Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Замислите расејаног таксисту или возача метроа, одсутног доктора или службеника, расејаног учитеља или клијента који не може да повеже „две речи“. Расејаност у молитви и богослужењу је неприхватљива. Православна аскеза развила је правила за „сабрање ума“, или пажљиву молитву. Светитељи су се својим подвигом трудили да их оживе. Штавише, пажња је посвећена не само кућној молитви, већ и заједничком богослужењу. Како се може молити на Литургији или на свеноћном бдењу тако да Богу буде угодно и души на добро? Погледајмо ближе један важан савет Новомученика – свенародно певање! Проучавајући њихову заоставштину, писма, проповеди, читајући житија, често примећујемо да су епископи-новомученици настојали да „оживе“ црквене службе код обичних парохијана. Зачудо, управо су Новомученици оживели данас живу традицију свенародног певања „Оче наш“, „Символа вере“ и „Богородице Богородице, радуј се“. Андроник Пермски је у својим писмима говорио о незнању и расејаности парохијана на служби: размењују погледе, гледају једни друге, одсутно одмахују главом. Његова „Писма епископа свештеницима“ дају упутства о „лепоти и реду“ богослужења. Он пише: „Неопходно је поставити правило, укључити у богослужење и сам верни народ, како у читање тако и у певање. Још боље, певање треба поделити. Ово ће, наравно, у први мах бити тешко, јер ће се, пре свега, они који се моле, по навици, стидети да певају, и биће збуњени. Али све се научи и на све се навикне. Тако је и у овом светом делу. Народ веома воли опште певање, о чему сведоче сви случајеви његовог успостављања. О. Кирил (Смирнову) је постепено почео да уводи певање у целу цркву. Штавише, кренуо је од саборне цркве и од прве Литургије на новом амвону. „Чим се Владика скинуо и, у одежди, са штапом у рукама, изашао на амвон, дајући заједнички благослов, он се окренуо присутнима са предлогом да се отпева тропар славе ‟Радуј се, Пресвета Богородице“. Очигледно, овај тропар је био познат неколицини, због чега су само ретки учествовали у певању. Тада га је Владика, приметивши да није добро не знати тропар празника, јасно и артикулисано прочитао неколико пута, претходно објаснивши његов садржај, а затим се узастопно понудио да га отпева пет пута. Последњи пут је већина поклоника учествовала у певању“. Таквих новина било је у многим епархијама, у многим црквама и, наравно, било је и противника. Почетком 20. века у штампи се развила огромна полемика: да ли у храму певају само професионалци или да се тежи народном певању. Бењамин (Воскресенски) је у овој полемици рекао да се у неком удаљеном сеоском храму, дешава да чујете мелодију која одаје такву снагу осећања коју не може заменити ниједна друга модерна мелодија нашег времена. Треба напоменути да су се новомученици борили за духовни препород у храму, за пажњу на служби, за молитвени дух, који је немогуће стећи када само слушаш, а не певаш Богу. О. Лев (Јегоров), један од вођа братства Александра Невског, указао је да су циљеви братства били оживљавање црквеног богослужења и реформа црквеног појања. Братство је популарисало „лежерно певање“ да би „народ лако могао да пева са нама“. О. Василиј (Зеленцов), епископ прилучки, научио је паству да се моли тако да не примећује никога и ништа током молитве, увео је народно певање на богослужењима, одржавао духовне беседе недељом. О. Петар (Зверев) је подстицао народно певање на служби. Позвао је да се то уведе у све цркве епархије. Када цели храм пева Богу, ствара се посебан молитвени простор, духовно расположење које уводи у анђеоски свет. Они који певају се зову анђели, јер славе Бога. Новомученици су се трудили да цео храм буде као Небо . Није изненађујуће што душа после оваквих служби постаје пријемчивија за духовне ствари. О. Владимир (Богојавленски), после акатиста са народним певањем, благословио је да се организују разговори са паством на различите верске и моралне теме. На крају разговора свима су подељене брошуре . Веза између духовног певања и духовног васпитања може се пратити и у деловању о. Кирила (Смирнов). Увео је народно певање на богослужењима и ванлитургијске катихетске разговоре. Духовна чеда су приметила да се ускоро општенародно певање у хармонији могло упоредити са хорским, али је по духовном утицају на верни народ било много боље од њега. Парохијани су, напуштајући храм после такве службе, узвикивали: „Господе! Каквог смо се архипастира удостојили да имамо. Дај Боже да што дуже поживи међу нама.“ Сама литургија носи катихетску снагу. Прожета је нитима догмата. Сва вера се открива у служби. Немогуће је да народ буде спољни посматрач сакрамента вере. О. Андроник је рекао да богослужење треба да носи просветитељску мисију. Зато је неопходно да верни народ познаје и разуме напеве и текстове. Свако богослужење, сам његов чин, све његове молитве и химне су творевина богомудрих људи који су свој живот провели у молитви и духовном подвигу, угађајући Господу и улажући у ове творевине своју благочестиву и богоугодну душу. А у исто време и сам Дух Божији силази у душе оних који се моле на овај начин. Што се тиче литургијске праксе са увођењем народног певања, о. Андроник је саветовао свештенике да започну са добро познатим молитвама и заврше са њима, тако да су целу службу вршили сами парохијани. И управо је то омогућило верницима да буду „једна уста и једно срце“. Тако ће јавно певање створити општу концентрацију у молитви. Тада ће се народ ближе упознати са значењем црквених песама и природно ће памтити саме молитве, певајући их за другима. И какво се онда надахнуће ствара у свима онима који се моле! Заиста, они неће хтети ни да изађу из храма, у коме су тако певали о чудесном Богу у Светима. јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/kako-prevazitshi-rasejanost-tokom-bogosluzhenja-saveti-novomuchenika
