Претражи Живе Речи Утехе

Када волимо свог ближњег, природно је да му желимо добро... Када видимо да га нека његова особина или начин живота спречавају да буде срећан, па се то још преноси и у наш однос те и ми почињемо да патимо, тада пожелимо да му помогнемо да се промени… Иако имамо добру намеру, проблем је у томе на који начин покушавамо да је спроведмо у дело. Да, промена јесте неопходна, али пут којим се до ње долази често је у потпуно другом смеру од онога одакле је ми очекујемо. Фокусирамо се на то како да променимо другу особу и њен однос према нама, али не схватамо да се то може остварити једино променом нас и нашег односа према њој… Појаснићу то на једном обичном примеру: Замисли да држиш једну мараму са особом коју волиш и желиш да јој помогнеш да се промени… Ти држиш један крај мараме, та особа држи други крај. Покушавајући да је помериш према себи са места на ком је, вучеш мараму према себи надајући се да ће друга особа то прихватити и кренути да корача према теби. …Али она остаје у свом месту и само још више затеже свој крај мараме. Почињеш да нагло цимаш мараму горе, доле (”таласаш”) не би ли се друга особа померила из места у ком је…али ништа. Полако расте фрустрација и осећаш се немоћно, безнадежно… усамљено. Ако не можеш да натераш и ”намолиш” другу особу да промени свој начин како се држи за ту мараму и да се помери из места у коме је, на кога можеш да утичеш? Ко још држи ту мараму? Ти… Управо ту јесте моћ твоје слободе: Ако други крај мараме на жели да се помери према мени и не могу га натерати на то, могу ја да откријем нове начине како да користим мој крај мараме и да се померим према њему да бисмо били ближе. Какав је мој хват мараме, то је у мојој моћи… Људи се не мењају зато што им говоримо да би ”требало да се промене”. Људи се мењају када се осете сигурно јер ми научимо љубављу да их прихватимо у тренутном издању у ком јесу. Често и тада имају несвесну потребу да испровоцирају нашу бурну реакцију и тиме ”увере себе” да ”ипак нису вредни љубави и стрпљења” и тако остану заглављени у страху од промене, изнова потврђујући себи и другима своје несвесно уверење ”да ће на крају остати сами”. Да… на жaлост ни поред свог нашег труда нема сигурности да ће та особа прихватити нашу жртву и упорност у љубави…, али са нашим трудом и вером расте и могућност да се то догоди. Већ и у том нашем труду ми полако мењамо себе на боље и љубав доноси добро и нама самима. Не заборави да ни Бог не може натерати човека да се промени и прихвати љубав коју му Христос пружа, али га то не спречава да га и даље воли и нада му се. Не може натерати човека да му дође, али је могао Он доћи човеку поставши и сам човек… Тако смо му и ми пришли, јер је Он први пришао нама (”Ми љубимо њега, јер Он први заволе нас” 1Јн 4,19). Не можеш натерати другог да се промени, али можеш научити како да ти оствариш ту промену у себи… Тада тој промени у теби полако прилази и твој ближњи. Како бих могао да ти помогнем и боље разумем са чим се суочаваш по овом питању, уколико желиш одговори на ово питање, а ја ћу се потрудити да ти напишем краћи одговор: ”Да ли у твом животу постоји неко кога би желео да промениш. Ако постоји, на које начине си то до сада покушао да урадиш?” др Данило Михајловић

Сви родитељи (или бар огромна већина њих) рађају децу са жељом да они имају леп, садржајан, срећан живот. То, нажалост, није увек тако и постоје околности и ситуације на које не можемо ничим да утичемо. На већину, ипак можемо. Како правилно одгајати децу, изгледа, најбоље знају Данци. А зашто баш они и зашто стално о њима пишемо? Па, једноставно је. Већина истраживања (релевантних истраживања озбиљних универзитета) показала су да су Данци најсрећнији народ на свету. То значи да постоји нешто што раде боље него остали. Јер, на крају приче, срећа је циљ сваког човека. Данско родитељство посебно је на много начина, али ћемо данас поменути један који је бољка већине родитеља. То су ултиматуми или, мало грубље речено – уцене. Сећам се да ми је познаница једном рекла: „Веруј ми, да не постоји уцена и подмићивање, ја не бих знала како да одгајам ову децу.“ И сви смо се некад у животу тако осетили. И иако знамо да уцене нису добар васпитни стил, некад је једноставно тако најбрже и најлакше, а пошто у кратком року видимо резултат, а не видимо одмах негативну страну, чешће им прибегавамо. Данци, то, ипак не раде. Њихов родитељски стил се у најкраћем може описати речју – поштовање. Нема вриштања на децу, посрамљивања деце или ударања да бисте добили резултат. Поштујте децу, својим примером их учите како да поштују друге, па ћете и сами добити поштовање. Вреди поменути да је у Данској ударање деце законом забрањено већ више од 20 година. И ако питате било ког Данца, одговориће вам да је за њих то незамислив начин дисциплине. Зашто Данци не уцењују своју децу? Ултиматум као такав ставља родитеља и дете у позицију да из њега неко мора изаћи као победник, а неко као губитник. Нико заправо не воли да му се постављају ултиматуми јер је то заправо увек само и искључиво борба моћи. Где постоји уцена, не постоји решење у ком ће сви бити „победници“. Оно што родитељи који прибегавају уценама не разумеју јесте да су заправо они ти који на крају, дугорочно, увек губе са оваквим методом. То је борба у којој се добијају битке, али се на крају губи рат. Како? Тако што губите блискост са дететом, јер однос у коме постоје претње и који се заснива на страху (чак и ако је у њему много љубави) не може створити блискост. У таквом односу не може бити ни поштовања, јер ако родитељи прете у празно, деца уче да границе не значе ништа. А пошто су паметна, почињу и да схватају да су претње заправо метод који њихови родитељи који су немоћни да се на други начин изборе. Оно што је код уцена занимљиво је да њихово коришћење у комуникацији са децом има много везе с тим како смо ми, родитељи, били одгајани. Језик, тон и методе које са својом децом користимо, често су нам у наследство оставили наши родитељи. Многи од нас били су одгајани методама заснованим на страху и претњама, па је разумљиво што за њима често потежемо кад нам не преостане ниједан кец у рукаву. (Чули сте, сигурно, бар милион пута, да данашњи родитељи уз смех кажу „мене су моји слали да бирам прут“). Они који су имали капацитет да сагледају ширу слику, из тих метода својих родитеља научили су да треба да раде управо супротно, они који нису имали тај капацитет, следе ове методе – уцене, викање, ударање. Данци су веома демократичан и емпатичан народ и није тајна да се труде да те особине деци уграде од малих ногу. Децу посматрају као једнаке себи, али им је потребно да их неко води, свакако не да их контролише. Знају да то како они виде дете утиче и на то како га третирају. Стога, покушаји деце да прекрше правила и помере границе сматрају се потпуно нормалним и не третирају се као безобразлук, тврдоглавост или неваспитање. И ово чини кључну разлику у томе како реагују на дечје понашање. Децу слушају, једнако као што слушају одрасле. Као што неће игнорисати одраслу особу која им се обраћа, исто тако неће ни дете. Ово има невероватан утицај на самопоуздање детета и његову свест о себи. Деца почињу рано да схватају шта су границе и због чега су оне важне и зашто постоје правила и онда могу да их уз пуно разумевање прихвате, цене и поштују. Страх да ћете прекршити неко правило које нисте најбоље ни разумели потпуно је другачија ствар. Ако се поштовање граница базира на страху, деца ће их понекад поштовати ни не знајући зашто то чине, зашто нешто не смеју, већ ће зазирати да на њих неко не би викао или да их не би ударио. Овакав приступ не ствара ни блискост ни поверење, ма колико да у ситуацијама када је све у реду ви детету пружате нежност. Ако инвестирате у поштовање према детету, то ће се исплатити на дуге стазе, верују Данци. Али, немојте се преварити и помислити да су они попустљиви родитељи. Јер нису. Нимало. Они успостављају јасна правила за која се од деце очекује да их прате. Али, веома су спремни да разговарају и објашњавају деци све што се тиче правила. Они не знају за реченицу „зато што ја тако кажем“. Када од детета очекују да среди своју собу, а дете одбија, они неће рећи – ако не средиш собу, нема изласка у парк, већ ће се потрудити и уложиће време и стрпљење да објасне зашто соба треба да буде очишћена и зашто је важно да то уради баш дете. За ово је, наравно, потребна вежба. И много стрпљења. Али резултати неће изостати. Истина је, заправо, да деца много тога могу да схвате. Често је наше нестрпљење, неразумевање тога колико је страх лош савезник у васпитању деце, разлог због ког посежемо за ултиматумима. Како ви можете престати да уцењујете децу? Први корак је договор са партнером. Морате се обоје сложити да желите да променити праксу где вас деца слушају само да не би изгубила неке привилегије или била кажњена. Договорите се да, ако једно од вас почне да губи контролу у некој ситуацији, друго треба да преузме разговор са дететом. И запамтите – не морате да бијете сваку битку. Неку можете и да предате. Фокусирајте се на важне ствари. Често се дешава да наше реакције према детету буду претеране онда када се нешто дешава пред очима других, па смо због тога под додатним стресом јер не желимо да неко помисли да не умемо да васпитавамо своју децу. Они тај страх и стрес осете и то их може натерати да се понашају још горе. Ви НЕ МОРАТЕ ником ништа да доказујете. Учите дете поштовању, понашајте се према детету и другима са поштовањем и дете ће вас поштовати. Још једна важна ствар: покажите детету емпатију. Да ли је гладно? Уморно? Узнемирено? Што више разумете разлог њиховог понашања, јача ће бити ваша веза. То како ви изаберете да видите своје дете увек ће утицати на вашу реакцију према њему. Оно што дајете – то ће вам се и вратити. Добро подстиче добро, лоше подстиче лоше, губитак контроле подстиче губитак контроле. А мир – подстиче мир. https://zelenaucionica.com/budes-li-neces-vise-nikad-ili-kako-roditeljske-ucene-unistavaju-povezanost-sa-detetom/

