Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'потребно'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. "Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа", поучио је Епископ топлички Јеротеј, сабране на евхаристијском сабрању у Вождовачком храму. У Месопусну недељу 14/27. фебруара 2022. године, када се произноси свештено зачало о страшном суду, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих равноапостолних цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. Преосвећеном владици саслуживао је високопреподобни архимандрит Нектарије; протопрезвитери-ставрофори Недељко Марјановић, настојатељ Вождовачког храма; Драгомир Убипариповић, парох прве парохије при Вождовачком храму; као и протопрезвитер Ђорђе Поповић, парох треће парохије при Вождовачком храму. Благољепију свештеног литургијског сабрања у овој београдској светињи саслуживањем су допринели ђакони Верољуб Сандо, проф. Богословије Светог Саве; и Александар Савић. На светој архијерејској Литургији молитвено је учествовао велики број народа Божјег који се сабира у старом Вождовачком храму у којем се чувају две велике светиње које је Вождовачком храму даривао блажене успомене патријарх српски Герман - омофор Светог Василија чудотворца Острошког и честица Часног и Животворног Крста Господњег, којима верни народ Вождовца приступа и пред којима узноси молитвене вапаје за сва доброчинства у животу. У својој надахнутој недељој омилији Епископ Јеротеј је указао на значај правилног разумевања јеванђелске перикопе о Страшном суду, приче у којој је садржана поука треће духовне степенице у данима припреме за период Великог поста. "Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа. Потребно је да постимо у смирењу као што је то чинио цариник из Јеванђеља. Потребно је да знамо да имамо Милостивог Оца набеског, у Цркви се налази Милостиви Отац који нас храни вечном храном у Тајни свете Евхаристије. На крају, Црква нас подсећа да је потребно да чинимо дела милосрђа према свима. Ако то будемо чинили у данима Великог поста осетићемо радост и благослов", истакао је Епископ топлички г. Јеротеј у својој беседи на свечаном евхаристијском сабрању у храму светих цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. Извор: Телевизија Храм
  2. Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут, рекао је Епископ ремезијански г. Стефан у својој архипастирској поуци након литургијског отпуста у спомен-храму Светог Саве на Врачару. Евхаристијским сабрањем у другу припрему недељу Великог поста - о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, у заветном спомен-храму Светог Саве началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Преосвећеном владици Стефану саслуживало је мноштво презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће народа Божјег који се сабрао под сводовима највећег храма у Српској Цркви, учествујућу у светој Евхаристији и хранећи се са Трпезе Царства небеског. Након литургијског отпуста, речима архипастирске поуке сабране је поучио Епископ ремезијански Стефан, између осталог рекавши: Потребно је да се пред светињом поклонимо, потребно је да верујемо да су ближњи бољи од нас, а када греше да им дајемо шансу како би се поправили, јер живот је такав - пун искушења. Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут. Млађи син је нама пример да је све у Богу могуће. Трудимо се и данас, да ако имамо искушења са ближњима, пријатељима и непријатељима, исправимо те грешке, како бисмо били бољи људи и спремније дочекали Велики пост. Извор: Телевизија Храм
  3. Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског началствовао је на светом евхаристијском сабрању у понедељак 31. јануара 2022. године, на дан молитвеног прослављања светог Атанасија Великог и светог Максима Архиепископа српског, у храму посвећеном светом Атанасију Великом у земунском насељу Плави хоризонти. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско –карловачке у молитвеном присуству многобројног верног народа. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јеротеј се верном народу обратио празничном беседом између осталог рекавши да се Господ обраћа својим ученицима говорећи им да су светлост свету, што значи да и ми православни хришћани треба да светлимо свету онако како Господ каже својим ученицима. Даље у беседи, епископ Јеротеј је додао да треба да живимо јеванђелски, да живимо по заповестима Божијим и да својим добрим примером, дајемо пример другима како треба да живе. Један такав пример својим животом дао је и Свети Атанасије Велики, кога данас прослављамо. Говорећи о животу Светог Атанасија, Епископ Јеротеј је рекао да је он био велики бранилац православља који је живео јеванђељем, и да је својим животом дао пример на који треба да се угледамо. Говорећи о значају вере, Преосвећени Епископ Јеротеј је истакао да нам је потребан ум да би разумели јеванђелске истине, али да нам је потребно срце и послушање да би исправно живели у Цркви. На крају свете Литургије поводом храмовне славе, а у славу и част светог Атанасија Великог, Преосвећени Епископ освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм
  4. У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке. Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца. У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин. Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада. После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома. По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, у Покровској Цркви у Београду. Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног јеванђелског зачала о Сејачу и семену, Епископ Сава је рекао: "Потребно је припремити срце своје. Потребно је припремити тло на које ће пасти реч Божија, а срце човечије се не може другачије припремити него прије свега љубављу, молитвом, очистити покајањем, добром врлином, милостињом - свим оним што је добро и на шта нас упућује Господ у свом јеванђељу, како би у таквом срцу, реч Божија коју чујемо, могла да узраста." Епископ Сава је у наставку истакао: "Потребено је и када чујемо реч Божију не останемо само на томе, потребно је да ту реч извршавамо." Јеванђељску причу о Сејачу и семену Преосвећени је сликовито упоредио са Сунцем које обасјава сваког човека: "Као што и Сунце када сија, исту светлост даје исту светлост свакоме од нас, али не отвара свако, или не отвара довољно прозоре на кући да уђе та светлост, тако и реч Господња која се упућује свакоме од нас, јесте једна те иста – јесте реч о спасењу, о љубави Христовој, али не узраста у свачијем срцу једнако", закључује Епископ Сава. Извор: Телевизија Храм