  2. Важно је да човек осети да је у праву. Тада је убедљив, занимљив и искрен. Истовремено, одсуство таквог осећаја често је узрок неизвесности. Међутим, постоји и друга страна. И она се одликује приличном количином ружноће. Свест о сопственој исправности, у човека улива, поред самопоуздања, осећај супериорности и надмености. Онај ко је у праву често себи дозвољава грубост, суров је, циничан и немилосрдан. Погледајмо мало боље наше грехе, непристојна и лоша дела. Због којих вас највише мучи савест? Који се завршио најдраматичнијим сукобима? Шта је изазвало дубоко негодовање, свађу, па чак и непријатељство? Одговор је - оно што смо радили када смо били потпуно сигурни да смо у праву. Осећај исправности развезује руке, оправдава грех. Стога се према њему мора поступати са истим опрезом као и према сваком другом осећању, схватајући да ни најбоље у нама није страно изопачености. И овај опрез не треба да почне у току спора или сукоба. Прекасно је да га се сетимо у жару свађе или расправе. Да нам осећај да смо у праву не би покварио живот, ни нама ни нашим ближњима, требало би бар да научимо да говоримо истину без наношења повреде ближњима и себи. Почнимо са чињеницом да није свака истина заправо истинита. Истина у свом најчистијем облику је увек иста – то је истина Божија. На свету нема мање људских истина него што има људи. Очигледно, свако верује у своју истину и у том погледу је потпуно искрен према себи. Међутим, подједнако је очигледно да једна лична истина остаје истинита само за оне који у њу верују. Шта ме брига за туђу истину кад имам своју? Отуда и правило: запамтите да је оно што сматрам истинитим - моја, да тако кажем, лична истина. Можда је то заиста истина, барем у мојим очима. Али без обзира на то, моја лична истина по правилу није потребна и није интересантна мом ближњем. Па зашто је рећи? Ако некога занима наша истина, није грех причати о томе, али ако нико не пита, онда је сасвим непотребно изнети је. Међутим, често се једноставна људска истина покаже објективном. Да ли то значи да се мора изговорити? Па, можда је то оно што вам је потребно. Али пре тога, биће корисно да проверите своју истинољубивост. Дакле, ко хоће да каже истину другоме, мора и сам да буде истинољубив. Да бисмо то схватили, запитајмо се да ли нам се свиђа да критикујемо људе поред којих се искрено осећамо добро? Или оне које волимо? На пример, изузетно ми је тешко да замислим нормалног мужа који критикује своју вољену жену. Или, није ми лако да замислим критику међу пријатељима. Хоће ли се нормални родитељи критички односити према свом детету? Наравно, нико није без порока. Али недостаци супружника у нормалним породицама су прекривени љубављу, лоша дела деце се исправљају образовањем, а за пријатељство је сасвим нормално прихватити човека онаквог какав јесте. Критика је увек помешана са страшћу. Стога би исправније било жељу за критиком назвати жељом да се говоре непријатне ствари, јер истина може бити злонамерна, а правда немилосрдна. На крају крајева, за злу, окрутну особу много је згодније да се послужи истином, јер она његовој критици даје призвук објективности и оправдава га у сопственим очима. Да ли неко још увек види себе као да има морално право да некоме каже непријатну истину? И шта сад, питате се? Да не говорите истину? Да лажете? Будете лицемер? Не, ни у ком случају. Хришћанин мора бити искрен и поштен са самим собом и у односу на себе. А у животу је потребно научити пре свега говорити истину када она може да спречи клевету, када може да заштити слабе и немоћне, да спречи подлост, спречи да се догоди неправда. Генерално увек, када је крајњи резултат истине праведност, а не самозадовољни осећај сопствене исправности. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/kako-retshi-istinu-ne-uvrediti
  3. Проблем је, као и увек, у нама самима. После напетости поста, журимо да се опустимо и уронимо у празничну атмосферу. Али, као што се често дешава, и у посту и у прекиду поста губимо осећај за меру. О баналном преједању и другим стварима не вреди говорити - штета од телесне засићености свима је јасна и без много објашњења. Овде постоји много суптилнија тачка. Празник није само посета храму, већ и сусрет са пријатељима и познаницима, што подразумева комуникацију и размену вести. И овде постоји ризик да паднете у сујету. Сујета је генерално опасна болест, тим опаснија што се не примети одмах. Да ли је лоше комуницирати са пријатељима, посебно верницима, после празничне богослужења? Наравно да не. Али и овде, на позадини општег опуштања после поста, можемо пријатељски разговор претворити у празно брбљање. Вероватно су многи после оваквих „разговора“, који су почели сасвим невино па и побожно, имали осећај празнине и досаде. Једнако, ово важи и за предпразничну вреву, када, бринући се о спољашњим манифестацијама празника, заборављамо на његову суштину. А има много таквих ствари које нам могу одвратити пажњу од јединог што је потребно. Међутим, нису они важни, већ наш унутрашњи уређаj. Уосталом, ако и поред све сујете наставимо да се сећамо Господа, ништа нас не може поколебати. Дакле, када прекидамо пост, треба да заблагодаримо Господу што је по Његовим бригама наша трпеза пуна јела, што имамо хлеб наш насушни, а можда и да га делимо са сиромашнијим од нас. Или током пријатељских разговора, ако видимо да разговор иде „у погрешном правцу“, морамо га деликатно вратити у правом смеру. И тако у свему. Сећање на Господа, трезвеност, помоћ ближњима је гаранција да нећемо изгубити везу са Њим, нећемо изгубити духовну радост коју смо добили током празничне Литургије, нећемо изгубити свој хришћански лик. митрополит Антоније Паканич https://pravlife.org
  4. На Благовести, 07. априла 2022. године у 15 часова доносимо нови ексклузивни разговор, који смо забележили са фрескописцем Јованом Атанасковићем и његовом супругом Наташом из уметничког атељеа "Цинобер 011". Ово двоје посвећених уметника годинама раде на осликавању заветног Храма српског народа - Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. Радио "Слово љубве" доноси дивну приповест о осликавању деамбулаторијума, простору Храма који се налази у најисточнијем делу цркве (иза централног олтара), а у коме су фрескописани сви Архиепископи и Патријарси српски - од Светога Саве до Патријарха Порфирија. Поред тога, уз јединствене фреске-портрете, налази се још седам посебних представа које приказују најзначајније моменте из историје Српске Православне Цркве. Наши саговорници у овом веома посебном разговору откривају како је текао рад на деамбулаторијуму, шта је све било неопходно за овај комплексни подухват, али и који то детаљи красе његове зидове. Премијера емисије на Благовести, 07. април 2022. године у 15 часова. Реприза емисије биће у суботу 09. априла од 8 часова и 30 минута, а можете је чути и преузети са наше интернет-странице непосредно по емитовању. Извор: Радио "Слово љубве"
  5. JESSY

    Како се срести са Богом?