За мене лично Ускрс је увек био чаробнији од других празника. Иако у мом детињству осим педесетак офарбаних јаја није било баш никакве декорације, сећање на то време и данас, тридесет година касније, врло је живо. Нећу претерати ни ако кажем да су дани Ускрса моје најдраже успомене. А за то је заслужна моја бака. Једна од оних жена која је читав свој живот подредила мужу и породици. Изгледала је много старије него што је заправо била, увек погнута, са свега неколико зуба, блага, плавих, тужних очију. Никада није радила, па је сав новац који је имала био онај који би добила од своје деце, мог тате и тетке. А пред Ускрс, све што би добила оставила би са стране и кад се накупи довољно, купила слаткише за своје унуке којих је имала четворо. Заједно са неколико ускршњих јаја све би убацила у кесу за замрзивач и везала канапом. Док још спавамо у нашем великом дворишту пронашла би место и сакрила пакетиће. Сваки на друго место. Око подне, сви бисмо се окупили и кренули у потрагу. Мислим да нема потребе да описујем силно узбуђење и радост које смо осећали док смо завиривали у кокошињац, претраживали дедину радионицу, прегледали башту. А кад их коначно пронађемо! Ма ни најмање није било важно шта је то унутра, јер магија Ускрса коју је стварала моја бака била је вреднија од најскупље играчке. Много година касније, кад смо сви одрасли, седела сам на послу и пред Ускрс препричавала те догађаје својој колегиници Ани чија су деца тада имала 10 и 6 година. Ја своју још нисам имала. Слушала ме је пажљиво уз понеко „Ох, како је то дивно…“ Маштовита и креативна каква је, одмах је одлучила да сличне успомене из свог детињства понесу и њена деца, али мало другачије. И тако је настала Потрага за ускршњим јајима верзија 2.0. Ана није само сакрила ускршње пакетиће. Она је целу традицију обогатила и траговима које су деца морала да траже да би до поклона дошла. Прва загонетка чекала би их на столу, за доручком. Ту би, рецимо, писало: „Срећан Ускрс! Потрага за Зекиним поклонима почиње! Први траг пронаћи ћете у великој белој кутији!“ Погађате, то је замрзивач. Тамо је нови траг, који их води на следеће место. „Ми смо четири брата, један другог хвата. Све путеве смо видели, још се нисмо срели.“. Ово су точкови, а тамо их чека нови траг. Траг за трагом, док узбуђење расте. Из године у годину, загонетке постају све сложеније, а ову традицију деца дуго, дуго не прерасту. Моја деца данас имају 9 и 7 година и већ годинама много се више радују Ускрсу него Новој години, иако су поклони које добију врло скромни. Буде ту једно чоколадно јаје, једна малена, баш скромна играчка и незаобилазна ускршња јаја. За Нову годину и Божић их добију најмање 10 пута више, али узбуђење није исто. И док седим и смишљам загонетке за сутра, са носталгијом се присећам свог детињства и размишљам о томе колико би срећна била моја бака да зна да њена магија и данас живи. И сија још јачим сјајем. А. Ц. https://zelenaucionica.com/kako-je-moja-baka-uskrs-ucinila-najcarobnijim-praznikom-a-kako-ja-to-radim-za-svoju-decu/

Које је наше право лице? Када тражимо одговор на ово питање, јасно нам је - и сва сведочења светаца то потврђују - да у нама великим делом пребива тама. Велики део нашег сопства нам је непознат. Савремена психологија тврди да је око 70% наше личности изван наше свести. Оно што мислимо да смо је само видљиви део. Али, дубоко испод површине је огроман део нас који не знамо. Судимо само ономе што видимо, али Бог види целокупну особу - чак и оне ствари које остају скривене нама самима. Не знамо ништа. Сократ је рекао: "Знам да не знам ништа." Често мислимо да разумемо живот, али свети оци Цркве нас подсећају - ми стварно ништа не знамо. Само Бог заиста зна ко смо. Он познаје дубине нашег срца - оне невидљиве слојеве које ми сами не схватамо. Зато ће нас увек изненадити, увек ће бити корак испред нас и нашег разумевања. Често се питамо - "Како је могуће да ми Бог пружа толико милости и дарова када сам тако слаб и грешан?" Одговор је једноставан: Бог не гледа шта смо сада - Он види шта можемо постати, зна нашу будућност. Све је откривено за Бога. Од тренутка пре него што се родите, па све до последњег земаљског дана - све је пред Њим. Данас се можда осећате безначајно. Данас можда нећете успети ништа. Можда немате покајање данас. Данас можете бити очајни. Данас можда нећете наћи снаге ни да кажете једноставно - "Господе, смилуј се." Али Бог такође види шта ћете бити сутра. Ви то не знате, али Он зна. Као што је напред речено, постоји огроман део нас самих који нам је непознат. Апостол Павао достиже дубоку свест да зна шта Бог жели од њега, али нешто у њему га спречава да то испуни. Веома често ради управо оно што највише негира и мрзи у себи. Ова унутрашња борба је део пута до духовне свести. Савремена психоанализа (Сигмунд Фројд) то тумачи као скривени флерт човека са смрћу. Ово сугерише да људско биће дубоко у себи има склоност ка хаосу, уништавању, које га истовремено и плаши и привлачи, и често саботира његову срећу. Кад му се у животу догоди нешто добро, даје све од себе да га уништи. Кад дође радост, он се испуњава тугом. Када прими благослов, он се сам ставља на искушење. Као да не толерише срећу, као да не подноси милост, не може да прихвати дарове који су му дати. Човек је сачињен од слојева. Шта то значи? То значи да када неко каже нешто искрено, не изражава увек целу своју суштину. На пример, неко може рећи: "Волим те, желим те у мом животу." А онда вас одбаци и заборави да вас је уопште волео. Да ли то значи да је лагао оног тренутка када је изговарао те речи? Не. Био је искрен, али су те речи потицале из само једног слоја његовог бића. Његови дубљи, несвесни слојеви можда још нису били зацељени и он је имао потребу да користи друге а затим их одбаци. Ви се питате - "Како је могуће тако се променити?" Мислите - "Значи, био је лажов!" Али не, не мора бити да је тако. Кад вам је рекао да ће бити увек ту за вас, можда је заиста веровао у то у том тренутку. Али било је и других, дубљих слојева у њему, које ни сам није схватао. Често се каже да се право пријатељство познаје у тешким временима. Али, то није цела истина. Дати подршку некоме ко пати је понекад лакше. Зашто? Јер тада сте у положају јачих, можете утешити, дати савет, бити "мудри ментор". Реална провера пријатељства је да ли ћете остати поред особе и у њеној радости. Да ли ћете моћи да се искрено радујете њеној срећи без осећаја зависти или конкуренције? Можете ли издржати њен напредак? Ово је тешко. Тешко је гледати да деца других успевају, док се ваша муче. Тешко је видети да сестра има предиван брак док се ви борите са усамљеношћу. Ово су тренуци када се завист може ушуњати у ваше срце.Тешко је гледати како пријатељ напредује у каријери док ви остајете на истом месту. Тешко је видети како сестра у манастиру духовно расте, док се ви борите са својим слабостима. Управо у тим околностима постаје јасно шта је у вашем срцу. Када неко каже искрено и без лицемерја, "Одустајем од Христа!", ово је стварно, али само на површном нивоу. Ово преноси горњи слој душе, али дубљи слојеви остају нетакнути. Не само да их човек не контролише, већ ови слојеви живе властити живот, имају аутономију. Они управљају, усмеравају, чак се и одупиру променама. "Како је то могуће за човека који је духовно одрастао?" Ово вас не би требало изненадити. Ово није сам човек, већ његова мрачна страна. Овај човек је и добар, светао, милостив и гостољубив. Он воли молитву, Он воли Бога. Али, у њему су и тамна места. Верује се да су људи или добри или лоши. Али, такви људи не постоје. Ако то схватимо, ослободићемо се. Зашто? Јер ћемо прихватити себе. Схватићемо да носимо у себи и добро и зло. И дарове и слабости. И светлост и мрак. И они се непрестано смењују у нашем духовном животу. То је динамичан процес. Страсти су дубоко укорењене у човеку и често га савладају, чак и када жели да се промени. Парадокс је што понекад секуларни људи показују више толеранције за слабости других него религиозни. Људи изван цркве су често толерантнији, више склони да прихвате човека са његовим несавршеностима. А ми, који смо у Цркви, понекад постајемо оштрији и критичнији. Нико не бира своје страсти. Нико се не пробуди ујутро и каже: "Данас ћу изабрати ново злобно понашање." Страсти нису изабране - оне су унутрашњи окови. Нико се не пробуди ујутро и свесно одлучи да подлегне својим страстима. Многи фактори формирају људске страсти, стога свака особа има своје борбе. Ипак, ми често журимо да осудимо друге због њих. А сама осуда је једна од најмрачнијих страсти. Шта да радимо са мрачним делом себе? Шта да радимо са сенкама које носимо у нашој души? Сада смо их свесни - али како да их трансформишемо? Није лако видети свој мрак, схватити га. Није лако. Постоје људи који су проживели цео свој живот, а да се нису ни дотакли ових питања. Можда касније, када будемо сами - у нашој соби, нашој келији, у нашем личном простору - почнемо да размишљамо: "Шта ако иза мојих поступака постоји нешто дубље?" Ово је почетак унутрашњег путовања. Отац Хараламбос Пападопоулос адаптација: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

"Како сам се дивно осећала на Литургији!" Пре свега, Литургија није ствар осећања. Истинитост Литургије је независна од тога како се ми осећамо. Данас ми је богослужење изгледало одбојно, сувопарно, нисам схватио ни које је јеванђеље читано. То не значи да нисам учествовао у светој Литургији. Данас сам се причестио, али ништа нисам осетио - то не значи да се нисам причестио. Света Литургија не зависи од човековог сентименталног расположења, јер је оно варљиво. Међутим, овде „осетила сам“, значи „доживела сам“. Постоје прилике у којима схватамо оно што осећамо. Може бити да смо десет година заједно, да се десет година радујемо у узајамној љубави и да ти изненада кажем две-три речи и да ти тада кажеш: данас сам схватио колико ме волиш! Зар то ниси знао? Да ниси знао, отишао би. Знао си, али си сада искуствено доживео моју љубав. Данас су антене твога духа ухватиле оно што си одувек имао, али са чиме си се данас сусрео, пред чим си данас застао. То што си тек данас схватио да те волим, или што сам ја данас схватио да ме волиш, значи да си до данас имао неку себичну затвореност, да си од других захтевао нешто за себе, да ти је твоје „ја“, а не ја било центар постојања. Због тога ниси схватао. Данас си осетио приношење, давањ, оданост. Данас си умро у мери у којој је то зависило од тебе, и зато си схватио да те волим, да сам ја, на неки начин, живот твој. То је, дакле, један доживљај. aрхимандрит Емилијан симонопетритски https://www.facebook.com/svetijovan.preteca/photos/како-сам-се-дивно-осећала-на-литургији-пре-свега-литургија-није-ствар-осећања-ис/1137895281710671/?_rdr

