Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'србији'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. АКТУЕЛНО: УЗГАЈАЊЕ ЛЕКОВИТОГ БИЉА Зарада у недрима планине Само на Старој планини расте више од 1.740 различитих биљних врста, али за њихову плантажну производњу, како овде, тако и у другим деловима Србије, нема великог интересовања (Pixabay) Чим се помене Стара планина одмах су на уму нетакнута природа, непрегледна шумска пространства, ливаде на којима пасу овце или јуре коњи, реке и потоци, мир као мелем за уморну душу. Зими је, пак, погодна за снежне чаролије, а у неким деловима и за скијање. Без обзира на то што посетилац све то лепо упакује у своја размишљања, често заборави оно најважније – овде расте многобројно лековито и ароматично биље. Толико га има, посебно на пиротској страни, да се планина слободно може надметати са чувеним Кавказом. Тек кад се то спозна, јасно је с каквим благом се дичи ово подручје. Наравно, не само оно, јер и остале планине и национални паркови имају разноврсне лековите траве. Међу њима и Мироч, у Националном парку „Ђердап” на којем су биље брали Краљевић Марко и његова посестрима вила Равијојла. Бајке су бајке, предање је само по себи занимљиво, али је Стара планина у овој области богати сиромах. Елем, према истраживањима стручњака Института за шумарство у Београду, на планини расте више од 1.740 различитих биљних врста, од којих су неке и законом заштићене. Др Марија Марковић (Фото лична архива) – Пиротски крај је богомдан за узгајање лековитог биља, али за онај плански, плантажни. На основу досадашњих сазнања, у њему је близу 350 врста лековитог, самониклог и ароматичног биља – открива за „Магазин” др Марија Марковић с Департмана за биологију и екологију Природно-математичког факултета у Нишу. – Ако нам је циљ да лековито биље не само беремо, већ и да га заштитимо, онда нема бољег решења него да напоре усмеримо ка плантажној производњи. Корист је двострука: планина чува своју околину, истовремено нудећи добру зараду. Да остане и за поколења Све до седамдесетих година прошлог века у Србији се лековито биље сакупљало из природе, из самоникле флоре. Узимано је оно што је та иста природа углавном издашно давала, тако да су берачи без проблема посезали за кантарионом, ртањским чајем и другим лековитим травкама. Кад су се, опет седамдесетих, околности промениле, почело је интензивније гајење нане, матичњака, камилице, кима, морача. Произвођачима ово није тешко падало, јер наша земља и данас, а камоли тада, има све предуслове да на еколошки очуваним брдско-планинским подручјима, према стандардима органске производње, гаји и прерађује лековито биље. – Пространства Старе планине и даље, срећом, нису нарушена, биља има довољно, али треба водити рачуна да се оно не уништи, већ да остане и нашим поколењима. Такве напоре свакодневно чини и Истраживачко друштво „Бабин нос” из села Темске, код Пирота – наводи наша саговорница. – Кад боље сагледате, све је важно: избор, брање и прерада како би се добила све траженија етарска уља. Пиротски крај има повољне климатско-еколошке услове за узгајање лековитог биља. Додамо ли томе и регион југоисточне Србије, као водећег произвођача, слика је комплетна. У њему се сада узгаја жалфија, лаванда, матичњак, мирођија, нана, невен, смиље. Регион је уједно стекао и лидерство у производњи лаванде, матичњака и смиља. Иако је плантажна производња најисплативија, а свакако би се тако и највише зарадило, многи становници и даље беру оно што је самоникло. Очигледно да сем што потроше време за брање, других трошкова немају. Биолози, истраживачи и други стручњаци сачинили су пројекат за очување овог природног блага. Опсежна студија, после „Првог саветовања о лековитим и самониклом јестивом биљу” (скуп здушно помогао град Пирот), усмерава заинтересоване како да се биље узгаја плантажно, колико то кошта, а колико се исплати, које земљиште и ђубриво треба искористити, како и од чега засејано ваља заштитити. – За предлог плантажног гајења изабрали смо десетак ароматичних врста биљака које могу да се искористе за добијање етарских уља. Циљ пројекта био је и да се испита како компоненте могу да утичу на здравље људи – преноси др Марковић утиске с научног скупа. (Pixabay) Пожељно удруживање Као и у другим областима, наука је узнапредовала и у узгајању и преради лековитог биља. Зато је штета што се мештани многих села и даље ослањају на мајку природу, уместо да примењују нове технологије и знања, јер ова производња изискује мала улагања, а добру зараду. Нажалост, оранице у пиротском округу и даље се највише користе за жита и сточно крмно биље, а најмање за плантажну производњу лековитог биља. Циљ научника, а посебно оних који откупљују лековито биље, јесте да се пољопривредници мотивишу не би ли се масовније бавили овим уносним послом. – Неке биљке и даље нису довољно истражене, а неке су, попут беле хајдучке траве, заштићене – указује овај стручњак. – Наши људи греше што се не баве овом производњом, јер такав начин обезбеђује стабилан квалитет, планирано и сигурно снабдевање сировинама, а посебно очување ретких ендемичних, угрожених врста, оних чије је сакупљање забрањено или строго ограничено. Брање директно из природе има прегршт недостатака, а кад се пољопривредници определе за плантаже, онда важе строга правила: парцеле морају да буду удаљене од саобраћајница, жање се по сувом времену, није дозвољено коришћење ГМО, а тешки метали у земљишту морају да буду у границама дозвољених. За брање веће количине биљака могу се користити специјализоване косилице, мада то зависи и од терена. У брдско-планинским пределима се, због специфичних орографских услова, берба обавља ручно, срповима или специјализованим чешљевима за брање цвета. Етарско уље се највише производи из двадесетак гајених ароматичних биљака: камилица, лаванда, нана, мајчина душица, валеријана, жалфија, ангелика, неки зачини, или из спонтане флоре: хајдучка трава, ловор, клека, рузмарин, гранчице бора, јеле и смрче и њихове шишарке. Они који су се опробали у производњи лековитог, зачинског и ароматичног биља и који имају замашна искуства тврде да улагања нису велика, а зарада може да буде сасвим пристојна. Све то доноси лакши, бржи и сигурнији профит од других сегмената у пољопривреди. Оно што сигурно пуни џепове су мирођија, першун, бели слез, жалфија, валеријана, камилица, нана, тимијан, босиљак, оригано... Готово нико од таквих произвођача не брине за пласман робе, јер сталне купце имају не само у нашој земљи, већ и у Чешкој, Русији, Немачкој. (Pixabay) Свима који одлуче да се баве овим послом стручњаци саветују да стекну и одређена предзнања, јер није довољно само нешто засадити или засејати, заливати и чекати да никне. Свака биљка има своје карактеристике и захтеве. Иначе, у Србији се најмање 5.000 људи бави производњом и сакупљањем лековитог биља, а откупом 30–40 предузећа. Откупљује се готово све, а најчешће зова, клека, липа, кантарион, хајдучка трава, мајчина душица, бели слез. Какве су рачунице за неке од ових травки? Процене су, на пример, за бели слез, да је по једном хектару неопходно уложити око 1.200 евра, а зарада може да достигне и до 9.000 евра. Уз својски рад, наравно. Ако се, пак, неко определи за производњу невена, као једногодишње биљке, улагања по хектару су око 800 евра, а приход достиже и 5.000 евра. Добре су зараде и код осталих лековитих ароматичних биљака. Стручњаци зато саветују да се произвођачи удруже како би лакше купили машине за сушење, а треба размишљати и о производњи етарских уља. За овако уносан посао није погодан само пиротски крај, иако има најповољније услове, већ и многи делови Мачве, западне Србије, Шумадије, источне Србије и Војводине, долина Пека. ИЗВОЗИМО, АЛИ И УВОЗИМО Да лековитог биља има довољно за домаће потребе, али и за извоз потврђују и подаци Републичког завода за статистику из 2020. године. Тада је вредност спољнотрговинске размене ове врсте биља, на нивоу земље, износила 19,4 милиона евра (4.954 тоне). Од тога је извоз био 11,5 милиона евра (2.597 тона), а увоз 7,9 милиона евра (2.357 тона). Највећи део размене је са земљама Европске уније. БАВАНИШТЕ ЗА ПРИМЕР Место с највећим бројем узгајивача лековитог биља је Баваниште код Ковина у коме се скоро свако домаћинство бави овим послом. На имању Зорана Томића биље се, плантажно, узгаја деценијама, још од кад је његов ујак Стеван Брдарски први пут донео и посадио нану и камилицу. Зоран је данас један од највећих произвођача белог слеза. У свету нагло расте интересовање за лековитим биљем и етарским уљима, тако да лагано расте и број узгајивача. Аутор: Мирослав Стефановић Извор: Зарада у недрима планине WWW.POLITIKA.RS Чим се помене Стара планина одмах су на уму нетакнута природа, непрегледна шумска пространства, ливаде на којима пасу овце или јуре коњи, реке и потоци, мир као мелем за уморну душу. Зими је, пак...