    Много је сусрета у животу човека. Дете се радује мами, која ће доћи по њега из вртића; заљубљени младић са великим узбуђењем срца жуди за сусретом са девојком; родитељи са великом радошћу поздрављају сина, који се вратио из војске или дугог пословног пута; пословни људи имају различите пословне састанке. Али оно најважније, што се мора догодити свима и без чега све остало нема смисла, јесте сусрет са Богом. Док се то не догоди, по речима мудрог Соломона, „све је таштина и мука духа“ (Проп. 1:14). Може ли се овај сусрет догодити случајно? Из библијске приче пре Христовог рођења видимо да су се сусрета са Богом по правилу удостојили само велики праведници – Аврам, Исак, Јаков, пророци Мојсије, Исаија, Језекиљ, Јеремија, Данило и други. Али сада, као што смо сада чули из Јеванђеља, на самом почетку новозаветне историје, дешава се дуго очекивани сусрет праведног Симеона са Богомладенцем Христом (в. Лк. 2, 22-40). За разлику од старозаветних времена, када су се само ретки удостојили сусрета са Богом, после Оваплоћења сви добијају прилику да се на молитви код куће и у храму Божијем сретну са Богом, Његовом Пречистом Мајком и светитељима, када желе и теже томе. Такав сусрет је посебно близак када се са вером и срдачним покајањем причешћујемо Светим Христовим Тајнама. Када се то заиста догоди, у наша срца се настањује поверење у ближње, милост, љубав, кротост, смирење, спремност да се преступнику опрости, да се моли за њега. Ако до таквог сусрета није дошло, онда смо одмах после молитве и причешћа љути, раздражљиви, сумњичави, неповерљиви, штетни, шкрти, сладострасни итд. Први и најважнији услов на који указују сви свети оци Цркве, да би наша молитва била услишена, јесте пажња. Чак и у обичном разговору са другим људима, ако га водимо без пажње и поштовања, нећемо постићи никакав резултат. Посебно је потребна пажња у разговору са Богом. Још један важан услов је помирење са онима према којима гајимо неку врсту озлојеђености. Јер, како каже Св. Симеоне Нови Богослов, како очекивати да ће те сам Бог чути ако не чујеш свој род? А трећи услов за молитву је скрушеност и смирење срца. Човек који је самозадовољан никада се не може чути, јер је Бог прво дошао да спасе покајане грешнике. Само постављајући се на овај начин можемо очекивати сусрет са Богом у молитви и за време Причешћа. Неки од нас брзо и лако успевају да се нађу у таквом сусрету, али већина нас, због страсти и зависности, са тешком муком постиже пажњу у молитви, а ако се удостојимо сусрета са Богом, онда је он пролазан и брзо нестаје из сећања. Човек поново урања у светску сујету. Међутим, никада не треба очајавати и престати са молитвом. Да би се ископао бунар са добром водом, потребно је много тражити и радити. Исто тако, да би се срео са Богом, потребно је уложити много молитвеног труда. Праведни Симеон је поживео дуг живот и тек на његовом заласку угледао је Богомладенца. Дакле, ради сусрета са Христом, наоружаћемо се трпљењем, јер само захваљујући њему можемо се ослободити гужве која нас окружује и пронаћи прави смисао живота у служењу Богу и људима. Данас палимо свеће. Ово је добар знак и подсетник за све нас. Као што је пламен свеће уперен увис и производи светлост и топлоту, тако и наша срца треба да се запале великом љубављу према Богу и људима. Осветлите таму сујетног живота око себе благодаћу Духа Светога. Данас, захваљујући медијима, интернету, за трен ока можемо да видимо различите људе било где у свету, али када нема сусрета са Богом, онда, упркос таквим приликама, свет све више урања у мрак због ширења и легализације сваког греха и порока. Зато смо ми хришћани позвани да будемо светиљке свету по заповести Спаситељевој: „Тако нека засија светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5,16). Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/sr/content/kako-se-sresti-sa-bogom
  6. Много је сусрета у животу човека. Дете се радује мами, која ће доћи по њега из вртића; заљубљени младић са великим узбуђењем срца жуди за сусретом са девојком; родитељи са великом радошћу поздрављају сина, који се вратио из војске или дугог пословног пута; пословни људи имају различите пословне састанке. Али оно најважније, што се мора догодити свима и без чега све остало нема смисла, јесте сусрет са Богом. Док се то не догоди, по речима мудрог Соломона, „све је таштина и мука духа“ (Проп. 1:14). Може ли се овај сусрет догодити случајно? Из библијске приче пре Христовог рођења видимо да су се сусрета са Богом по правилу удостојили само велики праведници – Аврам, Исак, Јаков, пророци Мојсије, Исаија, Језекиљ, Јеремија, Данило и други. Али сада, као што смо сада чули из Јеванђеља, на самом почетку новозаветне историје, дешава се дуго очекивани сусрет праведног Симеона са Богомладенцем Христом (в. Лк. 2, 22-40). За разлику од старозаветних времена, када су се само ретки удостојили сусрета са Богом, после Оваплоћења сви добијају прилику да се на молитви код куће и у храму Божијем сретну са Богом, Његовом Пречистом Мајком и светитељима, када желе и теже томе. Такав сусрет је посебно близак када се са вером и срдачним покајањем причешћујемо Светим Христовим Тајнама. Када се то заиста догоди, у наша срца се настањује поверење у ближње, милост, љубав, кротост, смирење, спремност да се преступнику опрости, да се моли за њега. Ако до таквог сусрета није дошло, онда смо одмах после молитве и причешћа љути, раздражљиви, сумњичави, неповерљиви, штетни, шкрти, сладострасни итд. Први и најважнији услов на који указују сви свети оци Цркве, да би наша молитва била услишена, јесте пажња. Чак и у обичном разговору са другим људима, ако га водимо без пажње и поштовања, нећемо постићи никакав резултат. Посебно је потребна пажња у разговору са Богом. Још један важан услов је помирење са онима према којима гајимо неку врсту озлојеђености. Јер, како каже Св. Симеоне Нови Богослов, како очекивати да ће те сам Бог чути ако не чујеш свој род? А трећи услов за молитву је скрушеност и смирење срца. Човек који је самозадовољан никада се не може чути, јер је Бог прво дошао да спасе покајане грешнике. Само постављајући се на овај начин можемо очекивати сусрет са Богом у молитви и за време Причешћа. Неки од нас брзо и лако успевају да се нађу у таквом сусрету, али већина нас, због страсти и зависности, са тешком муком постиже пажњу у молитви, а ако се удостојимо сусрета са Богом, онда је он пролазан и брзо нестаје из сећања. Човек поново урања у светску сујету. Међутим, никада не треба очајавати и престати са молитвом. Да би се ископао бунар са добром водом, потребно је много тражити и радити. Исто тако, да би се срео са Богом, потребно је уложити много молитвеног труда. Праведни Симеон је поживео дуг живот и тек на његовом заласку угледао је Богомладенца. Дакле, ради сусрета са Христом, наоружаћемо се трпљењем, јер само захваљујући њему можемо се ослободити гужве која нас окружује и пронаћи прави смисао живота у служењу Богу и људима. Данас палимо свеће. Ово је добар знак и подсетник за све нас. Као што је пламен свеће уперен увис и производи светлост и топлоту, тако и наша срца треба да се запале великом љубављу према Богу и људима. Осветлите таму сујетног живота око себе благодаћу Духа Светога. Данас, захваљујући медијима, интернету, за трен ока можемо да видимо различите људе било где у свету, али када нема сусрета са Богом, онда, упркос таквим приликама, свет све више урања у мрак због ширења и легализације сваког греха и порока. Зато смо ми хришћани позвани да будемо светиљке свету по заповести Спаситељевој: „Тако нека засија светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5,16). Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/sr/content/kako-se-sresti-sa-bogom View full Странице
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. марта 2022. године мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, професори Православног богословског факултета и Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верних. Након богослужења патријарх Порфирије је беседио: -Браћо и сестре, служили смо акатист Пресветој Богородици и сугубо, тј. много пута, понављали смо: „Радуј се, Невесто неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста, каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто неневесна!“ како би Њеним заступништвом, Њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце, како би нам подарио мир изнутра и споља, како бисмо имали мир са собом и међусобно. Опет посебно вас подсећам и подстичем да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу да Она заступа нас и наше молитве пред Сином Њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро, као и да што пре дође до тога да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим, знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. Да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви. Сви смо створени по икони Божјој и сви смо међусобно браћа и зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом као Бог мира донесе у Украјину мир, али исто тако да донесе мир и у наша срца, да донесе мир у наш град, у нашу земљу и у читав овај регион, да ловци на појединачне, парцијалне и ко зна каве све интересе ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у потпуно неразумевање и у сукобе. Ми се молимо за мир читавог света, за све људе и молимо Пресвету Богородицу, коленопреклоно, кличући јој: „Радуј се, Невесто неневесна!“, да се и Она заједно са нама моли Сину Њеном и Богу нашем. Нека вас све Господ све благослови. Опет ћемо у петак имати акатист, а у недељу у 18 часова у овом храму недељно вечерње које се служи другачије, за нијансу, него што су то вечерње службе током дана ван Великог поста. Нека сте благословени и Пресвета Богородица да је са свима нама. Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
  8. Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била. Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења. У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.
