Како себе чинимо депресивнима?

Депресија је сплет више осећања, то је стање жалости, туговања, незадовољства, а најпре је негативан став о себи, свету и будућности. Потиштеност и повлачење у себе су редовни симптоми. За то стање одговорни смо ми сами, на начин на који смо одговорни и за настанак својих емоција.

Где је наша одговорност у свему томе?

Најпре у мислима које су покретачи депресивности. То су мисли о сопственој неадекватности, стравичности услед немања онога што сматрамо неопходним и ужасавању стварима онаквим какве су.

Самоокривљавање

Константно самоокривљивање је сигуран пут у депресију. Мисли попут погрешио сам, згрешио сам, ненамерно сам повредио другога јесу здраве и људске у реалним ситуацијама и ако им не би следиле мисли попут не би требало да грешим и радим лоше ствари, требало би да сам непогрешив и савршен. Високи захтеви себи постављени у вези са својом погрешивошћу, односно непогрешивошћу онемогућавају праштања грешке. И зато ће на крају овог низа депресивних мисли бити закључак ја сам лоша особа и заслушујем казну.

Ток мисли самоокривљавања:

 погрешио сам

 (а) никада не смем урадити нешто лоше

 (пошто сам ипак урадио) ја сам лош и зато заслужујем казну

Самосажаљевање

Иако самосажаљевање делује квалитативно другачије од самоокривјавања има исту завршницу – депресију. Мисао којом самосажаљевање угавном почиње је онемогућавају ми да буде по мом, што у неким ситуацијама и јесте истина, али када говоримо о депресији, ову мисао прати и ја морам имати оно што ми треба или што мислим да ми је потребно. Ако то ипак не добијем биће ужасно. Ужасавање поводом неиспуњеног морања призваће и темељну мисао самосажаљевања јадан ја.

Ток мисли самосажаљевања:

 спречавају ме да буде како ја мислим, верујем и осећам да треба

 (а) ја морам имати оно што мислим да ми је потребно

 (пошто то ипак није испуњено) ужасно је што то немам – јадан ја

Сажаљевање других

Било би заиста лепо када лоше ствари не би постојале, или када би се макар дешавале по заслузи, али то у реалности ипак није тако. Зато ће депресивност почети да се развија око мисли да лоше ствари не смеју да се дешавају другима када то не заслужују. Пошто се то ипак догађа свет је једно грозно место када допушта да се такве ствари дешавају. Ако је свет грозан онда и не постоји нека могућност за срећу, задовољство и испуњеност. Само је депресија становник таквог света.

Ток мисли сажаљевања других:

 људима се дешавају лоше ствари

 људима се не смеју дешавати лоше ствари ако то нису заслужили – људи морају живети како заслужују

 ужасно је што се лоше ствари дешавају добрим људима – свет је једно грозно место

Депресивност настаје када неки егзистенцијални захтеви нису испуњени. Што је више морања у животу, већа је могућност за депресију. Неиспуњено морање рађа озлојеђеност, стравничност и ужасност. Нека морања заиста постоје у животу и она се углавном односе на задовољење потреба без којих нема живота (мора да се спава, да се једе, пије, мора се радити да би се све то обезбедило…). Морања која се односе на квалитет живота а без којих се може живети (поштење, доброта, љубав, истина…) су она која праве проблем. С једне стране, потребно је одрећи се морања, а са друге повећати своју толеранцију на фрустрацију – да не мора све бити како ја мислим, осећам и желим. Све те мисли у форми морања и ужаса несвесне су, углавном се не чују, зато их је неопходно најпре чути, освестити. ,,Хватање” својих мисли, промена уверења о себи, другима и свету је лек за депресију. Туговање над собом, својом и судбином човечанства, кривљење себе за то, све су то одлике депресије. Немогуће је решити се депресије без сусрета са баш тим мислима и осећањима, уверењима освету и човеку. Наравно, да читање овог текста и евентуална примена овог кратког ,,рецепта” неће решити проблем депресивности, за то је потребан континуирани рад.

Аутор : Филип Стојковић

извор