Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'својим'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је присуствовао Великом повечерју у цркви Светога Саве на Врачару у Чисти уторак, 08. марта 2022. године, у склопу кога је Свјатјејши прочитао песме из Великог покајног Канона св. Андреја Критског назначене за тај дан. Преосвећени викарни Епископ марчански г. Сава је на овом богослужењу молитвено присуствовао и учествовао у храму св. Александра Невског на Дорћолу, известила је ТВ Храм. Вест приредила Редакција Радија Слово љубве.
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. децембра 2021. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом у манастиру посвећеном том великом празнику у Београду. Саслуживао је Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј. Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, нека је благословен и радостан данашњи дан, и сви ми да смо благословени молитвама Пресвете Богородице, славећи данас догађај увођења Њенога у храм. Сви знамо јеванђељски догађај, догађај из историје Цркве, догађај из живота Пресвете Богородице, када су њени родитељи Јоаким и Ана њу девојчицу од свега 3 године довели из Назарета у Храм Божији у Јерусалим. И знамо да је тамо са радошћу, одушевљењем и молитвом њу дочекао првосвештеник Захарија и, о чуда, увео је у храм, у Светињу над светињама, у део храма који је само једанпут у години улазио првосвештеник, и то на Дан очишћења. Од тог тренутка, па до Успења Њеног, Пресвета Богородица је сва била у знаку послушања, смирења, љубави и вере, у знаку спремности да увек буде воља Божија а не њена. Од тог тренутка па до краја свога живота Пресвета Богородица је безрезервно прихватала божански поредак света, творевине и свог места у том божанском поретку. А кроз њу je нама дошло спасење, дошао је Син Њен, Бог Њен и Бог наш. Дошао је Спаситељ наш Исус Христос да би нас Њоме и у себи једампут за свагда сјединио са спасењем нашим и једампут за свагда учинио грађанима Царства Божијег. Царства Божијег, које је реалност која започиње овде и сада, у историји, у коју свако улази својим духовним рођењем и које се у пуноћи реализује у будућем веку. Пресвета Богородица је читавим својим бићем, умом и душом опредељена за божански поредак. А који је то божански поредак? Он је нама у Цркви откривен, записан је у Светом писму, сачуван и преношен од Отаца до наших дана, и тако ће бити до краја света и века. Тај божански поредак није ништа друго него чињеница да је Бог створио свет, учинио га добрим, да је као круну тога света, творевине, створио човека, то јест нас по својој слици и прилици. И такође добрим! Све је створено добрим! Природа, творевина, саздана је да буде храм Божији, да буде предукус Царства небеског. И човек у њој да буде свештенослужитељ, да јој служи и да му служи, да је култивише и да је узводи и узноси заједно са собом у будући век. Зато ће Апостол Павле рећи о спони између човека и природе, да и природа уздише за синовима Божијим како би била спасена (Рим 8, 19). И природа има потребу, као људски род, да буде послушна Речи Божијој. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48), јер кроз савршенство човеково, кроз његово усавршавање, кроз свете људе, све око њих постаје свето па и творевина Божија. Човек је, дакле, створен да буде свештеник свуда и на сваком месту. Свако од вас је свештенослужитељ, јер тамо где смо на основу свога дара и свога талента, на основу онога што смо добили од Бога – он, ја, ви и свако од нас – сви ми можемо узрастати и постајати светим, и собом освећивати то место кроз оно чим се бавимо, тако што ћемо све чинити кроз молитву и узносити у славу Божију; како би онда сваки педаљ, свака стопа на којој стојимо постала олтар Божији са којег се узноси молитва. Божански поредак значи да је Реч Божија закон по којој живимо, по којем смо позвани да живимо. Чудимо се откуд конфликти у нама, откуд смућење у нашој души, уму. Чудимо се откуд фрустрације, страхови, несигурност, откуда то да се безброј пута ноћу будимо и презнојавамо, а чини нам се да је све у реду и да живимо како треба. Наравно да сва искушења и проблеми са којима се суочавамо, а за чије порекло не знамо, долазе из једноставног разлога, због тога што нарушавамо божански поредак, што јеванђељске заповести нису координате по којима живимо. Зато што уносимо своја егоцентрична, самољубива, конформистичка тумачења у те заповести Божије. Заповест те позива на одрицање, заповест те позива на оно што је исказала Пресвета Богорорица – „Нека буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38) – или што сами изговарамо свакодневно у молитви Оче Наш – да буде воља твоја. Заповест нас на то позива, али самим тим, уколико је поштујемо, она осигурава и обезбеђује мир у души, хармонију, и отуда, неустрашивост пред било којом претњом и опасношћу. Питамо се откуда међу нама неразумевање, зашто смо искључиви пред својим ближњима, зашто желимо оно што њима припада, зашто им завидимо, зашто их осуђујемо, зашто им судимо и пресуђујемо. А то онда опет повратно ствара немир на немир у нашој души. То је духовни закон, може да каже ко шта хоће, може да мисли ко шта хоће, али то је духовни закон. Ако желиш туђе, ако мрзиш, ако си себичан, ако су страсти, егоизам, егоцентризам оно на чему зидаш свој живот, духовни закон неумитно доноси дисхармонију, немир, страхове, фрустрације, сваку врсту конфликата у твојој души. И отуда не треба да нас чуди зашто је то тако, јер опет изнова нарушавамо божански поредак. Шта рећи о нашем односу према природи која нам је дата да њоме управљамо? Дата нам је да с њом живимо у хармонији, да је поштујемо, а онда када отимамо од ње, када је не поштујемо, када се понашамо не духовно него искључиво гледајући експлоататорски на то што смо добили као дар од Бога, поново ће настати немир јер се природа свети. Дуго трпи, али памти и кад тад узвраћа. Чудимо се вирусима, разним другим недаћама кроз које пролазимо. Знате ли шта значи вирус? То значи отров. А и он настаје као бумеранг који нам се враћа када нарушавамо божански поредак. Ми смо вирус. Ми смо једини у творевини Божијој који нарушавамо божански поредак, и отуда, нарушавајући га, ми сами жањемо све унутрашње, личне и међусобне, заједничке немире. Пресвета Богородица, браћо и сестре, коју свакога дана на разне начине славимо, као своју мајку, као ону која нас разуме, која часа не часи када јој се смирењем обратимо да