Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свет'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је Бог створио, и целиу и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну Божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг – авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! А мене је отац Анфим учио да волим децу: он, драги и ћутљиви сапутник на путовањима нашим, куповао им је за испрошене грошеве медењаке и бомбоне и делио им: није могао проћи поред деце без душевног потреса – такав је човек. Пред неком мишљу станеш у недоумици, oсобито гледајући грех људски, и упиташ себе: ,,Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: ,,Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млађи брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените воема то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено. Пријатељи моји, молите и тражите од Бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неЋе му дати да се оствари, немојте говорити: ,,Моћан је грех, силна безбожнст, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.“ Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако – чим себе искрено учиниш одговорним за све и сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почеће роптати на Бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, у то ћеш се и сам уверити, јер тада ћеш све правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корени наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто философи говоре да се суштина ствари не може схватити на Земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Из романа Фјодора Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicar.com/2022/01/08/покорити-свет-савладавањем-себе-и-сми/
  2. Модерна времена донела су, логично, и модеран начин живота. И док су неки аспекти тог модерног живота права благодат, други су изазов и врло често прикривени непријатељ. Одлично је што постоје машине да уместо нас оперу веш и судове. Сјајно је што имамо телефоне, па можемо да се чујемо са онима које волимо а нису нам близу. Одлично је и што постоји интернет, па нам је свака информација на дохват руке. Али, као и још неке благодати, тако и интернет уме да буде добар слуга, али зао господар. Нема никакве сумње да су паметни телефони узрок неколико врста проблема, а понајвише забрињава проблем зависности који погађа и одрасле и децу. И то све више. Нарушено ментално здравље, запостављени односи међу партнерима и застоји у развоју код деце морали би да упале црвени аларм и натерају нас да обратимо пажњу уместо што затварамо очи. А опет, поред свега набројаног (а сложићете се да звучи застрашујуће) постоји једна тема о којој се ретко расправља. Једна последица појаве интернета и друштвених мрежа која ће, у будућности, показати последице каквим се не надамо. Та последица могла би да се назове “расејано родитељство”. Дошли смо до јединствене тачке у историји, када мајке ефективно проводе с децом много више времена него икад раније у историји, како кажу истраживања. Некада давно, мајке су устајале врло рано а у кревет одлазиле касно како би успеле да заврше све обавезе око куће и породице. Времена за децу није било. Да се разумемо, нема га ни сад много, али захваљујући управо напретку технологије, многе ствари данас обављамо брже и једноставније, па нам остаје мало времена које можемо да посветимо деци. Али, квалитет тог времена врло је упитан. Ми смо са својом децом више него што су то биле маме шездесетих година прошлог века, али смо, ипак емоционално мање укључени. И ово није никакав текст осуде. Али већина људи заиста не разуме колико дигитални уређаји штете могу нанети међусобном односу. Све што виде је да сви око њих у рукама држе телефоне па их то наводи да помисле “па добро, да је то нешто тако страшно, већ би свет био у проблему или би телефоне забранили”. Али, није све тако једноставно. Ствар је у томе што је вашој деци која се развијају и уче потребна ваша пуна, неподељена пажња. Потребно им је да у тренутку будете стопостотно присутни. Ако потрче к вама са жељом да вам се пожале, испричају нешто или да их утешите, а ви то све радите скоро и не скидајући поглед с телефона, онда ви нисте ту. Нисте присутни. Према истраживању спроведеном у Мичигену, овакав облик “расејаног родитељства” има озбиљан утицај на друштвени и емоционални развој детета. Један од разлога за то је што нас деца гледају у очи тражећи контакт. И у тим моментима они уче о социјалној интеракцији. Ако је поглед родитеља прикован за телефон, онда дете не може ништа добро да научи. Осим тога, друга студија Бостонског Медицинског центра показала је да су родитељи врло често љути и изнервирани кад их дете прекине док гледају у телефон, па онда често и реагују бурно и грубо на дечје понашање. Па чак и ако све ове доказе ставите по страни и у помоћ призовете само здрав разум, он ће вам сигурно рећи: ако су вам очи приковане за смартфон, уместо према детету које вам се обраћа, зар не шаљете тиме детету јасну поруку шта вам је важније? Телефон неће побећи. Али је крајње време да почнемо да га користимо паметније и одговорније. Не морате бити посвећени детету 24 часа дневно, али се побрините за то да, док се с њима играте, разговарате или им читате причу за лаку ноћ, да ваша пажња не лута према том уређају који шаље нотификације и покушава да вам скрене пажњу са најважније ствари на свету – тренутака са вашим дететом који неће трајати вечно. https://zelenaucionica.com/tuzni-svet-rasejanog-roditeljstva-21-veka/?script=cir