Ти опет тугујеш? Ипак не желиш да трпиш душевне болести? Значи, не желиш да уђеш у Царство небеско? Јер Писмо каже да „кроз многе невоље ваља нам ући у царство Небеско“. Први хришћани су волели Бога, волели су сваког човека, зато што ако волиш Онога Који рађа, онда волиш и рођеног од Њега, јер сваки је хришћанин рођен од Бога у Тајни крштења. Свети апостол је говорио: „Дечице, љубите једни друге“ (Уп. 1.Јов. 3: 18-19), смиравајте се, смиравајте се. Јер ако некога волиш (а морамо волети свакога, зато што је сваки човек лик Божији, чак и ако је он, тј. лик Божији у човеку запрљан, он се може опрати и опет постати чист), онда се и смирујеш пред њим. Где има љубави, тамо има и смирења, а где је злоба – тамо је и гордост. Молим се и желим да међу вама буде љубави. Треба да волимо сваког човека, видећи у њему образ Божији, без обзира на његове пороке. Не смемо да хладноћом одбијамо људе од себе. „Иштите, и даће вам се: куцајте, и отвориће вам се“ (Мт. 7:7). Многи од вас, не добијајући дуго оно за шта моле, очајавају. Не треба очајавати. Сетите се како је Господ поступио са Хананејком. Како Га је она молила да јој излечи ћерку! Чак су и апостоли почели да моле Господа да је Он отпусти. А Господ ју је чак упоредио са псом... А ви се мало помолите и не добивши тражено, очајавате. То се догађа због тога што заборављамо да између сетве и жетве мора да прође одређено време. Не везујте срце за светску сујету. Нарочито у време молитве оставите све помисли о животним проблемима. После молитве, кућне или црквене, да би се сачувало молитвено, умилно настројење душе, неопходно је ћутање. Понекад чак проста, наизглед неважна реч може да наруши и уплаши, као птицу, наше умилење из душе. Не заборављај молитву - она је живот душе. Треба да пажљиво изговарамо речи молитве, да проничемо у смисао, а не да тежимо сувише високом... Јер ако неправилно читамо, не удубљујемо се у прочитано, ми тиме радујемо зле духове... У свако време, ма шта да радите: да седите, идете, радите, изговарајте са срцем: „Господи, помилуј!“ Никога не смемо осуђивати, чак ни највећег грешника. Никада никога не осуђујте. Свакога, ма ко он био, примајте са добрим осећањем, са надом да у њему нађете само добро, видећи пред собом лик Божији. Господ види срце човека. А људи се у својим судовима увек могу преварити, и тада ти судови бивају плод простог празнословља. Спасење ваше и погибао ваша је – у ближњем вашем. Спасење ваше зависи од тога како се ви односите ка свом ближњем. Не заборавите да у свом ближњем видите лик Божоји. Без трпљења и снисхођења ближњима немогуће је живети. Немир убија људе. Не треба давати слободу својим осећањима. Морамо се приморавати да будемо љубазни и са онима који нам се не допадају. старац Никон оптински https://www.facebook.com/photo/?fbid=1112124272524737&set=a.463798390690665

Током поста трудимо се да будемо бољи, а после њега живимо као и пре. Можда је ово лицемерје? Свети Оци имају дивну параболу. Ако ставите две чаше воде на сто и сваки дан једну допуните, а другу не дирате, онда ће након месец дана разлика између њих бити веома велика. Исто се дешава са свиме што је повезано са ритмом црквеног живота. Човек је постио, прошао је период неке посебно јаке напетости, па се после тога враћа свом пређашњем ритму живота, навикама, активностима које углавном нису баш исправне и идеалне. Али, ипак нешто остане у човеку. Како пише Свети Јован Златоуст у својој чувеној „Васкршњој беседи”: „Господ целива и намере. И често у нашим животима, духовни раст се не одвија по неком линеарном обрасцу, то је више као спирално кретање. Човек се врти и врти дуж истог радијуса и са његове тачке гледишта се ништа значајно не дешава, али када посматра себе из године у годину, примећује неке значајне промене у себи." А по мом мишљењу, најважнија промена до које човек треба да дође као резултат поста је осећај сопствене несавршености, и то толико снажно да жеља да се Бог пусти у свој унутрашњи свет постаје све јача. Чини ми се да је то најважнији позитиван резултат поста, а никако да човека савлада велика радост, еуфорија и надахнуће. Самим тим је погоршање жеђи и глади за Божјом истином - несклад који он налази у својој сопственој души. И испоставља се да, што већи прекор човек осећа када изађе из периода поста, то је већа вероватноћа да је пост постао прави корак у његовом духовном расту. Која је разлика између строгог поштовања поста и фарисејства? Пред почетак Великог поста чита се диван јеванђељски одељак о потреби да се опрости ближњему. Даље се говори о томе како треба постити: намазати главу уљем — спољашњим изразом радости — и не одавати својим суморним изгледом, својим мрачним расположењем, да постиш. У овим Спаситељевим речима, по мом мишљењу, даје се веома добар противотров фарисејском односу према посту, када се сама чињеница поста показује важнијом од његове делотворности. Када човек у периоду поста почне свесно да се ослобађа онога што га је раније значајно испуњавало, почиње да се осећа лоше. И у овом стању нелагодности, он почиње да открива неочекиване стране своје душе о којима можда раније није размишљао. Схвата да није ни изблиза стрпљив као што је мислио, а постоје и ствари које га иритирају. Постоје људи које не подноси, постоје околности које није спреман да прихвати. И током поста ми као да свесно искључујемо ову менталну анестезију коју стално себи убризгавамо у виду разних пријатних ствари. Када ова анестезија престане – а она природно престане после неког времена – човек се нађе у веома великој кризи, стању унутрашњег несклада између себе и живота који живи. Пост постоји да би се вештачки створила ова напетост, под којом ће човек или пасти, или ће, напротив, моћи веома снажно да хита навише. А претпоставља се да ако је човек верник, онда ће највероватније наћи снаге да се прибере. Фарисејско држање поста је спољашња манифестација са намером да пред људима сведочимо колико смо побожни. Али право, искрено држање ће се састојати у томе да је пост наш лични договор са Богом, који се може уклопити у главне токове црквеног предања, а може се и не уклапати у њега, јер само човек може сам да одреди шта је конкретно у његовом личном животу облик менталне анестезије и чега ће му бити најтеже да се одрекне. Човеку је понекад много теже, на пример, да одбије да погледа следећу епизоду омиљене ТВ серије која траје бесконачно много сезона, него да, на пример, не једе месо или млечне производе током целог поста. Дакле, човек који се нечега не одриче – упркос томе што му је то заиста тако укусно, испуњава му живот смислом и на неки начин даје прилику да заборави све проблеме, бриге, породичне свађе – добиће много мање духовне користи него да је наставио да једе млечне производе током поста, али се у исто време одрекао нечега што му је веома драго и пожељно. Ово би заиста била жртва Богу: нарушавањем свог сопства могао би да направи озбиљан духовни искорак. За шта треба да се покајете ако не осећате да сте починили било какве грехе? Велики пост се често назива временом покајања, а човеку се може чинити да је душа до те мере очишћена да више нема шта да се струже. Овакав став може само да укаже на то да се човеку и поред духовних подвига није догодило оно најважније – није се сусрео са живим Богом. Јер када човек сретне Бога, разуме колико је боље бити са Њим него са самим собом. А ако се пажљивије загледамо у житија великих светитеља, приметићемо да се њихов начин живота тешко може назвати беспрекорним и апсолутно морално стерилним. Често су падали, имали су неке озбиљне мане које су сметале људима око њих. Али они су имали живи контакт, живу комуникацију са Богом. И ово стремљење ка Богу код светих било је јаче од спутавајуће силе њиховог сопства и греха као његовог деривата. Дакле, особа која мисли да је у њеној души већ све у реду налази се у приближно истом положају као девојка која је позвала свог вереника у свој дом. Поставила је сто, опрала завесе и све очистила. И њој је све то толико пријатно да у себи мисли: „Чуј, зашто ми је он уопште потребан? Осећам се тако дивно због свега овога, волела бих да увек може бити овако!” А кад дође младожења, можда неће обраћати пажњу на све ово, јер он уопште није дошао да седне за леп сто и једе укусне пите. Тако и Господ долази у наше душе. Он гледа много дубље од површине наше спољашње, формалне побожности. Он прво гледа на наше намере. Зато Црква током Великог поста позива људе да пре свега погледају у себе, а не да само кажу да је све лоше или, напротив, да је све добро. Пре свега, погледајмо у те пукотине у бетону нашег егоцентризма кроз које би Бог могао да уђе. Када светлост Божија продре у људску душу, она нас проширује, даје нам већи унутрашњи простор. Зато бих саветовао човека који мисли да је већ признао све своје грехе и покајао се за њих, да нађе времена да се осами, покуша да изговори неку кратку молитву, да пази на своје мисли, у којој мери може да одржи молитву у својој свести, у којој мери може једноставно да не размишља ни о чему, већ да буде у стању некаквог унутрашњег стајања пред Богом – да би могао да добије некакав одговор од Бога. И, највероватније, човек ће приметити да му се много тога врзма у глави и заклања око душе. Око душе безгрешног човека је провидно и кроз ту провидност Бог се открива и овом човеку и свету који га окружује. Ако се то не деси, ако кроз човекову душу не протичу струје Божанских енергија, Божанских моћи и благодати, то значи само једно: човек је највероватније у веома озбиљном духовном ћорсокаку и још није схватио како да изађе из њега. Како можете избећи да се обесхрабрите када схватите да ваши напори нису довели ни до чега? Свети Оци заступају идеју да је сврха наших подвига да разумемо сопствену слабост. Апостол Павле каже да се Божја сила савршава само у слабости, па је боље хвалити се својим слабостима. Дакле, малодушност се појављује у нама када себи поставимо одређене смернице и, такорећи, одређену скалу достигнућа. Ако се не уклапамо у то, ми, наравно, постајемо малодушни, закључујемо да нам ништа не иде. Али резултат било ког нашег подвига мора бити осећај наше рањивости и беспомоћности. Ово може изгледати чудно, али што је подвиг већи и јачи, то је већи ризик да се заглавите у себи и осетите извесну духовну самодовољност. Када би човек, након што је прочитао 2345 Исусових молитава, изненада и неизбежно осетио дејство Божанске благодати у свом срцу, то би било заиста застрашујуће, јер би указивало да се Богом може манипулисати повлачењем одређених корака. А када човек већ дуже време чита молитве, труди се да се одржи у границама прихватљивог, не чини неке страшне грехе, уређује цео свој живот у црквеном ритму а притом не осећа да је ближи Богу, већ има осећај још веће празнине, то значи да га Господ систематски води у стање дубоке унутрашње кризе. И тада човек постаје нека врста Јова, који седи и поставља питања, а Бог почиње да му одговара. Јер, само у овом стању потпуне унутрашње беспомоћности, напуштености, голотиње, рањивости човек постаје способан да чује. Њему је заиста потребан контакт са Богом, заиста су му потребни Његови одговори зато што се осећа толико лоше да више нема куда. Дакле, исправна добра дела воде пре свега спознаји безвредности својих добрих дела, а не осећају величине и значаја свог труда. Добро се сећам како сам волео да идем на братске молитве у Саборну цркву Свете Тројице када сам био богословац. Пробудите се у 5 ујутро и видите своје ближње како срећно спавају и сањају. Обично