Претражи Живе Речи Утехе

Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем. Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили. Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин. Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.” Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље. Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу. Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље. Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет. Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести. Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу. Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави. Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га. Којим путем треба да идемо? Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести. Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав. Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе". Свети Лука, Архиепископ Кримски https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#

Прво, живот је неправедан. Ова неправда има много аспеката, али ова ситуација је директно повезана са једним. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако покушам да будем поуздан, онда ћу од ближњег захтевати поузданост. Као резултат тога, испада да су наша очекивања у односу на наше ближње увек донекле прецењена. Не у свему, наравно, али у ономе што је за нас битно и у чему нисмо сасвим слаби – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим као што знате, сви људи су различити и греси различитих људи су такође различити. Међу гресима има и оних који, наносећи штету души власника, уопште не могу повредити друге. На пример, човек је шкрт и то је наравно веома лоша особина. Али ближње, који не зависе од њега, то апсолутно не занима. Међутим, постоје и пороци који наносе штету и бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо једна од њих. Не само да је човек сам зао, већ успева да затрује живот и ближњем. Ово је дефинитивно лоше, па чак и подло. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Зато не очекујте од ње да ће вас третирати по принципу реципроцитета. Наравно, то није фер, није у реду, не би требало да буде тако, али јесте. И то је неправедност живота. И колико год да нам је болно, колико год нам је тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Тако, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или веровати да ће се неко опходити према нама у погледу наше наклоности, поверења или добрих дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви, из животног искуства, знају да од људи не треба очекивати оно што нам не могу дати. На пример, уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и помажу нам да изградимо исправне и узајамно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од другога, већ ни од самог себе. Шта би био тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да…”? Не знам. Не знам док не будем у тој ситуацији. Јер, под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за нешто што ни сами не бисмо посумњали. Али, на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је и било ко други. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу, али она стоји. Кад би се стално подсећали да је сваки човек лаж, не бисмо се у људима преварили, не бисмо били разочарани, не бисмо били искушани њиховим поступцима. А сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом. Пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни и за издају. Чак и нама блиски. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике сваког: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И, полазећи од тога, изградити комуникацију, не захтевајући од ближњег више него што нам може пружити. Ако се сетите ове две једноставне истине, биће лакше не изгубити поверење које већ имате. Што се тиче оних који су га изгубили, рећи ћу искрено: не сметајте Богу да нас спасе. Човек је отпорно биће. Они који су навикли на поверење поново ће тежити томе, чак и ако нема разлога за поверење. Само је важно не гајити у себи озлојеђеност а успомену на неприкладна дела ближњих треба сакрити што даље од нас. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/kako-nauchiti-verovati-ljudima-ako-najblizhi-mozhe-izdati

У јеванђелским зачецима, који се читају на јутрењу и Литургији празника Сретења Господњег, а који непосредно приповедају о самом догађају сусрета- Спаситеља са праведним старцем Симеоном, пророчице Ане и уопште целог јеврејског народа па и целог човечанства, постоје следећи стихови: „Тада беше човек у Јерусалиму по имену Симеон. Он је био праведан и побожан човек, који је очекивао утеху Израиља; и Дух Свети беше на њему. Духом Светим му је било проречено да неће видети смрт док не види Христа Господњег. И по надахнућу дође у храм“ (Лука 2:25-27). Овде се налазе и стихови о самом Спаситељу: „Дете је расло и јачало духом, испуњено мудрошћу, и благодат Божија беше на њему“ (Лука 2:40). Видимо да је све овде покренуто Духом Светим, да све постоји по милости Божијој. Симеон је имао Духа Светога, и Духом Светим „по надахнућу“ (а на црквенословенском се директно каже: „Дођох по Духу у цркву“) долази у Јерусалимски храм да се сретне са Господом нашим Исусом Христом. И на овом Божанственом Младенцу беше благодат Божија. Шта нам ово говори? У Цркви не постоје случајне ствари. Све у Њој покреће Господ. Све је организовано од Њега. Благословом Бога Оца, све се остварује у Сину, „од кога цело тело, које је сачињено и спарено кроз све узајамно везујуће везе, дејством сваког члана у својој мери, изграђује себе у љубави“ (Еф. 4,16). Ко може победити Бога? Нико. Ко може да победи Цркву? Нико. Јер је Бог њен Творац и Управитељ. Она не припада нама, него Њему. А наш задатак је, како је писао свети Теофан Затворник, да стекнемо праведност, која чека спасење не сама по себи, непоколебљиву чистоту Богородице, угодан живот у посту и молитви, који је водила пророчица Ана, и тиха послушност и оданост вољи Божијој, какву је имао праведни Јосиф. „Пренеси сва ова духовна расположења у своје срце и срешћеш Господа који није приношен, већ Он долази к теби. Какве невероватне речи! Твоја песма ће обрадовати све анђеле и свете. Ово је истинита и света поезија! Црква је непоколебљиво место где вас лично Бог чека. Треба само ући у Њу, живети у Њој и ићи ка Господу. И тада ћеш и ти постати Богопримац. Бог ће те прихватити, и ти ћеш прихватити Њега. Ово ће бити благословен и спасоносни састанак, где, како се пева у тропару празника, твоју унутрашњу таму разара света светлост Божија, а ти ослобођен и просвећен васкрсаваш за вечни и бескрајно радостан живот. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/en/node/29636

Изненађујуће, али ова жудња да се Нова година дочека по сваку цену уз обилну трпезу (чак и упркос рату, финансијским проблемима и периодичном недостатку струје) међу људима је неискорењива. Психолошки, то се, наравно, може објаснити: у критичним ситуацијама људи се хватају за неке познате атрибуте „нормалног живота“. Оваква варијанта психолошке заштите, додуше врло илузорна. Али проблем није само у покушају да се неко време побегне од стварности. Проблем овако бурног дочека Нове године је увек исти: неадекватно велика очекивања и готово обавезно разочарање после. Сваке године 31. децембра, окупљајући се за новогодишњом трпезом, људи „испраћају“ стару годину са жељом да „однесе са собом све лоше“, а да нова, како се очекује, „донесе све добро“. Али то се не дешава. И последње године су то показале. Подсетимо се: донедавно нам се чинило да је живот тежак, и да су сви чекали Нову годину са извесним надањима – а онда је дошла и са собом донела невиђене карантинске мере са свиме што је са њима долазило. Ваљало је пожелети да све ово престане, и престало jе, али је дошла још већа несрећа - рат. И сада било какав трезвен објективан поглед не даје разлога за оптимизам. Мада ће, нема сумње, овога пута сви подићи чаше, попити за нову годину, која би требало да буде боља од старе. Али хоће ли бити? Фрустрирана очекивања су увек праћена разочарањем и обесхрабрењем. А све зато што људи имају "наду за нову годину". Размислимо о томе: надају се једноставној астрономској промени у циклусу Земљине револуције око Сунца. То толико подсећа на наде пагана за природне појаве, у којима су видели испољавање воље лажних богова. Ко хоће, али хришћани морају да се уздају само у Господа. Врло је могуће да ће нам наредна година донети још већа искушења од претходних. Црква се већ ове године суочила са притиском који све више личи на прогон од стране безбожних совјетских власти у првим деценијама након револуције. Али то није разлог за кукавичлук или страх. Црква је то већ прошла. Напротив, сада више него икада сви православни хришћани који пате од неправедних прогона и због рата, имају потребу да се уједине. Уједините се у својој љубави према Господу и ближњем. Уједините се у свом поверењу у Божији Промисао и препустите се Његовој милости. Године долазе и пролазе, али Господ је увек са нама. Уђимо са Њим у наредну годину! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-pravilno-dochekati-novu-godinu-0