  2. Схи архимандрит Серафим Бит Хариби, један од најпознатијих светских аутора и извођача духовне музике, одржао је 31. маја 2022. године, у Великој сали Коларчеве задужбине величанствен концерт, где је наступио са хором манастира Тринаест асиријских отаца, саопштила је за Радио „Слов љубве“ гђа Зорица Зец. О. Серафим је након концерта, ексклузивно за Радио „Слово љубве“, изразио велику благодарност Богу и свима који су помогли да дође до реализације концерта и поручио да се у Србији осећа као у свом дому. Ово је иначе други долазак архимандритов у Србију. Наступали су на Кипру, у Италији, Шведској, Аустрији, Пољска, Русији, Украјини, многим земљама. Након Србије одлазе у Естонију, па у Чешку и у Стразбург. Под руководством Саре Цинцаревић и Јоване Микић на концерту је наступила и Црквено певачка дружина „Бранко“ из Ниша, која ове године обележава 135. година постојања. Видели смо потпуни склад композиције, хорског извођења и сигурне диригентске руке Саре Цинцаревић, која руководи мешовитим хором и осетили сву мекоћу срца њеног и свих чланова хора, сву љубав ка Творцу свега света, творцу који је композиторе наградио надахнућем. Осетили смо и сву љубав према Творцу ангелских гласова дечјег хора, чији су сви чланови рођени у 21. веку и где само најмлађи певачи, из првог реда, нису ходочастили у Јерусалим. Амбасадор Грузије у Републици Србији, г. Давид Дондуа, поручио је да је одушевљен концертом као и сарадњом народа Грузије и Србије, нарочито исказаним интересовањем за културно и духовно благо Грузије. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је један од најпознатијих аутора и извођача духовне музике данас. Своје композиције изводи на арамејском језику. Нарочито је запажено његово извођење Псалама. Животни пут схиархимандрита Серафима је веома необичан. Већи део детињства је стицајем несрецћних околности провео у болници. У младости се активно бавио спортом и био је четвороструки првак Грузије у теквондоу. Услед великог животног искушења, тешке болести супруге током трудноће, проналази веру, даје завет и након оздрављења супруге одлази у манастир и постаје монах Серафим. Духовник је асиријске заједнице која живи у Грузији у месту Канда, недалеко од Тбилисија. Већина припадника ове етничке групе још се служи арамејским језиком. Слушаоцима Радија „Слово љубве“ о. Серафим је послао посебан благослов кроз Исусову молитву коју је изговорио на арамејском језику (звучни запис је у наставку вести). Извор: Радио "Слово љубве" Схи архимандрит Серафим Бит Хариби
  3. VI NISTE SVET. VI STE POLUSVET NULTATACKA.RS Zato vas žalimo, jer, za razliku od nas, vi niste svet Vi ste polusvet. Zato vam poručujemo, prestanite da dodatno izazivate nepotrebni
  4. Саопштење за јавност представника цркава и верских заједница поводом двадесет година од обнове верске наставе у основним и средњим школама у Републици Србији (програм скупа - pdf) Ми, представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, заједно са званичницима Владе Републике Србије, експертима из Немачке, Италије, Грчке и Србије и нашим вероучитељима сабрали смо се 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду да заједнички обележимо велики духовни и просветни јубилеј - двадесет година од поновног успостављања верске наставе у образовном систему Србије. Овом приликом у молитвено сећање дозвали смо све наше оце и браћу који су се борили да се веронаука врати у српске школе, а међу којима су блаженопочивши патријарх Павле, почивши муфтија београдски Хамдија Јусуфспахић, премијер Србије Зоран Ђинђић и министар образовања Гаша Кнежевић. Посебну пажњу посветили смо важећим неповољним законским одредбама и решењима која регулишу начин извођења наставног плана и програма Верске наставе. У потпуном међусобном сагласју и једномислију апелујемо на све релевантне институције у држави да се овакав статус верске наставе у школском систему што пре измени и једнодушно изражавамо чврсту наду и добру веру да ћемо заједнички са државом Србијом, по угледу и праксу из времена када се веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Подсећамо да је конфесионална верска настава најзаступљенији модел верске наставе у Европској унији, примењен чак и у школама којима заједно управљају државе чланице Европске уније (Scholae Europeae); тај модел захтева сарадњу државе, са једне стране, и цркава и верских заједница, са друге стране, као равноправних чинилаца. У оквиру те сарадње, садржина верске наставе и примерност понашања вероучитеља у надлежности су цркава и верских заједница према којима вероучитељи имају обавезу лојалности. Учешће сваког вероучитеља у верској настави у сваком тренутку је условљено одобрењем цркве, односно верске заједнице којој припада. С тим у вези предлажемо: · да веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; · да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; · да се избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета врши се на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; · да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом цркве, односно верске заједнице да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те цркве, односно верске заједнице; · да цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У оквиру Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији који се одржава 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, пленарно излагања на тему Верска настава у светлу европских искустава одржали су истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; док су излагања на тему Верска настава у светлу српских искустава одржали Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић. Др Герхард Роберс, дугогодишњи професор јавног права на Универзитету у Триру, у оквиру кога је био директор Института за европско уставно право и Института за правну (законодавну) политику, истакао је да се конфесионална веронаука предаје у јавним школама већине европских земаља: -То је, на пример, случај у Шпанији, Португалу, Немачкој, Италији, Аустрији, Србији, Мађарској, Пољској, у Алзасу и Лорени у Француској, као и у школама Европске уније (scholae Europae). Ради се о утврђеном међународном стандарду. Држава мора да се постара да се у државним школама младом нараштају предаје пун обим знања, како би његови припадници могли развити сопствену личност. Штавише, када су деца дужна да похађају школу дуже време, држава мора да се постара да могу да живе у складу са својом вероисповедањем. То се постиже конфесионалном верском наставом која подучава о истини према веровању верске заједнице. Секуларна држава нема надлежност да одлучује или подучава о верској истини. Стога, конфесионално верско образовање у државним школама не представља уступање надлежности државе верским заједницама, већ област сарадње у којој сваки од партнера задржава своје специфичне надлежности. Реч је о раздвајању у смислу задатака и сфера, а не геометријских области. Различите институције се старају о истим људима, али из различитих углова, са различитим задацима и различитим интересима. -Садржај конфесионалне веронауке и лично владање вероучитеља у складу са верским правилима спадају у надлежност верских заједница. Обично се наставни планови и програми конфесионалне верске наставе развијају у блиској сарадњи конкретне верске заједнице и државе. Обавезе лојалности које захтевају одговарајуће лично владање према учењу конкретне верске заједнице су општа одлика у државама које имају конфесионално верско образовање у школама и када су вероучитељи запослени или плаћени од стране државе. Као