Претражи Живе Речи Утехе

Клима, цена хране и здравље – шта о посту кажу свети оци и зашто Типик не треба слепо примењивати. Правила поста каква данас познајемо често су тешко примењива у савременом животу. Разлог томе није само што су настала у манастирском контексту, већ и што су се формирала у другачијој клими и прехрамбеним условима. Како се онда понашати? Игнорисати устав или се држати упутстава писаних за палестинске монахе из 5. века? Можда је најразумније признати: пост није догма, већ жив и прилагодљив инструмент духовног живота. Он је увек имао различите облике – у зависности од епохе, климе и конкретних околности. Клима и исхрана – поуке светих отаца Један од најважнијих фактора који утичу на исхрану јесте клима. Наш постни устав настао је у медитеранским условима, и свети оци су били свесни те чињенице. Тако, на пример, преподобни Јован Касијан Римљанин, преносећи египатско монашко искуство монасима у Француској, наглашавао је да се сва правила не могу примењивати у хладнијој клими. А говорио је о Марсеју и Ници! Свети Јован Златоусти, живећи у прогонству у данашњој Абхазији, писао је да за манастире у том подручју треба прилагодити устав, имајући у виду тежу климу. Шта би тек рекли за климу наших крајева? У хладнијим условима телу је потребно више калорија и протеина. Игнорисање тога значи директно угрожавање здравља. Цена хране и суштина поста Са климом су повезани и други аспекти – нутритивна вредност и цена намирница. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао: „Плодови и поврће у Цариграду и на Светој Гори по хранљивости су равни риби са севера, па чак и бољи.“ Он је сматрао да се чак и у оквиру једне земље пост може разликовати. И мисионарска пракса то потврђује – када су крштени номадски народи, Црква им је допуштала да у време поста користе млеко, јер је то било основа њихове исхране. Свети оци су наглашавали да постна храна треба да буде једноставна, јефтина и брза за припрему. Циљ поста је да ослободи време и новац – за молитву, милосрђе и служење другима. А сада се сетимо колико код нас коштају воће, орашасти плодови, маслине и морски плодови – јефтини и уобичајени на Медитерану, али скупи у нашим крајевима. У старини су месо и сир били скупи, док је биљна храна била најприступачнија – тако је настала хијерархија постне исхране. Искуства других хришћанских традиција Разуман однос према посту среће се и у другим хришћанским Црквама. Нарочито је занимљива латинска (католичка) традиција. Католички канонски закон разликује два вида поста: један подразумева ограничење у броју оброка, а други уздржавање од меса. Посебно је занимљив лични завет који верник даје сам себи у посту – на пример, да се уздржи од забаве или повећа милосрђе. Често смо склони да одбацујемо западно искуство, али баш у погледу поста, понекад су доследнији – испуњавајући 69. Апостолско правило које наглашава важност поста, али не прописује тачно како се он мора држати. Пост са разумом, а не слепо понављање Преподобни Јован Касијан је писао: „Пост треба вршити у складу са околностима, местом и временом, јер је користан кад је у сагласности с њима, а штетан ако није.“ Могућност разумних разлика у пракси поста Црква је признавала од најранијих времена. Свака Помесна Црква, епархија, па чак и породица као „мала Црква“ може имати своју традицију поста. Устав и правила не треба само учити напамет и слепо примењивати, већ их треба разумети и применити на паметан и одговоран начин у свом животу. извор

По учењу Светих Отаца, проклетство земље које је Бог изрекао као казну Адаму и његовим потомцима, до данас лежи на земљи, и због тога земља рађа и разни коров и дрвеће које не доноси јестиве плодове, а све што ниче из земље и чиме се храни људско тело, човек мора да гаји, проливајући зној и стално радећи (9, т. 5, стр. 206). Међутим, ова казна се у духовном смислу односи на наше срце. Земља је – наше срце после Адамовог пада у грех, и она, такође, рађа трње и чичак, односно греховна осећања и помисли. Да би се у срцу насадио хлеб небески, Реч Божија, да би оно оживело и постало способно за духовни живот, потребан је велики труд и подвиг. Да би земља могла да прими у себе семена, потребно је да се та земља обрађује, ситни, преврће, омекшава, да се одстрањује коров и чисти корење; за ово је потребно различито оруђе: плугови, дрљаче, лопате. Исто тако и наше срце треба обрађивати постом, бдењем, метанијама и другим телесним напорима да би се обуздале његове телесне склоности и помисли ума. Међутим, ако при овом обрађивању срца телесним подвизима, оно не буде усвајало јеванђељске заповести, ако се не буде њима подучавало, руководило и живело, оно ће – још више него пре што је почело да се обрађује – рађати из себе коров таштине, гордости и блуда. И обрађена, нађубрена и иситњена, али незасејана земља родиће још више корова. И обрнуто: не сеје се семе на необрађено тле. Тако и срце, необрађено телесним подвизима, зарасло у необуздане телесне склоности, не може да смести у себе духовно растиње. Онај ко се тога буде прихватио трудиће се узалуд или чак може да падне у самообману и демонску прелест. Телесни напори су нам суштински неопходни. Свети Оци говоре да телесни труд смирује душу. Међутим, у каквом је он односу са расположењем душе? Ава Доротеј као одговор на то питање каже: „Објаснићу вам ово. Собзиром на то да се душа после преступања заповести предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и самозакоња, и да је заволела телесно и на неки начин постала једно са телом, и сва постала плот, као што је речено: „Неће се дух Мој до вијека прети са људима, јер су тијело“ (1. Мојс. 6, 3). И јадна душа као да страда заједно са телом и саосећа са свиме што се са телом дешава. Баш због овога и телесни труд доводи душу у смирење. Јер, различито је расположење душе здравог и болесног човека, једно је код гладног, а друго код ситог. Исто је тако другачије расположење душе човека који јаше коња, другачије је онога који седи на престолу, другачије онога ко седи на земљи, једно је код онога ко носи лепу одећу, а друго код онога ко носи лошу. Дакле, труд смирује тело, а када се смири тело, заједно са њим се смирује и душа…“ (5, стр. 48). Из ових речи се добро види какав склад мора постојати између унутрашњег – духовног и спољашњег – телесног труда. Никада не смемо да заборавимо циљ свих наших спољашњих подвига: омекшавати, смиравати наше срце, чинити да оно лако прихвата Реч Божију, затим одмах садити у њега духовна семена. Приликом овог обрађивања, пооравања тла срца морамо јасно знати своју меру, могућности и снаге да бисмо изорали онолико колико можемо да засејемо и колико ћемо имати снаге да одгајимо и сакупимо плодове. Архимандрит Лазар Абашидзе Светосавље

Фина моторика је способност коришћења најмањих мишића тела у циљу извођења прецизних покрета и тесно је повезана са координацијом око – рука. Координација око – рука омогућава да прсти и рука правилно изврше задатак. Најбоље време за испитивање фине моторике је од треће године али се наставља и даље путем разних игара. Проверава се тако што дете положи руку на чврсту подлогу и подизањем сваког прста појединачно од подлоге проверавамо да ли је дете савладало фину моторику. Најчешће деца не могу четврти прст да подигну посебно. На томе треба порадити јер касније може доћи до тежег усвајања одређених знања и извршавања одређених активности. Фина моторика ствара неуронске везе које ће остати у кори великог мозга само ако се користе јер мозак брише све из меморије што човек не користи. Препоручујем да родитељи са децом предшколског узраста као припрему за школу практикују следеће активности: – Све игре са тестом, кликерима, пластелином, цепкање и лепљење папирића на подлогу, хватање одређених предмета штипаљком, низање предмета, играње са семенкама, повезивање тачака, пертлање, копчање дугмића, лепљење сличица, стикера, убацивање предмета у отворе (флашице, касице), цртање и слично, како би учитељи наставили рад у школи. Ове игре ће олакшати деци ослобађање свих мишића шаке и прстију, како би припрема за почетно писање и читање била лакша. – Од стабла дрвета или гране исече се комад у облику круга. Помоћу бургије избуше се отвори. У њима се ставе поп-нитне. Одлучила сам се за поп-нитне зато што могу да се користе на два начина. Може да се обмотава конац, вуница, трака у зависности шта користимо или да се подиже свака и притисне материјал нитном. То пружа могућност деци да развијају мисаону активност, пажњу, концентрацију… На овај начин се развијају мишићи шаке, прстију и врши се припрема руке за почетно писање и читање. Могу се увежбавати: бројеви, геометријски облици, слова… Од пластелина или масе за обликовање направити куглице различитих боја по жељи детета. Помоћу дрвене хватаљке, одбројавајући, деца их стављају у корпицу за колаче по инструкцији родитеља. Хватаљке као и корпице могу бити од различитог материјала. По жељи. Пластелин можете направити сами. Аутор: Бојана Пешић, Ниш, професор разредне наставе и педагошки саветник https://zelenaucionica.com/aktivnosti-kod-kuce-kako-pripremiti-dete-za-polazak-u-prvi-razred/