Ми смо друштво које тако брзо јури, а технички напредак јури још брже него што се ми успевамо навићи и облик комуникације међу људима сразмерно се мења из дана у дан. Имамо велики број социјалних мрежа, месинџера и огроман број смајлића. Не оптерећујемо се изражавањем својих дубоких осећања, промишљених и одмерених речи, а о одговорним поступцима да и не говоримо. Колико често реагујемо првом емоцијом која се појави, вичемо прву реч која нам падне на памет и бацано телефоне добивши непријатну поруку? Често! На кога нас то подсећа? На дете… увређено дете, коме нису купили бомбону, нису дали аутић, забранили му да једе песак. Зашто се мучити, добро, ако не више или мање дубоком анализом онога шта се дешава, бар прогностичком способношћу. Размислити пар корака унапред. Да покушамо претпоставити последице својих речи и поступака, јер оно што ми говоримо и радимо одразиће се на наше даље односе, на посао, децу, на цео живот у целини. Пре неколико дан сам видела на улици, што се каже, слику на платну: иде мама, сва лепо одевена, са девојчицом 5-6 година, и виче на њу на сав глас. Треба напоменути и то да девојчица очито није обучена према годинама, тј. не као мало дете већ као млада девојка од око 16-так година, модерне панталоне, торбица и наочаре за сунце као мама, њена мала копија, тачно другарице по гардероби. И ето, та „старија другарица“ виче на то дете следећим речима: „Рекла сам ти да затвориш уста! Мораш ме слушати! Радићеш оно што ти кажем!“ Нисам чула узроке разлоге конфликта, али нешто ми говори да ма какав разлог да је био, такав облик комуникације неће користити тој девојчици и то је стандардан начин комуникације између мајке и детета. Нажалост у савременој реалности савремени родитељи, који су у трци за прихватањем трендова, моде, мобилних, социјалних мрежа и у сталном покушају да одговарају нечијим идеалима и стандардима уметно створеним, заборављају да живот треба испунити не само спољашњим него и унутарњим садржајем – суштином, смислом, погледом на свет, васпитањем и образовањем. Безусловно да то није случај у свим породицама, али је тенденције у целини крајње забрињавајућа. Однос према својој деци: обући, нахранити, дати у секције (да не лутају по улици) – па то је наравно предивно, али нешто се пречесто почела показивати суштина таквог приступа (имајући у виду када копаш мало дубље): облачим како ја желим, а не како ће детету бити практично и удобно, храним тиме што сматрам да је модерно – колико често се педијатрије сусрећу са потпуно неодговорним „дијетама“ за децу, број секција је претеран… и то не само да би дете све пробало и нешто научило или нашло себе већ да не би сметало, досађивало са глупим питањима и одвлачило од важних ствари. Деца, ако су се већ појавила, то и јесте најважнија ствар! Деца су одговорност! И не само материјална и финансијска већ и морална и психолошка. Неко ће можда рећи, а ако се тако десило, родило се дете случајно… Ја, наравно, све разумем, али шта значи случајно се родило? Као минимум чекали су га 40 недеља, можда је требало размишљати како ћемо обезбедтии одећу, хранити итд. Али ствар чак није ни у томе већ у даљем начину формирања инфантилности код личности детета. Та мама на крају свог драња рекла је: „Увредила си ме, не причам с тобом!“ Да, ето шта је педагогија! Ето примера реакције одрасле особе и конструктивног решења конфликтне ситуације. Како ће се та девојчица формирати као личност? Инфантилно, ето како! Безусловно, могуће да ће се детету посрећити (због унутрашњих урођених особина личности или захваљујући социјалном окружењу) и одраст ће у свесног човека са другачијим моделом понашања него што њена мајка, али како показује пракса то се ретко дешава… јер, сви смо ми родом из детињства… Највероватније је да ће будуће реакције те девојчице бити спонтане, често у афекту (крици, сузе на сваку забрану и неслагање), спољашње референте ће превладати у избору понашања, кретање кроз живот ће постати пливње низ речни ток „желим“. Рећи ћете, нешто тужна будућност за девојчицу, ја ту претпостављам базирајући се само на површном сусрету с гневном мајком. Мој одговор је – уопште не. Таква мама није једна, а такав стил васпитавања је сувише распрострањен. Задатак и одговорност родитеља јесте да на свом примеру покажу како је то – сарађивати са другима, поштујући личност. Како добити оно што „желим“, кроз поставку задатка са нишаном на оно што ми је стварно „потребно“ и што ја, да би то достигао, „могу“ да урадим. Васпитање – је постепена припрема детета ка одрастању не само спољашњем (то ће се и тако десити), колико унутрашњем – то је приоритет за дете на шта треба да утиче одрастао родитељ. У будућности када тој девојчици у различитим животним ситуацијама буду бацали „појасеве“, ни један јој се неће свиђати, пошто ће бити „увредљиви“, „неправилни“ и „нису онакви какве ја желим“ зато што су одрастао, осмишљен поглед на свет приоритети у животу и залог адекватног прихваћања понуђене помоћи. https://www.b17.ru/article/110526/