  9. Аха , трт, да видим ко ће смети да се усуди да помисли да нешто овде напише... Мислим питање је деликатесно , јелте, мало ко замишља како ће умрети , ал ипак да се не лажемо многи од нас о томе мисле, е сад једно је како би смо ми волели а друго је како ће то бити. Мада се некад дешава да то буде и онако како бисмо то ми волели, за један случај знам и то из породице. Наиме моја баба је била богомољац и молила се да умре у исти дан кад и њен муж, што ће рећи мој деда. То се тако заиста и десило, у 24 сата су обоје умрли, после дедине сахране , баба дође кући , седне , прекрсти се попије једну љуту за покој душе деди , наслони се на астал и умре. Ја немам таких жеља, али није да не размишљам о томе. Не бих волео да лежим у кревету , на пример годинама и да умирем од неке болешчие , воло би брате ако би могло нако јуначки на ратишту да погинем. Мада често сањам како умирем тако што су ме појели Срби. 0409_feel 0912_sport Е сад како то баш Срби и зашто баш мене националисту , па размишљо сам и о томе , наиме то су неки безбожници будућих времена , оно истина јесу срби и по спољашњости би се рекло да јесу и по језику и свему, али по духу су сатанисти . Недо Бог тако нешто , ал што би рекле бабе ако је суђено нека биде... А ви , како ви замишљате крај свога земног живота, ко је вас појео?
  10. Пошто очигледно има доста заинтересованих за то, ево циљ ми је овде да разјасним неке недоумице за апсолутне почетнике. Желео би да охрабрим све који имају жељу да се тиме баве - без разлике на пол, године и све остало - да крену и не одустају. То је "рупа у систему" која стварно може да поправи живот и отвори нове могућности. Прво, да се разумемо - има пуно да се ради. Нема краљевског пута до науке. Само то не треба никога да обесхрабри. Пре свега, учење тих ствари је супер занимљиво једном кад се покренеш са нуле. И изузетно креативно. Једна од оних ствари које би радио и да те не плаћају, слично ко видео игрице... Само што ово плаћају и то добро. Колико времена треба да се научи? Као што негде рекох - тешко питање за мене пошто сам почео са тим као клинац. Осим тога, зависи шта хоћеш тачно. Два успешна програмера могу да се баве веома различитим областима које некад имају врло мало сличности. Обично се почетници интересују за "веб/интернет програмирање", што је исправно. То је област у коју можда може најбрже да се уђе и има пуно посла. Нека моја слободна процена је да за годину дана активног и дисциплинованог учења може да се дође на ниво који је "запошљив". Да се зна довољно да може неком тиму да приступи као "програмер почетник". А то није пуно - већина нас овде на форуму смо већ годинама. Значи да си почео са учењем програмирања кад си дошао на форум до сад би био доктор компјутерских наука. Мислите о томе. Како се тражи посао? Па исто као и све друго. Потражиш огласе, распиташ се. Ја знам сад одмах фирму у БГ која тражи програмера, не могу да нађу. Позвали су неког дечка из Сибира се јавио да дође... Па ти види. Осим тога, кад скупиш мало самопоуздања можеш да тражиш послове преко интернета, ту су већ могућности неограничене. Све је могуће. Не треба о томе бринути, посла има колико хоћеш. Важно је "квалификовати се за утакмицу". Фирме у принципу не траже дипломе. Важно им је шта знаш и да ли завршаваш посао. Радио сам у неколико фирми и никад ми нико није тражио диплому. У ствари, подигао сам је тек десет година након факултета кад сам се паковао за пут, једва су је нашли тамо. Како да се почне учење? Обично људи крену да траже курсеве и књиге по интернету. Погрешно. Треба ти неко ко хоће да ти помогне и одговори на почетничка питања. Није неопходно да то буде "професор" или некакав "курс" (у ствари сам помало и скептичан у вези тога, нисам сигуран да се исплати), важно је само да имаш кога да питаш кад негде станеш. Јер програмирање се не учи тако што читаш књиге или седиш и слушаш предавања. Учи се кроз примере. Значи одмах "правиш" нешто веома једноставно. Онда правиш нешто мало сложеније, па још сложеније и тако док не дођеш до нивоа који желиш. Ствар је у томе да када се прође "почетничка криза" где ти апсолутно ништа није јасно, долази се у фазу где капираш основне принципе и онда се пуно лакше напредује. Проблем је што изгледа већина људи удари у зид у самом почетку и одустане. Шта да се учи? "Рачунарска наука" обухвата пуно области у којима можеш да се "специјализујеш", нешто слично као медицина. Сви доктори знају неке заједничке "опште ствари", али да би био успешан обично се специјализујеш за нешто. С` тим што у програмирању нема "доктора опште праксе". Ево покушаћу да објасним конкретно. Значи, учи се прво неки "програмски језик" - Java, C++, C# итд. Али то није довољно. Рецимо да научиш француски језик, али да би рекао на француском нешто о историји Париза, мораш да знаш историју... Значи језик је само "алат" који се онда примењује на неку "област" коју такође треба да познајеш. Тако да у C# можеш да правиш програм за Windows који се инсталира на рачунар и ради (као нпр. Word или Excel) или можеш да правиш web сајт (као Поуке) који ради "на интернету". И то су две прилично разлите ствари. Али није тако компликовано као што можда звучи, ту исто треба само неко да ти објасни основне принципе и усмери. После иде само. Разне технологије Обично се програмер, бар у почетку, фокусира на једну групу технологија које "иду заједно". На пример, PHP и MySQL су технологије које "иду заједно". Зашто? Зато што су оба бесплатне технологије које се развијају по моделу "отвореног кода" тј. програмери широм света бесплатно "донирају" своје време и праве те ствари. Онда C#/ASP.NET/SQL Server "иду заједно". Зашто? То су све технологије које развија Microsoft и раде на Windowsu. И тако даље. Значи, када почнеш учење, одабереш једну од тих ствари и фокусираш се на то. Нема потребе учити "све одједном" или слично. Осим тога, кад се науче основни принципи у једном, после је много лакши пут да се научи друга група - јер су основни принципи исти. А програмски језици су често веома слични. Нпр. Java, C#, C++, Javascript су по синтакси веома слични тако да ако видиш само пар линија кода често је немогуће уочити било какву разлику. Ето за почетак. :)
