Претражи Живе Речи Утехе

— Хришћанин увек покушава да пре свега погледа како би Бог поступио у датој ситуацији. Имамо дивну књигу у којој можете прочитати како је Он реаговао на различите људске околности. И из ове књиге сазнајемо нешто невероватно. Понекад доживљавамо страх, усамљеност, очај... Али ако погледамо Јеванђеље, видећемо да је и Господ искусио сва та осећања. Читамо како је Господ у Гетсиманији замолио ученике да остану са Њим и бдију са Њим. У том тренутку Он је био усамљен и тражио је некога ко би био са Њим. Можемо прчитати да је Богу понекад била потребна једноставна физичка помоћ друге особе. Цео овај низ јеванђеоских прича о Христу нам говори много о томе шта сада можемо да урадимо и како треба да сагледамо тренутну ситуацију. Када се у свету дешавају неке ствари које нас ужасавају, када смо заиста уплашени, усамљени, када желимо да заплачемо, испостави се да можемо наћи "дозволу" за такве емоције у самом Јеванђељу. Исус је искусио та иста осећања у критичним тренуцима свог живота. Да ли је ово стање за нас норма? Наравно да не. Морамо сагледати наше физичко стање. Многи људи са којима разговарам имају проблема са спавањем, имају нападе анксиозности и тешко им је да обављају своје уобичајене обавезе. После овога, наравно, врло је лако поделити свет около на црно и бело и проценити ко је добар, а ко лош. На пример, неко се веома брине, то значи да је добар. А неко је равнодушан - то значи да је лош. Ако човек има исти став као и ја, то значи да је добар, а ако има другачије мишљење, лош је. Данас многе ствари не диктирају норме, већ ванредне околности. Постали смо раздражљивији и осетљивији јер се све ово одражава на нама. Погледајте друге људе чија вам позиција изгледа погрешно или можда нехумано. Размислите да ли је можда бирају због стреса или очаја? Најважније је да не дехуманизујемо људе око себе. Видели смо колико смо и сами постали слаби и колико смо рањиви. Други људи су у потпуно истој позицији. Погледајмо скуп јеванђелских истина које су откривене, на пример, у Беседи на гори („Љубите непријатеље своје“, „Благосиљајте оне који вас проклињу“). Видећемо да се поље испољавања ових посебних заповести значајно повећало. Ко је наш непријатељ у свакодневном животу? Можда шеф који нас је искоса погледао? Или таксиста који је закаснио на наш позив? Неки људи нас само нервирају, неки су једноставно непријатни. Али не постоји нико кога бисмо могли назвати непријатељем. У ванредним околностима, напротив, ово поље се невероватно шири. Чини нам се: ови људи не мисле као ја. Значи, они могу бити наши непријатељи. Данас се ми хришћани налазимо пред највећим испитом. Уосталом, зашто идемо у цркву? Да се смиримо, олакшамо своју савест? Или тамо идемо да би научили нешто од Бога? Ако сматрамо да идемо да учимо, онда је време за испит. Сада можемо разумети ко смо заиста. Можемо ли да волимо или не, да ли желимо да волимо или мрзимо, да ли желимо да видимо свет црно-бело или желимо да разумемо оне који имају другачије мишљење? Када отворимо Нови завет, поред религиозне и теолошке компоненте, суочавамо се и са политичком сликом. Видимо малу државу која је окупирана од стране империје и претворена у њену провинцију. Али Христова проповед се не фокусира на време онога што се дешава. Он задивљујуће добро зна како да пронађе "своје" и међу Јеврејима и међу Римљанима. Међу Његовим ученицима има оних који носе грчка имена (апостол Филип) али и јеврејска (апостол Јован) . То јест, Бог може прозрети човека иза паравана његових политичких ставова. А осим тога, позвани смо да будемо као Он. https://www.pravmir.ru

Ништа није променило човекову природу толико као одсуство тишине. Изуми штампања, технике, обавезног образовања – ништа од тога није променило човека као недостатак везаности за тишину, као чињеница да се тишина не подразумева као нешто природно попут неба изнад нас или ваздуха који дишемо. Човек који је изгубио тишину није изгубио само једну људску особину, већ се читаво његово стање променило. Некада је тишина обавијала све: човек је прво морао да пробије омотач тишине пре него што је могао да приђе некој ствари, а тишина је штитила чак и ствари о којима је сам желео да мисли. Није човек могао да директно урони у ствари и идеје: њих је окруживала тишина, а човек је био заштићен од пребрзог кретања ка њима. Тишина се налазила испред ствари и идеја. Са разлогом је ту била. Ту је улогорена као одбрамбена армија. Човек се полако и тихо кретао према идејама и стварима. Тишина је била увек присутна између кретања од једне идеје до друге, од једне ствари до друге. Ритам тишине одређивао је кретање. Сваки покрет постајао би нарочит чин: тишина, чврста стена тишине би морала бити померена да би се пошло напред. Али, када би човек дошао до идеје, заиста би био са њом, и тако би идеја или ствар постојали по први пут. Конкретна стварност је, такорећи, настајала у непосредном сусрету са човеком. Данас се човек више не креће намерно ка идејама и стварима. Њих је прихватила његова празнина, оне хрле ка њему, ковитлају се око њега. Човек више не мисли, он је мишљен. Cogito, ergo sum је замењено са cogitor, ergo non sum. Земља раније није била ништа мање окупирана него данас, али ју је окупирала тишина, и човек није могао да заузме све што је на њој, јер је све држала тишина. Човек није морао да зна све: тишина је за њега све знала. И пошто је човек био повезан са тишином, кроз тишину је знао многе ствари. Царство тишине данас више не прекрива свет ствари и идеја, ограничавајући их својом тежином и притиском. Тамо где је некад оно било сада је празан простор, а ствари су, као усисане, увучене у простор где је некада становала тишина. Ствари су изложене, откривене и притискају се на површину. Све више ствари непрестано пробија свој пут према површини, а то је права „побуна мáса“, побуна ствари и идеја које се више не ограничавају ћутањем. Човек није ни свестан губитка тишине: простор који је раније заузимала тишина је толико пун ствари да се чини да ништа не недостаје. Али где је раније тишина лежала на ствари, сада је обрнуто. Тамо где је раније идеја била обавијена тишином, сада хиљаду помисли јуриша и сахрањује је. У данашњем свету, у коме се све врти око непосредног добитка, нема места ћутању. Ћутање је избачено јер је било непродуктивно, јер је само постојало и чинило се да нема сврхе. Готово једина врста ћутања које данас постоји је због губитка способности говора. То је чисто негативно: одсуство говора. То је просто као технички недостатак у непрестаном протоку буке. Можда има још мало тишине; мало се још толерише. Као што је готово потпуно истребљеним Индијанцима још увек дозвољено мало животног простора у својим бедним резерватима, тако је и тишини понекад дозвољено мало простора у санаторијумима између два и три поподне: „час тишине“ и „два минута ћутања“ у којој маса мора да ћути „у знак сећања на…“ Али никада нема посебног ћутања у знак сећања на тишину које више нема. Истина је да тишина, као истинско тиховање, и даље постоји у монашким заједницама. У средњем веку, тиховање монаха је још увек било повезано са тиховањем других људи ван манастира. Данас је тишина у манастирима изолована; дословно опстаје само у манастирској повучености. Макс Пикард https://teologija.net/svet-bez-tisine/