У мору школских наслова који често пролазе као пука обавеза, Чеховљева приповетка „Чиновникова смрт“ остаје запањујуће жива, провокативна и дубоко актуелна, иако је написана пре више од једног века. Њена сажета форма крије сложене слојеве значења који тек у зрелом читању долазе до пуног изражаја – и управо због тога заслужује пажњу наставника, методичара и тумача књижевности. Ова кратка прича уместо тумача који ће је „објаснити“ ученицима, тражи читаоца који ће имати слуха за њене тишине, за психолошке нијансе, за апсурд који се одвија у најобичнијем друштвеном гесту. За наставника који жели да ученике води дубље од фабуле, потребна је способност да препозна у овој причи и анегдотску лакоћу и егзистенцијалну тежину, и хумор и трагику, и реализам и уметничку субјективност. Уколико је циљ наставе књижевности да обликује осетљивост за психолошке и друштвене механизме, онда „Чиновникова смрт“ представља ненадмашан текст. Она омогућава ученицима први сусрет са многим појмовима – страх од ауторитета, губитак самопоуздања, апсурд, интернализована репресија, егзистенцијална криза – али под условом да наставник сам уме да уочи дубину текста који је по дужини можда занемарљив, али је по сложености готово кристалне структуре, у којој је свака реч значајна. Зато ова анализа, осим што пружа додатну интерпретацију, покушава да понуди интелектуални и методички оквир за разумевање приповетке „Чиновникова смрт“ као дела које се не исцрпљује школском обрадом, већ тек почиње да живи у озбиљном читању. Антон Павлович Чехов, један од најзначајнијих руских и светских приповедача, мајстор је кратке прозе у којој спаја реализам са финим психолошким нијансирањем ликова и иронијом. Његова новела „Чиновникова смрт” (1883) одлично илуструје ове карактеристике, истовремено нудећи слојевиту анализу људске подређености, бирократије и егзистенцијалне тескобе. Структура и нарација Чехов користи једноставну и економичну приповедну структуру са јасним узрочно-последичним током радње. Новела је сажета и ефектна: чиновник Иван Дмитрич Червјаков, у једној готово обичној сцени у театру, несмотрено кине и попрска генерала Брижалова, након чега га обузима опсесиван страх од могућих последица тог инцидента. Читав радња врти се око покушаја да се извини генералу, али што више инсистира, то ситуација постаје апсурднија, кулминирајући Червјаковљевим изненадним падом и смрћу. Приповедач користи објективну (треће лице) свезнајућу перспективу, али са изразитим фокусом на Червјаковљеву унутрашњу психолошку динамику. Ова техника омогућава иронијско дистанцирање од јунака, чиме Чехов постиже ефекат суптилне друштвене сатире. Мотиви Новела садржи неколико кључних аспеката: Апсурд бирократског менталитета и друштвене хијерархије – Червјаков је оличење малог чиновника заробљеног у строгим друштвеним правилима и потчињености вишим инстанцама. Смрт није последица физичког напора или болести, већ психичког притиска и панике због прекршених конвенција. Људска подређеност и осећај ништавности – Главни јунак је парадигма човека који свој идентитет гради искључиво кроз однос са ауторитетом, што га чини немоћним и рањивим. Његова смрт симболизује крај индивидуе која не постоји изван задатих друштвених оквира. Иронија и гротеска – Иако новела делује хумористично у својој премиси, она је заправо дубоко трагична. Червјаковљев страх је крајње ирационалан, али уједно и разумљив у контексту друштва где бирократска субординација гуши сваки осећај личне аутономије. Поетика Чехова: реализам и психолошка анализа Чехов је познат по томе што у својим делима спаја класични реализам са импресионистичким нијансама психолошке интроспекције. У „Чиновниковој смрти” користи: Минимализам у изразу – Нема сувишних описа, већ се атмосфера гради кроз дијалоге и унутрашње монологе јунака. Психолошки реализам – Червјаковљева ментална стања и емотивни преокрети приказани су у кратким, али изузетно ефектним пасажима. Антиклимакс и изненадни завршетак – Уместо очекиване моралне поуке, новела завршава наглом и гротескном смрћу, што додатно подвлачи апсурдност ситуације. Психолошка анализа лика Червјакова Антон Павлович Чехов у овој новели, рекли бисмо, мајсторски слика психолошки портрет ситног чиновника Ивана Дмитрича Червјакова, чија судбина постаје парадигматска слика људи заробљених у друштвеним механизмима хијерархијске потчињености и егзистенцијалног страха. Анализирајући овај лик кроз призму друштвене условљености, индивидуалних особина и психоаналитичких теорија, може се уочити вишеслојна повезаност између социјалних структура и унутрашњег доживљаја појединца. Друштвена условљеност и притисак механизама хијерархије Червјаковљев страх, који кулминира психофизичким сломом и смрћу, директна је последица ригидне друштвене структуре царске Руске империје. Као типичан представник ниже бирократије, он је обликован строгим хијерархијским поретком који намеће послушност и страхопоштовање према надређенима. Његова потреба да се бескрајно извињава генералу Брижалову, након што га је случајно попрскао у позоришту, на први поглед је знак личног осећаја кривице, али је у исто време то и рефлекс дубоко укорењеног осећаја инфериорности пред ауторитетом. Немоћ да сагледа реалне пропорције ситуације показује како друштвени механизми функционишу – чиновник је толико уплашен (пре свега надређених) да се његов ум не може ослободити тог зачараног круга, иако генерал врло јасно показује да му инцидент није од значаја. Овде се може препознати феномен интернализоване репресије, како га описује Мишел Фуко – моћ друштвених норми не делује само споља, већ постаје део унутрашње психе субјекта, условљавајући реакције и обликујући његово понашање. Индивидуална психолошка структура и симболика презимена Червјаков, осим што је производ друштвеног притиска, поседује и личне црте које га чине посебно подложним овом притиску. Његово презиме („червјак“ на руском значи црв) асоцира на слику бића које је сићушно, беспомоћно и гази га свако ко то пожели. Ова симболика сугерише урођену понизност и слабост карактера, за коју се не може рећи да је само последица спољашњих фактора, већ део психолошког склопа. У овом контексту, може се повући паралела са Јунговим концептом сенке – Червјаков никада не изражава љутњу или бунт, већ у потпуности потискује било какву агресију, окренувши је против себе. Понизност и стална потреба за одобравањем представљају суштински конфликт између унутрашње несигурности и социјалних очекивања. Психоаналитички приступ: опсесивно-компулзивни механизми и неуроза Ако лик Червјакова посматрамо кроз психоаналитичку призму, његово понашање може се тумачити као манифестација опсесивно-компулзивне неурозе. Фројд је ову врсту неурозе повезивао са осећањем кривице и несвесним страхом од казне, што се јасно види у Червјаковљевом случају. Његово бескрајно извињавање генералу подсећа на ритуално понашање карактеристично за опсесивне неуротичаре – сваки пут када генерал покаже равнодушност, Червјаков осећа потребу да понови извињење, као да очекује неку врсту симболичког разрешeња свог унутрашњег конфликта. Такође, може се анализирати његова инфантилизација, тј. неспособност да се носи са реалним ситуацијама на зрео начин. Ова подређеност и