Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'можемо'.
Found 56 results
-
Аутор: архим. Захарија (Захару) Крст је „предсказан“ у вечном завету Божијем, па нам је Бог у извесном смислу и пре пада опростио. Он је преузео ризик стварања о коме је говорио старац Софроније, јер је Његова сврха „од стварања света“ била наше спасење. И да није Господ на Крсту изговорио речи: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине “ (Лука 23:34), нисмо се могли покајати, нити наћи опроштај; Његова делатна Реч је та која нашем покајању даје плод праштања. Реч Господња је изговорена једном и остаје заувек, и ово је чудо праштања. На исти начин, Господ је једном рекао: „узмите, једите: ово је тело моје“ (Мт. 26, 26, Мк. 14, 22), али сваки пут када понављамо овај чин, испуњавајући Његову заповест ( „ово чините у сећање на мене“ , Лука 22:19), он поново постаје стварност. Када не бисмо примили Његово Тело и Крв и поновили ове речи, испуњавајући заповест која се поново активира, Света Тајна Евхаристије била би немогућа. Ако не праштамо, а имамо злобу или несклоност према брату, не можемо бити слободни и нећемо имати користи од поста. Уместо тога, ми ћемо остати изван благодати овог светог периода. Заиста, ми не можемо опростити без Божије помоћи, али пошто нам је Бог заповедио да праштамо, Његова воља и помоћ су већ разјашњени, а нама остаје само да их применимо. Питање: Пошто је Христос на крсту рекао: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине“, да ли то значи да можемо истински опростити само на Крсту? - Да, сигурно. У сваком случају, ми смо увек ученици Крста док се трудимо да следимо Господа . „Ако ко хоће за мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и нека иде за мном“ (Мт. 16,24). А и ово – бити неоправдан и праштати – је распеће ума и срца. Суштина Крста је воља Божија за наше спасење, коју је Син Божији испунио: Он је дошао, пострадао и умро за нас на Крсту. Исту слику видимо у свом животу: сваки пут када прихватимо неку заповест Божију и покушамо да је испунимо, улазимо у тајну Крста и Васкрсења, кроз које добијамо опроштење грехова и радост спасења. Снага Литургије је у томе што се окупљамо у храму да испунимо Његову заповест, Његову вољу, и зато што то чинимо, добијамо благодат спасења. Врлина послушања има толику снагу у монаштву јер се на врло конкретан и лични начин стално држимо духа заповести коју нам је дао Бог наш Отац. Питање: Да ли нас опраштање другима чини сличнијим Богу? – Када праштамо, ми се угледамо на Самог Бога, који је на Крсту показао Своју доброту говорећи: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине “ (Лука 23:34). Када опраштамо, постајемо слични Богу и стога можемо живети са Њим, бити саобразни Његовом Духу у свим вековима. Опраштање нас чини „саобразнима“ духу Његовог смирења. Како да будемо праведни у вечности ако не прихватимо у себи исти дух, исто расположење, „опраштајући једни другима, као што је и Бог опростио вама у Христу“ ( Еф. 4,32; Кол. 3,13). „И ми имамо ум Христов “, каже свети ап. Павле (1. Кор. 2:16). Св. ап. Павле је најчуднији од свих апостола, јер никада није био у друштву Христа; једном када га је видео на секунд, био је усхићен и вратио се из тог заноса заједно са Христом у себи. Он је већ поседовао знање целе тајне Божије. За мене Св. Ап. Павле је чудо Божије. Он никада није био ученик Господњи, а ипак је у тренутку постао први и једини пред којим се понизио чак и велики апостол Петар. Питање: Шта значи заувек припадати Богу у овом животу? – То значи да ће у нама бити жива реч Његова: „Реч Христова нека обилато обитава у вама“ (Кол. 3, 16). Тада та реч ставља свој печат на нас. „Речју уста Твојих сачувах се од путева невољника“ (Пс. 16,4). Када бисмо се само у животу сетили овог стиха, никада не бисмо згрешили. Када реч Божија управља нашим животом, ми Њему у потпуности припадамо, јер је Његова реч израз Његове воље, Његове вечне намере за наше спасење. На почетку нашег духовног живота лако је ослонити се на Реч Божију: чим је чујемо и прихватимо, наше срце се отвара и почињемо да доживљавамо благодат спасења. Све ово нам је дато речју Божијом. Господ је Сејач који сеје Своју Реч у наша срца, и ако Његово семе нађе добро тло, тј. срце које ће примити Његове заповести, донеће плод. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
Може нам се чинити да су према нама поступали неправедно, мада често то није случај, а оно што сматрамо неправдом може се заправо показати као прикривена завист. На пример, само погледајте реакцију корисника друштвених мрежа у вези са нестанком струје, што је сада код нас веома актуелно. Велики негатив изазива информација да је у том и том граду или региону мање искључења него у неком другом. "Како то?! Зашто ми немамо струју, а они имају?! Није поштено! Нека ни они немају!“ Односно, када неко трпи невоље, а његов ближњи исто трпи али у мањој мери, то изазива талас агресије. „Правда“ захтева да буде лоше за све. Али очигледно је да таква „правда“ није од Бога. Указали смо на један од најчешћих и очигледних примера. Али, има их много више у различитим сферама људског постојања, укључујући и оне суптилније и прикривеније. За православне хришћане је увек веома важно да испитају своје мисли и духовна кретања – одакле потичу. Понекад се испостави да су наши, наизглед потпуно праведни, захтеви према другима диктирани, не потрагом за истином, већ сасвим ниским мотивима. Међутим, најважније је да се сетимо речи Господа, који нам је сасвим јасно објаснио како да се правилно понашамо према ближњему: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ (Лк. 6, 31). Имајте на уму: не треба други људи да нам чине онако како бисмо ми желели, већ напротив, ми треба да радимо тако. Све оне захтеве које је свако спреман да примени на друге, прво мора да примени на себи, јер: „Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити.“ (Лк. 6,38). А ако говоримо о правди, вреди погледати себе и размислити: какву праву правду заслужујемо за своје грехе. Не, не можемо тражити од Господа земаљску субјективну „правду“, већ само милост за нас грешне. И што више то будемо схватали, то ће бити боље и за нас и за наше ближње, према којима се морамо односити са свом понизношћу и љубављу. митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
-
Верујемо да је поштовање Божијих заповести неопходно, знамо заповести које морамо да испуњавамо, али се ипак понекад у нама јавља огорчење. Односно, ономе ко сада улази у Цркву, правила и забране стварају негативну слику за њега. Јер у очима таквих људи Црква изгледа као систем забрана, а сам човек није уверен да му све ове заповести помажу. И много пута не разуме разлог зашто их је Бог дао или чак сумња да су Његово дело и приписује их неком духовнику или другој особи. Истина је да здравом човеку, каквог га је Бог створио, нису потребне никакве заповести. То јест, праведнику - оном који природно поступа онако како је створен од Бога, није потребна никаква заповест. Нити би Бог дао заповести људима који живе богоугодно. Заиста, заповест је увреда за људску личност, а строго говорећи, Бог који нам даје заповести је донекле увредљив. Није било потребно да нам Бог каже: не кради, не убиј... Али оне су нам дате од Бога зато што смо слаби, јер имамо духовни проблем због духовне слабости у којој живимо као последица пада. Наша природа је деформисана и сада имамо духовне клице које су наше страсти и греси. Из тог разлога, Бог као Лекар долази и даје нам лек за нашу болест. Када неко воли Бога, воли све људе. Али, пошто ми немамо ову моћ, нисмо у таквом стању, већ смо у стању духовне слабости, било је потребно да Бог некако ограничи наше достојанство и слободу. Ми треба да сматрамо Божије заповести лековима који чисте зло које носимо у себи. Божије заповести су неопходне бар за прве духовне стадијуме, а затим се примењују природно. Оне су средства која нас одржавају у заједници са Божијом благодаћу. Одржавање Божијих заповести је „кабл“ који нас повезује са Његовом милошћу и енергијом. Све зависи од испуњавања Божијих заповести - када неко престане да их држи, духовна смрт долази као природна последица. Морате схватити да ми у Цркви нисмо следбеници ниједне философије. Насупрот томе, Црква превазилази ове ствари и бави се само стварним исцељењем људи. Она прихвата у своје тело сваког човека са својом културом и знањем да би га спасила и осветила. Зато су заповести дате од Бога човеку специфичне, јер је специфична и духовна борба човека. Ово говорећи, не желим да ме неки погрешно схвате, али не можемо сакрити истину и следити бесплодни морализам у Цркви. Повратак Цркви који се данас види настао је због чињенице да су идеологије напуштене. Људи изнова откривају живот и лепо предање и учење светих отаца који су се кретали у истинској духовној слободи. Оно што сам првих дана приметио на Светој Гори и што је на мене оставило огроман утисак је слобода коју сам видео међу монасима. Духовну слободу у наше доба не можете наћи у духовном простору у коме се крећемо. Напротив, видимо друго стање које не оживљава, већ гуши човека. Када Бог каже да се не лаже, Он не мисли само да дајете истинито сведочанство на суду, већ да увек говорите истину. Бог се дефинише као истинит, као Бог истине, Који слама све лажи. Човек не треба да лаже, јер је он слика Божија којој треба да личимо и да се сјединимо са Њим. И као што је Бог Отац наш увек истинит, и у Његовом бићу нема ничега изопаченог, и све је у Њему чисто и светло без и најмање сенке, тако човек мора да буде здрав и да поступа како треба. Многи људи, посебно када су далеко од Цркве, немају прави критеријум и не могу да разликују шта је истина а шта лаж. Када је далеко од Цркве, човек сматра грех, задовољства, злобу и лукавство нормалним, а када уђе у Цркву и позна Бога, све му се то чини лажним, пролазним, нестварним...Нажалост, стварност је понекад толико неподношљива да се не може поднети и више се воли лаж, попут варљивог света дроге, где човек очајнички покушава да побегне од стварности, макар само на кратко. Црква никада не нуди лаж човеку, напротив, она представља стварност пред њим и показује му пут да живи имајући апсолутну веру у вечно Царство Божије. Тако он схвата да је оно што се око њега дешава у свету пролазно. Истина је вечна, и истините ствари трају заувек.Човек не може да нађе утеху у лажи јер му она не може омогућити да живи у атмосфери испуњеној миром и тишином, изнад ствари које му изазивају страх, стрес и анксиозност. митрополит лимасолски Атанасије https://atanasijlimasolski.wordpress.com
-
аутор: проф. др Јоанис Фундулис питање: Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће? питање: Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех забранити да се причести? Ако можемо, на који начин? Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени? Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера – вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас (…) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности. С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор 11, 27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист a «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника. Сад, просветљен, верни свештеник ће између ове две тачке наћи средину која ће одговарати сваком. Поучавајући хришћане, нити ће их превише подстицати, како не би Светом Причешћу приступали неприпремљени, нити ће их плашити толико да се из превеликог осећаја грешности лишавају чаше Живота. Мера се налази у подстицају Свете Литургије, чије речи толико пута механички изговарамо или слушамо не разумевајући њихов смисао: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». «Страх Божији» спутава грешног човека од учешћа у вечери Господњој. Савршена «љубав» га привлачи и, по Апостолу Јовану, «изгони страх напоље» (1Јн 4, 18). «Вера» ће представљати свештену свезу ова два пола и показати човеку начин на који ће се исправно поставити у односу са Богом и Његовим Тајнама. Сво пастирско дело свештеника треба да има за циљ подршку, разрастање и просветљење ове вере. Тако ће се појављивати мање проблема попут ових који се постављају у три горе наведена питања, јер ће осведочени Хришћани, благовремено руковођени ка познању и мистагошки поучавани од стране свог свештеника, знати кад и како да приступе Светом Причешћу. И још нешто. Ова питања претпостављају идеалну везу између свештеника и његовог стада. Свештеник их зна «по имену» и познаје проблеме верника у његовој парохији, исповеда их, надгледа, руководи у животу по Христу, једном речју «чува их». Данас то, нажалост, није посвуда могуће, посебно у великим градовима, са многољудним парохијама и мало пастира. Питање је да ли свештеник познаје један мали проценат од стотина људи који ο Пасхи или Божићу приступају Божанском Причешћу. Хајде да, после ових општих напомена, изблиза по-гледамо ваша питања. Пре свега, не можемо свима неконтролисано давати Свето Причешће. Свето Причешће се даје само верницима, значи онима који су Крштењем постали чланови Цркве, који јој припадају и који су у светотајинској заједници с њом. Другим речима, причестити се могу само Православни Хришћани. Искључују се нехришћани (према томе и некрштена деца), Хришћани који припадају другој цркви (Римокатолици, Протестанти, Јермени, Копти итд), расколници и званично изопштени из Цркве. Свето Причешће је символ и саставни део Хришћанске Цркве, породице у Христу. Оно народ Божији чини «једнотелесним» и «једнокрвним». Оно нас чини браћом у Христу, било ком простору, нацији, језику и времену да припадамо, будући да се сви «од једног Хлеба» и «исте чаше Његове» причешћујемо, будући да и у нашим венама тече Крв Христова и да је наше тело примљено Телом Његовим. Онима који не претстављају чланове ове Заједниде, свештеник не само да не може дати Свето Причешће, него и сноси велику одговорност ако то учини. Кад приступе нашој Цркви, онда ће учествовати и у Причешћу. Али наша Црква налаже и «епитимију», лишење Светог Причешћа, као васпитну меру за људе који су подлегли одређеним гресима. Тако је бивало и у древној Цркви, где је постојао посебан ред «кајућих се» Хришћана. Појединим од њих не само да није било дозвољено Свето Причешће, него им није било дозвољено ни да прате Свету Литургију, него да само саслушају читања и проповеди. У појединим случајевима великих сагрешења, као што је одрицање од Христа, трајање одлучења од Светог Причешћа сезало је и до самртничке постеље. Црква је, како је време пролазило, постајала све снисходљивија. Довољно је да упоредимо каноне Василија Великог са канонима Јована Посника, и са данашњом праксом, да би увидели постепено смањивање строгости. До налагања ове епитимије је долазило и долази од стране духовног оца при исповести. Природно, он ће то учинити са свом љубављу и психолошким умећем, како би се исповедани уверио да то бива за његово добро и за његово душевно спасење. Исто тако, ако је свештеник сазнао да је неко од његових парохијана учинио неки велики грех, у том случају ће се свештеник постарати да му, пре него што он приступи Светом Причешћу, с љубављу и брижношћу приђе и очински му укаже погодну терапију и да му евентуално препоручи удаљење од Светог Причешћа. У часу приступања Тајни је већ сасвим доцкан, и било каква примедба у том тренутку може постати разлог да се онај који приступа увреди те да наше упозорење донесе супротан резултат и његово удаљење од Цркве или, да чак постане разлог да свештеник, кршећи неприкосновену тајност исповести, падне у смртни грех и тако постане крив пред Богом и људима. Ако се, опет, не ради ο нечем тајном, него је онај који приступа постао узрок јавне саблазни, свештеник тада може са свом љубављу, хришћанском учтивошћу и озбиљношћу, да му ускрати Свето Причешће тражећи да се виде на крају Свете Литургије, или поступајући на неки други погоднији и финији начин како би задобио, а не изгубио «болесног» хришћанина. Нешто слично је учинио и Свети Амвросије Милански са царем Теодосијем, убицом Солуњана. Свакако и у овом случају не треба губити из вида да је сасвим доцкан чекати моменат Светог Причешћа да би поучили верника. Ако је грешник «изгубљена овца», велика је одговорност пастира који је исту пустио да лута по брдима и постане плен мисленога вука, и није од првог тренутка потрчао за њом. У сваком случају, нека се свештеник запита шта би Христос урадио кад би био на његовом месту. На крају, мислим да одговор код трећег дела питања, дакле: да ли ће свештеник онемогућити да се причесте људи којима је препоручио да се исповеде а они се нису исповедили, није толико тежак. Свештеник је дужан да упућује вернике да Светом Причешћу приступају што је могуће спремнији. Указаће им на начине припреме, од којих је један и исповест. Одатле па надаље је питање савести верника. Добро је да се верник пре Светог Причешћа исповеди и добије опроштај грехова. Тако приступа достојнији и са мањим страхом од осуде. Међутим, свештеник не треба да заборавља да је Света Тајна Исповести једно, а Света Тајна Причешћа друго. Друго не претпоставља обавезно прво. Покајање је самосталана и независна Света Тајна којој хришћанин не приступа сваки дан, него кад осети потребу за духовном терапијом, исповешћу и отпуштањем грехова који га оптерећују. Свето Причешће је храна, извор бесмртни, мана, «истинско јело и пиће». И њој се приступа често, што је могуће редовније, «да не умремо». Зато се Света Литургија и врши готово свакодневно. Речима: «…приступите» позиваш сав присутни народ на Свето Причешће, и пре Причешћа за њега се молиш да се достојно причести, и у његово име потом благодариш човекољубивом Владици. Да поновим: Код ових озбиљних питања, као што је давање Тела и Крви Господње верницима, кључ се налази у рукама доброг свештеника, мудрог, пуног љубави и страха Божијег. Не преостаје му ништа друго него да њиме отвара срца парохијана како би у њих ушао њихов Женик, Христос. https://grigorijepalama.wordpress.com
-
јул 13, 2022 Питамо се, пред домаћом и свјетском јавношћу, може ли и умије ли предсједник државе Црне Горе, водити политику, правити планове и анализе – а да при том не узима у уста Цркву? Будући да се ради о декларисаном атеисти и човјеку који је у више наврата показао да не познаје и не разумије црквени поредак ни улогу Цркве у друштву и историји, зар не би било боље да буде досљедан таквим својим свјетоназорима и да своју политику води мимо црквених тема? Сматрамо да је његово бављење Црквом уморило црногорске грађане и да ништа добро није донијело никоме. Да се ради о персоналним духовним и интелектуалним лутањима једног човјека, то никада не би била тема црквених јавних саопштења. Јер, таквих лутања и тумарања има на све стране и у многим животима. Али како се ради о политичару који на разне начине утиче на животе и опредјељења одређеног броја грађана, и како је ријеч о институцији која треба да буде гарант чувања демократских стандарда, – не можемо да прећутимо његове исказе надојене нетрпељивошћу и лажима. Од првих комунустичких убјеђења, чијих се најрадикалнијих елемената до данас суштински није одрекао, па до налагања бадњака и цјеливања крстова и ћивота; затим преко отвореног омаловажавања најсветијих црквених обреда и увреда на рачун црквених скупова; па опет до недавног именовања Цркве “мајком” а онда истовремених исказивања бестидних лажи о наводном учешћу свештенства у ратним злочинима у ратовима 90-тих. Такву промјену расположења и увјерења према једној те истој институцији не памти историја. А те лажи, ничим доказиве и ничим објашњиве предсједник Ђукановић је изрекао у истој емисији у којој је више пута казао како му требају бројни докази да би повјеровао у оптужбе тужилаштва према људима који су већ у затвору! А о свештенству лаже а да не трепне. Као да свештеници немају морал, достојанство и породични углед – и сва она људска својства о којима суптилно брине када су у питању најновији притвореници спушког затвора. “Онај ко се олако опредјелио да доведе у питање морални лик јавних функционера, без довољно оправдане сумње, не може рачунати да и убудуће обавља тај свој посао… а такво поступање заслужује и кривичну одговорност”. Све је ово синоћ рекао Ђукановић, превиђајући да је доста сликовито описао сам себе када опањкава и без и једног јединог доказа доводи у везу свештенство Цркве са политичким пројектима и ратним злочинима. Из Митрополије црногорско-приморске View full Странице
- 5 нових одговора
-
- лажима
- нетрпељивошћу
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
јул 13, 2022 Питамо се, пред домаћом и свјетском јавношћу, може ли и умије ли предсједник државе Црне Горе, водити политику, правити планове и анализе – а да при том не узима у уста Цркву? Будући да се ради о декларисаном атеисти и човјеку који је у више наврата показао да не познаје и не разумије црквени поредак ни улогу Цркве у друштву и историји, зар не би било боље да буде досљедан таквим својим свјетоназорима и да своју политику води мимо црквених тема? Сматрамо да је његово бављење Црквом уморило црногорске грађане и да ништа добро није донијело никоме. Да се ради о персоналним духовним и интелектуалним лутањима једног човјека, то никада не би била тема црквених јавних саопштења. Јер, таквих лутања и тумарања има на све стране и у многим животима. Али како се ради о политичару који на разне начине утиче на животе и опредјељења одређеног броја грађана, и како је ријеч о институцији која треба да буде гарант чувања демократских стандарда, – не можемо да прећутимо његове исказе надојене нетрпељивошћу и лажима. Од првих комунустичких убјеђења, чијих се најрадикалнијих елемената до данас суштински није одрекао, па до налагања бадњака и цјеливања крстова и ћивота; затим преко отвореног омаловажавања најсветијих црквених обреда и увреда на рачун црквених скупова; па опет до недавног именовања Цркве “мајком” а онда истовремених исказивања бестидних лажи о наводном учешћу свештенства у ратним злочинима у ратовима 90-тих. Такву промјену расположења и увјерења према једној те истој институцији не памти историја. А те лажи, ничим доказиве и ничим објашњиве предсједник Ђукановић је изрекао у истој емисији у којој је више пута казао како му требају бројни докази да би повјеровао у оптужбе тужилаштва према људима који су већ у затвору! А о свештенству лаже а да не трепне. Као да свештеници немају морал, достојанство и породични углед – и сва она људска својства о којима суптилно брине када су у питању најновији притвореници спушког затвора. “Онај ко се олако опредјелио да доведе у питање морални лик јавних функционера, без довољно оправдане сумње, не може рачунати да и убудуће обавља тај свој посао… а такво поступање заслужује и кривичну одговорност”. Све је ово синоћ рекао Ђукановић, превиђајући да је доста сликовито описао сам себе када опањкава и без и једног јединог доказа доводи у везу свештенство Цркве са политичким пројектима и ратним злочинима. Из Митрополије црногорско-приморске
- 5 коментара
-
- надојене
- ђукановића
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Невидљиви, сувишни људи, најмања браћа - КАКО ИМ МОЖЕМО ПОМОЋИ?
тема је објавио/ла JESSY у Друштвена брига о људима
Koliko često srećete „nevidljive ljude”? U psihologiju sam se zaljubila pre tačno deset godina, kada sam kao srednješkolka bila polaznik Istrazivačke stanice Petnica. Tamo sam se upoznala sa nekim osnovama eksperimentalne psihologije, da bih se kroz studije upoznala i sa ostalim granama psihologije. Psihologija braka i porodice je bila ta koja je izazivala u meni najveće uzbuđenje i maštala sam kako ću se jednog dana isključivo time baviti. Nakon završenog fakulteta, zakucala sam na mnoga vrata, ali su se otvorila samo ona u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Već nakon nekoliko dana boravka u Selu sam shvatila da o sistemu socijalne zaštite ne znam apsolutno ništa i da na fakultetu ova, posebno osetljiva grana rada sa ljudima, uopšte nije pomenuta. Dobila sam posao u kome radim sa porodicama kojima je potrebna intenzivna podrška u krizi. Sjajno, imam posao koji se bavi porodicom, to sam oduvek želela! Ali – jer ono uvek postoji – radim sa porodicama koje su u krizi, između ostalog, jer se nalaze na socijalnoj margini. Pored svih nedaća koje su ih snašle, poput nasilja, zanemarivanja dece, alkoholizma, susrela sam se i sa ljudima koji nemaju zadovoljene osnovne ljudske potrebe. Nemaju struju, vodu, toplu garderobu, dokumente. Kao neko ko je živeo zaštićen život, školovao se i odrastao u nekom možda drugom vremenu, našla sam se u šoku. Nisam znala odakle da krenem i na koji način da pomognem, ako pomoć postoji. Kolege me često pitaju da li je moguć neki savetodavni rad sa našim komšijama, koje najčešće ne primećujemo? Savetodavni rad sa ovom „nevidljivom” grupom ljudi je veoma težak i skoro nemoguć, jer pored edukativne zapuštenosti, oni su gladni. Verujem da nikome nije do savetovanja ukoliko je gladan, ukoliko zna da ne može da dobije socijalnu pomoć, jer živi na crno u nekoj zemlji već godinama. Verujem, jer ni meni ne bi bilo do toga. Vrlo često se na društvenim mrežama pojavi akcija prikupljanja pomoći za pojedinca koji prosi, ili živi teško, a činjenica je da je takvih ljudi oko nas i više nego što mislimo. Oni su takođe topli, ljubazni, oni su roditelji koji vole i brinu o svojoj deci, ali nam izgleda kao da su deca zanemarena, jer nisu uvek čisti i ponekad prose i ne odu svaki dan u školu. Kroz iskustvo koje sam stekla sam naučila da ta deca ne vole da idu u školu, jer nailaze na izolovanje od strane vršnjaka, nemaju dovoljno lepe sveske i nove patike za početak školske godine, a kada dođu kući plačući i navodeći razloge zbog kojih su pobegli iz škole, roditelji ne umeju da ih smire, a ne mogu da obećaju da će nešto promeniti. Ne mogu, jer ne znaju način kako da zadovolje sve zahteve koje pred njih stavlja država da bi došli do neophodne pomoći. Pitanje posla je misaona imenica, jer se radi o neobrazovanom stanovništvu, koje je odraslo u isto tako teškim uslovima i miri se sa sakupljanjem sekundarnih sirovina kao izvorom prihoda. Razlog zašto pišem ovaj tekst je taj što imam potrebu da kažem ljudima da„nevidljivi ljudi“ postoje. Važno mi je da se stvori svest stanovništva da je mnogo veći procenat ljudi koji su na socijalnoj margini, nego što imamo utisak živeći zaštićene živote. Način na koji možemo da im pomognemo nije u potpunosti definisan, ali definitivno treba da krenemo svi zajedno u neku akciju koja će pomoći barem deci da se ne osećaju izolovano kao što je sada slučaj. Želela bih da apelujem na roditelje da razgovaraju sa svojom decom, da im objasne da njihovi drugari iz vrtića i škola nisu manje vredni ako ne pripadaju istom socijalnom miljeu kom oni pripadaju, jer nisu oni odgovorni za to. Važno je da i učiteljice, nastavnice, profesori i vaspitači znaju da obrate pažnju na ovu decu, jer su oni možda budući lekari i glumci, a niko nije dovoljno senzibilisan da primeti njihov talenat. Mi, socijalni radnici, radimo na osnaživanju roditeljskih kapaciteta i snaga pojedinca, ali bez pomoći zajednice nismo u mogućnosti da napravimo mali korak za čovečanstvo, a veliki za naše komšije. http://www.psihoverzum.com/koliko-cesto-srecete-nevidljve-ljude/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum) -
Председник Републије Србије г. Александар Вучић посетио је 12. јануара 2022. године Општину Прибој у том приликом разговарао са Преосвећеним Епископим милешевским г. Атанасијем и представницима Исламске заједнице у Прибоју. Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије поручио је да је важна изградња путева и фабрика, али пре свега изградња човека и заједнице људи, позивајући се на речи патријарха Павла да само ако сви будемо сарађивали, без обзира на разлике, можемо да победимо кризу. Владика је захвалио председнику Србије на доласку у Прибој, додајући да је састанак у том граду добро сабрање са добрим намерама. Владика је захвалио председнику Вучићу што често говори о градњи путева, фабрика, јер је, каже, очигледно да жели да у сваком погледу тај простор земље напредује. У том смислу, замолио је председника да се убрза изградња пута од Пријепоља до манастира Милешеве, у сусрет обележавању јубилеја 800 година те српске светиње, као и уређење реке Милешевке. Добио је одговор да се са тим пројектом мало касни, да се не би прво градио пут, који би се касније разбијао због канализације, али да ће се свакако тај посао убрзати, како би што пре био завршен, најкасније до Видовдана ове године. Владика Атанасије, уз речи захвалности, истакао је да је поред те изградње, важна пре свега изградња човека и заједнице људи: – Ради се о изградњи мира, чувању мира и сигурности. Мир и сигурност су квалитети живота без којих се не може живети, највише је у том правцу своје мисли усмеравао и наш патријарх Павле. Ако будемо људи, за све нас на земљи божјој биће простора, јер је земља божја довољно и широка и дуга. Ако будемо нељуди, биће нам мало простора и да нас је само четворо, као што нас је било на почекту рода људског. Зато треба да будемо људи да бисмо делили земаљски простор, да буде места за све нас. Зато је императив да праштамо, да не будемо злопамтила, да надилазимо себе саме, као личности и све непријатне појаве прошлости. На крају своје посете Прибоју, председник Србије је посетио и манастир Светог Николе у Прибојској Бањи. /files/spc_social.png Епископ Атанасије: Да праштамо и да сарађујемо, само тако можемо да победимо кризу | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, данас је 28.11.21021. године, дао је видео саопштење на свом Инстаграм налогу поводом јучерашњих дешавања. Јуче сам са тугом пратио, како су међу нама, припадницима истог народа, али и грађанима Србије, независно од тога ком народу припадају, избили физички сукоби. На самом уласку у божићни пост, бијемо се међусобно песницама, моткама, каменујемо аутобусе, разбијамо главе једни другима, уништавамо имовину. Не желим да анализирам шта је повод, а шта прави узрок сукоба; ни ко је крив, а ко је невин. Они који стварају конфликте и управљају кризама и сукобима у свету, али исто тако и они који код нас поларизују, деле и сваку тему политизују да би стварали раздоре из себичних, парцијалних интереса, све то добро знају. Могу само да молим све, да апелујем, да чувамо једни друге, а не да се бијемо. Свако је свакоме потребан. Не можемо једни без других. Свако да поштује свакога, на то нас Бог позива. Молим се Богу да у данима божићног поста своје мисли, жеље и молитве Христу Богу, једином миротворцу, усмеримо ка општем добру, разумевању, љубави и поштовању према ближњем, без обзира на чињеницу да су нам, по природи ствари, идеолошки, социолошки, политички и сваки други ставови различити. Период поста, у који смо закорачили нас подсећа и позива на неопходни мир. Међутим, морамо знати да се истински мир не може постићи без помирења и мира са Богом, то јест, без труда да, колико год је могуће живимо у складу са Христовим, јеванђелским системом вредности, које су сажете у тајни двоједине љубави, према Богу и према ближњем, што значи према сваком човеку. Морамо знати да немири, ма колико хтели да донесу мир, неумитно производе нове и нове немире. У том смислу, мир са Богом истовремено и безусловно подразумева ограничавање свога егоизма, самољубља, себичности, нетрпељивости, искључивости, једном речју ограничавање своје појединачне воље, и пружање права и простора другоме да изражавајући своју слободу и своје дарове и способности, на миран, цивилизован и демократски начин допринесе добру по свим питањима од општег значаја, како за садашњост тако и за будућност народа и државе. Са ових неколико мисли желим срећан и благословен божићни пост, који нас води миру који јесте Христос међу нама. Извор: Телевизија Храм
-
У четвртак, 25. новембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин Стефан началствовао је Евхаристијским сабрањем у цркви посвећеној Светом Јовану Милостивом, на београдском гробљу Лешће, где је прослављена храмовна слава. На крају свете архијерејске Литургије освештани су славски дарови и преломљен славски колач. У својој архипастирској беседи Епископ Стефан је говорио о Светом Јовану Милостивом, о искушењима са којима се сусреће данашњи човек и између осталог рекао: "Свети Јован Милостиви је био Божији угодник, неко ко је живео животом као и сваки други човек и имао породицу, жену, децу и када је остао без својих најмилијих, онда је сав свој живот посветио чинећи добра дела. То нас и данас учи Црква, да и данас имамо шансу да и ми будемо свети Божији људи. Пре свега смо Свети, ако примамо у себе светињу, тело и крв Христову, ако се причешћујемо, али немогуће је да нам је тело храм Духа Светога и да живимо у Духу Светоме, а да не чинимо добра дела". Извор: Телевизија Храм
-
Патријарх Порфирије: Вером можемо мењати свет у себи и свет око себе
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. -Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Владика Исихије: Једино са вером можемо да напредујемо
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У недељу 10. по Духовима Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије предводио је литургијско сабрање у Храму Светог великомученика Георгија у Новом насељу, уз саслуживање свештенства из Ваљева и уваженог госта, родом Ваљевца, протојереја Владана Симића, дугогодишњег секретара Епархије бачке. Епархије, у којој се духовно родио и стасао Владика Исихије, који се данас духовно стара о верном народу у завичају Владике Николаја и Оца Јустина. У литургијској проповеди, заснованој на јеванђељској причи о исцељењу дечака месечара (Мт 17, 14 – 23), Епископ Исихије указао је важност осећања вере. Речи прекора „О, роде неверни и покварени“ упућене Његовим ученицима, упућене су и нама. Наиме, иако су имали силу Божју и били блиски Спаситељу, због неверја нису могли исцелити уневољеног. Господ је показао да без Њега ништа не можемо да чинимо. Неверје је у одређеној мери болест читавог рода човечјег. И праотац Адам и прамајка Ева упали су у неверје, иако је вера благодатни дар од Господа. Свима нама је дата и не морамо да је задобијамо, свима нам је дата по нашој природи да буде наш однос према Богу. Не ради се само о томе да признамо Његово постојање, већ, као што рече Господ, да „љубимо Господа Бога свим срцем својим, свим умом својим и свом снагом својом“. То је, браћо и сестре, вера, лични однос са Богом – рекао је Владика Исихије. У том односу се ми недостојни удостојавамо да се Богу обраћамо као синови, речима „Оче наш“. Вера је наш прави однос према Богу – однос љубави, поверења, сигурности и мира Божјег. Једино са вером ми можемо да будемо прави људи. Једино са вером можемо да напредујемо, да се спасимо и примимо Божју благодат. Без вере остајемо ускраћени. Сви имамо мањак вере због отпадања од Бога. То видимо у прародитељском греху, који сви носимо, у коме се рађамо и који се током нашег живота умножава личним гресима – приближио је ваљевски архијереј поруку о маловерју, описану у данашњем јеванђељу, а која је применљива на род људски кроз векове и, наравно, на људе савременог доба који желе да следе Христов пут. Господ пореди веру са зрном горушичиним. То зрно је мало, али ако се исправно посади и негује, оно израста у велико дрво на коме могу да се сместе птице, што је алегоријски приказ добрих помисли у уму човечјем. Дакле, објаснио је Владика Исихије, ако имамо вере и ако то развијамо у себи, можемо да чинимо чуда у име Господње, поставши Његови саслужитељи. Молитва и пост су својеврсна терапија дата од Господа. Начин на који веру развијамо, чувамо и умножавамо у себи, а потом користимо према Господу и браћи својој. Молитва је лек за неверје на које је Господ указао, а пост је лек за поквареност и изопаченост. Постом се човек учи да се уздржава. Да влада собом и да своје душевне и телесне силе управља као син Божји… Пост и молитва су стубови нашег хришћанског живота- закључио је Владика Исихије. Првој Светој Литургији, коју је у нововаљевском храму служио Епископ Исихије присуствовало је мноштво верног народа. Неки од њих, углавном они најмлађи, су приступили Светој тајни причешћа. Извор: Епархија ваљевска -
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на Видовдан, по читању Светог Јеванђеља на светој Литургији у манастиру Грачаница, произнео изузетну беседу у којој је на почетку напомеуо да су "наша срца и наше душе испуњене радошћу Духа Светога јер нас је Господ сабрао да прославимо Видовдан. Да прославимо оно што Видовдан носи собом, што је био, што јесте и што ће бити. Да прославимо и седам векова од постојања овог бисера, ове лепотице, цркве Грачанице коју је подигао св. краљ Милутин", рекао је Патријарх Порфирије. Звучни запис беседе "Сваки пут сигуран сам, када дођемо у ову свету земљу, дубински знамо да смо се вратили у дом Очев", рекао је Свјатјејши, додајући да о томе сведоче Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и многе друге светиње. "Косово и Метохија - земља у којој смо се родили за Христа, и стекли много тога што други или не могу или не желе да разумеју". "Грачаница и светиње које смо побројали јесу светска културна баштина, али светско као такво, по себи, не постоји, ако негде није поникло, ако нема своје име и презиме" рекао је Патријарх Порфирије додајући да су наша имена и презимена све ове светиње, Косово и Метохија, "наше име и презиме јесте Православна Црква". Пре светске баштине, "то јесте баштина наших отаца, наша баштина, баштина Срба православних" каже Патријарх Порфирије. "То не треба никоме да смета, свако има своју баштину, културу, свако се на неки начин Богу моли. Добили смо дар од Бога да се молимо хришћански православно, други су добили другачији дар, али то не значи да дарови различитости треба да буду повод за сукобе, неспоразуме, раздвајања", напомиње Патријарх српски. Црква пред којом стојимо, Грачаница, "јесте наше око, наше уши, наше срце, то је оно за шта се кнез Лазар на Видовдан определио - изабрао је веру у Христа, а не вечеру... Определио се кнез Лазар за Грачаницу, да има уши, очи, да има срце" нагласио је Патријарх Порфирије. "Ми чујемо, гледамо, осећамо, Видовданом и Грачаницом, а то значи Христом, то значи Христовим Јеванђељем - то је Видовдан. Бог Христос на првом месту" подвлачи Патријарх Порфирије. "То је унутарња духовна битка за суштинску слободу од сваког тиранина коју сеје нечастиви по земљиној кугли... од бирања било чега што је пролазно, слобода од сваке врсте идола, слобода од избора комфорног и лаког живота, по цену да изгубимо оно што јесмо, своје срце, очи и уши" каже Патријарх српски. "Гледајући Видовданом и Грачаницом, гледамо Христом и Његовим заповестима, стога све људе видимо као своју браћу" указује Свјатјејши додајући да сабрани овде, са свих страна света, свуда имамо прилику да срећемо друге и другачије, "али не пристајемо да успостављамо са њима однос на било којој основи осим основе и оквира Цркве". "Зато и браћу Албанце видимо као и своју браћу" каже Патријарх Порфирије и додаје: "сигуран сам да се можемо итекако не само разумети него живети заједно, расти и градити, само нека нас не уче миру и заједници онима који сеју раздоре међу људима, а имају само неке нама стране, далеке, овоземаљске интересе". "Са свима смо браћа, ми Православни Срби, ако смо Христови и ако смо у Христу" подвлачи Свјатјејши Патријарх Порфирије. "То је Видовдан - дана када бирамо веру а не вечеру, то јест када и вечера добија свој духовни смисао и значај, продужетак и у вечност, онда када извире из вере". Цитирајући песму Десанке Максимовић о Грачаници, Патријарх Порфирије је говорећи о Косову и Метохији поучио да "постоји дом Очев - ове светиње косовско-метохијске, ова земља и треба свако од нас да дође и да долази овде, да се сети и да разуме да је странствовао, да је био изван себе, далеко од себе, далеко од дома Очевог, далеко од своје браће". Извор: Радио Слово љубве
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 7. aприла 2021. године, на Благовести, свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве у Београду. Звучни запис беседе и обраћања на крају Литургије Саслуживали су Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), игуман манастира Нове Грачанице код Чикага архимандрит Серафим (Балтић), архимандрит Јустин (Јеремић) из Париза, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереј Ненад Јовановић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Радомир Врућинић. - Догађај када Пресвета Дјева одозго бива Светим Архангелом обавештена да ће бити сасуд, оруђе спасења људског, ми славимо и називамо Благовести - блага вест о спасењу, смислу нашег постојања, да нисмо тек случајни пролазници у овом свету већ да смо саздани као иконе Божје, саздани смо за љубав и вечност. Богородица је извор нашег спасења, корен који сеже у сам рај, казао је Патријарх српски Порфирије поучавајући да Духом Светим и човеку постаје могуће оно што је Богу могуће. На крају свете Литургије Патријарх се вернима обратио поуком у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом. Казао је да треба да поступамо по примеру Пресвете Богородице, да не будемо тврдоглави, јер да није било Ње не би било ни Цркве међу нама: - Она је у темеље Цркве уградила поверење у Бога, али и смирење, истакао је Патријарх и подсетио на речи Светог апостола Павла да сви исто мислимо, а затим појаснио да то не значи без воље и без слободе, већ да се преобразимо тако да Христос буде наш ум. - С поверењем у Бога да се чувамо и да чувамо једни друге, да се трудимо да држимо колико год можемо мере, не фанатично, не у страху, не у агонији, него с вером и поверењем у Бога и осећањем Пресвете Богородице: Нека ми буде по Речи Твојој. Богослужењу су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и помоћник директора Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама др Марко Николић. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- патријарх
- порфирије:
- (и још 11 )
-
Владика Херувим: Без Литургије не можемо живети
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У Другу недељу Великог поста - Светог Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу. Епископ Херувим беседио је сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци и драги народе, нек је благословен дан у који нас је Бог сабрао под сводовима овога светога храма, да прославимо, славимо и величамо име Његово, да бисмо примили благодатне Дарове за живот вечни, кроз Тело и Крв Господњу. Кад год смо сабрани једни са другима, и кад живимо у литургијској заједници, ми имамо пуноћу и благодат живота, осећамо пуноћу и благодат заједнице, осећамо благодат присуства Божијега. Јер је то теологија и философија живота! Теологија и философија свега онога што је Бог оставио човеку, што смо кроз молитве у Светој Литургији и данас чули: ”Ово чините у мој спомен, јер кад год једете Тело и Крв моју, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. То су тајне живота. То су тајне подвига и живота у Христу. Неможемо живети у Христу, ако немамо то сведочанство и не испуњавамо тај спомен - као што смо то чули у литургијским песмама и химнама. Данашње Свето Јеванђеље, Светог апостола и јеванђелиста Марка, нас управо упућује у томе смеру: да чврстина вере може чинити чуда. Иако поред многих фарисеја, садукеја и осталих људи зле намере, ако је чврстина вере присутна, и одузети на одру чак може да прохода. Зато морамо имати чврсту веру да је Бог заиста Спаситељ, Створитељ, Избавитељ рода људскога, и само сњом можемо да побеђујемо све наше похоте, страсти и хтења, све тешкоће и муке које ће на нас непрестано долазити и тећи као реке. Искушења увек долазе и она су неминовни део човековога бића, јер нас она истинито враћају ка Богу. Враћају нас ка ономе циљу ка којем треба да идемо, воде нас ка Христу. Све те недаће опомињу нас са једним циљем да нисмо светитељи у овоме свету, већ да смо грешни људи. Управо је то последица Адамове палости коју ми носимо као прародитељски грех до данас. Али, ако мало дубље сагледамо, видећемо да нас све то не треба одвраћати од Христа, већ треба да нас усмерава ка самоме Христу. Искушења и недаће су ту да нам буду путокази нашега смирења, наше вере и љубави ка Богу, а то најбоље можемо да доживимо када смо болесни, јер тада имамо само један циљ у своме животу - да оздравимо. Тада се сви сетимо Господа Бога и свих дела његових и свега онога што желимо и ка чему као људи стремимо - оздрављење и подизање са болесничке постеље. То је то искушење које долази, и које нас у сваком моменту упућује ка Богу и истинитом животу у Христу. Наша света обитељ имала је овде велики благослов и заиста велику пуноћу љубави и милости Божије, у јучерашњем чину монашења, нашега брата и оца Ангеларија. Он ће овде заједно са нама служити Господу и да се Богу моли, да молитве приноси за спасење своје душе и за род људски. Ако ме моје знање не вара, мислим да је ово прво монашење у овој светој обитељи и да је отац Ангеларије први који примио монашки постриг у овоме светоме манастиру, јер сви монаси и монахиње су већ били у монаштву када су овде обитавали. Наравно, ово не треба да буде на његову гордост, већ треба да буде на његово смирење - увек погледом усмереним ка Христу. Као што је Аврам примио госте у Мамријском врту, тако исто наш манастир треба да постане место таквога сусрета, да сав народ који се слеже у овој светој обитељи, буде примљен са љубављу, трепетом и благословом Божијим. Овде је место сусрета човека са Богом, сусрета човека са љубављу Божијом - сусрета човека са Христом. То је наш манастир и то треба да буде свима нама, па и њему, прави пример, пут и стремљење ка коме треба да се сви да гледамо и ка коме сви треба да хитамо и да се уподобљавамо, видевши једни у другима Христа и Бога нашег. Нека би га Господ Бог чувао и крепио, нека му да снаге да истраје у том подвигу, да Крст који је понео буде крст на спасење и васкрсење његове душе и тела, да би осетио благодат и пуноћу Царства Небескога. Нека би Господ дао и свима нама да будемо и останемо у заједници љубави, у заједници Литургије, јер је то по вољи Божијој и то је оно што нас храни, што нас крепи у ова тешка времена, уливајући нам наду, јачајући нам веру и освежавајући нашу душу да можемо да пловимо по бури овога света борећи се са свим искушењима, са којима се, ми као људи, сусрећемо и ка којима идемо. Данашња недеља у којој се налазимо је и Недеља Светог Григорија Паламе, а која нас посебно упућује управо на молитву, на један исихастички пут нашега живота. На један подвиг и распињање у Христу, ка оној вечној исихији, ка вечној молитви: Господе Исусе Боже наш, помилуј ме грешнога. То је молитва спасења, то је молитва свакога монаха, молитва свакога човека. Кад на нас наиђе на било какво искушење и било каква тескоба, ми треба да се сетимо ове молитве, спуштајући је у свој ум и срце, да их освежимо, допуштајући Христу да размишља уместо нас. Јер ако Он буде размишљао у том правцу, нећемо онда осетити пут мржње, већ ћемо осетити пут љубави. Нећемо осетити нетрпељивост, него трпљење и све оне врлине које нас требају красити у нашем подвигу живота. То нас је учио и Свети Григорије Палама, то нас уче сви дивни подвижници и оци наше свете Цркве. Зато вера, нада и љубав требају да буду темељи живота свакога од нас хришћанина, јер подвиг живота нас увек ка томе усмерава, ка Богу, ка љубави Његовој и ка Светој божанственој Литургији. Нека би Господ дао да нас Свети Григорије Палама и сви Свети увек штите, чувају и руководе у нашем животу, да можемо достојно дочекати благодат Другог Христовога доласка и успешно одржати подвиг нашега живота у остварењу у Богу и ка Христу. Живели, срећни и благословени били! Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Протојереј др Љубивоје Стојановић: Можемо, ако хоћемо, да будемо бољи
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Aко хоћемо можемо и боље и више да учинимо него што смо претходно чинили и зато није добро да говоримо; не могу више, доста ми је свега, све је лоше, не могу ни ја да будем другачији, јер су сви лоши. То није никакав изговор. То је бесмислено оптуживање других. Изговарање у стању немоћи. Можеш ако хоћеш боље и када то препознамо онда побеђујемо безнађе онда превазилазимо депресивна стања и трагамо за смислом тражимо дубине вере. Само онда када човек тражи дубину вере могуће је да увећава своје потенцијале, своје могућности. Одустајати на првој препреци не желети да се бориш под изговором; није могуће, јер ето много тога се испречило испред мене. Уклони највећу препреку човече испред себе, уклони своје неповерење према себи, то је највећа препрека. Несигурност. Али не буди ни самоуверен, ни самодовољан него буди храбар да измериш своје потенцијале. То је она античка порука: „познај себе, нађи меру“. То је и порука Новозаветна. Не треба мислити о себи више него што је потребно него по мери Богом дарованој вери. Дакле не узноси себе али не понижавај себе. Зато апостол Павле каже да је вера добитак када смо задовољни оним у чему смо. То није пасивно пристајање; тако је како је, ни боље ни горе не може него активно стваралаштво. Нећу тренутно стање у коме сам да доживљавам ни као привилегију ни као казну. Него као стање реално ћу га сагледавати да видим где сам и шта сам. По оној народној у добру се не по виси у злу се не понизи идем ка већим даровима али подвигом а не пасивним пристајањем на некакве улоге без стваралаштва. Одустајањем од себе као стваралачког субјекта. Дакле ништа лакше од овога али ми компликујемо зато што понекад превише очекујемо или се превише намећемо и у том контексту Христос у Јеванђељу каже: „тешко вама ако вас људи почну хвалити“ а у Старом завету пише: „проклет да је сваки који се узда у човека“. Добро размислимо о овим речима, то нису речи уцене него путокази ка здравом Богољубљу и здравом човекољубљу. То превазилажење ускогрудости. То је то поуздање у човека; знаш ти ко сам ја, знаш ти ко су моји преци итд. Бог зна знаш и ти али ко си ти стварно? И немој да радиш ништа из разлога да стичеш себи празну славу, него ради са љубављу и према Богу и према човеку. Када се тако то све избистри у нама, активностима свога ума и свога срца онда разумемо да је све могуће ономе који верује али то не значи некакав магијски приступ. Верујем, рекао сам да верујем и то је то, него активно учествовање. Не само уснама да исповедамо веру него и срцем и читавим својим бићем. Да исправљамо себе а не да пресрећемо једни друге. Онда када човек изабере да исправља себе и када се суочи са свим својим недостацима и не падне у безнађе него каже могу боље, могу више е то је прави пут. Ту нема места депресији ту нема места несигурности. Верујући у Бога и у љубав Божију верујте и у себе и своје Богодароване могућности и пројавите подвиг вере у пуноћи здравог Богољубивог човекољубља. Видећете да можемо много више него што мислимо да можемо и због тога не треба да будемо горди већ Богу благодарни и према људима добронамерни. Професор др Љубивоје Стојановић: МОЖЕМО АКО ХОЋЕМО ДА БУДЕМО БОЉИ - Čudo WWW.CUDO.RS Aко хоћемо можемо и боље и више да учинимо него што смо претходно чинили и зато није добро да говоримо; не могу више, доста ми је свега, све је лоше, не могу ни ја да будем... -
На празник Светог апостола Филипа, у суботу 24. октобра 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Током свете службе Божје, у којој је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранаског и монаштво Манастира, у чин презвитера рукоположен је досадашњи ђакон Александар Раковић. Ријечју архипастирске бесједе сабранима се обратио Владика Јоаникије, који је казао да је данашњи свети дан велики благослов за нашу Епархију, јер је Црква Божја добила новог свештеника Александра који се од најранијег дјетињства припремао за ову свету службу. То је, оцијенио је Владика, много важно, јер без добре припреме нико не би смио да прима свештенички чин. „И ово што се припремио је само добар темељ и почетак, јер када неко прими свештенички чин треба да схвати да је на почетку, да треба још много да учи, да се удубљује у тајне свете вјере православне. Наша света вјера је по својој дубини неисцрпна и по својој садржини необухватљива, а што се више човјек с њом упознаје све му је слађа, све више његов дух хоће њом да се наслађује“, рекао је Епископ Јоаникије. Навео је да су у Цркви свештена лица прва призвана да се наслађује тајнама свете вјере православне, да хране свој ум Божјом истином и своју душу тајнама свете вјере. „Ко је више призван да се смирава и да се уподобљава Господу Исусу Христу него свештеник. Наравно, призвани смо сви ми хришћани да се удубљујемо и да учимо нашу свету вјеру, али, понајприје они којима је дато то пуномоћство од Цркве да вјеру проповједају. Када свештеник полази на дјело свете службе, он треба да се угледа на свог Учитеља и на свог Спаситеља Господа Исуса Христа, на тог доброг Пастира Који је положио живот свој да се многи спасу, чија је смрт била живоносна, да се угледа на Сина Божјег у Којем имамо примјер и сву подршку за ово свето дјело“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је додао је Господ дао све, дао је самог себе, хришћанима да живе правим истинским животом, а нарочито свештеницима да врше своју свету службу. „Излио је на њих благодат Светог Духа, опасао их и оснажио силом своје истине, правде, љубави, доброте, милосрђа, разумијевања и других дарова, а те дарове свештеник умножава својим трудом. Ниједан дар Божји не дјелује механички без нашег учешћа, ако ми нећемо да прихватимо дар Божји он ће од нас одступити. Бог је дао све, само зависи колико смо ми спремни да прихватимо и да се прилагодимо том дару и тој светој служби“, указао је Владика будимљанско-никшићки. Досадашњи ђакон Александар Раковић, који је данас постао свештеник и ускоро ће поћи на парохију, лијепо се припремио кроз школовање на Богословском факултету, а добро се научио и ван факултета, јер је, по ријечима Преосвећеног Епископа, рано заволио љепоту дома Божјег и свету службу. „Треба сад он да учи дјецу и омладину, њима највише да посвети пажње, а и старијима. Дјеца и омладина су спремнија, њихове су душе отвореније да приме ријеч Божју, да приме поуку, да се прилагоде Божјој милости и Божјој љубави, а старији су, већ, стекли своје навике и теже се мијењају. Међутим, гдје Бог хоће превазилазе се закони природе и када је то ради спасења некога, онда је Господ спреман да обнови нашу мисао, нашу савјест, наш ум и наше срце“. „Свештеничка служба је узвишена, света, можемо рећи, величанствена, али је, истовремено, и тешка. Господ даје да свештеник окуси и једно и друго, и оно што је лијепо, узвишено, величанствено, што усхићује његово срце, даје му радост у тој светој служби у вршењу дјела Божјег. Врло често, на то путу има и горчине, и то је по Божјем промислу, такође, да се испита колико смо вјерни. Кад би било само оно лијепо, сви би ишли тим путем, али кад има и оно горко онда не бисмо“, указао је Владика Јоаникије. Оцијенио је да у Црној Гори никада није било лако свештеницима. У Посланицама Светог Петра Цетињског се може видјети каква је његова служба била, а ни Светом Василију Острошком није лако било са својима. „Ту треба показати доста разумијевања, снисхођења, трпљења, бити спреман да се прими поруга и увреда. Свештеник нови треба да посјети сваки дом који му је од стране Цркве повјерен да о њему води пастирску бригу. Многи га неће примити у свој дом, а он их, како учи свето Јеванђеље, не би требао да оставља. Немојте да им се нијесте обратили, јер је свештеник посланик Божји свима који су му повјерени и треба сваког да упозна. Није наш народ тако злочест, има злочестих и неразумних, немојте сваког неразумног да схватите да је злочест. Свештеник мора да нађе снаге, односно да снисходи до те мјере да му је свако брат и пријатељ“, поучавао је Преосвећени Епископ. Он је, честитајући новом посланику у винограду Господњем, оцу Александру, пожелио Божјег благослова, да га Господ укријепи благодаћу Пресветог Духа. „Нека га оснажи силом своје истине, правде, љубави, мудрости, а понајвише трпљења и снисхођења према својим парохијанима да, увијек, према њима има љубави, разумијевања и да се, често, сјећа ријечи Христове, ако је Христос тако поступио онда и ми треба тако да поступамо у овом свијету, а Христос каже: Нијесам дошао да судим, него да спасим свијет“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
-
- владика
- јоаникије:
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
питање: Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће? питање: Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех забранити да се причести? Ако можемо, на који начин? Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени? Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера – вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас (…) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности. С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор 11, 27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист a «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника.
-
Прослава Духова у храму Свете Тројице у Источном Бранзвику, и поред посебних услова, изазваних корона вирусом, прошла је величанствено. Свештенство Мелбурнског намесништва уз присуство одређеног броја верних парохијана овога храма, сачекало је свога Владику у 9:45ч испред храма. Владика је, после церемонијалног дела, свечано уведен у храм, уз певање тропара „Благословен јеси Христе Боже наш…“, од стране нашег хора. Света Aрхијерејска Литургија, коју је служио Епископ Силуан уз саслужење пет свештеника и два ђакона, заиста је била духовно освежење за све присутне. Већ месецима смо у ситуацији да немамо свечаних литургија, тако да је, поред чињенице да славимо један од највећих празника Цркве, овако свечана Литургија, предвођена нашим првојерархом, изазвала посебне емоције. Техничка служба наше парохије, на челу са Небојшом Стефановићем и Николом Јошевским, организовала је директно преношење Литургије, тако да је мањи број верника могао да прати Литургију и из сале. Данас је наш хор, под диригентском палицом Саве Ђукића, изузетно лепо певао и на тај начин значајно допринео лепоти Литургије. После читања Јеванђеља, веома надахнуто је проповедао Преосвећени Владика Силуан на тему празника. Истакао је чињеницу да нам Тројични Бог, Отац Син и Свети Дух, стално помаже, а нарочито да нам је та помоћ потребна у времену када се боримо са разним искушењима, као што је искушење наметнуто са корона вирусом. Порука проповеди укратко би могла да се сажме у идеју: са Богом све можемо, са Њим који носи наше бреме и који нам увек помаже, када Му се обратимо за помоћ. Такође, Владика је истакао погубност неживљења са Богом, са извором „воде живе“, која нам помаже да стигнемо до Вечности. При крају Литургије прочитане су благодарне молитве са Вечерње службе на Духове, извршен опход око храма и освећен славски колач. На крају Литургије, Владика се поново обратио вернима са речима утехе и благодарности Богу за све. Старешина храма, прота Милорад Лончар, поздравио је Владику Силуана у име свих присутних и целе Парохије, захваливши му на доласку те његовим молитвама и благословима. Коло српских сестара спремило је ручак за наше уважене госте. И, све је, могло би се рећи, овога дана било лепо и узвишено. Нажалост, ручак за наше верне парохијане нисмо могли спремити због државних прописа у вези са корона вирусом, али и то ће надамо се ускоро постати део прошлости. Сви са нестрпљењем очекујемо да се ствари нормализују у држави, па следствено и оне које се тичу редовног и слободног доласка наших верника у храм. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
-
Епископ Јустин: Крепљени силом Божијом све можемо у Христу који нам силе даје!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Убеђени у своју победу над светом, хришћани првих векова нису жалили своје животе и проливену крв. Из земље натопљене крвљу хришћанских мученика расла је Црква Христова показујући својим непријатељима до данашњег дана да је непобедива јер своју моћ црпи од Бога – неисцрпног извора којим се свака немоћ и непријатељ побеђујe. Пример такве борбе и непобедивости Цркве можда је најлепше исказан у лику дивних светитеља које слави ивањички храм – Светог цара Константина и царицу Јелену, које десница Господња изабра за сасуд Божанске славе и победе. Светом Архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, протојереј Крстивоје Милуновић, јереј Бојан Милошевић, старешина цркве Светог Ахилија у Ариљу, протојереј Рашко Стјепановић, јереј Александар Стјепановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Иван Ћурчић. Својим појањем најсветију службу цркве украсили су протопсалт Иван Трајковић и монахиње Манастира Ковиље. Након прочитаног Јеванђеља, поучавајући верни народ Епископ Јустин истакао је значај цара Константина и његове мајке царице Јелене за васцели хришћански свет. Поред живота у Истини највећи дар Цркви је тај што је после триста година цар Константин својим указом у Милану 313. године дао слободу хришћанима. Такође, сазвао је и Први Васељенски сабор у Никеји 325. године који је осудио Аријеву и многе друге јереси и извитоперености вере. То је јако битно за живот Цркве, јер није свеједно како верујемо. Царицу Јелену поред тога што је родила Константина, Бог је удостојио да у Јерусалиму нађе Часни Крст на којем је разапет наш Спаситељ Исус Христос. Честитавши славу, Преосвећени Владика беседу прожету Духом истине завршио је подсећајући нас управо на обећање Христово дато апостолима. Оно се односи на празник који ишчекујемо – на Педесетницу. Крепљени силом Божијом све можемо у Христу који нам силе даје. А те силе Христос нам даје кроз Ризницу добара – Светог Духа у коме треба да се радујемо и без кога нам је немогуће задобити врлине потребне за спасење. Отпојавши похвалне песме и пререзавши славски колач у част равноапостолних царева Константина и Јелене, одслужен је помен пострадалим војницима и полицајцима који своје животе часно положише за своју домовину у ратовима од 1991–1999. године. Својим присуством почаст су им одали представници града, Министарстава одбране и унутрашњих послова, као и породице и пријатељи пострадалих. Свечана славска трпеза послужена је у хотелу „Парк“. Старешина ивањичке Цркве протојереј Синиша Раденковић се у пригодној беседи захвалио на указаној љубави и доделио захвалнице донаторима за предан рад и пожртвованост за ивањичку Цркву и парохијски дом који се адаптира. На крају, изразио је захвалност Епископу на радости и благослову Божијем који је сишао на нас његовим доласком. Извор: Епархија жичка -
Епископ Атанасије: Силом датом нам од Бога можемо да победимо сваки грех!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На радост верног народа града Прибоја и околине, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју у седму недељу по Вазнесењу Господњем – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, старешина храма у Новом Прибоју протојереј-ставрофор Марко Папић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. На прозбе и јектеније одговарао је црквено-градски хор Свети кнез Лазар из овог града. Поред свештенослужитеља, учесници трпезе Господње били су и верници, а посебно деца. Говорећи о важности учешћа на светим богослужењима, а нарочито на Светој Литургији, Преосвећени Епископ Атанасије је напоменуо: – Честитајући вам данашњи дан и учешће на Божанској Литургији желим да вас подсетим на оно што Црква памти као најважније, да се Господ наш Исус Христос, извршивши дело спасења, у послушности Оцу своме небескоме, узнео на Небо, у своју вечну славу, и сео са десне стране Бога и Оца, и полазећи благословио своје свете ученике, а преко њих тако благословио и све друге који буду у заједници са Његовим ученицима и који буду веровали у Њега у свима временима. И тај благослов се пренео и почива данас и овде у овоме светом храму где смо се ми сабрали. Тај благослов је са нама као Христовим ученицима. – Обратимо пажњу нарочито на то како Господ прави своје следбенике, своје ученике. Они нису као такви рођени него су узведени да буду Његови ученици. Господ их је преобразио, начинио својим ученицима. Он је своје ученике стварао и од мудрих људи, и од жена, деце, болесника, од великих грешника чак, он је правио своје следбенике, своје ученике. Али како? Они нису остали такви какви су били него их је Он преобразио, препородио… Он је себи правио следбенике чак и од некадашњих својих прогонитеља. Апостол Павле, који се у оно време звао Савле, био је мрзитељ Христов и прогонитељ Његових следбеника. Међутим он је био способан у души за добро. Он није био озлобљен, није био озлотворен, његова душа није била прожета злом, али је био инструментализован од зла, био је обманут у уму. И Господ наш који види срца и умове, који види мисли, и све зна, знао је да од њега може направити добар сасуд и слугу свога, и јавио му се. И пошто је Савле био чисте душе одмах га је препознао и постао Његов верни следбеник до краја и пострадао за Њега. – Господ је Цркву своју, заједницу којој и ми данас припадамо, оставио у сигурним рукама. Његови следбеници имају праву Његову науку и снабдевени су силом са висине, силом Духа Светога. Јер ми се крштавамо у име Господа Исуса Христа и примамо дар Духа Светога у светој тајни која је спојена са крштењем, у миропомазању. И ми сви треба да будемо свесни тога. Срамота је да не будемо свесни те благодати и тога богатства које нам је дато, које поседујемо. Јер се може догодити да губимо животне битке не знајући да имамо праву моћ у себи и праву силу. Треба да знамо шта имамо и треба то и да употребимо, ту благодат и ту моћ. Сваки хришћанин који је свестан тих дарова које има, може да победи сваки грех, нагласио је Епископ Атанасије. Саборовање Епископа са верним народом настављено је и за трпезом љубави уз богоугодни разговор. Извор: Епархија милешевска-
- епископ
- атанасије:
- (и још 8 )
-
Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је на Пасху Господњу Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Саслуживало му је братство Саборне цркве: протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина храма, протојереј Јован Милановић, ректор Богословије, јереј Станко Лакетић, парох при Саборној цркви, ђакони Горан Власац и Ђорђе Милидраг. Пре Свете Литургије служено је пасхално јутрење. С обзиром на ванредно стање, одмах након Литургије служено је и пасхално вечерње љубави. Након пребогате богослужбене трпезе братија је у владичанској резиденцији честитала Преосвештеном Епископу сверадосни Празник Христовог Васкрсења, пожелевши да Васкрсли Господ одагна сва искушења од нас те да Га можемо, у редовним условима и неометано, славити једним устима и једним срцем. Извор: Епархија сремска
-
Епископ Иринеј: „Апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса прославимо нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних данаˮ. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Саборног храма. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да жалимо данас што људи широм света страдају и да се молимо да Господ што пре уклони ово што је, по допуштењу Његовом, снашло данашњи свет. Ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа без воље Његове. Нешто бива по благовољењу, како кажемо у Цркви, а нешто по допуштењу Божјем. Разлога за то увек има: нису то само наши појединачни греси, преступи нагомилани, који изазивају неку опомену или казну Божју, него је то погрешни правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се свет духовно уздиже ка Небу, ка Богу, данашњи свет се затворио у себе. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема Раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине, пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да ова упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи, о пажњи на своје здравље које је дар љубави Божје, треба поштовати, истакао је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је навео да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, по највећма поштују упутства лекара и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Ја изражавам наду и молим се Господу, апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима – све друге ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време одржавања богослужења, али за Васкрс требало би да будемо у много већем броју сабрани, паралелно држећи се свих упутстава: довољног растојања, и веома малог броја људи у храму, с тим да већина људи буде ван храма, на прописаној удаљености један од другога – можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Литургија претпоставља не само интелектуално него живо, органско учешће у њој. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама, никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо макар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да кроз нашу искрену веру, кроз наше искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да на њој будемо вечно благодарни, да ће и то проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него телесна – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. Нека Господ дарује да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих, и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову, нагласио је владика Иринеј. На празник Цвети, свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
- радио-таласа
- директно
- (и још 25 )
-
Епископ Иринеј: „Апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса прославимо нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних данаˮ. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Саборног храма. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да жалимо данас што људи широм света страдају и да се молимо да Господ што пре уклони ово што је, по допуштењу Његовом, снашло данашњи свет. Ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа без воље Његове. Нешто бива по благовољењу, како кажемо у Цркви, а нешто по допуштењу Божјем. Разлога за то увек има: нису то само наши појединачни греси, преступи нагомилани, који изазивају неку опомену или казну Божју, него је то погрешни правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се свет духовно уздиже ка Небу, ка Богу, данашњи свет се затворио у себе. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема Раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине, пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да ова упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи, о пажњи на своје здравље које је дар љубави Божје, треба поштовати, истакао је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је навео да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, по највећма поштују упутства лекара и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Ја изражавам наду и молим се Господу, апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима – све друге ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време одржавања богослужења, али за Васкрс требало би да будемо у много већем броју сабрани, паралелно држећи се свих упутстава: довољног растојања, и веома малог броја људи у храму, с тим да већина људи буде ван храма, на прописаној удаљености један од другога – можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Литургија претпоставља не само интелектуално него живо, органско учешће у њој. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама, никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо макар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да кроз нашу искрену веру, кроз наше искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да на њој будемо вечно благодарни, да ће и то проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него телесна – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. Нека Господ дарује да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих, и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову, нагласио је владика Иринеј. На празник Цвети, свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
-
- надлежне
- радио-таласа
- (и још 25 )
-
Митрополит месогејски Николај: Посланица пастви , 155 енциклика, 1. април 2020, Спата - Драга моја браћо, хришћани Месогеје и Лавреотике, Прошло је готово десет дана од моје претходне комуникације са вама. Већ смо прешли половину Великог поста и остаје нам још десетак дана до завршетка овог веома благословеног периода духовних борби који смо чекали са великом жудњом, који смо започели великим одлукама и очекивањима, али који се својим током потпуно неочекивано претворио у засигурно најтежу Четрдесетницу у нашем животу. Све нове околности и мјере које су нам наметнуте, поред тога што су без преседана, дјелују као да су уперене против виталних средстава које Црква користи да нас припреми за Пасху и Васкрсење нашег Господа – да бисмо, суштински, могли да живимо духовно. Изгубили смо могућност да се сабирамо у нашим храмовима, да се окупимо сви заједно, ускраћени смо за богослужења, забранили су нам литургије, уздржавамо се од Светог Причешћа; слушамо мјере и одлуке, али веома мало о преумљењу, молитви, вапају ка Богу, молбама за Његовом интервенцијом. Остајемо сирочад којој друштво праве страх, несигурност, узнемиреност, фрустрације, наша логика, нејакост наше наде у науку, тензије. Осјећамо се напуштено и збуњено у својеврсном хаосу супростављених становишта и приступа. На сцени је свеопшта конфузија по питању тога шта су заправо чиста вјера и благочешће, шта је Црква, каква је данас воља Божија, шта ће бити са Страсном седмицом, како ћемо прославити Пасху. Срећом, све ове мјере су привремене. Барем се тако надамо. Невоља ће проћи и зато наше слободно вријеме проводимо у нади. Ипак, нијесмо изгубили све. Слава на хвалитне стихире јутрења претходне недјеље почиње једним подстицањем: „Ходите дјелајмо у тајанственом винограду, плодове покајања… у молитвама и посту врлине чинимо…“. У винограду милости Господње имамо начина да дјеламо духовно, да његујемо преумљење, имамо пост и молитву. Ово уопште није мȁло, нити мáло. Уистину можемо да их искористимо на добро и у данашњим околностима, да наша душа много задобије на јединствен начин. Држимо пост коме сада дајемо, можда и нужно, много шире значење. Не ограничавамо се на пост храном, већ проживљавамо и уздржање од покрета – затворени смо у нашим кућама; пост од најразличитијих наших жеља – чак ни елементарне и уобичајене ствари не можемо лако да спроведемо; пост од друштвених контаката, па чак и уздржање од богослужења и нашег духовног напајања. „Господ даде, Господ узе. Како се Господу изволи, тако и би; да је благословено име Господње довијека“ (Јов 1, 21). Оно што смо имали до сада било је дар Божији, али је и новонастало стање под Његовим надзором. Хајде да живимо са трпљењем попут Јова лишеног својих кћери; са послушањем Ноја затвореног у ковчегу; са покајањем и преумљењем попут Јоне у китовој утроби; борбеног духа по узору на наше свете затворнике и пустињаке. Не задуго, већ свега током неколико седмица. У минимуму нашег комфора, са утјехом божанског присуства и заштите. Није то мȁло. Ускраћени смо за богослужења, али нам није забрањена молитва. Сада може бити творена и са већим жаром, да исходи са много више бола и чежње, из дубљих предјела; у њој можемо проводити више времена, чак и да буде истинитија, искренија, аутентичнија. Живимо мало као изгнани Јевреји у Вавилону, у периоду ропства који је ипак изњедрио велике личности, три младића и пророка Данила, као и Јеремију. Ово ускраћење треба да проживимо духовно. Оно није наш избор и треба нужду да преведемо у врлину. И Господ ће то веома благословити. Довољно је да не изгубимо нашу наду у Њега. Наду, не да ћемо бити избављени од опасности коју носи корона вирус, већ да нећемо изгубити присуство Господње у нашем животу. Стога, довољно је да из видика не изгубимо нашу перспективу, Васкрсење Христово. То је Јевреје одржало у животу током њиховог ропства – сјећање на Јерусалим, радост његовог ишчекивања, визија повратка: „ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја; нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога“ (Псалам 136. ст. 5, 6). Нијесу имали свој храм, а били су одвојени и од свога ковчега. То одржава и нас у овом периоду духовних уздржања. Недостаје нам наш храм, службе и тајне. Ипак, живимо у ишчекивању Васкрслога. Њега чекамо. За то живимо. За Њега живимо. Овај период и његове околности накратко нам се нуде као „клијет“ – за мали заокрет унутар нас, за тајанствену молитву и унутрашњу исповијест. Примијенимо ријечи пророка Исаије: „Хајде, народе мој, уђи у клијети своје и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас докле прође гњев“ (Исаија 26,20) – крени, народе Божији; уђи у келију своје молитве, затвори врата своја, сакриј се накратко док не прође искушење, гњев Господњи. Велики пост је свакако вријеме ограничених активности, созерцања, изоловања и унутрашњег живота. Можда је, браћо, вријеме да мало тихујемо? Колико ко може. Тако ћемо примити велики благослов. Позив који слушате од многих: „да начинимо сваки дом црквом“, заиста је лијеп и веома добро утемељен у духу и учењу наше Цркве. Тако наше куће треба да су „домаће цркве“. Зашто да не? Наравно, начинити дом свој црквом и одржати вјеру живом није нимало лако. Али је свакако потребно. И ако то нијесмо урадили до данас, сада је прилика да покушамо. Истина је да сви живимо под изузетно тешким околностима и, наравно, шта год да урадимо у нашим кућама, не може да замијени цркву. Међутим, невоља појачава благодат. Зато се и не разочаравамо. Чинимо што можемо и чекамо Господа. Књига Откровења завршава се једним Господњим обећањем: „Да, долазим ускоро“, долазим брзо. И једним одговором: „Амин. Да, дођи, Господе Исусе“. Тако се завршава и Нови завјет, том молитвом. Тако се моли Црква Христова кроз вијекове. То је и наша унутрашња жеља и нада. Чекамо Господа у нашем животу, Њега чекамо у нашем свијету, чекамо га у нашем срцу. „Благодат Господа Исуса Христа са свима светима. Амин!“ (Откровење 22,21). Са благословом и много у Господу љубави, +Митрополит Месогеје и Лавреотике Николај Са грчког превео: Божо Кнежевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- посланица
- митрополита
-
(и још 7 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.