  6. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је, поводом славе храма, свету архијерејску литургију на празник Свете Петке Параскеве у брчанском насељу Грчица На духовну радост парохијана грчичких парохија, али и православног народа цијелог Брчког, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, богослужио је данас поводом храмовне славе у цркви Свете Петке Параскеве у брчанском насељу Грчица. Свету архијерејску Литургију Преосвећени Владика је служио уз саслужење свештенства брчанског намјесништва: протојереја ставрофора Драгана Ћирковића, архијерејског намјесника брчанског и старјешине овог храма; протојереја ставрофора Драгана Јездића, јереја Драгана Поповића, јереја Кристијана Ђокића и ђаконâ Немање Спасојевића и Бошка Максимовића. Светој Литургији, осим мноштва вјерника, присуствовали су и представници политичких власти и странака из реда српског народа у Брчком, на челу са господином Синишом Милићем, предсједником скупштине Брчко дистрикта. У својој бесједи Преосвећени Владика је честитао братству овог храма и парохијанима ових парохија крсну славу свога храма, Преподобну мајку Параскеву, те је позвао на јединство читав српски народ, које је преко потребано нашем народу у овим тешким временима. Овом приликом Владика Фотије је одликовао часног јереја Драгана Поповића чином протонамјесника, као признање оцу Драгану за дугогодишњи пожртвовани и беспрекоран труд на њиви Господњој и у мисији Цркве. Након трократног опхода око светог храма одслужен је парастос војницима и војсковођама пострадалим у последњем Одбрамбено-отаџбинском рату код споменика палим борцима у порти храма. Преосвећени Владика је са кумом данашњег славља, господином Миланом Томићем, преломио славски колач и освештао славско жито, а уприличена је и трпеза љубави и послужење за све вјернике и званице. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Николе на Озрену поводом празника Велике Госпојине, у оквиру традиционалног црквено-народног збора. Владика Фотије је током бесједе поручио да је задовољан што се традиција сабора и саборности код ове светиње одржала вијековима - током мира, рата, болести. "Много људи данас тражи помоћ од својих светитеља", изјавио је владика Фотије и поручио да Срби буду народ Божији, вјере и љубави јеванђељске. Владика је указао на бројна страдања Срба само зато што су православни и да та страдања нису наилазила на осуду код других народа, те истакао потребу искреног јединства Срба и живота у љубави према Богу. Епископу Фотију је саслуживало монаштво и свештенство Епархије зворничко-тузласке, као и гости из других епархија уз молитвено присуство архимандрита Гаврило, игумана Озренске свете обитељи. Кум славе за наредну годину је Хаџи Мирослав Мићановић из добојског насеља Бољанић. Светој архијерејској литургији присуствовали су и командант Шесте пјешадијске бригаде Оружаних снага БиХ Радован Јовић, начелник општине Петрово Озрен Петковић и градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. Након литургије предвиђено је свечано откривање спомен-кипа Споменка Гостића, најмлађег борца Војске Републике Српске који је са 14 година погинуо 20. марта 1993. у Јовићима код Маглаја. Спомен-кип је у уторак, 24. августа, постављен у порти манастира Светог Николе. Иницијатор и организатор пројекта је Миле Савић, аутор документарног филма "Споменко на вјечној стражи" и књиге "Споменко и Озрен", а кип је исклесао Жељко Алексић из Требиња. Према народном предању, манастир на Озрену је задужбина краља Драгутина Немањића, који је овим крајевима владао крајем 13. и почетком 14. вијека. Манастир је посвећен светом Николају, архиепископу Мириклијском, а од 2003. године проглашен за национални споменик БиХ. Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице је један од највећих хришћанских празника, успомена на дан када се Пресвета Богородица вазнела на небеса. О Великој Госпојини манастир Озрен традиционално организује велики народни сабор. Сабор почиње у предвечерје празника и траје сутрадан, а велики број окупљених вјерних свједоче нераскидиву везу и неуништивост духа, који овај манастир има са побожним народом овог краја. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. У суботу, 26. децембра 2020. године, када Црква прославља Светог мученика Евстратија, Светог свештеномученика Гаврила, патријарха српског и Светог Никодима Тисманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Доситеј (Радивојевић), протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Влада Димитријевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора „Свети Димитрије“ из Лазаревца. Обраћајући се надахнутим речима окупљеним верницима Владика Јован је поручио да је човеку потребно да чује речи апостола Павла који нам поручује: „Браћо, јачајте у Господу у сили и моћи његовој. Обуците се у свеоружје Божије да бисте се могли успротивити лукавству ђаволскоме“. На самом почетку видимо да нам апостол поручује да је ђаво лукав. Он на све могуће начине гледа како да нам подмеће све како бисмо се окренули од Бога и не бисмо тражили Његову помоћ. Због тога нам говори да је он тај који нас може спасити. Лукавство ђаволско је опасно“, поручио је Епископ Јован. Затим, владика је говорио о томе како препознати то лукавство: „Људи који Духа Божијег имају у себи, могу да открију то лукавство. Заиста, такви људи знају да ђаво нама обећава рај, али нам, заправо, даје пакао. Обећава нам љубав, а даје нам мржњу. Обећава нам добро, а даје нам зло. Због тога је хришћанину потребно да стално јача у сили и моћи Господњој, да бисмо се могли успротивити том лукавству“, закључио је Епископ Јован. На крају своје посете колубарско-посавском намесништву Владика Јован је обишао и храм Светог архангела Гаврила у Шопићу и благословио наставак живописања овог храма, као и манастир Светог великомученика Георгија у Ћелијама, где је благословио наставак радова на изградњи манастирског конака. Такође, Епископ је посетио и радове на сибничком манастиру и дао благослов за њихов наставак, Архијерејско намесништво космајско. Извор: Епархија шумадијска
  9. Свету архијерејску Литургију служио је, у суботу, 19. децембра 2020. године, Преосвећени Епископ ремезијански Г. Стефан у Николајевској цркви у Земуну, поводом храмовне славе ове светиње – Светог Николе Мирликијског. Звучни запис беседе „Наша Црква, која је основана скоро десет векова после св. Николе, је прихватила тако топло тог светитеља зато што је његов живот онакав какав је и живот нас Срба. Када треба да будемо трпељиви, као турско робље, то носимо, када треба да покажемо право своје лице, када треба да покажемо ревност и ту смо спремни, управо онако како је св. Николај живео на земљи. И зато га наш народ толико воли“, рекао је Епископ Стефан у својој беседи након резања славског колача. Поред св. Николаја, данас, ми прослављамо и још једног светитеља, св. Николаја просветитеља Јапана. Дирљиво је гледати слике из Руске Цркве из места Сахаљин где се налазе његове мошти, а где се данас заједно моле Јапанци и Руси, рекао је Епископ Стефан и нагласио да ми треба да се угледамо на светитеље и да њих прослављамо обраћајући се њима. Владика Стефан је нагласио да требамо увек да се руководимо примерима наших светитеља, а у том смислу можемо се угледати и на нашег блаженопочившег патријарха Иринеја који је прави пример како се храбро носи хришћански крст. Преосвећеном Епископу Стефану саслуживали су протојереј – ставрофор Божо Бакајлић, протојереј Драшко Тепавац и протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић. Извор: Радио Слово љубве
