Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'више'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У недељу, 28. априла 2024. године, на празник Уласка Господњег у Јерусалим – Цвети, у храму Свете Тројице у једном од најлепших подавалских села Рипњу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обавиће саборно крштење неколико десетина деце, младих светосаваца и ученика околних основних школа. Света Литургија почиње у 8.30 часова. Дођите да заједно узмемо учешћа у радости празника и овог благословеног догађаја! - стоји у позиву Инфо службе СПЦ медијима. Извор: СПЦ
  2. Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина данас, 25. априла 2024. године, поново су били домаћини традиционалних Васкршњих пријема које сваке године организују у дому Краљевске породице Србије, Белом Двору, за више од хиљаду социјално угрожене деце. Пријему је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Пријему је присуствовао и г. Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије. Деца без родитељског старања, деца са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожена деца, из домова, удружења и школа широм Србије и Републике Српске, имала су прилику да од Њихових Краљевских Височанства добију васкршње поклоне. Ово је традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела пре више од 20 година, по повратку у Србију, са жељом да радост празника поделе са децом из угрожених категорија становништва, позивајући их у свој дом, да се најмлађи осећају као да су код своје куће. Током дана одржана су три пријема на којима су најмлађи гости имали прилику да уживају у дивним поклонима и да се друже са васкршњим зеком, аниматорима ансамбла „Чигра", као и музичком програму хора Дечјег културног центра. Као и сваке године, било је велико весеље за децу када су у Краљевском парку испред Белог Двора тражила офарбана јаја, након чега су им Престолонаследник и Принцеза, као и г-ђа Бети Румелиотис, сестра Принцезе Катарине, и други пријатељи Краљевске породице уручили играчке, слаткише и друге пригодне поклоне. „Жеља ми је да свако дете данас изађе са Двора са искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу. Јер када су деца насмејана, цео свет постаје боље место за све нас, њихови осмеси су највећи благослов и највећа награда. Најважније је да наша деца увек знају да су вољена и да нису заборављена, нити да ће икад бити. Мој супруг и ја смо веома срећни због радости даривања коју је овај дан донео деци, а и свима нама. Знам колико им ово све значи, јер сам чула од људи који раде у домовима у којима живе, да се деца ноћу буде и питају „Да ли је време да идемо у Двор?" Раније, када би деца дошла у Двор, били би изненађени и питали ме „Принцезо, где је твоја круна", а ја бих им рекла „Моја круна је у мом срцу, без љубави немамо ништа!" Сада када ме виде, само покажу на леву страну својих груди, и тако ми говоре да су упамтили шта сам им рекла о круни", изјавила је овом приликом Њ.К.В. Принцеза Катарина. Ово дивно васкршње дружење умногоме је помогла, као и сваке године, Хуманитарна организација Лајфлајн из Чикага, чији је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина више од 30 година, као и компанија Џамбо Србија (Jumbo), великодушном донацијом креативних играчака које су донеле велику радoст најмлађима, заједно са бројним другим донаторима, међу којима су: Амбасаде Краљевине Белгије, Краљевине Шпаније, Јапана, Хрватске, Словачке, Финске, и Грчке, Међународни клуб жена, затим компаније Кока Кола, Жито промет, Confida Consulting d.o.o, Атлантик Група, Винце.рс, као и г-дин Слободан Беквалац и Грчко пословно удружење у Србији. Такође, велику подршку пружиле су међународне школе у Београду које су се придружиле добротворној акцији коју је Њ.К.В. Принцеза Катарина одавно покренула– „Деца помажу деци": Британска интернационална школа у Београду и Немачка школа у Београду. Овај пројекат прати визију Њеног Краљевског Височанства, да је од кључног значаја да се најмлађи у раном узрасту науче колико је радост давања важна, подстицањем да своје поклоне донесу у Двор, да би били уручени њиховим вршњацима из угрожених категорија становништва за Васкршње празнике. Њихова Краљевска Височанства желе да се захвале свим донаторима и симпатизерима који су великодушно помогли у овогодишњим пријемима за децу и заједно учинили овај празник садржајнијим за најмлађе. Извор: ТВ Храм
  3. Млади између 18 и 30 година све више напуштају лутеранство и прелазе у свето православље у Финској, јавља Савез православних новинара. Расте и монаштво у нордијској држави. Док и Евангелистичка лутеранска црква Финске и Финска православна црква под Васељенском патријаршијом имају статус државних цркава, прва је далеко већа. Према статистици финске владе из децембра 2021, 66,6% становништва припадало је лутеранској цркви, док је само 0,4% припадало православној цркви. Међутим, према речима о. Микаела Сундквист-а из Ванте, северно од Хелсинкија, приметан је тренд преласка из лутеранизма у православље, посебно након пандемије коронавируса. Раније је постојао спор, али стабилан пад броја православних у Финској. о. Микаел напомиње да је чуо за сличне трендове у Стокхолму и у САД. „У разговорима са младима често чујем да поштују Православну Цркву јер она брани традиционалне вредности“, рекао је о. Микаел . „То је углавном због погледа на породицу и сексуалност“, каже свештеник. Чини се да мушкарци постају конзервативнији, а жене, напротив, либералније каже о. Микаел , иако такође напомиње да се и младе жене обраћају, од којих су многе раније биле увучене у езотеризам и Њу Ејџ. Повећање броја обраћеника је повезано са повећаним интересовањем и за монаштво, каже игуман Микаел Нумела из манастира Нови Валаам у Хајнавесију. Манастир редовно контактирају младићи који су заинтересовани да се придруже. Тројица су прошлог месеца ступила у братство, а један монах је пострижен у Велику схиму. о. Антоније је први схимонах на Новом Валааму после неколико деценија. Братство је тренутно највеће у последњих неколико деценија, од шездесетих година прошлог века, са 18 чланова братства. https://mitropolija.com/2024/04/09/mladi-finci-sve-vise-prelaze-u-pravoslavlje-kazu-finski-svestenici/
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао је и благословио неколико хиљада деце у суботу 3. фебруара 2024. године у храму Светог Саве на Врачару, на традиционалном великом Светосавском сабору ученика београдских Основних школа. У присуству викарних Епископа Његове Светости, ремезијанског Стефана, новобрдског Илариона, хвостанског Алексеја, јегарског Нектарија и липљанског и војног Доситеја, програм су водили драмски уметници Слобода Мићаловић и Виктор Савић, а песмом су догађај увеличали хорови Храма Светог Саве и Богословије Светога Саве. Сви сабрани, деца, родитељи, наставници, верни народ, викарни Епископи, свештеници и појци су заједно са својим Патријархом произнели молитву Господњу - Оче наш, а потом су сви заједно, са хоровима Светосавског храма, отпевали и Химну Светоме Сави. У топлом слову које је уследило, Патријарх Порфирије је изразио своју велику радост поводом овог сабрања и сусрета, поучивши дечицу да је љубав коју је Свети Сава имао према Богу и своме роду - "оно што и нас уједињује, што нас доводи овде у Храм и оно што нас чини да се можемо звати децом Светога Саве". Патријарх је подвукао да је "најважније да знамо да треба једни друге да волимо". Треба знати рећи "извини" али и опростити другоме, нагласио је Патријарх и истакао да "немамо већег пријатеља од Бога", али исто тако да знамо да је Свети Сава са нама и да му упутимо молитву коју ће он проследити Богу. Чувајте љубав једних према другима и "увек ћете имати радост и лепоту и мир у срцу" закључио је Његова Светост. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија: Извор: Радио "Слово љубве"
