Претражи Живе Речи Утехе

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје. Понекад пролазно охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху. Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински). Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш". Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога. Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот. (свети Теофан Затворник) из књиге "Обитавање безграничног у срцу"

У данашњем свету, у ком често доминирају брзина, нестрпљење и површна комуникација, способност да саосећамо са другима постаје драгоцена вештина. Емпатија – способност да разумемо и саосећамо са туђим емоцијама – не долази „аутоматски“. Као и многе друге вредности, емпатија се учи, и то најпре у породици. Као родитељи, учитељи и старатељи, ми имамо моћ да речима које користимо свакодневно подстичемо или, нажалост, спутавамо развој емпатије код деце. У овом тексту, сазнаћете које фразе помажу деци да разумеју туђе емоције и понашања, и које изјаве би требало да избегавамо ако желимо да гајимо саосећајну децу. Уместо критике и умањивања осећања, реците: 1. „Како мислиш да се он/она осећа?“ Ово једноставно питање подстиче дете да размишља о другима. Уместо да само разматра своје потребе и осећања, дете се учи да посматра свет из перспективе другог бића. 2. „Шта можемо да урадимо да му/јој помогнемо?“ Ова реченица не само да развија емпатију, већ и нуди детету прилику да се активно укључи у решавање проблема. Дете се учи да буде корисно, а не да само посматра са стране. 3. „Замисли да се то теби догодило – како би се ти осећао/ла?“ Учење детета да „уђе у туђе ципеле“ једно је од најважнијих корака ка развијању саосећања. Када дете почне да повезује туђе емоције са сопственим искуствима, емпатија се природно развија. Није емпатија одвојити 3 секунде и 300 динара за слање смс поруке већ одвојити целог себе да би схватили како је бити у туђим ципелама Фразе које је боље избегавати: 1. „Престани да плачеш.“ Иако можда долази из најбоље намере (или нервозе), ова реченица шаље поруку да емоције нису пожељне. Деца уче да потискују своја осећања уместо да их разумеју и изразе. 2. „Није то ништа страшно.“ Овом фразом умањујемо дететов доживљај. Оно што нама изгледа безазлено, детету може бити јако важно. Ако желимо да нас дете доживљава као ослонац, потребно је да његове емоције узмемо за озбиљно. 3. „Игнориши га/је, то није важно.“ Тиме учимо дете да затвори очи пред туђим поступцима и емоцијама, уместо да реагује и препозна кад је некоме потребна подршка – или када оно само треба да постави границе на здрав начин. Дајте детету шансу за „поновни покушај“ Уместо да исправљамо дете одмах након грешке, можемо му понудити опцију да „проба поново“. На пример: „Желиш ли да кажеш то на другачији начин?“ Тако му показујемо да грешке нису крај света, већ прилике за учење и развој. Речима градимо емпатију Емпатија није нешто са чим се рађамо – она се гради свакодневно, у разговорима, у начину на који тумачимо емоције и у томе како децу подстичемо да мисле о другима. Наш задатак није да будемо савршени, већ свесни. Свака реченица коју упутимо детету може бити семе из ког ће израсти брижан, саосећајан и пажљив човек. https://www.detinjarije.com/recenice-koje-pomazu-detetu-da-razvije-empatiju-i-sta-izbegavati/

Шта нам је чинити? Како ћемо се спасити? Наше спасење је лако. Не кажем ти да идеш тамо у неку спиљу на Светој Гори и да се замонашиш. Не кажем ти да узмеш бројаницу, као света Марија Египћанка и да идеш у пустињу и да тамо живиш тешким испосничким животом. Не кажем ти да напустиш своју жену и децу. Не кажем ти да идеш на брдо, не. Остани са својом женом и децом у друштву и веруј, да, да верујеш поред толиких доказа да постоји Бог. Лако се спасити на тај начин. Да верујеш да је Христос сишао на земљу, да понесе терет наших грехова. Да верујеш да само једна капљица његове крви, је избављење за човечанство, и затим да се приближиш скрушено и са сузама Распетом и да кажеш: «О Боже мој! – да изговориш једну реч. Једну реч да кажеш и довољно је. Да кажеш «сагрешио сам». Сагрешио сам да каже мало дете, сагрешио сам да каже велики човек, сагрешили смо да кажемо сви ми. Да кажеш сагрешио сам искрено а не подсмешљиво и гордо, да кажеш сагрешио сам са сузама као Марија Египћанка у пустињи. Да кажеш сагрешио сам, где? Пред иконама? Не, пред иконама, али пред својим духовником, пред исповедником. Пред њим стани и са пажњом реци сагрешио сам и учинио сам то и то. А тада ће анђели и арханђели у своје руке те узети и понети до звезда небеских јер радост бива на небу због сваког покајника. Сагрешио сам очекујемо. Послао сам исповедника, као епископ који имам одговорност пред Богом и који ћу дати одговор за ваше душе пред Богом, за све вас који сте сада овде и слушате реч Божију. Послао сам духовника у једно место и када је он зазвонио од 4.000 становника које је то место имало само се 300 душа дошло исповедити и то су била деца Основне школе и Гимназије, а мушкараца ни 20 није дошло да се исповеди. О, Боже мој! О, Боже и Ствараоче свега, осветли душе, пошаљи дух покајања у наша срца! Желим да сви ви који сте овде одете код свога духовног оца и кажете «сагрешио сам». Отвориће се небеса и рај ћете осетити у своме срцу и тада ће настати радост и весеље на овоме свету. Амин. Део из говора Епископа Августина Кандиота https://www.facebook.com/photo?fbid=1034815782077504&set=a.446487457577009

Кристина, прелепа млада жена, била је добра у свом послу, радила је на важним позицијама, а њена каријера је тек кренула када је затруднела са својим следећим дететом. „Нико не напушта овакав посао“, рекле су њене колеге, „чим се заврши породиљско одсуство, одмах се врати“. Али, одсуство се давно завршио, а Кристина се више никада није вратила на посао. Ни на овај, нити било који други. И у храму је одавно није било. Упознавши се једног дана на игралишту, почеле смо да причамо о деци, а Кристина је споменула сина: „Не идемо у вртић, он је посебан“... Тимофеј је био Кристинино треће дете, али ова трудноћа се разликовала од претходних. У 19. недељи лекари су приметили да је развој фетуса почео да се успорава. То је оно време када друга деца активно расту и добијају на тежини, а мајчин стомак почиње приметно да расте. Лекари су рекли Кристини: „Не брини, ово ништа не мора да значи, сачекаћемо до термина и породићемо те“. За мајку је ово био први знак који је наговестио да нешто није у реду са њеним сином. Када се Тимоша родио, био је малена беба са бледом кожом и – што је Кристину највише плашило – спорим телесним реакцијама. Беба је показивала све потребне рефлексе, али врло слабо, једва. Речено им је да оду код неуролога и отпуштени су кући. Недељу дана након отпуштања, Тимоша се разболео од АРВИ код куће, и мајка и син су примљени у болницу. Прошли су комплетан преглед, али лекари опет нису нашли ништа критично, рекли су: „Само га храните више, слаб је, али ће се угојити и све ће бити боље“. И поред потешкоћа са храњењем, дете је, уз Божију помоћ, расло и развијало се. Али, пошто је Кристина имала старију ћерку, одмах је приметила разлику. Син је имао проблема да држи главу и није могао да држи звечку у руци. Када је мајка видела да се Тимоша не преврће, она и њен муж су позвали терапеута за масажу. После првог курса масаже дете се преврнуло, после другог је седело. Али, он је још увек био веома мали и није добро јео. Испоставило се да има интолеранцију на млечне протеине. „Као и многи аутистични људи“, рекла је Кристина, „али тада нисам знала ништа о аутизму, само сам хтела да разумем шта је то. И почела сам да копам за информацијама и много читам." Кристина се такође уплашила што је дете никада није погледало. Као мајка, проводила је више времена са њим од осталих чланова породице и тако је приметила разлике у развоју своје деце. „Гледао је искоса, горе, било где, али не у моје лице. И никада се није одазивао на своје име." Мама је била забринута што Тимоша не може да пузи, али је устао и проходао са 9 месеци. И брзо је почео да трчи. Беба је неуредно трчала, бежала на улици, а како се није одазивала на своје име, то је изазвало опасне сумње. У почетку, када му је супруга скренула пажњу на алармантне симптоме, муж је рекао: „Све је у реду са нама, то једноставно не може бити." "И након што сам прочитала разне информације, већ сам схватила да је у питању аутизам, али сам се плашила да то признам себи. Када су нам на прегледу код доктора рекли дијагнозу, мало сам заплакала. Али после тешког искуства са мојим другим дететом (Кристинин син је рођен са тешком патологијом и умро је убрзо након рођења), било ми је лакше да прихватим такву дијагнозу." Муж је опет помислио да је ово мало озбиљније од грипа: „За неколико месеци или годину дана потпуно ћемо излечити нашег сина." Али када су супружницима саопштили цене лечења, остали су запрепашћени. Посебно је тешко било глави породице; почео је да доживљава психолошко повлачење; чинило му се да сви покушавају да их преваре. Тимошини родитељи су отишли кући и размишљали. И одлучили су да крену на минимални курс, јер у то време дете није говорило. „После првог курса терапије, син ме је гледао. Када је први пут погледао у мене и почео да ми загледа у минђушу у уху, била сам шокирана. Иако је било скупо, бар је деловало." После курса канистерапије (лечење уз помоћ посебно обучених паса), Тимоша је први пут изговорио реч мама. Имао је две и по године. Током пандемије, сви у породици су се разболели. Пошто је већ много новца потрошено на рехабилитацију, Кристина је наставила да ради са Тимофејем код куће. Пронашла је музичку технику где се уз помоћ специјалних слушалица класична музика презентује ушима на различитим фреквенцијама. "Гледала сам како ради неуропсихолог и учила од њега. После курса музике мој син је почео да говори добро. Релативно добро, прво слоговима, па у кратким речима. О себи увек говори у трећем лицу: „Тимоша хоће“. Али аутистични људи веома споро стичу вештине. „Мислила сам: он ће почети да прича, а онда ће све проћи само од себе. Испоставило се да није тако. За сваку нову вештину се треба борити." Од Кристине сам сазнала да постоје две врсте аутистичара: нискофункционални – који су се заглавили у детињству доживотно, и високофункционални – који имају проблем само у комуникацији, али могу бити веома талентовани за друге ствари. Али чак и деца са ниским функцијама могу се уз помоћ рехабилитације подићи на ниво нормотипичне деце ако рано почну да уче. Кристина је пронашла жену - православног логопеда-дефектолога која је имала свој центар за помоћ особама са аутизмом. Она не само да је помагала родитељима, објашњавајући корак