Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'ево'.
Found 14 results
-
Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности. Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом. Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше. Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено. Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако: Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају. Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос. О себи имају искривљену и нестабилну слику. Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се. Самоповређују се. Често им се враћају самоубилачке мисли или претње. Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана. Хронични осећај празнине. Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса. Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела. Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације. Који су фактори ризика за гранични поремећај личности Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су: Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора. Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем. Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима. Како се дијагностикује гранични поремећај личности Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома. Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана. Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани. Како се лечи гранични поремећај личности Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље. До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку. Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу. Психотерапија Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи. Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима. Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање. Лекови Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија. Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима. *** Где потражити помоћ Психоцентрала Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х) Email: [email protected] Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону Центар Срце Телефон: 0800-300-303 Email: [email protected]. Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић Вишеградска 26, Београд Централа 011/3636400 Национална СОС линија за превенцију самоубиства Телефон: 0800/309-309 Институт за ментално здравље Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500 Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555 https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/
-
У суботу, 27. априла, у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, одржао је у крипти храма предавање на тему „Ево Женик долази“. ,,Свијет који има неке друге намјере са нама, друге планове, друге стратегије и на све њему расположиве начине се труди да нас држи под контролом. А може нас контролисати ако нас заведе обмане и одвоји од дома, од Оца нашега, ако нас одвоји од љубави која нам се откри кроз његовога Јединороднога Сина који се из исте те љубави на неизрецив, а опет врло опипљив начин јави међу нама као Емануил, као Бог са људима, као Богочовјек и са нама је у све дане па и у овај данашњи дан, силом и дејством Духа Светога, а ту силу и то дејство и Његово присуство којим се оприсутњује и Отац Његов од кога се он никад не раздваја, јер је једне суштине, једне природе“. – отпочео је своје предавање игуман Рафаило (Бољевић). Он је у наставку акцентовао да је у Цркви Божијој све Божије, те да ту нема никаквога одвајања, чега год се дотакнемо у Цркви, Христа се дотичемо: ,,Али треба знати и треба то понављати да је ваистину Христос међу нама. И Црква није ништа друго, иако се многи и труде с обзиром да не могу да је потисну, не могу да је елиминишу, не могу да је надмудре, не могу да је сатру, не могу да је побједе и онда бацају тај пиесак разноразних тумачења и понуда како то Цркву доживљавати и будимо искрени у томе, неријетко и успијевају. Данас имате једну немалу групу људи која нема исправан ни доживљај, а самим тим, ни осјећај Божијега врло реалног присуства у Цркви. У Цркви јесте Његово тијело. Свети оци баш када говоре Црква, они мисле на Христа, Христос, Црква, Црква Христос. Ту нема никаквога одвајања, чега год се дотакнеш у Цркви Христа си се дотакао. Узимајући и благослов од свештеника Господњих, оних отаца и наше браће које сријећемо готово сваки дан – узимаш Божији благослов“. Отац Рафаило је подсјетио да је једина истинска утјеха у Цркви Божијој, те да је од суштинског заначаја његовање молитвене праксе без које нема дубље духовне спознаје у Цркви: ,,И будимо јасни да не би било каких дилема, јако је битно прецизно адресирати да не уђеш на нека друга врата, погрешна. Јер тамо утјеху нећеш наћи, једина истинска Црква је Господња Црква – једна Света Саборна и Апостолска. Да вас подсјетим заправо на један практичан метод, који је врло битан у хватању сигнала благодати Духа Светога, преко које можемо да, изразићу се грубо, али ради лакшег разумијевања – да лоцирате Христа, јер у нама постоје чула која Га препознају, али не сама по себи, него прожета благодаћу Духа Светога. То је још од апостолских времена. Значи, не ради се о неком импланту, који су неки калуђери смислили у неком десетом, четрнаестом вијеку. То је апостолско предање и Богом дано, богом благословено, Богом откривено. А кључно је за достизање једног животног баланса или светотајинског ритма, јер без те праксе, молитвене праксе, и ако ћемо се можда и наћи у простору храма и у зони светих тајни, али нећемо моћи, да кажем, пуним полућима да удишемо тај свештени ваздух“. Он је у даљем излагању образложио да се молитвеним обраћањем и исповиједањем Исуса као