  3. На празник Силаска Духа Светог на апостоле - Педесетницу, у недељу 12. јуна 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије светом архијерејском Литургијом и храму посвећеном посвећеном овом празнику у Земуну, а који прославља 180 година свога постојања. Патријарху Порфирију саслуживао је Митрополит Струмички г. Наум и протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, игуман Фотије манастир Успење Пресвете Богородице Берово, протојереј Раде Јовић, јереји Анђелко Додер , Борис Савић, Петар Бакајлић и Александар Танасковић, протођакони Драган Радић, Радомир Веућинић, ђакони Иван Милорадовић и Томислав Крчмар. У продужетку свете Литургије патријарх Порфирије предводио је троктатну литију око храма, те благословио жито и пререзао колач које је принела овогодишња кума славе госпођа Милојка Вицо - Јовановић, са супругом Александром и синовима Стефаном и Југовићем. Након свете Литургије, у препуној Цркви верног народа, служена је вечерња служба са призивом Светог Духа којој је присустовао и заменик доректора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Марком Николићем. У наставку прославе великог јубилеја приређена је и трпеза љубави и том приликом је патријарх Порфирије, на предлог старешине храма протонамесника Луке Верића, за исказану велику љубав према Цркви доделио патријарашке грамате и захвалнице: *** Поводом обележавања великог јубилеја 180 година постојања храма Свете Тројце у Земуну (1842-2022.) управа храма и свештено братство организовали су прославу под називом “Духовски дани у Горњој Вароши”. Уочи славе храма, у петак 10 јуна 2022. године, приређена је Свечана академија коју је поздравним словом отворио протонамесник Лука Верић, старешина храма, а потом су предавање на тему „Храм Свете Тројице кроз време – некад и сад“ одржали ђакон Иван Милорадовић, вероучитељ Лука Воларевић и хоровођа др Наташа Марјановић. Након предавања наступио је музичко-фолклорни састав "Фенечки Бисери”. У суботу, на задушнице, 11. јуна, служена је света Литургија и у наставку парастос. Након празничног Вечерњег богослужења јереј др Александар Ђаковац одржао је предавање на тему „Тајна Бога: Како верујемо у Једног Бога који је Света Тројица?”. У оквиру прославе јубилеја одржана је и смотра хорова земунских цркава: Богородичине, Николајевске и Светотројичине Цркве. Како су организатори најавили прослава великог јубилеја биће настављена и на Духовски понедељак, 13. јула, Јутарњем богослужењем које почиње у 8,15 часова, а у наставку ће уследити света Литургија у 9 часова. Након Вечерњег богослужења, које ће почети у 17 часова, наступиће ансамбл народних игара и песама „Таурунум“ из Земуна, под вођством уметничког руководиоца ансамбла Звонка Хорвата, који ће извести игре из околине Београда и игре из Шумадије. У 17 часова и 45 минута о животу и делу проте Радослава Грујића говориће др Владислав Пузовић. Потом ће опет наступити „Таурунум“ са играма из Неготина и игре из Косовског Поморавља. У Духовски уторак, 14. јуна, у 8,15 биће служено Јутарње богослужење, а света Литургија од 9 часова. Планирано је да буде у 17 часова и 30 минута отварена изложба слика Милице Ајдуковић ,,Кћери лозе Немањића”, која ће трајати до 19. јуна. Извор: Радио Слово љубве
  4. Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. Лимасолски митрополит Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html
  5. Без Бога се свака добра намера претвара у зло. Из Јеванђеља познајемо Спаситељеве речи: «...без мене не можете чинити ништа» (Јован 15:5). Пре свега, то значи да су без Бога сви наши подухвати осуђени на неуспех, без обзира на то, колико су мотиви добри. Али у тим речима постоји још једна нијанса — сви подухвати који се раде без Бога постају безбожни — у најдословнијем смислу. Са свим последицама и проблемима који су уследили. Сетимо се само светске историје и догађаја последњих година и размислимо о томе. Све дивне идеје филозофа Просветитељства XVIII века о «слободи, једнакости и братству» завршиле су се у крвавој Француској револуцији. Као и идеје филозофа XIX века, завршене још крвавијом револуцијом и најбруталнијим тоталитарним режимима. На исти начин, све тренутне идеје о једнакости раса и полова, толеранцији и осталим стварима прерастају у стварну борбу против слободе говора, у диктатуру мањина. Чак и такве наизглед невине идеје као што су брига за животну средину или заштита животиња одједном постају оруђе мизантропије, и то толико да плаше чак и неке од оних који су се и сами у једном тренутку активно борили за било чија права. Неверници тешко могу да схвате