примери, међу многим другима, могу послужити: област Алзас-Мозел у Француској, Шпанија, Аустрија, Енглеска и Немачка. То је, такође, случај у другим деловима света попут Аустралије и Новог Зеланда. Поштовање обавеза лојалности, успостављених од стране верске заједнице, представља професионални услов за наставнике конфесионалне веронауке. Наставнике конфесионалне веронауке у државним школама обично запошљава држава. У том случају им је неопходан missio canonica (сертификат о подобности) од стране конкретне верске заједнице. Овај сертификат подразумева да је наставник компетентан да подучава о тој вери и да је његово лично владање у складу са правилима те верске заједнице. Верска заједница има овлашћење да надзире наставу која се спроводи, у области верског садржаја наставе и личног владања наставника. У случају озбиљних проблема, верска заједница има право да укине missio canonica. Држава надзире наставу у погледу световних садржаја наставе и владања наставника у световном погледу. Наставници су у већини случајеви запослени на неодређено време. Уколико верска заједница укине missio canonica, наставник мора или бити запослен у другој сличној служби, као што је предавање другог предмета, или његов или њен радни однос престаје, истакао је проф. др Роберс чије су првенствене области истраживања право и религија, уставно право и међународно јавно право. Важно је истаћи да је проф. Роберс обављао дужност председника Европског конзорцијума за истраживање цркве и државе, чији је данас члан. Такође проф. Роберс је био члан Саветодавног одбора за слободу и религију при Канцеларији за демократске институције и људска права Организације за безбедност и сарадњу у Европи (OЕБС – OSCE). Обављао је високе дужности судије Уставног суда немачке федералне државе Рајнланд-Пфалц, као и министра правде и заштите потрошача те државе. Члан је Упрвног одбора Међународног конзорцијума за студије права и религије (ICLARS), као и уредник-оснивач и главни уредник Оксфордског стручног часописа за право и религију (Oxford Journal of Law and Religion). Професор Роберс је саветовао више националних влада и међународних организација. Одмах после обнављања демократије у Србији 2000. године, током 2001. и 2002. године проф. Роберс је активно подржао владе Србије и СР Југославије у погледу израде нацрта закона о верској слободи, који је израђен заједнички под окриљем надлежних министарстава те две владе. Влада Србије је добила велику помоћ од проф. Роберса у погледу повратка верске наставе у јавне школе, такође током 2001. и 2002. године. Нацрт закона о верској слободи је постао Закон о црквама и верским заједницама, који је финализован 2006. године такође уз помоћ проф. Роберса. Такође је, 2011. године, узео учешће у поступку пред Уставним судом Србије који је вођен поводом, на крају неуспешних, оспоравања уставности Закона о црквама и верским заједницама. Проф. емеритус Силвио Ферари, дугогодишњи професор црквеног права на Универзитету у Милану и професор црквено-државних односа на Универзитету Лувен у Белгији, нагласио је да се у великој већини земаља Европске уније верско образовање заснива на сарадњи држава и верских организација: -Државе пружају финансијску и организациону подршку верској настави, коју пак спроводе Цркве и верске заједнице. Овај систем одражава европску традицију раздвајања и међусобне независности држава и верских организација. Сарадња се односи на различите области, а посебно на одређивање наставног плана и програма, усвајање уџбеника, као и избор, именовање и разрешење наставникâ. Свака држава има своја правила, али се све одликују судеоништвом црквених и државних власти у настојању да обезбеде науку која ће користити како грађанском тако и верском друштву. Промена европског верског пејзажа, који је сада много разноврснији него пре неколико деценија, поставља нове изазове постојећем систему верског образовања. Најважнији од њих се тиче верских мањина: постоје земље у којима се у јавним школама може предавати само о већинској религији, и друге у којима је само неколицини мањина дозвољено да подучавају о својој вери, често са ограничењима заснованим на броју њихових припадника, или пак на броју година њиховог присуства у тој земљи. У либералној и секуларној држави, верска настава налази своје оправдање у праву ученика (или њихових родитеља) да добију тачне информације и развију одговарајуће знање о својој верској традицији. Ово право не може бити ограничено само на вернике одређених религија, поручио је проф. др Ферари, један од водећих европских експерата за питања односа права и религије, упоредно право религија и политику Ватикана на Блиском истоку. Проф. Ферари је био члан Саветодавног одбора за слободу вере и уверења Канцеларије за демократске институције и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС – ОSCE). Један је од оснивача Европског конзорцијума за истраживање цркве и религије. Доживотни је почасни председник Међународног конзорцијума за право и студије религије, члан је Међународне академије за упоредно право, члан је Одбора експерата Међународне асоцијације за верску слободу (Silver Spring, Maryland), један је од главних уредника Оксфордског часописа за право и религију и члан је Уредничког одбора часописа за црквено право који издаје Cambridge University Press. Професор Ферари је саветовао комисије задужене за израду нацрта закона о верској слободи, што је био заједнички подухват влада Србије и СР Југославије током 2001. и 2002. године, као и Закона о црквама и верским заједницама Србије из 2006. године. Као координатор истраживања заштите светих места на Медитерану и међукултурног дијалога учествовао је у пројекту који су спровели Европска комисија и Суверени војни болнички ред Светог Јована од Јерусалима, Родоса и Малте. У оквиру пројекта група познатих професора је израдила студију положаја у којима се налазе јединствена и незаменљива света места универзалног културног значаја – Света Гора, Ватикан, Јерусалим, света места на Кипру. Захваљујући професору Ферарију, српски манастири на Косову и Метохији су били обухваћени пројектом. Проф. Атанасиос Стојанидис, ванредни професор на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на предметима школска педагогија и методологија верске наставе, изнео је неколико примедби о политичкој димензији верског образовања у модерним школама. Преневши срдачне поздраве проф. Николаоса Мајорса, шефа Теолошког одељења (декана Теолошког факултета) Аристотеловог универзитета у Солуну, проф. Стојанидис је говорио о значају верске наставе у оквиру система јавног образовања и посебно у односу на улогу школе у савременом демократском друштву: -Вера је била и и даље представља веома важан чинилац који доприноси дубљем разумевању одређених фундаменталних димензија друштвеног живота. Веза религије са моралним формирањем младих људи је неспорна. Вратимо се на школску образовну мисију: уколико систем јавних школа мора да преузме припремну функцију, како би оспособио ученике за активно учешће у јавној сфери, онда би исто начело требало да буде примењено на верску наставу у јавним школама. Већ смо поменули да је вера важан чинилац препознавања и формирања значења живота и незаменљив структурни елемент културе и историје. Такође, религија је фундаментално људско стање, које открива и политику димензију људског постојања. Све док верска настава озбиљно узима у обзир ову политичку перспективу и преображава је у садржаје учења и образовне циљеве, очигледно да она као школски предмет представља значајн допринос развоју образовања грађана у