Претражи Живе Речи Утехе

Први Сајам српске књиге у Скандинавији одржан је 25. и 26. фебруара 2023. године у шведском граду Гетеборгу, известио је за Радио „Слово љубве“ Тихомир Барбуловић, књижевник и новинар. Организатор манифестације је Удружење „Иницијатива за креативну комуникацију”, а са циљем заједничког доприноса очувању културе, традиције и језика. Учествовало је четрнаест писаца који већ дуго живе и стварају у Шведској, Данској и Норвешкој, као и гости из Србије. Посебна ексклузива било је представљање нове књиге Жарка Лаушевића. Сајам је отворио у Шведској Његова Екселенција г. Драган Момчиловић амбасадор Републике Србије и гђа Гордана Антуновић, испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, која је и иницијатор ове културне манифестације, такође и оснивач поменутог удружења, које је део Националног театра Шведске. Aмбасадор Републике Србије г. Драган Момчиловић за Радио „Слово љубве“ „Хвала на позиву да отворим Први сајам српске књиге у Скандинавији, веома значајну културну манифестацију, заправо представљање српске културе, промоцију српског језика и ја сам стварно одушевљен вашим напором који је уложен да окупите четрнаест аутора из читаве Скандинавије, пар аутора из Србије, и да на овом простору у Гетеборгу, културној заједници организујете овако нешто, овакво важну манифестацију. Драго ми је веома што је и културна заједнице Шведске подржала ову значајну манифестацију”- изјавио је амбасадор Момчиловић на отварању Сајма српске књиге у Скандинавији. Током манифестације преређено је и „Весело ћоше“ – креативни студио у коме су деца могла креативно изражавати кроз музику и театар, а који водила Биљана Вујовић - Бајка, из Србије. Такође, у манифестацији је учествовао и студио глуме „ПипиЛота”, који су омогућили деци да учествују у представама и програму који су им припремили. Током целог трајања Сајма могла се видети и изложба Сање Бановић, слободне уметнице из Неготина, која живи и ствара у Шведској. На Сајму је, поред многобројних презентација, одржан и панел „Језик као идентитет”, у коме је учествовала Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика. Током Сајма склапала су се нова пријатељства и размењивала искуства писаца из Скандинавије, али и рађале нове идеје. Наиме,од учесника и организатора овогодишњег првог Сајма српске књиге се недвосмислено потврдила намера да ово постане традиционална манифестација, а која би се редом одржавала у свим скандинавским земљама. ”Организаторима хвала за промоцију српског језика, српске културе и књиге на овим просторима скандинавије. Гђа Антуновић, као покретачка снага испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, почела је да се бави једном темом која је веома значајна. То је тема интеграције. То је тема овог вашег доласка. Када сте дошли, како сте дошли и како сте се, на крају, успешно интегрисали. То је тај један однос који се налази и у овим књигама овде око вас и стварно мислим да је то једна јединствена ствар, да се на овакав један начин упознате са достигнићима које је Гордана и „Иницијатива за креативну комуникацију” урадила. Она је рекла једну лепу реч а поређујући живот у Шведској и Србији. Она је рекла „У Шведској се живи организовано, добро, док се у Србији живи лепо и спонтано“. Значи, она тражи ту неку везу између Шведске и Србије, и захваљујући тој вези Гордана је успела да доведе четрнаест писаца, уметника, културних представника из земаља Скандинавије и два представника писаца из Србије”, нагласио је Александар Драгановић, српски писац и Стокхолма. Овогодишњи учесници сајма су били: Бенита Мариновић, издавач књиге Жарка Лаушевића, Вито Мартић (Шведска) - Дневник, Ацо Станковић (Данска) - Мачва, Велика Томић (Норвешка) - Разговор са насљеђем, Љиљана Булајић (Данска) - Маска је именица женског рода, Александар Драгановић (Шведска) - Читање снова, Бранко Димовић Димески (Норвешка) - Завичајни отисци, Биљана Вујовић - Бајка, гост писац из Србије, Бајкин џеп, Александар Булајић (Данска) – Литванка, Тихомир Барбуловић (Данска) - Српске стазе у Скандинавији, Панел „Језик као идентитет“ - Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика, Душко Топаловић (Норвешка) - Верни прецима и себи, Бранко Николић (Шведска) – Леват, Весна Картал/Патике/Лејла Динић/Ливада свитаца/, Јулиа Стенборг, Алекс Сакала (Шведска). ФОТОГАЛЕРИЈА Извор: Радио "Слово љубве"

По благослову Његове светости и католикоса – Патријарха грузијског г. Илије II, јерођакон Мадаj Маамди (Madai Maamdi) рукоположен је за свештеника руком Епископа Саве из Северноамеричке епархије Грузијске Цркве. Рукоположење оца Мадаja извршено је у Манастиру Свете Нине, у држави Мериленд у САД. Ово је један од најблиставијих дана у животу савремених Курда хришћана, будући да по први пут у својој новооснованој православној заједници имају свештеника који има благослов да служи на курдском језику. Епископ Сава је у интервјуу Курдском телевизијском каналу Rudaw казао следеће: ”Данас је посебан дан, дан који показује да ниједна нација у православној цркви не предњачи у односу на остале, јер се у Светом писму каже да нема разлике између Јевреја, Грка, Римљана и других народа. Сви смо једно у Богу. Ово је важан, историјски дан, зато што Курди сада имају свог првог клирика, јеромонаха који вредно ради на ширењу Јеванђеља Господа Исуса Христа. О. Мадај је превео и објавио прве хришћанске текстове на курдском језику (курманџи и сорани). Честитам му и желим да благодат и милост Божија буду са њим да би чинио још више за курдске хришћане, и не само за њих. Да буде пример доброг пастира своме народу, проповедник хришћанске вере међу Курдима и њихов предводник у Цркви Христовој.” Јеромонах Мадај је рођен у Тбилисију, у породици Гезиди. Са породицом се преселио у Москву 2002. године, где је и пригрлио хришћанство и, пратећи зов свога срца, кренуо у мисионарску школу Свештеномученика Данила Сисојева (+2009). Након мученичке смрти свога духовника, потоњи јеромонах Мадај, упознао је старца Дионисија Каламбока, Грка који му је касније постао духовни отац и непрестано надахнуће у животу. 2014. године је замонашен и добио је име Мадај, по Нојевом унуку, праоцу народа у источном Ирану. Један од тих народа је и курдски.[1] Исте године уписао је Атински универзитет на коме је и дипломирао са одличним успехом 2019. године. 