немоћ могу се повезати са Фројдовим концептом Очеве фигуре – генерал Брижалов постаје симбол ауторитета који га несвесно подсећа на родитељску фигуру којој мора да се додвори како би избегао казну. Егзистенцијални аспект: смрт као крајњи излаз из апсурда Червјаковљева смрт, која делује гротескно и иронично, може се интерпретирати и кроз призму егзистенцијализма, посебно у контексту апсурдне ситуације како је описује Албер Ками. Потреба за извињењем, иако објективно бесмислена, постаје питање живота и смрти – његово постојање је толико дефинисано спољашњим нормама да, када се суочи с неразрешивим конфликтом (одсуством опраштања које никада није ни било потребно), комплетан психички систем колабира. Сартров концепт погледа Другог овде је такође могућ – Червјаков не може да поднесе осећај да је виђен као неко ко је направио грешку, чак иако се та грешка не сматра важном. Он постаје заробљен у перцепцији коју замишља да други имају о њему, чиме се показује екстремна зависност од друштвених конвенција. Иронија и психолошка суштина лика Чеховљева прича о Червјакову истовремено је дубоко иронична и психолошки потресна. Иако се на први поглед чини као комична анегдота, у њеној сржи лежи сурова слика појединца који је потпуно изгубио аутономију и постао несвесни роб хијерархијских односа и сопствених неуротичних импулса. Психолошка анализа овог лика показује да се његова судбина може тумачити кроз више теоријских оквира: Друштвено-културолошки – као жртва бирократског система који гуши индивидуалност. Психоаналитички – као пример опсесивно-компулзивне неурозе изазване дубоко интернализованим осећајем страха и кривице. Егзистенцијалистички – као фигура која доживљава апсурд властите егзистенције, немоћна да пронађе смисао изван друштвених норми које су је обликовале. У крајњој линији, Червјаков је лик који се не може посматрати само као сатирична критика бирократског система, већ и као универзални пример појединца изгубљеног у сопственим неуротичним обрасцима, неспособног да ослободи свој идентитет од погледа Другог. Импресионистички елементи у прозном стилу Чехова Иако Чехова не сврставамо директно у књижевне представнике импресионизма, многи његови прозни и драмски текстови садрже елементе тог поетског усмерења. Импресионизам у књижевности одликује субјективан доживљај стварности, фрагментарност у приказу, фокус на унутрашња стања, као и сугестивни, лирски језик. Код Чехова, ове одлике, осим што представљају неку врсту стилских појачала, суштински су носиоци психолошке и драмске логике. У новели „Чиновникова смрт“, импресионистички елементи су присутни пре свега у начину приказивања Червјаковљевог унутрашњег света: Сензибилно бележење тренутног утиска – од првог кијања у позоришту, преко разних етапа нелагоде, до кулминације у осећају срамоте и страха, читалац не прати рационални ток догађаја, већ унутрашње „сенке“ и психолошке „осветљења“ у свести јунака. Уместо аналитичког описа његовог стањаа, понуђена је серија импресија: „Глупо се осмехну“, „Почело га је мучити неспокојство“, „Више није осећао блаженство“ – што гради утисак слике у покрету. Нагласак на атмосфери и унутрашњем осећају – цела новела је прожетa тензијом, у којој не постоји објективна претња, већ растућа нелагода у уму главног јунака. Ова атмосфера је импресионистички флуидна, без јасних граница између стварног и умишљеног. Изостанак јасне поенте и моралног завршетка – уместо класичне структуре у којој се лик развија, учи или бива кажњен за конкретну кривицу, Червјаков умире као жртва властите психичке конструкције стварности. Такав завршетак делује ближе уметничком „утиску“ него логичној фабули. Епизодичност и фрагментарност – Чехов се не бави ширим контекстом живота јунака, нити даје много информација о његовој прошлости или мотивацији. Он издваја један мали, готово баналан догађај, али кроз призму доживљаја он постаје егзистенцијално пресудан. Тај поступак је блиско повезан са сликарским импресионизмом: приказати светлост у одређеном тренутку, не „ствар“ него „осећај ствари“. Чехов и импресионистички приступ у ширем опусу Овај начин приказивања налазимо и у другим Чеховљевим делима: У приповеткама као што су „Туга“ или „Досадна прича“, лик је често приказан кроз емоционалне сензације, а не кроз поступке или заплете. У драмама као што су „Три сестре“ или „Вишњик“, радња је успорена, атмосфера преовладава над заплетом, а унутрашње промене лика често нису експлицитне – већ се само наслућују, као тонови у слици. У том смислу, за Чехова се не може рећи да је импресиониста у програмском или стилском смислу као што су то сликари Моне или Реноар, али његов литерарни поступак почива на сличном начелу: фокус није на догађају, већ на утиску који тај догађај оставља у свести јунака. „Чиновникова смрт” је једна од оних кратких прича које, упркос сажетој форми, остављају дубок утисак и изазивају сложене интерпретације. Чехов мајсторски приказује психолошки распад лика под теретом баналне ситуације, користећи технике које су блиске импресионистичком сензибилитету. Комбинујући реализам, иронију, психолошку дубину и поетску дискретност, Чехов успева да кроз судбину једног чиновника прикаже трагику људске рањивости у свету формалних структура, празних ауторитета и унутрашњих страхова. https://zelenaucionica.com/kutak-za-nastavnike-i-ljubitelje-knjizevnosti-kako-pripovetka-cinovnikova-smrt-i-posle-vise-od-100-godina-ostaje-aktuelna-i-tako-vazna-u-nastavi-knjizevnosti/

Ако желимо помоћи ожалошћеним људима, тада посебно из ума, без учествовања срцем, не треба ништа говорити. Прочитао човек негде добар савет и решио да га искористи - рекао "Радуј се!" некоме коме кости пуцају од болова. То је окрутно. Све се мора узети у обзир и пропустити кроз себе. Зато се пре свега треба обратити свом срцу, да не исфалшира, да не наприча човеку који лежи и мучи се много лепих и исправних речи, које ће му причинити још већи бол. Погледати са састрадавањем, са љубављу, или просто узети човека за руку и рећи: “Господ да Вам помогне”. Ништа више не треба. Кад човек страда, кад лежи на свом одру, цело му тело гори, треба себе ставити на његово место. Наравоученија “то је Промисао Божији”, “све је то на спасење”, нису потребна. Можда човек жели да тихо поседимо уз њега, поћутимо и поделимо његов бол без речи. Ако човек очекује речи утехе, оне ће се наћи, Бог ће нам их дати. А то што ми кажемо од свог болесног, гордог ума, никога неће утешити. Сам Бог треба да говори кроз уста човека. Био је овакав тренутак у мом животу. Служио сам први дан после рукоположења, а увече је требало да идем на опело у кућу у којој је умрло једино дете у породици. Стижем – крици, онесвешћивања, хитна помоћ. Нисам имао пастирског искуства. Плашио сам се, хтео сам да помогнем, али нисам знао како. Шта могу људима у таквом стању рећи? Молио сам од Бога. И Бог је дао реч, и она им је помогла. Затим су дошли у храм, венчали се. У другим околностима такву реч не бих нашао: овде је била потребна Божија реч, која је проникла у срце и дала им снагу да живе. Људима је потребна помоћ, и она долази – од Бога преко човека. Бог нас приводи ка страдајућима, и ми постајемо сведоци Божијег дејства. Неопходно је да Бог делује у нама увек. Ми примамо Причешће – и ми живимо, јер је у нама Христос. Али то бива веома ретко, мало, на пар секунди, а потом опет живи наше болесно “Ја”. Ако се ожалошћени човек налази у стању неверја, огорчен је, сумња, нећемо наћи речи. Шта чинити? Треба се помолити за њега, јер човек у том случају ништа неће чути, неће желети да слуша. Колико таквих људи одлази у вечност без покајања! Али то су судови Божији. Спасење душе је тајна. Зашто један човек прима Божију помоћ, а други не? Свако има слободу воље, и ту слободу не нарушава чак ни Бог. Протојереј Андреј Лемешонок извор