демократском друштву. У том смислу, верска настава је значајна не само за Цркве и верске заједнице и њихове вернике; она је нешто веома драгоцено из педагошке перспективе, значајна је за државу и за будућност плодотворног демократског друштва. Професор Стојанидис је докторирао два пута, на Факултету за протестантску теологију Универзитета у Бону, као и на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Као неоспорни стручњак у области верске настава био је члан групе аутора курикулума верске наставе за средње школе у Грчкој, члан одбора при Институту за образовну политику у Грчкој задуженог за усаглашавање програма и уџбеника верске наставе са одлукама државног савета, као и надзорник у процесу израде програма, образовног водича и материјала за обуку наставника верске наставе у основним школама у Грчкој. Председник је верско-образовног одбора основаног у Аустрији за израду уџбеника за православну верску наставу у аустријским школама. Уследило је обраћање Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја које преносимо у целини: Ваша Светости, Преосвећена браћо архијереји, Преузвишени господине надбискупе и остали присутни бискупи, часни оци свештеници, господо имами, уважени господине рабине, поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина, Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије, који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице, и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште. Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема. С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Комисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Комисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети у изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача. 1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету се именује и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место. 2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Правило је поштовано одређени број година после тога, али је потом у пракси укинуто једностраном одлуком министарства просвете, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране сваке године, због прилагођавања у оквиру распореда часова. Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања. Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања. Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у духу аутентичности учења Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Хвала вам на пажњи и стрпљењу! Проф. емеритус др Сима Аврамовић истакао је одређене јединствене особине српског законодавства које се односи на верску наставу: -Поред елемената који су више или мање заједнички за верску наставу у многим државама, постоје одређени елементи српског законодавства о верској настави су прилично јединствени. Прво, основ за одређење традиционалних цркава и верских заједница, са којима држава сарађује у погледу остваривања верске наставе, су управо оне којима је верска настава одузета након Другог светског рата; на тај начин, критеријум одређења круга цркава и верских заједница је јасно одређен, објективан и има јасно правно-политичко упориште. Друго, хармонизација ставова и пуни конзенсус свих традиционалних цркава и верских заједница су неопходни за доношење одлука о плановима и програмима и уџбеницима верске наставе; усаглашавање је предвиђено и за утврђивање националне листе вероучитеља; мешовити састав Комисије за верску наставу, који поред представника цркава и верских заједница обухвата и представнике надлежних државних органа, представља важно средство демократског управљања, које се истиче на упоредном плану. Треће, тзв. „грађанско васпитање“ није тако честа алтернатива верској настави у другим државана; уобичајене опције су етика или морално васпитање. Оправдање је представљала транзиција из комунистичког уређења у демократско. Даље, пажљиви кораци су учињени ка увођењу не-конфесионалних садржаја, у последњим часовима верске наставе у средњој школи. И на крају, ангажовање вероучитеља на одређено време, на годину дана, служило је да подигне ниво одговорности вероучитеља не само према ваљаној настави сопственог верског учења и ваљаном личном примеру, већи према одговарајућем, мултиконферсионалном и толерантном, правичном и уравнотеженом приступу свим вероисповестима. Проф. др Војислав Миловановић, министар вера у Влади на чијем челу је био др Зоран Ђинђић, односно Зоран Живковић, у периоду 2001-2004. године; за време чијег мандата је верска настава враћена у образовни систем Републике Србије, подсетио је присутне да је циљ борбе за повратак веронауке у школе представљао повратак у институцију из које је избачена насиљем силе која није признавала никога и ништа друго до себе саму: -Зашто повратак веронауке? Зато што раздвајати појмове вере и знања као међусобно искључиве је противно природи човека! Дакле, веронаука је у школама већ готово две деценије. О успешности њене наставе треба и може да се говори, а искуства су – несумњиво – различита. Да ли су се остварила предвиђања и тврдње на којима су се темељили ставови о непотребности и штетности повратка веронауке у школски систем? Нису! Ако покушамо да се присетимо шта су билe главнe замерке, страховања, разлози за противљење, доћи ћемо до следећих тврдњи: о угроженим грађанским слободама, о институционализацији разлика које раздвајају, о неприпремљености, о национализму и о инкомпатибилности вере и науке! Угроженост грађанских слобода није била образлагана природом и дефиницијом грађанских слобода, већ ставом да се грађанска слобода као појам одређује интересом уског круга оптерећених идеологијом и с њом повезаним интересима. Једноставније речено, грађанске слободе су оно што се, у било ком моменту и из било ког разлога, таквим означи, истакао је проф. Миловановић и нагласио: -Забринутост да ће враћање веронауке у школски систем довести до (нових) подела међу децом и грађанима показала се као неоснована. После пола века потпуне запостављености права верника и верских заједница и цркава, доживели смо да се Југославија распадне управо по етничком, културном и по религијском основу. Протеривање верске наставе, значи, не само да у то време није довело до зближавања, већ је продубило поделе, тако драге браниоцима слободе неверовања. Продубило их је до апсурда, до мржње, до братоубилаштва! Неприпремљеност за враћање веронауке у школски и образовни систем представљала је валидан повод за забринутост! Ако је ово тачно, онда нам само преостаје да констатујемо како је вероватно полазна неприпремљеност у међувремену превладана. -Однос вере и науке, међутим, заиста јесте озбиљна тема. Не толико међу онима који се и у једној и у другој области крећу слободно и суверено, већ међу онима, не малобројнима, који у једној или другој, могу боравити само уз искључење друге опције. Тврдња о непомирљивости и супротстављености религије и науке јесте, ипак, само слика личне ограничености! Шта је преостало? Чињеница је да је веронаука враћена у просветни систем Србије! Што је својеврсни доказ да чуда постоје. Чињеница је да се више нико (јавно) не конфронтира о томе да ли је веронаука потребна или не! То није мало. Чињеница је да се настава веронауке у нашим школама обавља на начин који је, мање-више, редован и прихватљив. Искуство вероучитеља тек треба анализирати, јер појединачни случајеви указују на велике разлике у креативности, педагошким способностима, способности да се врши упрошћавање појмова без нарушавања дефиниције, у потребама да се уџбеници константно унапређују и садржајно и морфолошки... Али, то је особина редовног стања, закључио је проф. др Војислав Миловановић. Рад панела се наставља у поподневним часовима. По завршетку округлог стола учесници скупа ће донети Заједничку декларацију о значају и месту верске наставе у Србији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Програм панела ПДФ У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Јоргоса Дјакофотакиса, амбасадора Републике Грчке у Републици Србији. У срдачном и пријатељском разговору Патријарх српски Порфирије је нагласио да Српска Православна Црква са захвалношћу памти братску солидарност и свесрдну помоћ грчког народа у тешким тренуцима по српски народ. - Сада, када је Република Грчка поред пандемије суочена и са ватреним стихијама Српска Православна Црква ће сходно могућностима притећи у помоћ сестринској Грчкој Православној Цркви и братском грчком народу, истакао је патријарх Порфирије. Амбасадор Дјакофотакис је захвалио патријарху Порфирију на љубави коју гаји према грчком народу и труду који улаже у неговање братских односа Срба и Грка. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Димитриос Михалис, први секретар Амбасаде Републике Грчке; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Давида Дондуа, нерезиденцијалног амбасадора Републике Грузије у Републици Србији. Предстојатељ Српске Православне Цркве је током срдачног сусрета са грузијским Амбасадором нагласио да ће наставити традицију неговања братских односа између народа Србије и Грузије, који су, иако географски удаљени, по много чему блиски и слични. Амбасадор Дондуа је захвалио патријарху Порфирију на топлом пријему и истакао да ће уложити велики напор на стварању прилика да се народи Србије и Грузије што чешће посећују и на тај начин упознају и развијају добре односе. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; Његова Екселенција Илија Коберидзе, отправник послова грузијске Амбасаде у Атини са мисијом у Београду; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Такахику Кацумату, амбасадора Јапана у Републици Србији. У срдачној атмосфери саговорници су истакли добре односе између народа Србије и Јапана, који су у тешким тренуцима помагали једни другима. Говорећи о актуелним изазовима у региону, Патријарх српски Порфирије је нагласио да се усрдно моли да сви проблеми буду решени мирним путем кроз дијалог. Амбасадор Кацумата је изразио задовољство Патријарховом улогом у међуверском животу у земљи и региону, јер, како је нагласио, у свакој прилици позива на међусобну љубав и гради преко потребан мир. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Такахиса Канагава, саветник Амбасаде Јапана; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 6. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Њену Екселенцију Џули Лимберопулос, нерезиденцијалног амбасадора Републике Панаме у Републици Србији. Поред актуелних питања из живота Српске Православне Цркве, тема разговора је била и улога патријарха Порфирија у процесу помирења и зближавања људи добре воље у региону. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; гђа Ана Циуција службеница Амбасаде Панаме у Атини; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Рашидa Хасанa Пур Беја, амбасадора Исламске Републике Ирана у Републици Србији. Саговорници су у срдачном разговору истакли значај дијалога између представника цркава и верских заједница из Србије и Ирана којим се негују добри међуверски односи. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Содаиф Атеји, трећи секретар Амбасаде Ирана; др Сеид Халиловић, преводилац Амбасаде Ирана; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Њену Екселенцију Франческу Бонели, шефа Представништва Уједињених нација за избеглице у Републици Србији. Предстојатељ Српске Православне Цркве и шеф Представништва UNHCR-а разговарали су о избеглицама, расељеним лицима и тражиоцима азила којима је преко потребна помоћ, а пре свега, свесрдна солидарност својствена српском народу који је, нажалост, у великој мери осетио муку избеглиштва у више наврата у 20. веку. Патријарх Порфирије је нагласио да је Српска Православна Црква сходно могућностима помагала и још увек помаже избеглицама и расељеним лицима у Србији и региону без обзира на верску и етничку припадност. Гђа Бонели је изразила задовољство досадашњом плодотворном сарадњом између UNHCR-а и Српске Православне Цркве и захвалила Патријарху српском г. Порфирију за подршку хуманитарним и племенитим подухватима у земљи и региону. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; гђа Вера Драговић Одонел, службеник Представништва UNHCR-а; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 17. августа 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији. Предстојатељ Српске Православне Цркве и амбасадор Немачке су разговарали о актуелним проблемима и изазовима са којима су суочени народи на Западном Балкану. Патријарх Порфирије је нагласио да се моли Богу да влада мир међу људима и да се сви проблеми решавају у миру. Амбасадор Шиб је упознавши патријарха Порфирија са развојем односа између Немачке и Србије на културном, уметничком, међуверском и економском плану, истакао да га радују наступи Патријарха који шири верске поруке мира и љубави преко потребне региону. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; други секретар Амбасаде Немачке г. Даниел Мохсени Акхаван; као и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Ана Брнабић: Нећемо дозволити извоз литијума из Србије © Sputnik / Лола Ђорђевић Политика 09.07.2021 Премијерка Ана Брнабић изјавила је да ће одлука о руднику Јадар бити донета тек када буде готова Студија о утицају на животну средину и да Србија неће дозволити да се наш литијум извози. Брнабићева је одговарајући на питања новинара после доделе признања ђацима у ПКС, истакла да, иако је „Рио Тинто“ у Србији присутан од 2004. године, раније власти нису питале шта ће бити са литијумом из Србије. „Тек смо ми као Влада Србије први пут тражили од 'Рио Тинта' да ако пројекат буде рађен и литијум рударен, читав ланац буде у Србији и да 'Рио Тинто' заједно са Владом Србије ради на довођену инвеститора“, нагласила је Брнабићева. Истакла је да је са „Рио Тинтом“ потписан само споразум о сарадњи, али да он не гарантује ништа осим да, ако рударења буде, ланац остаје у Србији и да се литијум не извози. Одговарајући на примедбе о нетранспарентности у вези са тим пројектом, рекла је да не зна о каквој се нетранспарентности говори, јер је, како је навела, све отворено и јавно. „Када су завршили претходну студију оправданости, била сам у Лозници и у 'Рио Тинту', одговарала на питања новинара, али она нису била везана за Јадар. Нису, јер прича још није била исполитизована, зато што је свима пројекат био одличан и једва су га чекали“, рекла је Брнабићева. Додала је да су, док је „Рио Тинто“ улагао у друштвено одговорно понашање, сви били поносни на њега, а данас кажу да немају поверења. „Они су ту од 2004, дакле 17 година. Толико се са њима радило и живело, продавано им је земљиште, а сада кажу немају поверења“, навела је премијерка. Она је подвукла да „Рио Тинто“ од Србије није добио ни дозволу ни решење за експлоатацију, а да ће одлука бити донета тек када буде урађена студија о утицају на животну средину. „Ако она покаже да нема негативног утицаја на животну средину, онда ћемо видети да ли да доводимо инвеститира или не, јер нећемо дати да се литијум извози из Србије. Да су на власти они што су били до 2012. литијум би извозили као 'бела лала' зато што им ниједном није пало на памет да питају 'Рио Тинто' шта ће бити са нашим литијумом“, закључила је Брнабићева.
