Претражи Живе Речи Утехе

— Оче Димитрије, да кренемо од класике. Да ли смо заиста сви криви свима или је ово само уметничка метафора? — Мислим да горње речи Достојевског не треба схватити дословно. Руски класици у својим најбољим примерима заиста су прожети хришћанским православним духом. Али морамо да разумемо за шта смо заиста криви, а шта је ван наше области одговорности. Сама реч кривица у нашем народу је обрасла страховима и с правом се повезује са речју грех. Када чујемо ове две речи, јавља се осећај неминовности, неизбежности. У нашем менталитету, ови концепти су повезани са малодушношћу, депресијом и безнађем, иако на грчком „грех“ значи увреда, грешка, што, видите, звучи лакше. Требало би да постоји сећање на грех, али не би требало да постоји стални „осећај“ греха. Као што би требало да постоји сећање на смрт - сви ћемо једном умрети - али не би требало да постоје сталне мисли о смрти. Одговорни смо за сваку акцију коју предузмемо; ово је сећање на кривицу. Међутим, нема потребе да га носите кроз живот као барјак. — Савестан човек стално осећа кривицу пред Богом, родитељима, мужем или женом, осећање кривице му не даје мира. - Што се човек више удубљује у своју кривицу, у њему јаче звучи глас гордости, по речима светих отаца. - Какве везе има гордост с тим? - Ево какве. Човек не може да се помири са чињеницом да је слаб и да није свемогућ. Уместо да ради на својим грешкама и тражи од Бога помоћ, на шта нас Црква позива, он остаје сам са својом кривицом и непрестано кажњава себе. У старозаветна времена људи су своју тугу показивали ношењем пепела на глави. Али Бог није реаговао на спољашње знаке туге, већ је одговарао на искрено покајање. Опроштење Господње прослављено је речима Давидовим: "Обратио си ми плач мој у радост; растргао си врећу (жалости) моје, и опасао ме весељем." (Пс. 29,12 ) Осећај кривице својствен је свакоме од нас, али ако човек живи покајањем, ако је открио овај важан тренутак свог духовног живота, кривица неће овладати њиме. Истинско покајање омогућава да се ови окови збаце једном заувек. — Тешко осећање кривице остаје у души после смрти вољене особе, када се више ништа не може променити. Патите од тога што нисте на време препознали болест, нисте додали топлину и љубав, нисте рекли важне речи. Како живети са овим теретом? Како можете искупити мртву особу? - Слажем се са вама, ту се ништа не може учинити. Само да појасним: не можете живети без Бога. Особа не тражи помоћ, већ верује да мора сама да се носи са својим проблемом. Осећај кривице се вуче, спречава трезвено размишљање, и човек почиње да ужива у свом болу, својој кривици. Али треба се ослонити на Бога и радити на својим грешкама, о чему смо већ говорили. Почнимо да се радујемо и благодаримо Богу, престајмо да се бескрајно удубљујемо у своје грехе, и приближавајмо се Богу. Самокопање је бескорисна вежба. Не можемо искупити свој грех без Божије помоћи. И уз Његову помоћ прегазићемо све што нас мучи и прећи у Царство Божије. – Хајде, оче Димитрије, да се сетимо јеванђелског митара Закхеја. Осећај кривице пред људима које је увредио и опљачкао је учинио своје. Закхеј је увређеним људима надокнадио штету, а Господ је одобрио његов поступак. Дакле, осећање кривице може бити корисно. Може ли то постати мотивација за покајање, за тражење Бога? - Ово је пример трезвеног односа према суптилном инструменту - осећају кривице. Разборити разбојник је још упечатљивији пример покајања човека чија је кривица огромна. Видели смо како га је дубоко искрено покајање уздигло: И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,43 ). И за Закхеја је осећај кривице постао продор у други живот. Он побеђује себе и тиме се спасава. Покајање је веће од кривице. Кривица те једноставно упућује на бол: размисли о томе, човече, погледај шта није у реду са тобом, и пређи на покајање. — Зашто се дешава да нас исповедани грех ипак не напушта? Да ли осећај кривице постаје хронично стање? — Вера не треба да се заснива само на осећањима, то води у фанатизам. Када сензације превладају, важно је вратити се на пут разума. Хајде да се окренемо једној конкретној ситуацији. Родитељи нису успели да васпитају своје дете као достојну особу и сада пате, осећајући се кривим. Син моје блиске другарице има већ 50 година, а она и даље пати и осећа кривицу што није успела да га усрећи. Али све је радила из љубави, чак и када је погрешила. Одрасла деца су већ одговорна за свој живот пред Богом. Родитељи могу да дају подршку и савете, али не више од тога! Одрасла деца све важне одлуке у свом животу доносе сама. Сви