Беседа с протосинђелом Петронијем (Тенасеом) Протосинђел Петроније (у свету Петар Тенасе; 1916-2011) један је од поштованих румунских стараца. Дуги низ година био је старешина румунског општежитељног скита Продром (Рођења Јована Претече) на Светој гори Атонској. Старац је уживао велики углед, не само на Атону, већ и у целој Грчкој. И наравно, у својој домовини – Румунији. Још у раној младости је одлучио да свој живот посвети Господу, а 1940. године је примио монашки постриг у манастиру Сихастрија. Ускоро је морао да стане у чврсту одбрану своје вере: у комунистичкој Румунији монаси су подвргавани прогонима, ни отац Петроније није избегао невоље. На Атон је дошао 1978. године. На Светој гори је отац Петроније постао опитни духовник и активни старешина који се много потрудио на духовној обнови скита и његовом уређењу и као библиотекар, и као аутор књига. Књига његових размишљања «Врата покајања» преведена је на неколико европских језика. Читаоцима сајта «Православије.ру» нудимо једну од последњих беседа са старцем. * * * – Оче настојатељу, реците нам шта је пост и какав уопште треба да буде хришћански живот? – Хришћански живот, духовни живот, значи очишћење унутрашњег живота, душевног живота. Чиме се прља душевни живот? Он се прља вољно и невољно. Он се прља невољно, зато што човек види и чује рђаве и греховне ствари. Иде путем, види нешто, чује нешто, сретне некога и испрља се чак и против своје воље... А то значи да човек треба да буде пажљив и кад су речи у питању – и «нека буде реч ваша: да – да; не – не,»[1] како каже Спаситељ, - и треба чувати своја уста: треба чувати своје очи и уши, како каже свети Јован Златоуст: «Кад постиш, немој постити само утробом,» - јер у супротном случају не чиниш ништа. Нека посте и твоје очи, да не би виделе прљаве ствари, нека посте уши, да не слушају мрске речи; нека посте руке, да не чине лоша дела; ноге, да не иду на грешна дела. Односно, нека пости цело твоје биће. Доведи у ред све облике испољавања човека – јер сваки од њих оставља своје трагове, више или мање дубоке, на човекову душу, па чак и на његово тело у складу с оним интензитетом с којим страсти и зло споља делују на њу. Човек носи у себи терет, а да ни сам тога није свестан – или хришћански, или греховни. А да би човек био у равнотежи није могуће да живи у складу и с једним и с другим. То је искључено! Он не може бити и с добром и са злом. Ако улази зло, добро више неће ући. Покајање и исповест, и подвиг у хришћанству постоје управо ради овог унутрашњег очишћења и ослобађања себе. Зле ствари стичу власт над човеком и поробљавају га. И човек више нема снаге да се усмери ка свом најважнијем циљу – тежњи да достигне Бога. Оне скрећу човека с пута, мењају га, одводе га на друге стране. И тада се човек душевно оптерећује, постаје сложенији, и зато треба да се ослободи ових унутрашњих стања. А подвигом, постом, молитвом и исповешћу, човек се с годинама мало-помало чисти и ослобађа. – А какво место у животу хришћанина треба да заузимају телевизија и интернет? – Румунски народ је био дубоко прожет православним хришћанством, живео је у складу с њим, скромним, једноставним животом. Међутим све оно што је дошло са Запада, - све је то искључиво плотско, створено је за тело – не ради бољег проучавања тела, већ ради геховне и страсне плоти. Одатле су овамо дошле све техничке новине. Оне нису створене и не стварају се по Божанском надахнућу, на корист човеку и за његов хришћански и духовни раст, не стварају се за постизање његовог циља – да постане свет, како каже Спаситељ: «Будите свети, будите савршени као Отац ваш Небески»,[2] – стога све што човек чини треба да помаже постизању овог јединственог циља његовог постојања. Јер, каква је корист човеку ако стекне цео свет, а погуби своју душу? То каже Спаситељ Христос,[3] а не неко други! Дакле, човек је позван да се припреми за то да уђе у вечно блаженство: да постане свет, да се просвети, како би могао да се приближи Светињи над светињама, - само тако може ући у тамошње Царство. Међутим, сва ова техника није створена за то! Она нигде не предвиђе постојање Бога, нигде не предвиђа човеково духовно усавршавање! Потражите то и погледајте да ли ћете нешто такво наћи! Тога нигде нема! Зато што није створена с тим циљем. Какав је смисао телевизора у човековом животу? Претпоставимо да је телевизор створен за црквена богослужења. Али, то је несумњиво грех – и о томе је већ писано и у румунској штампи, - то је непоштовање према светим службама. Човек не учествује у богослужењима која се преносе преко телевизије, - он ради своје послове. Покушава да их гледа болесник, покушава радник, али они не учествују у Светој литургији. Оно што они виде јесте – како да се изразим – привид, то је представа! Света литургија се одвија у храму – на светом месту, где се налази свештеник, где се обављају посебне тајне. А преко телевизора се ништа не остварује. То је представа, а не учествовање. Једна је ствар учествовање, а друга је представа. Гледам – и без икакве сврхе! Мој ум размишља о томе, али се ја не налазим у контакту са стварношћу коју тамо видим! То је уобразиља. Мој ум не живи оним што се тамо дешава... – Људи данас свој ум пуне разноразним вестима, више или мање сензационалним, јефтиним филмовима, ток-шоуима, на којима се позвани препиру... Како по Вашем мишљењу све то утиче на душу? – То је страшно разводњавање! Они лоше утичу. Зато што људи из онога што виде не извлаче знања. Две ствари су, кажу оци, апсолутно неопходне за спасење – знање и делање. Али, само је духовно знање корисно! А непотребно знање не доноси никакву корист. Какву корист оно доноси нашем уму? Оно ме само расејава – јер, видите то, све је то створено ради расејаања. Из тога је јасно да су то ђавоља посла... Спаситељ каже: «Ја сам Алфа и Омега,» [4] – Једини, Јединствени Бог. Демона има много, има их на легионе, и они су расејани. А тада, да би се срео с Богом, човек треба да уђе у најскривеније место како би се на њему срео с Богом. Међутим, ђаво га расејава до бесконачности у спољашњим пословима и више му не преостаје времена. Нема више времена ни за себе самог, јер је распршен у спољашњим пословима. Зато су све ове ствари које, као што видиш, воде напоље, створене с прецизним циљем да расеју човека. Штампа из дана у дан говори само о греховима, о људским схватањима, о злу. Она није хришћанска, није корисна. Какву корист имам од тих инфорамција? Да знам да се десило убиство, да је овај и овај политички преварант, да су се људи негде потукли, о рату и о осталом? То ме непотребно узнемирава, ствара у мени непотребна и бескорисна душевна стања, која ме одвлаче од мог главног циља и расејавају ме, стално ме распршују. Исто раде и телевизор, и радио! А циљ свега тога јесте да ти расеју ум. То је циљ на који ђаво надахњује. Свети оци кажу да човек, да би му било лакше да се приближи Богу, треба да има и духовно знање, треба да зна разумне основе ствари и да схвата зашто је Бог ствари створио овако, а не другачије. И духовно знање ми помаже да спознајући разумне основе ствари, видим модификације врлина; односно да гледајући како се ствари дешавају схватим како да их применим у свом личном животу. – Како се може препознати шта је за нас у духовном смислу корисно, а шта није? – То је врло једноставно: ако ми нешто помаже да постанем бољи као хришћанин, то је добро; а ако ми не помаже, није добро. То је једноставно као два пута два! Нека нам то буде лакмус-папир који ћемо стално примењивати на све што треба да учинимо. Гледам телевизор? А да ли постајем бољи него што сам био? Информације, радио, ако их слушам – да ли ме чине бољим, мроалнијим, духовнијим?... Рећи ћу Вам: има много непотребних, потпуно бескорисних ствари. Свет је постао сложенији због телесних потреба. Погледај: у стара времена је све било много једоставније! А даље, што је свет постајао сложенији, тим даље је одлазио од Бога. Отуђивао се, а сад се одвија последње распршавање – зато је ствар дошла до тога да човек више нема времена за Бога. За Бога нема више места, људи су бачени у свет који није Божији, који нема смисла, који не схвата због чега је створен. Овакво друштвено стање је ненормално и потпуно је неприродно! А оно не може бити другачије осим оног које нам је дао Бог. Али ми не можемо да га улепшамо, не можемо да му дамо други крој да изгледа добро. Не, то уопште није добро! Ако можемо да побегнемо од њега, побегнимо. Нека ово за нас буде кључна реч: ако ми нешто помаже да постанем бољи – то је добро; ако ми не помаже, није добро. – Једном сте говорили