  15. После алармантних података о наталитету, Министарство за бригу о породици пише нови стратешки документ који ће Влади Србије предочити почетком следеће године, сазнаје Спутњик. Међу мерама за подстицај рађања била би и она да се уместо садашњих 100.000 динара, за свако новорођенче издвоји сума од 5.000 евра. Обелоданио ју је председник Србије Александар Вучић и, какао је сам рекао, то неће бити једина која финансијски треба да подстакне рађање. Да нам је демографска слика лоша није непознаница, али су лампицу за аларм упалили никад гори подаци него они с краја прошле године. Како је тада у интервјуу Спутњику, изјавио министар за бригу о породици Ратко Дмитровић, који припрема и нову стратегију, број умрлих је повећан за 3,5 одсто, а број новорођених је смањен за 1,5 одсто, што значи да је Србија у 2020. када само гледамо однос наталитета и морталитета, изгубила 44.000 људи - град величине Пожаревца или Сомбора. Нова стратегија за стари проблем наталитета Према подацима Републичког завода за статистику, у јануару 2020. Србија је имала мање од седам милиона становника и пала је испод те цифре после 52 године. Зато не чуди ни акција Министарства на изради нове стратегије, ни предлог председника државе да се једнократна помоћ за свако новорођенче са садашњих 100.000 динара повећа на чак 5.000 евра. Према недавној најави Дмитровића ускоро би требало очекивати и измене и допуне Закона о финансијској подршци породицама са децом који је усвојен 2018. године и већ је био на поправном, али не у оној мери у којој су очекивале организације које се баве питањем родитељства. Према штурим најавама измене ће ићи у правцу помоћи трудницама и породиљама, а предвиђени су и већи износи за децу. Чланица Управног одбора Удружења „Родитељ“, Драгана Соћанин, каже за Спутњик да 15 година колико оно постоји исто толико и указује на једну исту ствар – да категорија жена које су у репродуктивном периоду и планирају трудноћу, труднице су, или породиље, мора да буде максимално заштићена, не нужно финансијски, него на многе друге начине. Жмури се на дискриминацију жена „Дозвољава се и жмури се на то да жене буду дискриминисане већ током разговора за посао. Дозвољава се и да послодавци пролазе некажњено када питају жене да ли планирају породицу, да ли је имају, да ли ће изостајати с посла. Онда жене добију неке уговоре који нису они о раду, који јој онемогућавају да уопште узме породиљско, односно трудничко боловање“, истиче наша саговорница. Проблем је и што се најчешће половина плате исплаћује на руке запослене, а половина је регуларно пријављена, као и то што се за обрачун накнаде за породиљско одсуство узима просек у последњих 18 месеци. Тако се деси да та накнада буде тек 20 одсто плате па чак и мање, истиче Соћанинова. „Ниједној жени, ни њеној породици ни 5000 евра неће значити уколико она нема економску стабилност и гарантовану накнаду своје плате коју је стварно и реално раније имала. И неће јој значити никаква једнократна помоћ уколико се држава не побрине да жене генерално, а посебно оне у репродуктивном периоду, буду заштићене од почетка. То значи да она има пуну плату, да је пријављена од самог почетка и тада није битно када ће да остане трудна. Тек онда ће се наталитет повећати“, уверена је она. Креветац и колица нису одлучујући То што ће бити набављен креветац, ауто-седиште за бебе, колица, неће бити одлучујуће да се жена лако определи да роди и друго дете. Ту ми падамо на наталитету, не на првом детету, него на одлуци да имамо друго, јасна је представница Удружења Родитељ. Када је 2018. године донета Стратегија за подстицање рађања просечан број рођене деце по жени у Србији износио је 1,48, а да бисмо се обнављали као народ и држава, тај индекс требало би да износи 2,1. Народски речено, свака жена би требало да роди најмање двоје деце да бисмо имали просту репродукцију. Изнад тог броја је већ реч о демографском опоравку. Далеко од зелене гране Након што је 2019. стопа родности скочила са 1,48 на 1,52, прошле године, обележене пандемијом, склопљено је 10.000 бракова мање и опет је смањен просечан број деце по једној жени, што је Србију удаљило од решавања проблема наталитета. Зато Соћанинова каже да је за одлуку жене да поново роди најбитнија економска стабилност. „Ако имамо негативно искуство са првим дететом - останемо без посла, без плате, накнаде, реално, која би се жена одлучила да кроз тај пакао поново прође. Многе жене се не враћају на посао са породиљског баш због таквих уговора који јој не омогућавају стабилност“, објашњава саговорница Спутњика, али и додаје да је осим тога неопходно и психолошко растерећење. За одлуку о рађању, дугорочно гледано, битни су потези који родитељима омогућавају лакше одгајање детета, од вртића и школовања, до флексибилнијих услова послодавца када је радно време у питању. „То је сет мера које нису нужно везане за финансије, али је за снижавање свакодневне цене родитељства јако важно да ви не морате да бринете о неким основним стварима на дневном нивоу. Онда ћемо се лако одлучити и за дуго и за треће дете, јер знамо да систем функционише и да нас као родитеље подржава“, истиче Соћанинова. Потребно село да се одгаји дете По њеној оцени, то сада не видимо и стално се вртимо у зачараном кругу. Када се мајка не врати на посао после породиљског она не може да упише дете у вртић јер не ради и није на листи приоритета. „Искључиво финансијска подршка неће решити проблем наталитета, нити ће решити неке проблеме родитеља због којих они имају све мање капацитета за родитељство зато што је психолошка цена изузетно висока. Једнократне мере су увек добродошле, јер наравно да се повећава трошак са повећањем деце у породици. Али то није стратешки гледано, решење на дуге стазе". Своје место, како сматра, у томе имају и локалне самоуправе које морају да прате потребе својих суграђана, родитеља и да одговарају на њих. Заједница у то мора да буде укључена и није довољно да држава само да паре. Ништа није тачније од афричке пословице да је потребно село да се одгаји дете, закључила је Соћанинова за Спутњик. Сазнајемо: Нова стратегија за подстицај рађања у Србији - почетком 2022. - 26.07.2021, Sputnik Србија RS.SPUTNIKNEWS.COM После алармантних података о наталитету, Министарство за бригу о породици пише нови стратешки документ који ће Влади...