Господа и Бога – Дух Свети покреће и то не споља него из средине бића, из срца: ,,Имамо, видите, ову могућност непрестану. Гдје год да си у кући, на послу, ма било гдје, у болници, на путу, док једеш, пијеш, сједиш, лежиш, у сан урањаш, из сна се будиш. Ако хоћеш, само ако хоћеш, имаш могућност да увијек будеш на линији, на мрежи што би се рекло: ,,Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ – видите, живи однос! На почетку док се људи навикавају, то буде мало сувље, али почни да се навикаваш, врло брзо ћеш осјетити нове укусе. Од куда? Од туда што се Дух Свети, кад чује да призиваш име Исусово, па да Га призиваш и поштујеш као Господа, Сина Божијег, Он се покреће, али видите, не споља него из твога срца, и покрет, његов покрет у твом срцу изазива твоје срдачно осјећање, али другачије, као кад имаш аритмију, па из твог срца иду промјене. Тако и овдје, Дух свети из дубина срца чује то призивање. Ово вам је догмат, видите, није да се одмах оградимо моје неко искуство, па вам ја предлажем ову комбинацију. Ово је догмат, и за овога стоје, рецимо, свети Григорије Синаит, а то је лик који се не испитује, коме се вјерује“. ,,Најдубљи вид заједничарења који постижемо у свијету јесте у Светој Тајни Причешћа. Ништа дубље од тога не постоји. А онда у нашем загрљају има мјеста за свакога. Чак и за непријатеље – како ћемо пјевати и у стихирама Пасхе, кад изгрлимо ближње појући Христу Васкрсломе, па каже тамо свети Јован Дамаскин у једном тренутку, како је то моћно – обрће се и према непријатељима и каже: ,,Дођи овамо да те загрлим!“ Јер просто Христос Васкрсе из мртвих, просто нема више непријатељства. Могу ја остати непријатељ у твојим очима, али ти у мојим то више не можеш бити“. – поручио је на крају игуман Рафаило Бољевић. https://mitropolija.com/2024/04/29/iguman-rafailo-boljevic-u-podgorickom-sabornom-hramu-odrzao-predavanje-na-temu-evo-zenik-dolazi/
-
Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева. Оно на шта годинама упозоравају добронамерни људи бљеснуло је на најстрашнији могући начин. И даље, сви колективно, тражимо узроке и разлоге због којих је цела Србија и регион 3. маја завијена у црно. Разлоге знамо, али ти разлози никако не могу бити оправдање за оно што се десило. Дуги низ година и деценија колективно ћутимо пред општим неправдама и аномалијама у друштву. Сада упиремо прстом једни у друге и на све оно што нас је довде довело. Мислим да би нам било паметније да тај исти прст ставимо на чело и запитамо се како и шта даље. Kао просветни радник, не желим да саветујем родитеље како треба да васпитавају своју децу, нити ћу прозивати медије и ресорно Министарство јер је то, у старту, узалудан посао. Рећи ћу вам шта ћу ја, као појединац, да урадим све док не одем у пензију. Мој досадашњи, скоро тридесетогодишњи радни век, био је пропраћен најлепшим али и најружнијим стварима које могу задесити једног просветног радника: од емотивних, лепих сусрета са својим бившим ђацима и њиховим родитељима до петиције родитеља ђака једног одељења за моју смену јер сам увредила њихову децу реченицом: “Горе је бити лош човек, него лош ђак.” Моја “увреда” била је одговор на показани недостатак емпатије једне одличне ученице (са свим петицама) према свом другу из одељења. Откад радим у школи, важим за благог наставника – оног који децу не оптерећује тешким домаћим задацима и који мисли да његов предмет није најважнији на свету, иако предајем један светски језик. Морам да признам да сам се годинама преиспитивала, питајући се да ли можда деци чиним медвеђу услугу својом благошћу и недовољном захтевношћу. Трудила сам се да деци пренесем знање колико су они били спремни да прихвате. Главни циљ ми је био да код њих развијем љубав према свим језицима и да их научим основним стварима како би касније сами надограђивали стечено знање. Надам се да сам код неких и успела. Kао неко ко не даје домаће задатке за викенд, а камо ли распуст, ипак сам ове школске године то урадила. Наиме, ученици првог и другог разреда питали су ме шта имају за домаћи током зимског распуста. Задала сам им да свако ко не уме да веже пертле, то научи. На моју радост, око петоро деце сваког одељења похвалило се да су урадили задатак. Неки од њих су ми и показали тако што су одвезивали пертле са својих патика, а онда их поново везивали преда мном. Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева. Немам времена и не желим да чекам да се смање преобимни наставни програми. Немам времена да чекам да се укину непримерени садржаји у свим медијима и друштвеним мрежама. Немам времена да чекам да држава усвоји неопходне законе. Немам времена да чекам да се сваки родитељ промени и схвати колико је школа важна… Немам времена! Увек ћу прекинути час обраде или утврђивања уколико приметим да се нешто необично дешава у одељењу. Искрено, не интересује ме да ли ћу одрадити све наставне садржаје и испунити све образовне циљеве до краја десетак школских година које су ми преостале до пензије. Ако због тога останем без посла, неће ми бити жао јер сам урадила оно што сам мислила да је било исправно. Kао што је неко некад рекао – То што је неко образован, не мора да значи да има образа. С друге стране, недовољно образован човек и те како може бити пун разумевања, лишен сваке мржње и предрасуда. Васпитна улога школе стављена је у запећак. Основни циљ и задатак нашег школства деценијама уназад је образовање, а исход смо, нажалост, видели. Аутор: Марина Раичевић, проф. енглеског језика из Бора Извор: Зелена учионица
-