би се подигао талас самозадовољства: „Па, да, сада ћу ићи да се помолим за тебе, а ти ћеш само спавати овде." Каква арогантна великодушност! Некако сам испричао свом исповеднику ово. А он каже: „Слушај, добро, ако ти се таква мисао појави у глави, боље је да одмах легнеш и спаваш. Јер чак и ако устанеш у 3 сата и молиш се за све овде, а имаш то осећање, нећеш стећи никакву духовну корист. Напротив, највероватније ћеш врло брзо бити избачен из Богословије. Десиће се нешто што ће те натерати да одлетиш одавде као чеп." Ову лекцију сам запамтио до краја живота. Ако човек услед неког подвига не доживи појачан осећај сопствене безвредности – не измишљене, већ стварне – онда цена овог подвига није никаква, чак може бити веома негативна. Због тога, пре почетка Великог поста, молимо једни од других опроштај, чиме укидамо своја потраживања према другим људима и не дозвољавамо себи да упаднемо у замку духовног самозадовољства. У току самог поста ми покушавамо да све своје подвиге меримо мером нашег смирења, односно свести о свом стварном стању. Ако постоји вера и разумевање свог стања, подвизи ће бити од користи и човек ће из њих моћи духовно да расте и да се приближи савршенству. Како се стварно променити, а не само причати о томе? Мислим да је најважнији критеријум исправности поста дат у Јеванђељу: помажи лице уљем и тиме покажи да ти је пост радост. Ово није нека врста самомучења, већ нека врста искорака из себе да би се Богу дала могућност да делује. Исправан критеријум за пост је стање унутрашње захвалности Богу за живот, мирно, радосно прихватање онога што вам сваки дан доноси. Уопште, пожелео бих свима нама да овим постом, број дана када се пробудимо и кажемо: „Господе, како је добро што постојиш, како је добро што сам жив, како је добро што сунце сија, трава је зелена и птичице цвркућу“, буде знатно већи од броја дана када нам се очи не отварају и не желимо да се пробудимо. протојереј Павел Великанов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Сваке године Господ Бог нам кроз свету Цркву посебно за време поста, поручује да се покајемо за све своје грехе и сагрешења. Ако нема покајања, изгинућемо или у болестима или у крвопролићу рата. Ако се не боримо са другим људима, него са самим собом и својим страстима, онда ћемо живети. Нажалост, врло мало људи је спремно на то. Већина људи не жели да се покаје и пости, па зато, а да тога нису ни свесни, бира рат и разне болести за себе, родбину и своје ближње. Недостаје им мотив. Припремне недеље су установљене како би се мотивисали не само они који су далеко од Цркве, већ и ми који редовно учествујемо у богослужењима. На путу ка покајању и Христу, оно што нас највише кочи је формализам, када ми, као у позоришту, од себе направимо нешто велико и посебно, а заправо не можемо учинити ништа добро у свом животу. Сви треба да научимо да будемо свесни својих грехова и да се искрено покајемо као митари, а не да будемо као фарисеји и претварамо се да смо праведни, што у ствари, нико од нас није. Црква нас учи да ће сви који отпадну од Бога, иако живи у телу, постати духовно мртви. Такви људи нису способни да осећају туђу бол, тј, нису способни за емпатију и саосећање. Веома је важно да се дође до свести и врати се Христу. Није толико важно Господу колико смо добрих дела и колико грехова починили. Најбитније је какво срце имамо - да ли има места за истинску, несебичну љубав. Ко уме несебично да воли неће никад допустити зло ближњима својим, никад неће издати. Наши преци, када су згрешили, нису у свом речнику нашли врло једноставне речи: "Опрости нам Господе". Уместо тога, почели су да се међусобно окривљују, па чак и да криве самог Бога за оно што се догодило. Испоставило се да је веома тешко извињавати се, опростити. Људи годинама, цео свој свесни живот, могу да негују злобу и чак да је пренесу са колена на колено. Притом се обично правдају борбом за истину, за тријумф правде. У време рата то посебно осећамо. Међутим, сви треба да научимо науку о праштању. Ко не зна да опрости, тешко га је назвати хришћанином. „Ако ви опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески, али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни Отац ваш опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6:14-15). То јест, ако не научимо да праштамо другим људима, џаба нам је надати се да ће Бог опростити наше грехе. Дакле, да бисмо научили да праштамо, да би духовно оживели, треба да превазиђемо своје поделе када говоримо једно а чинимо супротно, да би смекшали своје сурово срце, да би се у њему настанила права љубав, милосрђе и саосећање. Амин за то. архимандрит Маркелл https://www.facebook.com/vladimir.greshuk

Прича о незнаним судовима Божијим Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље – јер је израђивао корпице – виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба. Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене. Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари. Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. Један је зао, а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава. И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи. И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро. И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро. „Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, којекако ми се чини – да је Бог допустио“. А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати. Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп. – Благослови, оче! – Господ нека те благослови, сине! – Камо идеш, оче? – Идем до трга, да продам своје рукодеље. Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи. – Оче, ја исто у Александрију идем. – Слава Богу да имам сапутника! Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао: – Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле. – Тако, оче, до Александрије ћемо се молити! – Да не проговоримо ни реч! – рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву! – Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити! И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи. Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека: – Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас! Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења. Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси – Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару – примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто. Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част. Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни. Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“. Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори. Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци. Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је. Старац је видео и говораше у свом уму: „са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“ Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин: – Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи. Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и – да власник не примети – закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је. Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“ Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ – Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво! Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. пошто се поклонио према крчми, пошао је даље. На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву. А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан. Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао: – Што плачете? – Јуче су сахранили мајку! – А имате ли оца? – Отац је умро лане. Немађаху, јадници, ни оца ни мајку. Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који. Стари монах је помислио: „је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош. Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је. Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узеи га је на страну и запитао га: – Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си! – Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио? – Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела! – А шта сам, оче, учинио зло? – Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су – ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду? – Шта велиш, оче? – Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали! – Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“. Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду. Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио! Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“ – А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио? – Добро дело сам и тамо учинио. – Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио? – Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан. Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио! – А зашто си тамо убио човековог пса? – И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио! – А што си се код крчме крстио и клањао се? – И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву. Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“ – А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву? – То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо! – А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих? – Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом. Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нaђеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници. И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо. – А овде зашто си покварио кућу? – Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“. И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој. Онда је запитао монах: – Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти? – Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога? – Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету. – Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9). Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш. Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома. Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове! Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба. Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне. Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин. Из књиге „Старац Клеопа – Велики је Бог“ manastirozerkovici.com