Човек је отуђен од Бога отуђењем од Божанске воље, и све лоше што се дешавало у животу нама и човечанству уопште кроз његову историју догодило се управо због тога. Божија воља за човека лежи у његовом благостању. Бог је створио Адама и Еву ради овог благослова и дао им све што им је за то било потребно. Али чињеница да човек у једном тренутку није могао да верује Богу постала је полазна тачка са које је почело супротстављање сопствене људске воље вољи Створитеља. Да би воља човекова поново ступила у јединство са вољом Божијом, извршен је искупитељски подвиг Христов. У Јеванђељу имамо довољно назнака шта је воља Божија за човека. Свако од нас има способност да научи да испуни ову вољу, тако да она у све већој мери постаје наша воља за себе. Али у исто време, у нашој природи, оштећеној грехом, има много тога што се противи вољи Божијој за нас, и стога такав природан и неоспоран, рекло би се, процес као што је довођење наше воље у сагласност са вољом Онога који воли нас безусловно и без упоредиве љубави, човека увек асоцира на превазилажење и прерастање себе. Шта вам помаже да научите да прихватите Божју вољу и живите по њој? За нас је пре свега релевантно оно што каже Свети Серафим Саровски: наш ум треба да плива у речима Светог Писма. То значи да морамо толико добро познавати Јеванђеље да бисмо на сваку животну ситуацију, на свако искушење могли да одговоримо речима Јеванђеља – и што је најважније, да одговоримо не само уснама, већ и срцем. Поред тога, човек треба да стекне једну неопходну и трајну вештину - у свакој прилици постављати питање: „Шта сада Бог хоће?“ Посебно је о томе писао монах Нил Сорски. И мора се рећи да ако човек заиста живи хришћанским животом, у већини случајева му неће бити тешко да одговори на ово питање. Понекад се дешавају тешке ситуације: монах авва Доротеј каже да када имамо два зла пред собом, морамо изабрати мање од њих, а када имамо два добра пред собом, морамо изабрати веће – ово је нешто што захтева одређено искуство и вештину. Али у већини свакодневних ситуација, разумевање воље Божије не захтева никакве посебне духовне дарове или посебне напоре. Постоји само једно „али“. Понекад почињемо да тражимо одговор у спекулативним конструкцијама и неким теоријама, тражимо га са становишта користи, тражимо га у нашим идејама о томе какав би наш живот требало да буде – а у овој потрази заборављамо да се окренемо речима самог Господа и учења Цркве Његове. А ако то урадимо, понекад одмах одбацимо овај одговор, преферирајући „да га не видимо“, а не да га применимо на себе. Колико је случајева када човек у Исповести може сасвим јасно да одговори на питање шта Господ у датој ситуацији у принципу очекује од човека на свом месту, а да притом не може да призна да се то од њега конкретно тражи. „То би било добро, али у мојој ситуацији је нереално...”, „Могло би се овако, али не у данашњем друштву...”. Готово се никада не дешава да човек каже: Ја разумем да је то Божја воља, али то не чиним јер нећу. Вреди покушати то схватити, копати дубоко у себе, и у многим случајевима ћемо разумети да то заиста не желимо. И ово је најважнија препрека. Овај унутрашњи дијалог – о томе зашто се Божја воља не може испунити – не треба дозволити да тече некако замагљено и непримећено. Треба да се зауставимо и да се вратимо у тренутак када смо у својим одлукама ишли против своје савести. Обично је то тренутак када се одједном осећамо непријатно и желимо да размишљамо о нечем другом. Да бисмо научили да вршимо вољу Божију, морамо покушати да стекнемо неку врсту непристрасности према ономе што нам се дешава. Морамо научити да прихватимо оно што нам се дешава као објективну стварност, као чињеницу овог живота. Понекад то може бити веома, веома тешко. Мора се ићи напред, али малим корацима, као што парализована особа учи прво да помера ножне прсте, па да принесе кашику устима, па се тек временом поставља питање како да почне изнова да научи да хода. И, наравно, нема потребе да „измишљате“ Божју вољу за себе. Као што нема потребе да сами себи измишљате пут спасења .Господ их уређује за сваког од нас. За нас је најважнија вежба следећа: научите да разумете да се све што нам се дешава не дешава случајно – то је деловање Бога у нашем животу. А милост Божија понекад лежи у томе што нам сам Бог чини оно што нам није драго, али нас истовремено може пробудити из лењости и привући спасењу. Понекад су то основне ствари: желимо да будемо у топлом, али морамо да изађемо напоље по снегу и киши. Враћамо се уморни са посла - а лифт у згради је покварен, и треба да идемо до десетог спрата пешке. Желимо да од некога чујемо лепу реч, али нам уместо тога, кажу нам нешто што нам нанесе максималан бол. Пробудимо се и желимо да уживамо у животу, али нас боли глава. Свако од нас може да се сети безброј таквих тренутака. И у сваком од њих, по правилу, постајемо иритирани и додатно отежавамо своју судбину: попевши се у стан без лифта и истовремено псујући све и свакога, враћамо се кући не само уморни, већ и огорчени и разорени. Или, на пример, човек успе да се толико забрине због гастритиса, који му изазива нелагодност и који не може да се излечи тек тако, да добије чир на желуцу. Вероватно је најразумније у оваквим ситуацијама да кажете себи: „Ево, стојим испред ове околности, као пред неким затвореним вратима, и није у мојој моћи да их отворим. И могу да се убијем испред ових врата, али она се и даље неће отворити док то Бог не пожели, а ја могу само да то да прихватим и сачувам своју снагу да бих урадио нешто даље.” На пример, човек касни на аутобус који му је потребан - и толико се прекори, толико грди возача који га није приметио у даљини и одвезао се, да троши све своје емоције, сву своју снагу на ово, и на крају постаје малодушан и каже: „Онда не идем нигде.“ То се дешава зато што нам се дубоко у души чини да ће се аутобус, ако баш желимо, окренути и доћи по нас. Али свет се не врти око нас, а Божја воља такође није да нам у свему угоди. И што пре ово схватимо, то боље, јер ћемо у таквим ситуацијама одмах размислити како да поступимо са најмањим губитком за посао: сачекајте следећи аутобус, позовите такси или прошетајте. У принципу, не само верник, већ свака особа треба да научи ово, како се њен живот не би састојао од непрекидног низа крахова и разочарања који је узнемиравају. Али за хришћанина је основ прихватања онога што не може да промени много дубљи: то нису само неке околности које су нам одвратне – ово је школа смирења, без које нема праве љубави ни према Богу ни према људима. А ако се потрудимо на себи и покушамо да станемо на прву степеницу овог смирења, Господ ће нас подржати у нашој намери, и лакше ћемо се успињати даље. Свети Јован Златоуст каже да шкрт човек, да би научио да даје, може најпре дати само оно што њему самом није потребно. Са овога је много лакше прећи на дељење онога што раније нисте желели, јер човек стиче вештину давања, а та вештина утиче на његову структуру. То можете учинити и када научите да живите по вољи Божијој. У почетку једноставно научимо да то прихватимо, барем тамо где не можемо ништа да променимо. После овога, човек постепено стиче способност да чини нешто по вољи Божијој, а затим да испуњава вољу Божију током целог живота. А ако то, без одлагања, почнемо да практикујемо у неким од најједноставнијих ситуација, онда ћемо уз Божију помоћ сигурно постати јачи. Треба да схватите да постоје тренуци у животу човека који буквално преокрену читаво његово постојање - и цео његов будући живот зависи од тога да ли прихвата вољу Божију у овој ситуацији или не. Можда нам се овако нешто неће десити, али управо за такве тренутке морамо бити истински спремни. Јер у сваком случају, наш људски живот, кроз све што живимо, сеже до тренутка Спаситељевог распећа – тренутка када ћемо се или наћи у гомили која виче „распни“, или ћемо бити са Њим на Голготи. А онда постаје веома тешко. Али ради бивања са Христом , учинимо то. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru

Недавно смо приликом водоосвећења чули јеванђелску причу о Крштењу Христа Спаситеља на реци Јордану. Истовремено, први пут у новозаветној историји откривена је Света Тројица. Христос се попео на реку да прими крштење. Отац је рекао ово je „Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. Свети Дух је сишао са неба на Христа у облику голуба (видети Марко 1:9–11). Желео бих да скренем нашу главну пажњу на то да Христос Спаситељ није сам крштен, није крштен ни Оцем ни Светим Духом, него прима крштење од Јована (в. Мт. 3,13–15). Као што знате, Јован је крстио само оне који су се претходно покајали за своје грехе (видети Мат. 3:6). Јован је прилично строго разоткрио фарисеје и садукеје, који нису хтели да признају своје грехе, и назвао их змијским леглом (видети Мат. 3:7–8). Зашто је безгрешног Исуса морао Јован дa крсти? То се догодило откривања велике тајне Свете Тројице. Опет, као и у тренутку рођења у бедној пећини, Христос изражава велико смирење. Владар прима крштење од роба. А пошто су многи грешни људи крштени пре њега, Он у том тренутку преузима на себе грехе целог света да би их искупио после извесног времена на Голготи (в. Ис. 53:4–5). Ово је, драга браћо и сестре, поука за све нас. Врло често, када видимо неке недостатке у својој породици, ближњима или у околини, имамо страсну жељу да их исправимо, али не на исти начин као што је то учинио Христос, узимајући на себе грехе других људи, већ грубо, понижавајући наше ближње. Бирамо такве речи или чинимо све да се, кроз бол или неки губитак, друга особа одмах поправи и постане оно што ми желимо да видимо. При томе се позивамо на дугогодишњу праксу смирења у манастирима. Али њихова пракса нас мало брине. Сурово понижавање других људи је веома лош, могло би се рећи, антихришћански начин утицаја. Овако никада не треба да се понашамо. Најбољи начин утицаја на друге људе показује Спаситељ Христос приликом Свога Крштења. Не љути се на ближње, него се сабери и понизи, односно узми на себе грехе и бремена других људи и понеси их. Како се то ради? Учврсти своју молитву и пост за ближњег, чини друга добра дела, да грешник, видећи ово, пожели да се исправи (в. Мт. 5, 16). Данас свет пати јер не можемо и не желимо да носимо терет других. Или се повлачимо у себе када нам се не свиђа како се други понашају, или прибегавамо насилним поступцима. Али, како каже свети апостол Павле, само зато што носимо бреме других људи испуњавамо Христов закон, закон љубави (в. Гал. 6, 2). Као што апостол каже, свет лежи у злу (видети 1. Јованова 5:19). „Не постоји нико ко чини добро, ни један!“ - каже свети цар Давид (в. Пс. 13,1-3). Драга браћо и сестре, можемо много да побољшамо у овом свету ако научимо да подносимо туђе слабости. Питамо се зашто су свети мученици претрпели тако сурова страдања и зашто су се светитељи подвизавали. Све су то чинили не ради себе (одрекли су се себичног себе), већ ради љубави према Богу и ближњима. архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org