  10. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију, на празник иконе Богородице Тројеручице, у Храму Свете Тројице у Осмацима и том приликом освештао фреске и генерално обновљену цркву. Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник тузлански протојереј-ставрофор Стево Јовић, архимандрит Николај (Јовић), протојереј-ставрофор Драган Тодоровић, протојереј-ставрофор Милан Танацковић, протонамјесници Бошко Клисарић и Марко Данојловић, јереји Јеленко Лазић и Пајо Тришић, протођакон Богдан Стјепановић и ђакон Никола Чекетић. Велики је благослов кад се сабирамо на свете Литургије и Богу се молимо за добро наше и нашга народа, као и за очување наших светиња – цркава и манастира и наше спасење, браћо и сестре, које нам Бог дарује у Цркви православној. Потребно је да се трудимо и украшавамо наше светиње, као што је украшена ова овде у Осмацима. Међутим, поред храмова, ми треба да водимо рачуна и о својој души и да њу украшавамо јеванђелским врлинама: добротом, милосрђем и благодаћу Духа Светог да би постали христолики људи, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи. Након Свете Литургије услиједило је освећење фресака, свечана литија, парастос жртвама Отаџбинског рата и додјела признања. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. У суботу 20. јуна 2020. године када наша Црква празнује Светог свештеномученика Теодота Анкирског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Петка, надомак Лазаревца, Архијерејско намесништво колубарско-посавско. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Св. Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић; архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, протонамесник Влада Димитријевић, протођакони Дамјан Божић и Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. За благољепије Сабрања постарао се хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Литургији је присуствовао директор Канцеларије за срадњу са црквама и верским заједницама господин Милета Радојевић. Обративши се сабрању надахнутим тумачењем данашњег Јеванђеља, шумадијски Првојерарх подсетио је на грех осуђивања ближњих, коме смо сви тако склони. “Савремени човек себе увек оправдава и издиже изнад других. Такав човек је горд и стално осуђујуе друге. Смирен човек све друге држи изнад себе и не осуђује никога. Наравно то могу само велики и Духом просвећени људи, који су победили гордост и живе Јеванђелским животом. Човек не треба да суди другоме зато што он није судија, него је Бог тај који суди. Па ипак, ми често осуђујемо друге, судимо им, али не желимо да други суде нама. Уместо што осуђујемо ближње потребно је да њихове грехе покријемо молитвом и подвигом. Потребно је да сами уђемо у себе у своје срце и видимо шта се налази у њему и ко обитава у њему. Тада се често покаже да је грех за који смо осудили ближњег много већи у нама, или како то каже Јевађелска поука, да је грех у другоме трун, а у нама брвно. Зато је потребно да прво исправимо себе па онда другога. Само исправан човек, онај који живи у заједници Божијој, могао би да другога саветује и укаже му на грешке које чини. Али ово нема везе са осуђивањем, већ са жељом да се други поправи и врати на исправан пут. Исправљање другог је увек на корист, а осуђивање на пропаст. Најбољи начин да исправимо и спасимо оне око нас, како то сведоче и свети оци и учитељи Цркве, је да прво исправимо и спасимо себе”, мудро је, као Архипастир, Владика Јован посаветовао сабрано стадо у Петки. Извор: Епархија шумадијска
  12. У недјељу шесту по Пасхи-Недјељу о слијепом када прослављамо спомен на свету браћу Кирила и Методија просвјетитеље и учитеље словенске, 24. (11) маја 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Саборном Храму светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, протопрезвитер Бојан Митрић, протонамјесник Јован Бањац и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Јовану Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије произњео је надахнуту бесједу у којој је говорио о Христовом доласку у овај свијет као свјетлост свијету да просвјети свакога човјека. Ми требамо да вјерујемо као овај човјек из јеванђелског примјера, како Христос једноставно приступајући њему и рекавши о Сину Божијем: Ја сам Онај који са тобом говорим. Између осталог прослављајући данас велика свјетила словенских народа кроз писменост и хришћанство на првом мјесту, остајемо вјечно захвални на овоме дарованом Слову Божијем које нас је учинило оним шта данас и јесмо. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље
  14. У пету недjељу Свете и Велике Четрдесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у параклису Светог Саве при Српској православној гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Душко Спасојевић, архијерејски намjесник загребачки и ђакон Александар Лукић. Нажалост, због актуелне ситуације са корона вирусом Литургија је служена без присуства вјерујућег народа. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  15. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан, викар Патријатха српског био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Владика Стефан је говорио о новим мерама поводом ванредног стања. Владика је позвао верни народ да буде послушан благослову Цркве, да сви будемо дисциплиновани и да са вером, надом и љубављу поднесемо ово тренутно искушење. Извор: Телевизија Храм
  16. Сведоци смо скоро свакодневног медијског прозивања Патријарха и Светог Архијерејског Синода. У последње време то прозивање се одвија под окриљем „захтева“ групе од неколико архијереја о сазивању ванредног Сабора СПЦ. Почела је и лицитација бројевима потписника тога захтева. Иако је потписника око десетак, медији јављају о чак 20 потписника! Знајући кредибилитет оних који ове податке износе, можемо готово са сигурношћу да их одбацимо као неистините. Сабор и саборовање у Православној Цркви је добро. Сабори се у СПЦ сазивају једном годишње (редовно заседање), а понекад два пута годишње (са ванредним јесењим заседањем). У периоду између два Сабора, Свети Архијерејски Синод управља црквеним пословима и доноси релевантне одлуке из оквира својих надлежности и извршава одлуке Сабора. Сам пак Синод изабран је и постављен управо од стране Светог Архијерејског Сабора те је стога његово тело. Преко Сабора и Синода наша помесна Црква, слично као и друге помесне Цркве, руководи се у својој свакодневној мисији. Међутим, читајући у последње време медијске написе на ове теме, можемо стећи утисак да је Синод нека група одметника и узурпатора црквене власти, а то не може бити даље од истине. И Сабор и Синод израз су догматско-канонског јединства Цркве и уједно његови чувари, а потом и они који брину о административном устројству и уопште о добром поретку који треба да произилази из тога догматско-канонског јединства. Сам Синод, дакле, продужена је рука Сабора и плод је саборне одлуке свих архијереја. Зато су тврдње о узурпацији власти од стране Синода non sequitur. Синод као извршни орган Сабора на челу са Патријархом по Уставу је једино тело које одлучује о редовном и евентуално