Већина људи схвата да су несретни, али не могу да схвате због чега? Неки то повезују са суморном усамљеношћу и емоционалном хладноћом друштва, други са непоштеношћу и лажљивошћу људи у окружењу, не изузимајући ту ни сроднике; трећи на нерешене проблеме, тешко материјално стање и непрекидни страх пред будућим. Међутим, нису несретни само сиромашни, већ и богати; не само они који су болешћу приковани за постељу, већ и сасвим телесно здрави, који су пропутовали читав свет, завукли се у све углове земље, попели се на врхове планина и спустили у дубине мора. Сузе се лију и у неугледним колибама сиромаха и у домовима богаташа. Чак је и неизвесно ко је несрећнији: Они који су малаксали под притиском сиромаштва, или они који су добили све што се за новац може купити, још у младости кренули погрешним путем и преситили се свим пороцима. Савремени људи су несрећни и збуњени, у шта се чак и визуелно можемо уверити. Уколико отворите албум са старим фотографијама, тамо ћете видети спокојна, као просветљена лица, на којима стоји печат племенитости и достојанства – не гордости, већ управо душевног достојанства, чији је синоним част. Ове фотографије, избледеле од времена, као да су прожете зрацима залазећег сунца и зраче топлотом која загрева и умирује душу. Погледајте затим на савремене људе и видећете другачија лица: смркнута, узнемирена, напрегнута, непрекидно забринута и несрећна, као да ти људи нису нашли своје место у хладном и равнодушном, као и они сами, свету. Огромна сенка муке надвила се над човечанством. Људи беже од сурове реалности и од самих себе у виртуални свет компјутера и телевизора, траже заборав у алкохолу и наркотицима; бацају се у циклус демонских представа и илузија, даве се у бездану метафизичке таме и безумља; чини се као да им је ад пријатнији него земља, али живе стога јер се боје да умру. Неки се труде да угуше осећање глуве меланхолије и као глумци, играју неку представу среће: такве ликове, са празним очима и намештеним осмесима, прилепљеним за лице, можемо видети на рекламама и страницама модних журнала. Многи траже заборав у разврату и изопаченостима: у топлоти ђубрета и сладости гноја. Они се упорно ваљају у блату, као да у њему желе да нађу златну жилу. Зашто су савремени људи несретни? Зато што је грех, на који су се привикли и са којим су се сродили узео од њих оно што је најдрагоценије и незамењиво: чистоту срца и целомудреност. У чистоти је велика радост и светлост, а у греху је тама и туга. Чак мислени греси и страсна маштања у душу уносе метафизичку хладноћу и пустош. Душевни премор има своје нематеријалне бакциле и вирусе, који живе и размножавају се у моралној прљавштини као што се муве и црви размножавају у гомили смећа и трулих отпадака. Ову прљавштину људска душа свакодневно конзумира. Како постати срећан? Како стећи истинску, а не илузорну срећу? Како сачувати радост која није преварна попут ноћне сени и која неће одлетети као птица? Да би се то постигло, треба се, као са најљућим непријатељем, борити са грехом, зачетим у срцу. Људско је срце велика тајна. У срцу се сумира читав живот човека и сво искуство његове душе. Ништа се у животу не дешава што не оставља последице, све оставља печат, запечаћен невидљивим словима, на сећању срца. Цар Соломон је писао: „Више од свега чувај срце своје, јер је у њему извор живота“. Стога треба непрекидно чистити срце од греха, покајањем и молитвом, да мртве воде, које истичу из ада, не би у њему нашле свој властити базен. Бог је огањ који загрева срце, а ђаво је хладан као леш. Срце које је кроз грех предано демону из себе зрачи некаквом мртвачком хладноћом и тананим смрадом трулежи који који интуитивно осећају људи из околине таквога човека. Трагедија савремених хришћана је у томе што они заборављају на оно најглавније у духовном животу: на чување срца. На неопходност да га ограђују од мутних потока греха који земљу претварају у духовну пустињу и врелу мочвару страсти. Савремени хришћани, погружени у бриге о спољашњем, заборавили су на бригу о сопственом срцу – центру живота, акропољу душе, царској ризници у којој треба да се чувају нетрулежна богатства – дарови благодати. А ђаво ни на тренутак не заборавља на човека: он непрекидно стреми да завлада над срцем, да га обмане, пороби, да га учини својим престолом. Ако размотримо помисли које се рађају у срцу, у њему нећемо видети лик Божји, већ безличје греха. Проклетство нашег времена је у томе што смо заборавили да је благодат Божја света и чиста и да се не може сјединити са грехом. Зато, без обзира на посету храмовима и светим местима, домаће молитве и читање духовних књига, наше срце остаје празно, као пробушена посуда којом захватају воду. Срце предано страстима и гресима не може да стекне и задржи благодат. Такво је срце налик на запуштени врт без ограде, или на оронули дом без врата и прозора, где улази свако ко пожели. Страсно срце се противи речима молитве, одгурује их од себе и молитва губи животну силу, постаје површна и мртва. Од такве молитве човек не добија духовну утеху и стога са нестрпљењем чека њен крај. Истинска молитва је немогућа без благодати, а благодат – без чистоте срца. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато човек, не бринући се о чистоти срца, не борећи се са гресима и страстима, остаје духовно слеп, иако поседује светске таланте и душевне квалитете, бави се добротворним радом, произноси красноречиве проповеди па чак иако би писао научне апологије у одбрану хришћанства. Неписмени старац који је сачувао чистоту срца мудрији је од теолога који није победио своје страсти. Наше време се може назвати безблагодатно, али не у смислу да је Црква осиромашила благодаћу, већ зато што људско срце, затровано грехом, губи способност да прими и задржи благодат. Древни хришћани су се од савремених разликовали пре свега у томе што су се налазили у благодати, живели и дисали благодаћу, јавно осећали њена дејства, као да су осећали благодат срцем и слушали њене неизрециве безгласне речи. За њих благодат није била само нада на будућа блага у небеском царству, већ и радост која је испуњавала њихов земаљски живот, без обзира на невоље и гоњења. Благодаћу су се хришћани осећали као најсретнији људи на свету, а хришћанске заједнице су биле попут острва светлости у тамном мору незнабожачког света. Човек је осећао реално присуство благодати, а њен губитак доживљавао као највећу несрећу, као мрак и бол душе, као одлучење од Бога, извора живота. Зато су хришћани чували благодат као што се пламен свеће чува од ветра, своје срце су чували од нечистих помисли као очи од песка и прашине. У данашње време, када је стицање благодати престало да буде циљ и садржај хришћанског живота, њен се губитак скоро и не осећа. Савремени хришћани не схватају шта губе од грехова, не увиђају шта се дешава у њиховим срцима, какве се немани гнезде у њему. Због тога, њихов живот као да је обојен у сиво, слично сумраку; њихове су душе налик на небо прекривено густим облацима: на тренутак блесне између облака сунчев зрак и поново нестане.Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочито над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика. Треба се удаљавати од зачетака греха – саблазни, као што пчеле беже од дима, а такође избегавати она лица и места која нас подсећају на претходне грехопаде. Тада ће, при умањењу спољашњих греховних утисака и унутрашњи импулси греха почети да слабе, као плитка река у време суше. Треба знати и о следећем лукавству демона: понекад он на извесно време почиње да одступа од човека и он почиње да уображава да су страсти изагнане, да је духовна опасност прошла и сматра себе победником. Такво лажно бестрашће је у ствари демонска замка, да би успавао будност човека и изненадио га када не очекује. Најчешће у ову замку упадају горди људи и они који се уздају у саме себе, који проводе духовни живот без послушања и савета. Зато треба свагда бити опрезан и имати на уму да ђаво не напушта човека, као сенка, и бориће се са њим до саме смрти. Христос нас је пронашао на крсту кроз муке распећа, а ми њега морамо да нађемо у своме срцу сузама покајања. Овај је сусрет са Богом сличан новом рођењу. Тада благодат обасјава човека несагледивом светлошћу, исправља душу погнуту под гресима, даје молитви крила, у срцу отвара извор живе воде, обнавља дечју чистоту, враћа изгубљену радост, као пролеће душе, и човек доживљава своје васкрсење из мртвих још за време живота. https://mitropolija.com/2022/12/01/kako-postati-srecan/

Много је речено и писано о негативној појави када неки свештенослужитељи своје шармантне маштарије одају као некакве духовне дарове, покушавајући да манипулишу другима у своју корист: духовну (задовољавање сопственог поноса, сујета) или материјалну. У сваком случају, такав хоће другог човека да приведе не Богу, већ себи. Хоће да га веже за себе, тако да зависи од њега. Oвде се, често прикривено, религија користи као оруђе за везивање. Али, постоји и друга страна медаље ове појаве. Закон економије - потражња ствара понуду. Постоји прилично велика потражња за инфантилношћу, отуда и понуда. Људи понекад сами желе да буду везани. Свештеник треба да буде свештеник. Могућ је савет свештеника, могућа је молитва, али не и коначна одлука. Ако свештеник има одговоре на сва питања, онда треба бежати од њега, јер свако треба да се бави својим послом: агроном - биљкама, рачуновођа- финансијама, водоинсталатер - цевима, лекар - болестима, а свештеник - служењем Богу и духовним стварима. Нико неће живети твој живот за тебе. И врло често се човек плаши да живи. Плаши се да остане сам са собом. Плаши се себе. Не воли себе. Не воли свој живот. Жели да се ухвати за некога и да му преда свој живот: нека мисли уместо мене, нека одлучује о свему уместо мене и да буде одговоран и за мене. Разговарајући са људима, дошао сам до закључка да у осамдесет посто случајева проблем, а често и греси човека, леже у томе што човек не воли свој живот. Отуда често и блуд, и алкохолизам, и наркоманија, и малодушност, и раздраженост,и бес, као и многи други греси. Али немој бити такав! Воли живот који ти је Бог дао. Воли живот насамо са Богом. Он дише поред тебе. Он живи поред тебе. Он те подржава. А свештеник је особа која ће те узети за руку и одвести ка Богу и рећи : „Ево га! Сада говори, комуницирај са својим Створитељем.” Јер, свако ће на крају сам одговарати Свевишњем за своје поступке. И нико неће живети свој живот за другог. И ви (ви лично!) морате у свом животу размотрити Лице Бога Живога и научити да живите пред Његовим Лицем. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/kako-se-osloboditi-duhovnog-infantilizma

Дана 3.11. у великој дворани Kоларчеве задужбине Отац Милош Весин одржао је предавање на тему: Kако упознати себе?

