Претражи Живе Речи Утехе

Обично се људи по савет у вези с зависношћу детета, није важно којом тачно, обраћају прекасно – децом се треба бавити док су мала. Треба добро схватити да је за дете врло лако да доспе у зависност од било које страсти – још увек има слабо развијену вољу, нема животног искуства. Осим тога, деца су много спремнија на ризик од одраслих, имају веома лош инстинкт самозаштите и вишеструко мањи имунитет на слична искушења од одраслог. Осим тога, ако имамо у виду најраспрострањенију зависност – од игре, игра је посебно својствена дечјем узрасту, зато наша деца бивају масовно заражена управо овом врстом зависности. Нажалост, засад се зависност од игре званично не сматра болешћу, иако лекари и стручњаци у целом свету звоне на узбуну. На пример, истраживања водећег британског универзитета Trent University су показала да 12% контролне групе од 7.000 људи има симптоме зависности од онлајн компјутерских игара. Стручњаци сматрају да зависност од игара настаје управо због онлајн-игара, дакле, представља један од облика зависности од интернета. Играма које изазивају најјачу зависност најчешће се сматрају игре у мрежи, посебно MMORPG. Познати су случајеви кад је предуга игра доводила до фаталних последица. У неким земљама, на пример, Кини, Северној и Јужној Кореји, већ се на државном нивоу баве овим проблемом. Тамо се отварају медицинске установе и праве програми за лечење и превенцију зависности од игре. У Енглеској је на бази рехабилитационог центра Broadway Lodge отворено одељење, специјализовно за рад с игроманима. Министарство културе и спорта Јужне Кореје је направило специјални програм намењен борби против зависности од игре, од које пати преко два милиона корисника у земљи. У Кини, где је по аналитичким подацима око 13% корисника мреже зависно од онлајн игара или интернета, још од 2007. године ради летњи рехабилитациони камп. Министарство за информисање и везе у Вијетнаму планира да уведе строга ограничења – провајдери и власници кафића у којима постоји могућност играња мораће да блокирају могућност играња онлајн-игара од 10 увече до 8 ујутру. А у нашем друштву је засад, нажалост, однос према овоме изузетно лакомислен. Родитељи обично звоне на узбуну ако на пример, адолесцент почиње да пије и да пуши траву, али обично не виде ништа лоше у томе што дане проводи испред компјутера: кажу, кад порасте научиће и постаће потпуно нормалан човек. Због тога пажњу на проблем обраћају тек онда кад дете постане већ сасвим неурачунљиво. По правилу, то се дешава у пубертету кад је с њим најтеже комуницирати – то су године протеста и самодоказивања. Ако се од малог детета може сакрити кабел од компјутера и све држати под контролом, код пубертетлије то обично не пролази: он лако може да потре све родитељске забране. Данас живимо у тржишном друштву које се не брине апсолутно ни за шта друго осим за остваривање профита. Компјутерске игре које се производе раде управо на принципу «пецања» на зависност: на пример, везане су за неку модерну фантазију, претпостављају мноштво нивоа како би се човек бесконачно играо добијајући стално нове и нове осећаје од игре, мењајући услове и повезујући себе с јунацима дате игре. Произвођачи у комплету с игром нуде пакет програма сопствених сценарија за различите нивое игре, прављење сопствених ликова итд. Једном речју, проблем је веома велик и треба бити свестан колико је озбиљан. Буквално данас сам питао познаника – свештеника који је раније имао лекарску праксу: „Шта на ову тему кажу лекари и званична медицина?“ Одговорио ми је да у борби против алкохолне и наркотичке зависности медицина у најбољем случају омогућава да се постигне само стабилна ремисија: лекари помажу човеку да поправи телесну страну чистећи његов организам од присуства психотропних препарата, али саму болест не могу да излече. Зашто? Зато што се заправо ради о духовној болести и ако се човек не бори против ове страсти, ако не лечи своју душу духовним средствима, ова страст га врло брзо напада новим снагама. Тако стоје ствари и са сваком другом страшћу. Само што у случају алкохолизма и наркоманије постоји психофизичка зависност хемијске природе кад се човек без одређених препарата лоше осећа, не само душевно, већ и физички, а нови облици зависности су чисто психолошки – човек зависи од нових осећаја и емоција. Зависност коју разматрамо има више духовну, него физичку природу и у томе се састоји главна опасност од ње! Овде човек нема, као што је на пример, случај с алкохолом и дрогом, непријатне физичке осећаје који могу да га приморају да се бори против болести. Јер, у случају који разматрамо осим кратковидости и бесаних ноћи, све је у принципу пријатно. Ако се дете «упецало» на игру или на интернет, нарочито у пубертету, биће веома тешко да се оно извуче. Познат је случај кад је 2005. године кинеска девојчица због вишедневне непрекидне игре једноставно умрла од исцрпљености и дехидрираности. И у Русији је млади пар који је више сати играо компјутерске игрице затекао мртво своје смрзнуто мало дете које су оставили на балкону. Видите до које мере човек заборавља на своју одговорност! Дрога каква компјутер може да постане, лишава човека разума, одговорности и осећања дужности. За многу децу је улазак у интернет један од начина прилагођавања овом окрутном свету, а често и бекство, одлазак од реалности, кад у стварном животу не успевају да се прилагоде, кад имају слабу комуникацију, и кад се уопште лоше осећају у души. Ако се говори уопштено, свака зависност за човека представља бекство у непостојећи свет где му је удобно и где нема проблема. Деца која пате од компјутерске зависности вероватно се осећају усамљеном, пате од недостатка пажње и разумевања од стране блиских људи, пре свега родитеља. А често родитељи сами посаде малишана за компјутер још од предшколског узраста – тако надокнађују недостатак општења са својим дететом: да им дете не би сметало, да им не би досађивало питањима, много га је лакше посадити за компјутер или телевизор, укључити неку занимљиву игру. Многи чак ни не осећају ризик којем подвргавају своје чедо. Стручњаци упозоравају на то да се компјутерска зависност ствара много брже од сваке труге традиционалне зависности: у просеку потребно је највише пола године до годину дана за појаву компјутерске зависности. Један парохијанин ми се жалио да његов син не жели ништа осим компјутера. У разговору се испоставило да ни он не може да живи без компјутера. Врло је важно да човек сам не упадне у ово! Деца се углавном у свему угледају на нас. Први и главни узрок дечјих облика зависности јесу проблеми у комуникацији с родитељима. Увек им саветујем: „Не треба на томе штедети време, треба комуницирати с дететом, ниједан компјутер не може вас да замени. Изађите с њим напоље, идите негде на викенд, будите заједно, играјте фудбал, прочитајте занимљиву књигу, погледајте филм, причајте о свему томе – једном речју, будите свом детету старији друг!“ Да дете не би постало зависно ово питање треба поставити док је дете мало. На пример, моја деца уопште не играју никакве игре, чак ни на телефону. Трудимо се да купујемо телефоне на којима уопште нема игара или где су врло примитивне, иако су с компјутером ипак упознати пошто у школи имају часове информатике. Убеђен сам да што се касније човек упозна с телевизором и компјутером, тим јачи ће бити његов имунитет на све врсте зависности. Врло исправно поступају управе неких школа и гимназија, а знам да има таквих, где се на улазу од ђака узимају телефони – то се ради да се не би играли на часовима. Осим тога, сматрам да ако нема могућности да се дете у потпуности заштити од компјутера и компјутерских игара, треба га на време и на прави начин упознати с компјутером као с техничким инструментом. Треба од почетка код детета створити исправне приоритете у вези с овим питањем: човек може да научи да ради на компјутеру, може му се показати како је згодан, које занимљиве ствари се уз помоћ њега могу радити: пројектовати, цртати, сликати, штампати, редиговати, могу се користити специјални програми, на пример, фотошоп. Задатак родитеља је да не жале времена и снаге да све то крене нормалним током, тада ће игре бити мање опасне по дете. Пре свега, треба појачати молитву за дете, треба за њега молити тако као да пати од алкохолне или наркотичке зависности. Треба узети на себе одређено молитвено правило и читати га свакодневно. Врло је добро кад се моли неколико људи истовремено, може се заједно читати молитва по договору. Као друго, потребна је лекарска помоћ. Треба наћи доброг психолога, психотерапеута или чак психијатра. Родитељи треба да анализирају кад су изгубили контакт с дететом, зашто се удаљило од њих, зашто тражи подршку од виртуелних пријатеља, споља. И треба схватити и подржати дете – оно пре свега очекује подршку од нас, од родитеља, од људи који су му најближи! Треће што треба учинити јесте узети компјутер под строгу контролу. Док још имамо родитељску власт, а ова власт нам припада по праву, бар док наша деца не напуне 18 година, односно, док хранимо и облачимо дете, док плаћамо његово становање и школовање, треба да захтевамо да поштује правила која су прихваћена у нашој породици. И општење с компјутером (који су му такође купили родитељи) треба да има строге оквире. Односно, треба да одредимо у које време дете укључује компјутер, колико времена на њему проводи и шта с њим ради. Ако се дете разболело, без ограничења се не може, и овде су потребни родитељско стрпљење, љубав, захтевност, доследност и упорност у деловању. Само, ништа се не сме забрањивати, а да се заузврат ништа не нуди – то је закон сваког васпитања, иначе ће отуђеност само расти. Слободно време детета треба да буде испуњено разноразним корисним занимањима: музиком, цртањем, спортовима, секцијама и другим. Сад таквих могућности има напретек, између осталог, и за породице с малим примањима. У сваком крају грда постоје бесплатне државне студије, домови дечјег стваралаштва. Главно је да се дете изведе у реалан животни простор, у којем постоји општење с природом, с пријатељима. То може да се одвија, на пример, у походима или за време викенда које родитељи проводе с децом: без обзира да ли раде с њима на викендици или просто возе бицикл, пецају, купају се или иду у музеј, циркус или позориште. Тако родитељи постају, с једне стране ближи својој деци, а с друге – одвлаче их од погубне страсти. Дете треба да осећа родитељску бригу, љубав и жељу да му се помогне. Ако се ради о адолесценту с њим треба разговарати аргументовано, с поседовањем потребних инфорамција. Не може се једноставно рећи: «Знаш, то је лоше, то је грех, то су демонске ствари,» треба с њим разговарати као одрасли с одраслим, а не по пинципу: «Ја сам шеф – ти си будала, мораш да ме слушаш.» Деца обично слушају родитеља кад виде да је то човек који нешто зна, који их воли, од ауторитета, који може да образложи своје мишљење. И наравно, врло је важно да до детета допре да треба да живи по правилима која су прихваћена у породици, да се компјутер и телевизор користе само у одређено време и у одређеној количини. Што више говоримо о овом проблему постаје јасније да су дечје зависности пре проблем родитеља, а не саме деце. Зато што је задатак родитеља да прате духовно и физичко здравље деце. У ситуацији, на пример, кад мало дете испадне кроз прозор, суди се његовим родитељима. Наравно, тамо се узимају у обзир и немар до којег је дошло, и случајности, али ће свеједно доћи до суђења и родитељима неће бити лако. До пунолетства детета одговорност за њега сносе родитељи, чак и по одредбама Кривичног законика, а да не говоримо о духовној одговорности. Задатак и одговорност који леже на родитељима јесте да до одређеног узраста припреме дете за живот одраслог човека, да прате с ким се дружи, какве филмове гледа, какве књиге чита, да нешто забрањују. Јер, постоје неизбежне ствари које не треба драматизовати и ствари које су апсолутно недопустиве. Једном речју, треба створити нормалну животну средину за сина или кћерку. Треба рећи да се живот не уклапа у просте шеме и оквире, знамо да се дешавало да лошим путем крену деца чак и у породици светаца. Зашто? Зато што није само да родитељи утичу на дете, без обзира колико да су благочестиви и верујући, већ на њега често јако утиче околина – има ствари које не зависе од нас. Зато треба стално да се молимо за дете – код уцрквљеног детета које за шта је добро и шта је лоше, природно, биће много мање шансе да наиђу на овај проблем. Треба да учинимо све што од нас зависи, па нека буде – шта буде! Још један врло важан моменат – учите децу да раде. То је одличан начин да се дете упосли и врло добра припрема за живот, али то треба чинити тако да налази радост у раду, а не да га доживљава као неку робију. Знам примере кад су чак и врло имућни људи запошљавали децу-адолесценте да обављају једноставније послове како би могли сами да зараде за играчке и разоноду. Тако ће остати мање времена за компјутерске игре и дете почиње да цени ствари и зарађени новац. Жеље Све о чему смо говорили, наравно, функционише, само што је лако говорити, али није тако лако испунити. По речима Амвросија Оптинског: «Учити то је као кад се камење баца са звоника, а испуњавати је као кад се камење носи на звоник.» Природно, да би се све то учинило човек треба врло озбиљно да се потруди. Мислим да у овом труду родитељи ипак могу да пронађу за себе врло много тога важног и занимљивог и награда ће им бити леп контакт с децом и радост од дружења с њима. Кад човек разговара с дететом појављују се нове теме на које може да разговара, притом човек сам бива богатији: да би се детету нешто испричало треба наћи неке информације, јер понекад деца постављају врло озбиљна питања. Свим нашим родитељима желим да живе заједно с децом стварним, пуним и радосним животом у којем нема места за сурогате. свештеник Павле Гумеров https://mitropolija.com/2024/12/11/svestenik-pavle-gumerov-lecenje-od-preterane-razonode/