  16. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј примио је у посету у среду, 12. маја 2021. године, Његову Екселенцију Александра Боцан-Харченка, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Републици Србији. Пријему у Владичанском двору у Новом Саду су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, као и сарадници г. Боцан-Харченка. Саговорници су братски разговарали о нераскидивим историјским и духовним везама између српског и руског народа, као и о актуелној ситуацији у православном свету. „Били смо увек јединствени кроз заједничку историју и помагали једни другима. У данашњем свету – који је препун искушења, изазова, опасности и неправде – само ако будемо заједно можемо да имамо исправан став и добру будућност. Релативно кратак разговор нам је дао могућност да обухватимо све најважније теме које су актуелне и неопходне за све нас, од Москве до Београда, до Новог Сада и било где”, казао је Преосвећени владика Иринеј после састанка. Истичући да је разговор протекао у лепој и срдачној атмосфери, господин Александар Боцан-Харченко је рекао да је са владиком Иринејем причао о Спомен-храму Светога Саве на Врачару, могућем доласку Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила у посету Српској Православној Цркви, као и о изазовима са којима се сусреће православна васељена. „Владика је изнео своје мишљење које се потпуно поклапа са нашим оценама и своје мишљење на који начин Православље може да успостави јединство, да превазиђе новонастале поделе, пре свега у Украјини”, додао је изванредни и опуномоћени амбасадор Руске Федерације у Републици Србији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Поводом упокојења Његове светости Патријарха српског Иринеја у Србији је тродневна жалост. Влада Републике Србије је на данашњој седници донела одлуку о проглашењу тродневне жалости у Републици Србији, од данас, 20. новембра, до недеље 22. новембра 2020. године, пренео је РТС. На страници Спутника стоји: Законом је предвиђено да се дан жалости може прогласити у случају смрти личности која је имала високе заслуге за земљу, као и поводом неког трагичног догађаја, кад Влада тако процени. Органи и организације, као и друга правна лица која истичу заставу, дужна су да у време дана жалости заставу Србије спусте на половину јарбола, односно копља, уз одговарајуће осветљење ноћу. Радиодифузне организације за информисање јавности на територији Републике Србије, дужне су између осталог да у својим програмима, на дан проглашења дана жалости уместо хумористичких, забавних, фолклорних и других емисија са забавном и народном музиком, емитују музику и емисије прикладне дану жалости и ускладе детаљну програмску шему у време дана жалости. Новинско-издавачке организације које издају дневне новине дужне су да на дан жалости своје листове одштампају у црној боји, наводећи на првој страни одлуку о проглашењу дана жалости и проглашењу његовог обележавања. У образовним установама дан жалости обележава се минутом ћутања на првом часу наставе, а програм наставе музичког образовања прилагођава се дану жалости. Музеји, позоришта, биоскопи, организације које имају музичко-сценске програме, архиве и друге установе у области културе обавезни су да своје програме прилагоде дану жалости. За време дана жалости је забрањено емитовање народне и забавне музике, односно одржавање програма забавног карактера на јавним местима. Извор: РТС, Спутник
  18. Поводом упокојења Његове светости Патријарха српског Иринеја у Србији је тродневна жалост. Влада Републике Србије је на данашњој седници донела одлуку о проглашењу тродневне жалости у Републици Србији, од данас, 20. новембра, до недеље 22. новембра 2020. године, пренео је РТС. На страници Спутника стоји: Законом је предвиђено да се дан жалости може прогласити у случају смрти личности која је имала високе заслуге за земљу, као и поводом неког трагичног догађаја, кад Влада тако процени. Органи и организације, као и друга правна лица која истичу заставу, дужна су да у време дана жалости заставу Србије спусте на половину јарбола, односно копља, уз одговарајуће осветљење ноћу. Радиодифузне организације за информисање јавности на територији Републике Србије, дужне су између осталог да у својим програмима, на дан проглашења дана жалости уместо хумористичких, забавних, фолклорних и других емисија са забавном и народном музиком, емитују музику и емисије прикладне дану жалости и ускладе детаљну програмску шему у време дана жалости. Новинско-издавачке организације које издају дневне новине дужне су да на дан жалости своје листове одштампају у црној боји, наводећи на првој страни одлуку о проглашењу дана жалости и проглашењу његовог обележавања. У образовним установама дан жалости обележава се минутом ћутања на првом часу наставе, а програм наставе музичког образовања прилагођава се дану жалости. Музеји, позоришта, биоскопи, организације које имају музичко-сценске програме, архиве и друге установе у области културе обавезни су да своје програме прилагоде дану жалости. За време дана жалости је забрањено емитовање народне и забавне музике, односно одржавање програма забавног карактера на јавним местима. Извор: РТС, Спутник View full Странице
  19. Српска православна црква не користи све могућности које јој закони Србије омогућавају, као што су рад на образовном и културном пољу. Српској цркви потребан је озбиљнији образовни систем као би могла да одговори на изазове савременог доба. Иако закони омогућавају Српској православној цркви да оснива образовне институције на свим нивоима, од предшколског до универзитетског, црква ово право недовољно практикује, рекао је професор Богословског факултета Богољуб Шијаковић на научном скупу „Српска православна црква данас“ у организацији Института за европске студије. Црква мора да развије низ институција „Ако изузмемо богословије као средње школе и два богословска факултета, у ширем смислу, наша црква није структурисала и произвела један озбиљнији образовни систем од обданишта до универзитета. Мислим да је испред нас велики посао да црква у будућности развије образовну делатност“, сматра Шијаковић. Он напомиње и потребу да црква развије низ институција, од телевизије са националном фреквенцијом до низа научних института. „Ми немамо, рецимо, Институт за хришћанску културу. Хвалимо се да припадамо тој култури, прославили смо 800 година аутокефалности СПЦ, али немамо Институт за хришћанску културу. Такође немамо Институт за историју СПЦ. Немамо сређен и уређен архив СПЦ. То су елементарне претпоставке да би се црквени живот и наше саморазумевање и самосвест на један нормалан начин могли развијати“, каже Шијаковић. Ослободити се наслеђа комунизма Наслеђе комунизма и распада Југославије, проблеми на Косову и Метохији и Црној Гори, као и вирус корона који ће оставити последице на социјално и друштвено стање нације само су неки од изазова са којима се данас суочава Српска православна црква, сматра он. Комунистичко наслеђе огледа се у ставу да црква не треба да се меша у политику и да не треба да учествује у јавном животу, те да је вера дубоко интимно стање душе, објашњава Шијаковић. При томе се они који заговарају овакав став позивају на наслеђе просветитељства, што, додаје он, не одговара чињеницама, јер просветитељство је било вишеслојно. Нама је представљен француски тип антицрквеног просветитељства, према којем припадамо секуларном друштву, у коме црква не би требало да има значајну улогу. Шијаковић разликује секуларну државу, која је дужна да јемчи верска права, од секуларизма као идеологије. Модерна држава не би требало да буде подложна ни једној идеологији, а то што је секуларна, значи да разликује свето и световно, где свето препушта цркви. „Хришћанска вера није неко приватно стање душе, већ је произвела читаву једну културу, могли бисмо рећи културу на којој почива традиционална Европа. Култура подразумева нормативност. Норме су нам замисливе тек на темељу одређених вредности, а вредности хришћани утемељују у простору трансценденције. У тим смислу можемо говорити о хришћанским коренима европске културе; можемо говорити о сакралним основама културе. То видимо када говоримо о Косову и Видовдану, видимо како су јаке сакралне основе наше културе“, каже Шијаковић. Велика и незамењива улога цркве у јавном животу је да буде коректив политичким, економским и свим другим структурама друштвеног живота јер црква са становишта моралних начела и норми коригује друштво. Црква која је у народу и са народом, има итекако значајну улогу у јавном животу, а то је случај у Црној Гори, наводи Шијаковић, за кога су литије, изазване усвајањем Закона о слободи вероисповести, пример како један изворно црквени догађај може да постане инструмент грађанског отпора, закључује Шијаковић. Зашто СПЦ не би у Србији имала своје школе, вртиће и институте RS.SPUTNIKNEWS.COM Српска православна црква не користи све могућности које јој закони Србије омогућавају, као што су рад на образовном и културном пољу. Српској цркви потребан је...