  11. Koliko često srećete „nevidljive ljude”? U psihologiju sam se zaljubila pre tačno deset godina, kada sam kao srednješkolka bila polaznik Istrazivačke stanice Petnica. Tamo sam se upoznala sa nekim osnovama eksperimentalne psihologije, da bih se kroz studije upoznala i sa ostalim granama psihologije. Psihologija braka i porodice je bila ta koja je izazivala u meni najveće uzbuđenje i maštala sam kako ću se jednog dana isključivo time baviti. Nakon završenog fakulteta, zakucala sam na mnoga vrata, ali su se otvorila samo ona u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Već nakon nekoliko dana boravka u Selu sam shvatila da o sistemu socijalne zaštite ne znam apsolutno ništa i da na fakultetu ova, posebno osetljiva grana rada sa ljudima, uopšte nije pomenuta. Dobila sam posao u kome radim sa porodicama kojima je potrebna intenzivna podrška u krizi. Sjajno, imam posao koji se bavi porodicom, to sam oduvek želela! Ali – jer ono uvek postoji – radim sa porodicama koje su u krizi, između ostalog, jer se nalaze na socijalnoj margini. Pored svih nedaća koje su ih snašle, poput nasilja, zanemarivanja dece, alkoholizma, susrela sam se i sa ljudima koji nemaju zadovoljene osnovne ljudske potrebe. Nemaju struju, vodu, toplu garderobu, dokumente. Kao neko ko je živeo zaštićen život, školovao se i odrastao u nekom možda drugom vremenu, našla sam se u šoku. Nisam znala odakle da krenem i na koji način da pomognem, ako pomoć postoji. Kolege me često pitaju da li je moguć neki savetodavni rad sa našim komšijama, koje najčešće ne primećujemo? Savetodavni rad sa ovom „nevidljivom” grupom ljudi je veoma težak i skoro nemoguć, jer pored edukativne zapuštenosti, oni su gladni. Verujem da nikome nije do savetovanja ukoliko je gladan, ukoliko zna da ne može da dobije socijalnu pomoć, jer živi na crno u nekoj zemlji već godinama. Verujem, jer ni meni ne bi bilo do toga. Vrlo često se na društvenim mrežama pojavi akcija prikupljanja pomoći za pojedinca koji prosi, ili živi teško, a činjenica je da je takvih ljudi oko nas i više nego što mislimo. Oni su takođe topli, ljubazni, oni su roditelji koji vole i brinu o svojoj deci, ali nam izgleda kao da su deca zanemarena, jer nisu uvek čisti i ponekad prose i ne odu svaki dan u školu. Kroz iskustvo koje sam stekla sam naučila da ta deca ne vole da idu u školu, jer nailaze na izolovanje od strane vršnjaka, nemaju dovoljno lepe sveske i nove patike za početak školske godine, a kada dođu kući plačući i navodeći razloge zbog kojih su pobegli iz škole, roditelji ne umeju da ih smire, a ne mogu da obećaju da će nešto promeniti. Ne mogu, jer ne znaju način kako da zadovolje sve zahteve koje pred njih stavlja država da bi došli do neophodne pomoći. Pitanje posla je misaona imenica, jer se radi o neobrazovanom stanovništvu, koje je odraslo u isto tako teškim uslovima i miri se sa sakupljanjem sekundarnih sirovina kao izvorom prihoda. Razlog zašto pišem ovaj tekst je taj što imam potrebu da kažem ljudima da„nevidljivi ljudi“ postoje. Važno mi je da se stvori svest stanovništva da je mnogo veći procenat ljudi koji su na socijalnoj margini, nego što imamo utisak živeći zaštićene živote. Način na koji možemo da im pomognemo nije u potpunosti definisan, ali definitivno treba da krenemo svi zajedno u neku akciju koja će pomoći barem deci da se ne osećaju izolovano kao što je sada slučaj. Želela bih da apelujem na roditelje da razgovaraju sa svojom decom, da im objasne da njihovi drugari iz vrtića i škola nisu manje vredni ako ne pripadaju istom socijalnom miljeu kom oni pripadaju, jer nisu oni odgovorni za to. Važno je da i učiteljice, nastavnice, profesori i vaspitači znaju da obrate pažnju na ovu decu, jer su oni možda budući lekari i glumci, a niko nije dovoljno senzibilisan da primeti njihov talenat. Mi, socijalni radnici, radimo na osnaživanju roditeljskih kapaciteta i snaga pojedinca, ali bez pomoći zajednice nismo u mogućnosti da napravimo mali korak za čovečanstvo, a veliki za naše komšije. http://www.psihoverzum.com/koliko-cesto-srecete-nevidljve-ljude/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)
  12. Непрестана тутњава петарди, која почиње много пре Нове године и не престаје још дуго после, ствара непријатности великом броју људи. А колико се новца и труда троши на припрему за дочек. Последњих дана, па и сати пред празник, у продавницама се стварају редови за храну и пиће. Заиста нема ништа лоше у слављу, а овде не треба бити лицемер. Не вреди објашњавати неверницима или маловерницима зашто није добро јести превише и опијати се током поста. Али ни верници не заостају за осталима. Многи људи троше већину свог новца на прославу. А на шта се троше средства? На толико јела, да тешко да ће неко моћи да цени њихов укус. Нарочито другог и трећег дана (jер једноставно је немогуће одмах појести такву количину хране). А ако се узме у обзир огромна количина алкохола која се пије!.. Није ли то чудно ирационално понашање? Па ипак, многи људи славе празнике на овај начин. Некада су новогодишњи празници, макар и световни, били време комуникације са рођацима, а посластице су биле само нешто што је пратило празник. Сада се чини да невероватна количина хране и пића постаје готово сама себи циљ. Као да људи покушавају да попуне духовну празнину, да надокнаде недостатак духовне топлине свом овом засићеношћу храном. Али испада некако не баш добро. Уосталом, сви очекују нешто посебно од доласка Нове године. А у пракси, многи први дан нове године дочекају са непријатним осећајем мамурлука и спознајом да се заправо ништа није променило. Све је ово тужно, наравно. Али хајде да се подсетимо шта је суштина празника. Нарочито за нас хришћане. У ствари Нова година је само прелаз из једног временског циклуса у други. Ниjе јединствен (jер почетком септембра већ смо славили Црквену нову годину). А за православце је ово само подсећање на приближавање Божића, за који се треба припремити физички, психички и духовно. Сваки празник подразумева осећај радости, а ово је кључни тренутак. Пошто радост је заправо у нама. Само треба да њу откриjете и обавезно поделите са ближњима. И ако, уместо да трошимо огромна средства на прождрљивост и пијанство, ових дана поделимо их бар мало са онима којима недостају, то ће донети радост не само нама. И није чак ни у питању материјално богатство. Током празника, усамљеност се оштрије осећа, па вреди делити топлину душе са онима којима недостаје: са заборављеним старијим рођацима, можда са усамљеним старијим комшијама – свако од нас најбоље зна коме је његова помоћ потребна. Али свакако треба некоме помоћи. И тада ће осећај духовне празнине уз пун стомак, бити замењен истинском духовном радошћу. Митрополит Антоније (Паканич)
  13. Ћао пријатељи, Користим Самсунг Галаки А72 и покушавам да га повежем са својим Виндовс 10 рачунаром. Али проблем је у томе што када сам покушао да га повежем са рачунаром, МТП не ради како треба. Затим сам истраживао на мрежи и наишао на овај пост који је предложио ажурирање управљачког програма МТП уређаја. Моје питање је како могу да прикупим овај драјвер? Може ли неко да предложи неке идеје? Свака помоћ ће бити веома цењена.