разлог таквог искривљења светлих идеја. Све то приписују људском фактору, покушавају да објасне са тачке гледишта економије, психологије, културе — било чега, али одговор није пронађен. Много нам је лакше да схватимо и разумемо разлоге пропасти свих добрих намера. Jер тамо где нема Бога, ту је и ђаво. Како се каже, «свето место никад није празно», ако нема светости, његово место ће се одмах испунити злом. Ако свет одбаци Бога, тада све његове светле идеје одмах падају у моћ ђавола, без обзира да ли сви «светли идеолози» нашег доба верују у њега или не. Овде за нас нема ништа ново: «Знамо да смо од Бога и сав свет лежи у злу» (1. Јованова 5:19). А задатак хришћана није да покушају да створе «царство Божије на земљи». Једноставно је немогуће створити га. Наш задатак је да овај зли свет учинимо бар мало светлијим и љубазнијим, а то се може учинити само с Богом и у Богу. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-nash-zadatak-je-da-ovaj-zli-svet-uchinimo-bar-malo-svetlijim-i
  6. Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била. Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења. У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.
  7. ВУЛИН СА ЂОКОВИЋЕМ: Спорт доприноси афирмацији Србије Министар унутрашњих послова Александар Вулин састао се у четвртак са најбољим тенисером света Новаком Ђоковићем и том приликом су констатовали да је спорт област у коју треба непрестано улагати, јер првенствено доприноси правилном васпитању и развоју деце и омладине, али и афирмацији Србије. Министар Вулин је најбољем тенисеру света честитао на свим досадашњим постигнутим успесима и резултатима и захвалио се српском шампиону на свему добром и значајном што је учинио и што и даље чини за Србију. Истакао је и да је бављење спортом изузетно значајно, пре свега за младе и да сваки спорт доприноси и томе да деца и омладина “не буду на улици”, већ да развијају и усвајају праве вредности и правилне облике васпитања и понашања. Вулин је подвукао да деца и омладина кроз бављење спортом развијају осећај заједништва, пријатељства и да такође не треба занемарити и правилан физички развој који бављење спортом обезбеђује. Ђоковић је са друге стране захвалио министру Вулину на свему што Министарство унутрашњих послова чини на пољу афирмације спорта у Србији, посебно кроз успехе које припадници полиције постижу на међународним такмичењима, али и на свесрдној подршци приликом организовања тениских турнира у Београду на којима пружа апсолутну безбедност како учесницима тих турнира, тако гледаоцима и свима онима који у њиховој организацији учествују. Вулин је Ђоковићу пожелео нове успехе и нове медаље и да још дуго својим маестралним мечевима и игром весели и усрећује све грађане Србије. https://www.novosti.rs/c/sport/tenis/998873/vulin-djokovicem-sport-doprinosi-afirmaciji-srbije
  8. У уторак, 4. јануара 2022. године засијала је дечија радост у храму Светог Саве на Врачару. У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, на свечаној Божићној академији анђелским гласовима појао је дечији хор ,,Славујчићи“ под руководством сестара Марије и Марине Гобовић. Поред многобројног народа свечаној академији присуствовао је Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, Преосвећена господа викарни Епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Зоран Милачић и добротворка Кети Фенслоу, председница организације „Наши Срби“ из Чикага, која је са својом организацијом обезбедила пакетиће. Овом приликом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије благословио је дечицу и речима љубави поздравио присутне. Након академије, Патријарх Порфирије је са викарним епископима поделио преко 1000 божићних пакетића деци, међу којима су и деца без родитељског старања и малишани из вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Храмом Светог Саве и Одбором за Верску наставу већ пету годину за редом организује Божићно даривање малишанима. Као председник Верског добротворног старатељства Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин обратио се речима благодарности. Извор: Телевизија Храм
  9. Телевизија Храм Архиепископије београдско-карловачке молитвено је прославила 4. децембра 2021. године своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Тим поводом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Патријарху су саслуживали протојереј проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон др Драган Радић, у молитвеном приусуству преосвећене господе епископа источноамеричког Иринеја, ремезијанског Стефана и хвостанског Јустина; директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила; јеромонаха студеничког Виталија; ђакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве у Београду; братства Светосавског храма; в.д. главног и одговорног уредника Мире Лолић Мочевић и радника ТВ Храм. Патријарх Порфирије се овим поводом обратио свим присутним и између осталог рекао: -Телевизија, као и радио и књига нису ништа друго него одсјај, рефлексија Књиге над Књигама, а то је Свето Писмо, Јеванђеље, Реч Божја. Сам наслов Телевизије у којој радимо, назив Храм, повезује шта је мотив и циљ, шта је почетак, а шта крај онога чиме се бави Телевизија Храм. Читав свет је позван да буде храм и сваки човек је храм Духа Светога. Слика и реч Телевизије Храм увек ће бити молитва за читав свет". Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. -Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим. Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе. Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин. Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм
  13. „Свака Помесна Православна Црква може да се суочи са црквеним расколом који се догодио у Украјини, али ако се ситуација правилно реши, осталима ће убудуће бити лакше“, каже владика Стефан, јерарх Српске Православне Цркве. У интервјуу за украјинску телевизију Перший козацький, владика Стефан је истакао да ситуација у којој се налази Украјинска Православна Црква утиче на читав православни свет. „Раскол је најгора ствар која се може догодити у Цркви (...) Ако се ситуација овде, у Кијеву, реши исправно, на добар начин (а како то остварити сада не знамо, али се надамо да ће Сам Господ помоћи), онда ће и осталим Помесним Црквама бити лакше. Ако се то не догоди, биће велики проблем у православном свету, који није постојао 20 векова“, нагласио је српски јерарх. „Мислим да је Господ удостојио украјински православни свет тога да сада баш он мора да одговори како треба сачувати Православни свет“, рекао је епископ ремезијански Стефан. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
  14. Патријарх Порфирије: Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Ми треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 26. јула 2021. године на светој архијерејској Литургији у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом славе те свете обитељи – Сабора Светог архистратига Гаврила. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи ваљевски г. Исихије и топлички г. Јеротеј, изабрани Епископи хвостански г. Јустин и марчански г. Сава, монаштво, свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Патријарх српски је у својој беседи нагласио значај угледања на анђелске силе у свакодневном хришћанском животу: „Данас је Сабор Светог архангела Гаврила. То је слава ове свете ковиљске обитељи, као и слава многих манастира широм православне васељене, али и многих храмова. Ми хришћани знамо да је Бог створио свет, да је створио све и да је створио, поред онога што ми видимо, и много тога што не видимо. Тако је створио и анђелски свет да служи вољи Божјој и да служи људима на путу спасења. Наравно, већ у анђелском свету показало се да је Бог Љубав, зато што је свим словесним бићима дао слободу, иако нас је све створио за Царство Своје, за пуноћу и лепоту живота како у историји, тако, још већма, у пуноћи, у Царству Своме. Иако је то све учинио, дао је слободу нама словесним бићима, а ту су анђели, анђелски свет и човек, који је створен по слици и прилици Божјој. Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Предање Цркве каже да сваки човек има свога анђела чувара. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у том свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Међутим, и тамо, у анђелском свету, било је оних који су се одлучили да иду својим путем, који су помислили да без Бога могу бити нешто или, једном речју, да без Бога могу бити бог. Нажалост, то што се дешава и што се десило у анђелском свету, дешава се непрестано и у нама и око нас. И ми често мислимо да можемо сами својом вештином, својим знањем, својим способностима, својом упорношћу да преваримо Бога, варајући, заправо, претходно себе, мислећи да без Бога можемо постићи било шта. Ми, дакле, треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју. То јесу, браћо и сестре, манастири, по својој природи и по своме опредељењу. Зато светитељи Божји, међу њима и свети Ава Јустин, а и неки други умни људи су рекли да је духовно здравље једнога народа видљиво по броју манастира, по броју монахâ у том народу; да се молимо да будемо бољи и да то, када будемо бољи, видимо у броју, али и у квалитету монахâ и монаштва у нашем народу. Монаштво је најбоље што смо могли да изнедримо. Ако ту имамо посртања, ако ту имамо падова, ако ту имамо тог искушења да без Бога можемо учинити нешто, шта онда рећи за нас људе који живимо у свету? Али то је оно што смо, као народ, у овом тренутку могли да изнедримо. Зато, браћо и сестре, треба да будемо бољи, тојест треба да се трудимо да Христос буде у центру нашег живота, да вредности Јеванђеља буду оквири у којима се крећемо, а да знамо поуздано, јер то ништа није ново: Ако су Мене гонили, и вас ће гонити. Ми треба у себи да обнављамо Христа. Треба ми Христом да се обнављамо и онда да будемо сведоци јеванђелских вредности. То је најбоља проповед. Дођи и види, каже Господ. Анђелски свет јесте покровитељ нас људи и свако, заиста, има свог анђела чувара. Када из дубине душе, искрено, у смирењу, изустимо једно Господе, помилуј, осећамо присуство анђела Божјег поред