Ево шта је заправо позадина хапшења српског свештеника у Америци – бранио сина од насилника!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Овим дописом желим да обавестим целокупну јавност истине ради о недавном инциденту који се десио 2. септембра 2019. године око 8:00 часова увече у Сједињеним Америчким Државама у Флориди. Изражавам велико жаљење што су недавно поједини медији писали не баш веродостојно о овом догађају, а који је везан за оца Драгана Жарића, свештеника СПЦ у Петерсбургу (Ст. Петерсбург) у Америци. Свештеник Драган Жарић је отац три дечака и однедавно девојчице. Горепоменутог дана кад се догодио инцидент породица Жарић је имала госте, једну младу породицу са њихове парохије који су дошли да виде новорођену бебу (Јефимију). После краћег времена отац Драган је изашао напоље заједно са парохијанином М. Ћ. да види ста раде његова два старија синчића Јован (7 година) и Гаврило (9 година) који су се играли на оближњем игралишту. И тако док су свештеник и М. Ћ. разговарали о. Драган је идући погледао према кошаркашком игралишту и видео како један старији дечак Чарлс (12 година Charles), хвата Гаврила (9 година) за врат, ставља-позиционира руку око његовог врата, притеже и онда га брутално баца као лопту на бетонску подлогу игралишта. А што је проузроковало да је Гаврило почео да се привија лежећи на бетону и да плаче у боловима од пада уз многобројне модрице по телу. Чарлс (Charles) се засигурно не може сматрати другаром Гаврила и Јована, а како би то неко можда рекао. Kо је икад пао на бетон са неке висине зна какве опасне повреде по живот могу да буду проузроковане. После овог отац Драган се умешао у догађај и у афекту ударио ћушку Чарлсу. Чарлс је иначе дете проблематичног понашања. На кошаркашком игралишту је било још троје деце и две старије особе, не укључујући парохијана М. Ч. као и дечака Јована који су видели цео догађај. Свештеник није позвао полицију иако је могао и требао то да уради. Раније пре овог догађаја већ неколико пута Гаврило и Јован су долазили кући у сузама, јер их је Чарлс малтретирао. Свештеник Драган како би се то казало народим језиком није хтео да се „замери ником“ да као српски православни свештеник неког пријављује полицији. Српска дијаспора и парохијани свештеника Драгана су изненађени и шокирани оваквим новинским извештавањем, које није веродостојно. Амерички новинари који су описивали овај догађај уопште нису поменули све детаље већ су тенденциозно сву кривицу свалили на њега. Нажалост неки медији у Србији нису чак ни енглески текст веродостојно превели на српски језик Можемо судити оцу Драгану читајући овакве текстове али засигурно не можемо сазнати целу истину из овако спинованих вести. Неко ко седи за монитором компјутера и чита све ово може претпостављати да је свештеник требао овако или онако да поступи, али је питање како би они у сличној ситуацији поступили да виде да неко њихово дете туче и малтретира притом знајући да то није први такав инцидент учињен од исте насилне особе. Свештеник Драган је направио грешку што није позвао полицију истог тренутка кад се догодио први овакав инцидент. То је на жалост пропуст многих Срба у дијаспори јер се пре свега руководе својом традицијом и културом, а не традицијом и правосуђем држава у којима живе. Драган је свештеник који је већ десет година у Америци и за све то време ради са децом. У тих десет година није имао никакав инцидент нити је начинио један једини проблем икоме. Инстинктивно да заштити своје дете, га је сад довео у проблем, Уместо, као што то данас чине у западном свету, да забележи камером Гаврила који лези на бетону и превијајући се плаче, да фотографише све модрице, и да позове полицију, Драган је реаговао инстинктивно као родитељ и то га је сад довело у проблем. Ствари су сад на жалост кренуле другим током. Стога апелујемо барем на наше новинаре у Србији да покушају разумети једног родитеља који је заправо само штитио своје дете. Ма колико то нама можда звучало неуобичајено а некоме и неприхватљиво, отац Драган је ипак требао пријавити Чарлса полицији. Свако од наших људи који живи на Западу у дијаспори требао би да извуче поуку из ових догађаја. Ми смо као народ такви да често желимо да будемо више добри другима него себи, али средина у којој живимо нема разумевања за нашу традицију и културу те је стога паметније да прихватимо обичаје и понашање Запада, макар то било само формално, али да не доводимо себе у ситуацију да се правдамо и страдамо због својих добрих намера. Мојсије Жарић Извор: Видовдан -
Протопрезвитер Миодраг Тодоровић: Ево слушкиње Господње
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- протопрезвитер
- миодраг
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Преподобни Симеон Дајбабски: Из ризнице духовних поука – Стослов први 1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу. 2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља. 3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја. 4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу. 5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада. 6. Бог укорава људе да их добру научи. 7. Бог чека грешника на покајање све до смрти. 8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће. 9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени. 10. На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају. 11. Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја. 12. Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога. 13. Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан. 14. На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава. 15. Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења. 16. Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива. 17. Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли. 18. Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно. 19. Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају. 20. Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности. 21. Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли. 22. Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања. 23. Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен. 24. Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха. 25. Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души. 26. Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу. 27. Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат. 28. За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик. 29. Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех. 30. На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто. 31. Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце. 32. Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли. 33. Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњај стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима. 34. Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе. 35. Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце. 36. Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца 37. У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство. 38. Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто. 39. Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце. 40. Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце. 41. Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш. 42. Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом. 43. На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба. 44. Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога. 45. На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава. 46. Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер. 47. Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем. 48. Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење. 49. Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви. 50. Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи. 51. Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра. 52. Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно. 53. Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати. 54. Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније. 55. Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи. 56. чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека. 57. кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је. 58. Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље. 59. Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много. 60. Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења. 61. Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке. 62. Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха. 63. Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји. 64. Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује. 65. Какше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини. 66. Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво. 67. За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе. 68. Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња. 69. Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа. 70. Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити. 71. Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу. 72. И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити. 73. Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом. 74. Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити. 75. Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија. 76. Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити. 77. Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини. 78. Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш? 79. Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај. 80. Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу. 81. Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси. 82. Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула. 83. У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела. 84. Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи. 85. Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају. 86. Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје. 87. Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе. 88. Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру. 89. Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице. 90. Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује. 91. Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење. 92. Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу. 93. Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима. 94. Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту. 95. Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош. 96. Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава. 97. Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити. 98. Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити. 99. По својој вољи кречи кућу, а у свакој прилици чини добро, бићеш миран. 100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити. https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/03/31/преподобни-симеон-дајбабски-из-ризни/
-