2022. у Тбилисију су објављени први његови преводи православне литературе на два курдска дијалекта. Јеромонах Мадај се тренутно налази на постдипломским студијама на Атинском универзитету и наставља да преводи православне литургијске и богословске текстове. [1] Етногенеза Курда сеже од времена старог персијског царства Ахеменида (640-330. пре Христа). У то доба је Персијско царство обухватало данашњи Курдистан (делове данашњих држава Ирана, Ирака, Сирије и Турске). Становништво ових области било је индоевропског порекла и говорило индоиранским језиком – једним од дијалеката староиранског језика. Староирански језик је заједнички корен савремених курдских дијалеката. Савремени истраживачи верују да Курди потичу делом од старих Гутија и Кардуха, а највећим делом од Међана. Све они су староирански народи. Курди су некада, као и сви ирански народи, веровали у зороастризам. У каснијем периоду, познати су неки појединачни примери примања хришћанске вере, али после принудне исламизације (VII-X века), курдски народ је пригрлио ислам, чак и поједине радикалне муслиманске покрете као што су језидизам, алевизам и други суфитски редови. Почетком XXI века Курди (нарочито курдска дијаспора) се масовно обраћају у хришћанство и овај феномен се наставља. https://mitropolija.com/2023/02/20/rukopolozen-prvi-pravoslavni-svestenik-kurdskog-porekla/

Савиндан – 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског. Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, Светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем Светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије III предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска православна црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана саградише највећи, величанствени Спомен-храм Светог Саве. https://mitropolija.com/2023/01/27/sveti-sava-prvi-arhiepiskop-i-prosvetitelj-srpski-3/

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило освештао је 13. новембра 2022. године први православни храм у Еквадору, известила је Митрополија црногорско-приморска. Владици су саслуживали часни оци архимандрит Рафаил, протојереј-ставрофор Данило из Патријаршије румунске, јеромонах Симеон из Патријаршије српске из Меделина, Колумбије и новорукоположени јереј Василије. У току Свете литургије Епископ Кирило је рукоположио ђакона Василија у чин свештеника и миропомазао седам нових чланова Цркве, које је крстио отац Рафаил. Након Свете службе Божије Епископ Кирило се захвалио свима који су учествовали у изградњи овог храма и парохије. Подсећамо, дом у којем се налази параклис купљен је благодарећи љубави блаженопочившг Митрополита Амфилохија. Овом приликом уручено је неколико грамата и захвалница, а потом је о. Данило у име Румунске патријаршије поклонио икону Христа Господа Епископу Кирилу и архимандриту Рафаилу, као и неколико књига о парохијама Румунске патријаршије у две Америке. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар (логофет) при краљу Душану. Архиепископом постао 3. јануара 1338 године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, из табора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Мошти му се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем. Тропар (глас 4): Данас међу светитељима празнујемо успомену доброг чувара апостолских догмата и пастира и учитеља српске Цркве, преблаженог Патријарха, светитеља Јоаникија. Славословимо Христа Бога нашега песмама по достојанству, који нам је даровао Свога угодника, као бодрог архипастира и учитеља, који се усрдно моли Цару свих Богу, да избави од беде душе наше. https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Његово преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован осветио је 23. јула 2022. године темеље манастирске цркве у Шуљковцу надомак Јагодине, преноси Епархија шумадијска. Манастир у Шуљковцу биће први манастир у Епархији шумадијској и уопште у Српској православној цркви који ће бити посвећен Светом Пајсију Светогорцу. Извор: Епархија шумадијска

Презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара Петровске покладе, лета Господњег 2022. Почетком јуна месеца ове године сам добио занимљиву поруку од мог старог пријатеља, ђакона др Ненада Идризовића (иначе службеника Народне библиотеке Србије). Он је у то време био на послу сређивања личне библиотеке блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића) у манастиру Тврдош. Уз поруку ми је послао фотографије препуњених полица са књигама из владичине библиотеке, уз завршни коментар: „Има и твојих књига“. Те речи су ме подсетиле на упознавање са владиком Атанасијем (Јевтићем) и подстакле ме да напишем овај текст, у виду сасвим искреног сведочанства. Будући да сам у међувремену сазнао за постојање сајта atanasije.org, на коме се скупљају слична сведочанства, одлучио сам да га на том месту и објавим. Ово у неку руку јесте и историјско сведочанство, но има крајње личну ноту, без које би све било објективизовано и сведено на пуку фактографију. Пре него кренем са повешћу, напоменуо бих да дијалоге наводим по сећању и они понегде нису прецизни „у слово“, но у потпуности изражавају све што је тада речено и могу се сматрати аутентичним. * Моје крајње специфично упознавање са блаженог спомена владиком Атанасијем десило се отприлике средином 2005. године. У то време сам радио на Православном богословском факултету у Београду, као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. На том радном месту сам био запослен на инжењерским пословима, будући да сам годину дана раније дипломирао на одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука (а те године и на Богословском факултету). Био је то уједно и период у коме сам у новинама Православље објављивао серију текстова о односу Цркве према савременим технологијама, што ће касније прерасти у неколико књига и бити тема која ће ме пратити читаву једну деценију. Једног дана ме телефоном позва Бранимир Нешић (тада оперативни уредник Православља, а данас власник и главни уредник издавачке куће Catena Mundi) и упита да ли можда имам неки свој богословски текст да попуни пар страна у новинама. Недостајало му је материјала, а новине су убрзо морале за који дан да иду у штампу. Све што сам имао већ написано, а да није објављено, био је семинарски рад из догматике на тему „Пневматологија литургије Апостолских установа“. Пошто је тај семинатски рад прошао увид асистента (вежбе нам је током студија држао протођакон Предраг Петровић), био сам убеђен да је потребно само да скратим текст и да га пошаљем Нешићу. Тако и учиних, а он га објави. Није прошло ни пар дана од изласка Православља из штампе, кад Брана Нешић опет зове телефоном, али овај пут видно узнемирен. Пита ме забринуто шта сам то написао у поменутом тексту. Ја га збуњено упитах у чему је проблем, а он ми одговори да га је позвао главни уредник (у то време прота Миодраг Поповић) да му каже да га је владика Атанасије Јевтић позвао телефоном у по ноћи и да је грмео на њега због објаве тог текста. „Ко је тај Суботић? Јел то неки провокатор?