нас заступа пред Богом и која неретко, тамо где има смирења, где има вере, својим заступништвом и својим молитвама помаже, она показује да само онда када нам је Бог на првом месту можемо рећи нека буде воља Твоја, нека буде по речи Твојој, нека буде благословено Господе. Како то није тако, имаћемо калкулације, своје рачунице, покушаваћемо да изиграмо заповест Божију, заповест Јеванђеља, да их уподобимо својим претпоставкама, својим предрасудама, да их уклопимо у свој концепт, да кажемо да Бог неће од нас оно што уствари хоће. Него, да Бог хоће оно што ми хоћемо, а неће бити да је тако. У данашњем Јеванђељу чули смо причу о Марти и Марији која се савршено уклапа у личност и живот Пресвете Богородице, а нама савршено показује који треба да је наш путоказ. Две су, дакле, сестре служиле Господу, свака на своји начин. Једна му је служила практично, а друга гледала у Његово лице, код ногу Његових, созрцавала Тајну Божију и тајну људску. Ниједну од њих Господ није одбацио. Јер, онога тренутка када му се пожалила сестра која му је служила практично, доневши храну, воду и све што му треба – када се побунила и рекла: „Ова моја сестра, која је код твојих ногу, ништа не ради!“ – Он је на то казао да је она „бољи део изабрала“, јер је читавим својим бићем била усредсређена на Његову личност. И једно и друго је потребно, браћо и сестре, и наш практични рад и живот и социјална делатност. Говорио сам недавно у једном храму о томе да Црква није, пре свега, и примарно, социјална, екомомска или политичка установа. Него, да ми долазимо у Цркву да бисмо видели лице Христово, да бисмо били код ногу Његових. Зато долазимо у храм Божији. А онда када се читавим својим бићем прикујемо за њега, добићемо меру, критеријум, најбољи могући начин како се бавити и свим овим другим делатностима. Неко је то протумачио да патријарх каже како се не треба бавити социјалном делатношћу. Браво таквоме, како ли је то протумачио из овакве поставке!? Он је само протумачио себе и сваки који на тај начин тумачи ову јеванђељску причу говори о себи. Говори да њему Христос није на првом месту. Говори, дакле, да њему до Цркве није стало. Њему је Црква вишак, или у најбољем случају, њему Црква треба да буде оруђе, средство за остварење својих циљева, ових које сам побројао. Тек када нам је Бог на првом месту, тек када смо код ногу Његових као Марија, као Пресвета Богородица, ми ћемо итекако добро знати каква треба да буде наша реч на свим пољима и областима живота у заједници у којој живимо. И свуда ће бити, и треба да је буде јеванђељском сољу, а не острашћеним умом, речју и срцем непреображеног човека. Данашњи нас празник, браћо и сестре, подсећа на ту причу, а Пресвета Богородица на то да се у Христу преобразимо и преображавамо. А онда преображени и преображавани у Христу чистим срцем, просвећеним умом на најбољи могући начин допринећемо и доприносићемо на сваком пољу, на свакој стопи, на свакој тачки на којој се будемо налазили, јер ћемо тада бити заиста истински и прави свештенослужитељи. Заједно са Христом служићемо Његову тајну, тајну Спасења свога, људског рода али и читаве Творевине. Нека би зато Господ дао, да обраћајући се Пресветој Богородици непрестано Њоме и Њеним молитвама живимо, да Њеним молитвама наша воља буде спремна да служи божанском поретку, да служимо Речи Божијој, да нам Јеванђеље буде закон који устројава наш живот, како не бисмо дозволили да на било који начин овај свет повуче Цркву, да се она саображава свету, да се удвара свету, него управо обрнуто, да свет претварамо у Цркву и преображавамо га, како бисмо онда славећи Пресвету Богородицу, заједно са Њом и са свима Светима, славили и име Божије, Једнога у Тројици живога Бога, Оца, и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У недељу 23. по Педесетници када Црква богослужбено савршава молитвени спомен на свете славне и добропобедне мученике Гурија, Самона и Авива, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском храму Светог Архангела Гаврила, уз саслужење презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке. У славу Тројединог Господа једним устима и једним срцем појао је храмовни хор, а благољепију евхаристијског сабрања допринело је и учешће мноштва деце која су у стихарима прислуживала Његовој Светости и свештенству. После прочитаних светописамских чтенија Предтојатељ Српске Цркве је поучио сабрани народ и на почетку своје омилије указао на правилно разумевање Божићног поста, рекавши: Ево нас на почетку Божићног поста, поста који је Црква устројила пред радосни, велики и спасоносни празник доласка Сина Божјег међу нас. Син Божји је дошао, узео све оно што је људско, осим греха, заједно са људском природом прошао кроз све што је људско, а онда на крају узнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Тиме је отворио могућност да свако од нас, сваки човек који чезне за истином, правдом и вечношћу, има могућност да заједно са Њим седи и учествује у свему ономе што је божанско, поучио је Патријарх Порфирије и додао: Да бисмо изградили заједницу са Богом и били са њим, није довољно да имамо уверење да Бог постоји, него нас Црква позива нарочито у дане поста, да живот Христов учинимо својим животом, да оно што су заповести Христове постану правила нашег живота, заповести које јесу пут слободе, а не пут поробљавања, јер Бог изнад свега и пре свега јесте Бог љубави, а то значи Бог слободе, и ми људи по дару слободе јесмо икона Његова, рекао је Патријарх српски. Тумачећи прочитану јеванђелску перикопу о исцељењу човека који је био поседнут духом нечистим, Патријарх Порфирије је подсетио да се Бог не намеће и не чини ништа присилно, већ поштује слободу свакога човека. У данашњем Јеванђељу имамо једну драматичну слику, где Господ долази у земљу Гадаринску, где наилази на једног демонизованог, који је био опседнут бројним нечистим силама, и Господ те нечисте силе изгони из обузетог. Не би се очекивало да када је Господ учинио чудо, када је исцелио једног дугогодишњег болесника, да ће остали људи када виде то чудо једва дочекати да Господ уђе у њихове домове, али имамо изненађујући и неочекивани одговор: иди од нас. Подсетио је Патријарх на болну реалност коју нам предочава јеванђелски текст, и у наставку своје беседе наведену реалност је ставио у контекст нашег времена и живота: Онај који има потребу за спољашњим доказима и чудима, да их својим очима гледа како би прихватио живога Бога, тај само