по корак шта да раде са дететом, већ је на свом каналу постављала информације о црквеним празницима и посту. Свуда је истицала: "Ја сам православац. Као специјалиста радим све што је у мојој моћи, али само Господ помаже." Тада је у Москви било мало центара за рехабилитацију особа са аутизмом, а рехабилитација је била скупа. " Прво смо покушавали да уштедимо, сами смо тражили масере, физиотерапеуте, логопеде, али смо онда схватили да је важно деловати свеобухватно. Пошто смо изгубили годину дана, вратили смо се и почели да учимо у специјализованом центру код тог истог православног специјалисте. Поред помоћи деци, пружена је и духовна подршка родитељима. Најтеже је било радити на себи. Мој муж и ја смо прошли кроз све фазе: прво порицање, затим бес, па прихватање. Последња је била посебно тешка. Иако изгледа да си прихватио такво дете, прихватио вољу Божију, нагомилава се умор, и ти опет почињеш да се питаш - зашто ми све ово треба? Уморна сам, зашто сам добила такво дете? Након неколико курсева рехабилитације, дете је споља већ изгледало нормално. Имао је обавезну физичку активност: пливање, скијање, бициклизам. Редовни часови са логопедом-дефектологом („За нас су то већ драги људи, већ дуги низ година комуницирамо са њима“). Тимоша воли енглески. И даље се плаши воде, плаши се мрака, али може да живи са тим. Понизност ми је одувек била тешка, али овде сам морала да се потпуно понизим и да се предам вољи Божијој. Понекад је било тешко веровати специјалистима, чинило нам се да нам једноставно извлачи новац. Стално сам говорила: Господе, помози, Господе, упути, покажи где, до ког специјалисте треба да идемо!" Тимофеју је била преко потребна социјализација. Управо у то време, Кристина је сазнала да наша црква одржава часове породичног образовања за припрему за школу. Кристина је узела благослов свештеника, а Тимоша је две године пре школе учио код православног учитеља са другом децом. „Ово је био огроман напредак за нас, мој син је полако почео да стиче способност да живи у друштву. Особе са аутизмом, чак и оне са високим функцијама, веома тешко живе у друштву и прилагођавају се њему. Они не разумеју: зашто је то потребно? Зашто рођендан? Зашто деца иду у школу, а одрасли на посао? чему служи новац? Све им је несхватљиво и незанимљиво; имају сасвим другачији поглед на свет. Када је доктор предложио регистрацију инвалидитета, уследио је наш протест: такав успех смо постигли! Муж је био категорички против тога. Он је све фазе наше тешке ситуације прошао касније од мене, али без мужа не бих могла сама. Рекла сам: „Идемо тамо, сада имамо ове процедуре“.Потпуно ми је веровао. Једноставно је рекао: „Добро, идемо." Тек када је Тимоша имао 6 година, коначно смо прихватили Божју вољу за нас и одлучили да се пријавимо за инвалидитет." Када је муж ово прихватио, пар се отворио људима. „Недостајало ми је понизности; желела сам да нико не зна. Рођаци, комшије, познаници нису знали, крили смо се од свих и тек недавно смо почели да причамо о томе. Тек сада почињем да схватам речи: живи по вољи Божијој." Докторка, која и сама има дете са аутизмом, рекла је Кристини веома важне речи: "Касније, када одрасте, бићете изненађени да вас ово дете никада неће издати. Он нема дупло дно, нема зависти и не суди људима. Неће говорити једно, а радити друго. Ова деца су апсолутно искрена и стварна." Али Кристини је и даље било веома тешко, јер се након смрти свог другог детета удаљила из храма. Постепено, захваљујући Тимоши, вратила се у храм и поново пронашла благодат поста и молитве. "То је стабилизовало моје сопствено стање ума. Када сам се помирила са тим, схватила сам да је код Бога све другачије. Дајеш му терет који си носио на својим плећима, и постаје лакше живети. Једном смо на одмору срели породицу у којој је најстарији син имао аутизам, а најмлађи није. После разговора сазнали смо да је ово други брак главе породице, а у првом је оставио двоје деце са аутизмом. Да ли је то крст или позив? Не знам, али Господ је очигледно хтео нешто од овог човека, шаљући му такву децу. Цео мој живот се такође потпуно променио. Каријера, хобији, начин на који изгледам, туђа мишљења - све што је некада било важно за мене је једноставно престало да постоји. Цео живот наше породице почео је да се прилагођава најмлађем детету. Психолози кажу да је то погрешно, али ја сам једноставно заборавила на себе, моји циљеви су нестали у служењу вољенима. Хвала Богу на свему, хвала Богу на таквом сину, на помоћи и подршци мог мужа. Чула сам како мужеви често напуштају своје породице говорећи својим женама: „У мојој породици није било таквих." И ја сам само са Тимошом научила да будем мајка. На крају крајева, прво сам се са њим преваспитала и променила, онда је то урадио мој муж, а тек онда смо заједно научили да одгајамо посебно дете." Сада Тимоша завршава прву школску годину у првом разреду редовне школе. А када сам их прошле недеље срела у цркви - коврџавог дечака са јамицама на образима и његову лепу високу мајку - њихове очи после причешћа засијале су од праве среће. аутор: Ксениа Гринкова приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Изнова и изнова се не уздамо ни у Господа, ни чак ни у себе, већ у политичаре, јавне личности, или се једноставно надамо одређеним околностима које ће нам променити живот набоље. Понекад се чини да је тешко или чак немогуће исправити ову ситуацију. Чини се да овде главни разлог није чак ни недостатак поверења у Бога, већ што је већина наших жеља чисто земаљска. Људи најчешће траже новац, здравље, срећу, сигуран посао, каријеру, утицај итд. И заправо, у томе нема ничег лошег, пошто свако има сасвим природне жеље, ако не пређете одређену границу. Па ипак, размислимо: све ове наше потребе су веома важне, посебно у тешким временима. Али, да ли је ово главна ствар? Можда нам нешто недостаје? Некада су стари Јевреји чекали свог Месију и такође су у њега полагали велике наде. Међутим, њихове тежње су биле и чисто земаљске: да се ослободе римске власти и да свој Израел учине новим светским хегемоном. Када се Месија појавио, они Га нису препознали, нису Га прихватили и предали су Га да буде разапет. То није изненађујуће, јер Онај који је рекао: „Царство моје није од овога света“, тешко да је одговарао идеалу јеврејског ослободиоца и великог освајача. Нисмо ли често попут ових древних Јевреја? Уосталом, често размишљамо пре свега о земаљском, посебно у нашим драматичним данима. А тешка ситуација око нас требало би да нас оправда. Сетимо се шта је Спаситељ рекао: „Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,31–33). Ове речи су упућене не само Јеврејима првог века, већ су упућене и нама, људима двадесет првог века: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову. Тек када све своје мисли и молитве усмеримо ка „само једноме шта је потребно“, наши спољни земаљски проблеми бићe решени. Ово је закон молитве: прво „да се свети име Твоје“ и „да буде воља Твоја “ – па тек онда „хлеб наш насушни дај нам данас“. Наоружајмо се храброшћу и стрпљењем, положимо све своје бриге на Господа, предајмо своје судбине у Његове руке, и Он неће одлагати да одговори нашим надама. Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич) https://mitropolija.com/2025/01/16/mitropolit-antonije-pakanic-kako-i-za-sta-se-moliti/

Кад се човеку догоди да згреши – а нажалост, дешава се често – заједно с осталим горким мислима долази и ова: «Зашто? Шта ми је све то требало?» И вероватно је управо она јака и корисна као својеврсна вакцина против наредних грехова. Јер, истина, врло често не грешимо само због неког заиста озбиљног, ватреног искушења. Не грешимо због тога што нас је нешто незадрживо вукло ка овом греху – ни из далека није увек тако. Чак ни не грешимо зато што смо нешто заиста јако желели. Већ… једноставно, ни због чега. Долази осећање покајања због учињеног, душа се мучи, боли, осећа да се сама отуђила од Бога. Туга притиска срце, нека нејасна, али врло приметна брига, изгубљеност у садашњости, несигурност у будућност, страх. Ниједна радост више није радост зато што је отрована унутрашњом горчином – осећајем који остаје после греха. Једном речју, то је стање уобичајено после пада – више или мање тешко. И ево, зна човек зашто му је лоше, зна и то да постоји излаз из још једне у низу криза, али да ће морати да се помучи и да пострада, да од Господа понесе ову или ону «епитимију». Међутим, зашто је осудио себе на то, због чега је одлучио да се удаљи од Оца Који га воли у «далеку земљу»? Овде углавном нема јасног одговора. Кад неко склапа посао, а живи у несавршеном, поквареном и лукавом свету, обавезно се стара о томе да не буде преварен и намагарчен. И зато све унапред проверава: да ли му се, рецимо, нуди добра роба, да ли су повољни услови, да не се од њега не тражи да плати превисоку цену? И ако се човек не превари, касније се радује, а ако буде преварен, секира се и љути. Али, бар из ове ситуације извлачи искуство и у будуће бива пажљивији, обазривији, боље вага свако «за» и «против». Тако бива у «обичном» животу, тамо где су све вредности, стицања и губици искључиво материјални – и где се може и рукама опипати и измерити и пробати на укус. А у духовном… А у духовном код нас све често бива неозбиљно, немарно, тако да оправдавамо речи Господа: «Синови су овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају» (Лк. 16, 8). Јер, сваки пут видимо да цена не одговара роби. И не само да је краткотрајна „радост“ греха пролазна и ташта… Понекад ни нема никакве радости. Човек греши „по инерцији“, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је „мало притиснуо“ и он му се препустио. Осетио је: требало би инсистирати на своме, мало се борити, потрудити. И обузела га је таква туга, таква чамотиња га је напала да је пре одлучио да се преда без икакве борбе и без икаквог труда. Коме ово није познато? И да смо стекли – ништа нисмо стекли. А изгубили смо мир с Богом, спокој савести, унутрашњу целовитост која се тако тешко поново стиче. Или оно што је личило на целовитост што смо имали. Ово је, укратко речено, она цена која се увек мора платити у таквим пословима. Зато себи касније и постављамо увек исто питање, у некој тешкој недоумици: «И шта ми је све то требало?» Иако је одговор већ одавно спреман: «Ни-због-чега!» Једноставно, ово питање је закаснело и зато, премда од њега и постоји нека корист, то није она која нам је потребна. Раније је требало то да се упитамо, да узнемиримо своју душу, да не дозволимо срцу да заспи сном лењости. Да, то је важно – веома важно – да човек уме да пита себе на време, са свом строгошћу и да одговори себи и својој савести без лукавства и малодушности. И још – да прикупи храброст и одлучност да поступи у складу с овим одговором. Игуман Нектарије (Морозов) Извор: Православие.ру