родитељи би требало да ово имају увек на уму и то ће их вратити на тло здравог разума. Сетите се великих речи Светог Серафима Саровског: „Спаси себе, и хиљаде око тебе ће се спасти“. Ми спасавамо себе и само кроз то се спасавају наши најмилији. А ако будемо туробни ходали са сталним осећањем кривице пред својом децом, чему ћемо их научити? Само бескрајно и бесплодно самобичевање. - Оче Димитрије, како да нађемо средину да нас осећање кривице не савије до земље, а да сећање на кривицу остане? — Осећање кривице ни у ком случају не би требало да засени покајање. Покајање је једна од централних хришћанских врлина, а осећање кривице, сећање на грех треба да одведе хришћанина на покајање, на свету тајну исповести и ништа више. Не смете дозволити да постанете роб овог погубног осећања, које ће, по речима светог Игњатија Брјанчанинова, довести до још већег греха – малодушности. Господ увек тражи разлог и начин да нас оправда , а не да нас осуди. Запамтите ово. Свештеник Димитриј Вразовски https://www.eparhia-saratov.ru

У параболи о богаташу и Лазару постоји тренутак који неизбежно привлачи пажњу људи одређеног типа. А "Авраам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш". (Лк. 16, 25). Ако читате површно, не размишљајући о садржају и не гледајући у контекст, може вам се учинити да Христос чини судбину човека у вечности донекле зависном од тога да ли је патња присутна у његовом животу и колико је присутна. Односно, ако хоћеш да будеш блажен, трпи. Ако хоћеш да уђеш у Царство Небеско, трпи. Овај морал је свима познат, макар само зато што је стар колико и време. У наше време међу верницима има довољно оних који верују у Бога који кажњава, не само грешника, већ и његове потомке, и да се могу спасити искључиво страдањем , тугама и невољама. На први поглед, таква вера личи на атавизам из времена када је писменост била луксуз за елиту, а највећи део народа знао је Свето писмо само у мери у којој се читало у цркви недељом. Сусревши се својевремено са овом појавом, изненадио сам се – како нам Јеванђеље открива Бога на сасвим другачији начин - Отац пун љубави, увек спреман да опрости и помилује. Али из неког разлога људи више воле да верују у страшног краља и судију, који у руци држи бич. Како год било, моје почетно изненађење, морам рећи, брзо је избледело. Јер нема ништа изненађујуће у оваквом стању ствари. Чињеница је да је хришћанство истинита религија. Не само у смислу истине, већ и у смислу чињенице да се свако ко му се обраћа, суочава са истином, која се тиче не само спасења душе, већ и живота уопште. А ова животна истина је таква да је живот човеку дат од Бога као дар, а квалитет његовог живота зависи од тога како човек користи тај дар. Човек сам управља својим животом и само је он одговоран за оно што уради. Дакле, радости и туге, срећа и патња испуњавају човеков живот као последица његових сопствених поступака и стога сами по себи нису ни неопходни ни неизбежни. Сходно томе, као такви не могу бити спасоносни. То је истина. Али истина има једно својство: често је непријатна. Просудите сами: живите за себе и схватите да вам је Бог дао живот на потпуно располагање. И имате моћ над њим у потпуности. Шта год урадите, тако ће и бити. И Бог неће интервенисати осим ако није апсолутно неопходно у некој фази. Он неће радити ваше послове уместо вас, неће бирати уместо вас, неће решавати ваше проблеме уместо вас, али ће увек помоћи. Он ће вас подржати, ојачати, увек ће бити уз вас и неће вас оставити вашим бригама. Али, само ви сами живите, радите, бирате и одговарате за оно што сте живели, радили и бирали. И запамтите: када настану проблеми, задесе вас туге, када морате да патите, то није „Бог кажњава“. То је "сами сте криви". Само тако и никако другачије. Разлог наше невоље је у нашим поступцима, у нашем избору или неспремности да бирамо, у нашем греху, на крају крајева. А када се деси нешто, у чему ми лично нисмо имали удела, није штетно сетити се да сваки несклад и сваки поремећај у свету долази од човека. Да ли би свет био овакав какав је сада, да Адам и Ева нису згрешили? Ко сада треба да се носи са последицама ако не њихови потомци? Да ли је лако сагледати живот на овај начин? Није ли лакше веровати да ништа не зависи од тебе, да се све одлуке доносе унапред и мимо тебе, да ћеш бити кажњен за грех, али ћеш бити награђен за добро дело, да срећа и несрећа иду у пару. И, што је најважније, нема одговорности. Сви су криви, само не ти: они блиски и они далеки, околности, време, Анђели и демони, сам Бог, на крају крајева. А ти? Мораш да страдаш у овом животу, да би се