нас, осећамо присуство Божје у нама и око нас. Зато Христос Господ треба да буде темељ нашега живота. И онда, како каже данашњи одломак из Апостола, ћемо знати да нас је Господ у овај свет поставио мало мањима од анђелâ, а то значи са само мало мањом одговорношћу и да нам је дао да ми владамо делима Руку Његових. Рекао нам је Господ да онај који слуша нас, слуша Њега, а људи ће нас слушати онда када ми будемо слушали реч Божју. Ко није научио да слуша, ни њега нико слушати неће. Овде у манастиру се то зове послушање, а на послушање је позван сваки човек: да будемо послушни једни другима у љубави, у смирењу, служењу Христа ради, не из неког другог циља. Нека би нам Господ зато, браћо и сестре, дао смирења, љубави и молитве да на данашњи дан, када славимо свете архангеле, светог архангела Гаврила, имамо молитву анђелског света, покровитељство и покров њихов, али да се угледамо на њих како бисмо онда, у слави, љубави, радости, миру и хармонији служили Једноме у Тројици, Богу Оцу и Сину и Светоме Духу”, истакао је, поред осталог, Патријарх српски г. Порфирије у својој беседи. После заамвоне молитве освећени су славски дарови, а Светејши Патријарх српски Порфирије је честитао славу манастирском братству. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html
  16. Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html View full Странице
  17. Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Анђеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64). О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведннково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Реч долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова. Извод из Речи на рођење Светог Јована Крститеља, Светог Јована Златоуста
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, на Духовски понедељак, Свету архијерејску Литургију у Подворју Руске Православне Цркве у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, а по традицији својих претходника на трону Светога Саве да богослужи у овој светињи поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Током Свете Литургије Патријарх је најпре чином протосинђела, а затим чином архимандрита одликовао сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу јеромонаха Јеротеја (Петровића), иначе изабраног викарног Епископа топличког. Протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се у име целе пуноће Руске Православне Цркве Патријарху Порфирију што је по угледу на наше претходне Патријархе служио Свету Литургију за Храмовну славу: „и том приликом принели бескрвну жртву за здравље и спасење Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, за све нас овде присутне под вашим светим омофором и такође за наш многострадали народ на Косову и Метохији и у свим Српским Светосавским историјским земљама. Такође смо се помолили да Господ Бог подари свој мир земљи Украјинској на којој су нажалост сада братоубилачке међусобице и зато је потребно увек да се молимо једни за друге, јер само на тај начин можемо призвати Господа да буде са нама. И онда када је Он са нама онда заиста све оно што нам се чини немогуће постаје могуће и остварују се“. На крају, прота Виталиј је, испред Руске Православне Цркве, поклонио панагију (епископски медаљон) са ликом Свете Тројце. У својој беседи о догађају Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Апостоле Патријарх Порфирије је између осталог рекао, да су некада људи хтели да досегну до неба зидајући Вавилонску кулу, али та мисао, сама по себи није промашај, ако се „досеже до неба да би сусрели Бога, то је благословено и за то смо творени“. Али доћи до места где Он обитава није могуће доћи без Његове љубави и Његове благодати. Да људи не би реализовали своје тежње у мисли да могу бити равни Богу и да не би реализовали крајње зло као последицу гордости Бог је пумутио људима језике да се не разумеју, рекао је између осталог Патријарх Порфирије напомињући да: „ О неразумевању, о употреби језика који нас дели, о употреби језика који рањава другога и ми имамо своје искуство. Али на Духове Господ је показао којим језиком треба да говоримо да бисмо били близу другима“. „Апостоли су били испуњени Духом Светим, али нису хтели да ту благодат чувају за себе. Него су и сами благодаћу Божијом постали извор благодати. И отуда, коју год да су реч рекли, јер је то била реч благодаћу Божијом испуњена, покренута и испуњена љубављу, а онда самим тим блиска сваком људском створењу“ рекао је Патријарх Порфирије додајући да су отуда сви разумели апостоле шта су говорили. „Жалимо се ми понекад да гоне Цркву. Жалимо се ми понекад да нас не разумеју. Па како ће нас разумети, на данашњи дан ми то треба да разумемо. Ако ми оно што нам је Бог дао не делимо међусобно. Ако ми између себе спречавамо једини друге да будемо браћа, ако ми између себе искључујемо једни друге из својих живота. Ако ми, једном речју, заједно нисмо Црква. А Црква је заједница људи међусобно и заједница са Богом. Али конституисана, покренута и реализована Духом Светим, истакао је, између осталог, Патријарх Порфирије у својој беседи. Извор: Радио Слово љубве