Адомнан Мек Нами примио је Свето крштење као православац у Ирском мору у октобру. У револуционарном развоју догађаја на радном месту у Северној Ирској,овај радник по уговору је успешно обавио преговоре о посебном времену за молитву са наменским простором на радном месту у државној служби, и тиме постигао први документовани договор те врсте у историји ове земље. Радник, Еунан (Адомнан) Мек Нами, поделио је причу са сајтом Православие.ру. Прича о његовом договору о молитви на радном месту догодила се неколико месеци раније, између фебруара и марта ове године. Мек Нами је био запослен у једној агенцији за запошљавање, где је по уговору радио за Одељење за рад и пензије Уједињеног Краљевства. Током три недеље обуке на радном месту, Мек Нами је разговарао и о свом уговору. Пристао је на низ услова, укључујући политику разноликости и инклузије, која укључује такође и одељак о вери који предвиђа коришћење наменских соба за „тиховање/више вере/добробит“. Затим је добио уговор да ради у сервисном центру у Дерију, Северна Ирска, под надлежношћу Одељења за заједнице Северне Ирске, које није имала такву одредбу о вери. „Међутим, пошто сам законски пристао на њихове услове током своје обуке, тврдио сам да треба и да могу да користим поменуте услове и за раднике и зато сам и пристао да радим“, објашњава Мек Нами. Разговарао је са руководством Лисахали сервисног центра и однео свој захтев свом надлежном да уреди документацију. „Резултат је био наменски простор, иако импровизован, и одређено време додељено за његову употребу. На крају, било му је дозвољено да има две паузе дневно као време за молитву. Ово је први пут да је то документовано у историји Северне Ирске“, рекао је Мек Нами и закључио: „Оно што сам урадио, учинио сам у име Христа и за Његову славу.“ https://mitropolija.com/2024/11/22/prvi-put-u-severnoj-irskoj-pobeda-u-pregovorima-o-pauzama-za-molitvu-tokom-radnog-vremena/

Чланови Градске организације глувих Београда први пут су имали прилику да испрате Свету Литургију и доживе њен ток и оно о чему се говори - то је за њих огроман догађај, сви су одушевљени, а некима је ово био први пут у животу да испрате службу Божју и волели би да се ова пракса настави - сведоче чланови поменуте организације и секретар, Снежана Гордић. У недељу, 10. новембра 2024. у Храму Светог Саве, након учешћа у Светој Литургији која је превођена на знаковни језик, а коју је тога дана служио Поглавар Српске Цркве Патријарх Порфирије, затим и пријема који је Свјатјејши уприличио за њих у Парохијском дому, верници са оштећењима слуха и говора су, благодарећи преводиоцу на знаковни језик, Вери Јовановић, за ТВ Храм истакли велику захвалност Патријарху, као и свом парохијском свештенику, оцу Предрагу. Изјаве секретара Организације глувих, Снежане Гордић и појединих чланова, знаковни језик превела Вера Јовановић: Патријарх Порфирије је током трпезе љубави у Парохијском дому истакао да је срце духовни центар нашег бића и да, када имамо Мир у срцу и када је срце живо, онда њиме говоримо и чујемо, и да смо тада истински људи јер је језик срца - језик вере. Зато је важно да нам срце буде чисто и полазна тачка нашег живота. Ако имамо срце живо, ништа друго да немамо, имамо све, јер имамо заједницу са Богом! - подвукао је Патријарх. Обраћање Патријарха Порфирија члановима Градске организације глувих Београда, током пријема у Парохијском дому на Врачару, и беседа Патријарха током Свете Литургије у Храму Светог Саве, 10. новембра 2024. Извор: Радио Слово љубве

СВЕТИ Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик. О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме. Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7). Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове. У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен. Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа. Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима. Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову! Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате? Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу. Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника. Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин. http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?id=KDD