показује да је слабашан и да му је нејака вера, показује да има проблем са Богом, јер Бог је дат у Јеванђељу, Бог је дат у љубави, и нема тог срца људског које не може да осети у себи присуство Божије и благодат Његову и да га препозна само уколико више чезне за љубављу Божијом, него за афирмисањем себе без Бога. На крају свог надасве поучног слова Патријарх Порфирије је упутио архипастирску поруку која је одјекнула у срцима верних: Како видимо једни друге, како видимо творевину Божију, зависиће од начина на који слушамо реч Христову. Сваке недеље упућујемо реч спасења и свакога дана је Јеванђеље Христово и као Црква и као књига доступна свима и свакоме. Не бави се Црква примарно ни социјалним ни економским, ни било каквим другим предметима, темама и проблемима, она се бави смислом постојања у сваком контексту и ситуацији. Црква шаље поруку Јеванђеља, поруку спасења, и зато у Цркву долазимо да бисмо дотакли тајну Христа распетог и васкрслог и тајну човека, као створеног за вечност. Када на правилан начин разумемо умом и срцем ту јеванђелску поруку и тајну, онда ћемо имати исправне ставове, на прави начин ћемо разумети и све друге теме, закључио је Патријарх српски Порфирије. Извор: Телевизија Храм
  4. На празник овог Божијег угодника, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије у манастиру Драгаљевац. Саборни храм у манастирском комплексу посвећен је Светом архангелу Гаврилу, док у склопу манастирског конака постоји капела Светог Нектарија Егинског, те на позив игуманије, мати Теодоре, епископ Фотије благоизволи да овдје данас узноси молитве за све нас. Сестринство манастира није крило духовну радост и срећу што им долази њихов духовни отац. Епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, који је пуних 35 година у Драгаљевцу и служашчи је свештеник у манастиру као и душеводитељ драгаљевачке парохије у којој се налази и манастир. У украшеном и топлотом срца угријаном храму, епископу Фотију саслуживали су: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миодраг Тошић, парох колубарско грбавички; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко - јањски и парох 2.парохије јањске; јереј Велислав Мишура, парох 1.парохије батковићке, те ђакони Младен Јовић и Немања Спасојевић. Након Свете Литургије, епископ Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом славе господином Цвијетином Ђокићем, а затим са свештенством и народом отишао у новоизграђену манастирску гостопримницу да би извршио чин освећења исте. По повратку у храм епископ је подијелио архијерејске грамате и захвалнице онима који су се највише истакли у изградњи ове гостопримнице и захвалио се свима који су на било који начин допринијели да манастир Драгаљевац изгледа сређено и уређено и да сестринство манастира може да несметано живи и ради. Владика Фотије је благословио да на крају овог дана најбоље ријечи које би требали да чујемо и прочитамо јесу управо оне које би нам говориле о животу и дјелу Светог Нектарија Егинског. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. У недељу, 1/14. новембра 2021. године, на празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, свечано је прослављена храмовна слава храма у Футогу. Бденије уочи празника служило је више свештеника Епархије бачке. На дан празника свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних одељака из светог Јеванђеља поучио верни народ. Говорећи о животу светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, Епископ бачки је истакао: „Света двојица дивних лекара које прослављамо имали су не само природне дарове и способности. Нису били само учени лекари – наравно, у границама медицинских знања свога доба и са средствима која су имали на располагању у своје време – него су, пре свега, имајући истинску веру, љубав према Господу Христу, а, кроз Њега и у Њему, и љубав према свакоме човеку, добили и посебан, благодатни дар Духа Светога, да не лече само као лекари него и да исцељују чудом Божјим, кроз благодат Духа Светога. Њихова молитва је била често и моћнији, чудотворнији лек од свих лекова које су преписивали. Зато их је Господ прославио и зато се називају управо овако како их Црква назива. Колико су имали љубави према Богу и према ближњима, можемо видети и по томе што своје лекарске услуге, било оне природне, било чудесне и натприродне, никада нису наплаћивали. Зато им Црква, уз њихова часна и света имена, додаје и ознаку да су били и бесребреници. У старини је новац бивао увек метални, или сребрени или златни, ретко када неки други, мање скупоцен метал. И зато, када се каже да су они бесребреници, значи да им није било стало до новца, да су бесплатно лечили људе, ширили љубав и славу Божју, исто тако. Они су заиста послушали речи Господње, које је Господ упутио својим апостолима, да иду и да проповедају Јеванђеље, да чине и шире добро, између осталога и да исцељују болеснике, да исцељују болести, и набраја даље све друге дарове и врлине које им дарује. На крају, даје и ову поуку и поруку: Примили сте на дар, на дар и да дајете. Дакле, све то, укључујући и дар исцељивања и све друго, дар је Божје љубави, којом Он стоструко награђује нашу скромну љубав према Њему. Зато се ова двојица светих лекара изузетно прослављају.“ На крају беседе, Епископ бачки Иринеј је напоменуо да данашњи празник често славе лекари, нагласивши да се данас огромна већина наших лекара и другог особља по болницама и у другим медицинским установама неуморно, са љубављу, самопожртвовано труди да помогне својим ближњима. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма, уз читање одговарајућих јеванђелских одељака и произношење јектенијâ са благосиљањем сабраног верног народа, а потом је служен помен оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. Истога дана свештенство Епархије бачке служило је вечерње, после којег је извршено благосиљање славских дарова. По завршетку вечерњег богослужења протојереј-ставрофор Стојан Билић, парох новосадски, одржао је кратко поучно слово у којем је присутне позвао да следују примеру светих Козме и Дамјана. Кум овогодишње славе био је г. Мирко Бјелобрк, који је залог кумства за следећу годину предао г. Добри Танасићу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска
  7. Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми у понедељак, 8. новембра, на празник Светог великомученика Димитрија. Преосвећеном Епископу саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Јеванђеља Епископ Сава се верном народу обратио архипастирском беседом у којој је говорио о животу Светог великомученика Димитрија, рекавши да Свети великомученик Димитрије није послушао царску наредбу о прогону хришћана, већ је пригрлио Христову заповест о љубави, пре свега према Богу. "Био је сведок две највеће заповести Христове, да је потребно Господа љубити свом снагом својом, свим срцем својим и свим умом својим, али љубити и другога и ближњег свога као самога себе. Као такав, Свети Димитрије уместо да прогони хришћане у ствари им је био апостол." Епископ Сава је апострофирао да је потребно да и ми као хришћани посведочимо веру и имамо храбрости јер и доласком у свете храмове сведочимо име Христово, сведочимо да смо хришћани. Извор: Телевизија Храм
  8. У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа. У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели." Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима: ,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско." Извор: Телевизија Храм
  9. У недељу 18. по Духовима, 24. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Филипа Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег на Видиковцу, уз саслужење свештенства архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи епископ Јустин је између осталог рекао: ,,Једини критеријум Божијег суда биће љубав. На љубав смо позвани. Да волимо Господа Бога свога свим својим бићем и ближњега свога као самога себе. Ако то мало, а тако велико извршимо, испунићемо сав закон Божији и наћићемо спасење, и велике дарове Божије имаћемо и у овоме животу и у вечности.“ Извор: Телевизија Храм
  10. Празник Воздвижење Часног крста – Крстовдан, свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протонамесник Зоран Голубовић и ђакон Урош Памучар. Говорећи о Крстовдану владика Иларион је подсетио на два догађаја која се везују за овај празник – проналазак Часног крста у Јерусалиму и повратак Часног крста из Персије у Јерусалим у VII веку. Владика је истакао да је Господ Исус Христос осветио Крст у највеће знамење које ми као црква имамо онога тренутка када је на њему страдао. Тумачећи свето Јеванђеље, Епископ Иларион је нагласио да сваки хришћанин има свој крст који носи кроз живот и закључио – Када носимо свој часни крст кроз живот не смемо да заборавимо наше ближње. Ношење крста треба да нас додатно подсети да смо дужни да бринемо о својим ближњима. Извор: Епархија тимочка
  11. Данас, 25. септембра 2021. године, у поподневним часовима је у Црну Гору стигао Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Одмах по доласку, Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је служена вечерња служба са доксологијом у његову част. У вечерњој служби молитвено су учествовали архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман манастира Сопоћани Теоктист, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Река, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић. Након вечерње службе, присутне је поздравио Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Јоаникије израшавајући изразио радост због доласка свих поводом дочека Патријарха и устоличења новог Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. ”Ваша светости, Ви у име Христово водите и возглављујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве, и све народе у јурисдикцији СПЦ. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашег претходника из давних времена, нашег Светог оца Саве српскога, првог српског архиепископа, који је овдје у овој немањићкој светињи прије пуних 8 вијекова устоличио првог Епископа будимљанског Јакова”, рекао је Митрополит Јоаникије и додао да је ова светосавска епископија имала благослов да живи пуним животом читавих 450 година, док није запустјела због турског насиља и домаће неслоге. Нагласио је да су се и претходници Патријарха Порфирија старали да ова Епархија настави свој живот, па је тако 100 година после њеног запустошења, Патријарх Василије Шакабента покушавао да је обнови, али није успио. ”Међутим, ова светиња и народ који се окупљао око ње, чувао је вјеру и огањ исконске, православне хришћанске вјере, па је Патријарх Гаврило Дожић успио да обнови ову светињу под називом будимљанско-полимска”, рекао је и додао да то није било дугог вијека због притиска и безбожја комунизма, те прије 20 година, Патријарх Павле благосиља обнављање ове Епархије. Митрополит је нагласио да је ова Епархија показала да је остала вјерна Светом Сави и у најтежим временима. ”Овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу, а Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије”, нагласио је и захвалио се Патријарху на труду и љубави, и истакао да он доноси љубав и благослов и помирење. Патријарх српски Порфирије се, након Митрополита Јоаникија, окупљенима обратио ријечима: ”Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овдје међу вама, жив је Бог и у овој светој земљи иако су многи помислили да су га изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно, претходе године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овдје!” Патријарх је такође рекао да је Бог жив јер је жива вјера у нашем народу иако је многима овдје она саблазан и лудост, а ми знамо да је сила и премудрост. Како је казао наши свети преци су се са чистог извора Христовог напајали борећи се прије свега за крст часни и слободу златну, као што се и народ Црне Горе борио у литијама да сачува и очува православну вјеру, и покаже на све стране свијета пројаву те вјере. ”Заиста, нигдје на свијету није постојало кроз вјеру разумјевање свога предања и историје као што је случај на овим просторима. Нико, браћо и сестре, није тако разумио Косовски завјет”, рекао је Патријарх Порфирије. Након бесједе Патријарха српског Порфирија, уприличен је богат културно умјетнички програм. Повод за посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештнства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужње више од двадесет епископа служити Свјетјеши Патријарх Порфирије. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита. Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. „Долазак српског Патријарха у Црну Гору је за све нас, заиста, веома битан догађај који свједочи о јединству наше Цркве, који свједочи о томе да je континуитет, који Црква у Црној Гори има непрекидан од Светог Саве до данас. Долазак српског Патријарха, онога који стоји на челу наше Цркве као наследник Светог Саве, првог Архиепископа српског, је велики благослов за цијели вјерни народ, за нас свештенство и монаштво, а још је љепши и пунији кад знамо који је повод, и устоличење нашег Митрополита Јоаникија“, каже протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је упутио позив свим људима добре воље да се придруже овој радости и слављу у Подгорици, која ће, како је навео, бити главно сабиралиште поводом ових догађаја. За Никшићане и вјерни народ никшићког намјесништва организован је превоз аутобусима, који ће са Трга Шака Петровића у Никшићу, у суботу 4. септембра, кренути у 16 часова. Сви заинтересовани могу се пријавити на број телефона Саборне цркве Светог Василија Острошког: 040/ 214 – 820 или да лично дођу у Храм и упишу се на списак који, већ, постоји. „Позивамо све, ко може аутобусима или ко има своја кола, да заједно идемо, да се окупимо око Храма Христовог Васкрсења, да узмемо благослов од нашег Патријарха и новоизабраног Митрополита Јоаникија и свих оних архијереја који ће доћи на ову свечаност“, рекао је свештеник Слободан Јокић, упутивши пастирску поуку свима, а нарочито људима Цркве, да треба да слушају благослов наше Цркве, те да на дан устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, у Цетињском манастиру, нипошто не иду на Цетиње, већ да у својим парохијским црквама, молитвом са свештенством, допринесу да чин устоличења прође онако како Бог заповиједа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  13. На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2021. године, прослављена је слава бољевачке цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион а саслуживали су му протојереј-ставрофор Душан Ћирић, протојереј Дејан Миливојевић, протојереј Перица Божуновић, протонамесник Ристибор Стевић и архиђакон Илија. У својој беседи владика Иларион је истакао да није довољно само да будемо рођени у благословеном светосавском народу српском и да будемо крштењем чланови његове Свете Цркве већ је потребно да оно што смо обећали на крштењу и оно што имамо као дар Божји сведочимо и потврђујемо својим делима. Господ је својим васкрсењем победио смрт, грех и ђавола и ту победу Он дели са нама. Ми имамо удела у томе онолико колико смо припремили своје срце и своју душу, онолико колико чинимо добра и хришћанска дела толики ће нам удео бити у Господњој победи и у васкрсењу Христовом, закључио је тимочки Епископ. Извор: Епархија тимочка
  14. У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо. По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини. Извор: Епархија тимочка
  15. На Спасовдан, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору, свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени свештеник, уз саслужење протонамесника Бранислава Шијачића и ђакона Александра Верића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем. Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“. Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље. Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор. Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо. И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако. Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново. Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана? Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора. За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи. Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима. Али пролазни је час то био. Сада је тренутак радости. А ти… „весели се српски роде!“ Извор: Ин4с
  17. Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. Звучни запис разговора ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf Христос Васкрсе! Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова. Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима. Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе Христос! Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу. *Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса? Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење. „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11). Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20). *На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу? Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5). У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12). Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. *У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру? Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу. Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос. *Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9). Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо. *Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје? „Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. *Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?! Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4). ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе! Разговарала: Мирјана Босић (Радио Српски Сион) Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка
  18. Епископ бачки др Иринеј: „Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење.” У Крстопоклону недељу, 22. марта / 4. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је указао на значај Крстопоклоне недеље и Часнога Крста Господњег: „Ова недеља носи назив Крстопоклона недеља, јер се у њој клањамо Крсту Господњем са посебном ревношћу и радошћу, а за то, поред обичних и саморазумљивих разлога, постоји и један пастирски и духовни, који води рачуна о нашим слабостима, а у исто време даје нам снаге, надахнућа и благодати Божје да бисмо могли изнети до краја подвиг Часног и Великог поста. Због свега тога, да бисмо имали снаге, и телесне и духовне, да би пост телесни могао бити подношљивији и радоснији, а да би пост духовни, тојест борба против греха и борба за свако божанско добро у нама и око нас били плодотворнији, Црква нас подсећа на Часни Крст Господњи. Црква нас подсећа на то да је, уствари, подвиг поста не нека самовоља неких давних Отаца Цркве или ауторитетâ из старине и није намењен томе да нама отежава живот, него је он наш скромни и смерни начин да учествујемо у подвигу спасења света и човека. Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека, а и ми људи, ако са Њим заједно страдамо, ми тиме носимо Крст Његов и следујемо вољи Његовој светој и човекољубивој. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, аутоматски учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење. Зато на данашњи дан и појемо, заједно са богонадахнутим црквеним песником, да се ми данас клањамо истовремено и Распећу Његовом и Васкрсењу Његовом, које је наше такође. Крст Господњи, како у духу народне песме пева свети Владика Николај, јесте знамење – знамење наше вере, наше наде, наше љубави, наше жртве. Али је Крст не само знамење, него и спасење – у њему налазимо спасење и заиста је то знак Живота и Победе. Зато и ми, током ове недеље, посебно се клањамо Часном Крсту, полажемо своју наду на благодатну силу која из њега зрачи и прихватамо крст свој и идемо за Господом својим да бисмо и ми били учесници у Васкрсењу Његовом. Нека нас Часни и Животворни Крст Господњи надахњује, прати и спасава у све дане живота нашега.” Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Ђорђа Цвијановића из Ђурђева. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Свети Доситеј је био човјек љубави, који је изграђивао мостове и који је свој вјерни народ васпитавао да читавим својим бићем слави Бога и да читавим својим бићем воли све људе, рекао је Митрополит Порфирије. Спомен Светог Исповједника Доситеја Загребачког прослављен је, у сриједу 13. јануара, Божанственим Литургијама у загребачком Саборном храму Преображења Господњег и у гимназијској капели Светог Саве, гдје је свету архијерејску Литургију служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Саслуживало му је братство манастира Свете Петке, чији је ктитор и оснивач управо Свети Исповједник Доситеј. У литургијској бесједи Митрополит Порфирије је честитао празник и пожелио да молитве Светог Доситеја штите све људе који живе на овим просторима. Пожелио је и да, попут Светог Доситеја, имамо чисто срце и познање Бога, али истовремено и његову спремност да, ако затреба, и својим животом посведочимо веру у Христа, јер како Господ каже у Јеванђељу: ’Ко се постиди мене пред људима тога ћу се и ја постидети пред Оцем Небеским’. Свети Доситеј не само да се није постидео, него је на све четири стране света сведочио Христа и то онаквог каквог је примио у Цркви, онаквог каквог су проповедали Апостоли и сведочили свети Оци. Сведочио је Христа, који је дошао у свет, распет, умро на крсту и васкрсао, да би нама људима открио смисао нашега постојања, да би указао да постојећи у историји пролазимо кроз разна искушења и разне испите“. Владика је рекао и да „како одмиче глобална историја, али и историја појединачних живота, искушења и тешкоће, по правилу, бивају све веће и веће. У наша времена тешкоће нису мање, него што су биле у прошлости, али чим су нама дате и чим смо ми рођени у овом врмену и простору, то значи да нам Господ даје и потребну благодат, као и Своју силу и снагу да кроз та искушења пролазимо, како бисмо пролазећи кроз њих чистили своје унутарње биће, своје срце и душу и како бисмо узрастали у љубави. Искушења су, дакле, својеврсни задаци које Господ поставља пред нас. Позива нас да их решавамо како бисмо у Духу расли, а то значи расли у љубави према Њему, Живоме Богу, али и према својим ближњима, односно према сваком човеку, јер ближњи је онај кога ми у срцу своме имамо као ближњег, а не онај који каже да то јесте или није. То значи да наш ближњи може бити и онај који нам се противи, па чак и онај који, за себе, одређује да ми нисмо његови ближњи. То ко је наш ближњи зависи од тога да ли смо ми некога доживели и дефинисали и прихватили као ближњега. Позвани смо да, по Господњој речи, сваког човека прихватамо као свога ближњег“. Митрополит је истакао да је Свети Доситеј својим животом потврдио вјеру у Живог Бога, распетог и васкрслог Христа, те да је био човјек љубави и грађења мостова, али и више од тога, васпитавао је свој вјерни народ да, као и он, читавим својим бићем слави Бога и да воли све људе. „Нека би нам Господ дао ту веру, одлучност и снагу Светога Доситеја како бисмо до краја могли упознати његов подвиг и његову личност, те и сами потом ићи путем којим је он прошао, а то је пут истине и правде Божије“, позвао је Митрополит Порфирије. Прослава Светог Доситеја Исповједника Загребачког обиљежена је на имању које је 1888. године Ђуро Авировић, дугогодишњи одборник и црквени тутор, завјештао Српској православној Црквеној Општини загребачкој. Управо овдје је 1936. године Митрополит Доситеј основао манастир Свете Петке. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сестринство манастира сачињавале су углавном монахиње руског поријекла. Данас је на овом имању изграђена Српска православна гимназија и Духовни центар, али је стари манастирски конак, са капелом посвећеном Преподобној Параскеви, мјесто на које православни Срби из Загреба радо долазе на молитву и које трајно чува успомену на мученичко страдање и непоколебиво исповједање православља његовог оснивача и првог Митрополита загребачког, Светог Доситеја. Доласком владике Порфирија на трон Митрополије загребачко-љубљанске манастир Свете Петке је поново оживио и данас функционише као мушки манастир. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. У другој половини новембра 2020. љета Господњег из штампе је изашао нови 376. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог новембарско-децембраског броја саображена је са јеванђелском перикопом о Марти и Марији сестрама четвородневног Лазара и носи наслов „Марта и Марија у нашем животуˮ. Према већ устаљеном обичају садржај наведеног броја на таласима васељенског радија Светигора представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Поред представљања садржаја новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, наш гост је казивао о блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који је према његовим речима својим животом делатно посвједочио истинску мисију Цркве. “Представљајући садржај 376. броја „Православног мисионара“ моје молитвене мисли су упућене нашим новопрестављеним духовним оцима и учитељима – Патријарху српском Иринеју и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Ова два духовна горостаса су нам оставила животну поруку да је хришћански живот саткан од делатно пројављене христолике љубави, усрдне молитве и неуморног делања. Ми који имамо благослов и указано поверење да Богу служимо кроз црквену мисију која је равноапостолно дело и наставак јеванђелске заповести коју је Господ упутио својим апостолима, не бисмо смели да заборавимо ону важну смерницу