  19. Епископ бачки др Иринеј: „Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење.” У Крстопоклону недељу, 22. марта / 4. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је указао на значај Крстопоклоне недеље и Часнога Крста Господњег: „Ова недеља носи назив Крстопоклона недеља, јер се у њој клањамо Крсту Господњем са посебном ревношћу и радошћу, а за то, поред обичних и саморазумљивих разлога, постоји и један пастирски и духовни, који води рачуна о нашим слабостима, а у исто време даје нам снаге, надахнућа и благодати Божје да бисмо могли изнети до краја подвиг Часног и Великог поста. Због свега тога, да бисмо имали снаге, и телесне и духовне, да би пост телесни могао бити подношљивији и радоснији, а да би пост духовни, тојест борба против греха и борба за свако божанско добро у нама и око нас били плодотворнији, Црква нас подсећа на Часни Крст Господњи. Црква нас подсећа на то да је, уствари, подвиг поста не нека самовоља неких давних Отаца Цркве или ауторитетâ из старине и није намењен томе да нама отежава живот, него је он наш скромни и смерни начин да учествујемо у подвигу спасења света и човека. Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека, а и ми људи, ако са Њим заједно страдамо, ми тиме носимо Крст Његов и следујемо вољи Његовој светој и човекољубивој. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, аутоматски учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење. Зато на данашњи дан и појемо, заједно са богонадахнутим црквеним песником, да се ми данас клањамо истовремено и Распећу Његовом и Васкрсењу Његовом, које је наше такође. Крст Господњи, како у духу народне песме пева свети Владика Николај, јесте знамење – знамење наше вере, наше наде, наше љубави, наше жртве. Али је Крст не само знамење, него и спасење – у њему налазимо спасење и заиста је то знак Живота и Победе. Зато и ми, током ове недеље, посебно се клањамо Часном Крсту, полажемо своју наду на благодатну силу која из њега зрачи и прихватамо крст свој и идемо за Господом својим да бисмо и ми били учесници у Васкрсењу Његовом. Нека нас Часни и Животворни Крст Господњи надахњује, прати и спасава у све дане живота нашега.” Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Ђорђа Цвијановића из Ђурђева. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. У Патријаршијски двор у Београду претходних пар дана стигле су стотине и стотине честитки упућених Српској Патријаршији, Светом Сабору и Синоду, васцелом српском православном раду, а наравно највише новоизабраном првојерарху најсветије Српске Православне Цркве, Архиепископу пећком Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Г. Порфирију. Долгоденствије на престолу Светога Саве предстојатељу Српске Патријаршије пожелели су поглавари и великодостојници Православних Цркава, највиши представници Римокатоличке Цркве, Исламске верске заједнице и Јеврејске верске заједнице, појединих протестантских Цркава и деноминација, највиши представници власти Републике Србије, државници и значајне политичке личности из Европе и света. Светејши г. Порфирије је са највећом љубављу и пажњом прочитао честитке нашег православног народа из Србије, Српске, Црне Горе, Хрватске, Северне Македоније, али и из Европе, Северне и Јужне Америке и Аустралије. Овом приликом навешћемо само најзначајније поглаваре Православних аутокефалних и аутономних Цркава, верске високодостојнике и представнике држава и значајних институција. Честитке су упутили патријарси: цариградски г. Вартоломеј, александријски и све Африке г. Теодор, антиохијски и свег Истока г. Јован, московски и све Русије г. Кирил, бугарски г. Неофит, румунски г. Данило; затим архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински и све Јеладе г. Јероним, тирански и све Албаније г. Анастасије; митрополити: варшавски и све Пољске г. Сава и Чешких земаља и Словачке г. Растислав, кијевски и све Украјине г. Онуфрије, амерички и канадски г. Тихон, амерички и њујоршки г. Иларион, предстојатељ Руске Православне Заграничне Цркве, Архиепископ хелсиншки и све Финске Лео. Поред наведених поглавара Православних Цркава Патријарху Порфирију избор и устоличење су честитали Митрополит волоколамски и председник Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије Иларион, Архиепископ канадски г. Сотирије, Архиепископ подољски и берлинско-немачки Московске Патријаршије Тихон, Митрополит камерунски Григорије, Митрополит неапољски Порфирије, представник Православне Цркве Кипра у европским институцијама, Митрополит лариски и тирнавоски Јероним, Митрополит крфски Нектарије, Митрополит аустријски Арсеније, Митрополит буеносајрески и јужноамерички Јосиф, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, Митрополит хантимантијски и сургитски Павле. Пристигле су и честитке игумана и настојатеља православних манастира са Свете Горе Атонске и васцелог православља; декана и ректора српских православних просветних завода, али и православних факултета и семинарија широм православне васељене; председника и часника српских црквених и црквено-школских општина из Отаџбине и расејања. Срдачне честитке Светејшем г.