“, питао је владика љутито збуњеног уредника. Отац Миодраг му је одговорио да ме познаје добро, да сам редован сарадник Православља и да не зна о чему је реч. Онда је владика осуо паљбу, са убеђењем да иза мог текста стоји неки академски богослов који је са ко зна којим циљем објавио тај „дилетантски чланак“, наводећи успут да је цео проблем направила епархија жичка штампањем књиге о поменутој литургији. Никоме од нас ништа није било јасно, а мени понајмање. Објасним збуњеном Нешићу да је то био мој семинарски рад који је прошао редовну процедуру прегледа, да сам користио управо књигу коју је владика Атанасије поменуо и да заиста не знам где може бити проблем. Он ми одговори да је и прота Миле Поповић неколико пута детаљно ишчитао мој текст и да ништа спорно у њему није нашао, те ме замоли да се мало боље распитам шта је ту у питању. И посаветова ме братски да се убудуће клоним спорних богословских тема (већ у то време их је било поприлично) и да се држим области у којој сам референтан, а то су информационе технологије посматране из угла православне антропологије и теологије. Одмах после тог разговора позвах мог пријатеља и професора литургике Ненада Милошевића, да му укратко објасним шта се десило, у нади да ће он знати о чему је реч и да ће ми дати добар савет. Када је чуо шта се десило, зачудио се како то да не знам за полемику која је везана за ту тему, и помену ми да је владика Атанасије жестоко искритиковао Богословски факултет једном приликом када је на вежбама из литургике служена та древна литургијска форма, будући да је сматрао да у њој постоје неки полуаријански елементи. Е после тих речи ми тек ништа није било јасно. А још мање свеједно. Владику Атанасија сам као студент много волео да слушам, а његове књиге сам читао са задовољством. У то време је за студенте Православног богословског факултета постојала српска богословска „тријада“ према којој смо сви имали посебно поштовање и у односу на чије ставове смо проверавали своје (у питању су, наравно, митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јевтић) и епископ Иринеј (Буловић)). Бити у богословском сукобу са било ким од те тројице српских јерараха за мене је било просто незамисливо, али не због страха људског, већ због тога што сам сву тројицу, на свој начин, сматрао људима од којих сам се учио православљу. Дубоко погођен целом ситуацијом, упитах професора Милошевића шта да радим. Он ми предложи да напишем владици Атанасију мејл, да му се представим и да му све лепо објасним. Рече ми и да ће ми пронаћи мејл који он користи. А да би ме утешио, помену да ће ме узети у заштиту ако буде требало, пошто се све већ тако закомпликовало. Чим сам дошао у канцеларију и добио мејл адресу владике Атанасија, седох за рачунар и саставих крајње искрено писмо, попут овога које сада пишем. Представих се владици и објасних му да је спорни текст скраћена верзија мог семинарског рада који сам писао као апсолвент Богословског факултета, да уопште нисам имао представу о томе да у поменутој теми постоји ишта проблематично и да се богословских тема иначе не дотичем већ да пишем углавном на тему IТ-а из православне перспективе. Наведох на крају писма да ме је његова оштра критика толико погодила, с обзиром да га сматрам ауторитетом у области богословља, да сам решио да ћу, ако он буде сматрао да тако треба, престати у потпуности са писањем било каквих текстова убудуће. Изненадио сам се када ми је истог дана стигао одговор, нисам га очекивао тако брзо, поготово не у комуникацији са једним епископом. Владика ми је написао писмо на две стране густо куцаног текста (у PDF формату, колико се сећам, и то са неким занимљивим фонтом). Сећам се добро уводне речи: Драги у Христу брате Оливере... Одмах ми је лакнуло пошто сам прочитао ту реченицу, те наставих ужурбано са даљим читањем. У писму је владика Атанасије дао детаљно богословско образложење где је проблем са текстом поменуте литургије и навео да су ту забрљали наши који су то уоште штампали у виду књиге. На крају наведе да ће ме посетити када дође на Богословски факултет, да се упознамо, и даде ми благослов да наставим да пишем текстове и даље. Олакшање које сам осетио после читања писма било је неописиво. Не сећам се колико времена је прошло од добијања тог писма, али сугурно је било више дана. Тек једно преподне, изненада чујем карактеристичан глас владике Атанасија са степеница међуспрата факултета, како говори: „Где је тај мали, да га видим!“. Кад, ето владике заједно са професором Ненадом Милошевићем на вратима моје канцеларије! Професор Милошевић ме, уз благ осмех, представи и рече: „То је тај Суботић“, а владика одговори: „Ти си, значи, тај мали! Хајде са нама у деканат!“. Пођем за њима, потпуно затечен, право у деканову канцеларију, која је била веома близу канцеларије у којој је био смештен Информационо-документациони центар. У деканату, колико се сећам, је био о. Владан Перишић (тада продекан). Владика Атанасије седе на неку црну фотељу, одмах како смо ушли у деканат, а ја седох преко пута. Онда ми владика рече: „Мали, ти си стручњак за компјутере, али ниси бржи од мене. Гледај ово!“ И извуче из џепа од мантије неки црквени календар, отвори га насумично и одмах пронађе неки број телефона који му је требао. И рече: „Јеси ли видео, мали, из два потеза“. Беше ми јако драго јер видех да владика не само да није љут на мене, већ да сам му, напротив, у неку руку и симпатичан. Почеше онда у деканату разговор са владиком присутни професори, а ја их све поздравих и одлучих да се вратим у моју канцеларију, да наставим са послом. После завршетка радног времена, ухватих неки аутобус испод Панчевачког моста и кренух ка Бановом Брду. Само што сам прошао станицу-две, зазвони ми мобилни телефон. Зове професор Милошевић и његовом симпатичном интонацијом пита: „Па где си ти, човече, свуда те тражимо?!“. Ја му одговорих да сам кренуо кући и да сам већ у аутобусу, не знајући о чему се ради. Он ми жустро одговори: „Ма каквој кући, силази на следећој станици и иди право у ресторан […]. Узми такси и одмах долази! Сви тебе чекамо, владика Атанасије неће да почне да једе док ти не дођеш!