касније Бог смиловао. То звучи тако згодно. Није важно што уопште није еванђелски или хришћански. Главна ствар је да је згодно. Богаташ у мукама, види Лазара у недрима Авраамовим и тражи од њега да му пошаље Лазара да му олакша патњу. Међутим, зашто би се обичан грешник у паклу тешио? Пакао је место муке и ту нико не завршава случајно. Штавише, богаташ је већ имао добар живот - целог живота није радио ништа осим да је себи угађао. Да ли је такав живот био лични избор богаташа? Наравно да је био. Да ли је могао другачије живети, другачије располагати својим богатством, временом, имати другачији однос према Закону Божијем? Наравно да је могао. Али није хтео. Па, ко је крив што је несрећни богаташ завршио у мукама? Тако је: сам је крив. И било би изненађујуће да неко из ове параболе извлачи сасвим другачији закључак. Зар не? протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Потребно, пре свега, „спознати самог себе“. Да знате ко сте. Ко сте заправо, а не ко мислите да јесте. Са овим знањем постајете најмудрији људи. Са оваквом свешћу долазите до смирења и примате благодат од Господа. Иначе, ако не дођете до самоспознаје, већ рачунате само свој труд, знајте да ћете увек бити далеко од правог пута. Јер Пророк не каже: „Ево, Господе, труда мога“, него „Гле, вели, понижења и труда мог“. Труд је за тело, понижење за душу, и опет обоје заједно, труд и понижење, за целог човека. Ко је победио ђавола? Онај ко је упознао своју болест, страсти и мане које има. Онај ко се боји спознати себе, далеко је од знања; он не воли ништа осим да види мане у другима и да их осуђује. Он у другима не види врлине, већ само мане - не види мане у себи, већ врлине. Карактеристична мана људи нашег времена је да једни у другима не препознајемо дате нам дарове. Једном недостаје много, али многи имају све. Оно што један има, други нема. И, ако то препознамо, стекли смо понизност. Јер тако се и прослави Бог, који је многоструко украсио људе и учинио сву своју творевину неједнаком, односно различитом. Не као што безбожници покушавају да доведу до једнакости поткопавањем божанске креације. Бог је „све створио у мудрости“. Зато, чедо моје, побрини се да добро упознаш себе, како би поставио чврст темељ за понизност. Шта год добро мислите, говорите, чините, све је дар Божији. "Сваки савршени поклон силази одозго." Све је Божји дар, ми немамо ништа своје. Према томе, свако ко жели и тражи да добије благодат од Господа, мора најпре добро познавати своје постојање. Ако не почнеш добро, нећеш добро ни завршити. Потребно је знати да је све створено из ништавила. "Рекао је, и били су рођени и усхићени." Он рече, и постаде земља. И пошто је узео глину, створио је човека. Беживотни подижу глиненог човека. То је твоје постојање. То смо сви ми. Прљавштина и блато. Ово је прва поука за онога ко жели да прими, али и да има благодат увек у својој близини. Из овога долази свест и из овога се рађа понизност. Не само речима да се понизи, већ да на основу стварности говори истину: ја сам земља, ја сам глина, ја сам блато. То је наша прва мајка. Дакле, земља је утабана, а ви као тло морате бити угажени. Ти си прљавштина, немаш вредност. Бацају те ту и тамо, користе те као бескорисни материјал. И тако је Створитељ удахнуо у тебе и дао ти дух живота. И гле, одмах си постао разуман човек. Говориш, радиш, пишеш, поучаваш; постао си оруђе Божије. Али, не заборави да је твој корен земља. Зато „се сети својих последњих тренутака и не греши довека“. То је прва ствар, која не само да привлачи благодат, већ је умножава и задржава. Ван овог принципа стиче се нешто мало, али после неког времена се и то мало изгуби, јер није саздано на чврстом тлу. Грешни сте али изнутра верујете да сте праведни. Не можете избећи заблуду. Милост жели да остане, али пошто још нисте практично дошли до истине, она мора да оде. Јер ћете несумњиво веровати у своју логику да сте оно што нисте, и без даљњег ћете залутати. Зато благодат не остаје. Имамо противника, који је моћан изумитељ зла и творац сваког греха. Који од светлости постаде тама и све зна. Који је непријатељ Божији и тражи од свих да нас да и ми то постанемо. Коначно, то је лукав дух и лако се меша са духом који нам је Бог дао. Гледа шта наша душа жели и на који начин јој Бог помаже. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-iosif-o-isychastis-gnorise-ton-eayto-soy-mathe-poios-sta-alitheia-eisai/#