„Ништа није прече од идеја мајчинства, очинства и рађања. Родитељство је национална и државотворна и етичка и друштвена врлина.“ (Милица Ђурђевић Стаменковски, министарка за бригу о породици и демографију Србије) Наведена изјава министарке Ђурђевић Стаменковски, услиједила је недуго након такође њене опаске, дате врелог љета Господњег 2024, о томе да се (након што су се Београдске породиље пожалиле на услове рађања у неклиматизованим просторијама гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт), „у Србији 20 година води кампања против рађања као део глобалне агенде“. Министаркина оштрина, увјереност која има тенденцију да се ослони на некакву метафизичку истину, па и пријетња којом зрачи, а иза које се крије реална опасност по друштво склоно најбруталнијим пројавама патријархата који своју најозбиљнију и најразорнију форму добија када га преузму жене (поново морам да мало подсјетим на серију „Слушкињина прича“, бар оне који су је гледали), буквално ме мучи од момента када сам је први пут чула. Министарка је и мајка и министарка, при томе и веома лијепа жена. Својом појавом она поставља један висок стандард свим младим женама које желе да живе „остварен“ живот, који се подразумијева само ако садржи све то (добро не мора баш свака бити министарка, али високо образовање и запослење би било обавезно), али акценат свакако остаје на мајчинству као неприкосновеном задатку сваке жене. Првом и основном, оном који у многим опасним идеологијама напуњеним главама, жену чине женом. А шта жену чини женом? Осим што је човјек у пуном смислу ријечи, што хрли, са мушкарцем или без њега, ка будућем вијеку у коме, као што нас учи апостол Павле разлике неће постојати, шта је то ипак, оно нешто што нас разликује, због чега смо срећне што смо то што јесмо, или несрећне до крајњих граница које се данас могу (не бих се усудила рећи лако) избрисати све учесталијом промијеном пола. И у том свјетлу, наравно, зашто неко ко није рођен као жена жели то да буде, зашто се осјећа тако (што додаје још једну контроверзу питању женствености, будући да, бар не још транс жене не могу рађати), и шта је то што нас заиста разликује? У документарцу који је 2022. произвео и приказао The Daily Wire, под називом који сам ставила и као наслов овог текста What is woman?, (ултра)конзервативни амерички новинар и политички коментатор Мет Волш поставља ово прилично древно филозофско питање у једном савременом свјетлу. Иако се само питање непрестано провлачи кроз документарац, оно није кључно. Волш заправо жели да проведе гледаоце кроз контроверзе фармацеутске индустрије и, све учесалијих и на све млађој популацији примењивих, медицинских захвата промијене пола, али се кроз разговоре са саговорницима који се противе или подржавају његове ставове, које он не исказује директно али су прилично јасни, непрестано враћа проблематичном питању. И оно до краја филма остаје камен спотицања, посебно за саговорнике који су скептични према њему, и на које до самог краја не добија одговор. Мени за ово о чему желим да пишем све то чиме се документарац бави није толико важно, посебно што не могу ни сама да се до краја сложим са ставовима Мета Волша, али само насловно питање јесте. Поново због ставова (друге врсте овај пут) са којима не желим да се сложим, а који претендују да се поставе као неприкосновена, да не кажем догматична, у данашњем поједностављеном схватању појма – истина. О улози жене у Цркви, њеном положају у хришћанству у односу на јудејско-римски свијет унутар кога се хришћанство развија доста је писано (Упућујем овдје на два за српску теологију врло битна текста аутора проф. др Растка Јовића: „Неко ме се дотаче“, Вероучитељ у школи 2, ПБФ, Бгд, 2011; и „Раскид заједништва: место поноса и стида у ранохришћанској заједници“, Место стида и поноса у религији филозофији и уметности, ЦЕИР, НС, 2020). А писано је баш из разлога што ми у нашим умовима, колико год читали и образовали се, не можемо да деклерикализујемо Цркву, односно да је видимо у њеној пуноти као заједницу једнаких, кроз њен суштински метафизички карактер који она (Црква) добија из будућности а унутар кога се разлике које нас данас толико муче, поново се враћам апостолу Павлу, бришу. У сврху онога што желим да кажем, мој добар пријатељ, отац Дражен Тупањанин, упутио ме је на текст објављен у најновијем броју Видослова (бр. 93, 2024) који говори о (не)могућности рукополагања жена у свештенички чин. Тај интересантни поглед на мушкарца и жену полази од литургијске перспективе унутар које аутор, протестантски теолог Џејмс Б. Џордан, једино види њихове смислене разлике. Он се позива на предање о стварању из друге главе 1. Мој. које библисти сматрају нешто млађим, и у коме је Ева настала, не као у првој глави одмах, паралелно са Адамом („мушко и женско створи их“), већ од самог Адама, извлачећи из тога закључак, о томе да је створена као његов помоћник у мисији, која је прије свега литургијска, а то значи служитељска (обоје су позвани да служе Богу) и преображавајућа (да кроз служење узносе све створено Богу и дају му вјечни карактер). Џејмс Б. Џордан, изузетно теологизира своју тезу о Еви као литургијској помоћници Адаму не дајући јој ипак могућност да она предводи то служење, али наглашава једну, за мене, у овом контексту кључну тезу, а то је да се у поменутом пасусу о стварању нигдје не помиње да је Ева начињена примарно да би рађала дјецу, тј. како аутор наглашава: „Судећи по другој глави књиге постања Ева није начињена примарно из разлога да помогне Адаму да се репродукује, већ да му буде помоћник у неком другом смислу.“ Аутор у тексту даље смисао који произилази из стварања Адаму помоћника „према њему“ види искључиво у литргијском контексту, извлачећи један, усудила бих се рећи, поетичан закључак да ће човјечанство које је почело Адамом, тј. мушкарцем, завршити (и на то нас управо упућује то служење) као Невјеста, Нови Јерусалим, Црква, тј. Жена. А како ми то, ту жену, унутар тих истих кругова који је од првих вијекова избављају из раља другоразредности, обредне прљавштине, сведености на затворен простор куће, доживљавамо данас? Истичући важност рађања (што чињеница да дјецу у земљама трећег свијета родитељи и даље бацају на улице и у смеће аутоматски ставља у друг план, или ако баш инсистирамо на томе да останемо унутар сопствених граница, након што сам радила са штићеницима Дома за незбринуту дјецу, да се не запитам сваки дан над тиме шта се десило са нашом колективном савјешћу која нема појма и не жели да зна како и зашто не може или не жели да им помогне), науштрб преображаја овог и оваквог постојећег свијета, ми поново враћамо женскост на старозавјетне „поставке“, из које је Христос недвосмислено кроз укључивање у Јеванђеље избавио. И то је поражавајуће, посебно ако такви гласови долазе из Цркве која у Србији ужива јако велик углед. Знамо да активних вјерника проценутално има мање него нпр. револуционарна Француска, али православље, тј. светосавље, као једна прилично нејасна идеологија одржава своју врло снажну превласт над народном свијешћу и формира некакво учење из кога могу да се изведу изјаве као она на почетку цитирана. Шта то значи? Па рецимо да млади људи, припадници генерације миленијалаца (за разлику од вршњака из западне Европе), још увијек ступају у бракове, црквене у највећем броју случајева, подижу дјецу и крштавају их одмах по рођењу, преузимају славе од очева и живе на један традиционалан начин у мјери у којој им окружење и околности то дозвољавају. Наравно да образовање не изостаје из свега тога, па се подразумјева да будућа невјеста и мајка након што је завршила високе школе, обави и ове остале традиционалне задатке, јер тек тада она је „цјеловита“ или, још горе али чешће, тек тада се „остварила као жена“. У таквој атмосфери, у којој се жена која није рађала не сматра женом у пуном смислу, и у којој представнице моје генерације, чији су репродуктивни органи већ на измаку снага, деценије проводе бодући се хормонима, обилазећи најскупље клинике, пролазeћи пакао непрестаних прегледа и експеримената над својим тијелима која, из скоро увијек не до краја познатих разлога, одбијају да креирају нови живот. Ако сте икада поразговарали са таквом женом, и потрудили се да je разумијете, заправо осјетите ту очајничку потребу да „да тијело своје да се сажеже“, биће вам јасно до које мјере је тај мит о жени као мајци, а при томе и супрузи, докторици, професорици, „сведржитељки“ заправо јак. Кажем мит, јер не постоји нити једна теорија, нити учење, које би могло да се ослони на хришћанске изворе, да оно што жену чини женом јесте мајчинство и да све оно друго што она сама јесте, ако тога нема, пада у воду. С друге стране, та жена која је при томe можда завршила највише школе, или није, али је као и сваки човјек обдарена талантима које је обавезна да умножава да би их такве умножене вратила Господару, све то занемарује, јер је некаква магловита идеологија и петпарачка психологија условљавају потпуно непостојећим осјећањима „испуњености“ и „остварености“ и оно што она јесте, личност, јединствена потпуна и другачија, замјењују индивидуалним особинама које мора да испуни. Рађање и множење, тј. прокреација као таква, у смислу Божијег благослова, долазе тек након пада. Тај благослов, настаје као милосрђе и љубав Бога према човјеку који Њега више не жели, али Бог од њега не одустаје. У том смислу, они су дар односа између мушкарца и жене са свим конотацијама које тај однос носи, а помоћ због које је створена се огледа управо у могућности да се кроз њу, жену, Адам, као онај Други осјети као личност и добије предукус онога што му нуди заборављена и одбачена заједница са Богом. Када је Емануел Левинас почетком 20. вијека написао за жену да је Другост, феминисткиње другог, рекла бих по периоду у коме се његова теорија развија, таласа, оптужиле су га за мизогинију. Иако разумијем њихову позицију, након подробнијег бављења Левинасом, прије десетак година, схватила сам да значајнијег и за хришћане потребнијег појма од Другости и Другог нема. Друго је Бог, кога не разумијемо, али га требамо, Друго је свака личност коју покушавамо да оробимо и сведемо на нешто познато, али нам стално измиче. У том смислу, Друго је и жена коју је немогуће свести на неку објективну мјеру, али је потребна и жељена независно од тога у каквом су јој стању репродуктивни органи. И само то и јесте права жеља. Када је не тако давно, моја пријатељица, учитељица која је описменила, васпитала и извела десетине генерација, након једне Литургије у својој локалној цркви, случајно и потпуно спонтано пред свештеником рекла да нема дјеце, а дотични пред читавом заједницом, подигао руке, као да вапи ка небу због њеног „гријеха“, и почео да узвикује „зашто?