Ови процеси су утицали и на Цркву. Током протеклих деценија друштво ју је позивало да буде у складу са светом, да прихвати све „прогресивне” трендове, да буде модерна. Али да ли Црква треба да прави бескрајне компромисе са светом, који, по Божанском Откровењу, „лежи у злу“? Ако погледамо пример западних хришћанских деноминација, видећемо да кокетирање са светом не води ничему добром. Сваки уступак доводи до захтева за још већим уступцима, а овај процес је бескрајан. Док не упознамо себе. Живописан пример за то су западни хришћански покрети, где је дозвољено женско свештенство, благосиљају се истополни бракови и друге богохулне ствари, које директно противрече Светом Писму. И то упркос чињеници да се многи хришћански покрети руководе само Светим Писмом. Исус је јасно рекао: „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“ (Јн. 15,19). Односно, хришћанство је противно светским законима, па ће хришћани увек бити прогањани од друштва и света. Не треба се додворавати свету, он то неће ценити. Не треба одговарати на све савремене изазове, већина су провокације. Подсетимо се из Писма како су фарисеји постављали Христу доктринарна питања, у ствари, вођени једином жељом да Га за нешто ухвате. И Он их је, као Зналац Срца, назвао именом коме су одговарали. Али Спаситељ је охрабривао и подржавао оне од њих који су били искрени и тражили истину. Имамо ли право да било шта мењамо уопште? Апостолско прејемство нису празне речи. Оно што нам је предато морамо пренети без измена. Ако свет ово не разуме, онда се не треба спуштати на његов ниво. У супротном, то ће бити профанисање (од латинског profanation - „лишити светости, оскрнавити“). Дарови Божији се откривају постепено човеку који се уздиже из снаге у снагу по духовној лествици. То је као са луком: што више одбацујемо љуске, постајемо осетљивији и пријемчивији. Што више тренирамо у духовној теретани, постајемо јачи, постајемо стабилнији. Црква је отворена за све, али оне у „прљавим чизмама“ не могу да уђу. То је немогуће због самог народа. Не можете пуштати унутра из празне радозналости. Човек који тражи духовно неће гурнути нос ради радозналости тамо где му није место, за њега је то тајна, неприкосновена. Споразумаштво, потрага за компромисом, страх од сукоба су лоши саветници. Сукоб са светом је у срцу хришћанства: Исус је „дошао да донесе мач“. Преjемство треба да буде не само у архитектури, протоколу свештеничког одевања, већ и у кодексу понашања, скупу вредности, концептуалним ставовима. Мистерија је Мистерија. Не можете бацати светиње псима. Тајна не трпи буку, гужву и аплаузе. Чак је и Господ у тајности учинио многа чудеса. Широко распрострањена слава о чудима ће карактерисати антихришћанство. Чуда у јавности, било каква представа у храму - то је оно чега су се хришћани бојали кроз векове. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-o-profanisanju-svetinja-kako-ne-upasti-u-zamku

А понекад и сами повећавамо сопствени душевни немир - на пример, лажним надама. Увек нам се чини да још мало – и кризна времена ће се завршити, и живот ће се вратити у нормалу. Међутим, није. И овде није проблем што је живот компликован и што у њему има много проблема, већ што не желимо да га прихватимо таквог какав јесте. С времена на време људи себи уливају лажне наде. А онда, када се те наде распрше, пате још више. Осврнимо се на недавну историју. 1914. почео је Први светски рат. И тада су многи мислили да ће се све смирити. Али после врло кратког времена долази до револуције, коју је пратило неколико државних удара. А иза тога – крвави грађански рат. А ако се неко надао миру већ после овог рата, онда је после рата уследио прогон Цркве, још већи него на почетку револуције, и страшне репресије. А онда је био још један светски рат, још крвавији и страшнији... Ако се задубимо у историју, видећемо да је миран, тих, лагодан живот пре изузетак него правило. Али људи су и тада живели. И исто тако је живела Црква Христова, која је током читавог свог постојања била подвргнута више прогонима него што је била у миру и земаљском благостању. Невоља савременог човека уопште није у томе што је навикао на привремену земаљску удобност, већ у томе што наставља да се држи илузиjе ове удобности. Не знамо и не можемо знати када ће се ово страшно доба завршити и да ли ће се уопште завршити. Сви аналитичари и експерти сто пута дневно пророкују будућност, а сто пута дневно њихова „пророчанства“ се с крахом руше. За нас, заправо, није толико важно да познајемо ову будућност, ма колико то на први поглед изгледало важно. Господ је ово јасно рекао: «…Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога» (Мт 6,34). Свима су познате горенаведене речи, али нису сви спремни да их прихвате, а уосталом само у овоме има спасења – уздати се у Бога, доверавати Њему, предати себе и своје ближње Његовом добром Промислу. Само тако можемо преживети било које време. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-nauchiti-da-podnosimo-teshka-vremena

Када говоримо о хришћанству као о религији чуда, онда, пре свега, мислимо на главно чудо – Васкрсење Христово и сав Његов искупитељски подвиг. Без Спаситеља не може бити хришћанства. Он је темељ и Он је крајњи циљ живота сваког хришћанина. Али сви смо ми људи, па грешимо, а цена тога може бити прилично висока. У почетку, погрешно постављање приоритета у духовном животу може чак довести до губитка вере, а улога чуда овде није последња. Тачније, проблем, наравно, није у самом чуду, већ у човеку. Више пута сам био сведок како су људи долазили у Цркву управо ради чуда. Нису тражили смисао живота нису тражили вечност, нису тражили Бога, чекали су чудо. Некада су то биле прилично трагичне ситуације када је неко од блиских рођака био тешко болестан, а понекад је човек само желео неку врсту потреса, нешто необично што би узбудило машту и фантазију. Сви разумемо да Бог није мађионичар и да неће учинити ништа необично да забави особу којој Он, углавном, није потребан. У првом случају, када нема чуда оздрављења и болесни рођак умре, људи често напуштају Цркву. Они не поричу стварност Бога, иако се речима могу поставити као атеисти, али често стварају дубоку огорченост против Њега и целог света. Све њихове молитве, пост, па и учешће у Светим Тајнама били су усмерени ка једном циљу – очувању живота вољене особе. Да, ово није лоше, али колико год да волимо некога, овоземаљски живот не може имати апсолутну самодовољну вредност. Ако таквој особи уопште није потребан Бог, или боље речено, потребан је само за испуњење жеља, иако је веома побожан, зашто би онда Господ испуњавао његове захтеве? Бог није Аладин - дух који се може призвати трљањем лампе у потребно време. Он је милостив, али је праведан, Он је оличење љубави, али је и љубоморан. Подсетимо се Христових речи: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан“ (Матеј 10:37). Или следеће: „Нико ко стави руку на плуг и осврне се уназад није достојан за Царство Божије“ (Лк. 9:62). Као што видите, Господ не трпи подмере и полумере. Ако човек очекује да му се испуне само његови захтеви од стране Бога, онда Му даје само најмањи и најнезначајнији део себе, а то нам не приличи, не зато што је Он некакав себични деспот, већ зато што нас толико воли да смо му потпуно потребни. Није тајна да су сви људи болесни од греха, али ако сте исцељени, онда ћете бити потпуно излечени. Дај Богу руку и Он ће желети да вас узме целе. Ако се лечи, онда се лечи до краја, иначе нема смисла у лечењу. Само у овом случају може бити места за чудо. Бог неће чинити чуда ради забаве. Свако право чудо треба да има одређену сврху, да служи као оруђе за јачање вере, а не за њено уништење. Што се тиче другог примера, када човек у Цркви тражи чуда, чиме негде чак и несвесно храни сопствену машту, тада настаје ситуација још опаснија него у првом случају. Ако хришћанин у трагичним околностима може све да превазиђе и да се временом промени, код трагача за „триковима“ промена је много мање вероватна. И све зато што га не боли. Бол је та која нас покреће. Од ње постаје страшно непријатно, што нас тера да тражимо начине за њено превазилажење или да се бар научимо стрпљењу. За особу која тражи чуда, овај проблем уопште није вредан тога. Такав хришћанин ће активно читати разне православне мемоаре, приче о чудима, али ће Свето Писмо бити у запећку са лепим слојем прашине. Биће спреман да стално иде на ходочашћа, али ретко прилази Чаши. Прочитаће мноштво акатиста, али никада неће искрено разговарати са Богом. Трагалац чуда није у стању да рационално сагледа ни своје духовно искуство, ни духовно искуство светаца. Чак је и само хришћанство у њему површно. Најстрашније у овој ситуацији је да, ако тражимо чуда у Цркви а не Христа, сигурно ћемо их наћи, јер непријатељ људског рода не спава и зна да прави трикове, али такве, да се не могу одмах разликовати од правог чуда. Довољно је подсетити се искушења св. Симеона Богослова, Св.Никите Новгородског, Св. Силуана Атонског и многих других светитеља. Визија светлости, појава анђела, па чак и самог Христа, може бити варљива јер „сам сатана узима лик анђела светлости, и стога није велика ствар ако и његове слуге поприме обличје слуга праведности“ ( 2. Кор. 11:14–15). Ако неки свети подвижници нису могли да избегну овакво искушење, онда се тим више не треба шалити са тим. Чак и ако трагалац за чудима не падне у прелест, сигурно ће доћи тренутак када ће његова пољуљана вера бити обухваћена таквим испитом коме се никако неће моћи одупрети – ово је кућа саграђена на песку (Мт. 7,26). -27). Јеванђелска прича је почела чудом Оваплоћења Сина Божијег. И данас се у Цркви дешавају чуда. Али, чини ми се да њихов значај и интензитет постепено опадају. Време боравка Сина Божијег на земљи било је посебно, јединствено, испуњено невероватним догађајима: од претварања воде у вино до васкрсења мртвих. Данас је заправо све мање хришћана, а они који постоје, увелико су изгубили своју „сланост“. Живимо у прилично узнемирујућем и тешком времену, стога је важна способност да се види Промисао Божији. Чудо не мора да буде очигледно, као муња на небу. Много је више чуда у обичном току живота. То су људи који су нам послати у право време, изненадни догађаји који радикално мењају правац земаљског пута, мисли које су дошле „ниоткуда“ и решења насталих проблема. Видимо како се брзо и веома нагло мења свет око нас. Главно чудо, за нас хришћане данас, треба да буде способност да живимо са потпуним поверењем у Бога, Онога Који вас никада неће изневерити, издати и осрамотити, и положити све наде на Њега . Протојереј Владимир Долгих https://pravlife.org/sr/content/kako-chuda-mogu-unishtiti-veru