  14. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије благоизволио је предводити свету архијерејску Литургију у храму рођења светог Јована Крститеља у Шипову на празник светог великомученика Димитрија 8. (26) новембра 2021. године. Епископу су саслуживали: игуман Јетотеј (Влајковић), протопрезвитер-ставрофор Илија Проле (Епархија бачка), Петар Миловац, Драган Шкалоња, Љубинко Аничић, Миладин Самарџић, Чедомир Арамбашић, Радослав Станковић, протопрезвитер Милош Црепуља, протонамјесник Жељко Ракита, Митар Керлец и протођакон Немања Рељић. Звучни запис беседе На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Сергије рукоположио је Душка Шобића дипломираног теолога из Шипова у чин ђакона. Послије прочитаног јеванђелског зачала Владика је бесједио о светом великомученику Димитрију којег прослављамо данас, оног Димитрија који је оставио целокупну овоземаљску славу и цара како би задобио Небеску у наручју Христа Цара. Послије заамвоне молитве извршено је освећење славског колача и жита јер је свети великомученик Димитрије заштитник и крсна слава Општине Шипово и борачке организације, а након свете Литургије извршено је освећење нових крстова за будући храм светог великомученика Димитрија у Шипову. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  15. Pored TV Pinka koji je generalno najgore što može da zrači sa TV ekrana, postoje još neke bljuvotine koje se provlače po raznim televizijama. Ceca i Anabela ušle kao gošće na Farmu. Svi na Pink!!! Peticija Pinku sutra za reprizu
  16. Постављам ово питање, иако се са њим никада као студент, хвала Богу, никада нисам сретао. Али јесам као просветни радник. Но, сада имам проблем, тачније има га моја старија ћерка, која је студент Академије струковнох студија у Београду (бивша Виша медицинска). Она је студент друге године и све досадашње испите дала је из првог пута, са, у просеку, врло добрим оценама. Међутим, један испит из прве године још увек не може да положи. Пети пут већ покушава. Није једина, велики број студената није положио тај испит и пролазност је веома ниска. Девоке су жалиле и данас полагале испит пред комисијом. Али авај, у комисији је поново главну реч водила њихова професорка која је проблематична са својим критеријумима - постави питање, испричате јој СВЕ из литературе и онда вас решета потпитањима док вас не обори. Нажалост тако је било и данас пред комисијом. Од 30+ девојака, само су две успеле да добију прелазну оцену. Ја сад питам, какве су даље правне могућности да се ове студенткиње боре? Може ли се и коме обратити у Министарству просвете, пошто је у институцији Аладемје проблем очигледно нерешив (изгледа да врана врани очи не вади - они штите своју колегиници, не студенте). Молим вас ако неко има конкретан предлог да ми појасни, како бих помогао свом детету, које већ пада у очај (а ја све то плаћам и не питајте како ми је).
  17. Текст аустралијског новинара Давида Голдмана „Ова срамотна злоупотреба холокауста мора одмах да престане“ о усташком логору Јасеновац, објављен у „Џерузалем посту“, уклоњен је захваљујући брзој и одлучној реакцији Музеја жртава геноцида, саопштено је данас из ове институције. „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја. Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава. Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава. Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“. „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину. Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“. Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године. Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање. Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић. У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа. „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст. У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму. Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима. „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић. Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције. „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће). Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске. У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја. „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић. https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html View full Странице
  18. „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја. Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава. Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава. Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“. „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину. Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“. Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године. Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање. Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић. У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа. „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст. У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму. Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима. „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић. Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције. „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће). Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске. У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја. „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић. https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html
  19. Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници. Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић. Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије. Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог. Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник општине Плашки г. Перо Дамјановић. Извор: Епархија горњокарловачка
  20. Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово 29.07.2021. - 10:13 Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“, који је разоткрио новинар Кит Кларенберг, заправо има за циљ истискивање Русије и Кине из региона и спроводи се већ осам месеци. Између осталог, циљ је и створити албанску државу на Косову на коју ће Срби пристати и малтене је заволети. Идеја о „глобалној Британији“, коју је након изласка ове државе из ЕУ прокламовао премијер Борис Џонсон своје обрисе изгледа добија и на Балкану кроз тајни пројекат британске владе под називом „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“. Разоткривен од стране истраживачког новинара Кита Кларенберга и објављен на веб порталу телевизије „Раша тудеј“, документ говори о организовању мреже појединаца, НВО, медија и политичара за повећање подршке Срба са Косова и Метохије приштинској влади – просто речено, британска влада жели да Срби прихвате косовску независност и за то су између 2020. и 2022. издвојили пет милиона фунти. Оно што пада у очи јесте решеност Вајтхола да угуши сваки отпор зацртаном циљу и за то предвиђа, како Кларенберг каже, средства слична онима која су САД користиле када су компромитовале бразилског председника Лулу да Силву – уз помоћ мреже „тројанских коња“ дискредитовати политичаре и све оне који се противе британском циљу. Британски тајни пројекат – усадити Србима мишљење да су расисти Уз то, све би требало да се одвија тајно и да изгледа спонтано – зато су за циљну групу и одабрани „млади који нису у могућности да емигрирају, па се претпоставља да ће због незапослености бити вољнији да се ангажују“. Ако би се Кларенбергово откриће повезало са, на пример, изјавом турског председника Реџепа Тајипа Ердогана који је изразио намеру своје земље да лобира за признање косовске независности, могао би се стећи утисак да се ради о координисаним акцијама. Међутим, Синиша Љепојевић, дугогодишњи дописник