“ и „шта чекате?“, помислила сам да она више не треба никада да крочи у заједницу која је на тај начин жигоше и условљава, и да јој је њен посао коме се предаје свим својим бићем сасвим довољан да буде препозната (и да заправо већ јесте) у будућем вијеку. Чак (супротно свему чему сам учена) и да може без Христа који јој се даје на мјесту на коме мушкарци који (треба да) га представљају чине да се осјећа толико лоше. Али она се вратила, баш као крвоточива жена из Јеванђеља, не обазирући се на мушка, лажним правилима јачег, постављена, правила о припадности заједници, и даље свјесна да има право да додирне Онога који даје живот. А свештеник, конкретни из приче, или било који други портпарол исте идеолошке матрице ће, ако буде имао среће (а ја сам од оних који, упркос свему, вјерују да хоће), управо њу, жену, и њену Другост видјети на крају вијека у свом пуном сјају, ако је вјеровати занимљивом Џејмсу Б. Џордану, како заокружује стварање које је почело са мушкарцем, а завршило са њом. Да ли је рађала, колико, како и коме, више неће бити важно јер ће до тада мртви већ одавно посахрањивати своје мртве, а Личност жене ће испливати у својој пуноти изван свих наслага наметнутих јој друштвених одговорности и коначно се показати (као уосталом и у случају мушкарца, надам се) као једина и најпреча стварност, отпорна на све „агенде“ и умишљене и врло профитабилне „завјере“. Стојана Валан https://teologija.net/sta-je-zena/

Тражење посла ако сте мама малог детета слично је као јурење сопственог репа. Видели сте сигурно некад пса који се врти у круг покушавајући себе да ухвати за ред? Е, онда знате како је мамама које траже посао, а имају малу бебу. Можда нисте знали, али тражење посла (осим ако имате везу и неког ко ће вас запослити) заправо је „посао“ с пуним радним временом. Морате стално да пратите конкурсе, прилагођавате биографију, пишете пропратна писма (разуме се, различита за сваки конкурс), одлазите на разговоре, одговарате на телефонске интервјуе. Да не заборавимо и мејлове и позиве да проверите у ком је статусу ваша пријава, јер вас потенцијални послодавац није уопште удостојио неког одговора. Супруг и ја недавно смо се с бебом преселили у нови крај и прва ствар коју су ми рекли је – у вртићима ти је страшна гужва, тешко се добија место, најбоље би ти било да потражиш везу. Шта, ти ниси запослена? Па, онда и немаш никакву шансу! Ако мајка не ради, детету вртић не треба, кажу. На страну то што вртић НИЈЕ и не би смео да буде само чувалиште за децу, питање свих питања је – а како ће та мама наћи посао, ако дете не добије вртић? Ко ће чувати бебу док она одлази на интервјуе за посао, пише пропратна писма, обавља онлајн разговоре? О томе је, изгледа, требало да мисли пре него што је добила бебу… Друга страна проблема је и чињеница да смо ми и даље патријархално друштво у ком се негде подразумева да ће увек када је дете болесно с посла одсуствовати мама. Стога и послодавци, свесни да ће мајка малог детета одсуствовати с посла врло често, избегавају да је запосле. И за то не треба кривити њих, већ друштвене норме које подразумевају да ће код куће увек остати – мама. Можда бејбиситерка? И ово је опција коју сам почела да разматрам кад сам схватила да шансе да добијемо вртић баш и нису велике. Мој муж ради од куће, а храна коју беба једе, као и све друго што је за њу потребно, увек је спремно и доступно. Без обзира на то што би нам чување било потребно неколико дана по можда четири сата дневно, цена коју наплаћују је по сату и износи од 800 до 1000 динара. Кад сам направила рачуницу, испоставило се да ми је, за полудневно чување детета, потребно готово исто толико новца колико би износила моја плата за пуно радно време! То значи да дадиље, од којих многе заправо немају педагошка знања ни искуства, зарађују слично као особе са високом стручном спремом! Да се разумемо, ја веома ценим људе који су спремни да чувају туђу децу и да о њима брину, али кад је то постао посао за који еј потребно издвојити знатно више од једне целе просечне плате? Укратко – треба ми посао да бих могла да приуштим дадиљу или да бих добила вртић, али треба ми дадиља или вртић да бих нашла посао. Зачарани круг из ког је стварно тешко изаћи. Многе мајке бивају и предмет осуде због тога што децу пријављују у вртић иако нису запослене. Неке друге мајке, које јесу запослене, такође осећају прекор окружења јер се сматра да због каријере запостављају улогу мајке, самим тим што дете укључују у колектив већ од првог рођендана. Разлози због којих жене траже посао су различити и о њима уопште не треба полемисати. Баш као што не полемишемо о томе због чега очеви раде. Можда морају, можда воле свој посао, можда им је важна финансијска независност, можда желе каријеру. Било како било, жене би требало да имају ИЗБОР и да одлука да ли ће радити никад не буде због тога што дете „нема ко да чува“. С друге стране, уколико дете не добије вртић, жена која жели да гради каријеру (под претпоставком да је дете добила у својим двадесетим годинама) још има трновит пут да пређе до неких позиција у свом послу. А то значи да њена плата једва да може да испрати плату просечне дадиље. Делује да тај реп који јуре младе маме у жељи да балансирају каријеру и мајчинство – никада неће стићи. Решење свега овога није, као што неки предлажу, да се мајкама даје плата кроз читав живот, само због тога што су мајке, на пример, троје деце. Јер нису све жене опредељене само за родитељство. Много је оних које желе и друге аспекте свог живота да унапреде, да се остваре и независно од мајчинства. Такође, „плата за мајчинство“ поново нас враћа у време када се подразумевало да су деца и кућа женска обавеза. Јер, она би за то, онда примала плату, зашто би па отац пресвлачио бебу, он већ ради свој посао? Оно што нам треба је равноправнија подела дужности у кући и око деце, као и нормализовање боловања ради неге детета које узима ОТАЦ. На тај начин жене мале деце приликом запошљавања не би имале мању шансу од својих колега мушког пола, већ би посао (бар у приватном сектору) добио кандидат са бољим квалификацијама. Такође, упис у вртић требало би, у савременом друштву, да буде нешто што није привилегија, већ право. За оне родитеље којима је услуга вртића потребна, он би требало да буде доступан, независно од тога да ли мајка у том тренутку има посао. Кад бих се ја питала, боловање ради неге детета требало би да траје две године. Наизменично би морали да га користе отац и мајка, како би обоје имали времена једнако да се повежу са бебом, али и да се, ако то желе, посвете каријери. Са навршене две године, детету треба да буде обезбеђено место у најближем вртићу, за оне који одлуче да је то прави тренутак за улазак у колектив. Ако желимо бољи наталитет, ЗДРАВИЈИ наталитет, онда је ово пут. На дуг рок далеко продуктивнији од милиона који се дају кад се дете роди. Како оно беше – уместо да гладном човеку даш рибу, боље га научи да пеца? Изгледа да то још нисмо научили… https://zelenaucionica.com/kvaka-22-ne-mogu-da-upisem-dete-u-vrtic-jer-ne-radim-ali-ne-mogu-da-se-zaposlim-jer-nema-ko-da-cuva-dete-i-sta-sad/

Пре него што почнем, не могу довољно да нагласим: НЕ, НЕ, НЕ, милиона пута НЕ. Не оправдавам то што је основац урадио својој вршњакињи у школи у Суботици. Оно што покушавам да разумем јесте шта се крије иза овог трагичног догађаја. Последње што сам прочитала је било да је дечак био у хранитељској породици и тражио да га изместе, јер није био срећан. Па да почнемо од ове информације. Дечак има озбиљну трауму, већ самим тим што нема биолошке родитеље. Да ли су му умрли или су га дали на усвајање, не знамо. Шта год да је, ово је трауматско искуство. Осећај губитка родитеља или осећај да те онај који те је родио није хтео јесте нешто што већина (заиста велика већина) деце ни људе не може ни да појми. На жалост овог детета и њему сличних. Ко год умањује важност оваквих животних ситуација, тај појма нема о траумама (а ни о емпатији). А свима онима који ће рећи да су и друга деца су незадовољна или имају горе ситуације, имам да кажем следеће: Ово НИЈЕ одговор који се даје неком ко говори о свом проблему, а понајвише не детету. Ово, у ствари, задовољава дефиницију „геслајтинга“, емотивне и психолошке манипулације Није свака особа, па тако ни дете, исто, није свако незадовољство истог типа, па ни реакције не могу бити исте То што је проблем неке друге особе по вама „већи“ или „гори” не умањује чињеницу да особа која је пред вама има проблем. Њен проблем је за њу/њега довољно драматичан и важан, и ако смо емпатични онда га као таквог и прихватамо. Моја питања су: Шта се десило са биолошким родитељима? Где су они? Зашто је дечак хтео да га изместе из хранитељске породице? Колико дуго је ово тражио? Коме се све обраћао? Шта је урађено поводом његовог захтева? Од када је у овој хранитељској породици? Да ли је ово прва хранитељска породица или је био измештен из претходне? Ако је био премештен, зашто је био премештен? Зависно од одговара имала бих и друга питања, али за сада оволико. Код нас је типично да се дечји проблеми умањују, да се сматрају „смешним“ или детињастним, а да нико не схвата да су такви зато што се управо ради о незрелом детету. Наука је доказала да мозак завршава с развојем у средњим/касним двадесетим годинама. Тако је неко са 14,5 година на пола пута до пуног развоја, још и те како емотивно и психолошки незрео, хтели то други да прихвате или не. Уз то, дете које нема своје родитеље, кога одгајају хранитељи, има веома дискутабилну способност руковања својим емоцијама. Ко зна колико се њему поклањала пажња, колико су се хранитељи бавили њиме. Ко зна шта све он осећа дубоко у себи о чему никада ни са ким није могао да поразговара, нити да се повери. Оваквом детету је потребна огромна количина емпатије, као и потенцијално озбиљна психотерапија да би научио да се избори са свиме кроз шта је прошао (а и пролази). Пре пар месеци сам написала и чланак да оштрије казне решавају само симптоме проблема насиља, а ми треба да се бавимо узроцима. У коментарима су људи писали да казне до сада нису биле довољно оштре. Судија Миоград Мајић је пре пар недеља на Н1 рекао да је ово најлакше урадити, а да при том смањене старосне границе као ни оштрије казне уопште не утичу на смањене кривичних дела (не само у Србији, него нигде). Уместо тога треба да размислимо шта ми као друштво радимо да имамо толики пораст криминалних радњи. За крај: дечак ће сносити последице. А они око њега? Социјална служба? Хранитељи? Министарство за бригу о породици? Хоће ли они преузети свој део одговорности? Одговор, верујем, сви знамо. Лидија Смирнов, педагог https://zelenaucionica.com/pedagog-sta-je-moglo-da-natera-dete-da-nozem-napadne-svoju-vrsnjakinju/