“. Ето сад новог изненађења. Брже-боље сиђох на следећој станици, узех први такси у повратном смеру и за 15-так минута стигох до тог ресторана чијег имена не могу да се сетим (био је негде у Миријеву, уређен у етно стилу). Када тамо, имам шта да видим – заиста сви седе и чекају да дођем. Видим на лицима присутних професора да им баш и није све најјасније, као ни мени, уосталом. Када ме владика виде да улазим у ресторан и долазим према њима, одмах повика: „Ти мали, овде до мене да седнеш!“. Седох одмах до њега (што би рекао наш народ: у горњи крај) и поче ручак. Сећам се да сам причао са владиком о теми мог магистарског рада који је требало да почнем да пишем, о мом родном крају (јако му се допало када сам му рекао да сам из Рашке области јер, како каже, у том крају живи честит народ), поменусмо успут и мог земљака јеромонаха Василија (Копитића) и многе друге теме. На крају ми владика поводом спорног текста рече да ће бити сасвим довољно да у наредном броју Православља напишем неку кратку ноту да сам дошао до нових сазнања која бацају потпуно другачије светло на дату тему и да нема потребе даље да се бринем око те теме, а да ће он свакако обрадити то у некој студији. Сутрадам видех на факултету професора Ненада Милошевића, који ми рече: „Никада нисам видео владику Атанасија таквог. Погодило га је то што те је напао. Мислио је да си неки провокатор, а када је сазнао ко си и да је то био твој студентски рад, заболело га је што те повредио“. А неколико дана касније видех се и са Бранимиром Нешићем у канцеларији Православља. Он се одмах насмеја и рече како је долазио владика Атанасије у Редакцију и прокоментарисао: „Добар ти је онај мали. Уме да забрља, али уме и да се покаје!“. * Од тада сам се свега неколико пута сусрео са владиком Атанасијем и увек би ме крајње срдачно поздравио. Запамтио ми је лик, премда сам се доста изменио по уласку у свештенослужитељски чин коју годину касније. Сећам се да ме је једном током васкршњег периода испред Патријаршије, после неколико година (када сам већ био у свештеничком чину), сусрео са узвиком „Радост велика!“ и раширио руке да ме загрли као да види неког кога познаје годинама. Наш поновни упечатљив сусрет се десио августа месеца 2014. године. Тада сам са својом супругом и ћерком отишао у Требиње на мањи породични одмор. Пошто смо изнајмили апартман у непосредној близини саборног храма, сваки дан смо могли бити на служби. Одлучих да један дан одемо до манастира Тврдош и да посетимо владику Атанасија. Иако смо дошли ненајављени, обрадовао се када ме је видео и дочекао нас је веома срдачно. Дадох му тада неколико мојих књига, вероватно управо оних које је ђакон Ненад Идризовић пронашао у његовој библиотеци. Он мени даде заузврат ново издање књиге На богочовечанском путу, у којој су били и његови коментари, и замоли ме да ту књигу представим у Православљу. Била је то велика част за мене, а и потврда да ми је заиста од срца дао онај благослов да наставим да пишем у време када смо се упознали. Посебно се владика обрадовао што смо повели и ћерку Нину, која је тада имала три и по године. Она и владика Атанасије одмах нађоше неки свој заједнички језик, пошто је он волео децу, а и деца њега, што је већ опште познато. После неколико дана, током литургијске проповеди на Преображење, владика у требињском Саборном рече: „Са нама на служби је и моја другарица из Београда што има три и по године, њу хоћу посебно да поздравим!“. Тих дана рече владика нашој Нини: „Да кажеш тати и мами да ти роде брата!“. У то време супруга је била у почетној фази трудноће, но владика то није знао, и то нам је било веома симпатично. И заиста, већ почетком наредне године, испунише се владичине речи – Богу слава и хвала, Нина дан уочи свог рођендана доби брата Саву. * Сусрет у Требињу је био последња ситуација у којој сам имао прилике да се детаљније испричам са владиком Атанасијем. После тог сусрета, колико ме сећање служи, нисмо имали прилике да се видимо. Непуних седам година после нашег сусрета у Тврдошу, владика Атанасије се преселио у вечност. Тада сам обављао дужност уредника сајта Информативне службе СПЦ и сећам се да смо објавили толико чланака, вести, беседа, текстова… поводом његовог упокојења, да су заредом три насловне странице сајта биле напуњене само том темом. За своје монументално богословско дело и жртву коју је поднео за српски народ, то је најмање што смо могли да урадимо у његову част. За крај овог присећања, вратио бих се на догађај када владика Атанасије Јевтић није хтео да стави залогај у уста док један обичан млади службеник Православног богословског факултета не дође на ручак и седне са њим. Тај догађај занавек је исцртао контуре лика владике Атанасија у мом сећању. Ако је он мене тада доживео као хришћанина који „уме да забрља, али уме и да се покаје“, ја сам њега доживео као епископа који уме оштро да укори, али уме и очински да загрли. Вјечнаја памјат! http://athanasios.org/index.php/o-vladici/prvi-susret-i-potonja-sretanja-sa-vladikom-atanasijem

Православни верници у главном граду провинције Ћако у Аргентини, окупили су се се у раним јутарњим часовима у храму Свете Тројице, како би прославили празник над празницима, Васкрсење Христово, известила је Митрополија црногорско-приморска. Поноћну Литургију служио је протојереј Бранко Станишић, а за певницом су били чланови руског православног хора цркве Покрова Пресвете Богородице у Асунциону, који су специјално за ову прилику допутовали из Парагваја.Више десетина верника причестило се под сводовима овог велелепног храма, који је изграђен у српско-византијском цквеном стилу.Планирано је да храм буде освештан на јесен. Након Свете Литургије, у свечаној сали школе која се налази у непосредној близини храма, трпезом љубави настављено је славље око кога су се потрудили чланови Црквеног одбора, предвођени гђом Ангелином Радиш. У цркви Свете Тројице окупљају се потомци наших исељеника из Црне Горе и Србије, Грчке и Русије, као и аутохтони Аргентинци који су се присајединили Православној Цркви. Свештеник Бранко је присутнима пренео поздраве Његовог Преосвештенства г. Кирила, Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Чланови Удружења мултипле склерозе Ваљево, предвођени председником Дејаном Драјићем, први пут су посетили најмлађу светињу Ваљева, Храм Светог Нектарија Егинског, известила је Епархија ваљевска: Сусрет вредан непролазног сећања Да носимо крст једни других или бар поделимо бремена колико нам могућности дозвољавају, призвани смо током свог живота на земљи. Тако су чинили свети људи, који су служењем Богу и ближњем завредели место у Царству небеском и крај престола Божјег данас се моле за људски род. Један од Божјих угодника чије молитве исцељују од мноштва обољења је и Свети Нектарије Егински, због чега му притиче верни народ широм православног