Јањичарски НАТО режим Мила Ђукановића наставља са најстрашнијим прогоном Срба! Власт у Подгорици направила је црну листу неподобних држављана Србије којима је најстроже забрањен улазак у Црну Гору, објавили су тамошњи медији. На тој листи, како сазнајемо, осим патријарха СПЦ Иринеја, налазе се и академик Матија Бећковић, ТВ водитељ Предраг Сарапа, аналитичар Драгомир Анђелковић, историчар Чедомир Антић, али и главни уредници Информера и Српског телеграфа Драган Ј. Вучићевић и Милан Лађевић… До закључења овог издања нисмо успели да сазнамо остала имена са ‘црне листе’, али нам је речено да на њој има и неколико владика СПЦ, познатих политичара и новинара… Свима њима, иако никаква формална одлука није донета, до даљњег је забрањен улазак у Црну Гору и биће враћани са граничних прелаза. Издат строги налог Мило Ђукановић и његови сатрапи никакво званично објашњење ове скандалозне одлуке нису дали, већ је само граничној полицији стигао списак људи које не смеју да пропусте. – Овакви спискови и листе обично се правдају државним разлозима и угрожавањем националне безбедности, што је у овом случају немогуће објашњење. Разлог за забрану јесте патријархова јавна критика Миловог режима због положаја Срба у Црној Гори, као и ставови ‘забрањених’ академика, аналитичара, односно критичко извештавање медија… Изгледа да су Мило и његови дали себи право да на личној основи некоме дозволе или не дозволе улазак у земљу, што је ван сваке памети – преноси Информеров извор, иначе високо позиционирани функционер полиције у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, коментаришући најновију скандалозну одлуку Подгорице, не крије неверицу и запрепашћење. – Стварно не могу да верујем да црногорске власти праве некакве црне листе и забрањују људима из Србије да уђу у Црну Гору! То би било безумље невероватних размера! Надам се да неће то учинити, јер би тако само потврдили да је патријарх Иринеј био у праву. Чак и у време отоманске владавине патријарху никад није било забрањено да дође на Цетиње, да рукополаже црногорске митрополите и посећује Црну Гору и Боку которску – подвлачи митрополит Амфилохије. Академик Матија Бећковић наглашава да после свега што држава Црна Гора ради није изненађен овим потезом. – Били би много ближи остварењу отвореног друштва, коме тако очајнички теже, ако би забранили свим Србима улазак у своју земљу! Овако, ударањем забрана само пробраним остају на пола пута – ироничан је Бећковић. Аналитичар Драгомир Анђелковић каже да се Ђукановићева власт плаши истине и хоће да хипнотише грађане. – Непрестаним бомбардовањем лажима ‘миловци’ желе да грађанима исперу мозак. Управо због тога је свако ко говори истину за њих непожељан. Ипак, у борби истине и лажи, истина увек побеђује… – истиче Анђелковић. Kоначно, главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић каже да ће му бити велика част ако се нађе на Миловој ‘црној листи’. – Ако ме заиста ставе на тај списак заједно са патријархом и другим најбољим Србима, па то ће ми бити највеће животно признање. Од Мила Ђукановића се може све очекивати и ништа ме више не изненађује… Никад не заборавите да је то човек који се због фотеље одрекао свог порекла! – каже Вучићевић. Акција против Београда Посланик ДФ Милун Зоговић оцењује да Мило Ђукановић упорно покушава да Србију прикаже као фактор нестабилности. – С обзиром на сужену свест Ђукановићевог режима, они су стварно у стању да покушају да забране патријарху улазак! Верујем да би Срби у Црној Гори адекватно реаговали и зато мислим да је ово јако ризично за Подгорицу. Истовремено са свим овим стварима траје брутална дискредитација лидера Срба Андрије Мандића и Милана Kнежевића. Очигледно је реч о акцији усмереној против Београда, иза које стоје Приштина и Запад, а све како би се Србија ослабила – упозорава Зоговић. видовдан
-
Ево нас на страшном месту постојанства и достојанства. Српски народ има пословицу „Кадар бити стићи“ и стигли смо да ослободимо Косово. Кадар бити некада и повући се, утећи привремено, али најважније на страшном месту постојати. Ми смо овде на том месту постојанства. Кад је дошла јединица на Газиместан која је прва избила овде, капетан је предложио војницима ко ће да прочита песму „На Газиместану“ Милана Ракића који је био конзул у Приштини. Војник је пришао капетану шапнуо му, а у том излази из строја песник Ракић и рецитује своју песму, јер је имао наду (1912. година). Лажу који кажу нама деци овога века, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности-смрти плаше. Има нажалост оних који су и на власти и који се плаше кукавице. Говоре нећемо гинути, али могу да гину косовска деца, а његова деца неће да гину!? Ако треба, даћемо животе за ново ослобођење Косова. Е, да Бог да и биће тако. Кад је дошао на Косово, дични син Светога великомученика Лазара Косовског, Стефан, висок, Деспот српски, подигао је онај стуб и запис на њему Косовски. Прошле године сам га читао. Е, да Бог да да се нађу да подигнемо тај споменик овде како на њему храбро пише, да он говори и сведочи. Овај споменик је подигнут хвала Богу и сведочи, али и наши доласци овде, браћо и сестре, сведоче о томе. Нисмо погнуте главе, нисмо понижени, а хоће да нас понизе. Данас је говорио митрополит (у беседи у манастиру Грачаница, митрополит Амфилохије–прим. аут.), да хоће да спроводе референдум. О чему, вели, референдум? О Косову и Лазаревој глави? О деспоту Стефану, о песнику Ракићу? Ми ћемо се борити за Косово и опстаћемо и остаћемо, али немојмо да се подајемо јефтиним пропагандама. Поменуо је Митрополит да следују многи султану Мурату – ако не Мурату, онда следују Ердогану. Он је постао личност у Србији, а колико је само инвестирао у Приштини, у Пазару, Сарајеву… Турке нам доводе и не знам кога још. Имамо ми своје јунаке, имамо ми будућност своју. Кажу ми људи у средишној Србији, сутра да буде мобилизација пола би се нас јавило добровољно на Косово. Даће Бог доћи ће и тај дан. Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе! Газиместан – Видовдан 2018. године Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- умировљени
- епископ
- (и још 10 )
-