Где је Бог? Вера је природна за човека. Али, онда долази лична одговорност, почиње потрага за сопственим путем иза којег стоји рад и стална стрепња, јер човек који живи у вери не може остати самозадовољан. Вера је пут крајње стрепње и неповерења у себе, у друге, па и у Самог Господа, јер није тајна да се људске идеје о истини и правди често не поклапају са оним што човек мисли о Богу. Оно са чиме се сада суочавамо - крвави терористички напади, разорни земљотреси, цунамији, катастрофе које је проузроковао човек и епидемије које односе животе стотина хиљада невиних људи – тера многе људе да се у очају питају: „Где је Бог?“ и „Где Он гледа?“ Ова питања се не могу назвати доконим или реторичким, јер су стрепња, брига, па чак и неповерење у Бога такође одређени пут вере. Да ли ћемо пронаћи одговоре на ова горућа питања зависи од сваког од нас. Од човека зависи да ли ће на крају пронаћи свог Бога или ће стати на пола пута и горко уздахнути: „Не могу да идем даље, јер пут није уцртан, а нема јасних смерница које уливају безусловно поверење...“ У потрази за Богом, многи од нас заправо за себе формирају неку врсту „посредне истине“, која даје само имагинарни мир и улива лажно уверење да смо потпуно у праву, за разлику од других који „греше“. Често делимо наше ближње на оне који се слажу „са нама“ и на оне који су „против нас“. Наравно, тако је згодније живети, али има и људи који на свом путу ка Богу не деле своје ближње на „нас“ и „странце“. Ићи овим путем је много теже, понекад чак и несигурно, али управо тај приступ чини наш живот истинитим, а нас саме отвореним за Господа. Изванредан дански хришћански филозоф Сорен Кјеркегор (1813–1855) овако је дефинисао концепт вере: „Пут до Бога је крајње неизвестан, али ми увек пролазимо. Човек се у почетку плаши ове „непоузданости“, тражи стално нове потврде верности изабраног пута, настоји да се ослони на нешто, а саму веру покушава да претвори у неку врсту темеља, у основу и идеологију. Међутим, права вера овој особи није од помоћи... Апостол Павле има једноставну и у исто време потпуно погрешно схваћену дефиницију од стране многих: „Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.“ (Јевр. 11:1). Тешко је бити сигуран у невидљиве ствари, па човек жели да своју веру учини видљивом, опипљивом и настоји да је угура у круте оквире таблица. Оваква идеја вере тежи материјализму и одређена је, пре, повељом о људским правима (наравно, веома добром, веома блиском суштини вере), него њом самом. Ово је мучна потрага за истином, али опипљивом, видљивом истином, која се може представити свакоме и уз помоћ које је тако лако утврдити: да ли си са мном или против мене? Јеси ли за моју истину или против ње? Искривљена идеја вере неизбежно води ка расцепу света. Често видимо како искрени и чисти људи показују примере највећег херојства у залагању за истину, док потпуно негирају могућност вере у Бога. Један од ових безусловно несебичних људи, немачки мислилац Фридрих Ниче (1844–1900), је објавио: „Бог је мртав“, а пошто је тако, онда је све постало другачије и од сада су људи дужни, као богови, да откривају истине у себи и жестоко се боре за њу. Ово је такође одређени пут вере и многи су спремни да се за њега жртвују, па чак и умру, постајући мученици у очима својих пратилаца и следбеника. Постоји још један феномен: религиозна особа је у искушењу да своје наде претвори у некакву непоколебљиву основу. Такве људе називамо фундаменталистима. Њихов фундаментализам лежи у чињеници да настоје да веру претворе у скуп крутих правила, непоколебљивих традиција и строгих закона. Живети у категоријама „могуће и немогуће“, бити у одређеном црквеном, верском, литургијском кругу је само по себи бескрајно добро, вредно и неопходно. Вера обликује културу, она је та која чини свет лепим и испуњава га бесмртним примерима, јер човек своја духовна искуства исказује кроз видљиве знакове, који, у крајњој линији, чине високу уметност. Међутим, морамо бити свесни да ни вековне традиције, ни закони и правила, па чак ни хришћанско богослужење са својом величанственом структуром, са текстовима задивљујуће висине, чистоте и садржаја, нису ни у најмањој мери упоредиви са апсолутном вредношћу вере. У супротном, цео наш живот би се претворио у стално ходање у бескрајном кругу... Чим човек постане прожет духом црквених традиција и идеја, уђе у круг правила јутарњих и вечерњих служби и постова, његов живот постаје веома поуздан, згодан и удобан. Човек је уверен да ће га овај појас за спасавање сигурно заштитити од свих недаћа. Једина невоља је што, у овом случају, нема где да иде, нема чему другом да тежи, што значи да престаје да следи Христа. Човек се смирио и одмара на ловорикама, верујући да је пронашао одговоре на сва питања која су га раније бринула и да је нашао „формулу спаса“. Али, авај, он више нема веру о којој говори апостол Павле – „извесност невиђеног“... „Непоуздани“ пут вере, којег се, међутим, треба држати, показује апостол Петар, обраћајући се Христу: „Господе! Ако си ти, заповеди ми да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28). Такође, можемо навести још један цитат из Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Матеј 16:24). Другим речима, сви треба да се одрекнемо свог сопства, свог егоизма и безусловно следимо Христа. Права вера је другачија од било чега другог, она је самоуверено „ходање по невидљивом“. Људска природа гравитира ка томе да с времена на време добије недвосмислене и свеобухватне одговоре на било која, па и празна питања. У животу наше Цркве видимо да је данас у великој мери сачињавају људи без верских традиција, људи лишени црквених корена, људи којима вера није наслеђена. Ми, данашњи хришћани, треба да нађемо неку врсту упоришта. Многи су то нашли, пре свега, у праћењу традиционалног црквеног круга који је постојао много пре нас, али не и у Јеванђељу, иако је, како је с правом приметио истакнути философ В.С. Соловјев (1853–1900), у хришћанству за нас највреднији сам Исус Христос . Нажалост, сада у хришћанству много више ценимо нешто друго: нову изградњу црквеног круга. Нема сумње - литургијски круг, строго поштовање постова, унутрашња црквена дисциплина, наука о молитви, аскетско предање, црквени календар – све је то неопходно за наш живот. Поштовање правила постепено нас чини исправним. Дошли смо у Цркву, оптерећени искуством сасвим другачијег живота, и зато нам је једини спас у хиљаду година провереним предањима, по којима су живели наши преци, по којима су спасени наши светитељи. Хватамо се за њих као за сламку спаса, али овај круг не треба само да нам помогне да плутамо у олујном мору, већ, пре свега, да нас води ка Христу. Међутим, ако нам се сам круг као такав чини гаранцијом спасења, јавља се веома озбиљан духовни проблем. Христос је одлучно изобличио фарисеје – поштоване људе који нису тежили ничему другом. Зашто је парабола о митару и фарисеју још увек толико релевантна за нас? Ко је фарисеј? То је особа која је пронашла одговоре на сва питања. Не мора нигде да иде, већ је нашла спас на земљи. Не треба јој Христов долазак - она већ има све. Међутим, Христос није дошао ради праведника, него због грешника. Онај ко је већ све нашао, неће тражити ништа у будућности. Онај ко је све постигао неће нигде ићи, само ће складиштити и увећавати раније стечено благо. Хришћанин не може имати никакво богатство: „Блажени сиромашни духом...“ (Матеј 5,3), каже Господ. Прави хришћани никада неће мировати: увек морају тражити уточиште, куцати на сва врата и питати. А куда ће ићи онај ко је напредан, који свакога може поучити, који је темељно проучио Свето писмо и зна апсолутно све о Богу? Фарисејство нас лако може довести у невоље. Ми се са ентузијазмом укључујемо у црквену борбу и започињемо многе битке у својим главама: шта је боље - јулијански или грегоријански календар? Руски језик или црквенословенски језик? Да ли да служимо са отвореним царским дверима или да их ипак затворимо? Одједном, све ово постаје најважнији проблем у животу за нас хришћане. При томе, некако потпуно губимо из вида да смо позвани да идемо за Христом, и ако идемо овим путем, онда се све остало повлачи у други план и постаје безначајно, немајући никакве везе са нашим спасењем. Али, ако човек не следи Господа, веома му је интересантно да разговара о таквим „горућим“ питањима, јер у супротном једноставно неће имати шта да ради, а основа за „борбу против јеретика“ ће нестати. Људи се често питају: каква треба да буде наша теологија — прогресивна или, обрнуто, заштитна? По мом мишљењу, сва теологија се своди само на то - да ли човек следи Господа или не. Али, треба да будемо свесни да следити Христа без истинског мистичног искуства, не одржавајући трезвеност и без знања о најважнијим истине је веома опасно - ипак, тражите Бога, Кога не видите! Господ је несхватљив. Ићи за Њим, не знајући где је, у најмању руку је ризичан подухват. На овом путу чекаће вас ваша гордост, ваша сујета, ваше лажне идеје и свакаква демонска искушења. Зато неће бити тешко изгубити се. Литургијски круг, светоотачко предање су путокази, светлост која осветљава наш пут, а ипак ће ова стаза и даље остати вијугава и грбава. На овом путу сви грешимо и свако мало залутамо у ћорсокаке из којих нам онда треба много времена да изађемо. Ипак, најгоре је стати и задовољно уздахнути: „Е, коначно сам стигао! Сада је све у реду и нема више о чему да бринем”. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Већ неко време (које укључује више година) филозофија је један од највећих проблема у оквиру средњих стручних школа. Проблеми нису, дакле, застарели стручни програми, недостатак добре праксе, све неозбиљнији рад ученика и пука форма коју треба испоштовати већ – филозофија. Изгледа да ће, када се коначно филозофија из стручних школа изостави из програма, ученици знање усвајати боље те ће се и стручно знање прилично побољшати. Укратко – филозофија као вишак мора да отпадне и тако остави простор за рад струке. Све би ово било у реду да је заиста тако. Међутим, није. Најпре, филозофија као вештина аргументованог мишљења и основ (мајка) свих наука ни на који начин, уколико се спроводи како треба, не може да смета већ од ње ученици могу имати искључиво бенефите. Наравно, уколико хоћемо да заиста извршимо реформу програма филозофије – то би без сумње требало хитно урадити и то на следећи начин: већина смерова средњих стручних школа би требало да задржи оно што већ има а предмет би требало преименовати у „Историја филозофије“ и два часа недељно током последње године у школи изучавати историју људске мисли и напретка мишљења кроз епохе. Почевши од Талеса па до наших дана показати, дакле, шта је и на који начин мучило људски ум и како су се ти проблеми решавали. На тај начин, ученици ће бити упућени у основ филозофије што је и део опште културе сваког образованог човека (на исти начин као што је то историја уопште, затим историја уметности и сл.) Поред тога, као отворену опцију за избор би требало оставити логику. Ово се односи на готово све смерове осим нпр. „правног техничара и економског техничара“ јер би ови и слични смерови филозофију требало да имају знатно више и то због саме природе њиховог будућег посла (замислите само судију или адвоката који никада није имао филозофију те који је, у оквиру својих школских дана, био ускраћен вештине мишљења). Исто важи за уметничке школе и гимназије. Филозофију би ту требало реформисати на следећи начин: Логику и Историју филозофије по два часа недељно имати у трећој години док би филозофију требало слушати у четвртој, завршној години и то три часа недељно. Тај програм би, сходно томе, хитно требало урадити и на тај начин бисмо заиста имали истинску реформу филозофије у школама. Трик који се сада спроводи јесте у томе да се изборним предметом „Логика са етиком“ (који би требало да послужи као адекватна замена) решава проблем. Међутим, тај предмет не само да је изборни већ је и врло невешто конципиран те ни на који начин не може да буде замена изучавању филозофије. Као што сам поменуо, тај предмет може да евентуално остане у оквиру избора али статус филозофије као обавезног предмета (односно у средњим стручним школама „Историје филозофије“) се не сме доводити у питање. Филозофија је данас више него потребна јер без ње није могуће разумети на који смо начин дошли до овога што данас имамо и знамо јер не знамо одакле смо и на који начин уопште кренули „ка нама самима“. Такође, проблеми људских права и слобода, дужности, проблеми добра и зла, лепог и ружног као и проблеми савремене медицине (део биоетике) не можемо разумети уколико се у образовању нисмо дотакли филозофије. И најзад, разумевање вештачке интелигенције и њене евентуалне користи. Не смемо дозволити да млади који долазе остану без свести о томе шта значи мислити. Заблуде и предрасуде управо из тога долазе. Замислите да сте у детињству пропустили игру и љубопитљивост те да сте одмах бачени у некакву канцеларију са хрпом папира. Тако отприлике изгледа образовање у коме се никада нисмо дотакли филозофије. Аутор: Иван Вучковић, филозоф https://zelenaucionica.com/filozof-ivan-vuckovic-ne-smemo-dozvoliti-da-mladi-koji-dolaze-ostanu-bez-svesti-o-tome-sta-znaci-misliti/

Нарочито се такве препреке јављају током рата. Због тога можемо много погрешити у односима са породицом и пријатељима. Понекад нас различити погледи на решавање одређеног проблема претварају у огорчене непријатеље. Постоји ли начин да се са најмањим губитком превазиђе такво зло? Неки од оних који не иду у цркву обраћају се за помоћ сада веома модерним психолозима-тренерима. Неко други се нада акцији политичара. Већина неуспешно утапа своје проблеме у алкохолу или дроги, у разним забавама. Али, ствари су и даље ту. Обично ове методе изазивају више проблема. Међутим, не само људи који су удаљени од Цркве, већ и они који редовно учествују у богослужењима, моле се, примају Свете Тајне, не ходе увек у светлости. Људи су често обавијени тамом греха и нема духовних средстава којима прибегавају да им помогну. Опрано прасе се враћа да се ваља у блату. Свети Оци Цркве нуде много начина да се ослободимо овог или оног зла, али најпоузданији начин нам показује празник Преображења. Господ је одвео на гору Тавор своје најближе ученике: Петра, Јована и Јакова – и за време молитве лице Његово се озарило као сунце, а хаљине су постале беле као светлост. У исто време јавили су се и са Њим разговарали старозаветни пророци: Мојсије, који се на гори Синајској, примајући таблице са 10 заповести, удостојио да види славу Божију, и Илија, који се није плашио да разоткрије цара Израиља и паганских свештеника за њихову злобу, пошто су се удостојили да осете благодат Божију и пре Рођења Христовог . Таворска светлост није била обична, какву смо навикли да видимо када је сунце на хоризонту или када укључујемо електричне уређаје. Имала је нестворену Божанску природу. Стога је апостол Петар, осетивши доброту и необичност ове светлости, ускликнуо: „Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.” Док је то говорио, облак их је засенио и из њега се зачу глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте“ (видети: Матеј 17:1–9). Тако и нама, драга браћо и сестре, грех, сви страхови и сви проблеми ће нестати када нестворена светлост Божанске благодати дотакне наше душе и тела. Како видети ову светлост Преображења? Десет заповести Божијег закона, датих изабраном народу на гори Синај преко Мојсија, јединствени су путокази на путу до њега. Истовремено, морамо се одлучно борити против лажних смерница, односно идола које овај свет подиже, као што је то чинио и свети пророк Илија. Нису се случајно Мојсије и Илија нашли поред Христа на гори Тавор. Поуздан путоказ на путу ка овој Светлости је молитва, јер су ученици управо у њеном остварењу видели Господа у слави светлости Преображења. Међутим, разговор са Богом може да омета лењост, осуђивање других људи, гордост и страст за новцем. Стога Господ води ученике, а са њима и нас, на гору високу, да схватимо: док се не уздигнемо изнад свега овога, односно док не победимо своју лењост, нећемо престати да осуђујемо оне око себе, да се гордимо због наших достигнућа и приањања за богатство, нећемо моћи да дотакнемо Божанску светлост. А речи Божије које су се огласиле из облака („Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; слушајте га“), подсећају нас да сва своја дела и поступке морамо ускладити са Божјим гласом у нама – нашом савешћу. . Црква је недавно канонизовала Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита, који се упокојио у вечност 1991. године. За многе од нас он је скоро савременик. Старац је дуго времена служио као јеромонах у цркви на клиници. Најчешће су му људи долазили не са радостима, већ са тугом повезаним са разним болестима и невољама у животу. Старац није волео да разоткрива недостатке људи који су били исцрпљени и збуњени у животу, већ им је само говорио: „Љубите Христа, и све што вас тлачи и уништава, грешне помисли, све што вас омета – све ће то отићи. Благодат Христова ће вам дати исцељење. То је као светлост. Када дође светлост, тада се тама повлачи“. Монах је такође резоновао: „Неки људи теже светости, борећи се са својим страстима и гресима, а други – љубећи Христа и следујући Његовој светој вољи. Први постижу мало јер воде брутални хладни рат. Ови други постижу више. За оне који воле Христа, грешне страсти губе своју драж и моћ пред радошћу љубави Божије коју осећају. Када сване и зрачак сунчеве светлости уђе у нашу собу, тама се неизбежно повлачи.” Светитељ је уверавао да нас „Христос чека, и чим отворимо своја срца макар мало за Њега, Он одмах уђе тамо, и тада имамо све. Он је као сунце, дете моје. Треба само мало подићи завесу на прозору и њена светлост и зраци ће одмах продрети у просторију и загрејати нас.” „Зашто терамо таму?" – понекад је реторички питао старац. „Упалимо светло и мрак ће нестати сам од себе." Много енергије трошимо на гомилање богатства, побољшање здравља и развој интелигенције. Ово није грех, и Црква то не пориче. Али шта год да радимо, главни напор који морамо уложити је да примимо милост Божију у своја срца. Са њом нам је много лакше да савладамо грешне страсти са њом нећемо лутати путем живота у тами, већ ћемо јасно видети циљ. Сам Господ нас на то позива: „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“ (види: Мт. 6,33). Управо у стицању благодати Божије, из које се рађа љубав, како нам поручује садашњи празник Преображења, лежи исправан духовни раст и прави смисао живота. архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом. Свети Григорије Палама https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid02B81U3t9sCrgxMBcWYUy3M8AXWHWxkoSy7ueYU48uY3wWsoP8vMZnFTvnJSC5LTVl/

- Сви су већ разумели да је та обредна побожност празна ствар ако је формалност. Али како та три озлоглашена канона пред Причешће и све остало испунити смислом да заиста пожелиш да дођеш у цркву и да се у њој радујеш? - Мислим да читање канона пре Причешћа уопште не одговара свима. На пример, не читам их увек. Осим тога, не постоји строги рецепт за све мирјане да читају три канона. Ово је монашко правило. А пошто ми немамо Ватикан, нема докумената који су опште обавезујући за све, нема те традиције... И људима је потребно да разјаснимо да није потребно преузимати осећање кривице јер нису испоштовали каноне, и све остале бескрајне међукарике које су добре и помажу у припреми за литургију. Тешко је читати акатист... – Рећи ће неко, напротив, за славу Божију се трудио. - Да, овде је опет питање у значењима која ми сами дсајемо. Ако сте радили на славу Божију најбоље што сте могли, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад човек, силујући саму себе, то не чини узалуд и то није апсурдно. Али апсурд не треба подржавати. - Људи често говоре: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто свој однос са Богом описујемо као „жртву“? Када то чујете, то покреће одбрамбену реакцију. - То су потешкоће превођења. За савремене урбане православце, реч „жртва“ је обележена негативним значењима: не смемо се жртвовати, морамо да живимо за себе, о томе говори читава наша грађанска култура. Не треба да се спутавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо високе циљеве и тако даље. Али средњовековна култура, у којој је хришћанство сазрело, доживљавала је то као жртву, као племенити импулс. Има доста истине у овоме и за модерног православног буржуја понекад је корисно да се причести овом истином. Понекад морамо да жртвујемо и удобност, и време, и неке околности у којима нарушавамо себе. Неће све у нашем животу бити удобно, и не треба. У цркви, како год се тамо сместили, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, ма колико био изванредан исповедник, с времена на време ће бити непријатно. Тако живот функционише. – Рекли сте да данас настаје нови стил верског живота, назван „побожност слободе“. Објасните шта мислите под овим концептом? „Мислим да је побожност слободе само идеал. Ову категорију за себе лично сматрам синонимом за идеју стваралачке побожности оца Сергија Булгакова. Односно тај креативни рад, који хришћанин себи