Знате сигурно, много смо пута писали о томе, да су три најважнија предмета до 12. године живота детета – музичко, ликовно и физичко. Ако помислите на то да дете и пре него што научи да пише – ЦРТА, пре него што научи да говори – ПЕВА, а пре него што прохода – ИГРА, онда већ знате да је природа сама послала поруку шта је у првим годинама живота најважније. Поред сигурности и љубави, деци треба прилика да развијају свој дух и тело. Први уметнички вртић у Београду “Тачка сусрета” смештен је у самом језгру града, у Светогорској улици, Улици отвореног срца, у непосредној близини Атељеа 212, Радио Београда, Дома Јеврема Грујића и многих других културних институција, као и “зелених учионица” попут Ташмајданског парка и Ботаничке баште. Али, оно што га посебно чини „уметничким“ није његова локација, већ баш зграда у којој се налази, као и потпуно јединствен начин рада. Тачка сусрета је, заправо, смештена у оквиру истоименог Центра за афирмацију културе и уметности, у предратној вили са двориштем. Унутар 500 квадратних метара распоређених на четири нивоа, вртић заузима централно место, између уметничке галерије и изложбених простора на првом нивоу, и сцене на четвртом нивоу. Сам простор је инспиративан, динамичан и полуструктуриран, и као такав позива на стваралаштво, слободу, храброст, оригиналност и критичко промишљање. На месту где се активно подстиче развој креативности и културне свести код свих генерација, кроз организовање концерата, монодрама, промоција књига и разноврсних едукација за младе и одрасле, деца предшколског узраста имају идеалну прилику да развијају своје потенцијале у реалном културно-уметничком контексту. Осим што подстицајно делује на дечји развој споља, као средински фактор, уметност делује и изнутра, из самог детета, кроз креативне процесе и активности. Делотворност уметности у васпитању и образовању деце произилази из бројности њених дисциплина, као и из потенцијала сваке од њих да активира више аспеката развоја истовремено, доприносећи њиховој међусобној усклађености. Кроз практиковање и кроз излагање уметничким дисциплинама од најранијег узраста, тим вртића Тачка сусрета има за циљ да подстакне целовити развој деце. А то значи: Да науче да своје емоције препознају и на здрав начин искажу. Да размишљају креативно и користе своју машту. Да социјалне вештине развијају у групи, уз подршку одраслих којима могу да верују. Да сваког дана раде на развоју фине и грубе моторике и координације тела Да кроз игру подстичу визуелно-просторну интелигенцију, аудитивну и визуелну перцепцију, свесну пажњу, концентрацију и меморију. Да формирају здрав (али свој) уметнички стил и укус. Да развију самопоуздање и своју индивидуалност. Зграда у којој се налази вртић „Тачка сусрета“ Овај вртић разликује се и по томе што, поред основног програма, нуди и низ специјализованих за развој изузетности у посебним гранама уметности. Па тако деца која имају склоност ка, рецимо, сликању, свој дан проводе другачије од деце која више воле музику. Стручни тим установе чине педагози, психолози, дефектолози, примењени уметници, музички и драмски сарадници, васпитачи и медицинске сестре васпитачи, сарадници из области природних наука, који заједно планирају и реализују програм, обезбеђујући интердисциплинарни приступ учењу (СТЕАМ систем). А ако сте се, случајно, запитали откуд назив Тачка сусрета, ево и објашњења. Образовни програм овог вртића има три основне тачке и исто толико кључних сусрета. Три кључна сусрета: сусрет са самим собом (развој интраперсоналних компетенција), сусрет са другима (развој интерперсоналних компетенција), и сусрет са природом (развој свести о себи као делу света). Три основне тачке: КУЛТУРА И УМЕТНОСТ (стваралачке, музичко-драмске и плесне радионице, архитектура, филм и фотографија) ЗЕЛЕНИ ПРОСТОРИ (урбано баштованство на тераси и у дворишту вртића) ПРИРОДНЕ НАУКЕ (огледне радионице у савремено опремљеној лабораторији) https://zelenaucionica.com/u-beogradu-je-otvoren-prvi-umetnicki-vrtic-zavirite-u-njegove-magicne-prostorije/

Нова Црква Ваведења Пресвете Богородице гради се у Манастиру Свете Тројице, једном од неколико светих обиталишта на врху чувених грчких стена. У понедељак, 24. јуна, на празник Свете Тројице – Духова, Митрополит стагијски и метеорски Теоклит посетио је манастир и одслужио архијерејску Литургију. Након богослужења, игуман Дометије је понудио Митрополиту обилазак манастира, укључујући и нову цркву која је у изградњи. Планирано је да црква буде завршена за око годину дана. Извор: https://orthochristian.com/160945.html Фото:trikalaola.gr Превела Љ. П.

Мали матуранти са општине Врачар обишли су јуче, последњег дана школе, основну школу „Владислав Рибникар“, у част другара који су у њој страдали пре годину дана, а који би такође сада били матуранти. Истовремено – истекао је и рок за упис у први разред основне школе, а у „Рибникар“ ће их знатно мање него раније. Очекивано, кажу стручњаци. Колико ће ова школа у будућности имати матураната, питање је. У септембра у њу ће кренути знатно мање ученика првог разреда, него што је био случај пре мајске трагедије. Због неповерења родитеља, али и неизвесности хоће ли школа постати меморијални центар, објашњава члан Већа за образовање градске општине Врачар Драги Лукић. „Тачно је да се уписало скоро 40 првака и морамо радити мало кампању. Гледаћемо да се повећа број првака, да не остану људи без посла“, рекао је Лукић. Што заиста може да се догоди, јер ће наредне школске године ђака бити за максимално два одељења, уместо досадашњих пет, колико је био просек, кажу родитељи. „Право је чудо како о томе се уопште није размишљало, да ли та школа може да остане школа, ако може, под којим условима, ако не, шта да се ради са тим, да ли да се претвори у меморијални центар, да ли да се измести…. Јер ово, просто се није размишљало о овоме. Мислим да је то страшна траума на коју ми не знамо како да реагујемо“, казао је психотерапеут Милан Дамјанац. Ни он сам не види како би све могло да се превазиђе, али зна да ако држава не предузме нешто, школа би могла да се угаси као институција. Са друге стране, у Већу за образовање градске општине Врачар уверени су да ће „Рибникар“ наставити са радом. Извор: Н1/Зелена учионица

У последње време слушам: Где ћеш за први мај?! Ево и ја питам: Где ћеш??? Једни ће на фрушкогорски пик-ник, други на роштиљске идиле, неки ће на живу музику.... шта ћеш? НЕ РАДИ СЕ!!! Ја бих питао једну особу где ће за први мај, интересује ме одговор много више од свих осталих. Христе мој, а где ћеш Ти за први мај? Дете моје, то је Велика и страсна среда! Јуда ме продаје за тридесет сребрника - приближио се непријатељ мој. Крст је сачињен, трнов венац исплетен, ексери припремљени којима ћу бити распет. Идем да страдам за Тебе, да Ти дете моје после врата смрти уђеш у радост вечнога живота. Идем да изведем Адама и Еву и све који бораве у аду. Пропрати ме на том путу. Буди поред мене... Бдијмо макар часак јер после страшних мука - заблистаћу Васкрсењем. Драги моји! Јесте први мај, али за нас Православне Хришћане је Велика Среда. Позвани смо на тишину, бдење и учешће на Богослужењима како би пропратили Христа на пут Крста. Свако пировање, роштиљање и томе слично равно је исмевању попут оних Јудеја који су Га вређали, исмевали, пљували и на крају разапели. Немој бити Петар који се одрекао. Немој бити апостоли који су се разбежали, немој бити Пилат који Га је осудио и разапео. Буди МАРИЈА која храбро корача за својим Сином, која се не плаши Јудејских старешина, која стоји код Крста и која на мајчинске руке прима Његово тело. Верујем да ћеш се причестити за Васкрс, немој то учинити ако си својим поступцима за први мај учинио издају попут Јуде, и уместо да будеш уз Њега био у делима противним Њему. Не остављајте ПОСТ!!! Још само мало и ето нам радост из гроба - Христово Васкрсење!!! Не остављајте ПОСТ јер плата нас чека!!! Помози Му да понесе тежак крст да би заједно са Њим се радовао у Недељу Васкрса. Ваш Отац Клеопа https://www.facebook.com/photo?fbid=1002951961558623&set=a.574475097739647