Постоје тренуци код сваког од нас када осећамо да „треба да разговарамо“. Искрено. О нечем важном, болном или узнемирујућем. Али уместо да почнемо, ми одлажемо. Чекамо „бољи тренутак“ који никада не долази. Говоримо себи да то није толико важно, да можемо још мало да сачекамо. И као да се невидљива омча стеже у нама – напетост расте, а однос са особом се постепено мења, и то често не на боље. Зашто је тако тешко рећи шта заиста осећамо? Страх. Најједноставнији одговор, који је уједно и најтеже прихватити. Бојимо се. Бојимо се да нећемо бити схваћени. Да ће нас осудити, да ће разговор прерасти у свађу. Понекад је сама помисао да морате да изразите своја осећања речима застрашујућа. Лакше је ћутати. На то смо навикли. Ћутање ретко решава проблем. Оно може да замаскира проблем, да створи илузију спокојства, иако у том спокојству увек постоји скривена забринутост. Знамо да проблем није нестао. Чека, расте, претвара се у терет који постаје све теже подношљив. То се дешава у односима са вољеним особама, када бисте желели да кажете: „Недостаје ми твоје пажње“, али уместо тога промрмљамо у себи: „Све је у реду“. Или на послу, када треба да поставимо границе, а ми уместо тога пристајемо на додатне уступке како не бисмо разочарали свог шефа или колегу. И онда остајемо сами са осећањем неправде и огорчености. Искрени разговори не само да могу учинити да разјасните ситуација. Они вам прилику да се међусобно зближите. Да, није лако. И да, понекад су последице непредвидиве. Међутим, када одлучимо да кажемо шта нас мучи, постоји шанса да нас други човек чује. Постоји шанса на разумевање и то обострано. Не морамо бити савршено припремљени за овај корак. Али обавезно треба да почнемо са оним што осећамо. Не треба осуђивати другог или очекивати да ће нас друга особа одмах разумети на пола речи. Реците онако како јесте: „Важно ми је да попричамо“, „Осећам се збуњено“ или чак: „Бојим се да ово кажем, али желим да ме чујеш“. Наравно, друга особа можда неће реаговати онако како бисмо се надали. То је ризик. Али зар ћутање не носи и већи ризик? Оно нас дели, ствара јаз тамо где би могао бити мост. Тешки разговори се не дешавају случајно. То је избор. Избор који можемо направити за себе, ради искрености, да више не носимо тешке речи у себи. Па чак и ако је страшно, запамтите: сваки такав корак је корак ка лакшем и слободнијем животу, без бежања од онога што је важно. https://www.b17.ru/article/504344/ https://poznajsebe.wordpress.com/2024/12/27/otvoreni_razgovori/#more-5696

У православном друштву понекад постоји мишљење да хришћанин не треба да размишља о новцу. Ово је мит. Не морате да размишљате о новцу ако живите у условима натуралне привреде или ако је неко други одговоран за ваше материјално благостање. Одрасла особа која живи у савременом друштву не може а да не размишља о материјалном благостању себе и својих најмилијих. Друго је питање како ми о томе размишљамо. Три мита На пример, можете сањати о богатству: „Да имам много новца, решио бих све своје проблеме“. И ово је мит. Замислите слику: веома богат човек долази у ординацију психотерапеута, тужно седа у столицу и… почиње да се жали на своја искуства због недостатка новца. Чудно? Ипак, многи психолози су радили са таквим клијентима. Новац никада неће бити довољан за некога ко га је учинио смислом свог живота. И често их заиста претварамо у саме себи циљ, што и не чуди – средина у којој живимо прожета је култом новца. Помисао на новац је у ваздуху, немогуће га је једноставно одбацити. Према већини, новац је статус, моћ, доказ личног богатства у очима друштва. На крају крајева, свако познанство почиње питањем „где радите?“ и од оцењивачког погледа с којим нам нови познаници гледају одело. Шта је са састанцима другова из разреда? На шта да идете ако „нисте постигли ништа у животу“, ако се не можете похвалити скупим страним аутомобилом или станом у елитном стамбеном комплексу? Међутим, постоји и потпуно супротан став. „Новац је прљавштина“, „Трудом праведника се не праве камене одаје“ – то се често може чути, на пример, међу православцима. Као да је сама чињеница богатства нешто за осуду и срам, а сиромаштво и беда су знак праведности. Веома згодна позиција за особу која не жели да ради и да се труди. Можете се чак и поносити својим сиромаштвом. Ово је много лакше него тражити пристојан посао, побољшати свој професионални ниво или савладати нову специјалност. Ипак, и сиромаштво је мит када не говоримо о деци, старима, болеснима, односно онима којима је социјална подршка заиста потребна. Радно способан члан друштва, чак и у ситуацији економске кризе, може наћи начин да обезбеди себи и својој породици. Можете, наравно, не тражити излаз, већ једноставно лећи на софу и склопити руке. Али то није неизбежно, већ лични избор особе. И сами смо одговорни за своје изборе. Жеље и потребе Да би односи са новцем постали колико-толико хармонични, прво морамо престати да их идеализујемо и обезвређујемо. Новац није супер вредна ствар или објекат презира. То је средство које нам омогућава да задовољимо потребе. То су потребе са којима се прво треба позабавити. Па шта хоћемо од новца? Уобичајено, све наше истинске „жеље“ могу се поделити у три категорије: основне потребе, жеље и тежња за усавршавањем. Основне потребе су минимум који је човеку потребан да би преживео. Моја бака је током рата имала само једну хаљину. Увече ју је опрала, а ујутру још мокру обукла и отишла на посао. Ова хаљина је била минимум који јој је обезбедио потребу за одећом. Ако је човек обувен, обучен, не гладује, има кров над главом, можемо рећи да су му основне потребе задовољене. Овде не говоримо о квалитету живота. Међутим, у овом режиму је немогуће постојати дуго. Опстанак се увек дешава на штету наших сопствених ресурса – и менталних и физичких. А ресурси пре или касније понестају. Дакле, човек се не може ограничити на задовољавање основних потреба. А онда се јављају жеље. Имати две хаљине уместо једне је жеља, а не потреба. Треба ми једна хаљина, али хоћу другу, јер је згоднија, практичнија, а осим тога, непријатно ми је да ујутру мокра ходам. Ово поставља питање квалитета живота. Желим себи да дозволим да једем не само хлеб, већ и да га намажем путером, желим да идем на одмор, желим да имам не само некакав кров над главом, већ нормалан дом, желим да стећи образовање – јасно је да се са задовољавањем ових и многих других „желим“ квалитет живота побољшава. Постоји прилика да се живи, а не преживи. Али још увек је тешко развијати се у таквим условима, јер још увек нема вишка. А развој захтева вишак. Са две хаљине у орману могу, наравно, да се смирим и да их носим уз патике или ципеле. Али имам нову жељу – да купим ципеле које би одговарале хаљини. Шта је ово? Ја бих то другачије назвала – жеља за најбољим или жеља за савршенством. Моја деца су завршила средње образовање – сада могу да им пружим и високо образовање. Моја породица и ја живимо у једнособном стану – можемо да побољшамо услове живота. Страст или хир Како човеково богатство расте, јављају се нове жеље о којима раније није могао ни да размишља. А у исто време, ове жеље га подстичу на даљи развој. Настоји да се професионално развија и стиче нова знања. Што више може, има више шанси да оствари своје планове. Постоји још једна врста жеље – страст или хир. Колико год хаљина да купите, то још увек није довољно, без обзира на то како побољшате свој дом, још увек није довољно добро. Страст се не може задовољити, јер се иза ње крије нека сасвим другачија, несвесна потреба. Ако приметите да сте опседнути жеђу за стицањем, да задовољавањем својих жеља наносите штету себи и својим најмилијима, време је да размислите о мотивима својих поступака. Највероватније, иза њих стоји нека врста психолошког разлога. Страст нема никакве везе са нашим истинским потребама, чак и ако вам се још једном учини да ваша будућа судбина зависи од ове двадесете, четрдесете, сто прве хаљине. Хирови отежавају планирање буџета. Претварају новац у супер вредност и спречавају нас да себи поставимо праве циљеве. Видети циљ и ићи ка њему је прави начин да престанете да будете роб новца. На крају крајева, они су само једно од средстава наше самоостварења. А средство не може бити само себи циљ, као што штап којим се јабука обија са гране не може бити сам себи циљ. Олга Красникова https://kompasinfo.rs/kako-ziveti-u-svetu-a-ne-biti-od-sveta-pravoslavni-odgovor-na-izazov-novca/

Свете Тајне — Тело и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови. Нико на земљи не може себе да сматра у потпуности достојним за причешћивање Светим Тајнама. Спремајући се за причешће, ми очишћујемо своју духовну и телесну природу. Душу припремамо молитвом, покајањем и помирењем са ближњим, а тело постом и уздржањем. Та припрема носи назив „говение“. О молитвеном правилу Они који се припремају за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред свето причешће, које обухвата Канон и молитве. Препоручује се да се ишчитају сви канони дан уочи причешћа, а молитвено правило ујутру — на сам дан причешћивања, пре литургије. Сви ти канони и молитве налазе се у канонику и обичном православном молитвенику. Уочи причешћа је неопходно да се буде на вечерњој служби, будући да нови црквени дан почиње од тог тренутка. О посту Пре причешћа треба постити и телесно се уздржавати. Пост подразумева искључење хране животињског порекла: месних и млечних производа, као и јаја. Приликом строгог поста из исхране се искључује и риба. Конзумирање посне хране, такође, треба да буде умерено. Супружници за време припремног периода за свето причешће треба да се уздржавају од телесне блискости (пето правило светог Тимотеја Александријског). Жене, у време чишћења (месечног циклуса), не могу да приступају причешћу (седмо правило светог Тимотеја Александријског). Постити треба, како телом тако и умом, видом и слухом, чувајући своју душу од световних забава. Дужина трајања евхаристијског поста се обично одређује у договору са духовником или парохијским свештеником. То зависи од телесног здравља, духовног стања оног који се причешћује, као и од тога, колико често приступа Светим Тајнама. Опште правило прописује тродневни пост пред причешће. Онима, пак, који се често причешћују (на пример, једанпут у недељи), дужина поста може да буде скраћена на дан или два, по благослову духовника. Духовник може да ублажи пост болесницима, трудницама и дојиљама, као и у неким другим животним околностима. Они који се припремају за причешће од поноћи ништа не једу и не пију. Причешће се прима наште срце. Нипошто се не сме пушити. Неки погрешно мисле да тог јутра не треба прати зубе, да се не би прогутала вода. То је сасвим неисправно. Чак се у „Дидактичким вестима“ сваком свештенику налаже прање зуба пре литургије. О покаjању Најважнији тренутак у припреми за Свету Тајну причешћа представља очишћење наше душе од грехова, које се савршава у Светој Тајни исповести. У душу која није очишћена од греха, па самим тим ни помирена са Богом, Христос не улази. Данас се може чути мишљење о томе да треба раздвајати Свете Тајне исповести и причешћа. И уколико се човек редовно исповеда, он може