г. Порфирију су упутили Папа римски Фрања и други најзначајнији високодостојници Римокатоличке Цркве, међу њима Кардинал Курт Кох, председник Папског савета за унапређење јединства хришћана, Надбискуп Вићенцо Паља, председник Заједнице „Свети Еђидио“, надбискупи: загребачки кардинал Јосип Бозанић, врхбосански кардинал Винко Пуљић, београдски Станислав Хочевар, сплитско-макарски Марин Баришић, задарски Желимир Пуљић, коадјутор ријечки Мате Узинић, затим бискупи: пожешки Антун Шкворчевић, љубљански Станислав Зоре, Председник Словеначке бискупске конференције и многи протестантски бискупи и истакнуте вође хришћанског света у Европи и свету. Новоустоличеном предстојатељу Српске Патријаршије срдачне честитке су упутили и председница Републике Грчке Катерина Сакеларопулу, највиши представници власти Републике Србије, Републике Српске, чланови влада и народних скупштина: председник Републике Србије Александар Вучић, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председница Републике Српске Жељка Цвијановић, председник Владе Црне Горе др Здравко Кривокапић, председник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић, председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, председавајући Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине др Никола Шпирић, председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, командант Гарде Војске Србије генерал-мајор Миломир Тодоровић, престолонаследник Александар Карађорђевић. Из влада Републике Србије и Репубике Српске честитке су упутили: потпредседница и министар рударства и енергетике проф. др Зорана Михајловић; потпредседница и министар културе и информисања Маја Гојковић, потпредседник и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Бранислав Недимовић, министар спољних послова Никола Селаковић, министар унутрашњих послова Александар Вулин, министар правде Маја Поповић, министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, министар за бригу о селу Милан Кркобабић, министар унутрашњих послова Републике Српске мр Драган Лукач, као и директор Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије Петар Петковић и др Владимир Рогановић, в.д. директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, директор Републичког секретаријата за вере Републике Српске Драган Давидовић. Поред осталих честитке су упутили бројни народни посланици из Србије, Српске и Црне Горе, градоначелници Београда, Загреба, Новог Сада, Ниша и званичници других градова у Републици Србији и Српској Републици, председник Српског народног већа у Хрватској др Милорад Пуповац, као и предводници српског народа у Црној Гори: председник Нове српске демократије Андрија Мандић и председник Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић. Од чланова дипломатског кора новоизабраном Патријарху српском су честитали: Апостолски нунциј Лучиано Суриани; амбасадори: Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Савезне Републике Немачке Томас Шиб, Демократске Народне Републике Алжира Абделхамид Чебчуб, Исламске Републике Иран Рашид Хасанпур, Републике Грчке Георгиос Дијакофотакис, Палестине Мохамед Набхан, Мјанмара Турен Тант Зин, Републике Кипра Димитриос Теофилакту, Израела Илан Мор; као и Представник UNICEF-а у Републици Србији Дејана Костадинова, Шеф делегације Европске Уније у Републици Србији Сем Фабрици, амбасадор Републике Србије у Републици Црној Гори др Владимир Божовић и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Мирослав Лазански. Стотине честитки свом патријарху и оцу, Његовој Светости г. Профирију, пристигле су од благочестивог српског народа са свих страна земаљског шара. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманија а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протопрезвитер-ставрофор Радован Биговић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби! (тропар Богојављења) Богојављење Господа нашег Исуса Христа Емисија о богослужбеним особеностима празника Богојављења (Радио Беседа) Навечерје Богојављења - Крстовдан Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): У навечерје Богојављења Свети Јован Златоуст: Беседа на Богојављење Реч на Богојављење Господње Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на Богојављење Синаксар на Крштење Господње Свети Јован Шангајски: Беседа на Богојављење Митрополит црногорско-приморски Амфилохије на Богојављење: Најсветија тајна из које се изњедрила сва Божанска творевина! Епископ новосадски и бачки господин Иринеј: Беседа на Богојављење, 19. (6.) јануара 2015. године Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на Богојављење Господње Епископ зворничко-тузлански Фотије на Богојављење: Христова мисија почиње управо Светим крштењем! Викарни Епископ мохачки Исихије на Богојављење: Као и сви други догађаји у животу Спаситеља света, и овај је прожет Његовим огромним смирењем! Катихета Бранислав Илић: Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби! Стихире