света. Храм посвећен њему у Ваљеву увек широм отвара своје двери свима који желе да се обрате славном чудотворцу, део је добродошлице свештенослужитеља при Храму Светог Нектарија јереја Александра Филиповића члановима Удружења мултипле склерозе Ваљево, који су данас, предвођени председником Дејаном Драјићем, походили најмлађу ваљевску светињу. Овај храм дело је пастирске бриге и љубави блаженопочившег Владике Милутина, који је препознао потребу своје духовне деце за близином Светог Нектарија. Свакодневно нам долази верни народ из нашег краја, али и свих делова наше земље и иностранства. Драго ми је што сте данас дошли групно и радоваће нас да нам и убудуће долазите било као група, било појединачно- рекао је отац Александар Филиповић. Упознавши госте са историјатом храма, он је прочитао молитву за здравље крај честице моштију светитеља и помазао их освећеним уљем. Сваком понаособ, у име братства Храма Васкрсења Христовог, свештеник Филиповић је даривао књижицу у којој су садржане „Беседа о правој вери“ Светог Саве и „Небеска Литургија“ Светог Владике Николаја, уље, воду и иконицу. Удружење, пак, он је обрадовао иконом Светог Нектарија великог формата, израђеном по благослову Владике Милутина. Поред братстава двају храмова, у даривању гостију учествовали су и Коло српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“, чији је духовник отац Александар Филиповић и Светосавска омладинска заједница, коју предводи ђакон Мија Бојиновић. Сестре су за Удружење припремиле пакет производа неопходних за боравак у канцеларији (кафа, чај, хигијенске потрепштине), док су им Светосавци поклонили славски сет. Подстакнути пажњом оца Александра Филиповића и идејом чланице СОЗ- а Мирјане Живковић, чланови Удружења мултипле склерозе Ваљево одлучили су да Светог Нектарија Егинског прослављају као свог небеског заштитника. Тако, ове године ће се на његов празник (22. новембар) први пут свечарски окупити у њиховом дому у Поп Лукиној улици да радост поделе са свим драгима људима, који подржавају њихов рад. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

Током поста, свако од нас може да прихвати на себе неки духовни подвиг. Можемо, на пример, да обећамо себи да током поста никога нећемо гласно и јавно осуђивати. Уколико нам успе да, на пример, током шест недеља никога не осуђујемо, онда је то већ велико дело. То свакако не значи да би од осуђивања требало да се уздржавамо само током поста; међутим, ако већ свакодневно осуђујемо једни друге, пружимо себи шансу и могућност да бар за то време затворимо уста за сваку реч осуде. Ако нсм то пође за руком, видећемо колико се изменио наш однос према другим људима после неколико недеља такве духовне вежбе. Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко – да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим уколико будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости- онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или оне хране. Ми имамо срце и уста , т.ј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе са раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи- затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи „прогутати га“- то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо. Епископ Иларион (Алфејев) Извор: Епархија нишка

Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке

Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.

Епископ бачки Иринеј: „По трпљењу, по страдању, по мукама и невољама, апостоли су први. Суштина њиховог првенства је у томе да они служе свима другима, а њима не служи нико. Служећи другима – ближњима – служе Богу, а служећи Живоме Богу, служе, самим тим, и ближњима својим. Бити први значи: подносити највећу жртву, служити свима и, кроз то, служити Господу Христу, Који је Себе, као Господ и Господар свега и свих, учинио Слугом Господњим, Слугом нашега спасења и спасења свеколике творевине.” Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је, на празник Светих апостола Петра и Павла, у понедељак, 29. јуна/12. јула 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, Епископ бачки је поучио сабрани верни народ о празнику светих апостола Петра и Павла и о смислу њиховог првенства међу дванаесторицом апостола. „Данас је један од великих црквених празника у току године – празник двојице врховних међу дванаесторицом апостола, непосредних Христових ученика, чија служба (реч апостол ту службу изражава) значи да су они посланици, изасланици, гласници Христови; да оно што нам Он говори непосредно у Јеванђељу, говорили су и они, говоре нам и данас, кроз речи Светога Писма, и зато се, са правом, називају апостолима. Они јесу врхунски благодатни дар људима у Цркви, јер Господ Христос је њима поверио да врше Његово дело и зато су посебно поштовани већ за живота, а посебно касније – због тога свога плодотворног делања у славу Божју и на назидање Цркве Божје. Чули смо како апостол Павле описује шта значи бити апостол. Говори о свим напорима, мукама, страдањима, гоњењима, трпљењу, које су апостоли морали да поднесу ради Христа и љубави Његове и да би сведочили веру у Њега. По трпљењу, по страдању, по мукама и невољама, апостоли су први. Нису први на начин како су то први силни овога света и века – да други морају да служе њима, да они над њима господаре, да владају, угњетавају их. Суштина њиховог првенства је у томе да они служе свима другима, а њима не служи нико. Служећи другима – ближњима – служе Богу, а служећи Живоме Богу, служе, самим тим, и ближњима својим. Првенство није у томе да смо ми први по слави, по власти, по богатству, по угледу, по томе да смо неупоредиви са другима. Бити први значи: подносити највећу жртву, служити свима и, кроз то, служити Господу Христу, Који је Себе, као Господ и Господар свега и свих, учинио Слугом Господњим, Слугом нашега спасења и спасења свеколике творевине. Зато су, и у наше дане, раправе о томе ко је први и бољи не само потпуно излишне него су супротне духу Јеванђеља и духу светих апостола. Нарочито је опасно – што се, нажалост, збива у наше време – када, на нивоу епископâ и помесних Цркава, дође до расправе ко је први и ко има власт над ким. Власт у Цркви не постоји, осим служење једних другима, а бити први значи: бити први по том служењу. Зато, дакле, славимо ову двојицу великих апостола, да бисмо сутра то слављење продужили, прослављајући сву дванаесторицу првих Христових ученика. У раној Цркви је постојала посебна служба која се звала апостолска. Све службе у Цркви су апостолске: и свештеничка, и бити верник Цркве, јер исповедамо веру, трудимо се да