да приступи причешћу без исповести. У том случају се обично позивају на праксу неких помесних Цркви (на пример, Грчке). Наш народ се више од седамдесет година налазио у атеистичком ропству. И Руска црква је тек помало почела да долази себи од те духовне деградације, која је задесила нашу земљу. Имамо тако мало православних храмова и свештенослужитеља. У Москви је на 10 милиона становника само око хиљаду свештеника. Људи су одељени од традиције и нису црквени. Градско-парохијски живот фактички не постоји. Ево простог примера: у току Часног поста на недељној литургији велике московске парохије причести се понекад преко 800 људи (каткад и много више). Међу њима има сталних парохијана, који редовно приступају Светим Тајнама; такође, има оних који се причешћују сасвим ретко, као што има и оних који су дошли на причешће по први пут у животу. Како да се човек ту постави? Наравно, све оне који желе да се причесте обавезно треба исповедити. Није згорег приметити, да је живот и духовни узраст савремених православних верника неупоредив са животом хришћана првих векова. Због тога се ми придржавамо праксе исповедања пре сваког причешћа. Узгред, што се тиче првих векова хришћанства, треба истаћи да најважнији историјски споменик ранохришћанске писмености „Дела дванаесторице апостола“, или на грчком „Дидахи“, говори: „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша. 3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14). И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4). „Дела дванаесторице апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2. века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница; стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома значајна. Пошто је важност покајања − очишћења од грехова пред причешће неоспорна, на тој теми ћемо се мало подробније задржати. Прва исповест и прво причешће су многима биле разлог почетка њиховог оцрковљења, постајања православним хришћанима. Припремајући се за дочек драгог госта, трудимо се да што боље поспремимо своју кућу и успоставимо ред. Тим пре, ми треба да се с трепетом, страхопоштовањем и брижљивошћу припремимо да примимо у дом своје душе „Цара царева и Господа господара“. Што пажљивије хришћанин пази на свој духовни живот, то се чешће и усрдније каје, а нарочито види своје грехе и недостојност пред Богом. Нису узалуд свети људи сматрали своје грехе небројеним − као песак морски. Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: „Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?“ Он рече: „Сматрам себе за великог и првог“. Тада га преподобни опет упита: „Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?“, тај човек одговори: „За последњег међу тамошњим велможама“. – „Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? „Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа“. „Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?“ И он одговори: „Дословно убогим“. Тада му отац Доротеј рече: „Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, утолико пре увиђају своју грешност“. Нажалост, морамо приметити да неки прихватају Свету Тајну исповести као неку формалност, после које ће добити разрешење да приступе причешћу. Спремајући се за причешће, ми треба са пуном одговорношћу да приступимо очишћењу своје душе, како би је учинили храмом за примање Христа. Свети оци покајање називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као што воде на крштењу умивају нашу душу од грехова, тако сузе покајања, плач и туга због прегрешења очишћују нашу духовну природу. Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Бог чека наше кајање, тј. њихово признање. У Тајни исповести ми молимо Њега да нам опрости. То се може схватити на основу следећег примера. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоме. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај. Сама реч „исповест“ значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: „Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш“. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Због тога исповест мора да буде индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време када је било врло мало активних храмова, који су недељним и празничним данима, као и у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто нереално. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Данас је, слава Богу, остало веома мало храмова у којима се обавља слична „исповест“. Да би се добро припремили за очишћење душе, потребно је да пре Тајне покајања поразмислимо о својим гресима, да их се присетимо. У томе нам помажу књиге „В помощь кающимся“ светог Игнатија (Брјанчанинова), „Опыт построения исповеди“ архимандрита Јована (Крестјанкина) и друге. Исповест не треба прихватати само као духовну, прочишћујућу, душевну. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха, у души ће свеједно после све да се спере. И можемо опет да наставимо да грешимо. Уколико човек прилази исповести са таквим мислима, он се исповеда на суд и на осуду, а не на спасење. И формално „исповеђени“, он неће добити од Бога разрешење грехова. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Није довољно само исповедати грех, треба уложити све напоре да се победи склоност ка греху у својој души, и да се више не враћа њему. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив. Наравно, није једноставно одмах напустити грех, али покајник не сме да буде лицемеран: „Покајаћу се и опет ћу наставити да грешим“. Он мора да уложи све напоре, како би стао на пут исправке и да се више не враћа греху; да моли од Бога помоћ за борбу са гресима и страстима. Они који се ретко исповедају и причешћују, престају да примећују своје грехе; удаљују се од Бога. И обрнуто, приближујући се Њему, као Источнику светлости, људи почињу да примећују све мрачне и нечисте углове своје душе. Слично сјајном сунцу које осветљава све непоспремљене кутке просторије. Господ од нас не очекује земаљске дарове и поклоне, али зато: „жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс 50, 19). И припремајући се за сједињење са Христом у Тајни причешћа, ми ту жртву приносимо Њему. О измирењу Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23−24) – говори нам реч Божија. О томе у какво ужасно греховно стање могу да западну људи који приступају причешћу гневни и неизмирени, говори нам Кијево-Печерски патерик: „Била једном два брата по духу: ђакон Евагрије и свештеник Тит. Један према другом су осећали тако велику и нелицемерну љубав, да су се сви дивили њиховој слози и безмерној љубави. Нечастиви који пак мрзи доброчинство, и који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пт. 5, 8), изазвао је међу њима кавгу. И такву је мржњу он усадио у њих, да су један другог избегавали, не желећи да се погледају у очи. Више пута братија их је молила да се измире, али они нису хтели ни да чују. Када би Тит пролазио са кадионицом, Евагрије би се склањао од тамјана; а када се Евагрије не би склонио, Тит би пролазио поред њега не окадивши га. И тако су они у том греховном мраку провели много времена, приступајући Светим Тајнама: Тит не тражећи опроштаја, а Евагрије гневећи се – до те мере их је нечастиви изазвао. Једном се Тит био страшно разболео и, пошто је био већ на самрти, стаде туговати због свог прегрешења и посла ђакону молбу: „Опрости ми брате мој, Бога ради, што сам се узалудно гневио на тебе“. Евагрије је одговорао сурово, проклињући. Старци, видевши да Тит умире, силом доведоше Евагрија, како би га помирили са братом. Угледавши га, болесник се придиже, паде ничице пред његове ноге и рече: „Опрости и благослови ме, оче мој!“ Он пак, немилостив и љут, одби да опрости у присуству свих, говорећи: „Никада се нећу помирити са њим, ни у овом веку, ни у будућем“. И одједном се Евагрије истрже из руку стараца и паде. Хтели су да га подигну, али видеше да је он већ мртав. И не могоше му ни руке исправити, ни уста затворити, као код давно упокојеног. Болесник тог тренутка устаде, као да никад није ни боловао. Запрепастише се сви због изненадне смрти једног и брзог оздрављења другог. Са пуно суза су погребли Евагрија. Уста и очи су му остале отворене, а руке раширене. Тад старци упиташе Тита: „Шта то све значи?“ И он исприча: „Видех ја Анђеле, како узмичу и плачу над мојом душом, и нечисте силе које се радују гневу моме. И тада почех молити брата да ми опрости. Када га пак доведосте код мене, видех Анђела немилостивог, који у руци држи пламено копље, и кад ми Евагрије не даде опроштај, он га удари те овај мртав паде; А мени Анђео пружи руку и подиже ме“. Чувши то, братија се побоја Бога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк. 6, 37). Припремајући се за причешће Светим Тајнама, треба (уколико постоји таква могућност) да затражимо опроштај од свих, које смо хотимично или нехотично увредили, и да сами свима опростимо. Уколико је немогуће учинити то лично, треба се измирити са ближњима макар у свом срцу. Наравно, то није једноставно, јер смо сви ми људи гордељиви и осетљиви (узгред, осетљивост увек произилази из самољубља). Али како ми можемо да тражимо од Бога опроштај својих грехова, рачунајући на њихово отпуштање, ако сами не праштамо онима који су нас увредили? Мало пре причешћа верника на Божанстваеној литургији поје се молитва Господња „Оче наш“ – као напомена, да ће Бог „опростити нама дугове (тј. грехе) наше“, онда када ми „опростимо дужницима својим“. Колико се често причешћивати Светим Таjнама? У првим вековима хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан. Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо по могућности што чешће. У Русији се од 18. века, нажалост, усталила пракса ретког причешћивања. Било је доста људи који су се причешћивали само једанпут у години. Сматрало се да је довољно приступати причешћу у току сваког од четири вишедневна поста (Великог, Петровског, Госпојинског и Божићњег) и на имендан. Неки су се причешћивали исто тако и на велике празнике. Појавила су се чак бесмислена мишљења о штетности честог причешћивања, а оне људе који су се често причешћивали могли су сумњичити за јерес и секташтво. Свети праведни Јован Кронштатски пише: „Неке личности говоре, као да је грех ако се мирјани причешћују често, и да млади као треба само једанпут у години да приступају причешћу, а стари само за време свих постова, и да они који се често причешћују постају луди. Какав апсурд! Какво богохуљење и скрнављење вере! Какво неразумевање! А због чега онда свакодневно на литургији одјекује Спаситељев глас, који позива на причешће?... Зар да читаве године огрежњавамо у гресима, а само једанпут да се очишћујемо покајањем и причешћем? Зар се не грешимо, не изопачујемо морално и не скрнавимо гресима сваки дан? Зар нам не треба свакодневно очишћење, освећење, обновљење? Могу ли се грехови који се свакодневно нагомилавају чистити само једном у години? Има ли то смисла? Зар се ви не умивате и не купате редовно? Зар не треба душу, непрекидно изложену скрнављењу гресима, свакодневно умивати? Неумесни и бесмислени људи, они који мисле и они који говоре безумно, незналице су које не разумеју потребе душе човекове. Немилосрдни су! Они нису спознали дух Христов“. Није довољно чистити душу своју једанпут, па чак ни четири пута у години. Рецимо, ако бисмо пробали да кућу не чистимо целе године, да ствари не враћамо на своје место, да не чистимо прашину, да не бришемо под и не износимо ђубре, у шта би се претворило наше место становања? Исто тако апсурдно је не одржавати ред и чистоћу у кући своје душе. Но, ипак отац Јован Кронштатски упозорава оне који се причешћују често, да им то не пређе у навику, формалност, и да не дође до хлађења и немарности за њихов духовни живот: „Ви који себе називате духовном децом мојом, који се досада већ неколико година причешћујете свакодневно Светим Тајнама Христовим, нисте се научили послушању, незлобивости и дуготрпељивој љубави и предајете се озлојеђености и непокорности“. Често причешћивање мора бити усаглашено са духовником, и ако он примети да учесталошћу човек губи страхопоштовање према светињи, онда може посаветовати да оно постане ређе. „Ја причешћујем сваке недеље и чешће, али то само у њима (духовној деци – прим.аут.) изазива љубомору једних према другим, и због тога им понекад не дозвољавам. Једна духовна кћи оца Јована рекла му је како се причешћује једанпут у две недеље, на шта јој је он одговорио: „Одлично чиниш, чешће и не треба“. Тако да сваком човеку од стране његовог духовника или парохијског свештеника, треба да буде одређена своја мера учесталости причешћивања. Неко може да се причешћује сваке недеље, док неко други не треба тако често; али сваки православни хришћанин мора да се труди да се не причешћује ређе од једанпут месечно, како се не би отуђио од евхаристијског живота Цркве. Како прилазити Светоj Чаши Пред почетак причешћа причасници прилазе ближе царским дверима − то треба учинити раније да се не би после журили и гурали. Када се отворе царске двери и ђакон изађе са чашом уз позив: „Са страхом Божијим и вером приступите“, треба направити, уколико је то могуће, поклон и крстообразно сложити руке на груди (да десна рука буде одозго). Свештеник наглас чита молитву: „Верујем Господе и исповедам...“ – и причасници је понављају у себи. Чаши прилазе редом, обично прво пропуштају бебе, децу и болесне људе. Када приђемо чаши, треба разговетно да кажемо своје крштено име и широко да отворимо уста. Након узимања причешћа, целива се доњи крај свете чаше (руска пракса – прим.прев), који симболизује Спаситељево ребро из ког су истекле крв и вода. Свештеникову руку при томе не љубити. Одлазећи од чаше, не растављајући руке, треба прићи столићу где се деле комадићи просфоре и запивка (по правилу, вино-кагор разбављен топлом водом). Након што причасник отпије, он наставља да се моли до краја Божанствене литургије и заједно са свима прилази крсту. Постоји погрешно мишљење, да не треба целивати свештеникову руку, већ крст. То је нетачно. Причасник пошто отпије вино може да целива како крст, тако и да узме благослов од свештеника, јер греха у томе нема. По правилу, у храму се после литургије читају молитве после светог причешћа. Уколико њих из неких разлога не прочитају, причасник их чита код куће, чим се врати из храма. Оне се налазе у православном молитвенику. На дан причешћа не праве се метаније (земни поклони), осим пред Спаситељевом Плаштаницом на Велику Суботу и за време коленопоклоних молитви на Духове. Након причешћа треба пажљиво поступати са својом душом, чувати себе од празних занимација и разговора, пребивати у молитви, читању духовних књига, чинити добра дела. https://srpska.pravoslavie.ru/48435.html

Изнова и изнова се не уздамо ни у Господа, ни чак ни у себе, већ у политичаре, јавне личности, или се једноставно надамо одређеним околностима које ће нам променити живот набоље. Понекад се чини да је тешко или чак немогуће исправити ову ситуацију. Чини се да овде главни разлог није чак ни недостатак поверења у Бога, већ што је већина наших жеља чисто земаљска. Људи најчешће траже новац, здравље, срећу, сигуран посао, каријеру, утицај итд. И заправо, у томе нема ничег лошег, пошто свако има сасвим природне жеље, ако не пређете одређену границу. Па ипак, размислимо: све ове наше потребе су веома важне, посебно у тешким временима. Али, да ли је ово главна ствар? Можда нам нешто недостаје? Некада су стари Јевреји чекали свог Месију и такође су у њега полагали велике наде. Међутим, њихове тежње су биле и чисто земаљске: да се ослободе римске власти и да свој Израел учине новим светским хегемоном. Када се Месија појавио, они Га нису препознали, нису Га прихватили и предали су Га да буде разапет. То није изненађујуће, јер Онај који је рекао: „Царство моје није од овога света“, тешко да је одговарао идеалу јеврејског ослободиоца и великог освајача. Нисмо ли често попут ових древних Јевреја? Уосталом, често размишљамо пре свега о земаљском, посебно у нашим драматичним данима. А тешка ситуација око нас требало би да нас оправда. Сетимо се шта је Спаситељ рекао: „Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,31–33). Ове речи су упућене не само Јеврејима првог века, већ су упућене и нама, људима двадесет првог века: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову. Тек када све своје мисли и молитве усмеримо ка „само једноме шта је потребно“, наши спољни земаљски проблеми бићe решени. Ово је закон молитве: прво „да се свети име Твоје“ и „да буде воља Твоја “ – па тек онда „хлеб наш насушни дај нам данас“. Наоружајмо се храброшћу и стрпљењем, положимо све своје бриге на Господа, предајмо своје судбине у Његове руке, и Он неће одлагати да одговори нашим надама. Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич) https://mitropolija.com/2025/01/16/mitropolit-antonije-pakanic-kako-i-za-sta-se-moliti/

Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи: „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења. Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш... Преподобни Пахомије Хиоски (†1905) духовни руководитељ Светог Нектарија Егинског https://www.facebook.com/profile.php?id=100066472759265&ref=py_c

Термин „токсичност” се данас користи широко и свуда: у чланцима и објавама, у обичном колоквијалном говору. „Токсичност”, „токсична особа”, „токсичне везе” - ове формулације се могу чути чак и од верника. И какав прикладан термин: говори сам за себе, у буквалном смислу речи означава одређену токсичност, способност да изазове тровање, попут алкалије или киселине. На пример, сирћетна киселина је корисна ствар у домаћинству, али разумете да са њом треба да рукујете изузетно пажљиво: не можете је само узети и пити, нити можете да је осетите тако што ћете забити нос у флашу. Генерално, са сирћетном киселином треба бити веома опрезан, иначе бисте могли да завршите у болничком кревету. Исто важи и за токсичну особу. Ако нехајно комуницирате, може се излити отров: критика, иритација, незадовољство свим и свачим. Понекад такви људи сами, без посебне дозволе, упадну у ваш живот. Дају савете, намећу своје мишљење и обезвређују све што вам је важно и драго. Са таквом "токсичном" особом комуницирате и цео дан не долазите себи: расположење вам је покварено, глава вас боли, непријатне мисли вас муче. А сада читате још један чланак о томе како се заштитити од таквих људи, како се не препустити емоцијама или, на крају крајева, како живети са свим овим. И даје се следећи савет: браните своје границе, управљајте разговором, контролишите своје емоционално стање и не мешајте се у туђе проблеме. У крајњем случају, саветују вам да се дистанцирате, минимизирате дружења или уопште не комуницирате. Вероватно је најлакша ствар на овој листи последња: ако не волите комуникацију са њом, искључите ту особу из свог живота. Али... није све тако једноставно. „Отровна“ особа може бити ваш колега са посла са којим не желите да покварите везу, или ваш најближи рођак. А онда, хтели то или не, мораћете да изградите комуникацију. Понекад то није лако, а ни одбрана граница ни покушај контролисања разговора не могу ублажити унутрашњу напетост, непријатне мисли, а понекад чак и главобољу. Тада ми пада на памет једна слика из Јеванђеља: када је Господ ходао земљом, морао је да комуницира прилично блиско са веома различитим људима. Многи од њих би се такође могли класификовати као „токсични“. Критиковали су Га, провоцирали, мрзели, смејали Му се и изазивали много непријатности, али Он је био миран и споља и изнутра, није био иритиран, није се вређао, није доживљавао унутрашњу напетост, није био мучен помислима. Шта год да се десило, Он је био изнутра миран. „Научите се од Мене, јер сам ја кротак и понизан срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Матеј 11:29), каже Спаситељ. Испоставља се да унутрашњи мир није везан за то како се људи односе према вама: он је резултат деловања у срцу две врлине – кротости и смирења. А кротости и понизности се можете научити управо кроз прихватање тако незгодног, „токсичног“ ближњег. Савремени атонски старац, архимандрит Емилијан (Вафидис) , у књизи „Живети у присуству Божијем“ има занимљиве изјаве о овом питању: „Морате прихватити људе онаквима какви јесу. Ако желите да промените њихов говор, њихов живот, њихов изглед, њихово срце, њихов однос према вама, онда нећете успети.” И још нешто: „Веома је тешко поднети својеглаву и глупу особу, то је истина. Али управо то морате научити да волите и трпите ако желите да стекнете Светог Духа. Тада ћете моћи да стекнете мир тела, душе и духа.” Старац такође упозорава: „Они који не могу да се договоре са ближњим, губе мир, почињу да вреднују све што су сами рекли и што им је речено, вређају се изнова и изнова, траже објашњења... Губе време свог живота анализирајући своје ближње , постају њихови робови и заробљеници“. Али још су теже последице неприхватања ближњег, када све у човеку – његов дух, душа и тело – долази у сукоб једно са другим. Ево шта старац каже о томе: „Од тренутка када дође до најмањег колебања у односима са ближњима, па и до најмањег отпора, побуне, осуде, оптужбе ближњег, ви одмах губите равнотежу и цело ваше биће се потреса. Ваше здравље почиње да слаби, губите се, патите од разних болести: главобоља, стомак, доњи део леђа, срце. Ноге почињу да утрну и губе снагу. Чини вам се да се сви чланови вашег тела буне против вас. Очи постају помрачене, како каже Давид ( Пс. 37,11), боле, престају да виде, јер ниси могао одржати мир са ближњима.