да је данас највеће зло то што човек више не може да се моли, што остаје отуђен од Бога. – Да, то је најтеже дело од свих које чинимо. Човек, који је оптерећен телевизором више не може да се моли; пошто је расејан, он више не може да се моли, он непрестано губи оно најсветије. А Спаситељ каже: «Непрестано се молите!» [5] Непрестана молитва означава стално чување везе с Богом. Тако треба да буде и тако и јесте, зато што се стално налазим у Његовом присуству. Не могу да будем с Богом и да гледам на другу страну; не гледати Га значи непоштовање. Бог је увек овде присутан, зато се молите непрестано. Будимо увек на вези с Богом! Као што човек не може да живи не дишући, тако немојмо остављати ни молитву. Јер, не можеш да живиш, а да не дишеш, Бог нам је дао ову потребу. Зато свети оци кажу да учимо гледајући ствари, видећи како се све дешава, гледајући разумне основе ствари, учимо се различитим врлинама, учимо да будемо врли. Погледај, Бог је у нас уткао потребу за ваздухом. А зашто је створио човека који има потребу за ваздухом, за дисањем? Јер, анђелима дисање није потребно. Њима није потребан ваздух, они не живе од ваздуха. Бог је дао човеку ову потребу – за делатношћу без које човек не може да живи, зато што ће иначе истог часа умрети – да би схватио да постоји и нешто друго. Не само тело, већ и душа, ако јој нешто недостаје, она умире, не може да живи. Потребна нам је ова веза с Богом, зато што човек умире ако не одржава сталну везу с Богом. Зато се молите непрестано и будите стално повезани с Богом, како каже свети Григорије Богослов: «Удиши Бога, као што удишеш ваздух.» Због тога и свети Јован Златоуст каже: «Не дугачке молитве, већ кратке и честе, како би све време ишао с молитвом, како би стално био повезан с Богом.» – Шта мислите о релативизацији религија у наше време? Једни говоре о религији у идолопоклоничком, па чак и атеистичком контексту: «религија НЛО», «религија ТВ» итд. Да ли мислите да су у праву? – Не може бити друге религије осим једине, која је повезана с Богом. Не може бити религије грехова, као што је сад створена «религија блуда». Сад влада «велика блудница» из Апокалипсе.[6] То је управо она, то треба да знате! Не видимо другу! Јер је написано да ће негде бити жена, блудница, и да ће је видети цео свет. То је онај блуд који се данас, посебно посредством телевизора, насилно усађује у целом свету и у менталитет људи. Видите ли? Дошло је до тога да су грехови за које Бог кажњава истребљивањем, уништавањем, проглашени за људска права. У једном часопису који ми је случајно доспео у руке видео сам нешто везано за делатност Савета Европе. И на једном месту се каже: «Савет је задовољан тиме што је успео да у Румунији отклони препреке које се супротстављају хомосексуализму.» Односно, Савет Европе, а не румунска влада! А ови наши гутају, гутају гадост којом их чашћавају, преузимају обавезе да је испуне и не размишљају о румунској традицији, не размишљају ни о чему; и долазе и гурају је, нуде је становништву и онај ко хоће храни се њом. Свети оци кажу: ниједан други грех не скрнави људску душу тако јако као блуд. Човек друге грехове чини ван себе, а овај унутар самог себе. Ниједан други грех не скрнави људску душу као блуд. Ето! Данас је то модерно, видите ли? Испрљати човека до највећих дубина душе – и не само одраслог, већ и малу децу... – У закључку дајте савет свим хришћанима у овим тешким данима. – Мој савет и позив је да човек с времена на време побегне, да се одвоји од онога што спада у телесне потребе, како би поново могао да стекне духовно стање, да се сретне с Богом Који се налази у нашем срцу – да уђе споља у Његову брачну ложницу. Зато и постоје вечерње, ноћне молитве, које човек твори у самоћи; јер не може да их чини насред улице, он их твори тајно. Треба бежати из света, односно свести на минимум своје физичке, природне потребе, које су неопходне за постојање – уздржањем, постом, а не задовољствима, не столовима, банкетима и другим, већ скромним и једноставним животом, са сиромаштвом, са смирењем. Тако их треба свести на неопходан ниво, само ради потреба. Трудимо се за потребе, за неопходно, а не за задовољство и разоноду. Ево хране и одеће – облачим своје тело како бих се заштитио од невремена и покрио наготу, а не како бих носио раскошну свилу и скупе ствари које радују таштину и гордост; исто је и с храном, исто је и са свим овим питањима. Користимо спољашње ствари за потребу и на духовну корист... Оци кажу да је ум створен како би се кретао тамо-овамо. Једна од тешкоћа ума се састоји у томе што се расејава кад нема шта да раде. Каже се: запосли ум; ако је ум запослен, радозналост га неће вући, на пример, према телевизору. А какав му заправо посао треба дати? Или духовно размишљање или молитву – ако јачаш непрестану молитву. Моли се Богу онолико често колико дишеш. Ако је ум обузет молитвом, више га не привлаче ни спољашњи утисци, он се више не зауставља. Ако је његова мисао узвишена, света и духовна, телесне лепоте не остављају утисак на њега, већ духовне. То је тако једноставно! Отац Пајсије из Сихле[7] се сећао једне врло једноставне ствари у вези с тим. Говорио је: «Једном је код мене дошла нека побожна снаша и упитала је: «Шта да радим оче? Неписмена сам и не знам молитве. Хоћу ли се спасити без молитве?» Рекао сам је: «Да ли се уопште молиш?» - «Да, молим се!» - «Како се то молиш?» А она ми каже: «Па ево како се молим: кад метем под, молим Бога: Боже, очисти прљавштину из моје душе као што ја чистим ову прљавштину из куће, и нека Ти се моја душа свиди, као што се мени свиђа чиста кућа. А кад перем веш, опет кажем: Господе, спери зло с моје душе, нека буде чиста као што је чиста ова кошуља. И тако говорим у свему, шта год да радим. Да ли је добро да то чиним?» - «Живи тако целог свог живота!» То је непрестана молитва ума. Односно, у свим околностима, кад човек нешто чини, треба да види Божије присуство и да ради свој посао, јер може да га ради. Али обављаш спољашњи потребан посао, твој ум одржава везу с нечим другим – он је позван на присуство Бога Који је свуда. Тада ум више није радознао, он више не жели да види нешто друго, зато што је све време заузет светим и узвишеним, духовним стварима, а све остало га чини равнодушним. С протосинђелом Петронијем (Тенасеом) разговарао је Виржилиу Георге Familia Ortodoxă. 2011. № 26 [1] Мт. 5, 37. [2] Уп.: Мт. 5, 48; 1 Петр. 1, 16. [3] В.: Мт. 16, 26. [4] Уп.: Откр. 1, 8. [5] 1 Сол. 5, 17. [6] В.: Откр. 18, 2; 19, 2. [7] Јеросхимонах Пајсије (Олару) био је највећи румунски духовник, духовни отац потоњег старца Клеопе и мноштва других познатих румунских стараца, јерарха и простог народа. О њему в.: http://www.pravoslavie.ru/put/39264.htm. извор

Божанско порекло књига Светог писма доказује се чињеницом да сами пророци и апостоли који су писали ове књиге кажу да су то чинили под инспирацијом Духа Божјег; а да је Дух Божји деловао у њима и просветио их, доказали су својим чудима и пророчанствима. Колико год да су ови докази истинити и снажни, они очигледно нису довољни за нас; људи који су живели у то време могли су бити потпуно задовољни њима - они који су лично познавали пророке и апостоле, који су видели чуда и чули пророчанства. Како можемо бити сигурни у божанско порекло књига Светог Писма - ми који не познајемо лично пророке и апостоле, нисмо видели њихова чуда, нисмо чули њихова пророчанства? Можемо бити сигурни у божанско порекло књига Светог Писма јер у њему постоје несумњиви знаци да је то учење Божије, а не људско; сам човек, ма колико био интелигентан и образован, никада неће написати оно што је садржано у Светом Писму. Који су тачно ти знаци? То су висина и чистота учења садржаног у Светом Писму и моћна сила коју оно врши на срца људи. Дакле, највише учење је садржано у Светом Писму. У њему су откривене такве истине које човеку никада нису ни пале на памет, које су, међутим, неопходне нашем духу као храна нашем телу, као светлост нашим очима. Схватајући да ми сами никада не бисмо открили те истине, ми истовремено исповедамо да не бисмо могли живети без њих - наш дух се њима храни и просвећује. У Светом Писму су решена таква питања која су најузвишенији умови