  5. Tатјанин супруг и деца живе у агонији: Чека је још ТЕШKИХ ОПЕРАЦИЈА и све је НЕИЗВЕСНО Опоравак Татјане Стевановић (52), наставнице историје, која је 3. маја рањена на радном месту у ОШ "Владислав Рибникар", иде незнатно набоље. Професорку су погодила три, од 57 метака, које је испалио дечак убица. У Kлиници за рехабилитацију у Сокобањској, где је Татјана од јуна, закључили су да нерви леве ноге, ипак, можда, могу да се регенеришу. Још је рано за процене да ли ће она моћи да се ослања на ту ногу, али скоро па дефинитивно је да екстремитет неће бити без икакве функције. То су "Новостима" потврдили чланови Татјанине породице, који заједно са њом све ово време преживљавају трауму, мале помаке набоље, и велике психичке ломове. За тешко рањену наставницу колеге, садашњи и бивши ученици, покренули су петицију са захтевом да она добије националну пензију, на коју је до сада стављено 8.000 потписа. Татјана неће моћи поново пред своје ђаке? Да ли ће се, колико и када опоравити, каква јој је перспектива, да ли ће више икад моћи макар и само да прође поред школе у којој је убијено деветоро њених ђака и чувар? То су питања на која Татјана нема одговор, а једино што је извесно, како тврде чланови породице, јесте да она више у просвету неће моћи да се врати. За то, кажу, није способна. - Поред наде да ће успети да поврати леву ногу, има шансе да јој се на пролеће ради и операција кука - прича за један од чланова породице. - А, следеће године, с јесени, лекари би, како су нам рекли, могли да јој поново оперишу и десну руку, где јој је уместо дела кости уграђена шипка. Рањена у леву шаку, десну потколеницу, стомак и кук Наставницу историје у "Рибникару" дечак убица који је тада имао 13 година, ранио је у леву шаку, десну потколеницу и у стомак, а тај метак јој је оштетио десни кук. Оштећење нерава леве ноге је управо последица прострелног рањавања у стомак. Татјана је у УKЦС три пута оперисана: први дан по пријему имала је операцију стомака, после десне потколенице и леве шаке. Спасавали су јој живот, па је кук који се распрснуо од метка којим је погођена у стомак, остављен "да се решава" касније, када се она стабилизује. Тако је Татјана осуђена на кревет и колица. - Надамо се, јер се у физичком опоравку назиру мали помаци, али не можемо да очекујемо да ће до следеће Нове године, 2025. то бити све у реду. Неће. Не знамо ни када ће моћи да изађе из Kлинике у Сокобањској, да евентуално оде у неку бању. Свакодневно је обилазимо. Још је под терапијом коју за психичко стање прима откако се догодила трагедија, али рецимо да је сада колико-толико стабилно, иако нам се чини да би, када би само неко залупио врата, и у таквом стању одскочила до плафона. Ова борба је сад другачија од оне када су јој лекари спасавали живот, а ми стрепели после сваког њеног удаха, да ли ће уопште уследити нови, али није лакша - рекао је Татјанин супруг. Њен супруг и двоје деце све ово време живе као у агонији. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/da-li-ce-ranjena-profesorka-iz-ribnikara-moci-ponovo-pred-svoje-dake-ceka-je-jos/3pfz7lq
  6. Његова Светост Патријарх-католикос Тбилисија и све Грузије г. Илија био је кум на 68. саборном крштењу преко 800 малишана у недељу, 22. октобра 2023. године, у Саборном храму Свете Тројице у Тбилисију. Већ деценијама патријарх Илија II кумује деци на саборним крштењима у очинској бризи за побољшање тешке демографске ситуације у Грузији. Патријарх Илија је сигурно најомиљенији човек у грузијском народу, а породице су пресрећне што духовно поверавају своју децу њему. Патријарх сада има преко 47.000 кумчади. https://mitropolija.com/2023/10/24/patrijarh-ilija-krstio-vise-od-800-malisana/
  7. Зашто све више Американаца прелази у православље? Мишел Хименез је била капетан нафтног танкера у Мексичком заливу почетком 2022. када је чула за читалачку групу Библије коју су организовали чланови посаде. Иако је била крштена у римокатоличкој цркви као дете, нису је одгајали ни у тој нити у некој другој вери. Експериментисала је са модерним уверењима као и са зен-будистичком медитацијом, али ту није нашла своје духовно уточиште. Њен нови сусрет са хришћанством одвео ју је према православној литургији. „Једноставно осећам неодољиво божанско присуство… да ће све бити како би требало да буде без обзира на било шта друго”, присећа се тридесетшестогодишња Хименез свог првог искуства са православног богослужења. Крштена у овој цркви дан пре Ускрса 2022, чиме је постала део мале, али брзо растуће групе Американаца различитог порекла који су пригрлили православље последњих неколико година. Изненадни раст Православље је једно од два крила хришћанства која су настала после Велике шизме у 11. веку, односно после расцепа са Римокатоличком црквом које је настало превасходно због неслагања око ауторитета папе. Припадници православних цркава припадају породици цркава са историјским коренима у Источној Европи, Русији и подручју источног Медитерана, које су традиционално окренуте према цариградском патријарху као свом духовном вођи. Међу православним становништвом у САД доминирају имигранти из историјских земаља ове цркве као и њихови потомци. Али последњих година, потпомогнуте доступношћу информација на интернету, православне цркве привлаче све више пажње код људи који немају предачке везе са православљем, што је тренд који се по свој прилици убрзао од почетка пандемије COVID-19. Девојчица држи свећу током литургије у Саборној цркви Светог Саве у Њујорку, 28. март 1999. (Фото: Jon Naso/NY Daily News Archive via Getty Images) Неки свештеници широм земље наводе раст броја својих верника за више од 15 одсто током једне године, захваљујући преобраћењима, што је у супротности са општим трендом опадања у другим хришћанским деноминацијама. Алексеј Д. Криндач, национални координатор америчког Бироа православних хришћанских цркава (U.S. Census of Orthodox Christian Churches), рекао је да је број верника који исповедају и практикују православну веру у САД 2020. године био 675.000, што је пад са 816.000 током последњих десет година, и велики број парохија је губио вернике почев од почетка пандемије. Али, Криндач наводи да је око 13 одсто православних парохија „живнуло” почев од 2020, мерено не само бројем верника већ и другим параметрима, као што