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Света Три Јерарха свету архијерејску Литургију у Балатуну код Бијељине. Говорећи о јединству српског народа Преосвећни владика је нагласио да су ''Света Три јерарха заиста учитељи пута који води у вечни живот као што певамо у тропару Светом Сави. Свети Сава је учио нас Србе да идемо путем који води ка Богу и истини и ка свему оном што је благословено. Зато ако хоћемо да идемо правим путем тај пут знамо - то је пут православља и светосавља – то је пут истине.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

Кажу, нико не узиђе на Небеса осим Онога који сиђе са Неба, тј. Господа нашег Исуса Христа. Нико од људи није кадар досегнути до Оца Небеског и победити смрт и ући у заједницу са Господом и упознати Бога Оца осим кроз Његовог јединородног Сина, који је дошао међу нас и постао човек, оставши Бог, постао нама причастан, постао нама пријемчив, страдао за нас, васкрсао, и свеколику људску природу у себи објединио и дао могућност вечнога живота у Царству Небеском. Господ нам даје поуку о томе какво ће то бити Царство Небеско кроз многе приче. Једна од тих је прича о Свадби царевога сина. Цар је заправо Бог Отац а син је Исус Христос, Син Његов љубљени и јединородни. А невеста – то је Црква. Црква, не као грађевина него Црква као заједница нас, хришћана, са Господом. Дакле, нас који верујемо у Свету Тројицу, који смо крштени у Светој Тројици, који учествујемо у Светим тајнама Цркве, који се причешћујемо, који имамо заједницу са Господом. То је тајна Цркве и она се многим симболима објашњава. Управо један од њих је и свадба. Као што неки Свети оци кажу, да је Господ глава тела, а ми смо то тело, удови тог тела, које јесте Црква. Господ је глава Цркве а ми смо сви сједињени са Њим, и само кроз Њега ми можемо да задобијемо спасење, само учествујући у Тајнама Његовим. То је управо позив на Свету литургију јер литургија је управо изображење тог Царства будућег, којем се ми надамо. Дакле, ми се заиста причешћујемо и сједињујемо у Светој Литургији са Исусом Христом, Господом нашим. Постајемо најтешње сједињени са Њим. Међутим, то ми само окушавамо сада вером, јер је то тренутно скривено од нас. Ми не можемо то другачије доказати осим вером: да верујемо да се сједињујемо са Њим и да нам је то на спасење, да нам је то на Живот вечни. Литургија на којој смо се и сада окупили и на којој се стално окупљамо, она ће се наставити и у Царству Божијем. У Царству Небеском, када дође крај историје и када наступи Васкрсење. Тада ће у ствари наступити та Литургија где ћемо окушати Бога, не као сада - у огледалу, него ћемо бити лицем к лицу пред Господом, и тада ће нам се открити неизрециве тајне Божије, и тада ћемо учествовати у тајнама и Слави Божијој – бити удеоници Његове славе и бити синови и деца Божија и бити богови по благодати, где неће бити смрти, већ само радост обитавања у заједници са Господом. То је пут наш. Али то не значи да се сада ми не прићешћујемо реалним Господом. И сада, када примамо Свете Тајне, када се прићешћујемо, ми примамо заиста Господа у себе, само на један тајанствен начин. И управо поука ове приче јесте у томе колико је заиста важно да ми у овоме веку, док траје ова историја, пре свега док траје наш живот и наша могућност за покајање, да долазимо на Свете службе и да учествујемо у Светим тајнама. Јер видимо да нас Господ зове и да је то најпресудније за наше спасење, јер ми желимо заједницу са Њим и да остварујемо ту заједницу са Њим. Наравно, морамо претходно да будемо, што ми и јесмо, крштени. Да будемо чланови Свете Цркве и да не будемо лицемерни него да творимо заповести Божије и у ономе што грешимо - утолико и да се кајемо; да не будемо као тај слуга, тај гост који није имао свадбено рухо и којег је Господ избацио. Ако смо заједничари у Небеским Тајнама, ако смо сви на један мистичан начин сједињени у заједници са Христом, силом Духа Светога, онда треба и у овом, обичном животу да пројавимо заједништво и да пројавимо тако љубав. Иначе ћемо бити лицемерни. Иначе је наша вера лажна. Требали би да живимо једним животом хришћанским, да сведочимо то, јер и на тај начин све приносимо Господу, на тај начин чинимо Богу службу и задобијамо спасење. А то се своди управо на то да имамо љубави једни према другима. Праве, искрене љубави, да живимо једном небеском логиком јер земаљска логика овога века јесте себичлук, јесте егоцентризам. Можемо ми да помогнемо некоме и учинимо неком само ако нас то исувише не кошта или ако имамо неку корист од тога. Логика овога света је самосебичлук и самољубље и гледање своје користи. А логика Царства Небеског јесте љубав која се даје, љубав која се жртвује, љубав која прашта, која трпи увек, љубав која је спремна да помогне. То је оно што ми треба да сведочимо међусобно, да бисмо се познали као истински ученици Господњи и да бисмо достојно примали Светиње на опроштај грехова и на Живот вечни. Извор: Сајт ЧУДО