Чини се да је ово чудно питање. Па, помоћи - то је све. У ствари, ово није лако питање. И не говоримо сада о његовој техничкој страни. Важно је да разумемо шта нас покреће када желимо да помогнемо ближњем. Јер ако смо потпуно поштени, може се показати да помажемо ближњима нимало из жеље да држимо заповести. Па чак и у овом случају, мотивација можда није најбоља. Уосталом, није то тако ретка појава када верник чини ово или оно добро дело не из љубави према Богу и ближњему, већ из баналног страха од загробног живота. И тај порив није најгори, јер самим тим чињењем добрих дела можемо учинити душу племенитијом, када се основни страх од казне преобрази у узвишени страх Божији – у страх да својом незахвалношћу не увредимо Творца. Али најгора жеља да се некоме помогне заснива се на гордости. На дрској, самоувереној и слепој самоуверености: Ја боље знам шта тачно треба мом ближњем. Чак и боље од њега самог. И моја "свештена дужност" да му ово кажем. У нашим животима видимо веома, веома много примера такве бахате и смешне „помоћи“. Властољубље, страст да подучава свакога и свих, представљајући се као самозвани и самопроглашени стручњак у свим областима... Наравно, ту нема истински добрих намера. Извор такве тежње је управо гордост – тешко, понижавајуће, загушљиво осећање сопствене важности и искључивости за ближње. Такав „помоћник” ни не помишља да његов „важни” савет можда уопште није потребан. Па, без икакве сумње, помоћ таквих људи у пракси испада глупа и оптерећујућа. Као што то често бива, самозвани помагач не може да уведе ред у сопствени живот. Отуда сви ови чудни „исцелитељи“ који не могу да се изборе са сопственим болестима, сумњиви „психотерапеути“ чији се сопствени породични живот урушава, лажни проповедници побожности, подложни најнижим страстима и гресима, итд. А споља, опсесивна жеља да се „помогне“ ближњем од таквих духовно (а понекад и ментално) нездравих „спаситеља“ за друге изгледа потпуно смешно. Али само за друге, а не за самог „помоћника“ самозванца. Ово духовно слепило, ово лудило је повезано само са чињеницом да се „добро“, које стварају, чини без Бога. А где нема Бога, не може бити ни добра. Погледајмо искрено себе, можда и ми имамо такве нападе своjевољног „спашавања“ других? Да се оне не би дешавале, да бисмо искрено, праведно и истински помогли ближњему, морамо се најпре понизити. Треба да почнете од себе – само завирите у своју душу и помислите: да ли је можла и мени потребна помоћ? И тек после чисте молитве Господу, једином истинском Даваоцу свих благослова, што је могуће деликатније, са смирењем и тактом, можете питати ближњег да ли му је потребна наша помоћ. Тек тада ћемо, колико год можемо, покушати да помогнемо другој особи. И нека Господ благослови нашу намеру. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-pomotshi-blizhnjemu

Важно је да човек осети да је у праву. Тада је убедљив, занимљив и искрен. Истовремено, одсуство таквог осећаја често је узрок неизвесности. Међутим, постоји и друга страна. И она се одликује приличном количином ружноће. Свест о сопственој исправности, у човека улива, поред самопоуздања, осећај супериорности и надмености. Онај ко је у праву често себи дозвољава грубост, суров је, циничан и немилосрдан. Погледајмо мало боље наше грехе, непристојна и лоша дела. Због којих вас највише мучи савест? Који се завршио најдраматичнијим сукобима? Шта је изазвало дубоко негодовање, свађу, па чак и непријатељство? Одговор је - оно што смо радили када смо били потпуно сигурни да смо у праву. Осећај исправности развезује руке, оправдава грех. Стога се према њему мора поступати са истим опрезом као и према сваком другом осећању, схватајући да ни најбоље у нама није страно изопачености. И овај опрез не треба да почне у току спора или сукоба. Прекасно је да га се сетимо у жару свађе или расправе. Да нам осећај да смо у праву не би покварио живот, ни нама ни нашим ближњима, требало би бар да научимо да говоримо истину без наношења повреде ближњима и себи. Почнимо са чињеницом да није свака истина заправо истинита. Истина у свом најчистијем облику је увек иста – то је истина Божија. На свету нема мање људских истина него што има људи. Очигледно, свако верује у своју истину и у том погледу је потпуно искрен према себи. Међутим, подједнако је очигледно да једна лична истина остаје истинита само за оне који у њу верују. Шта ме брига за туђу истину кад имам своју? Отуда и правило: запамтите да је оно што сматрам истинитим - моја, да тако кажем, лична истина. Можда је то заиста истина, барем у мојим очима. Али без обзира на то, моја лична истина по правилу није потребна и није интересантна мом ближњем. Па зашто је рећи? Ако некога занима наша истина, није грех причати о томе, али ако нико не пита, онда је сасвим непотребно изнети је. Међутим, често се једноставна људска истина покаже објективном. Да ли то значи да се мора изговорити? Па, можда је то оно што вам је потребно. Али пре тога, биће корисно да проверите своју истинољубивост. Дакле, ко хоће да каже истину другоме, мора и сам да буде истинољубив. Да бисмо то схватили, запитајмо се да ли нам се свиђа да критикујемо људе поред којих се искрено осећамо добро? Или оне које волимо? На пример, изузетно ми је тешко да замислим нормалног мужа који критикује своју вољену жену. Или, није ми лако да замислим критику међу пријатељима. Хоће ли се нормални родитељи критички односити према свом детету? Наравно, нико није без порока. Али недостаци супружника у нормалним породицама су прекривени љубављу, лоша дела деце се исправљају образовањем, а за пријатељство је сасвим нормално прихватити човека онаквог какав јесте. Критика је увек помешана са страшћу. Стога би исправније било жељу за критиком назвати жељом да се говоре непријатне ствари, јер истина може бити злонамерна, а правда немилосрдна. На крају крајева, за злу, окрутну особу много је згодније да се послужи истином, јер она његовој критици даје призвук објективности и оправдава га у сопственим очима. Да ли неко још увек види себе као да има морално право да некоме каже непријатну истину? И шта сад, питате се? Да не говорите истину? Да лажете? Будете лицемер? Не ни у ком случају. Хришћанин мора бити искрен и поштен са самим собом и у односу на себе. А у животу је потребно научити пре свега говорити истину када она може да спречи клевету, када може да заштити слабе и немоћне, да спречи подлост, спречи да се догоди неправда. Генерално увек, када је крајњи резултат истине праведност, а не самозадовољни осећај сопствене исправности. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/kako-retshi-istinu-ne-uvrediti

Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација. Покушајмо да вест читамо као споља, а да се у то не упуштамо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов који често изманипулише умом читаоца од првих речи: ставља „тачне” акценте, или чак уопште – одмах, чак и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није реткост да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију узме у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је написао или, боље речено, наручио ову вест). И уз све ово, њузмејкери се играју са очекивањима, тежњама, жељама људи. Они као стварност издају оно што човек жели да види или, напротив, претерују тамо где све није тако страшно (у зависности од потребе оних који желе да формирају ову или ону друштвену реакцију). Зар заиста нема истинитих вести? Наравно да јесу. Али размислите о томе колико често се ми сами, препричавајући неки догађај својим познаницима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? Уосталом, често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. И колико често прилагођавамо чињенице како бисмо дали изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али не само у разговору са познаницима - и сами смо спремни да се повремено уверимо у било шта. Авај, такво је својство пале људске природе: „сваки је човјек лажа“, каже псалмиста (Пс 116,11). Само Господ може бити потпуно искрен. Али са људима је мало теже. Ово увек треба имати на уму када конзумирате било коју информацију. Треба приступити уздржано, пронаћи манипулације, извртање итд. Али најважније је не увлачити се. Уосталом, сећамо се да нам се без воље Божије ништа не може десити (Лк 21,18), што значи да се све што се дешава нама и целом свету врши искључиво по Промислу Божијем. Важно је само понизно прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или довести у заблуду. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-se-odnositi-prema-vestima

Бог је љубав. А Божанска љубав је присутна свуда, у читавом Универзуму. Без краја, без ивице. Морамо да одговоримо на то и пустимо то у свој живот. Љубав је дар од Бога послат човеку одозго. Особа то не може сама спознати. Љубав је божанске природе и можемо само да ухватимо њен обрис, али не и jе пригрлимо. Љубав је дата само храбром срцу које пркоси свему што је привремено. Милосрдни Господ, видећи чак и наше мале кораке и плашљиве намере, јача нас на путу спасења, тешећи нас својом љубављу. Божја љубав, Божја искра примарни је извор свих испољавања љубави на земљи. Ово је љубав између супружника, и родитељска љубав, и пријатељство, и милосрдност. Нема праве љубави без божанског језгра. Све остало је илузија и самообмана. Нажалост, углавном, људи, који никада у свом животу нису искусили спасоносну и ослобађајућу моћ љубави, задовољни су сурогатима који их воде у још веће ропство. Знак праве љубави је одраз блаженства. Никада не изазива страх, не боли, већ подиже и ослобађа. Цео живот морамо стицати љубав. А за наш труд, Господ ће нас у право време благословити даром љубави. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-postati-slobodan

Као што знамо, ђаво је у стању да изопачи сваки добар подухват. И Јуда је упао управо у такву замку. Јеванђеље нам каже да је Јуда са собом носио кутију за милостињу. Другим речима, у првој хришћанској заједници бавио се добротворним радом. Наравно, доброчинство је једна од дужности хришћанина. Али и овде постоје "замке". Подсетимо се како је Јуда реаговао на покајничку блудницу која је разбила сасуд скупоценим мирисом да би помазала ноге Спаситељу, не обазирући се на женино искрено покајање, на преображење њене душе, усредсредио се на материјално: «…Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?» (Jн 12,5). Односно, Јуда је сматрао да ни Христос ни други апостоли, али је он сам боље знао како правилно давати милостињу. И у наше време се суочавамо са истим проблемом, када су неки људи који се баве доброчинством или другим активним радом у искушењу да себе сматрају супериорнијим од других радника Цркве, чак и од свештенства. И то се дешава чак и међу појединим свештеницима. Заборављајући да је служба Престола једна од најважнијих ствари, они желе да се баве „правим“ активностима. Неки људи на овај начин покушавају да надокнаде недостатак духовности. И ако у овој фази свештеник не почне критичније да размишља – о себи, о својим мотивацијама итд., све постаје веома лоше. Најпре почиње самоуздизање над својим сабратом свештенством, који се бави „не баш корисним“ послом, затим долази до погрдног односа према јерархији, а потом и према самој сопственој Цркви. А онда, по правилу, долази до Јудиног пута издаје, пута до раскола. А све је почело сасвим невино, племенито и побожно. Што се тиче Јуде, можемо рећи да он, наравно, није био издајник од самог почетка. Самоуображеност, узвишеност изнад других учинили су га издајником. И тек тада су се придружиле и друге страсти, укључујући и љубав према новцу. Његов даљи пут је познат: издаја, закаснело покајање без покајања, очајање и самоубиство. Хришћанин увек треба да буде пажљив према својим мислима, посебно ако се бави неким важним корисним послом. Jер таква активност је мрска Сатани, и он ће уложити све напоре да пут праведника усмери ка уништењу. Ако не савладамо себе, не истражимо праву позадину својих поступака, не очистимо своју душу покајањем, постајемо беспомоћни пред злом. И никаква добра дела сама по себи неће нам помоћи. Ово је важно заувек запамтити. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-kako-ne-postati-juda