живимо по вери и за њу и да Господ, кроз свакога од нас, посведочи Своју љубав и Своје даривање спасења свету. Зато је ово празник, браћо и сестре, не појединачни, не, назовимо га условно, приватни него празник Цркве и нас све позива да и ми живимо да бисмо се развијали, као личности, до савршенства; да будемо и ми у Цркви последњи, а онда ћемо бити, пред Господом, први”, навео је, поред осталог, Епископ бачки Иринеј у својој архипастирској беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Шесто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. У оквиру емисије предочили смо многобројна сведочанства о чудима Божјим која су пројављена као плод усрдног молитвеног заступништва светитеља Острошког. Поред сведочења протосинђела Сергија (Рекића), намесника манастира Острог, и неколико сведочанстава која су записана у летопису острошке светиње, посебно смо истакли следеће писмо светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Свеамериканског, које је записао као епископ американски и канадски: „Године, 1930. 11/24. августа удостојио сам се у светом храму ове знамените у српству и Православљу обитељи одслужити Свету Архијерејску службу и помолити се пред кивотом Светога Василија за спас и срећу наше драге домовине, дуг живот и здравље доброг нашег Краља, своје американске пастве и својих драгих и милих као и за упокојење душа преминулих моје мајке Јеле, браће Стана и Николе. Уз то, молитву своју ка Господу упутих да молитвама Светога Василија Чудотворца умудри моју прекоокеанску паству и свештенство да у миру и слози одрже своју веру и народност у оном туђем далеком Новом Свету.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити! На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље? Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно. Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу? Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати. Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће. Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова. Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства. Ваш, у Христу Господу, епископ бихаћко-петровачки и рмањски + Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На данашњи дан 1967. године објављен је први број листа „Православље“, гласила Патријаршије Српске Православне цркве. Лист „Православље” је покренут 1967. године на иницијативу групе београдских интелектуалаца и потоњег Епископа Лаврентија (хиротонисан 16. августа; прим. ред.), као часопис Архиепископије београдско-карловачке, а тек после седмог броја постао је гласило Српске Патријаршије. Основна тема ових новина била је упознавање верника са истинама православне вере и актуелним дешавањима у целој Српској Цркви. „Православље” је прошло кроз велике проблеме у комунистичком периоду, а чак је и два пута лист забрањиван и то због непотписаног текста Светог Владике Николаја и протојереја Душана Иванчевића. „Православље“ је обележило излажење хиљадитог броја 15. новембра 2008. године. Часопис Српске патријаршије излази два пута месечно. Извор: Православље

И ништа у том обраћању Његове светости за јавни сервис Србије није ни личило на оно што свакодневно гледамо и слушамо са „паметних“ телевизора иако је он причао отворено, директно и без дипломатског ескивирања, баш о свим актуелним питањима и темама. Није то ни био само интервју већ својеврсна проповед, али и лекција из толеранције, мере, доследности, чврстине, истинског патриотизма, демократске ширине, људскости. За само сат времена, грађани Србије су из једног медијског хаоса, бруталног и закулисног рата који букти на све стране, могли да уплове у свет са јасним и разумним координатама, могли су да чују мирну и кротку реч, али и чврсту и непомерљиву истину. Могли су да се за тренутак врате у заборављену нормалност, па и радост. Избијени сви „адути“ хистерицима Благим осмехом и једноставним хришћанским порукама разоружао је све екстреме који су данима, недељама и месецима, површним и политикантским интригама, кидисали на цркву са жељом да унизе и укаљају изборе за српског црквеног поглавара, за првог међу једнакима. Разложно, утемељено, мирно, избио је све „адуте“ хистерицима који су покушавали да докажу раздор у Српској православној цркви и да увуку и патријарха у свој политичко естрадни ријалити-брлог који се као смртносни канцер шири да би појео и последњу здраву ћелију српског друштва. Непомерљиво, недвосмислено, бритко, патријарх Порфирије је изнова обновио и осветлио носеће стубове националних идеја и тако ућуткао квазипатриотска наклапања и „зилотска“ небулозна застрањивања да се спрема чак и нека врста издаје суштинских и темељних српских интерса и то са највише црквене позиције. Чврсто и смирено, како бисмо требали сваки дан да понављамо, Његова светост је без икакве дневно политичке примисли и без изазивања међунационалне мржње, објавио непољуљану истину да је Косово срж Србије, да је то њена колевка и да је референдум о Косову одржан на Видовдан 1389. године. Без осветољубивости и потпиривања демонских ватри, Његова Светост је проговорио о српским жртвама, о јасеновачком непојамном злу, али уз пружену руку суседима – за толерантан разговор и мирну будућност. Без геополитичког фразирања, општих места и баналних парадигми, бранећи канон, патријарх је сведеним порукама јасно позиционирао СПЦ и у међународним изазовима и без устручавања аргументовано предочио да је она на страни Руске цркве у спору са Цариградском патријаршијом. Без гуслања и кукања на неправду, Порфирије је дао очинску и заштитничку реч за српску цркву и вернике у Хрватској, Црној Гори, Македонији… Као да је Србија ушла у нову епоху Око свих крупних питања, као што је, на пример, евентуални долазак папе у Србију, о чему чаршија воли кафански да распреда, патријарх је инсистирао на континуитету у односу на своје претходнике као и на јединственом и саборном ставу цркве. Али, показао је и свој печат, скромност, отвореност, аутентичност, оригиналност, утемељеност у модерном времену. Чули смо заиста и једног новог патријарха, који ће бити једнако близак и новим генерацијама. Чули смо и атипичног патријарха који кад извлачи поенте о љубави, цитира потресну реплику из новог филмског ремек дела Теренса Малика – „Скривени живот“. И све је некако било другачије током тог једночасовног интервјуа на Јавном сервису Србије. Симболички, као да је Србија окренула неку нову страницу и ушла у неку нову епоху у којој се неће стидети ни себе ни своје ширине према другима. Патријарх Порфирије, у свом првом медијском наступу са трона Светог Саве показао је да је достојан. Надајмо се да ће и Срби, за разлику од неких других времена, показати и да су достојни њега. rs.sputniknews.com, Предраг Васиљевић