ванредном сазивању Сабора. Устав не предвиђа никакве петиције ни захтеве, нарочито не од само неколицине епископа без ваљане аргументације по питању потребе сазивања таквог ванредног заседања СА Сабора. Ванредни Сабор који се сада тражи био би својеврстан преседан из више разлога, а за његово сазивање морали би да буду понуђени веома чврсти аргументи да би уопште био размотрен као могућност. Након што се поменути „захтев“ појавио у јавним гласилима видели смо потписе отприлике десетак архијереја. Документ је у медије доспео вероватно преко некога од потписника. Ту је било и потписа архијереја који немају право гласа у Сабору (викара), и једног архијереја који због болести није пристуствовао низу претходних редовних и ванредних заседања, нити је почетком месеца био у Жичи на прослави 800-годишњице аутокефалије. Тај архијереј НИЈЕ потписао „захтев“, а његов потипс се тамо ипак волшебно нашао! Такође, знамо да овај „захтев“ није предочен свим архијерејима, нити им је понуђен на разматрање и евентуално потписивање, него је тајно кружио међу једном групом архијереја, што одаје устисак да вероватно никада није ни био замишљен као покушај да архијереје обједини у жељи за разматрањем неког конкретног проблема, него вероватно да наметне Синоду нечију вољу о сазивању ванредног Сабора. За време прославе у Жичи, вршен је континуирани притисак на Патријарха, да тај писмени „захтев“ прими што су забележиле и камере, на нашу заједничку свеопшту срамоту. Већ два пута сам писао о проблемима са јавним пребројавањима Епископа. У текстовима под називом „Саопштење на саопштење – паки и паки“ и „Чаробни бројеви“ говорио сам о измишљеном броју потписника претходног захтева који се тицао жеље за изменом званичног саопштења СА Сабора из маја ове године. Чак и након објављивања самог захтева који је показо да је било само 8 потписника који су после Сабора желели другачије Саопштење (међу њима и један који не учествује у раду Сабора), тврдило се упорно и у континуитету да је било чак 22 потписника (од стране управо тога Епископа који и не учествује у раду Сабора), насупрот свима очигледним чињеницама које говоре супротно. Сада опет, након доказаних десетак потписа појављују се гласине о бројки од двадесетак Епископа који наводно иступају против свих могућих и немогућих одлука Синода и траже хитно сазивање ванредног Сабора. Познато је да су у протеклих неколико месеци цурили разни црквени документи, потписи, па чак и писма архијереја. Упркос томе, некако сам дубоко уверен да ова последња допуњена верзија „захтева“ све са „преко 20 потписа“, како кажу у медијима, ипак неће да процури, јер неке ствари просто нису могуће. Верујем у чуда, али понешто ипак сматрам и немогућим. У чему се састоје примедбе потписника захтева? Које су то неодложне црквене потребе и ургентна питања која, по њиховом мишљењу, треба да се размотре? И који су то чврсти аргументи понуђени за сазивање хитног и ванредног заседања Сабора? Приговори ове групе архијереја, потписника захтева, тичу се, према наводима таблоида, који увек нешто „незванично сазнају“, неколико тема. Међу овим темама једно од кључних места заузима питање црквене просвете. Сви архијереји већ су имали ванредно заседање Сабора на ту тему у јесен прошле године. Између оне и ове јесени је био редовни мајски Сабор на коме су исто расправили питање црквене просвете. Да је питање црквене просвете потребовало хитну детаљнију расправу, мајски Сабор би се ваљда продужио, или би се одмах заказало ванредно заседање ексклузивно на ту тему. Међутим, нити се Сабор продужио нити је донета било каква одлука Сабора о ванредном заседању, иако круже и нетачне тврдње да постоји таква одлука. Просто ми дође да се запитам, ако постоји одлука, како већ није процурила у јавност? Не верујем ни да ће та „одлука“ да процури баш као ни „преко 20 потписа“. Друго питање које се наводи као аргумент за ванредно заседање Сабора је централна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ која је већ прошла (!), а којом су, како се наводи, незадовољни поједини архијереји. Није ми јасно шта ванредно заседање Сабора може учинити поводом незадовољства око догађаја који је већ прошао? Нико није тражио ванредно заседање на ову тему пре прославе, што би имало више смисла. Шта прецизно је овде од неодложне важности? Група архијереја незадовољна је и спорим наставком дијалога са јерархијом у расколу у Северној Македонији, иако је тек прошло неколико месеци од одлуке о наставку дијалога. Подсећања ради, у протеклих 20 година је било преко 20 заседања Сабора са учешћем свих архијереја (у том смислу и оних незадовољних садашњим спорим наставком дијалога) па наставак односно недостатак истог није био ни спор ни споран, нити су постојали захтеви са петицијама и потписима да се тај дијалог хитно настави. На који начин би ванредно заседање Сабора убрзало процес обнове дијалога? Тражи се заседање Сабора и због стања на Косову и Метохији које изискује „ново оглашавање Сабора СПЦ“. СПЦ сваке године износи јасан став по питању Косова и Метохије, а последњи пут је то било само пре неколико месеци. Шта се то у задњих неколико месеци променило по питању Косова и Метохије па је потребно хитно и ванредно заседање Сабора на ту тему? И, уопште, шта ново Сабор може да уради по томе питању? Одговор на оба питања ми изгледа врло једноставан. Ништа! Наводи се да Саборску расправу „захтевају и неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци“, иако по истим таблоидима круже и тврдње да је све „ок“ са Уставом, да је Сабор већ одлучио прошле и претходних година (???). О чему има да се расправља ако је све у реду? Ако није у реду, онда сигурно кључно питање неће бити „територијално ограничење Устава“ које је најмање спороно питање у низу питања везаних за доношење тог новог Устава (иако неки тврде да он није нови). Овим питањем се успешно бави Синод, што, по одлуци Сабора, и јесте исправна процедура. Када буде сазвано редовно заседање Сабора тада ће се овим питањем бавити и Сабор. У чему би Сабор помогао у овом тренутку? Осим ако не влада мишљење да је Сабор погрешио када је наложио да се Устав најпре да на одобрење Синоду, па Сабору, па тек онда да се озваничи у САД-у? Саборска расправа би сада имала смила једино ако неко мисли да је требало обрнутом процедуром да се иде, на пример, да се најпре Устав региструје у САД-у па онда да се већ озваничени Устав понуди Сабору да само „аминује“. Ово питање јесте хитно, али није јасно како би Сабор разрешио тај проблем када је Синод тај који треба да достави Сабору у процедуру и разматрање предлог Устава, којег уопште није ни добио, што смо такође имали прилику да сазнамо? У аргументацији за сазивање Сабора наводи се и противљење додели ордена председнику Републике Србије и председавајућем председништва Босне и Херцеговине. Ово се такође већ догодило! Неће се ништа ново овим поводом десити до маја следеће године, када је редовно заседање. Ордење се не умножава митозом, не постоји опасност од уручења ордења председницима и других република на канонском простору СПЦ, те је нејасно зашто је то питање