Сви ми, по правилу, очекујемо да све у животу буде безбедно, складно, мирно, без проблема, да се живот развија као што његована биљка расте из семена: мала клица под заклоном постепено достиже пуни цвет. Али из искуства знамо да се то не дешава. И прва слика која нам пада на памет је прича из Јеванђеља о томе како Христос хода по мору усред олује, а Петар покушава да Му приђе на таласима (Мт. 14, 22-34). Шта се овде догодило? Прво: Христос није смирио олују самом чињеницом свог присуства. И ово ми се чини веома важним, јер пречесто, када нас ухвати олуја, била она мала или велика, склони смо да помислимо: олуја је избила – то значи да Бог није ту, то значи да нешто није у реду (обично код Бога, ређе – код нас). И друго: пошто Христос може стајати усред олује и не поколебати се, не сломити се, не уништити се, то значи да је на тачки равнотеже. И у урагану, у торнаду, у било којој олуји, тачка стабилности, тачка у којој се сударају све бесне силе елемената, међусобно избалансиране, налази се у самој сржи урагана; а овде је Бог. Не на ивици, не тамо одакле би могао безбедно да дође на копно док се ми давимо у мору - Он је тамо где је ситуација најгора. Ако се даље присетимо приче, како је Петар ходао по води, видимо да је његов импулс био тачан. Петар је видео да је у животној опасности. Мали чамац у коме се налази може потонути, могу га разбити таласи, или га преврнути бесни ветрови. И у срцу олује видео је Господа у Његовом дивном миру и схватио да би се и он, када би само могао да стигне до ове тачке, нашао у самом срцу олује – и у исто време у неизрецивом миру. И испоставило се да је спреман да напусти сигурност чамца, који је представљао заштиту од олује, додуше крхку, али ипак заштиту (у њој су се спасли остали ученици) и изађе у олују. Али, није успео да стигне до Господа јер се сетио да може да се удави. Почео је да размишља о себи, о олуји, о томе да никада раније није ходао по таласима, окренуо се себи и више није могао да хита ка Богу. Чини ми се да, када размишљамо о себи у савременом свету (а нема тренутка када свет није олуја, само се појављује на различите начине за сваку нову генерацију), сви се суочавамо са истим проблемом: мали чамац представља неку заштиту, све около је опасано опасношћу, Господ је у центру олује и поставља се питање: да ли сам спреман да идем к Њему ? <…> Један од проблема који видим, можда јасније сада него у млађим годинама (вероватно како старите осећате да је прошлост складнија и поузданија од садашњости), јесте то што људи не прихватају изазов. Кад год се појави изазов, опасност или трагедија, верник се окреће Богу и каже: „Заштити ме, у невољи сам!“ Члан друштва се окреће политичарима и каже: „Дужни сте да ми обезбедите добро!" Каква год да су наша филозофска убеђења, ми смо послати у свет, смештени смо у овај свет, и кад год видимо његов несклад или ружноћу, наш посао је да завиримо у те појаве и поставимо себи питање: „Шта може бити мој допринос да овај свет постане заиста хармоничан? Не конвенционално хармоничан, не само пристојан, не само свет у коме се може преживети. Постоје тренуци када, да бисте дошли у ситуацију у којој можете да живите, морате да прођете кроз наизглед немогуће тренутке, баш као што је некада неопходна операција или, пак, грмљавина да разбистри ваздух. Чини ми се да нам савремени свет поставља двоструки изазов и ми морамо да гледамо у њега, а не да скрећемо поглед. Многи од нас би радије да не виде неке аспекте живота, јер када их не виде, ослобођени су одговорности. Најлакше је занемарити чињенице да људи гладују, да их прогањају, да људи пате по затворима и умиру по болницама. Ово је самообмана, али у великој мери смо сви срећни што смо преварени или тежимо самообмани, јер би било много згодније, много лакше живети када бих могао да заборавим на све осим на оно што је добро у мом животу. Дакле, од нас се тражи много више храбрости него што смо ми обично спремни да покажемо: веома је важно погледати трагедију у лице и прихватити је као рану у срцу. Избегавајући рану, претварамо бол у гнев. Јер бол нам је наметнут, морамо да га прихватимо и подносимо, а љутња је моја сопствена реакција: могу да будем оштар, могу да будем љут, могу да делујем – обично не много, и, наравно, ово неће решити проблем. Ипак, лако је наљутити се, а веома је тешко прихватити патњу. И друго: није довољно упознати догађаје, сагледати суштину ствари, прихватити патњу. Послани смо у овај свет да га променимо. И када кажем „промена“, мислим на многе начине којима се свет може променити, а најмање на политичко или друштвено реструктурирање. Прво што се мора десити је промена у нама самима која ће нам омогућити да будемо у хармонији која се може преносити, ширити око нас. Ово је, чини ми се, важније од сваке промене коју можете покушати да створите око себе. Када Христос каже да је Царство Божије у нама (Лк. 17, 21), то значи да, ако Бог не царује у нашим животима, ако немамо ум Божији, срце Божије, вољу Божију, поглед на Бога, све оно што покушавамо да урадимо или створимо биће нескладно и у извесној мери непотпуно. Није свако од нас у стању да ово постигне у потпуности, али у мери у којој смо то постигли, ширимо хармонију, лепоту, мир и љубав и све се око нас мења. Зато треба да се запитамо колико смо у стању да се храбро суочимо са стварима, а храброст увек подразумева спремност да заборавимо себе и сагледамо, прво, ситуацију и, друго, потребу другог. Све док смо фокусирани на себе, наша храброст ће бити разбијена јер ћемо се плашити за своје тело, за свој ум, за своје емоције, и никада нећемо моћи да ризикујемо. Морамо нешто да урадимо, корак по корак. Треба да се образујемо, да постанемо ти људи који су послати да у овај свет донесу хармонију, лепоту, истину, љубав. https://www.pravmir.ru/my-poslany-v-etot-mir-izmenit-ego-mitropolit-antonij-surozhskij/