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. фебруара 2021. године, у Недељу о митару и фарисеју, Божанственом Литургијом у Спомен храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј, славонски Јован, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. Појали су сви хорови Певачког друштва храма Светог Саве: Дечји хор Растко (диригент Милена Антовић), хор Мокрањац и хор храма Светог Саве (диригент Катарина Станковић). После читања зачала из светог Јеванђеља, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је између осталог рекао: -Оно што се људима чини да је велико у свету, да је моћно и јако, пред Богом изгледа слабашно. Оно што свет сматра мудрим, дубоким и паметним, за Бога је лудост и звоно које звечи, а тај звекет није ништа друго него одјек празнине. Али, у вери нашој и смирењу открива се Господ. Свакога ко има веру за темељ свог покајања Господ чини најмоћнијим, чини га владарем света. Данашња јеванђељска прича, која је једна од карика за припрему поста, управо то открива. Открива парадокс закона Божјег и парадокс критеријума односа Бога према овоме свету. -Око Божје друкчије цени човека - цени га по срцу. Важно је да испуњавамо законе, да праштамо и тражимо опроштај. Без тога ми не само да нисмо хришћани, него се може рећи да нисмо ни људи. То што је хришћанско, то је аутентично људско. Све што је цариник учинио и више од тога, треба да чинимо, јер тако функционишемо здраво. Чинимо све тако да задобијемо мир и радост говорећи: `Само сам недостојан слуга Божји`. Уколико тако не чинимо, бићемо испуњени бесом и хистеријом, подвиг ће нам бити тежак - то је гордост и сујета. Тај терет ако се не изгони из срца, води у демонизовано стање. Можда је прејака реч, али то заиста јесте тако. Што је већа гордост и сујета, то смо затворенији, то смо усамљенији, то смо сиромашнији, истакао је патријарх Порфирије и замолио присутне да у молитвама имају његово име, јер, како је казао: дубоко знам какво је место на које ме је Господ љубављу и благодаћу поставио. Патријарх српски г. Порфирије позвао је верне да се у временима тешких епидемиолошких услова придржавају прописаних мера и да воде рачуна о себи и ближњима, као и да буду послушни својој Цркви. После свете Литургије Његова Светост г. Порфирије је служио помен блаженопочившем патријарху Иринеју у крипти Спомен храма. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празнични прилог посвећен празнику Светога Саве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1291-1292. 1-15. јануар 2021) Као светилника многосветлог, светитељу, те знамо, као чедо молитве васпитаника пустиње, као станиште чистоте, монаштву сапосника, као хранитеља сиротиње, као светлост архијерејима, стога ти оче, сви верни певамо. (светилен) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс васцеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодника Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостола који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештаног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут светитеља Саве био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са архијерејским чином. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног архипастирског служења угледајући се на Пастиреначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. У наставку овог Светосавског колажа вашој љубави предочавамо изводе из Светосавских омилија наших отачаствених архијереја: Митрополит дабробосански Хризостом: Светитељ Сава је на најлепши начин нашем народу приближио Христа Христијанизација нашег народа је кренула негдје од петог, шестог вијека, али је завршена управо са Светим Савом, јер је Свети Сава, за разлику од мисионара прије њега, говорио српском народу српским језиком, говорио је од свог српског срца српским срцима и они су га разумјели. Повјеровали су њему и преко њега повјеровали у самог Христа, кога је он на најбољи начин приближио српском народу, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског и и мјестобљуститеља патријарашког трона г. Хризостома које је изговорио у литургијској беседи на Савиндан 2019. лета Господњег. Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан. Плодове тог мисионарског рада уживају данас и Српска Православна Црква и српски православни народ. То је разлог због којег сматрамо да мисионарски рад Првог Архиепископа српског одликује управо догађај коме је посвећена и ова година – задобијање аутокефалије 1219. године, која представља основу за даљи пастирски рад Светога Саве, а и за развој црквеног живота на територији новоосноване Српске Архиепископије. Задобијање аутокефалије је било заиста мисионарског карактера. Игуман студенички Сава, препознавајући опасности које су доносиле политичке прилике тога времена, а којима је био изложен његов брат као владар и цео српски народ који се налазио под његовим вођством, имао је пред собом задатак да Цркву, у младој српској држави, уреди по благословеном канонском предању Православне Цркве. Овом канонском предању и духовном животу, Свети Сава се учио у самом центру православне духовности, на Светој Гори, где је основао српски манастир, који ће, током наредних векова, имати драгоцену црквено-духовну мисију за васцели српски народ, истакао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије у Светосавској беседи који је изговорио у свечаној дворани Матице Српске у Новом Саду, 2019. лета Господњег. Епископ сремски Василије: Свети Сава је заиста богоносни отац Свети Сава је надахнуо отачаство идеалима хришћанског патриотизма. Држава треба да буде отачаство – земља отаца. Држава отаца не сме да буде империја, јер где почива империја ту престаје отаџбина. Док су остали Немањићи стварали и уређивали српску државу, архиепископ Сава је уређивао и обрађивао Српску Цркву, као душу народа и државе. Он је био најпозванији за тај посао, јер његов рад и историја нашег народа сведоче да је он најбоље знао душу и потребе свог стада. Наш народ није дао ни једну личност која би се у томе могла упоредити са првим српским Просветитељем, речи су Његовог Преосвештенства Епископа сремског Василија које је изговорио у својој Светосавској посланици 2019. лета Господњег. Епископ шумадијски Јован: Светога Саву не можемо разумети ни схватити без Христа Прошло је много векова од како је Свети Сава заменио овај привремени и пролазни свет оним вечним и непролазним светом. Иако су векови прохујали од чудесне оне