У недељу праштања, после вечерње службе и опроштајног обреда, читајући молитве пред Велики пост, свештенство и верници моле једни друге за опроштај. Истовремено, хорски се певају великопосне песме, али се између њих убацују и васкршња дела. Зашто? Да подсетимо људе пре овог дугог и тешког периода поста на Свету Педесетницу за шта постимо. После тог погреба са Христом следи радост васкрсења са Њим. И то, како је писао Борис Пастернак: смрт се може победити силом Васкрсења! А пред Велики пост, на основу црквеног Предања и светоотачких списа, хтео бих да се мало утешим слаткoм, попут мајског меда, успоменом на Васкрс и на онога коме се Господ први јавио после Свога Васкрсења. Tо је, наравно, била Пресвета Богородица. Да је то заиста тако, забележено је у једној од васкршњих химни: Анђео је благодатно ускликнуо: Пречиста Дјево, радуј се! И опет кажем, радуј се! Син Твој васкрсе три дана из гроба и васкрсе мртве, људи, радујте се! Сијај, заблистај, Нови Јерусалиме, јер је на теби слава Господња. Радуј се сада и радуј се на Сиону, а Ти, Пречиста, радуј се, Богородице, васкрсавању Рождества Твога. То јест, после Васкрсења Христовог, свети Анђео се посебно јавио Пресветој Богородици и објавио Пречистој да је Њен божански Син васкрсао из мртвих. О чињеници да се Васкрсли Господ јавио пред Својом Мајком има много помињања како у Светом Предању, тако и у списима Светих Отаца. На пример, ово је врло јасно и веома експресивно речено у 18. беседи светог Григорија Паламе: „Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње).“ Што се тиче чињенице да је Богородица ухватила ноге Спаситеља, то се очигледно односи на последњу, 28. главу Јеванђеља по Матеју. Наиме, њени стихови: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб.“ (Матеј 28:1). И већ јављање Васкрслог Христа: „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети“ (Матеј 28:9, 10). Овде постоји тако суптилна теолошка поента, на коју у свом есеју „Јављање Васкрслог Господа Богородици“ скреће пажњу чувени литургичар Кипријан (Керн): „Уопште, он (Св. Григорије Палама) жели да нађе излаз у својеврсном објашњењу које има свој рецепт и у литератури и у литургијском искуству васкрсења, наиме, да се Христос најпре јавио не Марији Магдалени, него Својој Пречистој Мајци. Односно, ово се односи на први стих 28. поглавља Јеванђеља по Матеју. Свети Григорије подразумева да је друга Марија Пресвета Богородица. А долазак на гроб обе Марије - Пресвете Богородице и Свете Марије Магдалине - десио се у различито време. Јеванђелист је њихове доласке сажео у својој светој приповести. Дјеву Марију, како пише свети Григорије, јеванђелист не персонификује „због неспремности да приведе Мајку у сведочанство, да не би дао повод за сумњу неверним (у Васкрсење Господње)“. И, наравно, логично је, како пише свети Григорије, „што приличи и што је поштено“, Васкрсли Божански Син се прво јавио Мајци Своје да би је утешио и истовремено истакао Њено најважније место међу људима у спасењу рода људског . Ово је и утеха и прослављање Пресвете Богородице. О јављању Васкрслог Христа Дјеви Марији пишу и други свети оци. На пример, свети Јефрем Сирин: „Као што се ни први знак (тј. чудо у Кани) није десио без Ње, тако ни првина гроба (тј. Христов излазак из гроба) није остала без Ње." О томе, благодаћу Духа Светога, спајајући старозаветну и новозаветну историју, говори свети Јован Златоуст: „... зато је хтео да обрадује жене, јер овај пол беше у тузи и прима ову прву радост. .” Кроз Еву је туговао и у грех пао род људски, а преко Пресвете Богородице и жена Мироносица, обрадова се и утеши вешћу о Васкрсењу Христовом род људски. Архимандрит Кипријан (Керн) даје у свом поменутом делу занимљиву анализу дела светог Георгија Никомидијског: „Ђорђе Никомедијски († 860.) заузима сасвим посебно место у низу патристичких тумачења последњих поглавља св. четири јеванђеља. Поседује два разговора - 8. „О Пресветој Марији која стоји пред крстом“ и 9. „О Пресветој Марији која стоји на гробу“. У овим беседама се враћа на мисао св. Јефрема Сирина да се Спаситељ прво јавио својој Мајци, а не Марији Магдалини. Она која је несвесно родила Христа и удостојила се анђелског поздрава, требало је да прва прими васељенску радост. Она сама је непомично присутна код ковчега и стрпљиво чека. За време земљотреса, силаска анђела, откотрљања камена, приликом падања стражара, њиховог буђења и бекства у град, Она је била присутна сама, стрпљиво будна, а кад су остале Мироносице виделе, камен се већ откотрљао и анђео је седео на њему, и оне нису знале како се све то догодило. Само је Богородица видела земљотрес, „који је од памтивека будио мртве и успавао будну стражу“. Оној, којој је поверена тајна икономије, указано је само чудо васкрсења. Не апостолима и не мироносицама, већ Њој, која је превазилазила анђелско и духовно. Она је била директно обасјана светлошћу васкрсења, а Мироносице кроз анђела“. Одавде долази занимљив закључак да је светоотачка литература из Светог предања сачувала предање да је Пресвета Богородица, након што је тело Христово положено у гроб, пећина запечаћена каменом, и постављен стражар, била неодвојиво ту. И зато је она видела оне прве догађаје који су пратили Васкрсење Христово: светлост, земљотрес, појаву анђела, откотрљање камена и бекство страже. Васкрсли Господ се јавио прво управо Њој – Оној Која је, више од свих људи, служила највећем узроку оваплоћења. Нека нас Свемилостиви Господ, молитвама Пресвете Богородице, проведе кроз Велики пост и омогући да у радости и чистоти дочекамо Светло Васкрсење Христово! Пресвета Богородице, спаси нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

У недељу, 17. децембра 2023. године, када Црква слави успомену на Свету великомученицу Варвару и Преподобног Јована Дамаскина, а наша помесна Српска Црква празнује Детињце, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј службено је посетио Пунта Кану у Доминиканској Републици са благословом надлежног канонског архијереја, Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила. Повод посете било је освећење камена темељца новог храма Преображења Господњег, који је уједно и први православни храм на Карибима. Новоподигнути храм је урађен по пројекту архитекте Саве Ристића по угледу на Херцеговачку Грачаницу, са криптом која је посвећена Светом цару Лазару и Светом Александру Невском. Пројекат је реализован заједничким трудом народа тог краја и прилозим из читавог света. Радосном догађају присутвовало је око 150 верника. Богослужило се на црквенословенском, српском, руском, енглеском, грчком и шпанском језику. Преосвећеном Епископу Иринеју саслуживали су архимандрит др Евстатије (Аздејковић), архијерејски намесник за Венецуелу, Доминиканску Републику, Панаму и Сан Мартин, као и ђакон Дарко Трипковић, финансијски секретар Епархије источноамеричке. Извор: Епархија источноамеричка, СПЦ https://mitropolija.com/2023/12/28/prvi-pravoslavni-hram-na-karibima/

Свети синод Цариградске патријаршије је 10. јануара канонизовао старца Герасима (Микрајананитиса) Химнописца (†1991), познатог као подвижника и аутора више од 2.000 црквених богослужења, а његов празник први пут је 7. децембра прослављен. У Верији (Грчка) његов спомен је са посебном радошћу прославио Митрополит веријски Пантелејмон, који је био духовно чедо новоканонизованог Светог Герасима, преноси Ромфеа. У Саборној цркви Светог манастира Богородица Довра у Верији служено је свеноћно бденије и Божанска литургија уз саслужење монашког братства Митрополије и благочестивог верног народа. Током бденија, део моштију Светог Герасима, који се обично чува у затвореној зони манастира, изнешен је ради поклоњења. *** Центар Мистагогија представља кратки опис житија Светог Герасима: Монах Герасим Микрајананитис (5. септембар 1905 – 7. децембар 1991), у свету познат као Анастасије, био је савремени химнограф. Рођен је у Дровиани, у провинцији Делвино у северном Епиру, а прва слова научио је у основној школи свог родног града. Са завршетком основне школе, као адолесцент Анастасије је напустио сеоску средину. Његов отац се већ настанио у Пиреју, где је радио, па га је и сам пратио и почео да ради близу њега. Тако је био приморан да напусти мајку и млађег брата. У почетку се настанио у Пиреју, код оца и тетке. Затим су се преселили у Атину. У новом пребивалишту наставио је школовање у гимназији. Његова ревност за проучавање светих списа била је импресивна. После средње школе наставио је студије на вишој школи. У Атини је водио рачуна и о свом духовном животу и редовно је ишао у цркву. И сам се сећа: „Наша парохија је био Свети Дионисије Ареопагит. Обично смо ишли до Авеније Василис Софија, где је била стара школа Ризариос, до Светог Георгија Ризарија, јер је било близу. Ту је више пута служио и Св. Нектарије Пентапољски, кога сам видео“. У Атини је већ.размишљао да постане монах и мислио је да оде раније, пре него што преузме друге обавезе. Није му требало дуго да схвати своју склоност. Тако је отишао на Свету Гору 15. августа 1923. године. На Светој Гори је постао искушеник у Испосници Свете Ане. Конкретно у Малој Светој Ани, у келији Светог Претече, са малоазијским јеромонахом Мелетијем Јоаникијом као својим старцем. Овде, на овој пустој, сушној, оштрој и неплодној локацији Мале Свете Ане, нашао је апсолутну духовну радост и испуњење свог животног сна. Сада се неподељено посветио аскетизму, духовном животу и проучавању светих црквених текстова. 20. октобра 1924. године, на бдењу у спомен Светог Герасима Кефалонијског, примио је монашки постриг, добивши име светитеља. Монах Герасим, потпуно прилагођен свом новом животу, био је узор послушања, смирења и сваке врлине. Упоредо са свакодневним монашким богослужењима и учењем, два монаха, старац и послушник, радили су и на свакодневним животним обавезама за опстанак. Старац Мелетије се годинама бавио вештином, коју је добро познавао, израде дрворезбарених печата који се користе за припрему просфора за Литургију. Њему близак , млади монах Герасим научио је ову уметност, којом се трудољубиво бавио. Међутим, оно што га је фасцинирало било је бављење књигама. О томе нам прича: „Ето, када сам дошао, сабрао сам и обновио своје знање. Антички писци, све сам их се наситио, све сам их сварио. Имао сам књиге које сам дао некој сиромашној деци која су ме посетила из Сикије на супротној страни.” После неколико година, старац Мелетије заувек је отишао у Атину, остављајући новог монаха Герасима потпуно самог. Испод колибе Светог Претече налази се колиба Успења Богородице. У њој је живео подвижник старац Авимелех (+ 1965). Њему се 1946. придружио будући јеромонах Дионисије. о. Дионисију се придружио и о. Герасим и касније, 1966. године, формирали су братство. Монах Герасим је касније постао оснивач храма Светих отаца Дионисија Беседника и Митрофана. 1956 године у пећини у којој су се подвизавала два монаха подигао је малу капелу и довршио је 1960. Старац Герасим, између осталог, био је познат по гостопримству, које је надахњивао и код својих послушника. Вреди напоменути да његов аскетски и повучени живот ни на који начин није утицао на његову друштвеност. Посетиоци из света који су му долазили увек су одлазили са неком користи, јер је разговор са њим увек био посебан. Разборит у својим одговорима, систематски је избегавао неблаговремене расправе и брбљање; увек је тражио тишину, коју је сматрао „мајком мудрости”. Поред мирјана, посетиоци су често били свештенослужитељи или чак монаси, који су долазили са истом сврхом: да слушају старца, да се духовно окористе и да се уче из његовог врлинског живота. За живота су му додељена многа монашка послушања. Био је библиотекар и шеф службе у киријакону Испоснице Свете Ане. Као библиотекар, чак се бавио састављањем и објављивањем каталога рукописа библиотеке. У том својству помогао је многим научницима у проналажењу и добијању копија рукописа. И сам је писао вредне студије и чланке. Монах Герасим Микрајананитис био је такође један од ретких химнографа, тако да је већина његовог дела одмах коришћена у литургијском животу Цркве. Већина његовог дела је доступна, упркос чињеници да је само мали део објављен. То је зато што су многи рукописи широко распрострањени у куцаним фотокопијама. Он је и саму химнографију сматрао продужетком молитве, општења са Богом и светима: „Имам светитеља испред себе. Зато не желим ни са ким да комуницирам. Химнографија, ово духовно дело, јесте сједињење душе са Богом; то је чудесна молитва; то је медитација ума; то је тајна теорија; то је мистерија, која се не објашњава речима. Химнографија је највиша философија. Не изражава се речима. Човек то мора да ради да би осетио.” Упокојио се 7. децембра 1991. Његов богат химнографски рад процењује се на више од 2000 богослужбених текстова. Овај велики химнограф велике Цркве Христове одликован је сребрном медаљом Атинске академије 28. децембра 1968. године. Годишњи помен преподобном Герасиму Микрајананитису је 7. децембра. https://mitropolija.com/2023/12/09/prvi-put-proslavljen-praznik-svetog-gerasima-himnopisca/