покушавали да реше и, међутим, нису решили, а која су сада постала толико јасна свима да их мала деца лако разумеју, мудри су њима потпуно задовољни, а бунтовни умови ћуте пред њима. Како су пророци и апостоли могли да реше питања која нико није решио? Како су могли да открију истине на које нико никада није помислио? Очигледно је да их је Свети Дух инспирисао и водио у сваку истину. Истина, много тога у Светом писму нам је до данас остало несхватљиво. Али тако и треба да буде. Свето писмо говори о Богу, Кога никада не можемо у потпуности схватити, Који је Биће нама несхватљиво. Дакле, несхватљиво у Светом писму служи као нова потврда чињенице да је то божанско учење. Ако Свето писмо није написано инспирацијом Духа Божијег, како би онда људи могли да измисле оно што је изван њиховог разумевања? Али није само ум човеков уздигнут и обасјан Светим писмом – оно уздиже и очишћује целу његову душу. Дакле, Свето писмо садржи најчистије учење; оно је сребро у топионици, пречишћено од земље, претопљено седам пута. Сва његова правила су света, сви његови мотиви су чисти. Онај ко живи по правилима Светог писма, поступајући по његовим инспирацијама – у правом смислу је божански човек, потпуно другачији од људи овог доба, човек у правом смислу чист, небески, без икакве прљавштине или порока; он као да више није само човек, већ и Анђео у телу, боголик. Постоји много добрих правила у књигама које су писали људи, али сва та правила заударају људском слабошћу. Дакле, очигледно је да је човек до њих дошао сопственим разумом и искуством. Али правила Светог писма нису нимало таква – она су очигледно виша од захтева разума и феномена искуства. Тако савршеног човека каквим га Свето писмо чини никада није било на земљи; и људски разум не може чак ни захтевати од човека то савршенство које му Свето писмо прописује. И зато је било људи који су говорили да је тешко, чак и немогуће, живети како Свето писмо учи; али није било и не може бити особе која би рекла да правила Светог писма нису добра, да су штетна. Тешко је, веома тешко, живети по правилима Светог писма; али би било добро, било би дивно када би сви људи живели по његовим правилима: то је став здравог разума о правилима Светог писма. Одакле су дошла та правила, када су виша од захтева разума и феномена искуства? Како би их човек могао себи прописати, када их не може испунити без посебне помоћи Божије? Несумњиво је да су та правила пророцима и апостолима инспирисана Светим Духом, Који је најчистији Ум, Мудрост изнад искуства, животворни Дух. Будући узвишено по свом садржају, Свето писмо је моћно и по својој снази. Дакле, Свето писмо има изванредну моћ над срцима људи: реч Божија је жива и делотворна, и оштрија од сваког мача двосеклог, продире чак до раздвајања душе и духа (Јевр. 4:12). Јеврејски првосвештеници и фарисеји једном послаше своје слуге Исусу Христу да га узму и доведу к њима. Они отидоше и вратише се без Исуса Христа. „Зашто га дакле не доведосте?“ упиташе они који их послаше. Слуге одговорише: Никада ниједан човек није говорио као овај човек (Јн. 7:46). Оно што су првосвештеници говорили о учењу Исуса Христа, исто се мора рећи и за целокупно Свето Писмо: ниједно учење не делује на човека тако живо и снажно као ово. Читајући га, чујете да не говори човек, већ Бог: човек не може говорити као што оно говори. И зато, онај ко чита или слуша Свето Писмо у једноставности свог срца, без предрасуда, не може а да се не верује у њега. У Светом Писму сија таква светлост да не може а да се не види, у њему дише таква топлина да не може а да се не осети. Мудраци овога света расправљају, и њихови аргументи нису увек убедљиви; пророци и апостоли једноставно говоре, и човек не може а да не поверује у њихове речи. Одакле долази тако дивна, моћна сила у пророцима и апостолима? Без сумње, од Светог Духа, Који је говорио њиховим уснама и водио њихово перо. Дакле, читајте Свето Писмо и тада ћете се, без спољашњих доказа, уверити да оно садржи божанско учење: уверићете се висином његових истина и чистотом његових правила, уверићете се његовом изванредном и моћном силом. Апостол Тома је посумњао, захтевајући за себе очигледан доказ да је Исус Христос заиста васкрсао; није грех ни за нас, ако тражимо сва могућа средства да се уверимо у божанство Светог Писма, само кад бисмо имали чисту и чврсту жељу да сазнамо истину и да се у њу уверимо. Имајте само жељу да се уверите у истину, а Бог увек има средства за то. Амин. протојереј Родион Путјатин извор

Широм Србије су 7. и 8. јула регистроване стотине пожара, а неки подаци кажу да их је и више од 600. Према првим информацијама, страдалих нема, али има повређених. Најугроженија су подручја око Прокупља, Куршумлије, Житорађе, Блаца, али и Бора, Зајечара и Крагујевца, па је у овим општинама проглашена и ванредна ситуација. Нека села пламен је у потпуности прогутао, велики број људи остао је без домова, а још је више оних којима су изгореле штале, њиве, воћњаци. Материјална штета је огромна, а у санирању последица и спречавању даљег ширења ватрене стихије неопходна је ПОМОЋ свих нас. Студенти готово свих државних универзитета већ су на терену и активно помажу у гашењу пожара, а помоћ се прикупља у зградама појединих факултета. Шта можете урадити ако желите да волонтирате Заинтересовани волонтери могу се јавити: – Штабу за ванредне ситуације општине Куршумлија на број 027/381-383 – Ситуационом центру општине Житорађа на 027/8362-550 – Волонтери за рад у Блацу, на телефон 064/284-0624 – За Прокупље, контактирајте 060/345-2151 Најпотребнији су: – Возила за превоз људи и воде – Искусни волонтери обучени за рад у подручјима захваћеним пожаром – Пољопривредници са прскалицама – Добровољци за различите оперативне послове Шта ако желите да донирате? Просторије Црвеног крста у Куршумлији отворене су 24 часа сваког дана за донације. Број телефона је 060/160-6860 У Прокупљу, донације се прикупљају у мобиленду, а број телефона за контакт је 061/612-6080 Ако сте из Ниша, донације у новцу или роби можете однети на Филозофски факултет у овом граду. Београђани своје донације могу оставити у просторијама Института Силос, на адреси Др Суботића 15, где ће донације преузимати студенти Медицинског и Стоматолошког факултета Универзитета у Београду. Такође, током данашњег дана ће на више локација у граду бити организоване сакупљање донација. Збор грађана Вождовца ће у данас, у среду 9.7, у периоду од 17 до 21 час прикупљати донације на следећим локацијама: – плато испред Саобраћајног факултета – плато испред Бањичке пијаце – Факултет Ветеринарске медицине – Испред Макси маркета код Хотела Србија Студенти Универзитета у Новом Саду такође прикупљају донације које можете однети у просторије Филозофског Факултета у овом граду. Шта је најпотребније Ако можете и желите да донирате, на поменуте локације донесите: – флаширану воду – конзервирану храну – основне животне намирнице – средства за хигијену – постељину и ћебад – опрему за гашење пожара – алат за сечење растиња и шуме (секире, тестерице…) – заштитне рукавице, маске, одећа отпорна на високе температуре – прва помоћ – гас-маске https://zelenaucionica.com/u-srbiji-bukte-pozari-evo-kako-mozete-pomoci-i-gde-se-sve-studenti-i-zborovi-danas-prikupljaju-donacije/

Награда „Ученик генерације“ има вишедеценијску традицију. Ова ласкава титула додељивана је и у бившој СФРЈ. Не знам каква је била процедура осамдесетих година прошлог века, мада верујем да је слична актуелној. Данас постоје прописи за доделу диплома „Вук Караџић“ и „Доситеј Обрадовић“ које је установило ресорно Министарство, али одлуку о томе ко ће бити ученик генерације доносе наставници руководећи се критеријумима које одређује Статут школе. Неке школе фаворизују петице и постигнућа на такмичењима, док је другима важније да је ученик, поред одличних резултата, редовно учествовао у различитим ваннаставним активностима. Прилично често се дешавало, и још увек се дешава, да избор Ученика генерације постаје полигон за испољавања личних сујета и амбиција не само родитеља, већ и просветних радника, тако да није лако носити ову ласкаву титулу, посебно осетљивијој деци јер увек има оних, било да су у питању њихови вршњаци или одрасли, који мисле или јавно говоре да је ђак генерације требало да буде неко други. По мени, било би делотворније, из много разлога, увести титулу „Друг или Другарица генерације“ коју би понео неко ко је био солидаран, саосећајан, увек спреман да помогне – неко ко је допринео бољој атмосфери у одељењу и целој школи. Одлуку би доносили ученици. Мислим да би то био добар мотив за враћање правих вредности. Ако је неко ђак генерације, то му неће донети додатне поене за упис у средњу школу или на факултет, нити би их добио ни друг/арица генерације. Све у свему, верујем да би се ова друга титула понела са много мање терета и више радости. Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика из Бора https://zelenaucionica.com/kako-se-dodeljuje-laskava-titula-djaka-generacije-u-nekim-skolama-vazne-su-samo-ocene-i-nagrade-u-drugim-nesto-vise-od-toga/