Замислите расејаног таксисту или возача метроа, одсутног доктора или службеника, расејаног учитеља или клијента који не може да повеже „две речи“. Расејаност у молитви и богослужењу је неприхватљива. Православна аскеза развила је правила за „сабрање ума“, или пажљиву молитву. Светитељи су се својим подвигом трудили да их оживе. Штавише, пажња је посвећена не само кућној молитви, већ и заједничком богослужењу. Како се може молити на Литургији или на свеноћном бдењу тако да Богу буде угодно и души на добро? Погледајмо ближе један важан савет Новомученика – свенародно певање! Проучавајући њихову заоставштину, писма, проповеди, читајући житија, често примећујемо да су епископи-новомученици настојали да „оживе“ црквене службе код обичних парохијана. Зачудо, управо су Новомученици оживели данас живу традицију свенародног певања „Оче наш“, „Символа вере“ и „Богородице Богородице, радуј се“. Андроник Пермски је у својим писмима говорио о незнању и расејаности парохијана на служби: размењују погледе, гледају једни друге, одсутно одмахују главом. Његова „Писма епископа свештеницима“ дају упутства о „лепоти и реду“ богослужења. Он пише: „Неопходно је поставити правило, укључити у богослужење и сам верни народ, како у читање тако и у певање. Још боље, певање треба поделити. Ово ће, наравно, у први мах бити тешко, јер ће се, пре свега, они који се моле, по навици, стидети да певају, и биће збуњени. Али све се научи и на све се навикне. Тако је и у овом светом делу. Народ веома воли опште певање, о чему сведоче сви случајеви његовог успостављања. О. Кирил (Смирнову) је постепено почео да уводи певање у целу цркву. Штавише, кренуо је од саборне цркве и од прве Литургије на новом амвону. „Чим се Владика скинуо и, у одежди, са штапом у рукама, изашао на амвон, дајући заједнички благослов, он се окренуо присутнима са предлогом да се отпева тропар славе ‟Радуј се, Пресвета Богородице“. Очигледно, овај тропар је био познат неколицини, због чега су само ретки учествовали у певању. Тада га је Владика, приметивши да није добро не знати тропар празника, јасно и артикулисано прочитао неколико пута, претходно објаснивши његов садржај, а затим се узастопно понудио да га отпева пет пута. Последњи пут је већина поклоника учествовала у певању“. Таквих новина било је у многим епархијама, у многим црквама и, наравно, било је и противника. Почетком 20. века у штампи се развила огромна полемика: да ли у храму певају само професионалци или да се тежи народном певању. Бењамин (Воскресенски) је у овој полемици рекао да се у неком удаљеном сеоском храму, дешава да чујете мелодију која одаје такву снагу осећања коју не може заменити ниједна друга модерна мелодија нашег времена. Треба напоменути да су се новомученици борили за духовни препород у храму, за пажњу на служби, за молитвени дух, који је немогуће стећи када само слушаш, а не певаш Богу. О. Лев (Јегоров), један од вођа братства Александра Невског, указао је да су циљеви братства били оживљавање црквеног богослужења и реформа црквеног појања. Братство је популарисало „лежерно певање“ да би „народ лако могао да пева са нама“. О. Василиј (Зеленцов), епископ прилучки, научио је паству да се моли тако да не примећује никога и ништа током молитве, увео је народно певање на богослужењима, одржавао духовне беседе недељом. О. Петар (Зверев) је подстицао народно певање на служби. Позвао је да се то уведе у све цркве епархије. Када цели храм пева Богу, ствара се посебан молитвени простор, духовно расположење које уводи у анђеоски свет. Они који певају се зову анђели, јер славе Бога. Новомученици су се трудили да цео храм буде као Небо . Није изненађујуће што душа после оваквих служби постаје пријемчивија за духовне ствари. О. Владимир (Богојавленски), после акатиста са народним певањем, благословио је да се организују разговори са паством на различите верске и моралне теме. На крају разговора свима су подељене брошуре . Веза између духовног певања и духовног васпитања може се пратити и у деловању о. Кирила (Смирнов). Увео је народно певање на богослужењима и ванлитургијске катихетске разговоре. Духовна чеда су приметила да се ускоро општенародно певање у хармонији могло упоредити са хорским, али је по духовном утицају на верни народ било много боље од њега. Парохијани су, напуштајући храм после такве службе, узвикивали: „Господе! Каквог смо се архипастира удостојили да имамо. Дај Боже да што дуже поживи међу нама.“ Сама литургија носи катихетску снагу. Прожета је нитима догмата. Сва вера се открива у служби. Немогуће је да народ буде спољни посматрач сакрамента вере. О. Андроник је рекао да богослужење треба да носи просветитељску мисију. Зато је неопходно да верни народ познаје и разуме напеве и текстове. Свако богослужење, сам његов чин, све његове молитве и химне су творевина богомудрих људи који су свој живот провели у молитви и духовном подвигу, угађајући Господу и улажући у ове творевине своју благочестиву и богоугодну душу. А у исто време и сам Дух Божији силази у душе оних који се моле на овај начин. Што се тиче литургијске праксе са увођењем народног певања, о. Андроник је саветовао свештенике да започну са добро познатим молитвама и заврше са њима, тако да су целу службу вршили сами парохијани. И управо је то омогућило верницима да буду „једна уста и једно срце“. Тако ће јавно певање створити општу концентрацију у молитви. Тада ће се народ ближе упознати са значењем црквених песама и природно ће памтити саме молитве, певајући их за другима. И какво се онда надахнуће ствара у свима онима који се моле! Заиста, они неће хтети ни да изађу из храма, у коме су тако певали о чудесном Богу у Светима. јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/kako-prevazitshi-rasejanost-tokom-bogosluzhenja-saveti-novomuchenika

Важно је да човек осети да је у праву. Тада је убедљив, занимљив и искрен. Истовремено, одсуство таквог осећаја често је узрок неизвесности. Међутим, постоји и друга страна. И она се одликује приличном количином ружноће. Свест о сопственој исправности, у човека улива, поред самопоуздања, осећај супериорности и надмености. Онај ко је у праву често себи дозвољава грубост, суров је, циничан и немилосрдан. Погледајмо мало боље наше грехе, непристојна и лоша дела. Због којих вас највише мучи савест? Који се завршио најдраматичнијим сукобима? Шта је изазвало дубоко негодовање, свађу, па чак и непријатељство? Одговор је - оно што смо радили када смо били потпуно сигурни да смо у праву. Осећај исправности развезује руке, оправдава грех. Стога се према њему мора поступати са истим опрезом као и према сваком другом осећању, схватајући да ни најбоље у нама није страно изопачености. И овај опрез не треба да почне у току спора или сукоба. Прекасно је да га се сетимо у жару свађе или расправе. Да нам осећај да смо у праву не би покварио живот, ни нама ни нашим ближњима, требало би бар да научимо да говоримо истину без наношења повреде ближњима и себи. Почнимо са чињеницом да није свака истина заправо истинита. Истина у свом најчистијем облику је увек иста – то је истина Божија. На свету нема мање људских истина него што има људи. Очигледно, свако верује у своју истину и у том погледу је потпуно искрен према себи. Међутим, подједнако је очигледно да једна лична истина остаје истинита само за оне који у њу верују. Шта ме брига за туђу истину кад имам своју? Отуда и правило: запамтите да је оно што сматрам истинитим - моја, да тако кажем, лична истина. Можда је то заиста истина, барем у мојим очима. Али без обзира на то, моја лична истина по правилу није потребна и није интересантна мом ближњем. Па зашто је рећи? Ако некога занима наша истина, није грех причати о томе, али ако нико не пита, онда је сасвим непотребно изнети је. Међутим, често се једноставна људска истина покаже објективном. Да ли то значи да се мора изговорити? Па, можда је то оно што вам је потребно. Али пре тога, биће корисно да проверите своју истинољубивост. Дакле, ко хоће да каже истину другоме, мора и сам да буде истинољубив. Да бисмо то схватили, запитајмо се да ли нам се свиђа да критикујемо људе поред којих се искрено осећамо добро? Или оне које волимо? На пример, изузетно ми је тешко да замислим нормалног мужа који критикује своју вољену жену. Или, није ми лако да замислим критику међу пријатељима. Хоће ли се нормални родитељи критички односити према свом детету? Наравно, нико није без порока. Али недостаци супружника у нормалним породицама су прекривени љубављу, лоша дела деце се исправљају образовањем, а за пријатељство је сасвим нормално прихватити човека онаквог какав јесте. Критика је увек помешана са страшћу. Стога би исправније било жељу за критиком назвати жељом да се говоре непријатне ствари, јер истина може бити злонамерна, а правда немилосрдна. На крају крајева, за злу, окрутну особу много је згодније да се послужи истином, јер она његовој критици даје призвук објективности и оправдава га у сопственим очима. Да ли неко још увек види себе као да има морално право да некоме каже непријатну истину? И шта сад, питате се? Да не говорите истину? Да лажете? Будете лицемер? Не, ни у ком случају. Хришћанин мора бити искрен и поштен са самим собом и у односу на себе. А у животу је потребно научити пре свега говорити истину када она може да спречи клевету, када може да заштити слабе и немоћне, да спречи подлост, спречи да се догоди неправда. Генерално увек, када је крајњи резултат истине праведност, а не самозадовољни осећај сопствене исправности. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/kako-retshi-istinu-ne-uvrediti

