се не отворимо у молитви и невољама, светлост не може ући кроз зид наше филозофије. Ако желите да видите Христа морате да се сломите. Светлост Божија улази у сломљена срца. Зато, завапимо Христу: „Христе мој, волим те, молим те, жудим и желим сједињење с тобом. Не обраћај пажњу на то што не успевам. Није да те не волим или да те не тражим, али у мени постоји повређено ја, и док ја бирам светлост, оно ме увлачи у мрак. Не чиним грешке и грехове зато што те се одричем, већ зато што је моја издржљивост мала пред мојим великим страстима. То не значи да Те не волим, да Те не тражим свим ћелијама свога бића. Много пута сагрешим, али Христе мој , не чиним то да бих те се одрекао, већ зато што погрешно мислим да ћу се тако утешити. Бекство је мој грех, замена за Твоје одсуство. Знам да је то илузија и сујета, да жањем смрт и тугу, али не могу да одолим јер, као што Ти то најбоље знаш, ум каже другачије, срце жели другачије...А ако је велики апостол Павле рекао да не чини оно што жели, већ оно што мрзи, то чини, шта онда ја , безначајан и повређен човек , могу... Не, не желим да се правдам, Боже мој. Уосталом, ко може сакрити нешто од Тебе, ко Те може преварити..? Знам да знаш и разумеш да у овом тренутку када говорим истину, мој грех не поништава моју љубав према Теби. Зато што верујем само у Твоје милосрђе и Твоју бескрајну љубав, нећу престати да Ти кличем до последњег тренутка:”Исусе, сломио сам се, пусти Светлост Твоју да тече кроз моје пукотине и обасја моје крхотине. То је једино исцељење мога бића, та Светлост која заслађује моју таму...” о. Харалабос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos -
Православни психијатар и психолог Димитрије Авдејев је на питање како можемо себи помоћи у тренуцима када нас сколе животне невоље и страдања понудио духовни рецепт светитеља Игњатија Брјанчанинова : „Шаљем вам духовни рецепт и саветујем да понуђени лек користите неколико пута дневно, посебно у тренуцима појачаних страдања, и душевних и телесних. Ако га будете користити, брзо ће се показати његова сила и делотворност скривени у леку, који је смирен по свом изгледу. Осамивши се, изговарајте лагано, тако да сами чујете, држећи ум у речима (тако светује свети Јован Лествичник) следеће: „Слава Теби, Боже мој, за невољу коју си ми послао; достојно по делима својим примам: помени ме у Царству Твоме!“ Молитву треба изговарати крајње лагано. Рекавши молитву једном мало одморите. Затим је опет реците, па се опет одморите. Наставите тако да се молите пет или десет минута док не осетите да вам је душа умирена и утешена. Јасан је узрок овога: благодат и сила Божија се састоје у славословљу Бога, а не у красноречивости и многословољу. А славословље и благодарење јесу делања која нам је дао Сам Бог – то никако нису неке људске измишљотине. Апостол заповеда ово делање у Име Божије (1 Сол. 5:18). * https://www.imanade.org
-
Ако има неко добра објашњења и савете, молио бих да пренесе.
-
Не знам колико ће ова тема бити интересантна. Један данашњи догађај ме подстакао да је поставим. Кажу да је цео свет полудео...Изгледа да јесте. "Досеткама" неких људи и Луцифер завиди. Хвала Богу што ме је благословио да још у фебруару 1993. на једном од првих часова веронауке отац Милан Филиповић каже да се неки људи баве "магијом" али да она нема дејства.... Елем, данас је неко крадимице ушао у наше двориште и оставио "нераспаковану" мушку мајицу. Као што рекох не верујем у враџбине, али се ипак питам зашто би нам неко то урадио.
-
Ја сам некад сматрала да је уметност само исказивање својих мисли, ставова емоција кроз нешто баш лепо. Нешто за шта неки људи имају талента, а неки не. Рецимо ја сам желела да свирам клавир, али сам апсолутни неслухиста. А када су се пре нешто више од пола деценије околности у мом животу промениле ја сам почела да мислим како не могу више никад ништа написати. Како сам изгубила креативност. Чак више и не читам сваки дан по неколико сати. А волим књиге. Не само да их читам, већ и да их гледам, да застајем испред тезги и излога књижара, да их скупљам, да бришем прашину с њих, чак и да их миришем. Ово последње је вероватно свима вама чудно. А у задње време сам схватила да се од књига ручак не кува. И схватила сам да и сређивање ормара може бити веома креативно. Да чишћење купатила и пеглање може бити веома релаксирајуће. А шта ви мислите шта све можемо претворити у уметност?