Беседа умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија (Јевтића) на Газиместану на Видован 2018. године: Ево нас на страшном месту постојанства и достојанства. Српски народ има пословицу „Кадар бити стићи“ и стигли смо да ослободимо Косово. Кадар бити некада и повући се, утећи привремено, али најважније на страшном месту постојати. Ми смо овде на том месту постојанства. Кад је дошла јединица на Газиместан која је прва избила овде, капетан је предложио војницима ко ће да прочита песму „На Газиместану“ Милана Ракића који је био конзул у Приштини. Војник је пришао капетану шапнуо му, а у том излази из строја песник Ракић и рецитује своју песму, јер је имао наду (1912. година). Лажу који кажу нама деци овога века, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности-смрти плаше. Има нажалост оних који су и на власти и који се плаше кукавице. Говоре нећемо гинути, али могу да гину косовска деца, а његова деца неће да гину!? Ако треба, даћемо животе за ново ослобођење Косова. Е, да Бог да и биће тако. Кад је дошао на Косово, дични син Светога великомученика Лазара Косовског, Стефан, висок, Деспот српски, подигао је онај стуб и запис на њему Косовски. Прошле године сам га читао. Е, да Бог да да се нађу да подигнемо тај споменик овде како на њему храбро пише, да он говори и сведочи. Овај споменик је подигнут хвала Богу и сведочи, али и наши доласци овде, браћо и сестре, сведоче о томе. Нисмо погнуте главе, нисмо понижени, а хоће да нас понизе. Данас је говорио митрополит (у беседи у манастиру Грачаница, митрополит Амфилохије–прим. аут.), да хоће да спроводе референдум. О чему, вели, референдум? О Косову и Лазаревој глави? О деспоту Стефану, о песнику Ракићу? Ми ћемо се борити за Косово и опстаћемо и остаћемо, али немојмо да се подајемо јефтиним пропагандама. Поменуо је Митрополит да следују многи султану Мурату – ако не Мурату, онда следују Ердогану. Он је постао личност у Србији, а колико је само инвестирао у Приштини, у Пазару, Сарајеву… Турке нам доводе и не знам кога још. Имамо ми своје јунаке, имамо ми будућност своју. Кажу ми људи у средишној Србији, сутра да буде мобилизација пола би се нас јавило добровољно на Косово. Даће Бог доћи ће и тај дан. Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе! Газиместан – Видовдан 2018. године Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Србија је пљачкана вековима: Ево где се данас налазе највеће српске драгоцености! FacebooTw Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто… Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији. Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига. Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени. Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права. за Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела. Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир. Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху. Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци. Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу. Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10. За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља. ИЗВОРБЕОГРАД.ИН http://vidovdan.org/2017/10/06/srbija-je-pljackana-vekovima-evo-gde-se-danas-nalaze-najvece-srpske-dragocenosti/
-
У Ватикану се боје да би признањем Косова пореметили брижљиво грађене путеве ка папиној посети Москви. У случају признања, угрожена би била и та посета, али би Латиноамеричке земље могле да се угледају на Ватикан у односу према јужној српској покрајини. Ту је опасност за Србију. Не знамо да ли је Хашим Тачи такозвани председник Косова од поглавара римокатоличке цркве папе Фрање током посете Ватикану затражио и опрост за своје грехе, али знамо да је од светог оца затражио да призна Косово као државу. Да ли би Ватикан могао да призна Косово и какве би то последице имало? Владета Јанковић, бивши амбасадор у Ватикану, за Спутњик каже да су тренутно шансе за то сада веће него што су биле. „Већ годинама Ватикан држи врло опрезно одстојање од целог тог проблема. Ватиканска политика је била оријентисана на одлагање и избегавање признања управо зато што Ватикан у читавом албанском комплексу, чији је Косово део, види исламску опасност и зато није хтео да антагонизује хришћанске цркве макар оне биле и православне. То је био главни разлог и то се држало све до овог најновијег заокрета у политици наше владе“, наводи наш саговорник. Он каже да се вест о најави унутрашњег дијалога у Србији о Косову, за који он сматра да води ка некој врсти постизања консензуса о признању Косова на овај или онај начин, проширила у свету. У светлу тога, Јанковић објашњава да у Ватикану врло пажљиво ослушкују шта се дешава, па са те стране гледано, они не би хтели да остану на крају, ако Србија призна Косово. „Досад Тачија нису примали у приватну посету. Иако је долазио у Ватикан, стално је био на маргинама, а овај пут га је примио и папа и човек који је, да тако кажем, председник ватиканске владе, и то су знаци који не слуте на добро“, процењује Јанковић. Он напомиње да Ватикан не би сасвим сигурно „сутра“ променио став према Косову, јер су сувише опрезни кад је та тема посреди, али је вероватноћа да то учине сада већа него што је била, и за то смо криви ми. Признање Ватикана и те како би, додаје Јанковић, утицало на остале државе да признају Косово, посебно када је реч о латиноамеричким државама, у којим је Ватикан један од битних фактора у формирању њихове политике. Оно што би, међутим, могло да утиче на одлуку Ватикана, бар на неко време, по речима нашег саговорника јесте чињеница да се преговара о папиној посети Москви. „Неку наду да Ватикан ипак не би признао Косово оставља претензија