“ И ово је веома важно разумети. Испоставило се да ваш ближњи није крив за ваше лоше здравље, чак и ако се према вама понашао грубо и неправедно, или вас изнервирао. Понашао се „токсично“, али проблем је у вама: нисте могли да га прихватите у том тренутку. Чак и ако сте споља остали мирни, можда сте га изнутра, у срцу, оптуживали и осуђивали. Из тог разлога сте изгубили своју молитву – везу са Богом, удаљили сте се од Њега, и зато страдате. Постоји веома упечатљив пример у „Душевнокорисним учењима“ авве Доротеја. Предлаже да замислите круг нацртан на тлу. Изаберите центар и из центра нацртајте линије које иду до круга. Круг је свет, центар је Бог, а полупречници су путеви људских живота. Ако се човек приближи Богу, онда постаје ближи и другим људима; Што си ближи другим људима, ближи си Богу, и обрнуто. Прихватити особу значи допустити јој да буде оно што јесте. Узалуд је очекивати учтивост од непристојне особе: он не уме да буде пристојан, а својеглава особа се неће прилагодити вама. Старац Емилијан Вефидис то детаљније објашњава: „Када твој ближњи отвори уста, неће ти се обраћати како заслужујеш, него по ономе што му је у срцу. Ако га боли, ако је груб човек, неваспитан, суров, без љубави, без Духа, без Бога, онда ће тако разговарати и с тобом." Где год да се човек налази, где год да иде, он са собом носи људску природу, напаћену грехом. Можете ли заиста очекивати да људи буду савршени? Чак ће вас иста особа поштовати данас, а сутра се према вама односити с презиром. Ово не би требало да буде изненађујуће. Сва пажња мора бити пребачена само на себе. У односу са ближњима, старац Емилијан предлаже исказивање милостиње, давање милостиње. Он о томе говори овако: „Милостиња је врлина која ми помаже да не приметим, не видим човекове страсти, његове грехе, немоћи, него га волим, препознајем његову светост, и не очекујем ништа од ове особе. Нека ради шта хоће, нека говори шта хоће. Ако ме, као одговор на мој поздрав вређа, отера, псује, онда га нећу осуђивати, нећу придавати значај његовом понашању. Када не видиш и не примећујеш грешке ближњег, онда се бавиш само својим гресима, за које молиш Бога за опроштај. То што се ближњи према вама понашао лоше, грубо, клеветао, значи да он пати, да је дубоко несрећан и да му је потребно да се смилујете. Задовољан је својом судбином, својом горчином и болом. Ако га и ви узнемирите својом строгошћу и успротивите му се, па чак и само тако помислите у свом срцу, онда ће гнев пасти, не на тог несрећног страдалника – Бог може да га избави – него на вас.” Ако гледате на свог комшију овако како вам се саветује, онда се некако нећете усудити да га назовете „токсичним“. Боље би било рећи да је несрећник, грешник као и ви. Морамо стално бити спремни на то да наши суседи неће престати да буду тест за нас. Оно што кажу и како се понашају према вама је све што вам треба. Преко једног ћеш се научити стрпљењу, преко другог – праштању, трећи ће ти помоћи да постанеш кротак. Када се коначно понизите и будете способни да прихватите људе са свим њиховим слабостима, више нећете бринути о томе како се понашају према вама. И тек тада ћете наћи дуго очекивани мир и спокој. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Светост се не може сакрити. Она је као свећа стављена на свећњак и као град који стоји на гори. У првом случају обасјава простор око себе. У другом – види се из далека, без обзира на то с које стране човек да јој се приближава. Светост савладава растојања између људи и епоха. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да након више векова непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне. Такав је Николај Чудотворац. Кад би међу светима могла постојати завист или такмичење у поштовању од стране људи многи би попреко гледали Николаја. А како и не би! Овако масовним поштовањем на свим континентима не може свако да се похвали. Али међу светима, наравно, нема зависти. Међу њима владају молитва и искрена љубав. А ми, путници и дошљаци, који савладавамо свој земаљски пут, имамо озбиљну тему за размишљање. Узрок за масовно и вековно поштовање Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Он је притом тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да нам нису познате скоро никакве чињенице из његове биографије. Слава је нашла Николаја након што је напустио Земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале). Спомен на Светог Николаја обележавамо најмање два пута годишње, а често чинимо службе сваке недеље четвртком и упућујемо му своје молитве. У предновогодишње време у овом поштовању има великих примеса клоунаде која љути људе који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прослављали угодника Божијег и доносили нам реалну корист. «Угледајте се на мене, као ја на Христа,» рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није просто појединачан позив, упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте угледајући се на оне који су бољи од њега, који су отишли даље од њега и зову га за собом. Важно је истаћи да Павле не каже «угледајте се на Христа», већ «угледајте се на мене, као ја на Христа». То значи да узвишеност угледања на Господа не полази одмах свима за руком, већ прво треба да учимо од оних који су блиски Богу. Сад опет упутимо мисаони поглед према Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и како да кроз угледање покажемо максимално поштовање према свецу? На пример, тајним чињењем добрих дела. Ово није баш најпријатније дело за човека којег разједају тајне болести, који жели похвалу и жуди за славом. Али, управо је то оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима који би доспели у невољу. Није тајна да нам светитељи оживљавају Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћавајући га у свом понашању. Дакле, реч Божија нам говори о «Оцу, Који тајно», «Који види тајно и узвраћа јавно» и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо да нас људи виде, већ ради Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро тајно желећи признање и похвалу. Потребни су нам примери. Потребни су живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално. Такав је Николај. Он је срцем добро знао оно што је рекао један од отаца Египта, тачније: најпостојаније и најисправније је добро које се чини тајно. Николај је из света желео да оде како би у монашкој осамљености служио Богу постом и молитвом тако да му ништа не одвлачи пажњу. Али, Бог, Који човека познаје боље него што човек сам себе зна, показао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи за паству и животу међу бројним људима које колебају страсти. Тако је подвижник био лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. И у овоме опет можемо да се угледамо на њега. Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног чињења добрих дела. Своје ионако ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и овог «трубљења пред собом» које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином. А његова друга лекција коју нам упућује састоји се у потреби да чувамо и васпитавамо свог унутрашњег човека. Монашком животу су склони веома малобројни. Али, за повремено бежање од испразности, за ћутање и молитву, треба да пронађе времена свако онај ко није окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, ко чува и штити свој унутрашњи свет. Извор снаге за човека је кад стоји један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног треба само једном својом страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба да буде скривена у Богу, у општењу с Њим. Честитке, поклони, црвени кловновски носеви, џакови на леђима, дечји смех, браде од вате… Никољдан је наравно, још и дечји празник. Али и у ово весело врзмање с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе да су деца за време овог (а и не само овог) празника усмерена на добијање различитих добара: пажње, нежности и поклона. А и сама, кад напуне известан број година, могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра. «Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш где је тајна његове познатости и љубави према њему? Тајна је у томе што је памтио и испуњавао речи Писма: «Блаженије је давати него примати.» Указаћеш поштовање Николају Чудотворцу ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози други који заостаје у учењу да усвоји предмет који знаш и разумеш боље него он. Данас и увек подели на одмору сендвич с другом из клупе. Размишљај о другима, а не само о себи. Јер, давати не значи само предавати из руке у руку новац или ствари. Могу се давати време, снага, знање, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.» Овакво поштовање свеца је врло тражено и оно, нажалост, засад још није главни и општеприхваћени начин да се Николају изрази своја љубав. И још један врло важан моменат. Николај је сад житељ Небеског царства. Разговор о њему је одличан начин да се поведе реч о бесмртности душе, о духовном свету, о непобедивости добра које је учињено у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о свецу као што је Николај може се говорити увек. Само да лик свеца не буде превише «увијен у целофан» и «сладуњав». Само да се не сведе све на деку с џаком, на дечја писма с молбама за поклоне, у којима се види да се апетит генерације која расте озбиљно распламсао. Њима више није до чоколадица. Дечица све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи, ови «даваоци» и «виновници», ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице. Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару коју је од Николајеве руке добио Арије. А то значи да светац није дат како би бесконачно делио поклоне или се бринуо о онима који плове водама. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу. Уопште, треба размишљати о поштовању светаца. Да их не бисмо поштовали само службом и богатом трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и благочестиви начини да свецима изразимо своју љубав. На дан сећања на сваког од јеванђелиста можемо у храму организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваки светац чије су књиге ушле у Библију може се поштовати на овај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог, Сам Бог заповеда да се на свеце угледамо у делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпника, наравно, човек се неће попети на сто, али може да покуша да искључи мобилни, телевизор и компјутер и да нека три сата поседи у тишини. Потребни су стваралаштво и свеж поглед. Пошто ни сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишем степену занимљиви и дубоки људи. Дакле, зима је, предосећај Божића, осећај тајне у студеном ваздуху и још једно сећање на Светог Николаја. Како ћемо славити? Протојереј Андреј Ткачов https://mitropolija.com/2024/12/18/kako-cemo-slaviti-spomen-na-svetog-nikolaja/