Ево једног искуства верујуће хришћанке која је свесна својих психолошких немоћи и покушава храбро да ради на себи. У овом психолошком (душевном) раду на себи дошла је до веома значајних увида (закључака) и о духовном животу између осталог. * Недавно сам прочитала текст на православном порталу са речима намесника свето Успењског Псково-Печерског манастира, архимандрита Тихона (садашњег митрополита Тихона Шевкунова): „Карактеристична црта савременог аскетизма је трпљење. Оно је одувек било потребно, али су раније више трпели околности, а сада више трпе себе саме.“ Слажем се са оцем Тихоном – истрпети себе је уопште говорећи, најтежи, понекада практично немогући задатак. Ја понекада јако нервирам себе. Ја тако желим да у сопственим очима будем успешна, предивна, добра, пуна љубави. Међутим, потребно је да само погледам на себе непристрасно, без илузија – и тада почиње. Ужас и одвратност према ономе каква сам ја заправо. Покушавам да одговарам свом идеалу, али ми не полази за руком. И тада желим да побегнем од себе и јако жалим што је тако нешто немогуће. Највећи проблем савремених људи је у томе да ми у сујети свакодневице не успевамо да постанемо свесни какви смо ми сами, да схватимо наше реалне снаге и могућности. Човек се данас налази под толиким теретом обавеза, захтева, да он већ не осећа чијим животом заправо живи. Јако важан и сложен тренутак у самопознању представља храброст да прихватиш себе онаквим каквим јеси, не заустављајући се притом на путу ка Богу. Јер то је, верујем, смирење? Чини ми се да јединствени разлог због кога је могуће смирити се са својом ништавношћу – љубав Божија према мени лично. Ова љубав превазилази сваки разум, несхватљива је и невероватна. Господ ме види онаквом каква јесам, Он ме познаје боље од свих. Бог види колико сам ја далеко од Његовог образа и притом се не окреће од мене, не оставља ме, већ ме воли као и раније. Мислим да је јако важан део духовног живота – стећи истинску љубав према себи: као према икони Божијој, јединственој и непоновљивој. извор

Ово је, сигурно, најчешће питање које људи у Цркви постављају. Вјерници имају жељу да своје ближње, на неки начин, подстакну да и они постану активни учесници. Та жеља је за сваку похвалу али начин на који се то ради је у 99% случајева погрешан. Постоји она изрека: „Ако је јадан у кући побожан, остали су мученици.” Овдје се алудира на то да остали чланови страдају управо од тог побожног. Нажалост, ово је врло честа појава. Човјек вјерник склон је да критикује своје ближње који нису вјерници па чак и да их осуђује. Затим, кад им проповједа вјеру, обично почиње од најтежих и најкомпликиванијих ствари. Овај старац рекао ово, онај оно, онај учинио то чудо... Све је то тврд залогај за почетника. Онда наводи нека правила која ни сам не испуњава. Пости строго, читај молитве сатима... Умјесто да Бога представи као Оца који нас чека раширених руку, углавном Га представља као некога до кога се долази испуњавњем некаквих строгих правила. Чести су случајеви да се скупе ти побожни људи и онда поведу своје приче. Који владика како служи, који поп не ваља, који монах је какав, шта се ради у којем манастиру, ово ваља, ово не ваља... Кад све то слуша човјек који понекад и пожели да буде вјерник вјероватно пожели да више никада не пожели. Нажалост, побожни људи имају потребу да се издвајају од других људи. Да ли облачењем, понашањем, причом, наглашавањем својих подвига... све то другим људима изгледа чудно и они мисле ако уђу у вјеру да морају постати такви. Но, оно што је најгоре јесте то што су побожни људи углавном смркнити, натмурени, забринути, увијек у неким тешким темама, вазда се они боре против зла... без икакве радости. Безбројни су прмјери како људи вјерници својим понашањем доприносе да њихови ближњи не постану вјерници. Господ је то строго осудио када је рекао да ће тешко бити онима који стоје на вратима, сами не улазе а ни друге не пуштају. НО, ШТА ЈЕ РЈЕШЕЊЕ!? Господ нас позива да се свјетли свјетлост наша пред људим и да људи видећи наша добра дјела прославе Оца који је на небесима. У томе је сва суштина. Хришћанин мора да свјетли свијету. Не својим причама, правилима и слично. Својим дјелим да свјетли. Да, кад га људи виде, пожеле да и они буду такви. Да виде на њему плодове вјере: радост, наду, љубав. Да га виде како ужива у посту а не како намеће правила поста и прича како је то тешко. Да га виде како се из храма враћа радостан и срећан а не горд или огорчен. Да га виде како својим поступцима свједочи да он заиста живи молитвом и вјером. Да чини само добра дјела. Сад смо, у недељу, читали Јеванђеље на Литургији када Господ каже апостолима да иду за њим и Он ће их начинити ловцима људи. То је то! Није им рекао да иду међу људе и да их гњаве него да иду за Њим. Е, кад су апостоли кренули за Христом онда су добили дар да привуку и друге. Тако и ми данас. Да идемо за Господом, да идемо свим срцем. Кад тако поступимо онда ће Бог наћи начина на наше ближње кроз нас призове себи. И да, не заборавите да нам отац Јустин говори да се човјеку приступа на голубијим ногама, тако њежно и тако опрезно. Кратко и јасно: Немој да будеш чудак који вјеру представља као неко страшило. Ти иди свим срцем за Христом, иди и тако се владај, тако живи... у сваком тренутку да будеш неко ко својим дјелима свједочи вјеру са радошћу. Када те људи виде да једноставно пожеле да пију воду са Извора са којег и ти пијеш и да у томе нађу радост и утјеху за све. о.Бојан Крстановић https://www.facebook.com/bojan.krstanovic.2025

Депресија је сплет више осећања, то је стање жалости, туговања, незадовољства, а најпре је негативан став о себи, свету и будућности. Потиштеност и повлачење у себе су редовни симптоми. За то стање одговорни смо ми сами, на начин на који смо одговорни и за настанак својих емоција. Где је наша одговорност у свему томе? Најпре у мислима које су покретачи депресивности. То су мисли о сопственој неадекватности, стравичности услед немања онога што сматрамо неопходним и ужасавању стварима онаквим какве су. Самоокривљавање Константно самоокривљивање је сигуран пут у депресију. Мисли попут погрешио сам, згрешио сам, ненамерно сам повредио другога јесу здраве и људске у реалним ситуацијама и ако им не би следиле мисли попут не би требало да грешим и радим лоше ствари, требало би да сам непогрешив и савршен. Високи захтеви себи постављени у вези са својом погрешивошћу, односно непогрешивошћу онемогућавају праштања грешке. И зато ће на крају овог низа депресивних мисли бити закључак ја сам лоша особа и заслушујем казну. Ток мисли самоокривљавања: погрешио сам (а) никада не смем урадити нешто лоше (пошто сам ипак урадио) ја сам лош и зато заслужујем казну Самосажаљевање Иако самосажаљевање делује квалитативно другачије од самоокривјавања има исту завршницу – депресију. Мисао којом самосажаљевање угавном почиње је онемогућавају ми да буде по мом, што у неким ситуацијама и јесте истина, али када говоримо о депресији, ову мисао прати и ја морам имати оно што ми треба или што мислим да ми је потребно. Ако то ипак не добијем биће ужасно. Ужасавање поводом неиспуњеног морања призваће и темељну мисао самосажаљевања јадан ја. Ток мисли самосажаљевања: спречавају ме да буде како ја мислим, верујем и осећам да треба (а) ја морам имати