Хиљаде православних верника изашло је да дочека и целива целебну главу великог светог Јована Златоуста, која је први пут донета у Атину из њеног места обитавања у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Светињу, са нетљеним ухом светог Јована у које је апостол Павле виђен да говори, руководећи св. Јована да исправно схвата Свето писмо, у грчку престоницу донео је игуман Јефрем Ватопедски. Овде су ове мошти свечано дочекали митрополит солунски Филотеј, епископ рогојски Филотеј, викарни епископ Архиепископије атинске, и мноштво свештеника и лаика, јавља Orthodoxia News Agency. Потом су чесне мошти у литији пренете у цркву светог Елефтерија, где су одслужени доксологија и вечерња. Чесна глава ће у овој цркви остати до 16. новембра, где ће се свакодневно служити Литургија, а црквене двери ће остати отворене 24 сата за дочек хиљада који притичу да се поклоне светом Јовану. „Читав овај догађај је велики благослов за сав свет, јер ћемо угостити силан број људи који ће доћи из многих делова Грчке, па чак и из иностранства. Обавештени смо да ће православни хришћани из Србије доћи аутобусима да се поклоне чесној глави светог Јована“, рекао је парох протопрезвитер Темистокле Христодулу. Посебно велики народ привукао је празник светог Јована Златоуста, који је је прослављен 13. новембра (по нов. кал.) свеноћним бденијем у недељу увече и јутрењом и Литургијом у понедељак ујутру. После Литургије улицама око цркве је одржана литија са главом. Службе и литију је директно преносила Пемптоусиа ТВ. После Атине чесне мошти ће од 16. до 19. новембра боравити у Етолијској и Акарнанијској митрополији. https://mitropolija.com/2023/11/15/hiljade-vernika-docekalo-glavu-svetog-jovana-zlatousta-prvi-put-donetu-u-atinu-sa-svete-gore/

Свети Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик. О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме. Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7). Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: “ограда, утврђење људима”, или: “праведнији од “свих”. Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове. У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен. Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа. Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. – На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима. Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову! Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. – И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! – Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. – А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате? Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу. Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника. Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин. https://svetigora.com/sveti-apostol-jakov-prvi-episkop-jerusalimski-2/

Још док сам био ђак богословије на Цетињу, слушао сам приче богословаца из Београда и околине, који су ми приповиједали о старим појцима у београдским храмовима који су појали на необичан начин. Говорили су ми да је само дио таквог појања записан у нотним зборницима Барачког, Ластавице, Ченејца… Велики дио таквог појања могао се једино чути од тих старих појаца, којих је било све мање. Морам да признам да су ове приче имале пресудан утицај на моју одлуку да своје школовање, након богословије, наставим на Богословском факултету у Београду, будући да сам желио да старе појце што чешће слушам, те да се на тај начин напајам са самих извора српског црквеног појања. Када сам уписао факултет, врло брзо сам почео да обилазим тамошње храмове, одлазећи на бденија и литургије. На моје велико разочарење, стари појци су већ увелико своја мјеста за пјевницама уступили момцима који су, попут мене, завршили неку од богословија Српске православне цркве. Још неко вријеме сам трагао за њима по разним храмовима, да бих после одређеног времена са тим престао, будући да сам изгубио сваку наду да ћу бар некога од њих пронаћи. Међутим, наредне године, за вријеме октобарског испитног рока, након положеног испита из Старог завјета, потпуно непланирано сам се нашао на бденију у једном од храмова у којем до тада никада нисам био. Био је кишовит и за то доба године прохладан дан, па се због тога у цркви , поред мене, налазило још свега неколико вјерника. У олтару је био свештеник средњих година, док је за пјевницом одговарао човјек у седамдесетим годинама. На себи је носио тексас јакну, фармерке и дубоке “старке” патике. У десној руци је све вријеме држао качкет тегет боје. Први глас је био владајући те седмице. Када сам чуо начин на који је појац пјевао стихире на Господи возвах, ушао сам у олтар и узео благослов од свештеника да станем за пјевницу и пјевам пратећи глас, како би његово дивно појање још више дошло до изражаја. У појању првог гласа користио је украсе које никада до тада нисам чуо, уз карактеристичан вибрато, који је само њему пристајао. Такође, умјесто нота служио се такозваним трилама, са којима сам се исто тако по први пут сусрео. За бденије које је трајало неких сат ипо времена, учинило ми се да је било бар упола краће. Након службе, док смо стајали на вратима цркве, загледани у увеле, жуте листове којих је порта била препуна, рекао ми је да по начину мог појања претпоставља да сам завршио богословију на Цетињу. Казао ми је и да су богословије последњи бедем нашег црквеног појања. Међутим, у годинама које слиједе, по њему, богословије ће имати све мање ђака, па ће због тога у њима бити и све мање слухиста. Због тога је био забринут за будућност српског црквеног појања. У једном тренутку његове веселе тамне очи су се нагло уозбиљиле и до изражаја су дошле боре на његовом високом челу. Тада ми је озбиљним тоном саопштио следеће:” Упамти, брате, први глас никада не лаже! Преко пет деценија одговарам за пјевницом и срео сам много богословаца и студената теологије. По начину на који су појали први глас сам знао да ли су за неку црквену службу или не, те да ли су заиста добили призив од Господа или је одлазак за пјевницу само једна од фаза у њиховом животу!” Морам да признам да су ми након разговора са њим осјећања била помијешана. С једне стране сам се дивио начину на који је пјевао и љубави коју је испољавао према појању. Са друге стране, неки дијелови његове приче су ми се тада учинили нелогичним. Када сам ја учио богословију, све богословске школе су биле препуне ђака и ништа није указивало на то да ће се њихов број у наредним годинама значајно смањивати. Самим тим је и добрих појаца у њима био поприличан број. Такође, нисам се слагао ни са тим да се први глас у односу на остале гласове нашег осмогласника на било који начин издваја, па ни на тај мистични, тајанствени… Међутим, неких пет година након овог разговора постављен сам за професора Цетињске богословије. Ђака је већ тада било значајно мање, док је у наредним годинама тај број све више опадао. Такође је било и све мање богословаца надарених за појање. Но , оно што је на мене остављало посебан утисак и што сам дуго времена одбијао самом себи да признам, јесте то да сам по начину на који су ученици појали први глас знао да ли ће остати у школи или је напустити. Било је међу њима момака скромног слуха који су појали први глас на тај начин да је свима који су их слушали било јасно да им је срце испуњено љубављу према Господу. Такође је било ђака даровитих за појање који су први глас појали механички, без љубави и заноса. А шта тек рећи за оне који су имали савршен слух и са љубаљу појали степена или кондак поменутог гласа! И после свега, једино могу да кажем да не знам каква ће бити будућност српског црквеног појања. Мишљења сам да, поред нашег труда, то треба молитвено препустити и Божијем старању и промислу. Но, оно што засигурно знам је да ће ђаци првог разреда почетком октобра одговарати први глас, те да ће ме, док их будем слушао, један случајни поглед кроз прозор учионице према увелим листовима жутим испред Владиног дома, вратити више од двадесет година уназад у двориште београдске цркве и подсјетити на ријечи старога појца:” Упамти, брате, први глас никада не лаже”… https://mitropolija.com/2023/09/02/prvi-glas/

Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/

"Дан 14. маја 2023. биће златним словима исписан на страницама историје Православне цркве у Пољској и наше отаџбине", саопштава Пољска православна црква. „После више од 10 година тешких подухвата усмерених добијању дозволе за подизање православне цркве у Варшави, и мање од 8 година након освећења камена темељца, захваљујући благодатној помоћи Створитеља, као и многим титанским напорима Његовог Блаженства митрополита Саве, прослављено је освећење Саборног храма Свете Софије у Варшави“. Нова Саборна црква, пројектована по угледу на знамениту цркву Свете Софије - Божанске премудрости у Цариграду, прва је православна црква која је подигнута у Варшави после једног века. А у складу са одлуком Архијерејског сабора Пољске православне цркве, освећењем Саборног храма свечано отпочиње прослава 100. годишњице аутокефалности Пољске цркве. Освећење се поклапа и са 25-годишњицом ступања на првојераршки престо митрополита Саве. „У срцу Европе, у храму Свете Софије звоне звона и служи се православна Литургија у славу Васкрслог Господа. Црква је настала у спомен и почаст жртвама депортације, логора, Операције Висла, рушења православних цркава у областима Хелма и Подласја, септембарске кампање, Варшавског устанка, као и деце у православном сиротишту у варшавској четврти Вола убијене 1944. године. „На тај начин ће зидови ове цркве заувек сведочити о нашим прецима, који су често проливали крв своју за верност Православљу и љубав према родном крају“, пише Црква. Освећење је одслужио пољски предстојатељ митрополит Сава заједно са свим архијерејима Пољске цркве и свештенством из целе земље. Дошло је толико поклоника да их црква није могла све птримити. Мошти невиних Витлејемских младенаца и Детета-мученика Гаврила Бјалисточког ношене су у опходу око цркве. У својој проповеди после прочитаног јеванђељског зачала архиепископ вроцлавски и шчечински Георгије означио је овај дан као тријумф мученичког пута Православља у Пољској, која је изгубила око 200 цркава, али се данас опоравља захваљујући напорима митрополита Саве. Са своје стране, на крају службе је митрополит Сава изразио своју захвалност: „У своје име и у име свих који су придружили молитви, благодарим Богу на 85-годишњицу мог овоземаљског пута, пуног многих изазова, и на 25 година служења као предстојатељ Православне цркве у Пољској. Данас захваљујем Богу на свему и данас је за мене радостан дан усред ових изазова.“ У име Архијерејског сабора архиепископ лублински и хелмски Авељ уручио је Његовом Блаженство комплет литургијских одежди и албум посвећен његовом архипастирском служењу. Извор: Ризница / Оrthochristian.com Извор: Епархија зворничко-тузланска

Први Сајам српске књиге у Скандинавији одржан је 25. и 26. фебруара 2023. године у шведском граду Гетеборгу, известио је за Радио „Слово љубве“ Тихомир Барбуловић, књижевник и новинар. Организатор манифестације је Удружење „Иницијатива за креативну комуникацију”, а са циљем заједничког доприноса очувању културе, традиције и језика. Учествовало је четрнаест писаца који већ дуго живе и стварају у Шведској, Данској и Норвешкој, као и гости из Србије. Посебна ексклузива било је представљање нове књиге Жарка Лаушевића. Сајам је отворио у Шведској Његова Екселенција г. Драган Момчиловић амбасадор Републике Србије и гђа Гордана Антуновић, испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, која је и иницијатор ове културне манифестације, такође и оснивач поменутог удружења, које је део Националног театра Шведске. Aмбасадор Републике Србије г. Драган Момчиловић за Радио „Слово љубве“ „Хвала на позиву да отворим Први сајам српске књиге у Скандинавији, веома значајну културну манифестацију, заправо представљање српске културе, промоцију српског језика и ја сам стварно одушевљен вашим напором који је уложен да окупите четрнаест аутора из читаве Скандинавије, пар аутора из Србије, и да на овом простору у Гетеборгу, културној заједници организујете овако нешто, овакво важну манифестацију. Драго ми је веома што је и културна заједнице Шведске подржала ову значајну манифестацију”- изјавио је амбасадор Момчиловић на отварању Сајма српске књиге у Скандинавији. Током манифестације преређено је и „Весело ћоше“ – креативни студио у коме су деца могла креативно изражавати кроз музику и театар, а који водила Биљана Вујовић - Бајка, из Србије. Такође, у манифестацији је учествовао и студио глуме „ПипиЛота”, који су омогућили деци да учествују у представама и програму који су им припремили. Током целог трајања Сајма могла се видети и изложба Сање Бановић, слободне уметнице из Неготина, која живи и ствара у Шведској. На Сајму је, поред многобројних презентација, одржан и панел „Језик као идентитет”, у коме је учествовала Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика. Током Сајма склапала су се нова пријатељства и размењивала искуства писаца из Скандинавије, али и рађале нове идеје. Наиме,од учесника и организатора овогодишњег првог Сајма српске књиге се недвосмислено потврдила намера да ово постане традиционална манифестација, а која би се редом одржавала у свим скандинавским земљама. ”Организаторима хвала за промоцију српског језика, српске културе и књиге на овим просторима скандинавије. Гђа Антуновић, као покретачка снага испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, почела је да се бави једном темом која је веома значајна. То је тема интеграције. То је тема овог вашег доласка. Када сте дошли, како сте дошли и како сте се, на крају, успешно интегрисали. То је тај један однос који се налази и у овим књигама овде око вас и стварно мислим да је то једна јединствена ствар, да се на овакав један начин упознате са достигнићима које је Гордана и „Иницијатива за креативну комуникацију” урадила. Она је рекла једну лепу реч а поређујући живот у Шведској и Србији. Она је рекла „У Шведској се живи организовано, добро, док се у Србији живи лепо и спонтано“. Значи, она тражи ту неку везу између Шведске и Србије, и захваљујући тој вези Гордана је успела да доведе четрнаест писаца, уметника, културних представника из земаља Скандинавије и два представника писаца из Србије”, нагласио је Александар Драгановић, српски писац и Стокхолма. Овогодишњи учесници сајма су били: Бенита Мариновић, издавач књиге Жарка Лаушевића, Вито Мартић (Шведска) - Дневник, Ацо Станковић (Данска) - Мачва, Велика Томић (Норвешка) - Разговор са насљеђем, Љиљана Булајић (Данска) - Маска је именица женског рода, Александар Драгановић (Шведска) - Читање снова, Бранко Димовић Димески (Норвешка) - Завичајни отисци, Биљана Вујовић - Бајка, гост писац из Србије, Бајкин џеп, Александар Булајић (Данска) – Литванка, Тихомир Барбуловић (Данска) - Српске стазе у Скандинавији, Панел „Језик као идентитет“ - Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика, Душко Топаловић (Норвешка) - Верни прецима и себи, Бранко Николић (Шведска) – Леват, Весна Картал/Патике/Лејла Динић/Ливада свитаца/, Јулиа Стенборг, Алекс Сакала (Шведска). ФОТОГАЛЕРИЈА Извор: Радио "Слово љубве"