нешто око чега треба да заседа ванредни Сабор? И уопште узевши, непознато ми је да је додељивање ордења нешто чиме се Сабор директно бави. Наводи се и позив на прославу „хиротоније Светог Саве“ (а не аутокефалије) у Истанбулу, и наводно „сакривање“ тога позива од стране Синода (Патријарха или Епископа бачког, зависно које новине читате), иако су за тај позив ипак сви знали, па није могао да се сакрије све и да је постојала жеља. Други се жале на процедуру јер архијереји нису добили позив. Видели смо да га ни СПЦ није добила по процедури, а такође смо видели да се у позиву налази и неисправна титулација нашег Свјатјејшег Патријарха. Као и то да смо позвани на непостојећи јубилеј, јер ми не славимо годишњицу хиротоније нашег првојерарха него „рођендан“ наше помесне Цркве. Међутим, позив је упућен СПЦ у целини, а не појединачним архијерејима, па према томе о учешћу СПЦ на тој прослави одлучује ваљда Синод (као извршни орган Сабора), а не архијереји појединачно. Поред тога, очигледно је да је ово још један догађај који је већ прошлост, па није јасно шта би то ванредни Сабор имао хитно да расправља по овом питању? Дакле, имајући у виду све наведено, није понуђен ни један ваљани аргумент за сазив ванредног Сабора, јер су у питању или догађаји који су већ прошлост, или питања око којих нема ништа ново да се каже, или питања која нису хитна, или питања која су потпуно ирелевантна за Сабор. Међутим, постоји још једно питање које јесте ново, јесте некоме можда хитно, али притом ипак није питање које је prima facie релевантно за Сабор, зато што је потпуно у оквиру синодских надлежности. Реч је о одлуци Светог Архијерејског Синода да повуче благослов двојици предавача на Православном Богословском Факултету у Београду за даљи ангажман на том факултету. Обојица имају пуни ангажман другде у нашој Цркви, тако да нису егзистенцијално угрожени, а још и живе у другим удаљеним државама тако да нису ни у могућности да проводе радно време на факултету у Београду, и да раде за плату коју тамо примају. Због чега се онда уопште тражи овај Сабор? Заједничка одлика свих ових захтева јесте то што сваки појединачни захтев представља или јавну критику, или противљење одлукама Синода и Патријарха, или чак напад на Синод као Саборско тело. Скоро да ни једна одлука новог састава Синода није прошла без медијског линча заснованог на „незваничним информацијама из високих црквених кругова“. Будући да знамо да је Синод изабран од стране Сабора, сви ови напади су индиректно напади и на сам Сабор. Све је започело одмах након мајског Сабора када се појавило алтернативно „Саопштење Сабора“ на сајту Митрополије црногорско-приморске, а затим и медијска хајка на Синод. Ово алтернативно саопштење у себи је садржавало махом небитне измене званичног Саопштења, али је ипак било понуђено као алтернатива званичном саопштењу (!), и попраћено захтевима и потписима неколико архијереја (већином истих као и потписници овога новога „захтева“). Од тада до данас Патријарх и Синод се суочавају са непрестаним нападим на њихов рад, и томе се не назире крај. Дакле у овом тренутку не постоје ваљани разлози за сазивање ванредног Сабора. Осим можда само један, а тај разлог нико до сада није помињао. Једини аргумент који иде у прилог сазивању ванредног Сабора јесте чињеница да сви сведочимо једном систематском и небивалом нападу на црквено устројство, на Патријарха, Свети Архијерејски Сабор и Синод, то јест на само јединство и чуваре тога јединства у нашој Цркви. Ако би се утврдило да те нападе врши неко изнутра, из Цркве, то би представљало најозбиљнији канонски преступ и разлог за озбиљне санкције. У овоме тренутку, дакле, управо то можда и јесте једини валидан разлог за сазивање ванредног Сабора. У Цркви бисмо сви били много мирнији и спокојнији када би евентуални легитимни захтеви (у случају да такви постоје) за ванредни Сабор, били упућивани на протоколаран начин, без протеста и бунта, без театралности, и без медијске халабуке и линча. Али кадa би то било могуће! Чтец Ведран Гагић Извор: Созерцање
  17. Сведоци смо скоро свакодневног медијског прозивања Патријарха и Светог Архијерејског Синода. У последње време то прозивање се одвија под окриљем „захтева“ групе од неколико архијереја о сазивању ванредног Сабора СПЦ. Почела је и лицитација бројевима потписника тога захтева. Иако је потписника око десетак, медији јављају о чак 20 потписника! Знајући кредибилитет оних који ове податке износе, можемо готово са сигурношћу да их одбацимо као неистините. Сабор и саборовање у Православној Цркви је добро. Сабори се у СПЦ сазивају једном годишње (редовно заседање), а понекад два пута годишње (са ванредним јесењим заседањем). У периоду између два Сабора, Свети Архијерејски Синод управља црквеним пословима и доноси релевантне одлуке из оквира својих надлежности и извршава одлуке Сабора. Сам пак Синод изабран је и постављен управо од стране Светог Архијерејског Сабора те је стога његово тело. Преко Сабора и Синода наша помесна Црква, слично као и друге помесне Цркве, руководи се у својој свакодневној мисији. Међутим, читајући у последње време медијске написе на ове теме, можемо стећи утисак да је Синод нека група одметника и узурпатора црквене власти, а то не може бити даље од истине. И Сабор и Синод израз су догматско-канонског јединства Цркве и уједно његови чувари, а потом и они који брину о административном устројству и уопште о добром поретку који треба да произилази из тога догматско-канонског јединства. Сам Синод, дакле, продужена је рука Сабора и плод је саборне одлуке свих архијереја. Зато су тврдње о узурпацији власти од стране Синода non sequitur. Синод као извршни орган Сабора на челу са Патријархом по Уставу је једино тело које одлучује о редовном и евентуално ванредном сазивању Сабора. Устав не предвиђа никакве петиције ни захтеве, нарочито не од само неколицине епископа без ваљане аргументације по питању потребе сазивања таквог ванредног заседања СА Сабора. Ванредни Сабор који се сада тражи био би својеврстан преседан из више разлога, а за његово сазивање морали би да буду понуђени веома чврсти аргументи да би уопште био размотрен као могућност. Након што се поменути „захтев“ појавио у јавним гласилима видели смо потписе отприлике десетак архијереја. Документ је у медије доспео вероватно преко некога од потписника. Ту је било и потписа архијереја који немају право гласа у Сабору (викара), и једног архијереја који због болести није пристуствовао низу претходних редовних и ванредних заседања, нити је почетком месеца био у Жичи на прослави 800-годишњице аутокефалије. Тај архијереј НИЈЕ потписао „захтев“, а његов потипс се тамо ипак волшебно нашао! Такође, знамо да овај „захтев“ није предочен свим архијерејима, нити им је понуђен на разматрање и евентуално потписивање, него је тајно кружио међу једном групом архијереја, што одаје устисак да вероватно никада није ни био замишљен као покушај да архијереје обједини у жељи за разматрањем неког конкретног проблема, него вероватно да наметне Синоду нечију вољу о сазивању ванредног Сабора. За време прославе у