ноћи, како је некада певао Војислав Илић, нама се и даље намеће питање, шта је младог принца Растка Немањића навело да донесе одлуку да дворску раскош замени монашким подвигом? Заиста, ту одлуку је тешко разумети све док не уђемо у несагледиве дубине и тешко додириве висине вере којом је млади Растко постао монах Сава и заувек остао Свети Сава. Биће да је Свети Сава трагао за вечношћу и не мирећи се са пролазношћу, по речима апостола Павла, сматрао све за трице само да Христа задобије (Флп 3, 8), као и то, да све што изгуби овде од овоземаљског, да ће стоструко добити у непролазном Царству Христовом. Зато је Свети Сава све дао од себе да задобије онај драгоцени јеванђелски бисер (Мт 13, 46). Само тако ћемо моћи да разумемо и њега и сами себе, без обзира у којем веку живели, које звање имали и коју функцију обављали. Све ово значи да ми Светог Саву не можемо разумети ни схватити без Христа, јер ако Христа нема, ни Светог Саве нема, речи су из Светосавске посланице Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Јована, која је предочена 2019. лета Господњег. Епископ жички Јустин: Светитељ Сава – верни наш молитвеник пред Господом Честитам празник наш српски. Тиме што је српски, није искључено да је свеправославни јер све Цркве Божије славе Светога Саву, великог царевића који је напустио све, и ради Царства небескога, не земаљскога, дао своју младост, посветио Богу и роду своме. Зато је он покровитељ рода нашега. Њега молимо, њему се клањамо, од њега иштемо молитве да посредује пред Престолом Божијим, да нас избави од свих невоља. А да би нас избавио, Бог треба да зна да има кога да избавља и зашто да избавља. Нека Бог љубави, мира, истине и свакога добра буде са свима нама, са отаџбином нашом, са Црквом Божијом у све векове и сву вечност, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ жички др Јустин на празник Светога Саве 2020. лета Господњег на литургијском сабрању у Светотројичном храму у Чачку. Епископ зворничко-тузлански Фотије: Све чему нас је учио Свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама, поука је Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија коју је изговорио на Савиндан 2012. лета Господњег. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Благословени задатак Светога Сава био је да нас научи вери, нади и љубави Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној, истакао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије на литургијском сабрању у манастиру Ђурђеви Ступови, о Савиндану 2020. лета Господњег. Епископ рашко-призренски Теодосије: Свети Сава нас је уписао у заједницу небеских народа Будући Светитељ, он је постао истински просветитељ у роду своме, јер је он први усвојио Христову науку, просветио њом себе, своје мисли, осећања, срце, ум, вољу и душу. Зато сви свети из српског рода истичу Светог Саву за свог истинског просветитеља. У тропару његовом каже се да је он наставник и учитељ пута који води у живот вечни. Подигао је Свети Сава све нас од земље до неба, непролазно и вечно претпоставио је свом народу у односу на земаљско и пролазно, светим Јеванђељем Христовим припремио је свој, Богом изабрани народ за Царство Господње, за Царство Христово. Њиме смо постали вечни житељи неба. Руковођен Јеванђељем и Светим Савом, Свети кнез Лазар је своју душу и сваку богобојажљиву српску душу и земљу определио за Царство небеско. Свети кнез, као многи јунаци на Косову и после Косова, чували су завет Светог Саве, добро знајући да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека, речи су из Светосавске беседе Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, коју је изговорио на Савиндан 2020. лета Господњег. Епископ стобијски Давид: Светитељ Сава је био сведок делатне љубави Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид, у Савинданској беседи коју је изговорио на Светосавској акамедији у Врању 2015. лета Господњег. Епископ диоклијски Методије: Светосавље - пут који води у живот Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики, истакао је Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски Методије на Савинданској академији у Котору 2020. лета Господњег. Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. (Преподобни Јустин ћелијски) Приредили: Протођакон др Дамјан С. Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Епископ пакрачко-славонски г. Јован служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог. У литургијској проповиједи Владика је рекао да је данас недјеља перије рођења Христовога и крај поста божићнога. Звучни запис беседе “Али је и вријеме да се људски род сабере и да погледа шта се то збило у историји људскога рода, гдје је у тој историји био човјек, гдје је био Бог, гдје је дуиша свакога од нас”, рекао је Епископ пакрачко-славонски. Владика је, тумачећи данашње литургијско зачало подсјетио да је праотац Авраам био први човјек који је послушао глас Господњи. “Као што се Адам у рају уплашио од гласа Господњега када је Господ ишао по рају и рекао Адаме, гдје си, тако и Бог у источној Месопотамији, најплоднијем дијелу тада познатога свијета, буди Аврама у земљи Ур и каже Гдје си, Аврааме. Док Адама одговара Ја сам го, ми смо голи па нас је стид изаћи пре Тебе, овдје Авраам одговара Ево ме. Ево ме, ту сам. И послуша заповијест Господњу”, казао је он. Додао је да је Авраам из дома и рода свога богатога послушао Господа који му каже Иди из дома оца свога, иди куда ћу ти ја казати, иди па ћу од тебе учинити наследство као зрна пијеска на обали мора. “И када долази у ту обећану земљу, види да је она камен суви, љути, да ту не може извести ни хљеб из земље. Види да су људи љути и дивљи. И када му Господ опет у његовој сто и некој години казује да ће у идућој години имати сина, он поклања вјеру Господу. И он је за годину дана добио сина”, подсјетио је Владика Јован. Говорећи о томе како је Авраам послушао Господа и тог сина јединца Исака касније био спреман да принесе на жртву Господу, рекао је да се није питао какав је то Бог који тражи такву жртву од мене. “Него послушно води сина свога који га три пута запиткујеОче, а гдје ћемо ми наћи жртву, а Авраам одговара Господ ће се постарати”, казао је Владика. Казао је да је Авраам вјеровао да ће и смрт његовога сина донијети живот. “А Господ гледа на ту његову вјеру и диви се створењу своме, створењу које није било непослушно као Адам у рају, него је послушно до смрти, не своје него свога дјетета од десетак година”, казао је Епископ Јован. Након Литургије Владика Јован је подијелио присутној дјеци поклон пакетиће. Извор: Митрополија црногорско-приморска