Даница Црногорчевић, дјевојачки Никић, данас је једна од најпопуларнијих вокалних солисткиња и интерпретаторки духовне и етно музике из Црне Горе. Рођена је у Бару, љубав према духовној музици се појавила у дјетињству, на часовима вјеронауке, а озбиљнији и смисао у циљу истраживања етноса српског народа појавио се током средњошколског образовања. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Помозимо снимање нових песама и спотова Данице Црногорчевић Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду! Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота! У интервјуу за портал Катера Даница Црногорчевић је говорила о љубави ка етно и духовној музици, пјевању о Косову и Метохији и Црној Гори, која протеклих годину дана се бори за очување Српске православне цркве и њених светиња. *Када се родила љубав ка етно и духовној музици у Вашем животу? Даница Црногорчевић: Помаже Бог драги читаоци! Љубав према етно музици се пројавила нешто мало касније од љубави према духовној, те сам похађајући вјеронауку и као дијете активно одлазила на литургију, а поред пробуђене вјере пробудила се и љубав према духовној музици. Што се етно музике тиче, та љубав, или уопште спознаја традиционалне музике десила се у основној школи. Касније у средњој се она обликовала и добила много озбиљнији смисао у циљу истраживања етноса нашег народа, и не само нашег, него и народа и култура осталих земаља Балкана па и шире. Завршила сам музичку школу у Београду, што је такође обликовало моју свијест о класичној музици као нечему што је заиста битно за развој осјећаја за музику уопште па слободно могу рећи и за развој умних способности, јер музика је на неки начин уско повезана са многим наукама које учимо у школи, а касније које користимо у свакодневном животу. *Колико је било потребно уложити времена и труда до издавања првог албума? Даница Црногорчевић: Заиста је требало много труда и времена свакако, мада када човјек посједује довољно новца онда све то брзо иде, у овом мом случају није тако било, те смо муж и ја имали доста мука око издавања. Доста млади нашли смо се у ситуацији да тражимо спонзоре који ће бити вољни да помогну и хвала Богу што нас је тако брзо упутио на праве људе. Наш митрополит Амфилохије, који је игуман манастира Острог, је благословио да управо тај манастир буде издавач што је за мене била велика част. За други ЦД је већ доста лакше, зато што имамо пређашње искуство и сада знамо гдје су грешке које више не би требало понављати. Све иде доста брже што се тиче снимања и издавања, једино је опет проблем новац који покушавамо да скупимо, али даће Бог да ускоро буде и то готово. Додуше данас се ЦД-ови ријетко купују, али свакако да ме то неће спријечити да издам и други албум. Ускоро објављујем још једну духовну нову пјесму која ће се такође наћи на другом албуму уз прелијепи спот. То је наша пјесма, која је настала као компилација супруговог и мог рада, управо тако је настала и већ позната нова пјесма „Весели се српски роде“ која је за само мјесец дана прикупила више од пола милиона прегледа, што је за ову врсту музике јако тешко. *Како изгледају припреме за наступе и концерте, и које од њих бисте до сад издвојили као посебне, оне којима се највише поносите или које најљепше памтите? Даница Црногорчевић: Најљепши су они концерти и наступи којима ви некоме чините добро, у смислу хуманитарних акција. Они највише испуњавају. А оне које највише памтим то су наступи по Русији, у Москви, Санкт Петербургу, затим посебан наступ у Оптини Пустињи, која је свето мјесто нашег православља, наступ у Шпанији такође памтим као нешто што се издваја по самој организацији и спознаји разних других култура и музике, затим још један диван наступ у Румунији, у граду Таргу Мурешу, ће ми остати увијек у сјећању због људи који су доживјели нашу православну музику на један несвакидашњи начин са сузама у очима и великом хришћанском радошћу у души. Заиста ти људи имају јаку вјеру и да сви људи у Божијим храмовима функционишу као једно, то сам имала прилику само тамо да видим и нигдје више. *Какве емоције наступе онда када пјевате о Космету, Црној Гори, Србији, када пјевате Господу и колико бивате испуњени на и послије таквих наступа? Даница Црногорчевић: Што се и да видјети од традиционалних пјесама највише ме испуњавају управо оне које су посвећене нашем распетом Косову и Метохији. Са посебним осјећајем изводим