Жичи, вршен је континуирани притисак на Патријарха, да тај писмени „захтев“ прими што су забележиле и камере, на нашу заједничку свеопшту срамоту. Већ два пута сам писао о проблемима са јавним пребројавањима Епископа. У текстовима под називом „Саопштење на саопштење – паки и паки“ и „Чаробни бројеви“ говорио сам о измишљеном броју потписника претходног захтева који се тицао жеље за изменом званичног саопштења СА Сабора из маја ове године. Чак и након објављивања самог захтева који је показо да је било само 8 потписника који су после Сабора желели другачије Саопштење (међу њима и један који не учествује у раду Сабора), тврдило се упорно и у континуитету да је било чак 22 потписника (од стране управо тога Епископа који и не учествује у раду Сабора), насупрот свима очигледним чињеницама које говоре супротно. Сада опет, након доказаних десетак потписа појављују се гласине о бројки од двадесетак Епископа који наводно иступају против свих могућих и немогућих одлука Синода и траже хитно сазивање ванредног Сабора. Познато је да су у протеклих неколико месеци цурили разни црквени документи, потписи, па чак и писма архијереја. Упркос томе, некако сам дубоко уверен да ова последња допуњена верзија „захтева“ све са „преко 20 потписа“, како кажу у медијима, ипак неће да процури, јер неке ствари просто нису могуће. Верујем у чуда, али понешто ипак сматрам и немогућим. У чему се састоје примедбе потписника захтева? Које су то неодложне црквене потребе и ургентна питања која, по њиховом мишљењу, треба да се размотре? И који су то чврсти аргументи понуђени за сазивање хитног и ванредног заседања Сабора? Приговори ове групе архијереја, потписника захтева, тичу се, према наводима таблоида, који увек нешто „незванично сазнају“, неколико тема. Међу овим темама једно од кључних места заузима питање црквене просвете. Сви архијереји већ су имали ванредно заседање Сабора на ту тему у јесен прошле године. Између оне и ове јесени је био редовни мајски Сабор на коме су исто расправили питање црквене просвете. Да је питање црквене просвете потребовало хитну детаљнију расправу, мајски Сабор би се ваљда продужио, или би се одмах заказало ванредно заседање ексклузивно на ту тему. Међутим, нити се Сабор продужио нити је донета било каква одлука Сабора о ванредном заседању, иако круже и нетачне тврдње да постоји таква одлука. Просто ми дође да се запитам, ако постоји одлука, како већ није процурила у јавност? Не верујем ни да ће та „одлука“ да процури баш као ни „преко 20 потписа“. Друго питање које се наводи као аргумент за ванредно заседање Сабора је централна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ која је већ прошла (!), а којом су, како се наводи, незадовољни поједини архијереји. Није ми јасно шта ванредно заседање Сабора може учинити поводом незадовољства око догађаја који је већ прошао? Нико није тражио ванредно заседање на ову тему пре прославе, што би имало више смисла. Шта прецизно је овде од неодложне важности? Група архијереја незадовољна је и спорим наставком дијалога са јерархијом у расколу у Северној Македонији, иако је тек прошло неколико месеци од одлуке о наставку дијалога. Подсећања ради, у протеклих 20 година је било преко 20 заседања Сабора са учешћем свих архијереја (у том смислу и оних незадовољних садашњим спорим наставком дијалога) па наставак односно недостатак истог није био ни спор ни споран, нити су постојали захтеви са петицијама и потписима да се тај дијалог хитно настави. На који начин би ванредно заседање Сабора убрзало процес обнове дијалога? Тражи се заседање Сабора и због стања на Косову и Метохији које изискује „ново оглашавање Сабора СПЦ“. СПЦ сваке године износи јасан став по питању Косова и Метохије, а последњи пут је то било само пре неколико месеци. Шта се то у задњих неколико месеци променило по питању Косова и Метохије па је потребно хитно и ванредно заседање Сабора на ту тему? И, уопште, шта ново Сабор може да уради по томе питању? Одговор на оба питања ми изгледа врло једноставан. Ништа! Наводи се да Саборску расправу „захтевају и неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци“, иако по истим таблоидима круже и тврдње да је све „ок“ са Уставом, да је Сабор већ одлучио прошле и претходних година (???). О чему има да се расправља ако је све у реду? Ако није у реду, онда сигурно кључно питање неће бити „територијално ограничење Устава“ које је најмање спороно питање у низу питања везаних за доношење тог новог Устава (иако неки тврде да он није нови). Овим питањем се успешно бави Синод, што, по одлуци Сабора, и јесте исправна процедура. Када буде сазвано редовно заседање Сабора тада ће се овим питањем бавити и Сабор. У чему би Сабор помогао у овом тренутку? Осим ако не влада мишљење да је Сабор погрешио када је наложио да се Устав најпре да на одобрење Синоду, па Сабору, па тек онда да се озваничи у САД-у? Саборска расправа би сада имала смила једино ако неко мисли да је требало обрнутом процедуром да се иде, на пример, да се најпре Устав региструје у САД-у па онда да се већ озваничени Устав понуди Сабору да само „аминује“. Ово питање јесте хитно, али није јасно како би Сабор разрешио тај проблем када је Синод тај који треба да достави Сабору у процедуру и разматрање предлог Устава, којег уопште није ни добио, што смо такође имали прилику да сазнамо? У аргументацији за сазивање Сабора наводи се и противљење додели ордена председнику Републике Србије и председавајућем председништва Босне и Херцеговине. Ово се такође већ догодило! Неће се ништа ново овим поводом десити до маја следеће године, када је редовно заседање. Ордење се не умножава митозом, не постоји опасност од уручења ордења председницима и других република на канонском простору СПЦ, те је нејасно зашто је то питање нешто око чега треба да заседа ванредни Сабор? И уопште узевши, непознато ми је да је додељивање ордења нешто чиме се Сабор директно бави. Наводи се и позив на прославу „хиротоније Светог Саве“ (а не аутокефалије) у Истанбулу, и наводно „сакривање“ тога позива од стране Синода (Патријарха или Епископа бачког, зависно које новине читате), иако су за тај позив ипак сви знали, па није могао да се сакрије све и да је постојала жеља. Други се жале на процедуру јер архијереји нису добили позив. Видели смо да га ни СПЦ није добила по процедури, а такође смо видели да се у позиву налази и неисправна титулација нашег Свјатјејшег Патријарха. Као и то да смо позвани на непостојећи јубилеј, јер ми не славимо годишњицу хиротоније нашег првојерарха него „рођендан“ наше помесне Цркве. Међутим, позив је упућен СПЦ у целини, а не појединачним архијерејима, па према томе о учешћу СПЦ на тој прослави одлучује ваљда Синод (као извршни орган Сабора), а не архијереји појединачно. Поред тога, очигледно је да је ово још један догађај који је већ прошлост, па није јасно шта би то ванредни Сабор имао хитно да расправља по овом питању? Дакле, имајући у виду све наведено, није понуђен ни један ваљани аргумент за сазив ванредног Сабора, јер су у питању или догађаји који су већ прошлост, или питања око којих нема ништа ново да