коју нам је својим животом посведочио блаженопочивши митрополит Амфилохије. Наш незаборавни митрополит је био сведок љубави Божије, истински пастир словесног стада који је сваку своју изговорену реч потврђивао делом, био је он целим својим бићем мисионар, наш усрдни молитвеник и неуморни учитељ, истакао је катихета Бранислав Илић. Ваистину, митрополит Амфилохије нас није сасвим напустио, он се у овом тренутку радује нашем разговору на њему вољеним таласима Радио Светигоре, радује се наш драги владика и моли се за нас заједно са новопрестављеним патријархом нашим Иринејем и са свима светима који су од памтивека угодили Господу“- закључио је новосадски катихета. На самом крају разговора наш гост је упутио молитвене жеље поводом празника Ваведења Пресвете Богородице: “Чудесно је зачеће Пресвете Дјеве Марије, свештено је њено рођење но од свега је чудеснији и несравњено светији, њен спасоносни улазак у свјатаја свјатих јерусалимског храма. Трогодишња Марија као чиста голубица, добровољно се приноси Богу, бива принешена Ономе који ју је позвао још пре створења света и ово је највећа жртва која је дотле принесена Богу. Она је златна кадионица, која је хранила у себи огањ божанства. Она је златни суд од мане, у којој је била небеска мана Христос Спаситељ. Она је таблица закона, која је носила Оваплоћени закон, Слово Божије. Она је чудесно процветани жезл који је цветао цветом бесмртности. Она је кивот, који је богомајка, тј. светиња над светињом, у којој је обитивао Господ сваке светиње! Ваистину је Пресвета Дјева Марија одушевљени и живи храм живога Бога. Молитвама Светог Василија Острошког чији свештени кивот почива у Световаведењском храму острошке светиње, и молитвама наших новопрестављених духовних отаца и учитеља – Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, нека је слава и хвала Богомајци, која је као живи и одушевљени храм Божији ушла у Светињу над светињама“- ријечи су празничне честитке катихете Бранислава Илића. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  21. У навечерје празника Светог Апостола Јакова, брата Господњег, 4. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и четврто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, своје казивање у нашој емисији почео је сведочанством преподобног Порфирија Кавсокаливита који је, по Богом дарованој мудрости и прозорљивости, у своје време говорио да ће рачунари бити од велике помоћи у мисији Цркве. Према речима владике Фотије истинитост речи светога старца Порфирија потврђујемо нашом емисијом трудећи се да реч Божја дође до срдаца многих. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији зворничко-тузланској нас је упознао са црквеним животом у повереној му епархији, посебно нагласивши да је света Литургија једини и основни покретач сваког богоугодног дела. Владика је говорио и о богатом издаваштву Епархије зворничко-тузланске: Потребно је да све људе поучавамо правом и истинском знању по Богу, то је јеванђелски принцип, у томе је сагледан непроцењиви значај квалитетног издаваштва које ми у нашој епархији негујемо, истакао је владика Фотије. Веронаука је од изузетног значаја јер деца стасавају учећи се речи Божјој и теорију задобијену у учионици примењују конкретно у храму Божјем на светој Литургији која је увек сагледана као велика катихеза, речи су епископа Фотија о значају православног катихизиса. У овом сегменту емисије говорили смо и о уџбеницима за веронауку које је приредио преосвећени владика. Будући да је Епископ Фотије имао посебан животни благослов и дар да упозна два велика и света светогорска старца - преподобног Порфирија кавсокаливита и преподобног Пајсија светогорца - владика је са нама поделио сећања на сусрете са овим Божјим људима нашег времена. Према сведочанству нашег уваженог госта, сусрет са овом двојицом светогорских стараца оставило је велики и неизбрисиви траг у његовом срцу, јер сусрет са светим људима јесте истинско опитовање љубави Божје. Претходних неколико дана били смо учесници радосне туге због упокојења његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Преосвећени владика Фотије је са нама поделио своја сећања из дана када је био ученик знаменитог митрополита Амфилохија, који је сваку своју реч потврђивао делом, поставши тако човек јеванђеља. Ми смо га као студенти одушевљено слушали, заиста је био велики човек наше Цркве. Посебно се сећам његових предавања из Увода у богословље, јер је митрополит био теолог исихазма, из те области је и његов докторат "Учење Светог Григорија Паламе о Светој Тројици". Та његова предавања су била жива и искуствена, слушали смо га као једног светогорца који нам говори оно што је животом својим проживео. Доживљавали смо га и као једног од ученика преподобног Јустина Ћелијског, и бивали одушевљени његовим беседама у београдским храмовима. Касније се пројавио његов дар за свештено служење. Као архијереј он је својом љубављу успео да препороди обезбожену Црну Гору, да оживи храмове и манастире, да оживи народ чинећи од њих истинске боготражитеље, истакао је Епископ зворничко-тузлански Фотије говорећи о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. У другом делу емисије владика је говорио о љубави према поезији, поучивши све нас да ослушкујемо глас Божји и препознамо дарове којима нас Господ награђује очекујући да их у погодно време умножимо и да на тај начин послужимо Цркви. Поред тога, владика Фотије је указао да је од изузетног значаја поучавати верни народ да прави разлику између канонских и неканонских свештеника, јер живимо у времену великих искушења када неканонски самозвани свештеници смућују многе и спутавају их са јединог и истинског пута спасења. На самом крају емисије преосвећени владика Фотије је упутио архипастирску поруку указујући да смо сви призвани да свој живот темељимо на светотајинском животу, трудећи се да у љубави служимо Богу и ближњима. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Са великом тугом и болом у срцу примили смо вест о упокојењу нашег вољеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија те Вам овим путем упућујемо изразе Нашег саучешћа. Свако ко је упознао Блаженопочившег Митрополита могао је да каже да је он био несвакидашњи човек. Својим преданим радом на њиви Господњој оставио је дубок траг. У време титоистичке Југославије знао је да постоји искра вере у камену Црне Горе. Он ју је нашао и разбуктао пламен од којег се цело српство и православље загрејало после деценија и деценија безбожничког мрака. Својим узорним животом био је пример свима нама – његовим студентима, ученицима у монаштву, свештентву и духовној деци коју је породио од краја до краја васељене. Чврсто верујући у Васкрсење мртвих и живот будућег века, верујемо и знамо да је наш вољени Митрополит сада са својим Авом Јустином, Петром Цетињским и Василијем Остршким и са свима светима из рода нашега. Високославни наслове, са целокупним свештенством, монаштвом и верним народом Епархије будимске молимо се Васкрслом Господу да упокоји Митрополитову благочестиву душу а удовој Митрополији нека подари утеху у Јеванђељу. Епископ будимски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска
  23. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Мт. 16.26 Драга браћо и сестре, децо духовна, љубљени у Христу народе Божји! Српски православни народ већ вековима живи на просторима старе Рашке, Косова и Метохије, где се налазе и најдубљи корени нашег духовног бића, оличени у бројним светињама наше Цркве. Вековима ове светиње светле као светионици, указујући и нама и онима око нас да смо овде своји на своме, да не желимо да отимамо ништа туђе. Све што је отето то је и проклето. Наше је само да очувамо оно што нам припада и што су нам наши преци оставили у наслеђе. Следујући светолазаревском завету и овом приликом, као Епископ рашко-призренски, очински позивам наш верни народ да остане на својим вековним огњиштима и да не отуђује имовину коју су наши преци у најтежа времена турске власти, кроз бројне ратове и страдања, са муком чували и сачували. Није у питању само обична земља, која се продаје или купује, већ је то земља засејана костима наших предака, освештана молитвама, накапана сузама трудбеника и заливена крвљу мученика. Остајући на својим имањима и својим огњиштима, ми бивамо чувари нашег идентитета и наших светиња које су органски повезане са верним народом и вером православном. Наша вера нас је вековима очувала на ветрометини историјских збивања да бисмо били народ Божији, наследници Светога Саве и великих Немањића, Светог Кнеза Лазара и бројних светитеља мученика који су просијали у земљи Рашкој и Косовско-метохијској. Нажалост, сваки пут када чујемо да наши људи продају земљу и трајно одлазе са својих огњишта, осећамо бол и губитак. Овде смо сви повезани у Христу као једно тело и једна душа, без обзира у ком делу наше заветне земље живели. Знамо да живот није лак и да се многи од нас суочавају са тешким материјалним условима, али знамо и то да су наши преци у много тежим условима остајали верни својој вери и родној груди и тиме дали огроман допринос да би и нас данас овде било. Сваки пут када неко има намеру да прода своју имовину, треба првенствено да помисли на своје рођаке и комшије, који желе ту да остану. Треба да водимо рачуна да својом себичношћу њих не доведемо у још тежи положај. Неко ће продајом можда привремено решити своје финансијско питање, али се треба питати, да ли та пролазна утеха вреди да се пореди са свешћу и савешћу да смо тиме још више отежали положај наших сродника и комшија. Они су чврстог опредељења да остану на нашој светој земљи, а наш поступак може да их доведе у још тежи положај. Ниједан човек не треба да мисли првенствено само на себе, већ да испуњава Христову заповест о љубави перема Богу и ближњему. Пастирски апелујемо на све вас, браћо и сестре, да се, ако се икада нађете пред овим избором, дубоко запитате да ли вреди продати земљу и зарадити новац, а истовремено понети тешко бреме савести. Зато, покажимо и у овим историјским тренуцима хришћанску и изнад свега људску одговорност према себи, својој деци која треба да знају одакле су потекла, и према својим комшијама којима остављамо терет који мислимо да смо олако скинули са својих плећа. Зато послушајмо сви, еванђелске речи самога нашег Господа и Спаситеља који нам поручује: – Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мт. 16.26). Покажимо трпљење и жртву љубави, држећи се заједно као један народ Божији, угледајући се на свете из рода нашег, како бисмо се нашли верним слугама Господа нашег. Сачувајмо љубав и братску солидарност како би тиме показали да смо достојна деца својих предака и како би тиме сачували нашу веру, име и постојаност на нашем најсветијем Расу, Косову и Метохији. С благословом Господњим Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ У манастиру Грачаница 23. септембар 2020. год. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. "Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. " "Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути." Кад дође време за проповед на Литургији и ако је овај Јеванђелски одељак/текст читан сваки пут ме ухвати страх и неописива туга како ће свештеник да протумачи/проповеда верницима који су дошли тог дана на службу Божију.... ...неколико пута био сам сведок где свештеник буквално каже ништа се ви не брините у животу за овоземаљске ставри само је битно да ви дођете у Цркву.... како рећи човеку који има децу, породицу, који мора да плати месечне рачуне, и рећи овом човеку: ма не брини ти ништа, или немој да се бринеш низашто... један свештеник у једној метрополи чак је рекао људи који не долазе у Цркву иду директ у пакао.... У већини случајева свештеници нису способни (незнају) на прави начин да проповедају/протумаче/поуче верне на Литургији кад се чита овај битни део текста.... човек увек мора да буде пажљив како ће и шта ће да каже а поготово кад проповеда на ову тему..... Замилите хипотетички, у апстракцији на пример да ЈА возим мерцедесов чип од 100 хиљада Евра, да имам 3 стана и 2 куће, и да препродајем плацеве, градим стамбене зграде и продајем станове...и тако још неки "ситни" бизнис... и да ја онда причам/кажем вама: Ма не сабирајте ви себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду,.....Ово би био велики проблем зато што ви (ти који читаш ово ниси) нисте глупи... иако ми вероватно неби рекли директно у очи: онда би барем помислили у себи чекај ти имаш то све и све то радиш а нама пирчаш причице..... Поздрав за све људе добре воље PS. Ако сте присуствовали на Литургији кад је читан ова одељек, какво је ваше искуство тј. шта се чули? како је свештеник тумачио/проповедао на ову тему?
  25. Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима. Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије. Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...