Данас нас Господ поново чини заједничарима Његовог Рождества. Непроцењив поклон! Радује се цела земља, а ми се радујемо, као што су се радовали Анђели небески пре две хиљаде година, када је Вечни Бог сишао на земљу са Неба у људском телу. Зачуђено су гледали Богочовека – нису могли ни да помисле на то! Орасположимо се и схватимо да се ничега не бојимо, јер је сам Бог дошао у свет. А ако је Он са нама, ко онда може бити против нас? Нисмо сами, чак ни са привидном напуштеношћу и усамљеношћу. Рођен је Онај који ће нас извући из било каквог ћорсокака, Онај који нас неће напустити, већ свакога од нас увек чека, Онај који неће издати ни преварити, Онај који ће заувек остати. Славимо и радујмо се! „Дакле, да прославимо не величанствено, него божански, не светски, већ најмирније, не наш празник, него празник Онога Који је постао наш, тачније, празник Владике нашег, не празник немоћи, него празник исцељења; не празник стварања, него празник поновног стварања“, пише св. Григорије Богослов. Донесемо, после мудраца, своје дарове Богу који је рођен ради нашег спасења. Покушајмо да смиримо свој дух, победимо зло у нашим срцима, опростимо непријатељима. Заблагодаримо Господу за протеклу годину – за добре људе, праве пријатеље, вредне тренутке тишине и размишљања, зоре и сјајне звезде, пролеће и јесен, сунце и ветар, поуке и опомене. Нека радост и светлост која избија из рођеног Богомладенца испуни наша срца. И нека Тројични Бог долази на свет изнова и изнова за будуће генерације! Христос се роди! Ваистину се роди! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-mi-se-ne-plashimo-nichega-jer-je-sam-bog-doshao-u-svet

Сретенска и Минска богословска академија од 14. до 15. марта 2023. године организују III Међународну научно-богословску конференцију „Бог – човек – свет“, која је ове године посвећена теми „Човек и васиона: трагање за хармонијом“, преноси Патриархия.ru. На учешће су позвани црквени и световни научници, наставници богословских академија и богословија, богословских и световних универзитета. Сврха конференције је да изгради интеракцију између научника, теолога и филозофа у решавању актуелних хуманитарних проблема. Планиране су следеће теме конференције: сукоб човека и животне средине: теолошки, филозофски и научни аспекти; хармонија човечанства и васионеа: услови, средства, начини; узроци штете по животну средину: технолошки, друштвени, морални, духовни, други; еко-, техно-, био-, дигитални системи: изгледи за интеракцију природе и друштва; напредак и деградација човечанства: знаци, критеријуми, могућности, препреке; религија у глобализованом свету у светлу православне апологетике. За оне који не буду у могућности да присуствују лично, биће омогућено излагање на даљину преко Зоом платформе. Временско ограничење за говор: 20 минута на пленарној седници, 15 минута на секцијама. Видео снимак извештаја биће постављен на сајту и на Јутјуб каналу Сретенске богословске академије. Сви говорници ће добити сертификат о учешћу. На основу резултата конференције планирано је објављивање материјала. Они који желе да учествују морају поднети пријаву организационом комитету конференције до 1. фебруара 2023. године на е-маил адресу: [email protected]. Услови за учешће на конференцији, попуњавање пријаве, детаљне информације о учешћу, као и контакти организатора објављени су на сајту Сретенске богословске академије. https://mitropolija.com/2022/11/17/poziv-za-ucesce-na-medjunarodnu-naucno-bogoslovsku-konferenciju-bog-covek-svet/

Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је Бог створио, и целиу и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну Божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг – авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! А мене је отац Анфим учио да волим децу: он, драги и ћутљиви сапутник на путовањима нашим, куповао им је за испрошене грошеве медењаке и бомбоне и делио им: није могао проћи поред деце без душевног потреса – такав је човек. Пред неком мишљу станеш у недоумици, oсобито гледајући грех људски, и упиташ себе: ,,Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: ,,Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млађи брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените воема то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено. Пријатељи моји, молите и тражите од Бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неЋе му дати да се оствари, немојте говорити: ,,Моћан је грех, силна безбожнст, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.“ Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако – чим себе искрено учиниш одговорним за све и сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почеће роптати на Бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, у то ћеш се и сам уверити, јер тада ћеш све правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корени наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто философи говоре да се суштина ствари не може схватити на Земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Из романа Фјодора Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicar.com/2022/01/08/покорити-свет-савладавањем-себе-и-сми/