се каже, или питања која нису хитна, или питања која су потпуно ирелевантна за Сабор. Међутим, постоји још једно питање које јесте ново, јесте некоме можда хитно, али притом ипак није питање које је prima facie релевантно за Сабор, зато што је потпуно у оквиру синодских надлежности. Реч је о одлуци Светог Архијерејског Синода да повуче благослов двојици предавача на Православном Богословском Факултету у Београду за даљи ангажман на том факултету. Обојица имају пуни ангажман другде у нашој Цркви, тако да нису егзистенцијално угрожени, а још и живе у другим удаљеним државама тако да нису ни у могућности да проводе радно време на факултету у Београду, и да раде за плату коју тамо примају. Због чега се онда уопште тражи овај Сабор? Заједничка одлика свих ових захтева јесте то што сваки појединачни захтев представља или јавну критику, или противљење одлукама Синода и Патријарха, или чак напад на Синод као Саборско тело. Скоро да ни једна одлука новог састава Синода није прошла без медијског линча заснованог на „незваничним информацијама из високих црквених кругова“. Будући да знамо да је Синод изабран од стране Сабора, сви ови напади су индиректно напади и на сам Сабор. Све је започело одмах након мајског Сабора када се појавило алтернативно „Саопштење Сабора“ на сајту Митрополије црногорско-приморске, а затим и медијска хајка на Синод. Ово алтернативно саопштење у себи је садржавало махом небитне измене званичног Саопштења, али је ипак било понуђено као алтернатива званичном саопштењу (!), и попраћено захтевима и потписима неколико архијереја (већином истих као и потписници овога новога „захтева“). Од тада до данас Патријарх и Синод се суочавају са непрестаним нападим на њихов рад, и томе се не назире крај. Дакле у овом тренутку не постоје ваљани разлози за сазивање ванредног Сабора. Осим можда само један, а тај разлог нико до сада није помињао. Једини аргумент који иде у прилог сазивању ванредног Сабора јесте чињеница да сви сведочимо једном систематском и небивалом нападу на црквено устројство, на Патријарха, Свети Архијерејски Сабор и Синод, то јест на само јединство и чуваре тога јединства у нашој Цркви. Ако би се утврдило да те нападе врши неко изнутра, из Цркве, то би представљало најозбиљнији канонски преступ и разлог за озбиљне санкције. У овоме тренутку, дакле, управо то можда и јесте једини валидан разлог за сазивање ванредног Сабора. У Цркви бисмо сви били много мирнији и спокојнији када би евентуални легитимни захтеви (у случају да такви постоје) за ванредни Сабор, били упућивани на протоколаран начин, без протеста и бунта, без театралности, и без медијске халабуке и линча. Али кадa би то било могуће! Чтец Ведран Гагић Извор: Созерцање View full Странице
  18. У недјељу 26. по Духовима, дана 15. (2) децембра 2019. године Нјегово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је први пут Бјелајце и предводио свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Вазнесењу Господњем. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, презвитер Чедо Ђурић, Александар Бјеличић у ђакон Немања Рељић. Након прочитаног јеванђелског зачала ко је говори о човјеку који је у својој безумности размишљао само о овоземаљским и материјалним стварима, а она небеска запоставио Христос нас учи да таквог човјека Бог позива још исто вече пред лице Божије, на вјечни суд, чије ли ће тада његово богатство бити. Потребно је сабирати благо на небу гдје ни рђа ни мољац не кваре и гдје лопови не поткопавају и краду истакао је Епископ. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  19. У 22. недјељу по Духовима Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Петропавловском храму у Козлуку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намјесник зворнички, протојереј-ставрофор Видоје Лукић; парох оравачки, протонамјесник Душко Ђурић; парох друге парохије козлучке, јереј Дражен Стевановић; парох тешањски, јереј Мирослав Тодоровић; као и протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе Овом приликом Преосвећени Владика рукоположио је достојног иконописца Данијела Билића у свештени чин ђакона. 'Ми смо људи склони да се одмах упоредимо са убогим Лазаром. Ја сам сиромашан, презрен и ниподаштаван од других, кажемо за себе. Али у ствари кад би се измерио са другима, вероватно би над многима и пред многима ја био богаташ из данашње јеванђељске приче. Многи су од мене и сиромашнији и болеснији, у ропству или неправедно протерани. Ова прича је једна од оних које важе у свим временима, јер ми непрестано мењамо свој статус – од убогог Лазара до богаташа. Једно време сам богат. Добро ми иде са послом, добро ми је у породици, ја се понесем и заборавим на сиротињу и чак, почнем да их презирем. Не мислим да сутра ја могу да будем на том месту. Зато је потребно да се у овој причи непрестано огледамо и тражимо место где смо ми у њој. Јер, од тог места где сам ја овде на Земљи зависи и моја место у вечности'' - поучио је Епископ Фотије у данашњој бесједи. Литургијско сабрање завршено је трпезом љубави, уз благодарење за велике благодатне дарове којим је благословена Црква Божија у Козлуку! Извор: Епархија зворничко-тузланска
  20. У недељу 22.септембра 2019.године, на празник Светих и праведних Јоакима и Ане, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Епископу је саслуживало братство Саборног храма и умировљени свештеници: протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, протојереј-ставрофор Ранко Јовић и протојереј Драгослав Јоцић. У току свете Литургије владика је у чин чтеца произвео Богдана Ивковића и Петра Јовановића из Зајечара. У своме обраћању сабраном народу владика је најавио промоцију дуго очекиване књиге „Летопис Тимочке епархије 1934-2014“ аутора протојереја мр Игора Ивковића, која ће бити одржана у Музеју града Зајечара. Владика је честитао родитељима двојице новопроиведених чтечева на првом чину којих су се удостојила њихова деца, оцу Игору и попадији Биљани, и брачном пару Станоју и Наташи Јовановић, директору музичке школе и диригентици хора Саборног храма, истакавши немерљив дугогодишњи допринос који њихове породице дају литургјској и црквеној заједници. Владика је подсетио на спасоносни значај крста у нашим животима, од чина крштења када на себи заувек носимо знамење крста, преко крстоносног нашег живота, па до краја земаљског бивствовања, али и на онај други крст који промислом Божијим сами бирамо уласком у часни клир служења Господу у Цркви Христовој. Црна мантија свештенослужитеља издваја у животној средини и представља пример побожности и богоугодног живота, али је често и мета напада различитих непријатеља. Многи свештеници су часно у њој пострадали, зато је увек поносно носимо ослањајући се на заштиту и молитвено заступништво Пресвете Богородице, пред Господом нашим који види живот наш и мери наше поступке, без обзира на искушења која трпимо од људи. Владика је изразио радост и жељу да се из ове литургијске заједнице рађају деца за свешенство и монаштво и тако сви узрастамо у Цркви Божијој. Извор: Епархија тимочка