српских медија из Лондона и добар познавалац прилика у Великој Британији, каже да је британски пројекат старији, као и да се ради о делу ширег западног пројекта који се пре свега бави стварањем мреже медија и НВО против присуства Русије и Кине на Балкану. „То се прикрива једном другачијом формом – помирењем у региону и обезбеђивањем мира кроз школовање и прање мозгова углавном младим људима из НВО и млађим новинарима који већ раде у одређеним медијима. Реализација пројекта почела је пре око осам месеци, а британска улога у пројекту (јер то није само њихов пројекат, већ и амерички и немачки) је да људе доводи у Британију и да их, уз помоћ НВО провлаче кроз школу и да се они са „новим знањем“ враћају овде“, објашњава Љепојевић. Методологија обуке је стара, у њој нема нових идеја, а суштина је спровођење антируске и антикинеске политике, али и онога што Љепојевић назива културом поништавања – она, према његовим речима, у српске мозгове треба да усади став да су Срби расисти. Британија подржава најстрашније национализме на Балкану Тајни британски пројекат за историчара Чедомира Антића не представља новост, али показатељ је британских амбиција за доминацијом. Некада империја, а данас увелико смањених политичких, економских и војних капацитета, Британија води политику дугог трајања. Отуда и амбиција за доминацијом на Балкану. Према Антићевим речима, суштина пројекта је стварање албанске државе на Косову и Метохији – зато се говори о „позитивном миру“ и утицају на идентитетску заснованост Срба на Косову. Британска акција је морално недопустива јер са једне стране, Британија, заједно са неким другим великим силама, намеће албанску државу на Косову и Метохији, док са друге стране, не обраћа пажњу на кршења људских права Срба у региону. „Ово је веома важна информација и Србија треба да поступа у складу са њом – да за једног од врло важних партнера имамо државу која своју политику заснива на чистом антисрпству“, истиче Антић. Британија заправо жели да Србима наметне „Пунски мир“ где се од Срба очекује да Бошњацима или Албанцима дају она права која Срби у региону не могу да очекују, додаје он. „Да су ово неке друге године и нека друга епоха то би се јако лоше завршило по Велику Британију и њене савезнике. Међутим, не само Србија и српски народ, већ и цео Балкан је у опадању и то је иживљавање на све слабијим земљама зато што они буде најмрачније националистичке снаге међу Албанцима, Бошњацима, етничким Црногорцима и то је најстрашније“, наглашава наш саговорник. Косово за почетак, после Бујановац, Медвеђа и западна Македонија За македонског новинара Миленка Неделковског британски пројекат о Косову и Метохији само је припрема за ширу акцију која ће у будућности обухватити и Бујановац, Медвеђу, западну Македонију и друге регионе. То показује и решеност да се сви опоненти дискредитују и униште, каже он. Ипак, Љепојевић сматра да су британски империјални капацитети ограничени. Балкан, поготово онај његов део који још није постао део ЕУ, занимљив је за Британију и она процењује да би било корисно да се уложе одређена средства за ширење њеног утицаја. Јер, како наш саговорник каже, одатле би био британски уцењивачки капацитет био проширен и на ЕУ, и на Блиски исток. „То су планови и амбиције, међутим, реалност је много другачија и зависи од две ствари. Пре свега зависи од догађаја, јер не знамо шта ће се све дешавати. Друго, зависи од тога у којој мери Британија може да представи себе као обновљену силу. Моје мишљење је да је то потпуно нереална амбиција, али тамошња државна номенклатура верује да треба покушати“, закључује Љепојевић. rs.sputniknews.com Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово | ИСКРА ISKRA.CO Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у...
  21. Одломак из књиге „Основе породичног живота. Размишљања и савети архимандрита Јована (Крестјанкина)“ издавачке куће „Вољни страник“ Ви сте породични људи и отац Ф. је у праву кад Вас усмерава на главно – на бригу о породици. А како и чиме то је унутрашња ствар, својим трудом, по својим могућностима. Сви треба да живимо хришћански: и монаси, и мирјани, али су путеви различити и одговараћемо за различите ствари. Стваралачки изграђујте своју породицу. И не могу сви сликари да сликају иконе, не треба толико икона колико има људи који би желели да их сликају. И свет не може без лекара, без учитеља и без уметника, јер ће осиромашити и разболеће се. Јер свако обавља свој посао и треба да га обавља као Божје послушање – с радошћу и љубављу. *** И немојте заборавити: за самовољне подвиге, за постове ван захтева Цркве нећете одговарати пред Богом, а за породицу, за кћерку и за супруга ћете одговарати само ви. Ви сте се до те мере усредсредили на себе да сте престали да видите потребе ближњег. Зар је Бог могао тако нешто да Вам сугерише? Непријатељ иде поред и довија се како да Вас скрене с Божјег пута. *** Ваши доживљаји су изузетно деликатно и стваралачко дело – дело љубави. И не успевате увек да ускладите тон и да складно запевате. Али то је живот. Живот је подвиг, живот је наука, она васпитава у нама и стрпљење, и смирење, и љубав. Ј. И., размислите, до нас који наизглед живимо далеко од узбурканог света, допире његова грозница, а шта да кажемо за оне чијих душа, ума и срца се директно дотиче? Нека би им Бог дао снаге да опстану и да се не поводе за тренутним каприцима живота (јер живот се још увек гради без Бога, а то значи да живот још увек није како треба). Дакле, драга Ј. И., знајте да нам је дата врло важна улога – да схватимо и да се молимо, и да на време дамо, и да с утехом примимо, олакшавајући на тај начин супругу тешко бреме спољашњих догађаја. Ви треба да будете помоћница, а за то није обавезно да знате, али је обавезно да осећате. И завршићу речима апостола, оне нам долазе у прави час и у одговарајућој прилици: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1 Кор. 8, 1). Знам да имате велике тешкоће, желите ослонац, а свима око себе Ви морате бити ослонац. Ево, ја имам већ 90 година, а сви од мене још увек немилосрдно захтевају да будем ослонац. Али ја знам да је наш ослонац Један и да је наша снага у Једном, и да је спасење у Једином – све је у Христу, Господу нашем Спаситељу. И уз Божју помоћ све ћемо издржати и преживећемо чувајући веру и верност. За нас је главно да увек и у свему будемо с Богом. Нека је на вашој породици Божји благослов. *** А за породицу се треба борити, то нису просто ваши односи са супругом. То је од ране младости несређен живот ваше деце. Прво што треба да чините стално јесте да се молите за супруга и да се молите светом Гурију, Самону и Авиву за очување породице. Друго и подједнако важно јесте да завирите у своје срце, да пажљивије погледате себе – да ли има Ваше кривице у томе што муж избегава кућу. *** Ваше хришћанско стрпљење, смирење и љубав ће иако мало, својевремено учинити своје и Ваша друга половина, Ваш муж ће оживети духом. Међутим, за то почните да радите на себи: кад он плане – Ви немојте. Схватите да је њему теже него Вама, он не зна Бога, а непријатељ га води „тамо куд он неће“. Почните да се молите за њега стално и с осећајем сажаљења, сетите се да је и њему од детињства било тешко као и Вама. А остало је дело Божје. Прочитајте Прву посланицу Коринћанима, 7. главу и имајте на уму да болујете заједно с мужем, јер сте вас двоје – једно тело. Добро је то што се молите за њега. То обавезно треба да чините како га не бисте изазвали да хули на Бога. Доћи ће време и тајно ћете моћи да чините јавно. *** А породицу треба да чувате мудрим и стрпљивим односом према супругу. Само је лако рећи: „Развешћу се!“ Лако је рећи кад мислиш и знаш само себе, а ако размишљаш још и о супругу, па и о деци, уложићеш све напоре да деца знају оца, а муж – своју породицу. *** Вера у то да ти је Господ ближе од било кога од блиских, да не чује шапат твојих усана, већ чује молитвене дамаре твог срца и чиме је оно испуњено у тренутку кад се обраћаш Богу. А ти си породичан човек и за сваког члана породице одговараш пред Богом, значи, срце треба да те боли за свакога. Нека би ти Бог дао мудрости! И почни, С., од испуњавања поуке преподобног Серафима Саровског: „С., радости моја, стеци дух миран и неће се спасити само твоја породица, већ ће се хиљаде спасити око тебе.“ И то је све. Гледај како нас живот учи да живимо. Ако хоћеш да будеш задовољан и срећан – живи у Богу, а ако нећеш – ту нема среће. https://srpska.pravoslavie.ru/140466.html