су долажење на црквене службе, финансијски прилози, укљученост у верско образовање и учешће у парохијским активностима изван богослужења. Истакнута посебност ових парохија, наводи, јесте натпросечни удео преобраћеника. Неки кажу да није случајност што је пандемија, са својим друштвеним и економским поремећајима, привукла придошлице традиционалним учењима древне вере и лепоти њеног богослужења, које се посебно очитава у поштовању икона. Одолети времену „Сви смо искусили свет у којем се тло померило испод наших ногу”, каже свештеник Стивен Метјуз, из цркве у Блаф ситију, у Тенесију. „Много људи… жуди за нечим што ће издржати искушења времена, без обзира шта се дешава у свету”. Многи од преобраћеника који су се придружили парохијама које су живнуле од почетка пандемије су млади самци, каже Криндач (Krindatch). Кајл Ригс, двадесетшестогодишњи наредник америчке Националне гарде и некадашњи батписта из Бол Граунда у Џорџији, који се придружио православној цркви 2021. године, наводи да су многи мушкарци једва дочекали искушење строгог црквеног режима молитви и поста. Од православних хришћана се традиционално очекује да ограниче унос хране и да се у различитим степенима уздржавају од појединих врста хране, укључујући месо и рибу, током отприлике половине дана у години, иако уобичајено свештеници саветују новим преобраћеницима да се постепено прилагођавају овој дисциплини. Преобраћеници у православље су склонији конзервативнијим друштвеним и моралним ставовима, на пример, у односу према једнополним браковима и рукополагању жена, у поређењу са онима који су одрасли у овој цркви, каже Криндач. Свештеник Џонатан Иванов из њујоршке цркве у Ширлију, на Лонг ајланду, каже да су многи преобраћеници напустили раније деноминације које су заузеле либералнија гледишта о неким друштвеним питањима и придружили су се православној цркви као својеврсне избеглице, пошто су ту либерали и даље врло мала мањина. Доктор Колет Холман, двадесетдеветогодишња лекарка и мајка из Кингспорта у Тенесију, која је некада долазила у евангелистичку цркву, постала је православка недуго пре брака са другим православним преобраћеником 2020. године. Наводи да ју је један протестантски пријатељ питао како је могла да се придружи цркви у којој само мушкарци могу да буду свештеници; рекла је да јој то није представљало проблем. „Православна црква поштује жене. Ми поштујемо мајку Божију више од других светаца”, каже Холман. Млади брачни пар у православној цркви (Фото: urbazon/Getty Images) Долазак људи без етничког православног наслеђа понекад изазива напетости. Барнаба Пауел, некадашњи пентакостални пастор који предводи парохију у Камингу, у Џорџији, северно од Атланте, каже да поједини припадници заједнице грчко-америчког порекла настоје да га уклоне јер није грчког порекла. Међутим, како истиче, успева да их надвлада. Свештеник каже да је његова брига сада да осигура, давањем часова грчког језика и одржавањем годишњег грчког фестивала, да барем 75% од 450 преобраћеника поштују важност грчке културе у историји њихове вере. Џенифер Мекденијел, двадесетдеветогодишња графичка дизајнерка и некадашњи баптиста из Њујорка, која је прешла у православље 2017. године, каже да се осећа као странац када присуствује богослужењу литургије на грчком. С друге стране, у Ивановљевој парохији на Лонг Ајланду, где се литургија служи на енглеском, осећа се као свој на своме. У тој парохији половина верника су преобраћеници, премда је она једини верник афроамеричког порекла. Иванов, који је одрастао у православној породици македонског порекла, рекао је да су преобраћеници почели да „мењају усмерење цркве од етничке, затворене заједнице према мисионарској, евангелистичкој заједници отвореној ка спољашњем свету”, што је нужан потез да би црква опстала у Сједињеним Државама. Преобраћеници „доносе са собом не само ентузијазам, већ и много знања о томе одакле долазе. Те увиде могу да пренесу парохијама које после настоје да допру до других људи и пренесу им веру”, наводи Иванов. Превод Милош Милојевић/Нови Стандард Извор The Wall Street Journal Насловна фотографија: Mateusz Butkiewicz on Unsplash
  8. На недавном гласању о покретању поступка одлучивања о учлањењу Косова у Савјет Европе велика већина држава је гласала "за", док су БиХ, Црна Гора, Грчка, Молдавија и Украјина биле "уздржане". Другим ријечима - подржале су пријем Косова у СЕ, јер ни симболички нису жељели подржати начело територијалног интегритета. Вучић и Дачић су одмах потом дали ватрене одговоре и најавили како ће Србија "дубински и суштински" промијенити своју спољњу политику тако да се сада заснива на начелу реципроцитета (иако је јасно и врапцу на грани да од такве промјене нема ништа, јер би значило подршку сецесији Р. Српске, Крима и Донбаса што је црвена линија коју Запад неће дозволити Србији ни да помисли да пређе). За Црну Гору није ништа чудно, пошто ће у догледном периоду и даље држати атлантистичку оријентацију. За БиХ такође није изненађење, с обзиром да спољњу политику БиХ увелико контролишу Бошњаци који дјелују мимо сагласности Р. Српске, а која је неопходна за било какво спољњополитичко дјеловање БиХ. Једино је чудно како до сада бошњачка политика није схватила да није продуктивно нити конструктивно антагонизовати Србе на овај начин и тиме их још више удаљавати од БиХ. Молдавија и Украјина су нови моменат и дале су симболички тежак дипломатски шамар Србији. Иако све три земље пате од истог проблема, сецесионизма дијела територије под покровитељством стране велесиле, и иако су се све три државе до сада дослиједно подржавале у одржању територијалног интегритета (макар на симболичкој равни) - Украјина и Молдавија су одлучиле да се лицемјерно понесу према Србији. Очигледно је да је разлог став Србије поводом рата у Украјини, тј. неувођење санкција Русији (а поврх тога и дозвољавање отварања РТ портала за Балкан) јер Украјина и Украјинци то сматрају сврставањем на страну Русије. У том смислу, Украјина дефинитивно сматра да она поступа у складу са начелом реципроцитета. Србија је изгубила и оне природне савезнике поводом питања Косова, за чију подршку се није ни морала трудити да добије због заједничких интереса. Са друге стране, ти савезници немају никаквог практичног значаја, јер само вето Русије или Кине спрјечава Косово на даљем путу међународног признања у разним међународним организацијама. Ово посљедње гласање око косовског чланства у СЕ показује како Србија постаје још већи изопштеник у свом ширем сусједству, иако то можда и нема неког непосредног ефекта на саму Србију. Налазимо се у веома сличном положају у којем се налазила Аустрија током Кримског рата 1853-1856. године, када није жељела ни да се супротстави Русији нити да подржи Савезнике у рату против Русије, па су на крају све стране сматрале Аустрију издајником и дипломатски је изоловали на одређено вријеме. Једно је сигурно - Србија је сада још више упућена на Русију и Кину за обезбјеђивање вета у СБ поводом Косова. А да ли је наша досадашња политика паметна или нама у интересу - да ли је то отворено питање?