Рима да дође до директног сусрета, тачније речно, до папине посете Русији. То је њима битно. И они се боје да би признавши Косово пореметили сада те већ брижљиво грађене путеве који припремају такав сусрет у Москви и зато смо, између осталог, и ми као Српска православна црква и држава Србија важни Ватикану“, објашњава Јанковић. Историчар Александар Раковић не верује да ће Ватикан признати Косово као државу, барем не још неко време, али се слаже да би признање имало утицаја на неке римокатоличке државе које нису признале Косово да то учине. „Сигурно би имало неког ефекта. Али у овом моменту, Ватикан види да је признање Косова контрапродуктивно јер ни сами не знају како ће се те борбе на Косову и Метохији код Албанаца одвијати и да ли ће победити исламска фракција. То се засад ништа не зна, а притом, није лако Ватикану пред јавношћу, у време док се на Блиском истоку воде борбе за очување хришћанске цивилизације, да прихвате једну квазидржаву која је настала на темељу уништавања хришћанске баштине“, објашњава Раковић. Тачи је током састанка са папом истакао да Косово наставља да одржава стрпљење, поверење и вредности које имамо као друштво — љубав и солидарност у породици и друштву, поштовање достојанства сваке толеранције и сарадње. Гост из Приштине је са папом разговарао и о томе како се одвија суживот различитих заједница и религија на Космету и истакао да је Косово „пример дијалога између заједница“. Он је обавестио светог оца о оснивању комисије за истину и помирење, чији је циљ, као је навео, да се затвори поглавље сукоба и отвори поглавље сарадње, као и да развијају дијалог са Србијом, граде добросуседске односе и узајамно признање. По завршетку посете Тачи је на свом профилу на Фејсбуку написао: „Папа Фрања има на уму људе на Косову, који су пример коегзистенције и хармоније заједница и религија“. Бранкица РИСТИЋ
-
Србију на првенству Европе можда не представља најјачи тим који би наша држава могла да има за једно овакво кошаркашко надметање, али су они који тамо играју за Србију - најмотивисанија екипа на Евробаскету. Ова прича почиње пре тачно стотину година, у Гаравану, једној четврти француског градића Ментона, пограничног места са Италијом. У њему су се, те 1917, лечили и опорављали српски ђаци, војници и сирочад, после оне страшне Албанске голготе. Логика баш и није наговештавала да ће доживети некакав успех у животу, али… нису баш ни сви дигли руке од њих. Народ је, и онај наш, и онај тамошњи, веровао у те мученике. Чак и када их је туберкулоза косила, иако је српска Влада организовала систем санаторијума. Чак и када су умирали, а у том градићу их је 24 вечно остало. Остали су – издржали. Неки од њих постали и доктори наука. Да, преживели, победили смрт иако су били отписани у том Ментону, где се живело од љубави – рода свог, и оне упућене од пријатеља. А у четврти Гараван… У четврти Гараван су били они најтежи случајеви. Страшно болесни и притом – слепи. Не, не умемо да вам опишемо како изгледа живот кроз који корачате слепи, било од рођења, или од гранате, било због ватре или метка. То морате са неким комшијом, имате сигурно неког таквог, они од ваше љубави и живе. Али, стварно не знамо како је када имате болест за коју нема лека, а притом немате вид и у страној сте земљи. Не знамо ни како су се они који су ту били – опоравили, осим да их је љубав носила тамо где је то деловало немогуће. Зато ћемо на трен да скокнемо коју годину доцније. Бранислав Нушић је, поред тога што је био чувени комедиограф, писао и трагедије. Стварно. У једној од њих, коју је створио овај некадашњи управник Народног позоришта, трагедији „Наход“, у првом чину разни витезови, нормански, франачки, сицилијански и други, „пред бедемом призренскога града“ у прилично добром расположењу разговарају са царским изаслаником Никифором. Представио им је младог, врло начитаног витеза са српског двора, Момира, а њих је збунило како то да постоји нешто што тог момка више занима него „чаробне ноћи“, „борбе витешке“ и „византијске лепотице“. Никифор им појасни да мудрост коју је млади витез одабрао не значи да му је срце мртво. Нушић је то овако записао „Па, ипак, грешите, господо! Ја мислим да мудрост није тако ледена кора, под којом би се срце морало замрзнути. И у мудраца гдекад срце заигра, само што он тај осећај не исказује језиком и чува га дубоко, врло дубоко скрива га. Зар не, млади витеже? (погледа Момира) Зар ниси гдекад и сам осетио како је мудрост немоћна пред срцем?“. Бранислав Нушић и Жанка Стокић Када бисмо се држали само логике, она би рекла да у оним сто година старим временима, рецимо баш у Мантону – будућност, заправо, и није постојала. Или, када би се само модерном, површном мудрошћу руководили, онда би, да се вратимо сад у свет кошарке, сасвим логично деловала реченица коју су на прошлом Мундобаскету изговорили француски кошаркаши у полуфиналу. Након седме од осам тројки Батума у мечу са Србијом, на крају тајмаута су се поздравили речима: „За шта играмо?“, после чега је загрмело „За злато!“. Али… Победише их наши. Од тог полуфинала, ево, прођоше три године. А на овогодишњем Европском првенству неће бити неких наших јунака који су тада заблистали. Неће бити Теодосића, који је у чудесном полуфиналу био наш најбољи стрелац (25 поена). Неће бити нашег другог најбољег кошгтетера на том мечу, Бјелице (18), ни четвртог – Марковића (15), неће бити ни још једног „двоцифреног“, Радуљице (11), а ни нашег најбољег НБА играча из минуле сезоне, Јокића, који је умео и моћним Американцима у Рију да убаци 25 поена. Ма, довољно би можда било навести оно одсуство капитена, „чије лопте имају очи“ и схватити колико је логично помислити – шансе за успех готово да и не постоје. Само… То би било тачно када би у животу једина мудрост била она коју проповеда логика. То би било када ови „орлови“ не би били – из земље кошарке. А у њој се екипа никада не бодри речима „За шта играмо?