  22. Одломак из књиге „Основе породичног живота. Размишљања и савети архимандрита Јована (Крестјанкина)“ издавачке куће „Вољни страник“ Ви сте породични људи и отац Ф. је у праву кад Вас усмерава на главно – на бригу о породици. А како и чиме то је унутрашња ствар, својим трудом, по својим могућностима. Сви треба да живимо хришћански: и монаси, и мирјани, али су путеви различити и одговараћемо за различите ствари. Стваралачки изграђујте своју породицу. И не могу сви сликари да сликају иконе, не треба толико икона колико има људи који би желели да их сликају. И свет не може без лекара, без учитеља и без уметника, јер ће осиромашити и разболеће се. Јер свако обавља свој посао и треба да га обавља као Божје послушање – с радошћу и љубављу. *** И немојте заборавити: за самовољне подвиге, за постове ван захтева Цркве нећете одговарати пред Богом, а за породицу, за кћерку и за супруга ћете одговарати само ви. Ви сте се до те мере усредсредили на себе да сте престали да видите потребе ближњег. Зар је Бог могао тако нешто да Вам сугерише? Непријатељ иде поред и довија се како да Вас скрене с Божјег пута. *** Ваши доживљаји су изузетно деликатно и стваралачко дело – дело љубави. И не успевате увек да ускладите тон и да складно запевате. Али то је живот. Живот је подвиг, живот је наука, она васпитава у нама и стрпљење, и смирење, и љубав. Ј. И., размислите, до нас који наизглед живимо далеко од узбурканог света, допире његова грозница, а шта да кажемо за оне чијих душа, ума и срца се директно дотиче? Нека би им Бог дао снаге да опстану и да се не поводе за тренутним каприцима живота (јер живот се још увек гради без Бога, а то значи да живот још увек није како треба). Дакле, драга Ј. И., знајте да нам је дата врло важна улога – да схватимо и да се молимо, и да на време дамо, и да с утехом примимо, олакшавајући на тај начин супругу тешко бреме спољашњих догађаја. Ви треба да будете помоћница, а за то није обавезно да знате, али је обавезно да осећате. И завршићу речима апостола, оне нам долазе у прави час и у одговарајућој прилици: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1 Кор. 8, 1). Знам да имате велике тешкоће, желите ослонац, а свима око себе Ви морате бити ослонац. Ево, ја имам већ 90 година, а сви од мене још увек немилосрдно захтевају да будем ослонац. Али ја знам да је наш ослонац Један и да је наша снага у Једном, и да је спасење у Једином – све је у Христу, Господу нашем Спаситељу. И уз Божју помоћ све ћемо издржати и преживећемо чувајући веру и верност. За нас је главно да увек и у свему будемо с Богом. Нека је на вашој породици Божји благослов. *** А за породицу се треба борити, то нису просто ваши односи са супругом. То је од ране младости несређен живот ваше деце. Прво што треба да чините стално јесте да се молите за супруга и да се молите светом Гурију, Самону и Авиву за очување породице. Друго и подједнако важно јесте да завирите у своје срце, да пажљивије погледате себе – да ли има Ваше кривице у томе што муж избегава кућу. *** Ваше хришћанско стрпљење, смирење и љубав ће иако мало, својевремено учинити своје и Ваша друга половина, Ваш муж ће оживети духом. Међутим, за то почните да радите на себи: кад он плане – Ви немојте. Схватите да је њему теже него Вама, он не зна Бога, а непријатељ га води „тамо куд он неће“. Почните да се молите за њега стално и с осећајем сажаљења, сетите се да је и њему од детињства било тешко као и Вама. А остало је дело Божје. Прочитајте Прву посланицу Коринћанима, 7. главу и имајте на уму да болујете заједно с мужем, јер сте вас двоје – једно тело. Добро је то што се молите за њега. То обавезно треба да чините како га не бисте изазвали да хули на Бога. Доћи ће време и тајно ћете моћи да чините јавно. *** А породицу треба да чувате мудрим и стрпљивим односом према супругу. Само је лако рећи: „Развешћу се!“ Лако је рећи кад мислиш и знаш само себе, а ако размишљаш још и о супругу, па и о деци, уложићеш све напоре да деца знају оца, а муж – своју породицу. *** Вера у то да ти је Господ ближе од било кога од блиских, да не чује шапат твојих усана, већ чује молитвене дамаре твог срца и чиме је оно испуњено у тренутку кад се обраћаш Богу. А ти си породичан човек и за сваког члана породице одговараш пред Богом, значи, срце треба да те боли за свакога. Нека би ти Бог дао мудрости! И почни, С., од испуњавања поуке преподобног Серафима Саровског: „С., радости моја, стеци дух миран и неће се спасити само твоја породица, већ ће се хиљаде спасити око тебе.“ И то је све. Гледај како нас живот учи да живимо. Ако хоћеш да будеш задовољан и срећан – живи у Богу, а ако нећеш – ту нема среће. https://srpska.pravoslavie.ru/140466.html View full Странице
  23. На Светој Гори, у Хиландару, пре 17 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава. Сава Хиландарски. На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки. А још као студент, пре готово четрдесет година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепотом Студенице, Жиче, Грачанице... Овде је пронашао другу домовину. Мићитака и Србија. Веза која, каже, никада неће бити покидана. - За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа - започиње своју причу овај професор историје уметности. - Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела. Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере. Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом. - Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности - без дилеме процењује овај стручњак. Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи крај Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова. Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију "Хиландар" Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића. А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца. - У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије - примећује проф. Сузуки. - Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући. Иако му је пола душе у Србији, наш саговорник ипак има јапанске навике. У минут тачан и много вредан. Зато је уз свој редовни посао, професора историје уметности на Универзитету Окајама, себи наметнуо још један - на универзитету предаје српски језик. - Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим - самокритичан је. - Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 и 30 у групи. А једне године било их је више од стотину. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада многи и не знају где је Србија. Тешко је разликују од Сибира и стално питају је ли тамо много хладно. А последњих година, студенти у Јапану, захваљујући професору Сузукију, из прве руке могу да сазнају више о нашој земљи. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Баш као они данас у Окајаму, Сузуки је седамдесетих први пут дошао у Београд. Крштење на Хиландару - На Хиландар нисам отишао са планом да се крстим. Али док сам тамо боравио, пожелео сам да то урадим - присећа се Мићитака Сузуки. - Мислио сам да нисам спреман, јер нисам знао молитве, ни да се правилно прекрстим. Ђакон ми је рекао: "Вера у Бога је довољна. Све остало ћеш научити". И. Мићевић; Вечерње новости
×
×
  • Креирај ново...