мора дозволити у потрази за сопственим искључивим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила која су универзално обавезујућа за све и која свима одговарају. Али није. Зато је отац Сергије рекао да треба себи дозволити стваралачки импулс, да се према свом духовном животу односите као према задатку уметника. Чини ми се да је ово плодна идеја коју савремени теолози и просто мислећи, читајући људи треба да схвате озбиљно и да себи дозволе ову стваралачку смелост у побожности. Знаш, када човек створи слику, напише причу - он је у креативној потрази, нико га због тога не грди. Али чим покушате да у свом духовном животу схватите како живи ваше тело, како треба да пости, који је ритам молитве, на пример, за вас прихватљив, то изазива страх, који, иначе, разумем, јер за почетника, Наравно, треба ићи провереним, утабаним стазама. Даље, када сте већ прошли овај период, треба да дозволите себи да трагате за собом, не плашећи се грешака и руководећи се Јеванђељем и богатим наслеђем које је остало из црквене историје. - Постоји мишљење да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је са вашим запажањима? Мислим да је то нека врста стереотипа. Заиста, ако изнесете своје мишљење и оно се не поклапа са мишљењем, на пример, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. Али ова ситуација ми је јасна изнутра, јер сам и сам тако незгодан за своје епископе. А да сам ја сам газда, био бих још строжи према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна ствар. Имати хијерархију је универзалан начин да се минимизира број сукоба, то важи свуда, не само у људској заједници. Питање није ово, већ да је потребно тражити исправан тон расправе. Не могу да кажем да се свештеници гасе. Друга ствар је што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своје благостање. Па чак и епископи – али не толико – могу да страдају због својих изјава. Ако останете у границама уљудности, канонског права, нико ти ништа неће. Чак и ако сте пребачени у неку парохију или замољени да пређете у другу епархију, то није критично. Али треба схватити да је неопходно обратити пажњу на слободу мисли свештеника управо зато што је реч свештеника способна да уништи онога ко је чује. Што сам старији, све више схватам колика је одговорност свештеник који говори. - Да ли увек говорите шта мислише? Не, наравно да не, то раде само лудаци! Хвала Богу што нико не чује ваше мисли, јер сте и сами шокирани оним што сте управо помислили или пожелели. Да убијете некога, на пример, зато што вас је наводно увредио... Деликатност, љубазност, такт, треба да буду својствени сваком хришћанину и уопште сваком образованом човеку. Они не дозвољавају да кажемо све што мислимо. Можемо повредити особу. А свештеник има одређену моћ говора, ма колико се томе смејали... Према томе, мислим да деликатност треба да буде у свему. Морате научити да кажете истину исправно. — Понекад постоји осећај да духовник није потпуно искрен са вама и да говори на начин који се чини „тачним“, али не онако како заиста мисли. Шта је скупље - чин свештеника или унутрашња истина? — Мислим да је ово у суштини демагошко питање. Особа можда неће бити искрена са вама, прво, зато што нисте истражитељ а ни његов психијатар. Друго, свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите особу која је изузетно искрена према вама, ово је комплимент за вас лично. Мислите да свештеници нису само људи? И они се плаше парохијана. На пример, ја то лично доживљавам, јер знам да ми неки православни хришћани не желе добро, желе да ме искористе, и ја им то не замерам. Али увек постављам неку врсту границе. Понекад се дешава да је човек само лицемер. А да ли мислите да међу свештеницима нема лицемера? Има их доста. То је управо таква болест која погађа активно религиозне људе. Има ли улизица међу свештеницима? Много. Оних који не говоре шта мисле? Доста. Али тако функционише наш свет, јер свештеници нису надљуди отпуштени са Марса, то су само људи код којих се дешавају и кукавичлук, и жеђ за утехом, и праведна сујета, жеља да се угоди шефу . - Један свештеник је једном рекао: „Није тајна, да има доста парохија које не обављају никакав друштвени рад. Шта треба да ради свештеник који заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених мрежа или неких догађаја, а за то му претпостављени не дају дозволу?“ „Морате да радите са људима. Власти имају своје задатке, циљеве. Најчешће су и наше владике таоци овог система. Немају прилику да буду очеви, углавном су чиновници и руководиоци. Увек морамо да радимо са људима, јер то што се у парохији не спроводи нека врста друштвеног рада је 90% кривица самих парохијана. Ово су моја запажања. Њима одговара да свештеник остане на свом предвидивом путу - згодан свештеник, згодан храм, и то је све, и не дирај ме више. Некада сам чак и очајавао: „Толико причаш и причаш, покушаваш, гураш, ништа не иде.“ Морамо да дамо људима времена да се нађу како би и они могли да чују себе. Нема потребе да очајавате, морате се припремити за веома дуг процес. Свештеник је личност која се формира деценијама, немогуће га је одгојати у богословији. Добије диплому и - сада је отац. Не, он ће постати свештеник за тридесет година, када буде служио на једном или више места, и сам доживео губитке, сам доживео издаје, прогоне – и од стране епископа и од стране парохијана, и некакве пропусте, тешкоће са својом браћом. Дакле, свештеници само треба да дозволе себи ово дугорочно искуство и да не журе нигде. - Још увек ме прогања ово питање. Замислите: ја сам млад свештеник, желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, у вези са тим, о верским питањима. Али владика ми не даје. И шта, морам да чекам тридесет година? — Не, владике не живе дуго, према мојим запажањима. Ово се мења много брже. Епископи нису вечни. Не треба журити. Као прво, збуњује ме што се у последње време појачала агресија на свештенике блогере. Ја то никако не могу да разумем, јер свештеници, који пишу чланке, отварају блогове, заправо то раде мимо целог нашег црквеног система. Изгледају као ексцентрици, руше свој углед, најчешће заврше у оловци владике. Ове људе, напротив, треба некако охрабрити. Али, с друге стране, разумем страхове епископа и декана, јер врло често ово блогерско искуство – посебно младима – толико диже главу да човек почиње да верује у себе, као у звезду, дозвољава себи много. Наравно, много је лакше не подржавати га пастирски и деликатно га прекорети, него га једноставно забранити. То се дешава због наше лењости. Забранили и смирили - нема проблема. Овде обема странама треба много стрпљења и пажње . архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

Неко сваке недеље посећује цркву и савесно чита све молитве, а некоме је довољно да једном месечно прочита „Оче наш“ и присуствује литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо да живимо по истим правилима“, „У реду је ако не идете у цркву сваке недеље“ — Један читалац нам је написао следећи коментар: „Неће вас православни свештеници либералне светлости учити правом духовном животу...“ Оче Саво, какав је прави духовни живот? А где је критеријум шта је исправно, а шта није? - Очигледно, аутори овог навода покушавају да опишу „буржоаско православље”. И сам сам, на неки начин, њен представник. Ово није проклетство, само одређени стил духовног живота, који има своје границе, плусеве и минусе, укључујући и искушења. Понекад бркамо своје благостање са планом који нам је Господ припремио. Да, Господ је створио човека за радост. Али ако останемо на тако површном нивоу перцепције ове радости као удобности, благостања, онда су наши критичари потпуно у праву. Зато морамо научити да чујемо своје неистомишљенике и разумемо њихову узнемиреност. - Како онда одредити границе између ноншалантности у духовном животу и смисленог приступа и ревности? - Разлика се може пронаћи само искуством, када се годинама спотичете, грешите, али притом останете искрени према себи. Иначе, неразумна ревност може прерасти у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем, а ни са црквеним животом. - Али свако има своју идеју о томе шта је нормално. Како се ово уклапа у црквено устројство? — Да, традиционални људи, такозвани конзервативци, забринути су да се реформе, једном започете, никада неће завршити. Црквено тело је веома суптилан и осетљив организам. Овде треба знати меру и пре него што нешто урадите, размислите како ће то утицати на људе. Можете бити напредни и читати теолошки текст на различитим језицима, одговараће вам. Али шта је са свима осталима? Они нису лењивци, једноставно не могу да читају књиге, на пример, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према овом аутору. И шта? Хоћемо ли сада бити увредљиво присуство оваквих “незналица” у једној цркви? Не, сви смо ми једна породица. И морате покушати да чујете истину друге особе, и слушајући је, да останемо верни здравом разуму. Пронађите „прикладног“ свештеника и „згодну“ цркву - Али особа која жели да води смислен религиозни живот одједном се суочава са чињеницом да није сваки свештеник спреман да то прихвати. И треба тражити „згодан“ храм и „погодног“ свештеника, где се они слажу са вама. А ако постоји само један храм у граду или селу? Шта ако одеш у храм Богу, а ипак дођеш код свештеника? – Ово је типична изрека присталица „буржоаског православља“ – „тражите згодног свештеника“. Можда имате исповедника на другом крају света, а зваћете га на скајп једном годишње. И ви ћете посетити овај храм, овде ћете се молити, причестити и чак исповедати. Неће бити никакве разлике ако заиста имате духовни живот. - Али видите, главни сукоб пре или касније почива на Причешћу. Једна наша читатељка не може све формално да исповеди, и због тога јој свештеник не дозвољава да оде до Путира. Она пише: „Због тога се дуго нисам причестила. ” Ево, шта да радите? „Па да, то је трагедија... Ако она нема прилику да оде у други храм, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у коме живим има много храмова. А у нашу манастирску цркву долазе људи из целог града, иако је преко пута потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али они долазе код нас. Можда, и зато што не захтевамо лектуру канона. У ствари, никада о томе не питамо. Ово је лична ствар за свакога. А осим тога, ми немамо обавезну исповест пре причешћа. Односно, исповедате се када осетите да постоји потреба за тим. Али таквих храмова је мало. И треба бити свестан да свештеници понекад нису спремни за нове реалности. Морамо тражити неки излаз, мислим да увек постоји. До тачке да идете у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. - С једне стране, човек жели да га неко води, с друге стране, заиста не воли када га неко контролише, посебно у духовном животу. Али свеједно, у мојој глави постоји стереотип: „А како то да ја не слушам свештеника? Морам да трпим…” – Ово је такође забуна у појмовима „свештеник“ и „исповедник“. Чињеница да не правимо разлику између ове две стварности доводи до разних неспоразума. У том смислу, предање Грчке цркве ми се чини разумљивијим. Не може сваки свештеник да прихвати исповест. И постоји пракса по којој се раздвајају исповест и Причешће. Исповедаш се кад ти треба, то је посебан догађај у твом духовном животу, а људи понекад иду једном годишње или на сваких шест месеци . — Знате ли случајеве када је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су искушења и последице? — Да, међу свим људима злоупотреба слободе је класична. Али говорећи о свештеницима, боље је рећи да се ради о злоупотреби одговорности. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи. Ево имао сам такав случај пред очима. Одличан ученик, одлична особа. Почела је да иде у цркву, отишла на исповест код једног свештеника. И он је толико почео да је продуховљује да је она водила живот готово монахиње: читала је правила, није спавала, јела некакве капљице росе. Била је веома одговорна девојка...И њено здравље је заувек уништено. Избачена је са универзитета и све се завршило у психијатријској болници, из које девојка не може да изађе неколико година. Где је овај отац? Није добио никакву казну. И веома је лоше што у нашој Цркви овај механизам није отклоњен. Кад кренете, без консултације са родитељима – да позивате тинејџера у монашки живот и испирате му мозак да дете буквално побегне од куће... Па, чему ово? Истовремено, сам свештеник је многодетан отац. Ово је велики проблем. Али, хвала Богу, у нашој Цркви много причамо о томе. - А како се у овом случају одупрети свештенику? „Ја нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски канонски одговор, не могу да дам никакве препоруке. Могу да говорим само за себе. Имао сам таква искушења, хобије, када ми се чинило да ћу сад овако духовно водити човека... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да не останем озбиљан дуго и да се не занесем таквие стварима. Али немају сви смисао за хумор. Има свештеника који су веома озбиљни, који су, ето, веома зависни. Стога бих лично, препоручио свештеницима да се чешће смеју себи и да се не вређају ако им се смеју. архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

Умор, презапосленост и невероватна летња врућина одузимају свима снагу. До вечери већина нас изгледа као исцеђени лимун. Како да нађемо снагу да се молимо у свему томе? Питање је сасвим конкретно, и на њега постоје конкретни одговори. Ако немате снаге да се молите, онда можете скратити правило. Ако немате снаге да стојите, молите се седећи. Aли, колико ове препоруке помажу? Да, оне ће вам помоћи да се молите, али не решавају увек главни проблем. Чињеница је да не може сваки верник да одговори на питање: да ли је његово стање заиста умор или духовна лењост? Или можда демонско искушење? Како то утврдити? У таквим тренуцима предлажем да не размишљате о величини вашег молитвеног правила или који молитвеник да узмете – то су неважна питања. Предлажем да размишљате о Богу. Молитва је разговор са Њим! Сетимо се како се опходимо са људима: пре него што некога позовемо, ми подсвесно замишљамо ту особу, а у глави формирамо приближан сценарио за разговор са њим. Исто важи и за разговор са Богом. Наш први задатак је да схватимо да је Он заиста присутан у нашим животима. Ако говоримо о вечерњем правилу – а највероватније је тако, јер се често прескаче због умора – треба да се сетите какав је био протекли дан. Како се Бог открио у њему? Ако је дан био успешан, поставите себи питање: да ли сам захвалан Богу за оно што се данас догодило? Ако је било неуспеха, грешака, негде смо се саплели или у нечему згрешили, онда треба да молимо Бога за опроштај – и да се фокусирамо на ово осећање. Ако после овога немате снаге да упалите свећу и отворите молитвеник, онда сте највероватније само уморни. У овом случају, молите се као што бисте разговарали са својим оцем или мајком - поделите оно што вам је на срцу. Можда ћете касније желети да прочитате ову или ону молитву. Најважније је пронаћи импулс након којег почиње ваш дијалог. Одсуство овог импулса је највећа препрека у молитви. Искључује нас наша усредсређеност на правило. Демони то користе. А када помислимо Бога, све се мења. У ствари, обично имамо довољно потребне снаге да се молимо. Замислите само ово: након тешког дана сте дошли кући, отишли у кревет, али одједном се испоставило да се нешто догодило вашим најмилијима, потребна им је помоћ - где иде ваш умор? Учинићете све да им помогнете. Ми осећамо присуство вољених особа у нашим животима и не можемо а да не комуницирамо са њима и не одговоримо на њихов позив. Тако би требало да буде и са Богом. Не ради се о правилу или броју прочитаних молитава. Човек се моли не само када чита молитве из молитвеника. Он се моли када само каже „Господе, помилуј“. Сјајно је ако у исто време чини добра дела и помаже својим ближњима. Присиљавање себе на молитву је исказивање насиља над самим собом – где је граница? Самонасиље је опасно. Увек се морамо придржавати правила златне средине. Свака крајност у духовном животу је лоша и штетна. Јасно је да се Царство Божије стиче трудом и морамо се приморати на молитву, пост и добра дела. Међутим, ова принуда за нас мора бити изводљива. Ако се догоде ситуације када се човек малтене мучи правилом или додатним молитвама, ако није завршио читање правила из молитвеника и прекорева себе до очајања, то су демонска искушења. Кајемо се због своје слабости, кајемо се за лење и лукаве помисли, али ни у ком случају не треба да се концентришемо посебно на правило. Ако размишљамо само о њему, престаћемо да размишљамо о смислу молитава. Како развити сопствену меру молитве? У томе ће вам помоћи искусни свештеник. Чињеница је да сама особа можда не види проблеме који јој отежавају молитву. Да ли је у питању умор или лењост, неће свако разумети. Свештеника је Бог поставио на његово место да се помоли за своје стадо и помогне му да духовно живи, а не да умире духовно. Потпуно одсуство молитве је духовна смрт. Сећање на Бога и Његово присуство у сваком дану вашег живота је веома корисно и помаже да започнете молитву. Зато вас охрабрујем да анализирате свој дан. Наш мозак одмах показује шта треба учинити на крају дана: покајати се или захвалити. Или можда обоје. Из овог импулса рађа се жеља за молитвом, која помаже не само да се започне правило, већ и да се доврши. Ако заиста немате физичке снаге, спава вам се и не можете ништа са собом - ограничите се на најједноставнију молитву: "Господе, помилуј!" - и нећете бити осуђени. Мучити се молитвом није корисно. Многи верници не могу себи да дозволе слабост и читају прописане молитве без обзира на све. По мом мишљењу, аутоматска лектура није ништа боља од скраћивања дневног правила, јер може довести до дубоког пада. Свака крајност у духовном животу је лоша. Можете сваки дан да означите да је правило прочитано - и да се сматрате добрим и исправним, ваљајући у гордости и заблуди. Можете, услед умора, почети да се молите својим речима – а после неког времена заборавите шта је молитва у речима светих отаца. Морамо тражити средину. Постоји правило, оно је модел за све нас, али није константа која се не може променити. Наш задатак није да читамо све од А до Ш, већ да се молимо, односно да комуницирамо са Богом. Веома је важно запамтити ово. С тим у вези желим да кажем о правилу за Свето Причешће. Колико често људи који га нису прочитали од почетка до краја не иду да приме Свете Христове Тајне! Али, правило нам је дато да бисмо постигли осећај покајања, да бисмо разумели да нам је за спасење потребан Господ, а не правило. Без Христа не можемо да се спасемо. Наравно, треба се молити, треба се борити против лењости, али мучење молитвом није корисно. Треба имати страх Божији. Не у смислу „ако не прочитам правило, муња ће ме ударити с неба“, већ у смислу „Господ ме је чекао, а ја нисам дошао. Звао ме је, али се ја нисам јавио." протојереј Виталиј Ворона Припремила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

"Приликом исповести непознати свештеник ме питао колико деце имам, и зашто тако мало. Морао сам да објасним нешто попут „није ишло“. Тада је почео да ме саветује да свом детету не дам телефон и компјутер, јер они узрокују све проблеме данашњих тинејџера. Истовремено, нисам се жалио на понашање детета и нисам тражио савет. Његове речи нису биле резултат мог признање, већ непотребна консултација. Шта треба учинити у тако чудном случају?" Свештеник Александар Ситников одговара: Таквом свештенику не треба ништа да одговарате, само немојте више долазити код њега на исповест, ако, наравно, постоји таква прилика. Ако живите у граду, онда вероватно постоје и други свештеници којима се можете обратити. Мислим да би у свештеничкој етици требало да постоји правило: чак и ако се од вас тражи да дате неки савет, морате се што више уздржавати од тога. Јасно је да има разних свештеника - има искусних који дуго служе и сигурно да имају шта да поделе. Али, већина данашњих свештеника није таква. Ми сами још увек учимо на сопственим грешкама у духовном животу, па чак и у простом, обичном животу. И зато, када је реч о саветима како да поступите у датој ситуацији, покушавам да кажем: „Чини како ти савест говори и поступај на начин који је у складу са Јеванђељем." На тај начин човек развија способност да самостално доноси одлуке у вези са целим својим животом, у складу са Христовим заповестима. Када свештеник даје нежељени савет, онда, прво, много преузима на себе, а друго, ограничава човекову слободу и не дозвољава му да расте сам. Па, то је као да мало дете одлучује о свему – које игре треба да игра, са ким да се дружи, којим спортовима треба да се бави. Зато треба бити мудар у избору свештеника код кога се исповедате. Мислим да је, на основу реалности које су се данас развиле, нормалан свештеник коме се можете исповедати, онај који ће вас саслушати, можда рећи коју реч, али који схвата да је и њему потребно духовно руководство и да он стоји са исповедником на истој степеници и обојица су једнаки пред Богом. И требало би свакако да буде способан за неку врсту елементарне емпатије. А свештеник који покушава да наметне своју визију света, колико деце треба имати, како треба да се одгајају и тако даље, то је пре показатељ неискуства, вишка самопоуздања, а такве ствари нису баш добре, без обзира да ли сте свештеник или мирјанин. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор