Претражи Живе Речи Утехе

Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности. Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом. Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше. Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено. Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако: Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају. Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос. О себи имају искривљену и нестабилну слику. Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се. Самоповређују се. Често им се враћају самоубилачке мисли или претње. Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана. Хронични осећај празнине. Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса. Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела. Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације. Који су фактори ризика за гранични поремећај личности Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су: Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора. Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем. Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима. Како се дијагностикује гранични поремећај личности Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома. Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана. Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани. Како се лечи гранични поремећај личности Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље. До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку. Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу. Психотерапија Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи. Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима. Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање. Лекови Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија. Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима. *** Где потражити помоћ Психоцентрала Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х) Email: [email protected] Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону Центар Срце Телефон: 0800-300-303 Email: [email protected]. Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић Вишеградска 26, Београд Централа 011/3636400 Национална СОС линија за превенцију самоубиства Телефон: 0800/309-309 Институт за ментално здравље Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500 Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555 https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/

Сврха постојања критике јесте да укаже на то шта је погрешно, а самим тим шта треба мењати. Углавном је прате непријатна осећања, што је добро, јер управо она и стимулишу на неку промену. Уобичајено је мишљење да је ономе који критикује лакше и пријатније него ономе коме је критика упућена. Непријатне емоције може да осећа и страна која критикује и страна која критику прима. Онај који прима може осетити стид, кривицу, тугу, па и љутњу, док онај који критикује углавном ће се осећати љуто, а сва набројена осећања су по квалитету непријатна. Због интензитета осећања критика може лако бити повод за свађу. Свађа може настати из више разлога. Нпр. када особа која критикује претера у критици, када вређа или омаловажава, или просто критику саопштава са интензитетом љутње који није адекватан ситуацији. Свађа ће настати због тога што ће друга особа осећати неправду, да је критикована више него што треба и зато ће желети да се брани, или ће се наљутити па ће упутити контра-критику. Може се осетити угрожено, увређено или понижено, па ће и зато желети да заштити себе и своје достојанство. Свађа ће настати и када особа којој је критика упућена не уме да истрпи критику, да прихвати могућност да је погрешила. Осећања унижености, кривице, мање вредности могу бити велика препрека. Реално је да смо способни за грешку, јер нисмо савршени и да нам евентуална критика неће одузети ни достојанство, ни вредност. Како бисмо могућност свађе избегли корисно би било да критику упућујемо на адекватан начин коришћењем тзв. ,,ЈА порука“. То конкретно значи упућивање поруке конкретној особи, на друштвено прихватљив начин, у вези са конкретном спорном ствари и у моменту који је што ближи тренутку када се спорна ствар догодила. Нпр. критика раднику због необављеног посла може да гласи: ,,Колега, дужност ми је да Вам скренем пажњу на пропусте које сам уочио у Вашем раду. Да би се посао несметано одвијао неопходно је да сваки радник своје обавезе заврши на време. Потрудите се да следећи пут свој задатак обавите у задатом временском оквиру.“ Овако упућена критика много боље звучи од ,,Слушај ме ти неспособњаковићу, следећи пут летиш на улицу.“. Девојка којој смета то што јој дечко не посвећује више пажњу као раније има много веће шансе да добије оно што жели уколико критику упути нпр. речима: ,,Недостајеш ми у последње време. Тужна сам јер не проводимо време заједно у мери у којој би то желела.“ Уколико му буде пребацила речима ,,Ти мене запостављаш! Ако су ти сви други важнији шта ћу ти онда ја.“ шанса да ће добити пажњу која јој припада драстично опада, а могућност свађе је огромна. Упутити критику ,,ЈА поруком“ не значи потиснути љутњу или љубазно критиковати. Љутња је свакако у реду. Али уколико љутњу или било које друго осећање искористимо тако да оном другом критиком ставимо до знања да је лош, та критика неће имати позитиван ефекат. Ако желимо да критиком побољшамо однос са особом којој критику упућујемо, или да свом колеги на послу или подређеном укажемо на недостатке како би радне перформансе биле боље важно је водити рачуна о њиховом достојанству, осећањима и способностима једнако као и о својим. Више пута је, у претходним текстовима било речи о важности одвајања бића човека и његовог понашања, јер биће и понашање нису исто. Ако би били исто онда не би постојала могућност промене понашања, будући да је човек такав какав је самим својим постојањем. Када је критика у питању то је врло корисно имати на уму. Свака критика која је упућена на биће човека има негативан карактер. То су најчешће увреде типа коњу, кретену, лажовчино, мајмуне итд. или етикете као ,,сви сте ви исти“, ,,од тебе се ништа боље и не може очекивати“ и слично. Критика упућена понашању човека увек позива на промену тог понашања, па зато када критикујемо нећемо рећи ,,Стоко једна зашто ниси…“ већ ћемо рећи нешто типа ,,Јако ми је засметало (растужило, наљутило и сл.) то што ниси…“ Разлог упућивања критике је промена понашања која ће онда довести до квалитетнијег односа и већег задовољства за обе стране. Зато треба водити рачуна при критиковању, како то не би додатно угрозило однос који у ствари желимо да улепшамо. Аутор : Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/03/kritika-kako-je-uputiti-bez-svade-i-teskih-reci/

Имовина, навике, начин живота – све нестаје. Остаје гола истина: ми смо смртни, али заиста желимо да живимо. Сећам се Булгакова и његове фразе: „Да, човек је смртан, али то није тако лоше. Лоша ствар је што је понекад смрт изненадна." У рату ово „понекад“ постаје образац и буди уснулог хришћанина: „Морам стално да се сећам смрти“. Као гром, у сећању васкрсавају речи Светог писма: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити." (Сир. 7:39). Сви подвижници говоре о сећању на смрт. И то није фаталан задатак, ту нема црног безнађа. Ово сећање је прожето вером у Царство Божије и загробну награду. Ово сећање је прожето задатком да се уложи напор да се узнесе на Небо. Њеном заслугом сваки дан ће одсецати све што омета вечни живот и спасење. Захваљујући њој можете градити хришћанске односе са светом, људима и Богом. Сећање на смрт је велики поклон. Свети Јован Климакус каже: „Као што је хлеб неопходан за живот тела, тако је и сећање на смрт неопходно за духовни живот“. Предности сећања на смрт се манифестују у најмање три позиције: оно подстиче на подвижништво и свакодневни рад, помаже у благодатном подношењу невоља, јача молитву. Спречава да се дух опусти, тело да буде лењо, а ум да заспи. Међутим, не би требало да се иде ван природних граница. Плодно, исправно сећање на смрт, по Климаку, испољава се кроз непристрасност према сваком створењу, напуштање своје воље и прихватање воље Божије. Један од новомученика чекао је смрт у казненој ћелији погубљењем. Припремио се за смрт и прихватио вољу Божију. Међути, одједном су почеле да се појављују гласине о ревизији случаја и помиловању. Овде је било потребно потчинити се вољи Божијој. Касније је написао: „Нисам искушавао Бога." Да бисмо живели, морамо да се сетимо за кога живимо и ко контролише наше животе. У библијском језику то се изражава речима „ходити у присуству Божијем“. Будите са Богом, хвалите Га, као Давида, „са сваким дахом“, односно сваким удисајем. Да бисмо то постигли, морамо - „себе и једни друге предати Христу Богу“. Морамо заокупити ум, вежбати вољу у доброти, срце у светим осећањима и тело у аскетизму. Ум не треба да остане лењ, без посла. Треба га заузети. Свети Јован Синајски препоручује добре вежбе: „Делатан ум се учи љубави Божијој, сећању на смрт, сећању на Бога, на Царство Небеско, на ревност светих мученика, на свеприсутност самога Бога, по речима псалмопевца: „Видео сам Господа преда мном (Пс. 16,8), сећању на излазак душе из тела, на мучење, муку и вечну осуду.” Дакле, морамо научити ум да воли Бога, да се сећа Бога и Његове свеприсутности, да се сећа Царства Небеског, да се сећа смрти, да се сећа Анђела, изласка душе из тела, мучења и вечне осуде. Ове ствари вас спречавају да паднете. И оне угађају души да служи Богу. Постоји прича о немарном монаху који је умро и потом враћен у живот. Преосталих дванаест година није проговорио ни реч, затворио се у ћелију и „пролио реку суза“. Сећање на смрт доводи до страха Божијег. То је дар од Бога, то је врлина. То је одрицање од светских задовољстава ради небеске утехе. По речима Св. Јована Климакуса: „Ко је умро за свет, заиста се сећа смрти, а ко још има било какву приврженост, не може слободно да користи мисао о смрти." За такав духовни рад неопходна је молитва. Нарочито када смрт лебди около и не знате „број преосталих дана“. Свештеномученик Михаил Челцов у „Мемоарима бомбаша самоубице“ приповеда о свом доживљају близине смрти:"То је тужно, тешко за душу, некако мрачно, безвесно, стање неке неурачунљиве меланхолије, која се не може изразити речима, не може се угурати у неке конкретне појмове и формуле. Устанеш на молитву и осећаш се као да те нека непозната сила гура од ње, стварно не желиш да се молиш, изговараш речи, али и даље је исто болно питање у твојој глави, нема мира у твом срцу. Читаш и не разумеш, поново читаш исте речи молитве два, три пута и – само тако присиљавајући се – коначно се ослобађаш од свог мучитеља, твоја душа постаје смирена, задовољна, и завршаваш молитву смирен, можда, чак и радостан. Само је затвор омогућио да се осети и доживи истинско задовољство, мир и радост у молитви и од молитве.” Одески мученик св. Амвросије (Гудко) је клечао са подигнутим рукама и молио се Богу док су му копали плитку рупу. Смрт је, према сведочењу новомученика, прелазак у вечност. Али још за живота ми саопштавамо ову вечност у молитви. Отуда и подвиг молитве – могућност да се, још живећи у трулежном телу, препозна нетрулежни живот. Нама, који смо у свету, забринути за животе својих ближњих и свој сопствени, потребни су бар почеци такве молитве. Молитве у спомен смрти. Она ће те смирити, даће ти наду, научиће те да се предаш у руке Божије. Они који имају мудрости ће схватити да је сећање на смрт велики подстицај за живот. Престонички свештеник, који је још млад стекао славу широм Кијева, свештеномученик Анатолиј Жураковски је писао да Христос даје не само живот, већ и живот у изобиљу. Морамо запамтити принцип постојања: „Што не расте, умире“. Сећање на смрт помаже у расту. Помаже да се срце држи у правцу неба, подстиче тело на достигнућа, теши немирни дух и даје уму мотивацију да „тражи оно што је горе и размишља о ономе што је горе“ (Кол. 3:1 -2). протојереј Андреј Гавриленко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Како препознати у свакодневном животу вољу Божију, како у конкретној ситуацији разумети на шта нас Бог позива? У труду да се приближимо Богу и разумемо његову вољу, често се водимо само разумом. Научени смо да се ослањамо на разум у свему. Међутим, не заборавимо да се Бог пре свега открива срцем, док је разум тек посредник у том процесу. Божију вољу препознајемо исто онако како препознајемо вољу наших ближњих: Кроз познавање нашег супружника, родитеља, детета познати су нам и покрети њихових душа, јер волећи неког постајемо му блиски и повезани и упознајемо га као јединствену личност. Знамо да би нашег ближњег обрадовала баш ова књига коју смо видели у излогу... јер га познајемо и његова воља нам постаје позната временом. Што смо више са њим и упознајемо га, почињемо да приметимо и онај један његов готово нечујан уздах и већ тада знамо да га је нешто оптеретило. Упознајући га, упознајемо и његову вољу. Знамо шта би му значило како да поступимо у одређеној ситуацији. Али, да бисмо се са њим упознали, потребно је да са њим често разговарамо, да делимо лепе и нелагодне тренутке причајући. Али, како разговарати са Богом? То је тренутак који се може открити тек у срцу, искуством. Ту откривамо да са Богом разговарамо не тек у нашим мислима, него молитвом која потиче искрено из нашег срца. Молитва је разговор са Богом, дијалог који се одвија у нашем срцу, где иако не чујемо речи Божије као од других саговорника, временом почнемо да осећамо благодат његовог присуства када му се искрено и упорно молимо. Тада се у срцу распламсава љубав према Богу и свим људима, и налазећи се у некој недоумици како да поступимо, почињемо да се молимо како би нам Бог просветлио разум. Духом Светим бива просветљен и наш разум и почињемо да назиремо вољу Божију у нашем животу, при чему себе преиспитујемо поверавајући наше помисли и покрете душе духовном оцу. Зато је молитва изузетно важна у откривању воље Божије. Кроз њу наше срце почиње да куца благодаћу Духа Светог и саглашава своје откуцаје са својим Творцем. Тада се полако рађа љубав према Христу и он се усељава у наше срце. И све постаје лакше. Док смо се пре са напором трудили да се молимо, да истрпимо другог, сада срце чезне за молитвом и у оном кога трпимо видимо лик Христов и бол коју носи, а не грех и пакост. Кроз упознавање Бога и развијањем љубави према њему, постоје нам препознатљива и његова воља у нашем животу. Бог се упознаје кроз љубав која се огледа у испуњењу његових јеванђелских заповести и смиреноумље (како ћемо испуњавати његове заповести, ако их нисмо упознали, јер не читамо редовно Јеванђеље?). Љубав увек подразумева изаћи из себе зарад сједињења са другим, изаћи из својих уверења да боље знамо од другог шта он мисли, из ограничених видика, страхова... Волети не значи ”напустити себе” и изгубити се у удовољавању другом из страха да не будемо кажњени, или да нас не остави, него у себи искорачити ка другом не остављајући при томе своју суштину без пажње и подмирења потреба наше душе. Управо у том изласку из себе отварају се наше духовне очи да спознамо вољу Божију и у њему све потребе наше душе бивају подмирене: потреба за блискости јер смо усамљени, да нас неко разуме, да нас прихвати, да нас види и чује… да нас избави од нас заглављености у сопственој боли. Разумски и логиком несхватљиво, али срцу које воли постаје апсолутно познато искуство. Како да будем сигуран шта је воља Божија у свакој ситуацији? Опет разум у нама тражи извесност и сигурност… Ова потреба да са сигурношћу знамо вољу Божију често у себи крије страх од тога да ћемо погрешити. Лепо је не желети грешити, али ако нам је преокупација “не погрешити” у тражењу воље Божије, узрок томе може бити страх да ће нас Бог одбацити ако погрешимо. И управо то нас најчешће спречава да тражимо вољу Божију и препознамо је - баш тај страх да нећемо успети да је препознамо, да ћемо погрешити. А тај страх временом подиже напетост у нама и онда се преоптеретимо и одустанемо. Да те утешим: Сигурно ћеш грешити у томе да препознаш вољу Божију и то много пута, али то не значи да ће те Бог због тога одбацити! Замисли да имаш пријатеља који жели да препозна која је твоја воља, нпр. шта би желео да добијеш за рођендан. И онд се он толико оптерети тражећи и размишљајући о томе и на крају ипак не пронађе оно што си желео. Да ли би га одбацио због тога, или би ти његов труд био дражи од погрешног поклона? Да ли би ти оваквим својим трудом и добром намером он био ближи или даљи? Тако је и са нама и Богом. “Бог намеру љуби” (Св. Јован Златоусти), тј. битни су му твоја жеља и твој труд. И ако си упоран у томе, временом он благосиља жељу и труд и усељава се у твоје срце. Тада више не тражиш разумом његову вољу, него је срцем видиш. Нема извесности и сигурности на том путу тражења воље Његове. Баш то и јесте поента: Иако је неизвесно, ходати вером према њему. И управо по ”вери твојој биће ти (проналази ћеш)”. Ходати вером према њему кроз живот јесте пут поверења који се развија према Богу и у таквом односу временом човек почиње све више да ослушкује, испитује ситуације тражећи Бога у њима. И у том стремљењу да га види у свему полако почиње да открива Бога као љубав која му се даје. И кроз тај процес сам човек узраста стремећи свом Творцу. У суштини је веома једноставно, али није лако: ”Желим вољу твоју и молим те да ми отвориш очи да је видим. У свакој ситуацији трудићу се да чиним оно што је до мене (своје поступке ћу усклађивати са оним што читам у Јеванђељу), а исход сваке ситуације.... то препуштам теби. Нека буде воља твоја”. Једноставно је... али често није лако, јер се још увек из несвесне навике више ослањамо на себе него на Бога. Трудити се да искрено целим бићем молимо Бога да буде воља његова и тражити је у свакидашњем животу јесте пут ка превазилажењу анксиозности и страхова. Престајем да стрепим шта ће бити ”јер БИРАМ да верујем да ти бдиш нада мном и зато желим вољу твоју јер ти најбоље знаш шта је добро за мене, волиш ме више и боље него ја самог себе и знаш све шта ће се догодити јер си ти створио простор и време. Нека буде воља твоја. Молим те, само ми подари очи да је спознам и снаге да је испуни”. Како и зашто то умањује страхове и анксиозност? Мој слободан избор да желим вољу Божију преображава (преобликује) сваку наредну ситуацију тако да у њој тражим (а временом и видим) Божије присуство и његову близину и заступништво. Тражећи вољу његову, откривамо да је он већ све време ту и да нисмо сами. Само што то сада по први пут спознајемо срцем, јер смо се одлучили да верујемо иако нисмо разумом схватали. Та одлука да верујемо Богу више него себи није лака и доноси се сваког дана много пута, готово у свакој неизвеснијој ситуацији са којом се суочимо колико год она била мала. То је простор за вежбање себе у томе да се непрестано подсећамо да тражимо Божију вољу и препустимо му се. Мање гледам у талас страха који прети да ме потопи, више у Христа ка коме већ корачам по води. Понекад нам није лако желети вољу Божију, јер то значи изаћи из себе и свог ”планирања”, превазићи поузданост у себе и своја решења... предати себе другом у руке и немати контролу над ситуацијом. Важну ствар тада заборављамо... Коме предајемо себе? Чије и какве су те руке? Ономе који нас толико воли да је свог Сина Јединородног дао за нас. У те руке које су све ово створиле и које се сваког дана старају о овом свету и целом космосу, које су нам пружене сваког дана. И баш као и апостол Петар када је повикао ”Господе спаси”, јер је почео да тоне у воду пошто је претходно вером ходао по њој, и ми када завапимо Богу у молитви руку нам пружа одмах. Руку пружа на разна начине. Кроз наше ближње, нашег свештеника, изненадни поветарац или леп призор у природи, утеху у срцу и неки необични спокој иако је хаос око нас… Благодат Духа Светог. Ту је. Не дозволи да те страх од неизвесности удаљи од извесне и очигледне љубави Божије. Тражи вољу његову и проналазићеш је свакодневно. И све твоје бриге предаћеш њему. аутор: др Данило Михајловић

Како разговарати са децом о Богу? И колико је то изводљиво када имамо велике духовне празнине? Данас преовладавају приговори на постојање Бога, и стално се појављују мутирани облици атеизма. Истовремено, горућа питања наше деце захтевају ажурне и правовремене одговоре. Где је Бог када зло вришти тријумфално, када су бол, болест и смрт брутални и немилосрдни? Где је Бог у сиротиштима или крајњем сиромаштву? На овај лавиринт недоумица и приговора може одговорити само наше емпиријско искуство православне вере. Практични проблем се јавља од самог почетка. У црквеном предању и православном богословљу говоримо о једном Богу који је Тројичан. Морамо схватити да оно што разумемо или покушавамо да разумемо, није очигледно. Зато је потребно на почетку користити примере који „упрошћавају“ тројичност Божију. Пре него што почнемо да откривамо велику тајну Божију дечјој души, морамо створити осећај Божијег присуства у његовом животу. Другим речима, као што су га, када се родио, активности око њега, као и стална љубав и брига, уверили ко су му родитељи, и са којима се осећао безбедно и сигурно, тако га морамо убедити да прихвати Бога као присуство, као живу сензацију, да верује у Њега и да своју веру манифестује на специфичан и слободан начин. Иконе, свећњак, тамјан, практиковање поста, настојање породице да примени јеванђелске заповести, стварају атмосферу коју дете прихвата као своје природно окружење. То олакшава његов каснији приступ духовним даровима. Укратко, духовна атмосфера која постоји у дому тихо проповеда и први је доказ да вера у Бога није неодређено дело људских руку, већ доживљена стварност. Понекад, у проналажењу начина да образујемо нашу децу, ангажујемо Бога као заступника наших одлука. Потребна је посебна пажња да се Божије присуство не користи по избору, а посебно према обавезама других према нама. Ако, на пример, подржавамо нешто очигледно неправедно и користимо Бога за то, онда морамо знати да ће дете одбацити нас и наше право. Погрешно је, по нашем мишљењу, говорити о Богу терминима које дете не разуме. Не можемо користити речи које немају аналога у дечјој души. Можемо, „обликујући“ Бога, да Му говоримо, новозаветним или старозаветним причама о Његовој љубави, Његовом миру, који Он великодушно шири међу онима који верују у Њега и који Га воле. Лакше је прићи Богу када говоримо о Његовим „карактеристима“. Биће добро пратити раст детета и откривати му истине православне вере према његовој пријемчивости. Ова нова улога коју преузимамо, тј. ово искуство поучавања или катихезе, често ће нас суочити са нашим заиста великим духовним недостацима, или чак са нашим потпуним незнањем о духовним стварима. Потрудимо се, стога, да знамо тачно шта да кажемо деци. Потражимо најбоље од светоотачке мудрости која је ковчег спасења. Готово у исто време, може у почетку мало да почне, а затим да се развије сумња у истину или чак размишљања о исправном веровању других религија. Заиста, у данашње време, када синкретизам уклања посебности и идентитете места и људи, потребно је много труда да убедимо наше дете да је вера којој га учимо истинита или исправна. Веома је важно да наш тренинг буде праћен нашим сталним напорима да научимо дете на који начин су Божије заповести применљиве. На тај начин се добро разуме зашто пракса мора да претходи теорији. Порицање Бога од стране детета одређеног узраста не долази толико из његове личне побуне, већ због тога што оно није у стању да поднесе „терет“ Христовог сведочења у школи или у друштву уопште. Изложен је иронији својих другова из разреда, а онда почиње да личи на већину њих. Потребно је да свом детету кажете како наша љубав према некоме није теоретска, већ има вредност када се жртвујете за онога кога волите. Другим речима, шта Господ учи „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, тако и ви љубите једни друге“ (Јован 13:34). Мора се говорити о потреби да се сведочи име Христово, које се често претвара у мучеништво. Најтежа битка коју је васпитач позван да води је са немилосрдним питањима детета: зашто постоји зло на свету? Зашто људи умиру? Зашто постоји болест? Ипак, то је фундаментално питање целог људског живота, у сваком тренутку. Са много стрпљења и увида, почећемо са темом људске слободе. Човек, створен од Бога, уживао је у богатству својих дарова живећи у рају. Бог је створио човека слободним и бесмртним. Шта би човек био без слободе и бесмртности? Са грехом човек губи слободу, постаје затвореник. Бог га не лишава овога. Од тада се зло као светска епидемија проширило земљом као висока цена за ову злоупотребу слободе. Након што смо се коначно потрудили својом речју и примером, поверимо децу нашу молитвом Богу, да изабере начин на који ће говорити њиховим срцима. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) Извор: Екклисиа Онлине

Свештеник Антоније Смирнов - о губитку сина и зашто деца оболевају "Пустите ме унутра, ја сам свештеник, морам да крстим своју децу“, тражио је отац Антоније да оде на одељење интензивне неге. Није био спреман на то да новорођенчад Лука и Ања можда неће преживети. Лекари су се гурали око инкубатора. Бебе су биле тешке 950 грама. Отац Антоније, у фармеркама и џемперу, држао је у рукама чашу обичне воде из чесме и кроз уски прозор са три прста пошкропио сина и ћерку. Тога дана, Црква се сећала монахиње Меланије, светитељке која је родила превремено рођену бебу. Лука и Ања су такође рођени превремено. — "Оља је мршава и крхка, трудноћа је била веома тешка, посебно што се годину и по дана раније родила наша Гликерија. Контракције су почеле у 26. недељи. Стигли смо у породилиште, и испоставило се да је већ два центиметра отворена. Успели су да одложе порођај два дана. Стање шока... “, каже отац Антоније. Деца нису плакала нити дисала. Дежурни лекар није крио да ће близанци бити инвалиди: „Обично их такве овде оставе. Можете и ви одбити, зашто вам ово треба?" Али мајка Олга није ни причала о овој теми. У породилишту је провела недељу дана: мужа је смела да види само на неколико минута. Када је отпуштена, смела је да зове хитну помоћ највише једном дневно. Ово је трајало око месец дана. „Звали би једном, а онда не би знали цео дан да ли су живи или не. Окренеш број, а срце ти лупа: шта ће сад рећи? Ако се нешто догоди, не пријаве то увек одмах. Било је тако стресно, јасно се сећам како ме је мозак болео од пренапрезања. Искрено да вам кажем, нисам желео да верујем, плашио сам се. Хоћемо ли све ово моћи да издржимо? Осечао сам жамор у глави али сам, с друге стране, схватио да морам потпуно да верујем Господу." Лука и Ања су били неговани у болници пет месеци. Приликом отпуштања, отац Антоније је доктору поставио „наивно“ питање: „Докторе, реците ми, молим вас, хоће ли они и даље имати церебралну парализу или не?“ Тешећи га, доктор је изразио наду да би се девојчица могла опоравити. Родитељима нико није рекао како да се даље понашају и шта да раде са бебама уопште. Деца су једва знала да гутају. Ања је прво храњена изцеђеним млеком. Лука је једва пио из флашице. "Било је тако тешко... Он лежи на боку, држи флашицу око 50 минута. Неколико недеља сам стајао поред креветића, он је пио веома споро. Изгубио сам живце и помислио да ћу, ако ово настави да траје, једноставно полудети. Како да издржимо? " Прве године родитељи су заборавили на себе и спавали два сата дневно. Касније је постало јасно да су близанци имали тетрапарезу - тешки облик церебралне парализе: нису могли да држе подигнуте главе, нису седели ни пузали. Лука је рођен први и патио је више од своје сестре, имао је интравентрикуларно крварење четвртог степена. Због тога је убрзо почео хидроцефалус, компликација у којој детету расте глава. Лука је прошао четири неурохируршке операције. Ања није имала тако озбиљне проблеме као њен брат: због хипоксије су се формирале цисте у мозгу, али су се временом повукле. Деца су патила од ретинопатије - неразвијености крвних судова у очима - и страбизма. Лукин оптички нерв атрофирао је његов вид на 4%, иако је дечак могао јасно да разликује ко му се приближава. - "Стално се тресеш над њима. Родитељи обично имају велику радост бринући о својој новорођенчади. А о деци са церебралном парализом треба се бринути током целог живота. Свако јутро пресвлачио сам му пелену, прао га, окретао га, умивао, стављао га у високу столицу, правио кашу, хранио га. Нисам имао времена да кукам. Али Оља и ја разумемо да имамо једно друго, имамо Христа, верујемо Му и осећамо молитве других људи, па нам је лакше." Близанци нису проговорили до своје треће године. Ања је могла руком да покаже где је боли, али Лука није. Девојчица је рекла своју прву реч мама са три године. Сада самоуверено каже „да“ и „не“, али раније је једноставно одмахивала главом. Лука је изговарао различите звукове, али главна реч је била „тата“. Када би отац Антоније само позвонио на врата, Лука је већ био срећан. Али ако би изненада дошла његова старија сестра или неко други, он би се веома узнемирио. По први пут, дечак је свесно позвао мајку са пет година - годину дана касније, истог дана, његово срце је стало. „Обично деца већ са 8 месеци почну да брбљају нешто попут „ма-ма-ма“, али код Луке се то десило много касније, зато што је био недоношче“, каже мајка Олга. „Чак је почео и да се смеје са три године" У почетку, Лука и Ања „нису комуницирали“, чак ни када су лежали једно поред другог на великом тепиху. Нису се превртали све док нису напунили годину и по и то су научили тек током рехабилитације. Од треће године, деца су постала покретнија: сада су брат и сестра почели да се додирују рукама. Лука се шалио, одузимајући Ањи играчке. Могао је да је ухвати за косу и да се свађа око хране. Мајка Олга је схватила да то намерно ради: незадовољна Ања је викала - и он се забављао. Са три године старости, деца су добила фебрилне нападе због вируса. Ања их је лакше подносила, али су за Луку тражили лекове у иностранству, и он је неколико пута одвођен на интензивну негу. Због лекова, дечаку је требало три дана да дође себи: опустио би се, није пузао и ништа није јео. Његови родитељи су се плашили да ће се вратити у претходно стање и заборавити све што је знао да ради. „Ужасно је када видиш да се осећа лоше и не знаш како да помогнеш“, присећа се мајка Олга. „У таквим стањима сам се молила, посебно Луки Кримском - дали смо свом сину име по њему. То није била само молитва, то је био вапај из душе." Тада су почели дистонични напади: Луки је позлило. Први пут су му лекари дали само кап физиолошког раствора са глукозом, након чега је све нестало. Годину дана касније, напади су се поновили, а управо у то време болнице су биле пренамењене за коронавирус. Родитељи су позвали Хитну помоћ, али је због пандемије одвођење детета са слабим плућима било ризично. Убрзо се Лука опоравио. Једног дана је заспао и изненада пао у кому. У болници је наступила је клиничка смрт. Лука је прикључен на респиратор. Лежао је у коми три и по месеца, његови родитељи су свакодневно долазили на одељење интензивне неге. Средином јула митрополит Тихон (Шевкунов) позвао је своје ученике у Псковско-Печерски манастир. Исцрпљени, отац Антоније и мати Олга су схватили да су неподношљиво уморни и договорили су се да оду тамо на неколико дана да се помоле за сина и одморе. Било је „драгих хришћана“ који су их осудили што су три дана напустили дете. „Као да нас је Господ извукао из оне страшне атмосфере“, наставља отац Антоније. „Када смо се причестили по свештеничком обреду у олтару, Епископ Тихон је ставио у наше руке део Тела Христовог и у том тренутку изговорио неке речи молитве. Био сам веома дирнут овим. Током парастоса на гробу архимандрита Јована (Крестјанкина), отац Антоније је у својим мислима чуо: „Да ли сте сигурни да је Лукин опоравак најбоља опција за њега и за вас?“ „Не кажем да су ово речи оца Јована. Схватио сам да су ствари биле тешке са Луком, и верујем да је то био одговор духовног света на моје ментално стање." Након причешћа, родитељи су добили позив са одељења интензивне неге и речено им је да се њихов син хитно шаље хеликоптером у Домодедовску болницу. А када су отац Антоније и мати Олга били на путу, зачуо се други позив: Луки је стало срце. Отишао је на дан сећања на икону „Ја сам са вама и нико не може против вас“ - исту ону која је стајала на прозорској дасци у његовој соби. „Молио сам се посебно Богородици, јер је и Њен Син страдао, Она то дубоко разуме и осећа. У ствари, Оља и ја смо то стање доживљавали током читавих шест година. Сад смо увидели да је све то тако страшно. А и да изађе из коме, живот би му био још тежи." Да, тражили смо од Бога да га спасе, да му помогне да се опорави, али смо дубоко разумели: „Господе, како ти одлучиш“. Шта уопште тражити у таквој ситуацији? Господе, остави га да пати још дуже? Он већ пати. Остави га тако да само лежи и гледа у плафон? И родитељ мора имати милосрдно срце. Нашем Луки више ништа није требало, само Царство Небеско... – Па, питаће вас „драги хришћани“: „Значи, не треба се уопште молити за тешко болесне?“ - Обавезно се молите, наравно. Ако се хришћанин моли када неко умре, чини ми се да испуњава заповест о љубави према ближњем. Не можемо а да не пожелимо срећу коју је Бог одредио за човека, смрт је неприродна појава. Али у исто време, Оља и ја смо се молили као Христос у Гетсиманском врту: „Оче, не моја воља, него Твоја нека буде." — Када лекари, захваљујући достигнућима савремене медицине, спасавају превремено рођене бебе, неке проживе пун живот, а друге постају инвалиди. Колико су оправдане такве жртве? -- Ово је претешка тема... Не можемо све да знамо. У сваком случају, све до чега долази медицина је воља Божија. Али како искористити оно што је Бог дозволио је друго питање. Чак и међу лекарима постоје различита мишљења о реанимацији. Да, спашавате, али за ужасан живот пун туге. Почео сам да верујем да је то једноставно неизбежна реалност палог човечанства. Последице првобитног греха су смрт и болест. Жртве развоја биће милиони деце која су приморана да пате до краја живота. И немам прави одговор на то. Са хришћанске тачке гледишта, ово је тешко питање. Да, за хришћанина је привремени живот на земљи мање вредан и важан од вечног живота. Али, постоје људи који верују да је главна ствар у овом универзуму живот овде и то по сваку цену. — А када родитељи бирају третман у коме се тешко болесна деца једноставно одржавају месецима и годинама на апаратима? Зашто вештачки подржавати такав живот ако он свима доноси само патњу? - То је ситуација у којој родитељ не може адекватно да резонује. Али покушајте да кажете: „Не, немојте да га лечите“. Свети Филарет Московски каже да се Промисао Божији не пројављује само кроз испуњавање заповести и Његову добру вољу. Промисао Божији је да се погрешне појаве у животу човечанства ипак претварају у доброту и светлост. Постоји и духовна корист у догађајима које не можемо у потпуности да разумемо. Господ то дозвољава, а ми видимо да се кроз животе овакве деце са инвалидитетом свет око нас преображава. Не увек, али она дотичу много људи, људи размишљају о крхкости свог живота, њихова срца постају мекша и милосрднија. Људи почињу да буду захвалнији што сами могу да узму и попију кафу. Има размишљања древних светих отаца да су тада хришћани били спасени великим делима, а у новије време биће спасени болешћу и тугом. Можда укључујући и болести вољених. — Да ли сте тражили одговор на питање зашто деца оболевају? Родитељи често долазе код свештеника у тузи, а фраза „по гресима твојим“ их коначно докрајчи. -- Наравно, то их докрајчи. Чак је и Његова Светост Патријарх рекао да ако се још један свештеник тако изрази, неће бити срећан. Много сам размишљао о овоме, мој одговор је: никада не можете ограничити Божији Промисао само на један правац, све је много компликованије. Ко увиди како му је душа оптерећена грешним мислима, жељама и поступцима, просто схвати: „Чуј, ја нисам достојан ничега доброг." Али још једном понављам да је Промисао вишеструка, Господ може деци дати болест - условно, како би се ти родитељи и рођаци приближили Богу и размишљали о вечном животу. Али ово је моје врло ограничено објашњење. Како рече један оптински старац: „Господ негује лични крст на тлу срца сваког хришћанина ради спасења душе његове. Он не кажњава, већ делује у складу са поступцима породице, њеним расположењима и страстима. — Да ли сте сами обавили Лукину сахрану? -- Не, нисам могао. Моји пријатељи су обавили опело Луки. Носили су га на погребно место – као праведну бебу, страдалника. — Тешко је прихватити смрт свог детета, али се истовремено сећамо речи Христових да је одупирање вољи Господњој искушење. Да ли сте у том тренутку осећали као отац или свештеник? - Не могу да раздвојим ове ипостаси у свом животу. Отац, свештеник – нису то неке различите улоге. Говорим једноставно као хришћанин. Поновиле су се исте емоције које сам доживео када су се моја деца родила. С једне стране радост јер сам постао отац, а са друге роптање на Бога и неповерење у Њега. Али да сам се предао малодушју, онда би моја вера доживела бродолом. Нисам то себи дозволио и срећан сам што ми је Господ помогао, иначе бих био крајње несрећна особа и не бих видео све Његове одговоре. Једноставно бих се утопио у очају и сажаљевао самог себе и свој живот. - Зашто осећате кривицу пред Луком и Ањом? „Без обзира на то шта се све дешавало, и даље се појављују мисли да нисте урадили све што треба. Ниједан родитељ неће рећи да је трудноћа била савршена. На неким местима смо били преоптерећени, негде нервозни. Онда почињеш да се присећаш и копаш дубље: могао си ово да заобиђеш, да не одеш тамо, не урадиш ово. Али то је живот. - Шта би сада рекли Луки да може да вас чује? "Да је могуће, држао бих га у наручју. Плакао бих и тражио опроштај. Лука ме је волео више од икога, само је мене чекао - свима је правио проблем. Чим бих ја стигао, завладала би тишина. Али ипак, видите, било је тешких ситуација када нисам могао да издржим и сломио бих се. Да будем искрен, нисам увек имао довољно љубави... Нисам увек имао стрпљења да физички издржим његове несавршености. Много се кајем због тога. Али верујем да ме он воли и да ми опрашта. Знам да се Лука моли за нас... И ја бих покушао да га орасположим, као што сам то обично радио, голицао бих га. Није било потребно ништа друго да га насмеје. Ања се често сећа свог брата. Када су јој рекли да је Лука одведен на интензивну негу, заплакала је. Девојчица сваки дан каже „Лука...“ и онда упитно погледа мајку. Мајка Олга изнова понавља исту причу: „Лука је отишао Богу, моли се за нас у рају. Понекад родитељи виде да речи нису довољне. „Ања, да ли желиш да видиш свог брата?“ Онда се окупљају на гробљу. Ања има веома добро памћење, памти све што је Лука волео. Када чује његову омиљену песму на радију или погледа његову играчку, дозива његово име. Чувши да јој је ускоро рођендан, додаје и: „Лукин“. Ове године Олги није било лако, јер је празник прошао без њеног сина. Лика, најстарија ћерка, је рекла: „Па славићемо, доћи ће нам гости, па идемо на Лукин гроб. А Ања се насмешила: "Да." Родитељи кажу да су имали велику срећу са Ликом: лако је могла да остане сама, а како је одрастала почела је да помаже мами и тати. Када смо ушли, она је седела на софи грлећи своју млађу сестру и показивала јој лутке. „Због чињенице да Ања скоро никада није у усправном положају, има ишчашење зглоба кука“, каже мајка Олга. "Зато се понекад буди да би је преврнула." Некада се сама лако превртала на бок, а сада може да јој буде тешко. Ортопеди кажу: „Оперишите је“. Али гипс се носи најмање шест месеци, а они који обављају такве операције кажу да их понављају још неколико пута. Дакле, овде нема јасног решења. - Мајко Олга, сећам се ваших речи да је посебној деци потребна посебна мајка и да сваког дана, упркос болу, учите да то будете. Посебна мајка - каква је она? - Свако има своје искуство, не постоји јединствен пут. Можда нам је заједничка особина да примећујемо ситнице и уживамо у њима. Да би беба нешто научила, морате имати њене руке и очи, морате је читати. Најчешће, код деце са тешким обликом церебралне парализе, за неко постигнуће може бити потребна читава година, а просечна особа у томе неће видети ништа озбиљно. — Да ли је било ситуација када сте се осећали као да сте лоша мајка? -- Да, понекад ми се чинило да јесам. Била сам забринута јер су у близини била деца са сличним повредама која су се брже опорављала: седела су, пузала, ходала. Нисам могла да их гледам, осећала сам бол, жаљење и љутњу. Пратила сам њихове маме. Па и ми учимо сваки дан, али ништа се не дешава! Годину и по дана није било никаквог помака. Али, онда су се појавили људи који су нам помогли у рехабилитацији. Нисмо више тежили било каквим брзим резултатима. Па добро, нису сели, пузили су - и хвала Богу. Смеју се, одговарају на наше речи, воле нас. Схватила сам да морам да будем задовољна оним што имам. Господ нам је дао примере друге деце. Познавала сам дечака који је отишао са 5 година, а његова мајка није добила ни осмех од њега. — У болници вам је било непријатно када сте чули реч „инвалид“. Зашто је термин „дечак са церебралном парализом“ бољи? Да ли је то ствар речника? "Има мајки које ово уопште не погађа, али ја нисам била задовољна. Можда бих то другачије доживела да сам осетила другу боју у интонацији. Међутим, у њој је било презира. Ако је дете инвалид, онда је лутка, а ако га прихватиш и одгајаш, онда си чудан. Када смо били на рехабилитацији у иностранству, видела сам пажљивији, одговорнији став. Ова разлика се најчешће осећала на аеродрому. Када смо стајали у реду, људи нас нису пуштали и били су огорчени зашто се гурамо напред. Међутим, обратила нам се једна америчка породица. Када су видели нашу децу, они су их - што је мени увек важно - поздравили. Увек наглашавам: колики год да је проблем са дететом, ипак треба да схватите да је он индивидуа и да би мами било јако драго да га поздравите. Рекли су још неколико љубазних речи и одмах нас пустили да прођемо. — Како вас је променило рођење Луке и Ање? - Научила сам да будем захвална. Никада нисам се толико захваљивала Богу као на рођењу ове деце, па чак и када је било посебно тешко и лоше. Као што каже Теофан затворник: ако не знаш да волиш, чини дела љубави. Говорила сам: „Господе, верујем да је то неопходно, да је на корист." Чини ми се да се у таквим ситуацијама једноставно чешће обраћаш Богу, осим ако се, наравно, не удаљиш од Њега. Научила сам да имам неограничено стрпљење. Ако су ми таква деца дата, онда могу све то да прихватим и поднесем. С друге стране, Господ ме подржао. Овде је немогуће сам изаћи на крај. Докторка је недавно погледала моје тестове и рекла да не разуме како уопште ходам, радујем се и радим било шта. Резултати су били лоши, врло тешка анемија. Јасно, када живите у сталном стресу, не спавате довољно...Како мислите да побољшате своје стање? Мој одговор јој је био: „Уз Божију помоћ. Наравно, трудим се да се првом приликом исповедим и причестим." — Какав став имате према онима који напуштају своју децу? „Када сам се суочила са тешким условима мога сина, ухватила сам себе како размишљам да такву мајку никада нећу осудити. Подизање деце са посебним потребама је веома, веома тешко. Лако је вербално осудити... Уопште, најтеже је гледати како дете пати. Сваки дан видите да је он талац свог тела. Па, тешко је, заиста. Не може свако да понесе овај крст. - Зашто сте мислили да су Лука и Ања поклоњени вашој породици? „Ове године, у новембру, на рехабилитацији, видела сам мноштво инвалидских колица – дошло је око две стотине породица – и схватила сам да заиста волим такву децу. Они су као нит између нас и духовног света, ми то не осећамо толико као они. Драго ми је што сам прошла овај пут у свом животу. Да, било је тешко. Као човек и као мајка, волела бих да себи олакшам. Желела сам да имам здраве близанце, а генерално сам одувек сањала да ћу имати петоро деце. Али, очигледно, потребне су нам мајке које ће створити свет посебне деце и научити да комуницирају са њим. — Шта сте доживели када је Лука преминуо? „То се не може описати једном речју, то је био пут прихватања који је трајао 3,5 месеца док је Лука био у коми. Да се све догодило изненада, био бих потпуно неспремна. У основи је немогуће припремити се за то. Али ми, као родитељи, знали смо да ће нам, ако се врати, бити још теже. Навикли смо да је Лука трачак светлости, увек насмејан, и схватили смо да и овај осмех може да нестане. Истовремено сам се молила: „Господе, ако треба, спремна сам да га пустим. Без обзира колико је болно и са колико год суза то изговорила, не желим да га задржим овде због себе." Ако треба да оде у вечност, како да будем несрећна због свог детета, које ће заувек бити са Богом? — Често понављате да смрти нема. Када је дошло до ове спознаје? — Већ сам имала пример моје сестре, која је имала рак крви од своје 7. године. Била су два рецидива, а онда смо мајка и ја дошле до свесне вере. Моја мајка се променила због Јулијине болести и њеног одласка, постала је монахиња. Видела сам како јој је вера помогла да превазиђе тугу. Схватила је да нема ништа скупље од вечног живота. Да, тешко је и њој и мени. Ово је вероватно доживотно путовање прихватања. Моја мајка и даље плаче, упркос чињеници да је прошло више од 15 година. Али она плаче са надом и вером да ће срести Јулију. Не могу рећи да су Јулија и Лука умрли. То ми пара уши. Они су отишли у вечност. Разговарам са њима и знам да ме чују. Што да не? Молим Бога да буду заједно са Њим. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација. Покушајмо да се дистанцирамо и читамо вести као споља, без да се уносимо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов, који често од првих речи манипулише свешћу читаоца: наглашава, или чак одмах, и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није тако ретко да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али, утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију прихвати у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је писао, односно наручио ову вест). Њузмејкери играју на карту очекивања, тежње, жеље, или, обрнуто, претеривање тамо где све није тако страшно (у зависности од потреба оних који желе да формирају ову или ону реакцију јавности). Зар заиста нема правих вести? Наравно да има. Али, размислите о томе колико често се ми сами, када препричавамо неки догађај пријатељима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? На крају крајева, ми често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. Колико често прилагођавамо чињенице да бисмо створили изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али, шта је са нашим познаницима, ми смо спремни да их уверимо у било шта ако треба. Авај, ово је својство пале људске природе: „сваки је човек лаж“, каже псалмиста (Пс. 116:2). Само Господ може бити потпуно поштен. Са људима је то мало компликованије. Ово увек треба да имате на уму када примате било коју информацију. Прилазите свакој вести уздржано, видите да ли је у питању нека манипулација или изобличење итд. Али, најважније је да не уносимо себе, да се не укључујемо. Сетимо се да нам се без Божије воље ништа не може десити (Лк. 21,18), што значи да је све што се дешава нама и целом свету створено искључиво по Промислу Божијем. Важно је само са понизношћу прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или завести. митрополит Антоније(Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Говорићу врло сликовито и практично. Можда сурово. Из учионице. Јер сви ви ми знамо шта је најбоље. У теорији. Али нас некако пракса стално демантује. Замислите ситуацију. Одете у тоалет. Уђете у кабину. Очекујете да је тај простор приватан. И онда се појави ваш снимак из истог тог тоалета који кружи по школи. Како ће се то дете осећати када види тај снимак? Како ће се осећати сваки пут када крене у тоалет? Па и у старијем добу на неком јавном простору! Како ће се осећати сваки пут када види онога ко је то урадио. И све оне који су снимак делили. И све оне који су имали реакцију на тај снимак. И мислите ли да је адекватна мера јединица из владања која ће се рачунати са претходном петицом и неће значити суштински ништа са последицама које је тај чин направио. И та порука стиже до деце. А порука је – Десиће се САМО то. И ово све искључиво онда када се зна ко је извршио то дело. А сви знамо да је у већини случајева онај који врши дигитално насиље – анониман. Замислите следећи случај. Неко је окачио слику своје другарице на сајт за одрасле са њеним бројем телефона и личним подацима. Месец дана њен телефон не престаје да звони. Дуг, период, наравно. Прво је мислила да може сама да реши, било је срамота да каже и објашњава откуд њена слика на том месту. Касније су случај преузели родитељи који су све пријавили полицији. Школа је пријавила НН лице. Позиви јесу престали. Слика је уклоњена. Епилог никада нисмо сазнали. И навешћу још само један случај. Треба истаћи да дигитално насиље у школи не постоји само на релацији ученик-ученик, већ и на релацији ученик-наставник и то све чешће. Наставница у сред ноћи добија анонимну претњу да ће њена деца од три и седам година бити силована и убијена. После првог шока добија следећу поруку, такође претњу смрћу њеној деци, али и додатак – деца ће бити убијена и силована ако не буде знала одговор на питање из градива које је предавала. И знате шта осети у први мах? Олакшање – Добро је, то су деца, није неки манијак. Знате шта осети у следећем тренутку? Ужас! То су деца! Деца су то урадила! Деца прете деци! Истој оној коју доводимо на њихове приредбе и прославе Дана школе и Светог Саве! Поруке су се настављале данима. Чак и док је наставница у школи. Чак и док седи у полицијској станици и даје изјаву. Стиже јој порука на очи инспектора да неко нишани главу њеног детета кроз ограду школског дворишта. Инспектор на то каже да је то заиста страшно. Добила је и поруку да је у школи бомба, па је морала да долази и полиција да је прегледа. А врхунац свега је то што су све поруке биле скриншотоване, и дистрибуиране у све дечије вибер групе. Сви ученици су знали ко је то урадио. Велики део родитеља је знао шта се десило и ко је то урадио. И сви су ћутали уз реченицу – Нећемо ми да офирамо нашу децу! Један родитељ је отишао и корак даље. Дошао је на отворена врата наставнице и рекао – Не брините, неће они стварно убити Вашу децу. То је био само изазов! Аха, у реду, то је само изазов. Дете добија поруку да је то САМО. Дете добија поруку да је то у реду. Дете добија поруку да је родитељ заштитник јер да је нешто страшно, он би реаговао. Дете добија поруку да то сутра може било коме да уради. Знате кад је то било? Пре пет месеци. И да ли је решено. Није. Да ли су икакву последицу сносили у школи. Не. Обавештене су све службе. Случај је стигао до високотехнолошког криминала. Замислите само колико оваквих случајева до њих стигне! На хиљаде. А колико не стигне? На стотине хиљада. Школа нема доказ да се ишта десило. Самим тим не може да покрене поступак. Самим тим се шаље порука – Радите шта хоћете, последице не постоје. А они који су спремни на овакве ствари, помераће границе докле год могу. И замислите наставника који сваки дан улази у учионицу оних који су упутили такве претње његовој деци, толико страшне да је инспектор који је узимао изјаву, молио да их јавно не изговара. И замислите тог истог наставника који треба тој и било којој другој деци на том или часу одељењскњ заједнице да прича о дигиталном насиљу и да охрабри жртве да га пријаве, да не трпе, да им каже да ће се то решити. Да се не плаше! А цела школа зна, док то изговара, да он не говори истину. Мало после овог случаја дошли су инспектори из Одељења за малолетничку делинквенцију и држали предавање о дигиталном насиљу. Пуни су дивних порука охрабрења да се исти случајеви пријаве уз речи да о њима брину старији који ће те проблеме решити. Седим у последњој клупи. Слушам предавање заједно са ученицима. А један ђак се окреће према мени – Да, да, разредна, решиће се. Додаћу и случај из Рибникара уз одобрење родитеља чије је дете преживело и тај кабинет историје и страшно дигитално насиље након велике трагедије, јер је његово име било на списку. Никада нису сазнали ко је месецима претио њиховом детету смрћу, правио најстрашније монтаже, нити докле је тај процес стигао. Једини податак који су добили, јер је, просто, догађај био у фокусу, јесте да је један од оних ко је претио из иностранства и да му је улаз у нашу земљу забрањен. То је све. Значи, деци нису потребне приче, деци су потребна решења и разрешења кад дође до дате ситуације. Јер шта да помисле дечак и девојчица који у овом тренутку пролазе кроз исто – Како ће се њихов случај решити, кад не може једној одраслој особи?! И то наставнику у том великом, одраслом свету?! Или некоме ко је преживео велику трагедију?! И није довољно направити само неке платформе као опипљив доказ да се нешто ради и дати додатно ангажовање свим људима и службама који су већ у сваком смислу претрпани редовним послом. Потребно је ангажовати и циљано усмерити људе који ће се овом озбиљном проблематиком бавити и довести процесе до краја. И мора се послати јасна и недвосмислена порука – То не сме да се радити! То носи озбиљне санкције. И да закључим. Када се деси дигитално насиље и свако друго насиље, а оно је у огромном порасту од прошле године, децу и родитеље интересују само две ствари. Прво – да насиље престане. Друго – да се види адекватна санкција за оног ко је насиље учинио. Не интересују их ни правилници, ни протоколи, ни извештаји друштвено-корисног рада, ни састанци тимова, ни све остало што чини предуге и компликоване процедуре и озбиљан посао за сваког у ланцу спровођења истих. Уколико нешто од ова два изостане, са правом ће рећи – Школа није учинила ништа. С правом ће рећи – Друштво није учинило ништа. С правом ће рећи – Ми нисмо учинили ништа. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Београда. https://zelenaucionica.com/zamislite-situaciju-odete-u-skolski-toalet-i-onda-se-pojavi-vas-snimak-iz-istog-tog-toaleta-koji-kruzi-po-skoli-kako-biste-se-osecali/

За мене, особу са медицинским образовањем, ова тема је веома интересантна. Људски мозак је веома сложен уређај са којим се ниједан рачунар не може упоредити. То је цео универзум који је наука тек почела да проучава. Теологија такође тврди да смо сви сложена бића. Сваки човек има три компоненте - тело, душу и дух. Било би превише једноставно помислити да се живот, као круна стварања, завршава у тренутку срчаног застоја. Из Светог Писма знамо да је пред нама грандиозна перспектива васкрсења свих људи, Страшног суда и Царства славе које ће доћи после овога. Доћи ће до промене у универзуму и преображаја свега видљивог и невидљивог – нове земље и новог Неба. Знајући ово, схватамо да смрт тела није крај живота. Шта се дешава са особом у стању клиничке смрти? Шта је смрт живог организма? Срчани застој, престанак циркулације крви, мождана смрт у року од пет до десет минута - у зависности од средине (хладно или топло). Мере реанимације - вештачка вентилација и компресије грудног коша - могу се спровести након пет минута застоја срца, након чега почињу неповратни процеси у мозгу, који први реагује на промене концентрације кисеоника у крви. Постоје бројни докази да су људи у стању клиничке смрти нешто видели: себе споља или шта се дешавало у другој просторији. Најпознатија студија ових утисака и даље је књига Рејмонда Мудија - Живот после живота. Православном читаоцу можда је позната и књига јеромонаха Серафима (Роуз) „Душа после смрти“, која такође садржи сведочења људи који су доживели клиничку смрт. Како третирати ову врсту доказа? Главни ауторитет православног човека је Христос. О загробној судбини душе нам говори у параболама. На пример, парабола о богаташу и Лазару: који се закључци о загробном животу могу извући из ње? Богаташ се сећа свог овоземаљског живота, препознаје Аврама и Лазара, брине за своје рођаке, односно у адекватној је свести, разуме шта се и где дешава. Такође сазнајемо да је могуће да се човек спасе - свако има средства за спасење: Црква, Свето Писмо, Свете Тајне. Морате живети у чедности, послушности и простоти, тежити светости. Наш говор је слаб да изрази оно што се дешава изван Божје љубави. Шта чека оне који покушавају да живе са Богом? Сетимо се апостола Павла. У свом писму Коринћанима, он себе у трећем лицу понизно назива као човека који је „Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.“ (2. Кор. 12:4). Како је невероватно да чак ни један од највећих проповедника хришћанства није могао да изрази оно што је чуо и видео на небу! Тако видимо да је светима, подвижницима и апостолима откривен загробни живот. Предање Цркве има много таквих сведочанстава. Можемо се присетити блаженог Андреја, Христа ради светог јуродива. Смрзнуо се на великој хладноћи зими, и у стању близу смрти, одведен је у небеско пребивалиште, где је видео свете Божије. Таква сведочанства нас отрезњују, помажу нам да мобилишемо нашу духовну снагу и радимо на спасењу. Да ли и несвети види нешто духовно или само халуцинира? Не знамо где човек завршава у овом стању. Могу да претпоставим да све зависи од тога како и са чиме та особа живи. Морамо запамтити да наш Бог није бог ужаса и смрти, није нека врста громовника. Бог наш је Љубав, он је благ и милостив, толико се сажалио на нас да је и сам дошао и оваплотио се ради нашег спасења. Он је постао део овог света да би нас спасио. Пре две хиљаде година догодиле су се невероватне ствари. Схватајући ово, можемо са сигурношћу претпоставити да човек умирући пада у духовни свет, у руке Творца и Створитеља – најсигурније место у целом универзуму. Друга је ствар када човек живи као демон: искључује саму могућност да буде у заједници са Богом, све му је свето одвратно. Свакако је потребно разликовати утиске које особа има током клиничке смрти. Мислим да се по овом питању можемо руководити духовним и моралним стањем човека након тог искуства. Ако почне да иде у цркву, приступи цркви, покаје се, моли се, воли све, прашта, води побожан начин живота – све што се догодило и видело, јасно је да било од Бога. То је случај када је Господ позвао и дотакао се душе и срца. Штавише, оно што видите не мора нужно бити добро. Један мој познаник, у стању тешке пијане омамљености, заспао је и доживео неко чудно стање у коме му се нешто показало. После тога је престао да пије, пуши и псује, почео је да ради у храму – и на крају отишао у манастир. Дошло је до његовог потпуног препорода. Никада није рекао шта је тачно видео, само је почео да плаче при сећању тог догађаја. Када човек почне да прича свакакве хорор приче, да тврди да се за истину мора отићи у неку секту или читати јеванђеље сатане, то очигледно није од Бога; ако је очајан, депресиван или самоубилачки настројен, онда је највероватније дошао у контакт са демонима, а овај сусрет је оставио тако тежак печат. Људима који су нешто видели и доживели током клиничке смрти саветовао бих да се руководе мишљењем светих отаца. Са својим питањима можете се обратити савременим пастирима – на срећу, сада их је много који о себи имају скромно мишљење. Они могу дати добар савет у таквој ситуацији и проценити духовно стање особе. Шта ће свештеник одговорити оном који се вратио из онога света? Све зависи од тога шта је тачно човек доживео. Ја приликом одговарања користим правило: одговор треба да буде дупло краћи од питања. Ограничавам се на обим питања, јер ако човека не боли, то значи да га не занима оно што говорим. Ако боли, питаће. Пре него што одговорите, морате се помолити Господу да би знали шта и како да одговорите човеку. Веома су ми блиске речи свештеника Александра Јелчанинова о граници између нашег живота и света упокојених: „Смрт вољених је експериментална потврда наше вере у бесконачност. Љубав према преминулима је потврда постојања другог света. Заједно са умирућим долазимо до границе два света – сабласног и стварног: смрт нам доказује реалност онога што смо сматрали сабласним и сабласност онога што смо сматрали стварним." Веома дубока мисао. Шта нам изгледа фундаментално, бесконачно, вечно? Наш живот. У ствари, то је сабласност. Искуство смрти, укључујући и клиничку смрт, је веома добра помоћ за човека, јер омогућава да се нађе упориште у духовном животу. Може да сазре до идеје да би његов мали породични рај сваког тренутка могао да се заврши – и да ће почети нека друга, претећа стварност. Захваљујући таквом искуству, духовни човек може потпуно да промени свој живот, има случајева када су људи одлазили у манастире да се посвете Богу. Један од светаца је, након што је доживео клиничку смрт, рекао: „Кад бисте само знали, децо моја, како је страшно осуђивати своје ближње!" Све је стварно индивидуално, и стога је немогуће рећи нешто конкретно о таквим ситуацијама. Можемо судити само по плодовима – односно погледати са чиме човек излази након таквог искуства и на основу тога му помоћи и подржати га. протојереј Константин Лисњак приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

„Трагедија старости није у томе што човек стари, већ у томе што остаје млад у срцу“, рекао је јунак чувеног романа Оскара Вајлда. Чак је и ово посебно психолошко стање страха од старости и идолизације младости добило име по њему - синдром Доријана Греја. Проблем старости, неизбежног периода нашег живота, забрињава многе људе. Неки верују да је старост, за разлику од „чистог, светог“ детињства, време досаде, духовног пропадања и разочарења у животу. Боли их када гледају одрасле који физички вену и клону духом, и ужасавају се времена када ће и сами, по њиховом мишљењу, постати исти. Чини се да ће цео наредни живот протећи у носталгији за заувек несталом младошћу и у вечном страху од слабе старости. Нажалост, ово може довести до тога да се многи осећају невољено или чак да презиру сами себе. Страх од старења, болно искуство остарелих родитеља, неизбежан страх од смрти или страх од губитка - ове емоције могу трајно да у човекову душу унесу збуњеност, анксиозност и одбацивање природног тока живота на дуже време. И могу да засене оно добро које сваки човек може да осети или учини, без обзира на године: љубав, веру, омиљену активност, помоћ вољенима, созерцавање лепоте света око себе. Размишљања о старости често доводе до егзистенцијалних питања: „Зашто је живот овакав? Зашто нам је дата старост? Треба ли прихватити његову неминовност? Психолози и свештенство говоре о томе како помоћи себи и својим најмилијима да се изборе са страхом од старења. *** Што пре почнете да размишљате о старости, то боље. А знате ли зашто? Проживећете свој дан потпуно другачије. Поставите приоритете, пожурите да урадите оно што раније нисте имали времена. Ово је другачији интензитет живота. Особа са таквим ставом максимално користи све своје интелектуалне и емоционалне ресурсе. Слажете се, од овога нема никакве штете, осим користи. Осим тога, промениће се и ваш однос према старости као феномену живота. Сурошки митрополит Антоније дао је веома добру дефиницију овог доба. Она одговара на питање зашто нам је старост дата. Он пише да ако је младост време сјајног пламена, онда је старост време равномерног сјаја, контемплације живота. Ово је одлична дефиниција. Додао бих овде, ако могу, још један, психолошки аспект. Сваки период живота човека даје му ново искуство и пут којим упознаје себе и свет око себе. У детињству се морамо прилагођавати овом свету, младост је време откривања, младост је време промена, зрелост је време процене онога што је око вас и себе. Старост је време прихватања: себе, људи око себе, принципа светског поретка уопште. Ово је најбољи период за мудро размишљање о себи и свом животу. Главни задатак старости је очување способности да се воли. Многи људи у старости покушавају да себи надокнаде „трошкове“, и материјалне и менталне, које су имали током живота. Ако се човек бринуо о деци, познаницима, пријатељима, рођацима, може помислити да је дошло време да се „врате дугове“. У таквом стању човек ће увек бити незадовољан. Чиниће му се да је дао више него што му се сада надокнађује. Велика је грешка дозволити себи да будете уроњени у притужбе, бриге и сажаљење за своју ситуацију. За ово постоји само један лек - љубав. Ако наставите да волите оне у које сте улагали дуги низ година, а не захтевате од њих враћање дугова, онда живот за вас никада неће изгубити радост и смисао, већ супротно. Способност да се воли је способност која са годинама постаје све лепша. Љубав вас учи да праштате, разумете, саосећате. Старост је управо та прекретница која вас подсећа на смрт. А ово је, ма колико грубо звучало, веома користан подсетник. Помаже да се другачије гледа на живот и процењују своји поступци. Ако особа није остварена у животу, у љубави, онда је страх од смрти за њега веома релевантна тема. Они који су успели да се остваре, лакше се носе са овом неизбежном чињеницом. А верници у том смислу су углавном „спремни“ људи - они схватају да смрт није крај, већ само прелазак у неку нову фазу. Из своје праксе могу рећи да верници имају невероватну перцепцију старости и смрти. Када причају о овоме - смеју се. Као да разумеју нешто више од онога што се открива другим људима. Често се не боје старости, имају другачији однос према слабости, према самој смрти. Мислим да треба да покушате да схватите да је живот оно што јесте. Човек не одређује своје природне карактеристике, он живи са оним што му је дато. А ова реалност је следећа: наш земаљски живот је ограничен могућностима нашег тела: тело не живи вечно, тело не може да лети, не може да дише под водом, да трчи брзином од 100 км/х и уопште не може много да уради. Али може много: да дише, једе, трчи, скаче, плива, чује, види, додирује, удише ароме и тако даље. Гледате могућности које постоје и покушавате да их искористите. Човек је створен за вечни живот – то је чињеница. Али вечни живот је за душу, али, авај, не за тело. До новог живота ће доћи после општег васкрсења, али не знамо тачно како и када ће се то збити. Дакле, говоримо о томе да морамо да живимо овде, на овом свету, а да се уједно припремамо за вечност. Потребно је бавити се земаљским и духовним стварима. Ако овако гледате на ствари, чини ми се да је некако логично да ћете живети овде и сада. Јер како би другачије могло бити? Живиш овде и сада: сада дишеш, гледаш, вероватно држиш телефон или миша у рукама, прелиставаш мој текст, једеш, спаваш, пијеш... Све се то дешава овде и сада. Нема смисла гледати у време: оно тече поред вас, као што се небо плави и Земља окреће. Не слажем се са непродуктивношћу у старости: чак се на Интернету могу наћи збирке прича људи који су нешто започели у одраслом добу и постигли у старости. Постоје и статистике о нобеловцима: у неким наукама људи добијају награде у раној младости, а у неким другим, по правилу, у старости. Све има своје време. Према психолозима , мисли о старости су потиснуте из свести савремених људи страхом да више не буду тражени у свету младих и успешних, од губитка лепоте и независности, способности да сами одређују свој живот. Међутим, постоји још један страх о коме се много ређе говори. Старост је време сажимања, схватања проживљеног. Савремена култура вам лако одговара на питања: шта вам треба, без чега не можете да живите ни дана, шта је успех, шта је лепота? Али питања "ко сам ја?", "шта је смисао мог постојања?" она избегава. Међутим, без одговора на њих, проблем старења је нерешив за људску психу. Психолози говоре и о најважнијој последици брисања старости из свести савременог човека - сенилној усамљености . Инфантилност и жеља за самосталношћу доводе до тога да људи у младости и зрелости данас све мање улажу у везе, не дају се другима (у љубави, пријатељству, васпитању деце итд.), не улажу у осећања. Ово даје слободу и не ствара проблеме све док је особа активна и способна да се брине о себи. Али у одређеном добу испоставља се да је подршка и физичка помоћ друге особе неопходна, и је тешко добити. Ако никоме ништа нисте дали, онда вам нико ништа не може вратити. Дакле, решење проблема старости се дешава не само на интраперсоналном нивоу - нивоу душе, већ и на нивоу односа са другим људима. Односно, на нивоу Љубави. приредила: Ј. Г. извор

Размишљања митрополита Антонија о томе како се можемо одужити Господу за све Његове дарове. Како се свако од нас може одужити Господу? Смирењем. Оно је најдрагоценије у Божјим очима. Како да схватимо смисао смирења? Приближавање неумољиве старости може нам у томе помоћи. Како старите, постепено се успокојавате и смирујете. Када се осврнете на године које су прошле схватате: све је пролазно, само су Божја милост и љубав вечни. Док сте млади довољно сте дрски да се борите против целог света, горите, око вас кипе страсти, унутра све кипи. Када остарите, страсти се смирују, мисли разбистравају, ум се смирује. Осећајући се слабо и беспомоћно, ви… се смирујете. Старост нам је Господ дао према Свом Промислу. Старост нам даје прилику да платимо највишу цену проживљеног живота – смирење. Како старимо, спремни смо да дајемо више, потребно нам је мање, спремни смо да се усредсредимо на најважније ствари, јер олуја младалачких страсти не пустоши више наше душе. Ценимо сваки тренутак, сваки дах новог дана, радујемо се у животу и захваљујемо на свему. „У младом човеку гори ватра, у старцу светли светлост. Морамо горети док ватра гори, али након што се угаси, морамо наћи начина да светлимо. Морамо бити застрашујућа сила у неком тренутку свог живота, а у другом се научити вештини мировања“, примећује митрополит Антоније Сурошки. Смирење, такође, може бити дар од Бога човеку за његово храбро срце. Много је славних примера из живота Светих, где су младићи и девојке показали непоколебљивост у својој вери и храбрости, и који су били награђени венцима кротости и смирења, постајући праведници у напону живота и снаге. Говорећи о томе како се можемо одужити Господу за све Његове благослове, не могу а да не наведем једну епизоду из живота Светог Патрика Ирског (крај IV века-V век), којег је Бог изабрао да проповеда Јеванђеље незнабошцима у Ирској. Већи део свог живота провео је „на крају света“, како је сам Свети описао, приводећи многе људе Христу. Једном, током своје јеванђелске мисије, Свети Патрик крстио је Ангуса, сина краља Манстера. Током обреда крштења, Свети Патрик је оштрим врхом свог штапа случајно пробио принчеву ногу и, не приметивши шта је урадио, наставио обред, све време се наслањајући на штап по навици. Током читаве церемоније Свети Патрик се наслањао на штап, а за то време Ангус је, не мичући се, трпео несносан бол. Када је на крају церемоније Светитељ приметио крв која тече из принчеве ноге, уклонио је штап и узаснуто узвикнуо: „Зашто ми одмах нисте рекли, већ сте трпели толико дуго?“ Ангус је одговорио да је мислио да је то неопходан део церемоније, цена коју је морао платити како би стекао Вечни Живот. Потпуно импресиониран принчевим смирењем и храброшћу, Свети Патрик је узео Ангусов штит и крвавим врхом штапа на њему нацртао крст, обећавајући да ће овај штит бити сведок многих световних и духовних дела. Само су истински неустрашива срца способна за смирење. Хришћанство је, генерално, пуно јаких и храбрих људи. Сетимо се овога и замолимо Свемилостивог Бога да нам подари храброст и постојаност у вери. А ми ћемо се одужити Господу за Његове дарове искреним смирењем. Митрополит АНТОНИЈЕ бориспољски и броварски https://svetosavlje.org/cena-vere-kako-se-svako-od-nas-moze-oduziti-gospodu/

У Јеванђељу по Марку постоји својеврсна прича о односу вере и сумње. Једном су разјареног дечака довели Христу. Његов отац је замолио Господа да се смилује и исцели сиромаха, на шта је Исус одговорио: „Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9,23). Тада је родитељ узвикнуо: „Верујем, Господе! Помози мом неверју“ (Марко 9:24). Задивљујуће је то што се међусобно неспојиве ствари мирe у једној изјави – „верујем“ и признању невере. Али искуство светих показује да права, жива и искрена вера увек иде руку под руку са сумњом: једно подразумева друго и нема изузетака. Испоставља се да сумња није срамотна, напротив – оправдана, корисна, чак и логички неопходна. „Ако не ставим руку у Његову страну, нећу веровати“ Апостол Тома, који је у светску историју ушао са надимком „Неверни“, није био међу осталим ученицима Христовим када им се Он јавио после Свога Васкрсења. Из јеванђелског текста не знамо из којих разлога је апостол био одсутан. Могуће је да је Тома био толико сломљен, схватајући сав ужас онога што се дешава са Учитељем, да се потпуно изоловао, oсамио се и неко време чак одбијао да комуницира са другим људима. Све његове наде, идеали, и коначно највећи смисао његовог живота, остали су иза огромног камена који је прекривао улаз у пећину - гробницу Распетог. У својој самоћи, апостол је настојао да преживи, да схвати сву тежину туге која га је обузела. А када се коначно поново састао са апостолима, на њихов извештај о сусрету са васкрслим Учитељем, реаговао је категорички: „Ако не видим на његовим рукама траг од ексера, и не ставим прст у ране на ноктима, и не ставим руку своју у ребра Његова, нећу веровати“ (Јн. 20,25). Један од отаца Цркве, Свети Кирило Јерусалимски, сугерисао је да је апостолово неверје повезано са великом унутрашњом радошћу која је била спојена са страхом да би могао да се суочи са још горчим разочарењем. Зато је инсистирао: „док не видим“... У извесном смислу, ово је био научни захтев за видљивост и доказљивост. Блажени Теофилакт Бугарски у свом тумачењу Јеванђеља по Јовану бележи: „Гле, не рече: не верујем очима својим, него је додао: „ако не испружим руке своје“. На принципу сумње, апостол је желео да испита чињеницу вере, односно чуда. И када су његове очи виделе васкрслог Учитеља и чуо је од Њега: „стави прст свој овде и види руке Моје; дај своју руку и стави је у ребра Моја; и не буди неверујући, него верујући“ (Јн. 20,27), он више није ни у шта сумњао и узвикивао: „Господ мој и Бог мој“ (Јн. 20,28). Ове апостолове речи се често схватају директно, једноставно као признање. Али већ поменути блажени Теофилакт истиче да се иза тога може наћи нешто важније: Тома је исповедио две природе у Христу. Говорећи: „Господе мој“, апостол се обратио Њему као своме Господу и Учитељу, препознавши у Њему Човека. Рекавши: „Боже мој“, Тома је у Христу исповедио Његову божанску природу. Тако је сумња открила теологију. Наводни монах „Тешко мени, децо моја, тешко мени грешном” – узвикнуо је монах Антоније Велики обраћајући се монасима свог манастира мало пре своје смрти. Невероватно је чути тако нешто од оснивача хришћанске монашке традиције, од онога за кога се може рећи да је достигао врхунску праведност. А из житија светитеља знамо да је и сам Антоније једном у мислима признао да на земљи нема другог монаха тако савршеног као он. Тада је чуо глас: „Антоније! Постоји слуга Божији који је дошао овде пре тебе и који је савршенији од тебе”. Светитељ тада изађе из своје пећине и пође у потрагу за овим праведником. Тако је упознао монаха Павла Тивеског . Занимљиво, такви случајеви у животу светитеља нису се десили први пут. Тако је једном велики подвижник чуо глас да још није ушао у пуну меру светости једног обућара који је живео у Александрији. Преосвећени је одмах напустио пустињу и тако срео непознатог праведника. Преподобни Павле причао је Антонију о свом пустињачком животу у пустињи. Павлов подвиг погодио је светитеља. Антоније је отишао на неко време, а када се вратио, нашао је праведника већ мртвог. Са сузама у очима га је сахранио, а затим се вратио монасима и испричао им о свом поучном сусрету. Скептицизам са којим се преподобни Антоније тада односио према свом духовном стању поново је за њега открио нове висине. Чувени филозоф и научник Блез Паскал је рекао: „Људи се деле на праведнике који себе сматрају грешницима и грешнике који себе сматрају праведнима.” "Где идем? Где ме воде?" Када се преподобни Јосиф Исихаста тешко разболео, већ је имао 61 годину. Духовни ментор атонских монаха, за чије се име везује обнова, светогорска духовна „ренесанса“, најтежим монашким подвизима нарушио је здравље. На врату му се створио огроман апсцес. Светитељ, прикован за постељу, дуго беше у болници. Када је криза прошла, преподобни Јосиф је свом најближем ученику, старцу Јефрему Филотејском, испричао о чему је размишљао и шта је осећао у најгорим тренуцима болне агоније. „Он (ђаво, кога је светац повезивао са сумњом) поткопавао је темеље моје вере и хтео је да је преокрене“, рекао је преподобни Јосиф. – Хтео је да сруши све што је подвиг и благодат изградио. Хтео је да уклони Бога из темеља моје вере. Рекао сам себи: „Куда идем?“ Где ме воде?" Дубока сумња је настала као последица тешког физичког и психичког стања које је захватило подвижника, обезвредивши све његово нагомилано искуство и снизивши духовно на психичко, лажно чудо: „Када сам му говорио о блаженим стањима, он (ђаво) представио их је као бескорисне. Све што је било од благодати, све што сам знао због свог искуства, он је одбацивао. И лишио ме свега“. На то, преподобни Јосиф је додао: „Зато сам замолио Бога да оздравим да бих испричао о овом нападу“. Преподобни Јосиф је разумео да је телесно здравље неопходно за превазилажење духовне баријере која је настала. Када се цео подвиг човечанства чини испразним и бесмисленим, издржати такав тест могуће је само уз поверење у Творца, светитељ је говорио свом ученику. И за саму сумњу у духовни живот, преподобни Јосиф је написао следеће: „Нека се нико не узда у себе док му је душа још у телу. А када оде у рај мора да очекује да ће сутрадан сићи у пакао. „Изгубио сам посао епископа“ Св. Лука Војно-Јасењицки , који је један од најпознатијих подвижника, исповедника и лекара 20. века, својевремено је био пред избором између настављања епископске службе и бављења омиљеном професијом хирурга. Године 1931. владика Луку био је осуђен на прогонство у трајању од три године. Био је распоређен на рад у болници у Архангелску, где су га хладно дочекали тамошњи лекари и сам епископ Аполос. Немирног светитеља мучила је његова ситуација, мучиле су га сумње: можда би у овим условима било боље да напусти своју епископску службу и потпуно се посвети лекарском раду? Из Архангелска, светитељ је позван у Москву, где му је понуђена престижна позиција на одељењу хирургије, али са једни условом - да се одрекне епископске службе. Најзад, светитељ је постигао компромис и написао властима следеће: „У садашњим условима не сматрам могућим да наставим своју службу, желео бих да ми се пружи прилика да радим на хирургији. Али никада нећу одустати од свог епископског положаја”. После ослобођења, отишао је у престоницу да нађе место у било ком истраживачком институту који се бави гнојном хирургијом. Уследило је одбијање, а постиђени владика није знао шта да ради. Стигао је у Ташкент, где је, како је касније писао, морао да обуче цивилну одећу и добио место консултанта у болници у Андијану. Све је пошло наопако. Операције су се често завршавале неуспехом. Тада се свети Лука разболео од тропске грознице. Вратио се у Москву на лечење и овде је уснио ужасан сан. Стајао је у „...малој напуштеној цркви... У олтару престола била је постављена широка даска, а на њој је лежао голи људски леш. А онда, са обе стране и иза трона, били су студенти који су пушили цигарете, а ја сам им држао предавања о анатомији лешева. Одједном сам задрхтао од тешког ударца и када сам се окренуо видео сам да је поклопац ковчега преподобног пао, а он је седео у свом ковчегу гледајући ме са немим прекором“. Али, према речима епископа, оно што је видео у сну га није поколебало. Са још већим жаром наставио је своја истраживања. Више од две године, савладавајући грижу савести и духовну пустош, Свети Лука се вредно бавио медицинским развојем, гомилајући непроцењив материјал за своју будућу научну сензацију – књигу „Огледи о гнојној хирургији“. Не знамо шта се дешавало у души Светог Луке, како је успео да преброди ову кризу. У његовим сећањима постоји само једна опаска која нам може открити овај унутрашњи „одговор” који га је вратио – од лабораторије до олтара: „У својим покајничким молитвама усрдно сам молио Бога за опроштај за ово двогодишње продужење мог рада. Једном је моју молитву прекинуо глас који је долазио са онога света: "Не кај се за ово!" Сумња коју је доживео и оно што се догодило после – по његовом мишљењу погрешна одлука, показало се судбоносним. Током Другог светског рата, његова медицинска открића су се показала изузетно корисним у лечењу рањених војника. Епископ је 1942. године уздигнут у чин архиепископа, а касније - постављен да служи на Криму. Цео наредни период до своје смрти, Свети Лука се посветио служби Цркве. Поговор Сумња је човеков „стални сапутник“ на његовом путу ка унутрашњем преображају. И искуство светих је живо сведочанство о томе. За њих сумња није само реалност, већ важно унутрашње стање. Преподобни Силуан Атонски је то најбоље рекао: „Држи ум у паклу и не очајавај!“ приредила: Ј.Г. извор

У усменој евангелизацији, два централна догађаја су била важна и чинила су срж проповеди: Голгота и Васкрсење. О томе постоје докази из Светог писма. На пример, бирајући између дванаесторице апостола штићеника да замени палог Јуду, Свети Петар каже: „Треба, дакле, од ових људи који су били заједно с нама за све вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус, Почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе од нас, да један од ових буде с нама свједок његовог васкрсења.“ (Дела 1:21, 22). Запазимо да је првоврховни апостол Петар врло јасно указао да апостол из дванаесторице мора нужно бити сведок Васкрсења Христовог. Морао је да види Васкрслог Спаситеља да би људима испричао ово највеће и најспасоносније чудо. О истом томе пише и свети врховни апостол Павле: „А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша;“ (1. Кор. 15,17). Односно, Христово Васкрсење је срж наше вере. Свети Нил Синајски је рекао да је Васкрс друга душа човека. Зато, љубљена браћо и сестре у Христу, заволимо Васкрс. Нека он постане срце и душа наших живота! Дубоко у ноћ, да тако кажем, усред мрака, гласно се проглашавају ови велики и свети васкршњи стихови: „Нека Бог васкрсне, и непријатељи Његови нека се расеју, и нека побегну од лица Његовог они који га мрзе. Као што дим нестаје, нека нестану као што се восак топи у присуству ватре. Тако нека нестану грешници од Лица Божијег, и нека се радују праведници. Овај дан је створио Господ, радујмо се и веселимо му се“. Ови стихови су као сјајни мачеви који пробијају и уништавају таму. И открива нам се Царство Небеско, куда нас Васкрсли Господ води. Наши лични проблеми, наше невоље нестају пред ову велику стварност Ускрса! У Њој сви устајемо и оживљавамо! Овај дан је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њему. И, можда, ваш најважнији задатак на земљи јесте да уђете у овај најрадоснији и најсветији дан створен од Бога. Уђите духовно, умно, срчано. И научите да живите у њему. И никада не изиђите из њега. Тада ће ваша тама бити уништена светлошћу Васкрсења Христовог. Демони ће се распршити и побећи. Сви ваши страхови и бриге, невоље и проблеми ће се истопити као дим, сви нерешени проблеми биће решени. И грех ће пропасти, и правда ваша обрадоваће се, сједињујући вас са Васкрслим Господом Исусом Христом, који вас лично васкрсава и лично вас изводи из гроба греха и води вас са Њим у живот вечни, у нови Јерусалим, где је све испуњено благословеном васкршњом радошћу општења између човека и његовог Творца. Господ је лично устао да вас васкрсне. Научите да живите сваки минут и сваку секунду у овом блиставом и вечном дану Ускрса. Ово је, можда, главни и прави смисао људског постојања. Постаните „сведок Његовог васкрсења“. Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Јуда Искариотски. Веома контрадикторна, сложена и збуњујућа личност. Хоће новац, али прокламује милостињу за сиротињу. Он издаје Христа, али се у исто време причешћује са Њим на Тајној вечери. Он доводи првосвештеничку стражу да ухапсе Богочовека, али Га истовремено целива као ученика. Страствено жели новац, али га после неког времена баца пред ноге свештеницима. Има тако велико покајање у души, али онда одлази и извршава самоубиство. Ужасан замршен сплет противречности. Дакле, Црква на овај дан Велике среде нуди да размотрите Јудине грешке како бисте избегли ове и сличне грешке у свом животу. Тај човек није био само апостол, већ апостол дванаесторице. Односно, ученик који је био директно близак Христу. Јуда је, као и остали апостоли, чинио чуда, исцељивао болесне и изгонио демоне. Његовим молитвама благодат Божија силазила је на људе. Осим тога, он је заузимао истакнуто и важно место у заједници првих хришћана. Био је нека врста „управљача снабдевањем“ и финансијера, како помиње свети апостол и јеванђелист Јован Богослов: „Имао је са собом касу и носио шта је ту стављено; А пошто је Јуда имао сандук, неки су мислили да му Исус говори: „Купи шта нам треба за празник, или да дамо нешто сиромашнима“ (Јован 12:6; Јован 13:29). Па како би човек, од Бога уздигнут до тако великог степена апостолске светости, могао пасти у такве сатанске дубине? Одговор је једноставан. А даје га исти апостол и јеванђелист Јован Богослов, који је Јуду непосредно познавао дуго времена: „јер беше разбојник“ (Јн. 12, 6). Ко је лопов? То је особа која страствено жели удобан, сладак, богат и добро храњен живот и спремна је да уништи животе других људи у ту сврху. То јест, он је егоиста који живи за себе, да би себи угодио. Његово „ја“ му је најважније. Важније од Бога. Зато Јуда има овај страшни пад. Да би постигао свој финансијски циљ, спреман је да изда Бога, што и чини. Али ипак понављам: Јуда је двојна особа. У њему се одвијала болна морална борба. На пример, упркос чињеници да издаје Спаситеља, он и даље покушава да буде Његов ученик, покушава да изгледа као Његов ученик. Сада говорим о Јудином пољупцу у Гетсиманском врту. То јест, он истовремено издаје и покушава да буде или изгледа добро. Иста ствар се дешава касније. Он схвата да је починио страшни грех за сва времена - издају Бога. И не може то да поднесе. Зашто? Чини се да постоји свест о греху и покајање за оно што је учинио. Јуда одбацује своју страст. Баца сребрнике пред ноге свештеника. То јест, победио је страст љубави према новцу. Али постао је жртва страсти гордости. Јер није могао да поднесе ову велику срамоту која му је пала на главу. Јуда је схватио да му је одузето апостолско достојанство и у исто време, болно се стидео. Разумео је: да би излечио учињени грех, морао је да поднесе велику епитимију и страдање, можда на нивоу светог праведног Јова Дуготрпељивог. Али Јуда није могао да пристане на ово. Зашто? Одговор је такође једноставан: волео је себе више од Бога. А пошто је његово „ја“ уништено, није било потребе да се живи. Мада само мало – и блистав бели пут би био поплочан и њему! Још само мало - и зора великог дана Васкрса ће ускрснути! И Христос ће васкрснути! И опростиће му, као што је опростио и светом првостолном апостолу Петру, који је такође сагрешио тешки грех отпадништва и издаје Господа. Али Петар није тражио своје, он је волео и тражио Бога више од свега на свету. Зато му је опроштено и Васкрсли Господ наш Исус Христос га је вратио у апостолско достојанство. Можда би се то догодило и са Јудом, али он није чекао. Желео је свој стари живот. Желео је да настави да воли себе. Зато је постао самоубица, достојан само пакла. И ово је велика лекција за нас. Не можете живети само за себе. Не можете само тражити своје. Ово је дефинитивно пут у пакао. Небески закон раја је овај: живи за Бога и за друге. И чини дела милосрђа. Тако ради и Света Тројица. И Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети су послушни једни другима. Подсетимо се прелепе иконе „Света Тројица“ Светог Андреја Рубљова. Чини се да су сва три анђела нагнута један према другом, слушајући један другог. То чине и свети Анђели, који служе Господу. То су учинили и светитељи. Учини и ти исто. Твој живот треба да постане служба Богу и људима. Мораш расти до ове велике и свете мисли. А када то учиниш уз Божију помоћ, откриће ти се велики спасоносни парадокс: жртвујући себе, свој новац, снагу, здравље и време, неочекивано ћеш се наћи срећан јер ћеш се сјединити са Богом у јединству живе љубави. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru/content/tema-velikoy-sredy-v-chem-sostoyala-oshibka-iudy-i-kak-eyo-ne-povtorit

У оквиру редовних духовних сабрања суботом Православне мисионарске школе при храму св. Александра Невског на Дорћолу, 27. априла 2024. године ће после вечерњег богослужења, од 19 часова, бити одржано предавање на тему "Како да се молимо?". Беседиће ђакон др Ђорђе Петровић, професор догматике у Богословији Светога Саве у Београду. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Ја сам особа са аутизмом. И мама сам. Ако гуглате аутизам и мајчинство, наићи ћете на хиљаде чланака које говоре о томе како је бити мајка детета са аутизмом. Наћи ћете бројне студије и истраживања о томе како би неуротипични људи могли да се суоче са свим изазовима које доносе аутистична деца. Али готово ништа о томе како је бити мајка и имати аутизам. Како је бити особа са аутизмом и одгајати децу. Мало је ствари у животу које су изазовније и комплексније од мајчинства. Без обзира на то ко сте и какав живот водите, родитељство ће сигурно бити један од најтежих животних изазова. Јер деца, по природи ствари, пркосе свим очекивањима. Порођај је тежак и болан. Бебе не спавају, плачу и од нас траже понекад много више него што смо у стању да дамо. Наравно, мајчинство истовремено доноси и велику радост. Имам три сина – 22, 21 и 12 година. И родитељство је невероватно велики и важан део мог живота. А коментари других људи у мом животу умели су да буду врло сурови. Како користим свој аутизам и то што имам троје деце као изговор за све. Описивали су ме као чудакињу јер ми недостаје вештина да добро балансирам између мајчинства и посла. Питала сам се дуго да ли је то зато што сам особа са аутизмом или зато што је једноставно тешко бити све? И баш због те несигурности, нисам никад себе стављала на прво место. Синови су ми били цео свет, а то ми је, опет, донело друге проблеме. Мислим да је ово случај са многим аутистичним мајкама. Моја сестра, која такође има аутизам, исто је као и ја у потпуности, безрезервно посвећена својој ћерки и та посвећеност је гура и преко границе пуцања. Dugdale, Thompson и Freeth (2021) установили су да аутистичне мајке имају изузетно наглашене емоције и децу одгајају са интензивном љубављу и повезаношћу. Али, за мене, мајчинство је најбоље могуће искуство. Пре него што сам добила децу, нисам никад осећала да било где припадам. Свака моја интеракција и веза било које врсте са другим људима била је крхка. Увек сам се осећала скрајнуто и као “она која свима иде на живце”. Тако је бити аутистичан. Где год да сам се налазила улагала сам огроман напор да маскирам себе и не будем то што јесам. Борила сам се да припадам. И живела у страху да ће свако за кога се вежем нестати кад открије шта је испод те маске. Мајчинство је то променило. Кад сам добила децу, добила сам и мале људе који су ме тренутно заволели и волели су ме одувек, са свим мојим манама. И ја сам њих могла да волим целим својим бићем и слободно, без икаквих маски. Све то, повезало ме је са осталим сегментима друштва и мог живота. Научила сам да могу да седим са било којом мајком и разговарам о деци. Да коначно могу да се повежем са другим, неуротипичним људима. Јер већина нас има исте дилеме и страхове. Сви бескрајно волимо своју децу и уједно се бојимо да ли све радимо како треба. Упркос мом аутизму и свему што ме чини другачијом, мајчинство је онај део мог живота који је најјача веза са светом “нормалних”. Оно је учинило да се осећам прихваћено. Јер, иако је родитељство борба, знам да није борба само за мене, већ за сваког родитеља. Исто као што је и дар. Можда најнормалнија ствар коју сам у животу урадила је то што сам постала мајка. То је учинило да се осећам обичном, нормалном више него било шта друго што сам у животу постигла и урадила. Аутистичне мајке су мајке, као и све друге. То је оно у чему смо сасвим нормалне и обичне. https://zelenaucionica.com/kako-je-to-biti-autisticna-mama/

У организацији Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, у великој сали Парохијског дома храма Светог Александра Невског 18. априла 2024. године са почетком у 18:30 часова биће одржана трибина на тему „Како решавати проблеме у браку?“. О овој теми говориће: јеромонах Макарије, игуман манастира Савина; доц. др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут; ђакон др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења (модератор); г. Дејан Ристић, професор Призренске богословије; јереј Славко Папић (уводничар). Како страсти утичу на брачни живот и како превазилажење истих доносе мир и љубав? Како духовно стање утиче на избор партнера? Како лични однос са Богом гради и брачни однос? Гордост као разрушитељ и смирење као изградитељ брака - неке су од тема о којима ће говорити предавачи. Четвртак, 18. април 2024. године, 18 сати и 30 минута, Парохијски дом храма св. Александра Невског на Дорћолу. Извор: Радио "Слово љубве"

Свака девојчица, девојка, жена, која први пут отвара молитвеник, са изненађењем открије да су све молитве написане у име мушкарца. Ово стање може изазвати низ осећања од неправде према њој (нема опције у име женског пола) до збуњености (молитву су саставили свети људи прослављени од Цркве, тако да се не може мењати самостално, међутим, жена говори за себе у женском роду, а не у мушком, како је написано у молитвама). Шта ако се жена моли „мушким“ молитвама? На ово питање се може одговорити на различите начине. 1) Ако жена чита Свето писмо које су написали мушкарци, посебно Давидове псалме, онда не може променити род из мушког у женски. У супротном ће се изгубити ауторство и унети лаж: као да је и сама била учесник описаних догађаја и описује своја искуства. У овом случају, жена преноси туђи текст, а не свој. То важи чак и за оне случајеве када се Давидови псалми налазе у склопу одређених молитава (јутарње или вечерње итд.). 2) Молитве које се налазе у молитвеницима писане су од стране мушкараца и имају натпис неког светитеља. Стога је логично да их читамо тачно онако како су написани. Међутим, овде имамо неких потешкоћа и недоумица. Молитве се могу читати за себе (тихо, тајно) и јавно (на пример, молитве пре причешћа у Цркви). Мушки род речи молитве које је прочитала жена за себе може се променити тамо где је то прикладно. У овом случају, сачувана је искреност, спонтаност и неконвенционалност молитве. На крају крајева, сам светитељ је принео ову молитву са свог мушког лица а затим је Црква уздигла ову молитву до опште употребе, видећи у њој прави израз човекове молитвене тежње ка Богу. Ипак, приликом читања молитве у јавности, потребно је сачувати мушки род у молитвама, чак и ако су учесници молитве и жене. Првенство стварања Адама пре стварања Еве довело је до овог логичног предлога. Али зашто не дати две опције за читање речи: у мушком, а затим у женском роду, пошто се и мушкарци и жене моле и молитва долази од обоје подједнако? Јер молитва долази од човека, људске природе (једнако за мушкарца и жену), која има иста осећања и подједнако је погођена грехом и захтева исцељење. Са становишта филологије, у језицима који имају категорије мушког и женског рода и одређени члан, постоји предност мушког рода над женским и изражава се, на пример, тако што се приликом навођења хетерогених објеката испред њих користи члан мушког рода (на пр, италијански, старогрчки језик). Намерна употреба завршетака за два рода зарад племенске правде одвлачи пажњу од молитве. Тамо где постоји јавна молитва на женском црквеном скупу (на пример, катихезе искључиво за жене, молитве у женским затворима), може бити читање молитава са завршницама женског рода, где је то прикладно. У речима молитве, које се читају за време Тајне крштења, које се односе на пол особе која се крштава, постоји и опција за женски род, али свештеник приликом молитве бира читање у складу са полом особе. крстећи се. Молитве подвижница, написане у изричитој молби женске особе (на пример, преподобне Марије Египћанке, описане у њеном житију), биле су приватне природе и нису добиле општу употребу. Да резимирамо, може се приметити да је приликом читања Давидових псалама немогуће променити мушки род у женски. Јавно читање молитве од стране жене, и за мушкарце и за жене имплицира предност мушког пола. За женску групу, можете променити род речи у молитвама у женски, и тада ће молитва бити адекватна. Нема греха у томе што се у приватној молитви жена моли у име мушкарца. Међутим, одбацивањем генеричког формализма и заменом мушког рода женским у тим речима где је то прикладно, жена ће своју молитву учинити дубоко личном. протојереј Андреј Ухтомски https://pravlife.org/ru