  9. У среду Страсне (Страдалне) седмице се у богослужбеним песмама говори ο жени грешници која је миром помазала Господа Исуса Христа у Витинији, у дому Симона губавога (Лк. 7,36-50), а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после. Тога дана се престаје са служењем Пређеосвећене литургије, као и са читањем молитве Св. Јефрема Сирина коју прате велики поклони, а у великом броју храмова се служи Света Тајна јелеосвећења. Према информацијама са којима располажемо, ова Света Тајна ће у Београду бити служена у следећим црквама: Храм Светога Саве на Врачару - од 18 часова Саборни храм св. Архангела Михаила - од 17 часова Вазнесењска црква у центру Београда - 18 часова Храм св. Марка на Ташмајдану - 18 часова Богородичина црква у Земуну - 17 часова Храм Рођења св. Јована Крститеља на Петловом брду - 18 часова Извор: Радио "Слово љубве"
  10. Један број мушкараца и жена предао је своје животе Христу и монаштву у протеклих неколико дана у епархијама Румунске православне цркве у земљи и иностранству, јавља новинска агенција Басилика. У Минхену је Његово високопреосвештенство Митрополит немачки и средњо- северноевропски Серафим одслужио први обред пострига за нови светогорски манастир Светог Силуана. Нова монахиња добила је име Јелисавета. У Сибију, две расофорне монахиње сестре Нектарија и Ксенија, пострижене су у схиму у суботу у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Нокриху од Његовог високопреосвештенства Митрополита Трансилваније Ларуентија. У Васлују, осам монаха расфора је пострижено у схиму у манастиру Бујорени од стране Његовог преосвештенства Епископа Хусија Игњатија. „Браћа која су примила дар анђеоске схиме позвана су да буду као анђели. Није једноставно”, рекао је Епископ Игњатије. „Врло је тешко бити монах, у правом смислу те речи. Али, милошћу Христовом, Његовим милосрђем према нашим слабостима, сви ћемо успети да будемо оно што Бог жели да будемо“, нагласио је архијереј. А у понедељак је Његово преосвештенство Епископ карансебешки Лукијан постригао расофорну монахињу Параскеву у манастиру Светог пророка Илије-Васиова у округу Караш-Северин. Укупно је протеклих дана пострижено 12 мушкараца и жена. https://mitropolija.com/2023/03/31/vise-monaskih-postriga-u-rumunskoj-pravoslavnoj-crkvi/
  11. Манастир Високе Дечане посетили су студенти из разних земаља света који студирају друштвене науке у Италији, објавио је Манастир на фејсбук страници. Студенти су дошли са својим професорима у Дечане и упознали се са историјом манастира и са условима у којима данас манастирско братство живи. Извор: Манастир Високи Дечани, ФБ
  12. Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина и ове године су били домаћини традиционалног божићног дружења и угостили више од 1.000 угрожене деце из Србије и Републике Српске у дому Краљевске породице Србије, Белом Двору, саопштила је служба Краљевског дома за односе са јавношћу. Пријеми су одржани у присуству Његовог Преосвештенства викара Његове Светости Патријарха српског г, Порфирија, Епископа хвостанског г. Алексеја, као и Министра за бригу о породици и демографију Њ.Е. проф. др Дарије Кисић и сестре Њ.К.В. Принцезе Катарине, г-ђе Бети Румелиотис. Деца без родитељског старања, деца са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожена деца, узраста од једне до четрнаест година, из домова и удружења широм Србије и Републике Српске, имала су прилику да се заједно са Њиховим Краљевским Височанствима радују наступајућем Божићу и поделе дух најрадоснијег хришћанског празника. Божићни пријеми за социјално угрожену децу су традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела одмах по повратку у Србију 2001. године. Након двогодишњег периода када су, због пандемије COVID-19, поклони уручени директно институцијама, Престолонаследник и Принцеза су веома срећни што су ове године могли да опет организују божићне пријеме у дому Краљевске породице и лично уруче поклоне деци, заједно са бројним пријатељима који су им у томе помогли. Пријеми су омогућени великим залагањем Хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго, која традиционално прикупља донације за куповину поклона за децу за Божић, што је и ове године учинила, шаљући велики контејнер који је у новембру стигао у Краљевски Двор. Хиљаде поклона које су послали великодушни донатори Лајфлајна Чикаго укључују одећу, обућу, играчке, торбе са хигијенским производима и школски прибор. Значајан допринос дала су и деца из београдских интернационалних школа која су се заједно са својим наставницима укључила у хуманитарну акцију „Деца помажу деци“ и донела поклоне у Двор, које су на овим пријемима подељена њиховим угроженим вршњацима. Њена Екселенција министарка Кисић захвалила је Њиховим Краљевским Височанствима на континуираној подршци нашој деци и рекла: „Данас сам на најлепшем месту на свету, месту које је испуњено дечјом грајом и осмесима. Бити у друштву деце која су весела је највећи благослов. Захваљујем се породици Kарађорђевић која је организовала традиционално овако диван скуп и надам се да се овде на Двору сви ви макар делимично осећате као принц и принцеза. Да се осећате весело, срећно, јер такви и јесу ови празници.“ Током дана одржана су три пријема на којима су деца уживала у дивним поклонима и дружила се са Деда Мразом, аниматорима из ансамбла „Чигра“, као и у музичком програму хора шабачке епархије „Св. Јован Богослов”. Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Алексеј објаснио је деци значење Божића и његов значај и пренео им благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. „Нема лепшег поздрава него оног када су анђели поздравили пастире, када се родио Христос. Тај поздрав нека краси срца ваша децо, да сутра када будете људи знате да се радујете и да поздрављате анђеоским поздравом. Од срца се радујем што сам данас овде са вама.“ „Можда ћете данас видети неколико суза у мојим очима, али ово су сузе радоснице јер сам тако срећна што вас све видим овде. То што смо благословени могућношћу да уживамо у сваком могућем тренутку са овом прелепом децом, да им пружимо нашу љубав, да се осећају као код куће и да знају да нису заборављена, да их дарујемо поклонима и да их видимо како се играју, срећна и радосна, најдрагоценија је ствар на свету. Нема лепшег звука од звука дечјег смеха, у комбинацији са искреним осмесима на њиховим лицима. Бели и Краљевски Двор нису само наш дом, они су дом свих вас, сви заједно чинимо једну велику породицу. Мој супруг и ја смо веома срећни због радости даривања коју је овај дан донео свима нама”, изјавила је Њ.К.В. Принцеза Катарина овом приликом. Ово дивно божићно дружење свесрдно су помогле Хуманитарне организације Лајфлајн из Чикага, Њујорка, Торонта и Лондона, чији је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина, као и бројни донатори, међу којима су: Амбасада Анголе, Амбасада Хрватске, Кока-Кола ХБЦ - Србија А.Д, Подравка д.о.о. Београд, Компанија Жито промет Млин А.Д, Британско-српска привредна комора, Холандско-српско пословно удружење, Балон центар Београд, међународне школе у Београду: Међународна школа Брук Хил, Британска интернационална школа у Београду, Међународна школа у Београду, Чартвел међународна школа, Немачка школа у Београду, Руска школа и Гимназија „Милена Павловић Барили“. Њихова Краљевска Височанства захваљују свим донаторима који су великодушно помогли овогодишње пријеме за децу и заједно учинили овај празник незаборавним за најмлађе. Извор: Краљевски двор
  13. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина ће 5. јануара 2023. године у Белом двору бити домаћини традиционалног Божићног окупљања за више од хиљаду деце без родитељског старања, деце са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожене деце, саопштио је Краљевски двор. Божићни пријеми за социјално угрожену децу су традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела одмах по повратку у Србију 2001. године. Након двогодишњег периода када су, због пандемије Ковида-19, поклони отпремани институцијама, Престолонаследник и Принцеза ће поново бити домаћини божићних пријема у дому Краљевске породице и лично уручити поклоне. Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: Краљевски двор
  14. Себичност нам не дозвољава да истински и несебично волимо Бога и човека. Из себичности се рађају страсти. Погођени какви јесмо, не можемо се равнодушно односити према другим људским лицима и стварима. Наши односи постају страствени и себични и спречавају нас да истински уживамо у нашим ближњима и другим добрима света. То нас на крају доводи до усамљености, празнине, ћорсокака. Сви патимо од болесне егоцентричности, неко мање а неко више. Како да се ослободимо ове озбиљне духовне болести, која трује цело наше биће? Само неко без ове болести може постати наш лекар. Само нови човек могао је да нам пружи могућност да победимо болест старог човека и да постанемо нови људи. Сви знамо да је тај нови човек Богочовек, наш Спаситељ Христос, који по Светом писму „греха није починио, нити се лукавство нашло у устима његовим“. Исус Христос, из бескрајне љубави према нама, нуди нам себе да се сјединимо са Њим и тако нам пренесе свој нови живот. Светим крштењем, миропомазањем, светим причешћем долази до наше интеграције у Тело Христово и нашег оживљавања Христом. Сваки хришћанин који учествује у животу Христовом, у Његовом телу које је Црква, примио је благодаћу Духа Светога семе новог живота. Али мора и да се подвизава, да би се све више чистио од страсти и украшавао врлинама. Рецимо једноставно: што се човек више испразни од свог ега, то се више испуњава истинском љубављу и благодаћу Божијом. Како је стари човек ограничен, тако се и нови увећава. Овај прелазак са старог на новог човека није лак, јер страсти имају дубоке корене у нама и не могу се лако искоренити. Потребна је непрекидна и дуготрајна борба за очишћење од страсти. Ово је подвиг покајања. Сваког дана морамо да се покајемо за своју старост, односно за своју грешност, за своју страст, за своју егоцентричност, за нашу неспособност да у потпуности волимо Бога, нашег Оца и своје ближње. И сваки дан смо позвани да тежимо љубави, смирењу, чистој исповести, самосавладавању, правди, неосуђивању, молитви. Тако се у нама полако дешава ново духовно рођење благодаћу Божијом. Међутим, духовно рођење претпоставља године покајања. Када разапнемо старог човека, то боли, али тада у нама васкрсава нови човек. Тако ћемо се својом стрпљивом и свакодневном борбом покајања ослободити старог и палог човека и преобразити се у нове људе. То се догодило у житијима наших светих, који нам својим дивним животима показују пут. Георгиос Капсанис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/oso-o-anthropos-adeiazei-apo-ton-egoismo-toy-toso-gemizei-me-tin-alithini-agapi-kai-tin-chari-toy-theoy/
  15. Хуманитарна организација "Сви за Космет" наставља традиционалну Божићну акцију, која већ већ годинама доноси велику радост српској дечици на Косову и Метохији. Позивамо вас, да према својим могућностима, узмете учешћа у овој акцији и својим прилогом улепшате Божић и након тога Нову годину бар једном српском детету које живи и расте у јужној српској покрајини. Акција ће у недељу 18 . децембра бити одржана код цркава св. Пантелејмона и храма св. Илије у Миријеву од 8 до 13 часова, а до 25. децембра односно 1. јануара 2023. године, акција се одржава у више београдских цркава, што можете видети на фотографији уз ову вест. Извор: Радио "Слово љубве"
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, главни старатељ Задужбине Симе А. Игуманова, саопштио је 7. децембра 2022. године да су утврђени резултати Конкурса за доделу стипендија ученицима и студентима из вишедетних породица, који је трајао од 26. септембра до 25. октобра 2022. године. Конкурсна комисија у саставу: проф. др Јован Радић, Милован Поповић и јереј Бранислав Јоцић, утврдила је да од укупно 79 пријављених кандидата 23 нису доставила одговарајућу и потпуну документацију, а потом темељно проучивши пристигле пријаве, утврдила коначан списак добитника стипендија. Сви стипендисти имају, Богу хвала, четворо или више браће и сестара. Одабрано је њих 13, а то су: Радић Дејан из Косовске Витине, Бабовић Јован из Врања, Стреларац Матеја из Београда, Зељковић Милана из Београда, Антићевић Илија из Београда, Грбић Урош из Београда, Јекић Лазар из Београда, Мићић Драган из Београда, Пурић Василије из Београда, Богдановић Лазар из Београда, Јакшић Симона из Соко Бање, Трнинић Лука из Жабља, Мајкић Евгенија из Крушевца. Укупан Фонд стипендија додељених по овом конкурсу, потиче од прилога Драгана и Милована Поповића из Београда, износи 2.340.000 динара, подељен је на тринаест стипендија у износу од по 180.000 динара, које ће бити исплаћене у 12 једнаких месечних рата. Са стипендистима или њиховим старатељима главни старатељ Задужбине Симе А. Игуманова закључиће уговор о стипендирању. Време свечаног уручења стипендија биће накнадно објављено. Извор: Информативна служба СПЦ
  17. У Тбилисију је 28. новембра одржано још једно масовно крштење, а више од 950 деце постало је кумчад Његове светости католикоса Патријарха Илије II. Патријарх руководи Црквом више од 40 година и човек је од највећег поверења у народу. У настојању да побољша страшну постсовјетску демографску ситуацију у Грузији, Црква је почела да одржава масовна крштења у јануару 2008. године, при чему је вољени првојерарх лично постао кум деци супружника који су били венчани у Цркви. Служба која се јуче служила у Саборној цркви Свете Тројице је 66. масовно крштење, при чему је Патријарх постао кум још 965 новорођенчади овог пута, саопштила је прес служба Грузијске патријаршије. Патријарх Илија је сада кум више од 45.000 грузијске деце.Претходно масовно крштење одржано је 20. јуна ове године. https://mitropolija.com/2022/11/30/gruzija-patrijarh-ilija-postao-kum-vise-od-950-dece/
  18. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164
  19. Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У препуној сали парохијског дома храма у Топчидеру теолог Стикић је покушао одговорити на питање шта заправо значи бити хришћанин у савременом свету узимајући за основу да речи апостола Павла да су хришћани сарадници на Божијем делу изградње Цркве. У том смислу Црква се изграђује у историји до краја века, то значи да је дело Цркве дело свих појединаца од почетака, од оснивања Цркве, па до краја века”, рекао је, између осталог, асистент Његош Стикић. Шта значи бити хришћанин данас? Како ми потврђујемо наш хришћански идентитет у нашем животу? Само су нека од питања на које је покушао да одговори теолог Стикић указујући, при томе, да: ”Сви исповедамо да смо хришћани, декларишемо се да смо хришћани, неко је редован у Цркви, неко с времена на време долази и учествује у богослужењима, али на који начин ми то проверавамо, па и сами себе испитујемо, у свакодневном животу? Да ли постоји неки период дана када ми заправо не морамо ни да размишљамо, да будемо свесни, да смо ми хришћани? Јер сматрамо да неки период дана исувише припада свету. И сада ми треба да одвојимо, рецимо, световно од црквеног живота”. Предавање г. Његоша Стикића, које је забележио репортер радија "Слово љубве" Марко Весић, емитоваћемо на Цвети, у недељу 17. априла 2022. године од 13 часова и 30 минута (репризно од 22 часа и 30 минута) у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Прилог забележио репортер Марко Весић
  20. Иако ви­тал­ни гра­фи­ко­ни и да­ље бе­ле­же дра­ма­ти­чан по­раст бро­ја пре­ми­ну­лих, из Ре­пу­блич­ког за­во­да за ста­ти­сти­ку сти­жу и оп­ти­ми­стич­не ве­сти – у пр­ва два ме­се­ца ове го­ди­не ро­ђе­но је 611 ви­ше бе­ба не­го у истом пе­ри­о­ду про­шле го­ди­не. Ро­де су нај­ви­ше сле­та­ле у ре­ги­он Шу­ма­ди­је и за­пад­не Ср­би­је, у ком је то­ком пр­ва два ме­се­ца ро­ђе­но ско­ро де­сет од­сто ви­ше бе­ба не­го у ја­ну­а­ру и фе­бру­а­ру про­шле го­ди­не, а по­том и у пре­сто­ни­цу, у ко­јој је у ма­тич­не књи­ге ро­ђе­них упи­са­но де­вет од­сто ви­ше бе­ба не­го у истом пе­ри­о­ду про­шле го­ди­не. И Вој­во­ди­на ове го­ди­не бе­ле­жи по­раст но­во­ро­ђе­них бе­ба од че­ти­ри од­сто у од­но­су на пр­ва два ме­се­ца 2021. го­ди­не – са­мо је у ре­ги­о­ну Ју­жне и ис­точ­не Ср­би­је ро­ђе­но 1,4 од­сто де­це ви­ше не­го у ја­ну­а­ру и фе­бру­а­ру про­шле го­ди­не. Ма­да ова ви­тал­на ста­ти­сти­ка да­је раз­ло­га за на­ду да де­мо­граф­ска бу­дућ­ност на­ци­је не­ће би­ти баш цр­на, по­да­ци о умр­ли­ма и да­ље су су­мор­ни. Број­ке, на­и­ме, све­до­че да је у ја­ну­а­ру и фе­бру­а­ру број умр­лих био ско­ро два и по пу­та ве­ћи од бро­ја ро­ђе­них, с об­зи­ром на то да је у ма­тич­не књи­ге умр­лих убе­ле­же­но 24.486 осо­ба, док је у ма­тич­не књи­ге ро­ђе­них за­ве­де­но све­га 9.596 бе­ба. Ни ту ни­је крај су­мор­ној ста­ти­сти­ци, бу­ду­ћи да ви­тал­ни гра­фи­ко­ни ја­сно по­ка­зу­ју да је број пре­ми­ну­лих у пр­ва два ме­се­ца ове го­ди­не чак за пе­ти­ну ве­ћи у од­но­су на исти пе­ри­од 2021. го­ди­не. У свим ре­ги­о­ни­ма Ср­би­је бе­ле­жи се по­раст бро­ја умр­лих, а нај­дра­ма­тич­ни­ја си­ту­а­ци­ја је у ре­ги­о­ну Ју­жне и ис­точ­не Ср­би­је, у ком је број пре­ми­ну­лих ве­ћи ско­ро за тре­ћи­ну у од­но­су на исти пе­ри­од про­шле го­ди­не. У Вој­во­ди­ни, Шу­ма­ди­ји и за­пад­ној Ср­би­ји број пре­ми­ну­лих ве­ћи је за пе­ти­ну, док се у ре­ги­о­ну Бе­о­гра­да бе­ле­жи по­ве­ћа­ње бро­ја умр­лих од два­де­сет од­сто. Иако је број умр­лих од ко­ви­да дис­крет­но по­чео да опа­да у по­след­њој не­де­љи фе­бру­а­ра и пр­вој не­де­љи мар­та, ста­ти­сти­ка све­до­чи да је у ја­ну­а­ру умр­ло 915 осо­ба, про­шлог ме­се­ца умр­ло је чак 1.612 љу­ди, док је у пр­вих 27 да­на мар­та од по­сле­ди­ца ко­ви­да пре­ми­ну­ло 517 осо­ба. Бли­ска бу­дућ­ност ће по­ка­за­ти да ли је оми­крон пе­ти чин пан­де­миј­ске дра­ме или ће ви­рус ко­ро­на и да­ље има­ти фа­тал­ни ути­цај на ви­тал­ну ста­ти­сти­ку. Под­се­ћа­ња ра­ди, на сва­ку бе­бу ко­ја је то­ком про­те­кле го­ди­не упи­са­на у ма­тич­ну књи­гу ро­ђе­них дво­је љу­ди упи­са­но је у ма­тич­ну књи­гу умр­лих, а ка­да се са­бе­ру сви ко­је смо ис­пра­ти­ли на веч­ни по­чи­нак, до­ла­зи се до су­мор­ног за­кључ­ка да је у том пе­ри­о­ду умр­ло ско­ро 21.000 осо­ба ви­ше не­го 2020. Ако има­мо на уму чи­ње­ни­цу да је сва­ко­га да­на око 200 љу­ди ви­ше уми­ра­ло не­го што се ра­ђа­ло и ако у ту ста­ти­сти­ку увр­сти­мо и спољ­не ми­гран­те, до­ла­зи се до за­кључ­ка да смо то­ком про­шле го­ди­не сва­ко­га да­на оста­ја­ли без 274 осо­бе. Ви­тал­на ста­ти­сти­ка је још по­ра­зни­ја ка­да се упо­ре­ди са 2019. го­ди­ном јер се до­ла­зи до по­ра­жа­ва­ју­ћег за­кључ­ка да је ла­не умр­ло чак 30.000 љу­ди ви­ше не­го у го­ди­ни ко­ју је обе­ле­жио зва­нич­ни по­че­так пан­де­ми­је ви­ру­са ко­ро­на. https://www.politika.rs/scc/clanak/503328/U-januaru-i-februaru-rodeno-611-vise-beba-nego-lane
  21. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који први пут долази у Црну Гору у том својству, стигао је вечерас око 18 часова испред подгоричког Саборног храма Христовог васкрсења гдје му је приређен свечани дочек у којем учествују архијереји и свештенство наше Српске православне цркве и помјесних православних цркава, вјерни народ из свих крајева Црне Горе. Повезане вести: Његова Светост Патријарх српски Порфирије стигао у Подгорицу Беседа Патријарха српског Порфирија испред Саборног храма у Подгорици Поздравна беседа изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија испред Саборног храма у Подгорици Свјатјејши Патријарх Порфирије у пратњи више епископа и свештенства допутовао је данас, око 13.30 часова, у Црну Гору, а на подгоричком аеродрому дочекао га је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки г. Методије са свештенством Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Свечана доксологија – у присуству архијереја, свештеника, свештеномонаштва наше и осталих помјесних цркава, као и многобројног вјерног народа који се сабрао да дочека и узме благослов од Патријарха српског, а преко њега и свих насљедника Светога Саве до наших времена – служена је на бини испред Саборног храма. Послије свечаног чина доксологије служена је празнична вечерња служба, након које су се сабранима обратили домаћин владика Јоаникије и Патријарх српски Порфирије. Високопреосвећени изабрани Митрополит црногорско-приморски поздравио је госте, браћу архијереје, вјерни народ, све присутне, упутивши Патријарху ријечи добродошлице и благодарности, подсјетивши да је овај велик сабор приређен због доласка Патријарха Порфирија, који први пут као новоизабрани патријарх долази да посјети Црну Гору, да јој донесе мир и благослов: “Ваша светости, Ви као насљедник Светога оца нашега Саве, првога архиепископа српскога, идете његовим стопама, посјећујући свете Божије престоле које је утврдио Свети Сава, и ево дошли сте да и овај свети престо древне Епископије зетске, данашње Митрополије црногорско-приморске, посјетите и утврдите. Ваша света служба је служба помирења и обједињења. Цијела Српска православна црква, српски православни народ и сви они који су у Вашој јурисдикцији, обједињавају се око Вас и око светог патријарашког престола. Са Вама је, Ваша светости, вечерас дошла и пуноћа васељенског православља. И ту пуноћу, као патријарх српски, носите у својој светој служби и своме срцу. ” Изражавајући радост што су се вечерас сабрали архијереји светих православних патријаршија и светих аутокефалних православних цркава из цијелог православља, Митрополит Јоаникије је нагласио да то даје и велику снагу. “Ево, Ваша светости дошли сте, поводом Нашега устоличења као новоизабраног Митрополита црногорско-приморског, да посјетите ову, Светим Савом, утврђену Митрополију, која се прославила светошћу, и Светога Петра Цетињскога и осталих светиња које је сабрала под својим освештаним крововима. И руку Светог Јована Крститеља, и дио Часнога и животворнога крста, и свету чудотворну икону Богородице Филермске, и у земљу Светога Василија Острошкога Чудотворца, са којом се он, као Митрополит херцеговачки, сјединио. Епископију и Митрополију у којој су свој мир нашле мошти Вашега далекога претходника, Светога Арсенија Сремца. Ова епископија и митрополија се прославила светошћу, али и много чиме друго. И књижевношћу и умјетношћу и љепотом наших светиња, а у посљедње вријеме, наш народ, који се објединио у одбрани својих светиња, своје вјере, части, образа и памћења, заблистао је и изашао пред лице цијеле православне васељене, као народ одан својој вјери и својој Цркви”, закључио је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Првојерарх наше Цркве је захвалио на добродошлици, рекавши да би све овдје сабране, најрадије као и све људе Црне Горе, смјестио у своје срце и закључао у њега: “И заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Св. Василија Острошког. да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим ријечима да општимо једни са другима. Нарадије бих се ћутке спустио у крипту гдје је смјештено тијело великог архипастира и спаситеља опустошене мртве Црне Горе. У крипту у којој се налази тијело нашег и вашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи јер и ако је имао у наше име недоумице, сада их сигурно у близини Христовој нема. Засигурно зна да је мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан.” Патријарх српски је нагласио да Црква не постоји због тога да би рјешавала економске, социолошке, државне и друге проблеме већ постоји “да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вјечни”. “Само када дотакнемо ту тајну, тада добија свој смисао и све оно претходно. Драга браћо и сестре, величанствени саборе, утјешен вашом вјером, знам да смо сазвани у име Оца, Сина и Светог Духа. Данас је празник и ја вам га од свег срца честитам. Овакви дани и догађаји описани су у Светом писму”, нагласио је Свјатјејши Патријарх и додао: “Господ је услишио преко Сабора архијереја СПЦ наше молитве. Изашао је у сусрет нашим молитвама и ми смо за предстојатеља Митрополије добили великог мужа, онога ког смо жељели, ког смо измолили, владику Јоаникија. Ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама, у своје лично име и у име пуноће СПЦ честитам. То је за нас велика радост коју смо спремни да подијелимо са свима.” Поручио је да сви са овог скупа своју браћу и сестре братски грле и цјеливају, а која данас нису сабране на овом скупу: “Или нас не препознају или не признају за своју браћу и називају нас најпогрднијим именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом и молимо се да их Господ одобровољи, али и наша срца прошири до небеса, да у та наша срца они имају улазе, а да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо више него било кога другог у братски загрљај. Јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то како ко себе види и доживљава, како види себе по националном опредјељењу, који политички поглед на свијет има и којој странци припада, сви смо једно. Да је Црква знамо добро јединствени кров и простор за све нас. Кров под који нас, када приступимо, свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо. Ми Христом просвијетљени, молитвама Св. Василија Великог, Светог Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, знамо да је за Бога најмање битно, како и на који начин себе доживљамо ако смо Христови”, казао је, између осталог, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије и закључио: “Позивам и апелујем на све крштене душе у овој Митрополији да стану иза овог изабраног Митрополита Јоаникија. И већ као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овдје, а ја заједно са вама кажем изабран је Митрополит Јоаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона православне Цркве, онако како се то радило кроз сву историју од 12 апостола па преко седамдесеторице који су изабрани послије њих до наших дана.” Послије богослужења и обраћања Патријарха српског и Митрополита црногорско-приморског, на платоу Саборног храма васкрења уприличен је богат културно-умјетнички програм који је почео пројекцијом документарних филомова: “Литије” и “Митрополит Јоаникије”. У програму су учешће узели: гуслар Ђоко Копривица, фолклорни ансамбл народних игара и пјесама „Ђурђевданско коло” из Подгорице, Даница Црногорчевић, Бранка Зечевић, Фенечки бисери, фрулаш Радован Сукновић, Београдски синдикат и Неверне бебе. Атмосфера испред Саборног храма је величанствена и подсјећа на литијска сабрања која су организована за одбрану светиња. Вјерни народ из појединих дјелова Подгорице, али и других крајева Црне Горе, сабрао се да достојанствено у љубави и слози дочека благословеног који долази у име Господње. У овом величанственом догађају учествују и гости из помјесних цркава: Архиепископ катарски Макарије (Јеруслимска патријаршија), Митрополит тверски и кашински Амвросије (Руска православна црква), Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Украјинска православна црква), Митрополит теронопољски и кременецки Сергије (Украјинска православна црква), Митрополит берлински Марко (Руска православна загранична црква), Митрополит ловчански Гаврил (Бугарска православна црква – БП), Епископ сјемјатички Варсонуфије (Пољска православна црква), Митрополит ђирокастријски Димитрије (Албанска православна црква), Архиепископ кошицки Георгије ((Православна црква чешких земаља и Словачке). Радости овог сабрања доприноси и учешће више архијереја наше Цркве: Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Митрополит дабробосански Хризостом, Епископ сремски Василије, Епископ банатски Никанор, Епископ будимски Лукијан, Епископ британско-скандинавски Доситеј, Епископ жички Јустин, Епископ шумадијски Јован, Епископ зворничко-тузлански Фотије, Епископ милешевски Атанасије, Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, Епископ полошко-кумановски Јоаким, Епископ брегалнички Марко, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ крушевачки Давид, Епископ славонски Јован, Епископ аустријско-швајцарски Андреј, Епископ бихаћко-петровачки Сергије, Епископ нишки Арсеније, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, Епископ ваљевски Исихије, Епископ диоклијски изабрани будимљанско-никшићки Методије, Епископ моравички Антоније, Епископ ремезијански Стефан, Епископ топлички Јеротеј, Епископ умировљени канадски Георгије, Епископ изабрани марчански архим. Сава ( Бундало), Епископ изабрани хвостански архим. Јустин (Јеремић), архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Међу бројним уваженим гостима на свечаном дочеку Патријрха српског су проф. др Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе, са министрима Милојком Спајићем, Јаковом Милатовићем, Младеном Бојанићем, Ратком Митровићем, Александром Стијовићем, Њихова краљевска височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевеић, Њихова краљевска височанства принц Давид Багратион Мухранбатони од Грузије и принцеза Ирина, представници политичког и јавног живота. Због епидемиолошких мјера, које прописује Министарство здравља, вечерња служба и комплетна свечаност одржава се на бини испред Саборног храма. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије је допутовао је у дводневну посјету Црној Гори поводом устоличења Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија. Централни догађај посјете биће Света архијерејска литургија са устоличењем коју ће Патријарх са више архијереја наше и других помјесних цркава служити сјутра у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем. Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“. Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље. Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор. Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо. И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако. Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново. Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана? Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора. За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи. Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима. Али пролазни је час то био. Сада је тренутак радости. А ти… „весели се српски роде!“ Извор: Ин4с
  24. Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU Званична презентација: https://mullmonastery.com/
  25. Рекао бих да је највећи дар који ми, православни Срби, имамо - дар православне вере или Православља. Он је најдрагоценији и најважнији, јер у себи садржи и све друге дарове. Шта то уствари значи? Дар православне вере значи да живимо у истини, да живимо у истинској Цркви; да је свештеник коме се обраћамо, истински свештеник, јер када православни свештеник чита молитву, онда то јесте молитва за здравље, за благослов, или било шта друго. Исто тако, када православни епископ или свештениик служе литургију – то је истинска литургија. На њој се причешћујемо стварним Телом и Крвљу Христовом и тако учествујемо у светотајинском животу Цркве. То је највеће што ми православни Срби имамо. Ми, међутим, често тога нисмо довољно свесни, па имамо обичај да кажемо како пуно страдамо и како смо мученички народ. То заиста јесте тако, али морамо да знамо да ми страдамо зато што смо православни, зато што смо у Истини, зато што сведочимо Истину. Исто тако, када човек живи унутар православне Цркве, онда му Бог даје разне дарове. Свети апостол Павле сведочи да Дух Свети даје различите дарове у Цркви, па тако једне поставља за учитеље, друге за епископе, треће за чудотворце; једнима даје дар језика, другима дар музике, трећима дар песништва. ДАРОВИ И ЛИЧНИ ПУТ У светом Јеванђељу се говори и о умножењу дарова. То бисмо могли да протумачимо као својеврстан пут од обичног човека до стицања Христовог лика у нама самима. То је, богословски речено, наш пут од лика до подобија. То је дар и призив сваког крштеног православног човека: да обичан човек Петар, Марко, Милица, Зорица, постане обожена, охристовљена личност и да се у њему доживи та тајна сједињења човека и Бога, као што су у личности Христовој сједињени Бог и човек. На то смо призвани и ту тајну обожења можемо да доживимо и доживљавамо у православној Цркви. Многи други, нажалост, хришћани имају добре жеље, добре намере, читају дебеле књиге, иду на богослужења, слушају дуге проповеди, али немају то што ми чувамо у недрима својим, то што чува свето Православље. То је света Литургија, то је светотајински живот Цркве. Због тога се ми не плашимо, на пример ни овог вируса и долазимо на богослужења и причешћујемо се слободно. Причешћујемо се и из једне кашичице, јер је то свети, освештани предмет преко којега нам се дарује сам Христос на исцелење душе и тела. Он не преноси никакве болести, јер нам се преко њега дарује Свето Причешће, које нас исцељује. Данас постоје извесни људи који покушавају да помуте ум народу обесхрабре га да долази у цркву. На нама је да чинимо управо супротно: да долазимо у цркву, јер нам Бог може највише помоћи. Поштујемо лекаре, поштујемо медицину, али Бог може много више. Ми то непрестано доживљавамо у Цркви и то је оно што имамо као највећи дар. ПОКРЕТ ИЛИ ЦРКВА? Питање дарова је свакако уско повезано са учењем о Цркви. Шта је православна Црква? Ко чини јерархију Цркве? Јерархија може да постоји само у православној Цркви, и њу чине епископ, свештеници, ђакони; док су сви други крштени људи чланови народа Божијег. Зашто је битно да знају шта је канонски шта је неканонски? Зато што, уствари, данас имамо много примера неканонског свештенства. Кад кажемо неканонског, мислимо на људе који припадају разним групацијама. Ево, да почнемо од Грчке. Тамо постоје „старокалендарци“ који су одвојени од канонске Грчке православне Цркве. Они су се после раздвојили у неколико струја и има их свуда у свету. Код нас, нажалост, у Српској православној Цркви у новије време имамо такође неканонског свештенства. Да поменемо само тзв. Артемијев покрет, затим многе друге зилотске групе које су одвојене од православне Цркве. Они нису део православне јерархије, али са друге стране изгледају исто као ми. Нема их много овде код нас Републици Српској, поготово у нашој Епархији зворничко-тузланској. У сваком случају, има их довољно да могу да збуне народ својим лажним деловањем и лажном проповеди, јер се представљају као свештеници Српске православне Цркве, а они то нису. Значи, веома је битно да народ има контакт са канонским свештеником на простору на коме живи. На пример, ако човек живи у Добоју или у Бијељини, он треба да зна ко је канонски свештеник парохије у којој живи. Њему треба да се обраћа у цркви када служи или за одређене савете и друге потребе. Што је најважније, канонски свештеници су они који носе благодат Светога Духа, који су истински проповедници Христови и чувари црквеног учења. Они врше благодатне и канонске свете тајне Цркве, без којих нема истинитог богослужења, нити истините вере, па самим тим ни истините заједнице са Богом. Са друге стране постоје свештеници који нису канонски, који су на неки начин дошли у сукоб са Црквом, са њеним канонима, одвојили се од црквене заједнице, наводно из неког свог зилотизма или било ког другог разлога. Неки су рашчињени због моралних преступа, неки су удаљени из Цркве због неправославног, односно догматски искривљеног учења. Постоје разни случајеви и људи морају да буду обазриви. НЕПОГРЕШИВИ ИЗВОР БЛАГОДАТИ Свети старац Пајсије је говорио да добрих људи има свуда у свету, у свакој религији, у сваком учењу философском, религијском, у политици, уметности, музици; свугде има људи добрих у земаљском смислу, али светитеља има само код православних. Само у православној Цркви. О томе смо малопре говорили. Дакле, самим тим што Црква даје светитеље, она показује да јесте Црква, да је ту присутна благодат Божија, да ту живи Дух Свети. То не значи да се, како то бива код појединих учења, неко канонизује, то јесте постаје светитељ, по диктату или неком декрету. Светитељ је извор благодати Божје и то Црква непогрешиво препознаје, али у време кад то Бог одреди. Неко је био канонизован убрзо после своје смрти, неко је канонизован после сто или двеста година. Са друге стране, ми морамо људима преносити црквено учење. Живимо у апокалиптичком времену, где се појављују и појављиваће се лажни пророци, лажни исцелитељи, лажни учитељи, или како каже Јеванђеље, лажни христоси и повући ће за собом многе људе који нису утемељени у заједници Цркве. То значи да сваки човек кад има неку дилему, треба да пита свога свештеника: Оче, шта је то? Да ли је то у реду? Како Црква о томе учи? Тако ће човек пронаћи одговор и неће се олако уплести у мреже тих лукавих људи који делују демонским силама. Због тога је потребно да се непрестано враћамо својој светој, саборној и апостолској православној Цркви, јер је она наш Дом у којем имамо заједницу са Богом и свим светитељима. „АТЛАС“ И СТВАРНИ КОНТАКТ СА ЦРКВОМ Ми тренутно у епархији радимо један пројекат који ћемо назвати ''Атлас Епархије зворничко-тузланске'' или ''Црквена карта Епархије зворничко-тузланске''. То је пионирски покушај да некако објединимо црквене податке од наших свештеника из епархије, али и статистичке податке из државних табела и података. То бисмо волели да објединимо у облику једне карте и да је презентујемо, како бисмо видели колико наших људи долази у цркву, а колико има православних који то не чине. Тако ћемо у сваком граду и крају отворити велики простор за мисију Цркве. За наше људе је најважније да постану православни Срби; да сваке недеље и празника иду у своју цркву; да схвате да је то једини пут којим ће нас Бог благословити и којим ћемо открити смисао и овога и вечнога живота. Тако ћемо постати литургијски народ. Тако ћемо обожити своје народно и национално биће и бити достојни наследници наших светих Немањића. Нека би Бог дао да наша вера не остане само некаква археологија или, не дај Боже, празна прича. БУДИМО СВЕСНИ ДА БОГ ПОСТОЈИ Према досадашњим подацима из поменутог „Атласа“ који припремамо, види се да врло мали број људи, процентуално, долази на литургије и има реалан контакт са Црквом. Народ се окупи на великим догађајима, славама и све то лепо изгледа, али се при томе губи унутрашњи, суштински, литургијски елеменат тога сабора и сабрања и све некако буде усмерено ка нечему спољашњем, земаљском и световном. Дакле, најважнијим сматрам да преко проповеди, преко веронауке приводимо српски народ светој Цркви. Када би то било тако, онда би Бог свакога понаособ и наш народ у целини водио путем спасења. Е, то је наша мисија. Зато имамо веронауку, зато штампамо књиге, зато проповедамо. Једини смисао је да некако постанемо свесни да Бог постоји; да је Христос Бог, да нас Он призива у заједницу са собом и у заједницу Цркве. Оно што су некада чинили свети апостоли и свети оци, то и данас Црква говори и сведочи. То је свим својим бићем сведочио и наш недавно упокојени митрополит Амфилохије. Свим својим бићем се трудио да Црну Гору врати светом Василију Острошком и светом Петру Цетињском. То је заиста велики благослов. Нека би Бог дао да тако чинимо сви ми. Свако у свом домену и свако по мери своје вере и подвига. Држимо се своје православне Цркве, па ћемо пронаћи смисао свог земаљског живота и открићемо живот будућег века. Из разговора са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем у емисији "Живе речи", 04. новембар 2020. године; Са преосвећеним владиком разговарао катихета Бранислав Илић Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...