Богојављења, поју монаси манастира Ватопед Светогорски типик за Богојављење Протођакон Радомир Перчевић: Тропари на Великом водоосвећењу Верски календар: Богојављење Господње Тропар Богојављења (ТВ Храм) Кондак Богојављења (ТВ Храм) Величаније Богојављења (ТВ Храм) Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога Кога си проповедао. Зато, пострдавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу Који се јавио у телу и узео грех света и Који нам дарује велику милост. (тропар светом Јовану) Сабор светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег Емисија о богослужбеним особеностима празника Сабора светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег (Радио Беседа) Синаксар на Сабор Светог Јована Крститеља Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Сабор светог Јована Крститеља Верски календар: Сабор Светог Јована Крститеља Митрополит Амфилохије: Свети Јован - Глас вапијућег у пустињи Митрополит Амфилохије: О светом Јовану Крститељу Епископ крушевачки Давид: Беседа на Сабор Светог Јована Крститеља Епископ аустријско-швајцарски Андреј: Беседа на Сабор Светог Јована Крститеља Катихета Бранислав Илић: Свети Јован - Земаљски Ангел и небески човек Радио Светигора: Како је рука Светог Јована Крститеља доспјела у Цетињски Манастир Тајна празника: Сабор светог Јована Крститеља (ТВ Храм) Тропар Светом Јовану Крститељу (ТВ Храм) Величаније Светом Јовану Крститељу (ТВ Храм) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић. Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. “Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ. Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу. Извор: Епархија шумадијска
  24. Другог дана Божића, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна који на овај дан обележава и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић, протосинђел Симеон и архиђакон Илија. Звучни запис беседе У празничној беседи Преосвећени Епископ Иларион најпре је говорио о животу Светог Никодима за ког се зна да је подигао манастире Вратна и Манастирница а претпоставља се да је ктитор и манастира Буково. Потом је говорио о Пресветој Богородици, чија се чудотворна икона налази у манастиру Вратна, и нагласио да је Богомајка наша највећа заштитница пред Господом, те се управо због тога саборно прославља други дан по Божићу. Владика Иларион је даље беседио о другом доласку Христовом, када ће Богомладенац доћи у слави својој као судија и како смо том тренутку све ближи. Људи се питају где је Бог и шта је са обећањем Његовог доласка. Али, како каже Свети апостол, не касни Господ са обећањем свога доласка него нас дуго трпи и чека да се покајемо од нашег греха, маловерја, сумње, псовки, од хула које смо изрекли јавно, тајно или у свом уму, од наших прељубништава, криминала, богоодступништва и сваког греха знаног и незнаног људима, рекао је Епископ. Његово Преосвештенство истиче да је човек створен да слави Господа али да нажалост то не чини – Шта тражи у овом свету човек који не тражи Бога на првом месту? Тражи исто оно што је тражио и Адам наговорен од ђавола. Тражи да лако живи и да вечно ужива у свом уму, у свом самозадовољству и свом себичлуку. Владика инсистира на покајању као највећем доприносу који човек може да да ради спасења – Овај свет неће да спасу ни вакцине, ни добро устројство држава, ни демократија. Овај свет и добро у човеку могу да спасу молитве Пресвете Богородице и покајање нас људи. На то смо призвани. На крају, тимочки Епископ је пожелео свима да буду подстакнути на чињење дела достојна имена хришћанског. Извор: Епархија тимочка
  25. Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде. Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту. Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним? Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег. У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг? Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“. У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку? Непрестано враћање и осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова. Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење и разлог човечанства да се преиспитује? Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро! Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи? Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима. Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство? Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…). Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол – онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим! У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван! Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше… Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети лепо до краја живота. Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује… За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији. Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда. Драгана Клашња Извор: Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ ZIVERECI.COM
×
×
  • Креирај ново...