  21. На дан када прослављамо Рођење Пресвете Богородице (21.9.2019.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију у Имотском. Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на ону која је у име смих нас пристала да се Господ усели у њену утробу и постане једини истинити Богочовек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „И само њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово. Тога имена држали су се и наши славни преци који су подигли овај свети храм и окупљали се у овој цркви, да би се видели и радовали једни другима и заједно учествовали у Светим Тајнама. Они су нам оставили тај древни и велики завет да се и ми сабирамо и славимо име Господње, а да бисмо могли да учествујемо у Светим Тајнама и да достојно славимо име Господње, потребно је да живимо у миру једни са другима, да имамо љубави и бринемо се о онима који су унижени и напуштени, каквих је, нажалост, у нашој Далмацији пуно“, рекао је Епископ далматински и нагласио да је за духовни живот свакога од нас, поред свега овога, јако важно да постимо, молимо се Господу и учествујемо у животу Цркве. Владика је такође истакао да морамо да будемо спремни да опраштамо једни другима, па чак и непријатељима својим, јер само ако и сами можемо да пружимо опрост, онда можемо и да га молимо од Господа. Уз речи захвалности Епископ Никодим опростио се од досадашњег имотског пароха оца Драгана Михајловића и његове породице, који су много тога доброг учинили за време службе у Имотском. „Отац Драган се сада враћа у свој родни крај, где ће наставити да служи Господу, а ја хоћу да му се захвалим на свему и да му пожелим да на исти начин настави да ради на њиви Господњој, да нас не заборави и, ако му се пружи прилика, да нас и посети“, рекао је Владика. Том приликом он је такође представио вероном народу имотске парохије њиховог новог свештеника, оца Далибора Цвијановића и пожелео му да се труди попут својих претходника и да зна да је позван да се брине о свакој души напаћеној и приводи све људе Спасењу. Извор: Епархија далматинска
  22. Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин на празник Успења Пресвете Богородице служио је свету архијерејску Литургију у Дрежнику код Ужица. Саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, јереј Драган Тимотијевић, протонамесник Душан Томић, протођакон Александар Грујовић и ђакони Младен Стевановић и Јован Тимотијевић. У току свете Литургије Епископ је одликовао чином протојереја старешину храма Успења Пресвете Богородице свештеника Драгана Тимотијевића, док је ђакона Младена Стевановића рукоположио у чин презвитера. После освећења славског колача епископ Јустин се обратио сабраном народу. Подсетивши на узвишеност свештеничког позива и службе, Владика је указао на свештеничку службу у Старом завету и изабрано племе Левијево из којег су долазили старозаветни свештеници, као и на улогу свештенства у време Светог Саве. -Наш народ јесте побожан, али да би ојачали своју веру дужни смо да долазимо у Цркву, да постимо, да се исповедамо и причешћујемо. Ми се тако облачимо у благодат Божју. Није довољно да дођемо само на славу храма и током године неколико пута. Потребно је непрестано да се трудимо и узрастамо у Господу. За оно што је некада било свето и важно сада кажу да није - да су то примитивна схватања. Бог има важност у свим временима, јер је Он вечан. Ми који смо Божји, крштени и миропомазани, не дозволимо да живимо као незнабожци. Дужни смо да се обучемо у благодат Божју и да дате нам свете тајне примимо у себе како бисмо у животу све лакше подносили, беседио је владика Јустин. -Успење Пресвете Богородице је празник Њеног уснућа у Господу. И она је прошла капију смрти, као и сви ми, али није могла да остане у смрти, јер је њена утроба носила Животодавца Бога. У овом свету све пропада и трули, сем онога што у себи има Господа Исуса Христа који је васкрсао из мртвих. Управо ови догађаји нама православнима дају потребну снагу и бодре нас, закључио је владика Јустин који је указао на велики и важан јубилеј - 90 година храма Успења Пресвете Богородице у Дрежнику који је сазидан захваљујући великом труду митрополита Јосифа (Цвијовића). Епископском граматом у ред црквених добротвора уврштена је гђа Нада Обрадовић, приватни предузетник из Ужица. Извор: Инфо служба СПЦ
  23. Празник Преображења Господњег свечано је прослављен, 19. августа 2019. године у сокобањском храму, празничним вечерњим богослужењем и литијским опходом око храма. На дан празника, свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ Иларион, уз саслужење свештенства сокобањског архијерејског намесништва. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургији су присуствовали представници општине Сокобања, народни посланик у Скупштини Републике Србије г-ђа Драгана Костић, представници културних институција града, верни народ Сокобање и бањски гости. Владика је честитао празник, храмовну и градску славу свим житељима Сокобање и њиховим гостима, истакавши да сада, у светлу празника, треба свакодневно радити на личном преображају и управљати се јеванђељем Христовим. Након тога владика је благословио и освештао грожђе које је подељено верном народу. Домаћин овогодишње храмовне славе био је г. Александар Ранђеловић из Сокобање, члан Савета Епархије тимочке. Извор: Епархија тимочка
  24. Отац Гојко Перовић: "Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности". (из интервјуа објављеног у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22)
  25. У уторак, 29. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и преподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Александар Ђорђевић. Звучни запис беседе У беседи којом се Епископ Јован обратио верницима речено је да се сила Божија пројављује и у разним предметима, одећи и свему чега се Господ дотакне, с циљем да се вера утврди у човеку. Апостол Петар, кога је анђео Божији ослободио гвоздених верига, пример је човека који је у исто време и верујући и колебљив. “Петар је у кратком временском периоду рекао да се никада неће одрећи Христа, а потом га се и одрекао. Човек слабе природе за час падне”, нагласио је Епископ Јован у наставку рекавши: “у човека кад уђе страх он је збуњен и уплашен, а тамо где има вере тамо страха нема јер вера и љубав изгоне страх. Петар се истински покајао, а покајање је онде где има вере. Петрово покајање нам говори да је покајање изнад сваког греха. Покајање је када постанемо свесни огреховљеног стања у коме се налазимо и када пожелимо да из тог стања изађемо као бољи људи. Зато не би требало никада ослањати се на себе и људску природу јер човек без Бога не може ништа добро учинити. Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру, а вера је поверење. Нека нам Господ помогне да стојимо чврсто у вери. Бог вас благословио”. У наставку свете Литургије Владика је причестио ђаке ОШ “Јован Поповић” који су се одазвали позиву свог вероучитеља г. Милоша Тодоровића и дошли на свету службу како би крунисали заједнички рад остварен током првог полугодишта, заснован и утемељен у вери и љубави према Светој Тројици. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...