оно што мислим да ми је потребно (пошто то ипак није испуњено) ужасно је што то немам – јадан ја Сажаљевање других Било би заиста лепо када лоше ствари не би постојале, или када би се макар дешавале по заслузи, али то у реалности ипак није тако. Зато ће депресивност почети да се развија око мисли да лоше ствари не смеју да се дешавају другима када то не заслужују. Пошто се то ипак догађа свет је једно грозно место када допушта да се такве ствари дешавају. Ако је свет грозан онда и не постоји нека могућност за срећу, задовољство и испуњеност. Само је депресија становник таквог света. Ток мисли сажаљевања других: људима се дешавају лоше ствари људима се не смеју дешавати лоше ствари ако то нису заслужили – људи морају живети како заслужују ужасно је што се лоше ствари дешавају добрим људима – свет је једно грозно место Депресивност настаје када неки егзистенцијални захтеви нису испуњени. Што је више морања у животу, већа је могућност за депресију. Неиспуњено морање рађа озлојеђеност, стравничност и ужасност. Нека морања заиста постоје у животу и она се углавном односе на задовољење потреба без којих нема живота (мора да се спава, да се једе, пије, мора се радити да би се све то обезбедило…). Морања која се односе на квалитет живота а без којих се може живети (поштење, доброта, љубав, истина…) су она која праве проблем. С једне стране, потребно је одрећи се морања, а са друге повећати своју толеранцију на фрустрацију – да не мора све бити како ја мислим, осећам и желим. Све те мисли у форми морања и ужаса несвесне су, углавном се не чују, зато их је неопходно најпре чути, освестити. ,,Хватање” својих мисли, промена уверења о себи, другима и свету је лек за депресију. Туговање над собом, својом и судбином човечанства, кривљење себе за то, све су то одлике депресије. Немогуће је решити се депресије без сусрета са баш тим мислима и осећањима, уверењима освету и човеку. Наравно, да читање овог текста и евентуална примена овог кратког ,,рецепта” неће решити проблем депресивности, за то је потребан континуирани рад. Аутор : Филип Стојковић извор

Године 313., у граду Медиоланум (данашњи Милано, Италија), римски цар Константин Велики објавио је едикт којим је признато хришћанство. Људи који су до тог тренутка сматрани ван закона, добили су право да слободно исповиједају своју вјеру. Црква је изашла из катакомби – и започела један од најневјероватнијих периода у својој историји. Наравно, свијест човјека, а још више цјелокупног друштва, не може се промијенити објавом једног, па и најважнијег документа. За то су потребне године и вијекови непрекидног рада. А он је започео управо тада, 313. године, под царем Константином. Шта се тако драматично промијенило у животу хришћана? Који су догађаји и процеси били директне или индиректне посљедице Миланског едикта? Шта је главна вриједност овог документа са становишта историје и савремене културе? Како је било прије Миланског едикта?: Од краја 1. вијека, хришћани су били прогањани на територији Римског царства, због своје вјере. Зашто? Рим је био толерантан према свим религијама, могло се вјеровати у било шта, али под једним условом: потребно је благовремено одати почаст римским боговима. Хришћани су одбили да им одају почаст, нису учествовали у државним вјерским празницима, нису признавали култ цара (у римској традицији цар је могао да постане бог послије смрти). Тако су они, остајући људи који највише поштују законе, са становишта римских власти, представљали опасност по државу. Хришћанство је забрањено. У периоду од 303. до 305.године, током владавине цара Диоклецијана, одвијали су се најобимнији и најсуровији прогони. Не само свештенослужитељи, већ и мирјани, не само „пуки смртници“, већ и римски грађани, а међу њима има и много знаменитих људи, претрпјели у ово вријеме мученичку смрт због своје вјере. Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт 313. године легализовао је положај хришћана, изједначио њихову вјеру у правима са другим религијама. Престали су прогони великих размјера, хришћани више нису требали да се крију у катакомбама. Црква је имала прилику да отворено гради цркве и поврати имовину одузету током прогона. Ако је нечије имање имало новог власника, добио би надокнаду из царске благајне. Дванаест година након најаве едикта, 325. године, цар Константин је сазвао Први васељенски сабор, гдје су дефинисани основни догмати хришћанства. На Сабор су позвани пастири и епископи који су прошли гоњења. Како је било прије Миланског едикта?: Између мушкараца и жена у предхришћанском друштву није постојала не само једнакост – нису постојали ни идеолошки предуслови за то. Само мушкарци су имали право да учествују у политичком животу и вјерским сабрањима, само су мушкарци имали право гласа, само су мушкарци имали право да покрену развод у породици. Поред тога, психолошки у друштву мушко невјерство није сматрано преступом, док је за жену завршавало срамотом. Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт помогао је ширењу новог система вриједности. Унутар хришћанске заједнице и мушкарци и жене били су равноправни чланови Цркве, јер су сви једнаки пред Богом. Невјерство је подједнако оштро осуђивано и код мушких и од женске стране. Постепено, под утицајем хришћанства, формирао се поглед на свијет у којем је постало могуће потпуно изједначити права мушкараца и жена. Како је било прије Миланског едикта? Смртна казна распећем била је намијењена најзлогласнијим лоповима, пљачкашима и подстрекачима. Римски грађани нису били осуђиваи на њу – имали су право на „часну“ смрт од мача, а распетог је друштво презирало. Типична карикатура првих вијекова хришћанске историје је човјек прикован за крст са магарчевом главом. Јавно цртање крста већ је било само по себи подвиг и заправо је значило подвргавање прогону. Како је било послије Миланског едикта?: Крст је, од инструмента срамне егзекуције, свуда постао симбол Васкрсења Христовоги побједе живота над смрћу. Укинута је смртна казна распећем. Након што је света царица Јелена пронашла Свети животворни Крст Господњи у Јерусалиму, његово поштовање се брзо проширило по хришћанским заједницама. Како је било прије Миланског едикта? Током година прогона, хришћани су се навикли да крију своје мошти, кришом чувајући мошти мученика. Римске власти, знајући за особеност хришћана да евхаристију славе на моштима, често су их уништавале како светиња не би ишла у заједницу. Ништа се није знало о положају многих моштију до 4. вијека. Дакле, Јерусалим, уништен до темеља, није сачувао трагове Голготе, Светог гроба или других мјеста и светиња значајних за хришћане. Како је било послије Миланског едикта?: Неколико година након објављивања едикта, царица Јелена је ходочастила у Свету земљу, што је резултовало пронласком Светог животворног крста и бројних других важних светиња. Истовремено је утврђена локација Голготе. Заправо, Јелена је успоставила традицију ходочашћа у ново „пронађена“ света мјеста и поштовање светиња постало је отворено. Како је било прије Миланског едикта? Док се црквени живот одвијао у катакомбама, друштвено напредне хришћанске вриједности – на примјер, заповијест да се воле непријатељи, опрашта преступнику и једнакост пред Богом за људе свих националности – нису имале широк утицај на јавну свијест. У Римском царству практично није било опсежног мисионарског рада. Проповијед хришћанства практично није ишла изван царства (са изузетком, можда, мисије апостола Томе у 1. вијеку). Како је било послије Миланског едикта?:Милански едикт омогућио је развој мисионарског рада. Хришћанска проповијед је почела отворено да се чује широм свијета. Ширењем новог учења и поруке Васкрсења Христовог, цијело Римско царство је преображено. Послије тога, хришћанска мисија је отишла далеко изван својих граница и трансформисала многе нације и државе. Милански едикт је постао заиста судбоносан не само за хришћане, већ и за цио свијет. Довољно је рећи да најважније гране нашег савременог живота – на примјер, напредна наука, савремени правни систем – никада не би достигле ниво развоја који је постао могућ у нашој хришћанској цивилизацији. Аутори: Тимофеј Китнис, Ала Митрофанова Извор: фома.ру