Модерна времена донела су, логично, и модеран начин живота. И док су неки аспекти тог модерног живота права благодат, други су изазов и врло често прикривени непријатељ. Одлично је што постоје машине да уместо нас оперу веш и судове. Сјајно је што имамо телефоне, па можемо да се чујемо са онима које волимо а нису нам близу. Одлично је и што постоји интернет, па нам је свака информација на дохват руке. Али, као и још неке благодати, тако и интернет уме да буде добар слуга, али зао господар. Нема никакве сумње да су паметни телефони узрок неколико врста проблема, а понајвише забрињава проблем зависности који погађа и одрасле и децу. И то све више. Нарушено ментално здравље, запостављени односи међу партнерима и застоји у развоју код деце морали би да упале црвени аларм и натерају нас да обратимо пажњу уместо што затварамо очи. А опет, поред свега набројаног (а сложићете се да звучи застрашујуће) постоји једна тема о којој се ретко расправља. Једна последица појаве интернета и друштвених мрежа која ће, у будућности, показати последице каквим се не надамо. Та последица могла би да се назове “расејано родитељство”. Дошли смо до јединствене тачке у историји, када мајке ефективно проводе с децом много више времена него икад раније у историји, како кажу истраживања. Некада давно, мајке су устајале врло рано а у кревет одлазиле касно како би успеле да заврше све обавезе око куће и породице. Времена за децу није било. Да се разумемо, нема га ни сад много, али захваљујући управо напретку технологије, многе ствари данас обављамо брже и једноставније, па нам остаје мало времена које можемо да посветимо деци. Али, квалитет тог времена врло је упитан. Ми смо са својом децом више него што су то биле маме шездесетих година прошлог века, али смо, ипак емоционално мање укључени. И ово није никакав текст осуде. Али већина људи заиста не разуме колико дигитални уређаји штете могу нанети међусобном односу. Све што виде је да сви око њих у рукама држе телефоне па их то наводи да помисле “па добро, да је то нешто тако страшно, већ би свет био у проблему или би телефоне забранили”. Али, није све тако једноставно. Ствар је у томе што је вашој деци која се развијају и уче потребна ваша пуна, неподељена пажња. Потребно им је да у тренутку будете стопостотно присутни. Ако потрче к вама са жељом да вам се пожале, испричају нешто или да их утешите, а ви то све радите скоро и не скидајући поглед с телефона, онда ви нисте ту. Нисте присутни. Према истраживању спроведеном у Мичигену, овакав облик “расејаног родитељства” има озбиљан утицај на друштвени и емоционални развој детета. Један од разлога за то је што нас деца гледају у очи тражећи контакт. И у тим моментима они уче о социјалној интеракцији. Ако је поглед родитеља прикован за телефон, онда дете не може ништа добро да научи. Осим тога, друга студија Бостонског Медицинског центра показала је да су родитељи врло често љути и изнервирани кад их дете прекине док гледају у телефон, па онда често и реагују бурно и грубо на дечје понашање. Па чак и ако све ове доказе ставите по страни и у помоћ призовете само здрав разум, он ће вам сигурно рећи: ако су вам очи приковане за смартфон, уместо према детету које вам се обраћа, зар не шаљете тиме детету јасну поруку шта вам је важније? Телефон неће побећи. Али је крајње време да почнемо да га користимо паметније и одговорније. Не морате бити посвећени детету 24 часа дневно, али се побрините за то да, док се с њима играте, разговарате или им читате причу за лаку ноћ, да ваша пажња не лута према том уређају који шаље нотификације и покушава да вам скрене пажњу са најважније ствари на свету – тренутака са вашим дететом који неће трајати вечно. https://zelenaucionica.com/tuzni-svet-rasejanog-roditeljstva-21-veka/?script=cir

На празник Силаска Духа Светог на апостоле - Педесетницу, у недељу 12. јуна 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије светом архијерејском Литургијом и храму посвећеном посвећеном овом празнику у Земуну, а који прославља 180 година свога постојања. Патријарху Порфирију саслуживао је Митрополит Струмички г. Наум и протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, игуман Фотије манастир Успење Пресвете Богородице Берово, протојереј Раде Јовић, јереји Анђелко Додер , Борис Савић, Петар Бакајлић и Александар Танасковић, протођакони Драган Радић, Радомир Веућинић, ђакони Иван Милорадовић и Томислав Крчмар. У продужетку свете Литургије патријарх Порфирије предводио је троктатну литију око храма, те благословио жито и пререзао колач које је принела овогодишња кума славе госпођа Милојка Вицо - Јовановић, са супругом Александром и синовима Стефаном и Југовићем. Након свете Литургије, у препуној Цркви верног народа, служена је вечерња служба са призивом Светог Духа којој је присустовао и заменик доректора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Марком Николићем. У наставку прославе великог јубилеја приређена је и трпеза љубави и том приликом је патријарх Порфирије, на предлог старешине храма протонамесника Луке Верића, за исказану велику љубав према Цркви доделио патријарашке грамате и захвалнице: *** Поводом обележавања великог јубилеја 180 година постојања храма Свете Тројце у Земуну (1842-2022.) управа храма и свештено братство организовали су прославу под називом “Духовски дани у Горњој Вароши”. Уочи славе храма, у петак 10 јуна 2022. године, приређена је Свечана академија коју је поздравним словом отворио протонамесник Лука Верић, старешина храма, а потом су предавање на тему „Храм Свете Тројице кроз време – некад и сад“ одржали ђакон Иван Милорадовић, вероучитељ Лука Воларевић и хоровођа др Наташа Марјановић. Након предавања наступио је музичко-фолклорни састав "Фенечки Бисери”. У суботу, на задушнице, 11. јуна, служена је света Литургија и у наставку парастос. Након празничног Вечерњег богослужења јереј др Александар Ђаковац одржао је предавање на тему „Тајна Бога: Како верујемо у Једног Бога који је Света Тројица?”. У оквиру прославе јубилеја одржана је и смотра хорова земунских цркава: Богородичине, Николајевске и Светотројичине Цркве. Како су организатори најавили прослава великог јубилеја биће настављена и на Духовски понедељак, 13. јула, Јутарњем богослужењем које почиње у 8,15 часова, а у наставку ће уследити света Литургија у 9 часова. Након Вечерњег богослужења, које ће почети у 17 часова, наступиће ансамбл народних игара и песама „Таурунум“ из Земуна, под вођством уметничког руководиоца ансамбла Звонка Хорвата, који ће извести игре из околине Београда и игре из Шумадије. У 17 часова и 45 минута о животу и делу проте Радослава Грујића говориће др Владислав Пузовић. Потом ће опет наступити „Таурунум“ са играма из Неготина и игре из Косовског Поморавља. У Духовски уторак, 14. јуна, у 8,15 биће служено Јутарње богослужење, а света Литургија од 9 часова. Планирано је да буде у 17 часова и 30 минута отварена изложба слика Милице Ајдуковић ,,Кћери лозе Немањића”, која ће трајати до 19. јуна. Извор: Радио Слово љубве