-
Настаде и 2022. година Господња. Дочекали смо је баш онако како нам је то несрећни запад наметнуо. Све смо окитили, све смо средили, куповали, пили, пјевали, славили, честитали... Наравно, у свему претјерали. Искрено, не мислим да смо сад нешто страшно урадили због чега је Бог љут на нас али мислим да смо промашили циљ. Једни другима смо жељели срећу у Новој години. Да ли уопште знамо шта је то срећа? Рећи ћете ми да је срећа бити здрав, богат, живјети са људима које волиш, бити успјешан, имати добар посао... Добро, све је то лијепо и корисно али знам на десетине таквих људи који имају све што желе па опет нису срећни. Шта је онда та срећа коју сви желимо? У нашем српском језику све има свој смисао, онај Божански. Сама ријеч “срећа” долази од глагола “сретати”. Значи срећа је у сретању. Кад се сретну двоје младих људи па ступе у Свету тајну брака; кад се родитељ први пут сретне са дјететом али и сваки наредни пут; када дијете у свом одрастању и искушењима среће родитеље који су уз њега; када се сретну два пријатеља; када се сретне родбина, када си у невољи па сретнеш човјека, када срећеш неке нове људе... Тако редом. Срећа, овдје на земљи, може бити само у сретању људи. Тада смо срећни, све друго је нека врста задовољства. Но, све ово наведено је само сјенка оне праве, истинске, вјечне среће. Та срећа је сусрет са Господом. Срести се са Богом. Због тога је Он постао човјек, због тога смо славили Божић. Бог је постао човјек да би се срео са нама, да бисмо се ми срели са Њим, да би нас позвао да се срећемо једни са другима. Ето то је срећа. На Божић смо говорили “Срећан Божић”. Можда би било јасније да смо говорили: “Сретни се са ближњима, сретни се са Богом!” Најважнији сусрет, уједно и највећа срећа, биће када се будемо срели са Њим и са свим нашим светима и свим нашим упокојеним у Царству Небеском. Браћо и сестре, ево за једну годину смо ближи том сусрету. Стара година је прошла, више не постоји али су остала сва наша дјела. Добра и лоша. Искористимо ове дане да се запитамо какви смо били у прошлој години. Јесмо ли били добри мужеви, супруге, дјеца, родитељи, браћа, пријатељи..? Јесмо ли били добри Богу и људима. Сјетимо се својих гријехова. Нека свако наше ружно дјело изазове земљотрес у нама али не очајавајмо. Кад се саберемо онда што прије у храм код свештеника и све то исповједимо. Ако тако урадимо Бог ће нам опростити. Затим, испланирајмо сљедећу годину почевиши од тога да ћемо бити бољи Богу и бољи ближњима. Проћи ће и ова година али наша дјела ће остати. Не дозволимо да због гријехова останемо без сретања са ближњима, без сретања са Богом односно без праве среће. Док чекамо тај вјечни сусрет, Бог нам је дао прилику да се срећемо са Њим и док смо овдје на земљи. То је Свето Причешће. Зато не пропуштајмо Свете Литургије и причешћујмо се што чешће. Оваква срећа није нешто што се жели него нешто за шта се бори. Зато, сретнимо се једни са другима, и тако сретнути, сретнимо се са Господом. Једино тако ћемо бити истински срећни! Ђакон Бојан Крстановић
-
По завршавању читања Новог завета, желим да почнем да читам неку књигу која га тумачи, мада ме буни, јер видим да постоји велики број књига које га тумаче, па неке тумаче само Јеванђеља, само неко Јеванђеље... па не знам да ли се та тумачења међусобно разликују или су сва иста него другачије исказана, у смислу да ли је у једној другачији закључак него у другој, па ме занима која је ,,лакша" за читање и разумевање. А након што бих прочитао тумачења - не знам куда даље јер књига о вери има на хиљаде, од различитих отаца. Видим да у књижарама има доста литературе Владике Николаја Велимировића, па не знам да ли је он добар за почетнике у вери? Такође ме занима и наука тј. тај неки спој науке и религије, занимају ме неке мало опскурније ствари попут погледа вере на појаву живота на другим планетама и тако неких ,,модернијих" тема и појава, па ме занимају књиге које се и тога дотичу. Листајући сајт СПЦ, за сада ми ово делује интересантно http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2017/03/knjiga-0061.jpg Illness and Healing in Orthodox Theology - John Zizioulas - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Illness and Healing in Orthodox Theology - John Zizioulas, 57 страница. Издаје: Сербиан пресс, 2016. година http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2018/04/knjiga-2735.jpg Васкрсење Христово * Религија и наука - Др Јован Јоветић - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Васкрсење Христово * Религија и наука - Др Јован Јоветић, 184 страница. Издаје: Лио, Горњи Милановац 2017. година што се тумачења тиче двоумим се између ових- http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2019/01/knjiga-2829.jpg Тумачење Јеванђеља - Архимандрит Методије Муждека - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Тумачење Јеванђеља - Архимандрит Методије Муждека, 325 страница. Издаје: Сава, Београд - Лондон 2011. година http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-1129.jpg Pravoslavno tumacenje Novog Zaveta - Arhiepsikop Averkije WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Knjiga Pravoslavno tumacenje Novog Zaveta - Arhiepsikop Averkije (Tausev), 710 stranica, cena je 1290 dinara...Ovo delo, kome smo dali naziv "Prirucnik za.. http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-1431.jpg Tumacenje Jevandjelja Firmilijan E-prodavnica Patrijarsija WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Knjiga Tumacenje Jevandjelja Firmilijan, 638 stranica, cena je 720 dinara...Jevandjelje jeste knjiga, koju su napisala cetri Jevandjelista: Matej, Marko...
-
Епископ Јеротеј: Господ зна шта нама највише треба
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“ Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“ Извор: Телевизија Храм -
Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
-
- оче
- илибагиза)
- (и још 12 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.