пјесме које су посвећене Косову и Метохији из разлога што је то наша духовна колијевка коју не смијемо заборавити, а камоли занемарити. Наше најзначајније светиње, ћивоте светитеља, цркве и манастири се налазе на том подручју. Посебно треба истаћи народ који је пострадао и који је протјеран, а који и данас вапи за својим домовима и својим ближњима о којима нема трага ни гласа. Али ипак бих у први план издвојила појање духовне музике, конкретно псалама у цркви, на Богослужењу, као и саму Литургију. То се и не доживљава као наступ, то је молитва која испуњава и грије срце необичним пламеном наше вјере Православне. Управо због тога што је атмосфера молитвена и пјесма, односно појање, потпуно је предано Господу, човјек све више добија снаге и воље и зато се не може уморити па макар пјевао сатима. А обичан наступ црпи доста енергије због непосредног контакта са људима и превеликом еуфоријом коју саме пјесме односно ритам или текст неке одређене пјесме носе са собом. *Како је настала идеја за пјесму „Православље Црном Гором блиста?“ Да ли је заиста тако данас када гледамо на ова дешавања у Црној Гори? Даница Црногорчевић: Када је сав овај тако рећи „хаос“ наступио на подручју Црне Горе, пуно пјесама на ту тему су ми слали људи не бих ли отпјевала неку која је посвећена литијама. Међутим, конкретно ова пјесма која се у почетку звала „Црква Света“ , касније смо је именовали „Православље Црном Гором блиста“ на приједлог мог супруга, је дошла до мене директно од ствараоца те пјесме, Дајане Петровић из Ваљева. Она је иначе оснивач и члан групе „Нектарија“, која иза себе има мноштво квалитетног духовног стваралаштва. Када ми је послала ту пјесму, примила сам је као и остале, онако са једном дозом интересовања али нисам пуно очекивала, док ми срце, слушајући је, само није задрхтало. Онда сам знала да је управо то та пјесма која ће бити мој „поклон“ за цјелокупну ову ситуацију која се сада дешава. Ова пјесма је другачија од осталих пјесама које су везане за компилацију пјесама „Не дамо светиње“ управо зато што се може издвојити из контекста овог времена и слушати се и у будућем периоду када ако Бог да све ово прође у најбољем могућем реду. Да! Заиста је тако! Заиста Православље блиста, не само сада, него оно блиста могу слободно рећи последње три деценије у пуном смислу те ријечи, јер када би сте обратили пажњу на то колико је само светиња овдје обновљено благословом и трудом нашег митрополита Амфилохија, не би сте могли да повјерујете који је то број цркава обновљен, колико је монаштва обновљено, колико је само велелепних храмова саграђено, па шта је то осим блистање Православне вјере на овом простору, а и то блистање се преноси шире и даље. Да не помињем буђење народа и праве вјере у њиховим срцима. Тако да оно што је вијековима било уткано у наше бивствовање на овом простору српског народа, сада је само добило још већи сјај, и зато ова „одбрана једне једине апостолске цркве“ ће бити само јача и јача, што више буду ударали то ће више и јачати наше оружје молитве и вјере. А свима је кристално јасно да је Божија увијек посљедња. *На скуповима широм Црном Горе понајвише се пјева о Косову и Метохији? Шта је заједничко Космету и Црној Гори у овим тешки тренуцима српске историје? Даница Црногорчевић: Готово да не постоји „скуп“ гдје се не опјева наше Косово и Метохија. Као што сам и рекла распето Косово и Метохија, распета је сада и Црна Гора. Нису успјели да са Косова и Метохије убију дух православља и униште српске вишевјековне светиње, тако ни овдје неће моћи да убију тај дух. То је оно што је тренутно заједничко у овим тренуцима, а да не помињем и залазим у историјски смисао нашег заједништва као и то да је Метохија припадала Црној Гори, а и важно је поменути то да су црногорски митрополити егзарси (чувари) светог трона Пећкога. *Да ли Вас можемо очекивати у неком будућем периоду у Источном Сарајеву и Републици Српској? Даница Црногорчевић: Већ три године заредом планирамо мој долазак управо у Источно Сарајево, али никако се није дало, била сам у другом стању оба пута, а сада сам и по трећи пут у благословеном стању. Јесте лијеп разлог, али свакако да ћу имати у виду да узвратим једним лијепим концертом за народ Источног Сарајева. Биће ми велика част и задовољство! Извор: Катера