По благослову Његове светости и католикоса – Патријарха грузијског г. Илије II, јерођакон Мадаj Маамди (Madai Maamdi) рукоположен је за свештеника руком Епископа Саве из Северноамеричке епархије Грузијске Цркве. Рукоположење оца Мадаja извршено је у Манастиру Свете Нине, у држави Мериленд у САД. Ово је један од најблиставијих дана у животу савремених Курда хришћана, будући да по први пут у својој новооснованој православној заједници имају свештеника који има благослов да служи на курдском језику. Епископ Сава је у интервјуу Курдском телевизијском каналу Rudaw казао следеће: ”Данас је посебан дан, дан који показује да ниједна нација у православној цркви не предњачи у односу на остале, јер се у Светом писму каже да нема разлике између Јевреја, Грка, Римљана и других народа. Сви смо једно у Богу. Ово је важан, историјски дан, зато што Курди сада имају свог првог клирика, јеромонаха који вредно ради на ширењу Јеванђеља Господа Исуса Христа. О. Мадај је превео и објавио прве хришћанске текстове на курдском језику (курманџи и сорани). Честитам му и желим да благодат и милост Божија буду са њим да би чинио још више за курдске хришћане, и не само за њих. Да буде пример доброг пастира своме народу, проповедник хришћанске вере међу Курдима и њихов предводник у Цркви Христовој.” Јеромонах Мадај је рођен у Тбилисију, у породици Гезиди. Са породицом се преселио у Москву 2002. године, где је и пригрлио хришћанство и, пратећи зов свога срца, кренуо у мисионарску школу Свештеномученика Данила Сисојева (+2009). Након мученичке смрти свога духовника, потоњи јеромонах Мадај, упознао је старца Дионисија Каламбока, Грка који му је касније постао духовни отац и непрестано надахнуће у животу. 2014. године је замонашен и добио је име Мадај, по Нојевом унуку, праоцу народа у источном Ирану. Један од тих народа је и курдски.[1] Исте године уписао је Атински универзитет на коме је и дипломирао са одличним успехом 2019. године. 2022. у Тбилисију су објављени први његови преводи православне литературе на два курдска дијалекта. Јеромонах Мадај се тренутно налази на постдипломским студијама на Атинском универзитету и наставља да преводи православне литургијске и богословске текстове. [1] Етногенеза Курда сеже од времена старог персијског царства Ахеменида (640-330. пре Христа). У то доба је Персијско царство обухватало данашњи Курдистан (делове данашњих држава Ирана, Ирака, Сирије и Турске). Становништво ових области било је индоевропског порекла и говорило индоиранским језиком – једним од дијалеката староиранског језика. Староирански језик је заједнички корен савремених курдских дијалеката. Савремени истраживачи верују да Курди потичу делом од старих Гутија и Кардуха, а највећим делом од Међана. Све они су староирански народи. Курди су некада, као и сви ирански народи, веровали у зороастризам. У каснијем периоду, познати су неки појединачни примери примања хришћанске вере, али после принудне исламизације (VII-X века), курдски народ је пригрлио ислам, чак и поједине радикалне муслиманске покрете као што су језидизам, алевизам и други суфитски редови. Почетком XXI века Курди (нарочито курдска дијаспора) се масовно обраћају у хришћанство и овај феномен се наставља. https://mitropolija.com/2023/02/20/rukopolozen-prvi-pravoslavni-svestenik-kurdskog-porekla/

Савиндан – 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског. Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, Светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем Светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије III предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска православна црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана саградише највећи, величанствени Спомен-храм Светог Саве. https://mitropolija.com/2023/01/27/sveti-sava-prvi-arhiepiskop-i-prosvetitelj-srpski-3/

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило освештао је 13. новембра 2022. године први православни храм у Еквадору, известила је Митрополија црногорско-приморска. Владици су саслуживали часни оци архимандрит Рафаил, протојереј-ставрофор Данило из Патријаршије румунске, јеромонах Симеон из Патријаршије српске из Меделина, Колумбије и новорукоположени јереј Василије. У току Свете литургије Епископ Кирило је рукоположио ђакона Василија у чин свештеника и миропомазао седам нових чланова Цркве, које је крстио отац Рафаил. Након Свете службе Божије Епископ Кирило се захвалио свима који су учествовали у изградњи овог храма и парохије. Подсећамо, дом у којем се налази параклис купљен је благодарећи љубави блаженопочившг Митрополита Амфилохија. Овом приликом уручено је неколико грамата и захвалница, а потом је о. Данило у име Румунске патријаршије поклонио икону Христа Господа Епископу Кирилу и архимандриту Рафаилу, као и неколико књига о парохијама Румунске патријаршије у две Америке. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар (логофет) при краљу Душану. Архиепископом постао 3. јануара 1338 године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, из табора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Мошти му се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем. Тропар (глас 4): Данас међу светитељима празнујемо успомену доброг чувара апостолских догмата и пастира и учитеља српске Цркве, преблаженог Патријарха, светитеља Јоаникија. Славословимо Христа Бога нашега песмама по достојанству, који нам је даровао Свога угодника, као бодрог архипастира и учитеља, који се усрдно моли Цару свих Богу, да избави од беде душе наше. https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Његово преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован осветио је 23. јула 2022. године темеље манастирске цркве у Шуљковцу надомак Јагодине, преноси Епархија шумадијска. Манастир у Шуљковцу биће први манастир у Епархији шумадијској и уопште у Српској православној цркви који ће бити посвећен Светом Пајсију Светогорцу. Извор: Епархија шумадијска

Презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара Петровске покладе, лета Господњег 2022. Почетком јуна месеца ове године сам добио занимљиву поруку од мог старог пријатеља, ђакона др Ненада Идризовића (иначе службеника Народне библиотеке Србије). Он је у то време био на послу сређивања личне библиотеке блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића) у манастиру Тврдош. Уз поруку ми је послао фотографије препуњених полица са књигама из владичине библиотеке, уз завршни коментар: „Има и твојих књига“. Те речи су ме подсетиле на упознавање са владиком Атанасијем (Јевтићем) и подстакле ме да напишем овај текст, у виду сасвим искреног сведочанства. Будући да сам у међувремену сазнао за постојање сајта atanasije.org, на коме се скупљају слична сведочанства, одлучио сам да га на том месту и објавим. Ово у неку руку јесте и историјско сведочанство, но има крајње личну ноту, без које би све било објективизовано и сведено на пуку фактографију. Пре него кренем са повешћу, напоменуо бих да дијалоге наводим по сећању и они понегде нису прецизни „у слово“, но у потпуности изражавају све што је тада речено и могу се сматрати аутентичним. * Моје крајње специфично упознавање са блаженог спомена владиком Атанасијем десило се отприлике средином 2005. године. У то време сам радио на Православном богословском факултету у Београду, као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. На том радном месту сам био запослен на инжењерским пословима, будући да сам годину дана раније дипломирао на одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука (а те године и на Богословском факултету). Био је то уједно и период у коме сам у новинама Православље објављивао серију текстова о односу Цркве према савременим технологијама, што ће касније прерасти у неколико књига и бити тема која ће ме пратити читаву једну деценију. Једног дана ме телефоном позва Бранимир Нешић (тада оперативни уредник Православља, а данас власник и главни уредник издавачке куће Catena Mundi) и упита да ли можда имам неки свој богословски текст да попуни пар страна у новинама. Недостајало му је материјала, а новине су убрзо морале за који дан да иду у штампу. Све што сам имао већ написано, а да није објављено, био је семинарски рад из догматике на тему „Пневматологија литургије Апостолских установа“. Пошто је тај семинатски рад прошао увид асистента (вежбе нам је током студија држао протођакон Предраг Петровић), био сам убеђен да је потребно само да скратим текст и да га пошаљем Нешићу. Тако и учиних, а он га објави. Није прошло ни пар дана од изласка Православља из штампе, кад Брана Нешић опет зове телефоном, али овај пут видно узнемирен. Пита ме забринуто шта сам то написао у поменутом тексту. Ја га збуњено упитах у чему је проблем, а он ми одговори да га је позвао главни уредник (у то време прота Миодраг Поповић) да му каже да га је владика Атанасије Јевтић позвао телефоном у по ноћи и да је грмео на њега због објаве тог текста. „Ко је тај Суботић? Јел то неки провокатор?“, питао је владика љутито збуњеног уредника. Отац Миодраг му је одговорио да ме познаје добро, да сам редован сарадник Православља и да не зна о чему је реч. Онда је владика осуо паљбу, са убеђењем да иза мог текста стоји неки академски богослов који је са ко зна којим циљем објавио тај „дилетантски чланак“, наводећи успут да је цео проблем направила епархија жичка штампањем књиге о поменутој литургији. Никоме од нас ништа није било јасно, а мени понајмање. Објасним збуњеном Нешићу да је то био мој семинарски рад који је прошао редовну процедуру прегледа, да сам користио управо књигу коју је владика Атанасије поменуо и да заиста не знам где може бити проблем. Он ми одговори да је и прота Миле Поповић неколико пута детаљно ишчитао мој текст и да ништа спорно у њему није нашао, те ме замоли да се мало боље распитам шта је ту у питању. И посаветова ме братски да се убудуће клоним спорних богословских тема (већ у то време их је било поприлично) и да се држим области у којој сам референтан, а то су информационе технологије посматране из угла православне антропологије и теологије. Одмах после тог разговора позвах мог пријатеља и професора литургике Ненада Милошевића, да му укратко објасним шта се десило, у нади да ће он знати о чему је реч и да ће ми дати добар савет. Када је чуо шта се десило, зачудио се како то да не знам за полемику која је везана за ту тему, и помену ми да је владика Атанасије жестоко искритиковао Богословски факултет једном приликом када је на вежбама из литургике служена та древна литургијска форма, будући да је сматрао да у њој постоје неки полуаријански елементи. Е после тих речи ми тек ништа није било јасно. А још мање свеједно. Владику Атанасија сам као студент много волео да слушам, а његове књиге сам читао са задовољством. У то време је за студенте Православног богословског факултета постојала српска богословска „тријада“ према којој смо сви имали посебно поштовање и у односу на чије ставове смо проверавали своје (у питању су, наравно, митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јевтић) и епископ Иринеј (Буловић)). Бити у богословском сукобу са било ким од те тројице српских јерараха за мене је било просто незамисливо, али не због страха људског, већ због тога што сам сву тројицу, на свој начин, сматрао људима од којих сам се учио православљу. Дубоко погођен целом ситуацијом, упитах професора Милошевића шта да радим. Он ми предложи да напишем владици Атанасију мејл, да му се представим и да му све лепо објасним. Рече ми и да ће ми пронаћи мејл који он користи. А да би ме утешио, помену да ће ме узети у заштиту ако буде требало, пошто се све већ тако закомпликовало. Чим сам дошао у канцеларију и добио мејл адресу владике Атанасија, седох за рачунар и саставих крајње искрено писмо, попут овога које сада пишем. Представих се владици и објасних му да је спорни текст скраћена верзија мог семинарског рада који сам писао као апсолвент Богословског факултета, да уопште нисам имао представу о томе да у поменутој теми постоји ишта проблематично и да се богословских тема иначе не дотичем већ да пишем углавном на тему IТ-а из православне перспективе. Наведох на крају писма да ме је његова оштра критика толико погодила, с обзиром да га сматрам ауторитетом у области богословља, да сам решио да ћу, ако он буде сматрао да тако треба, престати у потпуности са писањем било каквих текстова убудуће. Изненадио сам се када ми је истог дана стигао одговор, нисам га очекивао тако брзо, поготово не у комуникацији са једним епископом. Владика ми је написао писмо на две стране густо куцаног текста (у PDF формату, колико се сећам, и то са неким занимљивим фонтом). Сећам се добро уводне речи: Драги у Христу брате Оливере... Одмах ми је лакнуло пошто сам прочитао ту реченицу, те наставих ужурбано са даљим читањем. У писму је владика Атанасије дао детаљно богословско образложење где је проблем са текстом поменуте литургије и навео да су ту забрљали наши који су то уоште штампали у виду књиге. На крају наведе да ће ме посетити када дође на Богословски факултет, да се упознамо, и даде ми благослов да наставим да пишем текстове и даље. Олакшање које сам осетио после читања писма било је неописиво. Не сећам се колико времена је прошло од добијања тог писма, али сугурно је било више дана. Тек једно преподне, изненада чујем карактеристичан глас владике Атанасија са степеница међуспрата факултета, како говори: „Где је тај мали, да га видим!“. Кад, ето владике заједно са професором Ненадом Милошевићем на вратима моје канцеларије! Професор Милошевић ме, уз благ осмех, представи и рече: „То је тај Суботић“, а владика одговори: „Ти си, значи, тај мали! Хајде са нама у деканат!“. Пођем за њима, потпуно затечен, право у деканову канцеларију, која је била веома близу канцеларије у којој је био смештен Информационо-документациони центар. У деканату, колико се сећам, је био о. Владан Перишић (тада продекан). Владика Атанасије седе на неку црну фотељу, одмах како смо ушли у деканат, а ја седох преко пута. Онда ми владика рече: „Мали, ти си стручњак за компјутере, али ниси бржи од мене. Гледај ово!“ И извуче из џепа од мантије неки црквени календар, отвори га насумично и одмах пронађе неки број телефона који му је требао. И рече: „Јеси ли видео, мали, из два потеза“. Беше ми јако драго јер видех да владика не само да није љут на мене, већ да сам му, напротив, у неку руку и симпатичан. Почеше онда у деканату разговор са владиком присутни професори, а ја их све поздравих и одлучих да се вратим у моју канцеларију, да наставим са послом. После завршетка радног времена, ухватих неки аутобус испод Панчевачког моста и кренух ка Бановом Брду. Само што сам прошао станицу-две, зазвони ми мобилни телефон. Зове професор Милошевић и његовом симпатичном интонацијом пита: „Па где си ти, човече, свуда те тражимо?!“. Ја му одговорих да сам кренуо кући и да сам већ у аутобусу, не знајући о чему се ради. Он ми жустро одговори: „Ма каквој кући, силази на следећој станици и иди право у ресторан […]. Узми такси и одмах долази! Сви тебе чекамо, владика Атанасије неће да почне да једе док ти не дођеш!“. Ето сад новог изненађења. Брже-боље сиђох на следећој станици, узех први такси у повратном смеру и за 15-так минута стигох до тог ресторана чијег имена не могу да се сетим (био је негде у Миријеву, уређен у етно стилу). Када тамо, имам шта да видим – заиста сви седе и чекају да дођем. Видим на лицима присутних професора да им баш и није све најјасније, као ни мени, уосталом. Када ме владика виде да улазим у ресторан и долазим према њима, одмах повика: „Ти мали, овде до мене да седнеш!“. Седох одмах до њега (што би рекао наш народ: у горњи крај) и поче ручак. Сећам се да сам причао са владиком о теми мог магистарског рада који је требало да почнем да пишем, о мом родном крају (јако му се допало када сам му рекао да сам из Рашке области јер, како каже, у том крају живи честит народ), поменусмо успут и мог земљака јеромонаха Василија (Копитића) и многе друге теме. На крају ми владика поводом спорног текста рече да ће бити сасвим довољно да у наредном броју Православља напишем неку кратку ноту да сам дошао до нових сазнања која бацају потпуно другачије светло на дату тему и да нема потребе даље да се бринем око те теме, а да ће он свакако обрадити то у некој студији. Сутрадам видех на факултету професора Ненада Милошевића, који ми рече: „Никада нисам видео владику Атанасија таквог. Погодило га је то што те је напао. Мислио је да си неки провокатор, а када је сазнао ко си и да је то био твој студентски рад, заболело га је што те повредио“. А неколико дана касније видех се и са Бранимиром Нешићем у канцеларији Православља. Он се одмах насмеја и рече како је долазио владика Атанасије у Редакцију и прокоментарисао: „Добар ти је онај мали. Уме да забрља, али уме и да се покаје!“. * Од тада сам се свега неколико пута сусрео са владиком Атанасијем и увек би ме крајње срдачно поздравио. Запамтио ми је лик, премда сам се доста изменио по уласку у свештенослужитељски чин коју годину касније. Сећам се да ме је једном током васкршњег периода испред Патријаршије, после неколико година (када сам већ био у свештеничком чину), сусрео са узвиком „Радост велика!“ и раширио руке да ме загрли као да види неког кога познаје годинама. Наш поновни упечатљив сусрет се десио августа месеца 2014. године. Тада сам са својом супругом и ћерком отишао у Требиње на мањи породични одмор. Пошто смо изнајмили апартман у непосредној близини саборног храма, сваки дан смо могли бити на служби. Одлучих да један дан одемо до манастира Тврдош и да посетимо владику Атанасија. Иако смо дошли ненајављени, обрадовао се када ме је видео и дочекао нас је веома срдачно. Дадох му тада неколико мојих књига, вероватно управо оних које је ђакон Ненад Идризовић пронашао у његовој библиотеци. Он мени даде заузврат ново издање књиге На богочовечанском путу, у којој су били и његови коментари, и замоли ме да ту књигу представим у Православљу. Била је то велика част за мене, а и потврда да ми је заиста од срца дао онај благослов да наставим да пишем у време када смо се упознали. Посебно се владика обрадовао што смо повели и ћерку Нину, која је тада имала три и по године. Она и владика Атанасије одмах нађоше неки свој заједнички језик, пошто је он волео децу, а и деца њега, што је већ опште познато. После неколико дана, током литургијске проповеди на Преображење, владика у требињском Саборном рече: „Са нама на служби је и моја другарица из Београда што има три и по године, њу хоћу посебно да поздравим!“. Тих дана рече владика нашој Нини: „Да кажеш тати и мами да ти роде брата!“. У то време супруга је била у почетној фази трудноће, но владика то није знао, и то нам је било веома симпатично. И заиста, већ почетком наредне године, испунише се владичине речи – Богу слава и хвала, Нина дан уочи свог рођендана доби брата Саву. * Сусрет у Требињу је био последња ситуација у којој сам имао прилике да се детаљније испричам са владиком Атанасијем. После тог сусрета, колико ме сећање служи, нисмо имали прилике да се видимо. Непуних седам година после нашег сусрета у Тврдошу, владика Атанасије се преселио у вечност. Тада сам обављао дужност уредника сајта Информативне службе СПЦ и сећам се да смо објавили толико чланака, вести, беседа, текстова… поводом његовог упокојења, да су заредом три насловне странице сајта биле напуњене само том темом. За своје монументално богословско дело и жртву коју је поднео за српски народ, то је најмање што смо могли да урадимо у његову част. За крај овог присећања, вратио бих се на догађај када владика Атанасије Јевтић није хтео да стави залогај у уста док један обичан млади службеник Православног богословског факултета не дође на ручак и седне са њим. Тај догађај занавек је исцртао контуре лика владике Атанасија у мом сећању. Ако је он мене тада доживео као хришћанина који „уме да забрља, али уме и да се покаје“, ја сам њега доживео као епископа који уме оштро да укори, али уме и очински да загрли. Вјечнаја памјат! http://athanasios.org/index.php/o-vladici/prvi-susret-i-potonja-sretanja-sa-vladikom-atanasijem