Проблем је, као и увек, у нама самима. После напетости поста, журимо да се опустимо и уронимо у празничну атмосферу. Али, као што се често дешава, и у посту и у прекиду поста губимо осећај за меру. О баналном преједању и другим стварима не вреди говорити - штета од телесне засићености свима је јасна и без много објашњења. Овде постоји много суптилнија тачка. Празник није само посета храму, већ и сусрет са пријатељима и познаницима, што подразумева комуникацију и размену вести. И овде постоји ризик да паднете у сујету. Сујета је генерално опасна болест, тим опаснија што се не примети одмах. Да ли је лоше комуницирати са пријатељима, посебно верницима, после празничне богослужења? Наравно да не. Али и овде, на позадини општег опуштања после поста, можемо пријатељски разговор претворити у празно брбљање. Вероватно су многи после оваквих „разговора“, који су почели сасвим невино па и побожно, имали осећај празнине и досаде. Једнако, ово важи и за предпразничну вреву, када, бринући се о спољашњим манифестацијама празника, заборављамо на његову суштину. А има много таквих ствари које нам могу одвратити пажњу од јединог што је потребно. Међутим, нису они важни, већ наш унутрашњи уређаj. Уосталом, ако и поред све сујете наставимо да се сећамо Господа, ништа нас не може поколебати. Дакле, када прекидамо пост, треба да заблагодаримо Господу што је по Његовим бригама наша трпеза пуна јела, што имамо хлеб наш насушни, а можда и да га делимо са сиромашнијим од нас. Или током пријатељских разговора, ако видимо да разговор иде „у погрешном правцу“, морамо га деликатно вратити у правом смеру. И тако у свему. Сећање на Господа, трезвеност, помоћ ближњима је гаранција да нећемо изгубити везу са Њим, нећемо изгубити духовну радост коју смо добили током празничне Литургије, нећемо изгубити свој хришћански лик. митрополит Антоније Паканич https://pravlife.org

На Благовести, 07. априла 2022. године у 15 часова доносимо нови ексклузивни разговор, који смо забележили са фрескописцем Јованом Атанасковићем и његовом супругом Наташом из уметничког атељеа "Цинобер 011". Ово двоје посвећених уметника годинама раде на осликавању заветног Храма српског народа - Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. Радио "Слово љубве" доноси дивну приповест о осликавању деамбулаторијума, простору Храма који се налази у најисточнијем делу цркве (иза централног олтара), а у коме су фрескописани сви Архиепископи и Патријарси српски - од Светога Саве до Патријарха Порфирија. Поред тога, уз јединствене фреске-портрете, налази се још седам посебних представа које приказују најзначајније моменте из историје Српске Православне Цркве. Наши саговорници у овом веома посебном разговору откривају како је текао рад на деамбулаторијуму, шта је све било неопходно за овај комплексни подухват, али и који то детаљи красе његове зидове. Премијера емисије на Благовести, 07. април 2022. године у 15 часова. Реприза емисије биће у суботу 09. априла од 8 часова и 30 минута, а можете је чути и преузети са наше интернет-странице непосредно по емитовању. Извор: Радио "Слово љубве"

Много је сусрета у животу човека. Дете се радује мами, која ће доћи по њега из вртића; заљубљени младић са великим узбуђењем срца жуди за сусретом са девојком; родитељи са великом радошћу поздрављају сина, који се вратио из војске или дугог пословног пута; пословни људи имају различите пословне састанке. Али оно најважније, што се мора догодити свима и без чега све остало нема смисла, јесте сусрет са Богом. Док се то не догоди, по речима мудрог Соломона, „све је таштина и мука духа“ (Проп. 1:14). Може ли се овај сусрет догодити случајно? Из библијске приче пре Христовог рођења видимо да су се сусрета са Богом по правилу удостојили само велики праведници – Аврам, Исак, Јаков, пророци Мојсије, Исаија, Језекиљ, Јеремија, Данило и други. Али сада, као што смо сада чули из Јеванђеља, на самом почетку новозаветне историје, дешава се дуго очекивани сусрет праведног Симеона са Богомладенцем Христом (в. Лк. 2, 22-40). За разлику од старозаветних времена, када су се само ретки удостојили сусрета са Богом, после Оваплоћења сви добијају прилику да се на молитви код куће и у храму Божијем сретну са Богом, Његовом Пречистом Мајком и светитељима, када желе и теже томе. Такав сусрет је посебно близак када се са вером и срдачним покајањем причешћујемо Светим Христовим Тајнама. Када се то заиста догоди, у наша срца се настањује поверење у ближње, милост, љубав, кротост, смирење, спремност да се преступнику опрости, да се моли за њега. Ако до таквог сусрета није дошло, онда смо одмах после молитве и причешћа љути, раздражљиви, сумњичави, неповерљиви, штетни, шкрти, сладострасни итд. Први и најважнији услов на који указују сви свети оци Цркве, да би наша молитва била услишена, јесте пажња. Чак и у обичном разговору са другим људима, ако га водимо без пажње и поштовања, нећемо постићи никакав резултат. Посебно је потребна пажња у разговору са Богом. Још један важан услов је помирење са онима према којима гајимо неку врсту озлојеђености. Јер, како каже Св. Симеоне Нови Богослов, како очекивати да ће те сам Бог чути ако не чујеш свој род? А трећи услов за молитву је скрушеност и смирење срца. Човек који је самозадовољан никада се не може чути, јер је Бог прво дошао да спасе покајане грешнике. Само постављајући се на овај начин можемо очекивати сусрет са Богом у молитви и за време Причешћа. Неки од нас брзо и лако успевају да се нађу у таквом сусрету, али већина нас, због страсти и зависности, са тешком муком постиже пажњу у молитви, а ако се удостојимо сусрета са Богом, онда је он пролазан и брзо нестаје из сећања. Човек поново урања у светску сујету. Међутим, никада не треба очајавати и престати са молитвом. Да би се ископао бунар са добром водом, потребно је много тражити и радити. Исто тако, да би се срео са Богом, потребно је уложити много молитвеног труда. Праведни Симеон је поживео дуг живот и тек на његовом заласку угледао је Богомладенца. Дакле, ради сусрета са Христом, наоружаћемо се трпљењем, јер само захваљујући њему можемо се ослободити гужве која нас окружује и пронаћи прави смисао живота у служењу Богу и људима. Данас палимо свеће. Ово је добар знак и подсетник за све нас. Као што је пламен свеће уперен увис и производи светлост и топлоту, тако и наша срца треба да се запале великом љубављу према Богу и људима. Осветлите таму сујетног живота око себе благодаћу Духа Светога. Данас, захваљујући медијима, интернету, за трен ока можемо да видимо различите људе било где у свету, али када нема сусрета са Богом, онда, упркос таквим приликама, свет све више урања у мрак због ширења и легализације сваког греха и порока. Зато смо ми хришћани позвани да будемо светиљке свету по заповести Спаситељевој: „Тако нека засија светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5,16). Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/sr/content/kako-se-sresti-sa-bogom

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. марта 2022. године мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, професори Православног богословског факултета и Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верних. Након богослужења патријарх Порфирије је беседио: -Браћо и сестре, служили смо акатист Пресветој Богородици и сугубо, тј. много пута, понављали смо: „Радуј се, Невесто неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста, каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто неневесна!“ како би Њеним заступништвом, Њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце, како би нам подарио мир изнутра и споља, како бисмо имали мир са собом и међусобно. Опет посебно вас подсећам и подстичем да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу да Она заступа нас и наше молитве пред Сином Њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро, као и да што пре дође до тога да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим, знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. Да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви. Сви смо створени по икони Божјој и сви смо међусобно браћа и зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом као Бог мира донесе у Украјину мир, али исто тако да донесе мир и у наша срца, да донесе мир у наш град, у нашу земљу и у читав овај регион, да ловци на појединачне, парцијалне и ко зна каве све интересе ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у потпуно неразумевање и у сукобе. Ми се молимо за мир читавог света, за све људе и молимо Пресвету Богородицу, коленопреклоно, кличући јој: „Радуј се, Невесто неневесна!“, да се и Она заједно са нама моли Сину Њеном и Богу нашем. Нека вас све Господ све благослови. Опет ћемо у петак имати акатист, а у недељу у 18 часова у овом храму недељно вечерње које се служи другачије, за нијансу, него што су то вечерње службе током дана ван Великог поста. Нека сте благословени и Пресвета Богородица да је са свима нама. Архиепископија београдско-карловачка Патријарх