На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије. *На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма? Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело. Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца. *У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима? Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење. *Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену. Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо. Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати. *Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)? Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама. *Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу? Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја. *Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу? Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро. *За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)

У шесту недељу по Пасхи - Недељу слепог, 24. маја 2020. године, Света браћа Кирило и Методије торжествено су прослављена у храму Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу. Тога дана, прослављена је и храмовна слава (Недеља Мироносица), чије је свечано обележавање било одложено за дан када своје крсно име прославља и Богословија у Нишу. Због тога је на данашњој Литургији појана Пасхална служба. У посебно лепо уређеној порти храма Васкрсења Господњег, Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Г. Арсенија с радошћу дочекало братство, гости храма и бројни верни народ. Свету архијерејску Литургију је служио Преосвећени Владика Арсеније уз саслуживање свештенства Епархије нишке - протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије, протојереја Миодрага Павловића, архијерејског намесника првог нишког, протонамесника Димитрија Петровића, протојереја Предрага Радосављевића, старешине храма Светих царева Константина и Јелене, протојереја Владана Стојановића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протојереја Дејана Крстића, професора Богословије, јереја Бобана Миловановића, протођакона Стевана Кричке и протођакона Дејана Николића, професора Богословије. Пуноћи Свете Евхаристије допринело је одговарање са певнице, за којом су били неки од најбољих појаца Епархије - свештенослужитељи и ђаци Богословије који живе у Нишу. Ове године због ванредне ситуације и ђаци Богословије учили су од својих кућа, па их зато није било у већем броју на дан славе. По прочитаном јеванђелском зачалу из Јеванђеља по Јовану (9. гл, од 1. до 38. стиха), надахнуто пастирско слово упутио је Владика Арсеније говорећи нам о значају духовног вида, упоређујући физичко и духовно слепило. "Узалуд очи свима нама ако нема светлости. Да није Светлости Божије, мрак би обавио наш живот, као живот слепога од рођења" рекао је Владика Арсеније, који је истакао "не треба да мислимо ми који видимо, да смо много срећнији од оних који не виде". "О колико треба да смо захвални Богу што нам је подарио чуло вида. Не треба заборавити да је слепило велика несрећа, али ништа мања несрећа није и оно друго слепило - слепило духом. Духовно је слеп онај човек који живи у духовном мраку, чији је духовни човек помрачен и не види зраке Божанске истине, правде и добра. Духовно слеп је онај човек, који у Богу не види свог Творца и Творца свега материјалног и нематеријалног." Велику част је учинио братству храма Преосвећени Владика нишки, када је на Малом Входу рукопроизвео презвитера Дејана Крстића, професора Богословије, у чин протопрезвитера, а ђакона Дејан Николића у чин протођакона. Посебна духовона радост је било причешће великог броја верног народа, посебно деце и младих. Након заамвоне молитве уследио је чин освећења славских дарова и резања славског колача. Колачари су ове године биле госпођа Биљана Павловић и др Снежана Марковић, која је ову дивну дужност с радошћу преузела и за народну годину. Благодарност за благослове који су својим доласком донели, свештенослужитељима Епархије нишке, упутио је старешина храма Васкрсења Христовог, протојереј Бобан Стојковић. Он се за посебну љубав и бригу исказану према овом нишком храму, захвалио парохијанима, а онима који су се у доброчинству посебно издвојили уручене су захвалнице. Отац Бобан је благодарност упутио протојереју-ставрофору Милутину Тимотијевићу, ректору Богословије у Нишу, који је у фебруару ове године даровао нови звоник храму Васкрсења Христовог, протођакону Дејану Николићу на дванаестогодишњем служењу, господину Љубомиру Благојевићу, црквеном одборнику, господину Зорану Ђорђевићу, господину Марку Стојановићу, господину Милану Спасићу, председнику удружења "Радне акције Делијски Вис", господину Жарку Павловићу, господину Радовану Стојановићу и његовој мајци госпођи Славојки из Швајцарске. По завршеној Светој Литургији, приређена је трпеза љубави за све присутне. Извор: Радио Глас

Свака литија коју сам предводио – од Никшића, Подгорице, Бијелог Поља, Херцег Новог – била је на неки начин изузетна, казао је синоћ Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије у “Интернет литији” Радио-Светигоре. Коментаришући молитвени отпор вјерног народа режимском насиљу над Црквом у Црној Гори које се манифестује кроз доношење и покушај примјене безаконог закона о слободи вјероисповијести, Владика Теодосије је рекао да је свака литија била “доживљај неба”. “Не само ја, него и моји свештеници, монаси, народ – толико су имали жељу да дођу и буду са својом браћом у радости. Чак и молебан и литија је за мене био Васкрс”, рекао је Владика косовско-метохијски. Додао је да га послије доласка са литија радост држала дуго времена. “И онда смо хтели да се то понови. То је нешто што нам је Бог даровао – можда и да нас припреми за ово нешто ново кад треба да будемо у самоизолацији. Али, и кад смо чинили литије и сад када смо у својим домовима, треба да покажемо да смо хришћани и да је наше заједништво у духу и да не зависи од тога да ли сједимо заједно, да ли смо једни поред других, да ли стојимо или причамо… Једноставно, у молитви, у вери, у нади, у срцу да будемо јединствени”, поручио је Владика. Поручио је да је то начин да наше заједништво заиста буде у Христу, јер гдје је Христос присутан, ту је заиста Царство небеско. “То је оно чему тежимо и то је оно што нам је најпотребније као људима и као хришћанима”, поручио је Епископ Теодосије. Синоћну “Интернет литију” Радија “Светигора”, вјерни су могли да прате уживо и на званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу “Не дамо светиње”, као и на порталу Поуке.орг. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. августа 2019. године, одржан је, сабор у манастиру Павловац, по предању задужбини овог славног и благочестивог господара српског. Звучни запис беседе Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, Архијерејско намесништво младеновачко у сарадњи са Градском општином Младеновац и Центром за културу и туризам Младеновац желело је да укаже на значај ове космајске Светиње и зато је одлучено да се оснују “Дани Светог деспота Стефана”, који ће у периоду од 2017–2027. (када ћемо обележити 6 векова од упокојења Светог Стефана Високог) духовним, културним, инфраструктурним, научним и другим активностима радити на промоцији и унапређењу општег стања манастира Павловац и кенотафа који обележава место упокојења Светог Стефана Лазаревића у марковачком засеоку Црквине. У манастиру су, у складу са поменутим, започети земљани радови и припрема за изградњу новог конака и пропратних објеката. На празник ктитора манастира посвећеног Преносу моштију Светог Николаја Мирликијског Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење: протојереја-ставрофора Драгољуба Ракића, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, јеромонаха Петра (Драгојловића), протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја-ставрофора Жељка Ивковића, јереја Милутина Гашевића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Небојше Поповића. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци. Мноштво народа испунило је манастирску порту од раног јутра и дочекавши свог Архијереја активно учествовало у богослужењу. На Литургији крштен је Теодор син младеновачког ђакона Небојше Поповића и његове супруге Снежане. Наш Владика је у својој беседи говорио о значају делатне вере и молитве. Подсетио је верне на славни пример Светих Лазаревића, као и Свете Макрине и да су њихови животи посебно важан узор у времену када се породица свесно урушава и када јој се ускраћује важност и достојанство. Усрдна молитва поткрепљена делима сведочи о томе да смо заиста достојни хришћанског имена. Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом. Ко се моли и живи своју веру, мир који има у себи преноси на друге. Када бисмо се трудили да узрастамо у вери и молитви не би само наш живот био бољи, већ бисмо и читаво друштво побољшали и учинили мање насилним. Након Причешћа, које је због великог броја причасника морало бити обављено на два места, и заамвоне молитве пресечен је славски колач. Домаћин је била је Анита Блажић са породицом. Богат културно-уметнички програм извели су чланови Краљевског реда витезова, који су представили важне сегменте из живота Моравске Србије. Ансамбл Ренесанс је био задужен за музички део програма. Присутнима се обратио председник Градске општине Младеновац господин Владан Глишић. Након културно-уметничког програма заједничарење је настављено на трпези љубави у манастирској порти. Извор: Епархија шумадијска