Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'могли'.
Found 5 results
-
По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), изговарање Исусове молитве је општехришћанско дело. «Молите се без престанка» (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани. Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи. Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца. 1. «Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (Дап. 4: 12). На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и супостата. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви. 2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. «На почетку научите да се молите правилно, – учи нас Игњатије (Брјанчанинов), – а када научите правилно да се молите, чините то стално». Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова. 3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече. 4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да ум треба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плача због греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети оци то називају «мњењем». 5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. «Сви смо ми у прелести», – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима. 6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно. 7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време, већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд. 8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве. протојереј Андреј Овчиников https://srpska.pravoslavie.ru/102662.html -
Зоран Ђуровић: Да ли су могли грешити Свети Оци?
a Странице је објавио/ла Zoran Đurović у Најновији текстови
Линк целог текста: https://djuroviczoran.wordpress.com/повратак-оцима-после-повратка-оцима/ Августин: Novum Testamentum in Vetere latet, Vetus in Novo patet. Нови Завет је сакривен у Старом, Стари се у Новом раскрива. Questionum in Heptateuchum libri septem, 2, 73 -
Зоран Ђуровић: Да ли су могли грешити Свети Оци?
тема је објавио/ла Zoran Đurović у Догматско богословље
Линк целог текста: https://djuroviczoran.wordpress.com/повратак-оцима-после-повратка-оцима/ Августин: Novum Testamentum in Vetere latet, Vetus in Novo patet. Нови Завет је сакривен у Старом, Стари се у Новом раскрива. Questionum in Heptateuchum libri septem, 2, 73 View full Странице -
Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“). https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/ -
Преносимо са https://m.cdm.me/drustvo/iz-podgoricko-dukljanske-eparhije-se-pitaju-ko-pravi-podjele-u-crnoj-gori/ Iz Podgoričko-dukljanske eparhije se pitaju ko pravi podjele u Crnoj Gori Učinili smo sve da se konstruktivno i dobronamjerno u okviru organa crkve riješe otvorena pitanja i nagomilani problemi, saopštili su Klirici Podgoričko-dukljanske eparhije nakon što nisu dobili pozitivan odgovor na Inicijative Sinodu i na žalbu oca Lajoviča. “Dobili smo samo prezir, zataškavanje i nova isključenja. Nezvanično smo obaviješteni da su ipođakoni Bulat Bulatovič i Nebojša Miranovič prećutno isključeni, jer im je zabranjeno da služe u mantijama i da se pričeste. Koji je razlog? Ima li pravde, milosti i transparentnosti u odlučivanju? Pitamo se, ko pravi podjele u Crkvi? Onaj koji govori istinu i traži pravdu ili onaj koji poseže za isključenjima i podmetanjima, protiv svakog slobodnomislećeg sluge Božjeg koji se ne miri sa statusom kvo i sa 20-godišnjom stagnacijom, nazadovanjem i propuštanjem ove istorijske prilike da se riješi crkveno pitanje u Crnoj Gori poslije 100 godina”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije. Imajući u vidu nastalu situaciju, a polazeći od Kanaona Svete pravoslavne crkve, na sastanku klirika Podgoričko-dukljanske eparhije, kako su poručili, jednoglasno je odlučeno da se izađe sa javnim saopštenjem o njivoj odluci da prihvate Omofor Italijanske pravoslavne crkve, konkretno Mitropolita Volodimira koji je član njenog sinoda, kako bi mogli legitimno da nastave svoju službu Bogu i Crnoj Gori. U svojoj gramati od 04. ¡una o.g. Visokopreosvećeni imenuje oca Lava Lajovića za svog Arhiepiskopskog vikara za Crnu Goru , navodeći sljedeće:” Mi Volodimir, Božijom milošću, voljom Svetog Sinoda i Ukrajinske Pravoslavne Crkve-Kijevskog Patrijarhata, arhiepiskopa ostrva Sv. Julija i Civitas Classis, ovim sinodičkim pismom sa našim potpisom i pečatom, potvrđujemo prečasnom prezviteru ocu Lavu Lajoviću da smo prihvatili njegovu peticiju i nakon što smo analizirali sve Svete kanone Svete pravoslavne crkve Isusa Hrtsta, odlučili smo da ga postavimo kao dio Klira naše Pravoslavne Arhieparhije (dijeceze) i da ga unaprijedimo kao predstojatelja Podgoričko-dukljanske metohije. Mi smo ga unaprijedili na rang Protoprezvitera i takođe smo odlučili da isti bude naš vikar i da ima pravo da nosi Mitru i dva naprsna krsta. Mi blagosiljamo njegovu jevanđelsku misiju i dajemo mu našu duhovnu zaštitu da predstavlja našu Pravoslavnu Arhieparhiju na od Boga blagosiljanoj zemlji Crne Gore.” “Sav klir naše Podgoričko-dukljanske metohije koji pored oca Lava Lajovića, čine i Marko Lukovac, đakon, Boris Popović, đakon, Nebojša Miranović, ipođakon, Nikola Eraković, ipođakon i Spec.pravnih nauka Bulat Bulatović, sekretar i ipođakon, iako ožalošćen u srcu zbog svega ovog odbacivanja, nipodaštavanja i progona, ovim javnim putem proglašava svoju čvrstu odluku da nastavi služenje Bogu i Crnogorskoj crkvi”, navode oni. Dodaju da ovo čine uvjereni da uvijek ima načina da se raskoli kojih je nažalost uvijek bilo u istoriji Crkve rješavaju dijalogom, tolerancijom i bratskim oproštenjem. “Daćemo vremena vremenu da se Crnogorska pravoslavna crkva koja se negdje zaplela i skrenula sa puta koje je postavio blaženopočivši Vladika Antonije Abramović obnavljajući je sa svojim narodom davne1993.godine na Cerinju. To slavno ime Crnogorske crkve koje ona nosi obavezuje pred Bogom i ljudima da se vrati Hristovoj spasonosnoj jevanđeoskoj misiji i da se prestane sebično baviti sobom, nekim sitnim privilegijama, diskvalfikacijama i isključivanjem novih snaga i školovanih ljudi i časmih Crnogoraca, koji bi da se manje bave populizmom, pseudoduhovnošću, politikanstvom i prebacivanjem krivicu za svoje neuspijehe na druge a više da se bavi propovijedanjem i služenjem običnom čovjeku koji je gladan Božje riječi i duhovne utjehe i spokoja”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije. “Mi javno proklamujemo da prihvatanjem omofora Visokopreosvećenog Mitropolita Volodimira ne prestajemo da se molimo za Vladiku Mihaila, da mu Gospod da mudrosti i snage da napravi neke promjene u svojim redovima i da ne dijeli Crnogorsku crkvu, nego da je vodi putem pomirenja, jedinstva, jačanja i napretka, na blagoslov svih vjerujućih ljudi u Crnoj Gori a na slavu našeg Gospoda Isusa Hrista. Zato, slava Bogu na visini, a mir i dobra volja među ljudima. Da je vječna Crna Gora!”, poručuju na kraju.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.