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. Лимасолски митрополит Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html

Без Бога се свака добра намера претвара у зло. Из Јеванђеља познајемо Спаситељеве речи: «...без мене не можете чинити ништа» (Јован 15:5). Пре свега, то значи да су без Бога сви наши подухвати осуђени на неуспех, без обзира на то, колико су мотиви добри. Али у тим речима постоји још једна нијанса — сви подухвати који се раде без Бога постају безбожни — у најдословнијем смислу. Са свим последицама и проблемима који су уследили. Сетимо се само светске историје и догађаја последњих година и размислимо о томе. Све дивне идеје филозофа Просветитељства XVIII века о «слободи, једнакости и братству» завршиле су се у крвавој Француској револуцији. Као и идеје филозофа XIX века, завршене још крвавијом револуцијом и најбруталнијим тоталитарним режимима. На исти начин, све тренутне идеје о једнакости раса и полова, толеранцији и осталим стварима прерастају у стварну борбу против слободе говора, у диктатуру мањина. Чак и такве наизглед невине идеје као што су брига за животну средину или заштита животиња одједном постају оруђе мизантропије, и то толико да плаше чак и неке од оних који су се и сами у једном тренутку активно борили за било чија права. Неверници тешко могу да схвате разлог таквог искривљења светлих идеја. Све то приписују људском фактору, покушавају да објасне са тачке гледишта економије, психологије, културе — било чега, али одговор није пронађен. Много нам је лакше да схватимо и разумемо разлоге пропасти свих добрих намера. Jер тамо где нема Бога, ту је и ђаво. Како се каже, «свето место никад није празно», ако нема светости, његово место ће се одмах испунити злом. Ако свет одбаци Бога, тада све његове светле идеје одмах падају у моћ ђавола, без обзира да ли сви «светли идеолози» нашег доба верују у њега или не. Овде за нас нема ништа ново: «Знамо да смо од Бога и сав свет лежи у злу» (1. Јованова 5:19). А задатак хришћана није да покушају да створе «царство Божије на земљи». Једноставно је немогуће створити га. Наш задатак је да овај зли свет учинимо бар мало светлијим и љубазнијим, а то се може учинити само с Богом и у Богу. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-nash-zadatak-je-da-ovaj-zli-svet-uchinimo-bar-malo-svetlijim-i

У уторак, 4. јануара 2022. године засијала је дечија радост у храму Светог Саве на Врачару. У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, на свечаној Божићној академији анђелским гласовима појао је дечији хор ,,Славујчићи“ под руководством сестара Марије и Марине Гобовић. Поред многобројног народа свечаној академији присуствовао је Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, Преосвећена господа викарни Епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Зоран Милачић и добротворка Кети Фенслоу, председница организације „Наши Срби“ из Чикага, која је са својом организацијом обезбедила пакетиће. Овом приликом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије благословио је дечицу и речима љубави поздравио присутне. Након академије, Патријарх Порфирије је са викарним епископима поделио преко 1000 божићних пакетића деци, међу којима су и деца без родитељског старања и малишани из вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Храмом Светог Саве и Одбором за Верску наставу већ пету годину за редом организује Божићно даривање малишанима. Као председник Верског добротворног старатељства Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин обратио се речима благодарности. Извор: Телевизија Храм

Телевизија Храм Архиепископије београдско-карловачке молитвено је прославила 4. децембра 2021. године своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Тим поводом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Патријарху су саслуживали протојереј проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон др Драган Радић, у молитвеном приусуству преосвећене господе епископа источноамеричког Иринеја, ремезијанског Стефана и хвостанског Јустина; директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила; јеромонаха студеничког Виталија; ђакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве у Београду; братства Светосавског храма; в.д. главног и одговорног уредника Мире Лолић Мочевић и радника ТВ Храм. Патријарх Порфирије се овим поводом обратио свим присутним и између осталог рекао: -Телевизија, као и радио и књига нису ништа друго него одсјај, рефлексија Књиге над Књигама, а то је Свето Писмо, Јеванђеље, Реч Божја. Сам наслов Телевизије у којој радимо, назив Храм, повезује шта је мотив и циљ, шта је почетак, а шта крај онога чиме се бави Телевизија Храм. Читав свет је позван да буде храм и сваки човек је храм Духа Светога. Слика и реч Телевизије Храм увек ће бити молитва за читав свет". Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. -Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим. Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе. Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин. Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм

„Свака Помесна Православна Црква може да се суочи са црквеним расколом који се догодио у Украјини, али ако се ситуација правилно реши, осталима ће убудуће бити лакше“, каже владика Стефан, јерарх Српске Православне Цркве. У интервјуу за украјинску телевизију Перший козацький, владика Стефан је истакао да ситуација у којој се налази Украјинска Православна Црква утиче на читав православни свет. „Раскол је најгора ствар која се може догодити у Цркви (...) Ако се ситуација овде, у Кијеву, реши исправно, на добар начин (а како то остварити сада не знамо, али се надамо да ће Сам Господ помоћи), онда ће и осталим Помесним Црквама бити лакше. Ако се то не догоди, биће велики проблем у православном свету, који није постојао 20 векова“, нагласио је српски јерарх. „Мислим да је Господ удостојио украјински православни свет тога да сада баш он мора да одговори како треба сачувати Православни свет“, рекао је епископ ремезијански Стефан. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а

Патријарх Порфирије: Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Ми треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 26. јула 2021. године на светој архијерејској Литургији у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом славе те свете обитељи – Сабора Светог архистратига Гаврила. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи ваљевски г. Исихије и топлички г. Јеротеј, изабрани Епископи хвостански г. Јустин и марчански г. Сава, монаштво, свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Патријарх српски је у својој беседи нагласио значај угледања на анђелске силе у свакодневном хришћанском животу: „Данас је Сабор Светог архангела Гаврила. То је слава ове свете ковиљске обитељи, као и слава многих манастира широм православне васељене, али и многих храмова. Ми хришћани знамо да је Бог створио свет, да је створио све и да је створио, поред онога што ми видимо, и много тога што не видимо. Тако је створио и анђелски свет да служи вољи Божјој и да служи људима на путу спасења. Наравно, већ у анђелском свету показало се да је Бог Љубав, зато што је свим словесним бићима дао слободу, иако нас је све створио за Царство Своје, за пуноћу и лепоту живота како у историји, тако, још већма, у пуноћи, у Царству Своме. Иако је то све учинио, дао је слободу нама словесним бићима, а ту су анђели, анђелски свет и човек, који је створен по слици и прилици Божјој. Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Предање Цркве каже да сваки човек има свога анђела чувара. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у том свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Међутим, и тамо, у анђелском свету, било је оних који су се одлучили да иду својим путем, који су помислили да без Бога могу бити нешто или, једном речју, да без Бога могу бити бог. Нажалост, то што се дешава и што се десило у анђелском свету, дешава се непрестано и у нама и око нас. И ми често мислимо да можемо сами својом вештином, својим знањем, својим способностима, својом упорношћу да преваримо Бога, варајући, заправо, претходно себе, мислећи да без Бога можемо постићи било шта. Ми, дакле, треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју. То јесу, браћо и сестре, манастири, по својој природи и по своме опредељењу. Зато светитељи Божји, међу њима и свети Ава Јустин, а и неки други умни људи су рекли да је духовно здравље једнога народа видљиво по броју манастира, по броју монахâ у том народу; да се молимо да будемо бољи и да то, када будемо бољи, видимо у броју, али и у квалитету монахâ и монаштва у нашем народу. Монаштво је најбоље што смо могли да изнедримо. Ако ту имамо посртања, ако ту имамо падова, ако ту имамо тог искушења да без Бога можемо учинити нешто, шта онда рећи за нас људе који живимо у свету? Али то је оно што смо, као народ, у овом тренутку могли да изнедримо. Зато, браћо и сестре, треба да будемо бољи, тојест треба да се трудимо да Христос буде у центру нашег живота, да вредности Јеванђеља буду оквири у којима се крећемо, а да знамо поуздано, јер то ништа није ново: Ако су Мене гонили, и вас ће гонити. Ми треба у себи да обнављамо Христа. Треба ми Христом да се обнављамо и онда да будемо сведоци јеванђелских вредности. То је најбоља проповед. Дођи и види, каже Господ. Анђелски свет јесте покровитељ нас људи и свако, заиста, има свог анђела чувара. Када из дубине душе, искрено, у смирењу, изустимо једно Господе, помилуј, осећамо присуство анђела Божјег поред нас, осећамо присуство Божје у нама и око нас. Зато Христос Господ треба да буде темељ нашега живота. И онда, како каже данашњи одломак из Апостола, ћемо знати да нас је Господ у овај свет поставио мало мањима од анђелâ, а то значи са само мало мањом одговорношћу и да нам је дао да ми владамо делима Руку Његових. Рекао нам је Господ да онај који слуша нас, слуша Њега, а људи ће нас слушати онда када ми будемо слушали реч Божју. Ко није научио да слуша, ни њега нико слушати неће. Овде у манастиру се то зове послушање, а на послушање је позван сваки човек: да будемо послушни једни другима у љубави, у смирењу, служењу Христа ради, не из неког другог циља. Нека би нам Господ зато, браћо и сестре, дао смирења, љубави и молитве да на данашњи дан, када славимо свете архангеле, светог архангела Гаврила, имамо молитву анђелског света, покровитељство и покров њихов, али да се угледамо на њих како бисмо онда, у слави, љубави, радости, миру и хармонији служили Једноме у Тројици, Богу Оцу и Сину и Светоме Духу”, истакао је, поред осталог, Патријарх српски г. Порфирије у својој беседи. После заамвоне молитве освећени су славски дарови, а Светејши Патријарх српски Порфирије је честитао славу манастирском братству. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html

Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Анђеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64). О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведннково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Реч долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова. Извод из Речи на рођење Светог Јована Крститеља, Светог Јована Златоуста