“. У њој постоји дуго чувана тајна – одговор на једно друго, слично а посве различито питање: „За кога играмо?“ Једни за друге. И род свој. Овде се кошарка игра срцем. И игра се свуда. И недалеко од Нушићевог споменика, на самом Тргу испред његовог Народног позоришта… … игра се где год може да се постави нешто што личи на кош… Овде се са сетом уздише када поплава потопи кошаркаши терен… … овде има табли и у порти цркве, да се не заборави на снагу вере која уздиже таленат у висине… … овде се баскет игра и на железничким станицама, покрај којих возови, попут деценија, пролазе – али се ниједног дана не заборавља ко смо. Ма, овде се игра кошарка и тик уз гробље. Јер, ми смо са нашим старима – једно били и остали, дух њихове љубави за слободом и даље живи, као што живи та нит, која спаја давна и будућа времена вером да је немогуће – могуће. И, шта кажу ти, остали? „Хало… немате више ‘лопте које имају очи’!“? Па, ми смо и слепи побеђивали све прогнозе! „Нисте најјачи“? Па, на папиру никада и нисмо били. На папиру се, код оних који праве процене, није нашло оно што јесмо, оно што имамо а што се не мери бројем, било статистичким или на новчаници. Оно што површно мудри нису успели вековима да докуче, што их је збуњивало у скаутингу, било 1917. или 2017, када су се питали „Зар не би било логично да ови не помишљају на немогуће?!“. Имали смо увек срце. „А срце је тврдоглавије од мудрости, њему се не да наметнути разлог“, рече Нушић кроз Никифора у „Находу“. Који, бре, разлог тражиш, свете, за веру у немогуће, а да је већи од љубави? Па, не играју наши за себе, ни за град из ког су (а рођени су ови момци у, по азбучном реду, Београду, Вуковару, Добоју, Зајечару, Краљеву, Крушевцу, Лазаревцу, Лозници, Нишу, Новој Вароши, Прибоју, Приштини и Суботици), него играју за све оне из земље кошарке, који ову игру носе у срцу. И за оне што гађају на кош на железничкој станици, и за оне који пикају баскет поред гробља, и за оне што лоптом тапкају у порти цркве, и за оне што чекају да земља узме воду да би опет истрчали на терен. Јер то су они. То смо – ми. Овде се игра за цео народ. И – једни за друге. Кад овдашњи родитељи дижу децу на рамена, како би била ближа обручу… … замисли, Европо, колика су рамена оних који дижу љубав целог народа ка кошу? Колики тек мотив има та екипа којој кажеш „Лепо што си дошла, али немаш шансе“? Па, да смо се само шансама руководили, не би нас одавно ни било. Не требају нама шансе, ми се ионако не уздамо у могуће, већ верујемо у немогуће. Нису неопходне ни „лопте које имају очи“, овде се и без гледања додаје. Нема везе ни што се игра далеко од родног краја, овде се дух предака носи у себи. Није, бре, то екипа која игра за нешто, него екипа која игра за неког. И, дај, судија… баци ту лопту у вис већ једном. Стигли „отписани“. Сад ћеш да видиш шта је снага љубави. Дарко НИКОЛИЋ
- 12 нових одговора
-
- екипа
- најмотивисанија
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Блумберг чланак о Нордеусу. https://www.bloomberg.com/amp/news/articles/2017-08-14/in-belgrade-yes-belgrade-an-unlikely-path-to-a-tech-hit
-
Да молитва по стање човека има благодатно дејство је одавно познато људима који се моле, али увек је висило питање у ваздуху: “Како се то дешава?” Откриће је настало сасвим случајно!Наиме научници из Санкт Петербуршког неуропсихијатријског института проучавали су функционално стање мозга. У то време била су позната три таква стања: будност и два вида сна: брзи сан – када човек види сан, и спори сан – без снова. Али у биологији влада закон симетрије, што значи да ако постоје два вида сна, онда морају постојати и два вида будног стања. Током истраживања, свештеник учесник експеримента читао је стихове и решавао математичке задатке, ритмови биотокова су постали чешћи. Потом су га замолили да се моли. Када је почео да се моли, видели су низ фаза прелаза од брзих ка спорим ритмовима. На крају се код њега појавио ритам од 3 херца. Три херца значи да се код одрасле особе здравог ума и памети скоро потпуно обуставља рад коре великог мозга. Примање информација иде директно, заобилазећи мисаоне процесе и анализу. То је могуће само код одраслих кад спавају и двомесечних беба. То јест, са становишта неурофизиологије, молилац се буквално претвара у бебу. Током молитве, недавно су открили дански психолози, делови мозга одговорни за комуникацију, нагло се активирају. У нормалном стању, ове области префронталног кортекса, активније раде када човек очекује од свог саговорника неку реакцију на све раније речено. То значи да у току молитве наша свест чека одговор од тога коме се моли. Научници су открили да откривено “четврто ” стање мозга – молитвено, како су га назвали, такође је неопходно, као и сва остала. Јер одсуство чак и једног од њих нарушава хармоничан развој човека, доводи до болести и деградације психе. Енглески физиолози, преко молитве су рехабилитовали зависнике од хероина. Код њих није било ломова, а наркозависност је брже пролазила. Уз то, по истраживачима, много више користи током лечења доносила је кратака, али често понављајућа молитва. Не тако давно јордански кардиолози су закључили да је најкориснија јутарња молитва. После дугог сна, током којег се успорава циркулација, обраћање Свевишњем помаже да се пробуди и мозак и тело, и главно да се укључе у организам сви физички процеси. https://www.beogradskiportal.rs/2017/05/15/s/
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.