  20. Срамни гаф Политике Слободан Самарџић Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. Данашња Политика (9. мај 2020) појавила се са насловним текстом „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“ (стр. 1 и 6). Под тим насловом објављен је интервју са амбасадором Руске Федерације Александром Боцан-Харшченком поводом Дана победе над фашизмом. Највећи део интерјуа тиче се самог повода, да би у његовом последњем, мањем делу амбасадору била постављена и три питања поводом Косова и Метохије. Наслов под којим је интервју објављен нема везе са главном темом разговора, али нема везе ни са садржајем амбасадоровог одговора на питања о ситуацији поводом Косова и Метохије. Наиме, насловом се читаоцу сугерише да званична Русија мисли да „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, што је у суштој супротности са одговорима на постављена питања. Најпре, на питање о будућим преговорима и могућим учешћем руског предствника, амбасадор јасно каже да је за тако нешто „потребан пре свега позив Београда“ и наставља: „При томе, сам преговарачки процес треба да се води у разумљивом, за нас прихватљивом међународном оквиру, на основу Резолуције СБ УН 1244 и треба да има прихватљиву форму и садржај“. На питање о „подели Косова“ амбасадор даје прави дипломатски одговор, који води рачуна и о претходном темељном ставу и о данашњем шеврдању српске званичне политике: „Одржив расплет косовског питања остварив је само као резултат узимања у обзир избалансираних узајамних интереса, компромиса – на основу међународног права, без наметања спољних шема и временских оквира.“ Најзад, ко стигне до последњег питања и последњег одговора запрепастиће се степеном кривотворења који је садржан у наслову интервјуа. На питање о улози Савета безбедности УН у остваривању „правног решења“, амбасадор је, поред подвлачења значаја овог форума УН, рекао: „Дефинитивно решење косовског питања треба да буде утврђено у СБ УН доношењем нове резолуције која би заменила важећу Резолуцију 1244“. Значи, за разлику од наговора Политикиног наслова „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, амбасадор јасно говори о „дефинитивном решењу“ утврђеном у СБ, које би се по природи ствари формално заокружило „новом резолуцијом“ као заменом за важећу Резолуцију 1244. Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. У својим разним званичним својствима од 2013. године, од Првог бриселског споразума, Вучић не помиње Резолуцију СБ УН 1244, јер је безочно крши, као и Устав Србије. Тим „споразумом“ он се одрекао ефективних функција Србије на Косову и Метохији и све их превео у правни поредак лажне државе „Косово“. Уз то, прихватио је и обавезу да на крају некаквог преговарачког процеса прихвати de jure признање тог “Косова“. Њему никада нису сметала упозорења и критике таквих чинова унутар земље, јер је завео личну страховладу. Али, сметњу му представља често понављани званични став Русије – од Путина преко Лаврова до данас Боцан-Харшченка – да ова утицајна чланица СБ УН инсистира на Резолуцији 1244 као једином легалном оквиру „политичког решења“ како дословце у њој и пише. Стога званични Београд избегава да у завршној фази преговора, која је на прагу, позове Русију да именује свог „специјалног представника“ како су то учиниле САД и ЕУ. Шта би тај неко радио на преговорима о предмету који Вучић третира као приватну ствар. Од њиховог исхода, наиме, директно зависи подршка САД и ЕУ његовој доживотној владавини. Уосталом, управо је Александар Боцан-Харшченко био члан међународне тројке (САД-Русија-ЕУ) у једној фази преговора (јесен 2007) када је делегација Србије водила државну а не приватну политику поводом Косова и Метохије. Ако је амбасадор Боцан-Харшченко у свом интервјуу навео две непријатне ствари за Вучића – подсећање на изостанак позива Русији за учешће на преговорима и Резолуцију 1244, и ако Политика није могла да цензурише његове јасне одговоре, онда јој је једино преостало да насловом фалсификује прави одговор. Послужила се триком nomen est omen (у имену је знак) сугеришући пожељно (а не дословно)) значење амбасадорових речи. Како време пролази, и како се ближи час голе истине Вучићевог брижно припреманог недела, може се очекивати још сијасет оваквих медијских финти чији је циљ стављање повеза преко очију српске јавности. Једини одговор који креатор сценарија и медијски извођачи заслужују јесте – иш бре, не лажи! Ако се овај сценарио не може спречити, бар ће за њега остати да важи изрека: није мени што ме лажеш, него што мислиш да ти верујем. Из таквог става може да се изроди и прави одговор на ову политику лажи и преваре. Извор: блог "Србија и свет"
  21. У централној Србији, све до Карађорђевог устанка 1804, није се јео кромпир из религијских и сујеверних убеђења. Те заблуде је подржавао и део свештенства, а народ је био убеђен у то да је кромпир "ђавоља биљка", у то је веровао и те приче је ширио и плашио тиме друге. Иако је производња кромпира била исплатива, и иако су народ мучиле гладне године, није било силе да се народ разувери. Доносио га је и Доситеј Обрадовић, јео га пред људима, објашњавао да сви народи у Европи, укључујући и Србе у Српском Војводству, једу кромпир, али није вредело. Доносио је Карађорђе уредбе по селима да се сади кромпир, непознати аутори су измислили чак и причу о Светом Сави и ђаволу где је Свети Сава благословио подземни део кромпира, није вредело. Млада устаничка држава у проблему, сиромашна, у рату са Турцима, а народ одбија да сади кромпир, као јефтину и хранљиву намирницу. Само је један метод донео резултат: поставили су стражу око кромпира, издали проглас да ће се најстроже казнити крађа кромпира, а стражарима дошапнули да ноћу "забушавају" и сваке ноћи оду негде у крај и одспавају. Шта се догодило? Народ је кренуо да краде кромпир и сади га. Јер, размишља, сигурно вреди јер власт чува од људи. И обрнуто, да ваља, не би га власт нудила џабе. Неко ће данас запитати, а каква је веза између кромпира и 5Г мреже? Каква је веза између кромпира и вакцина, или између кромпира и хидроелектрана? Наш народ се није бунио само против кромпира, бунио се и против изградње хидроелектрана, страхујући за своје воденице. Да се тај део народа питао, остали бисмо на технологији воденичког камена. Кромпир се у људској исхрани користи око 5.000 година и плод је вишемиленијумског узгајања у амеро-индијанским цивилизацијама из времена пре Колумба, а у Србији је имао ту несрећу да је у њу дошао посредством мрских католика. Али у једном моменту је код нас био потпуно нов и, као и све ново, дочекан је као нешто ђавоље и нечисто. Која је поента ове теме? Па, да нас подсети да смо нација у којој су чудаци били веома бројни кроз историју, да су у свакој генерацији вукли целу нацију уназад и да, као што су њихови прадедови ширили гласине да је кромпир "ђавоља биљка", а електрична струја "нечиста сила", тако њихови потомци данас преко Фејсбука и форума шире гласине о вакцинама, 5Г мрежи, науци, ма буквално о свему и свачему што је тековина 20. или 21. века, а они не резумеју. Али као што се данас смејемо њиховим прецима који нису хтели да једу кромпир јер су то "ђавоље главе", тако ће се и њима смејати у блиској будућности наша деца која буду жива, здрава и "наутистична" упркос 5Г мрежи и вакцинама. На нама је само да не дозволимо да буду већина, па да целу нашу генерацију неко памти као генерацију која није хтела да једе кромпир, док јој није подваљено да мисли да га краде од државе. Београд, почетком 19. века: Грађани протестују против кромпира Београд, почетком 21. века (њихови потомци):
×
×
  • Креирај ново...