Претражи Живе Речи Утехе

Данас је дан праштања. Ушли смо у Велики пост. Али добро је да једном заувек разјаснимо шта одређене ствари значе. Јасно је да Христос тражи од нас да опростимо. Праштање је начин живота, па чак и есхатолошки. Шта ово значи; Да ћемо на крају приче, у Царству Божијем сви бити сједињени са Њим, сви једно са ЈЕДНИМ. А ово је, у суштини, заједничко придруживање. Када сви нађемо простор у наручју Божијем. Али до тада, будимо реални, ствари неће бити тако небеске. У овом животу бићемо повређивани и повређиваћемо... Издаћемо и бићемо издани. Грешићемо и упадати у грехе. Имаћемо успоне и падове. И ово неће престати до последњег даха у нашим дрхтавим грудима. Па, у чему се састоји наша борба? Покушати сваки дан једноставно и понизно водити мале свакодневне битке, таму претварати у светлост. Да, милошћу Божијом, опраштамо да бисмо ишли даље. Да дајемо прилике другима као што Бог даје нама, али са једном разликом - да опростити не значи заборавити. Праштање за човека не може бити заборав зла. Јер, тада никада не бисмо научили шта је добро, коју праву ствар треба изабрати у односу на нешто друго што треба избегавати. Ако се праштање поистовећује са заборавом, тј. ако треба да заборавим шта се десило у мом животу, како ћу онда примити поруку и поуку коју Бог жели да ми пошаље, лекцију, апсолутно важну за еволуцију и развој моје душе. Зато ти праштам, остављам те у Љубави и Светлости Божијој, истоварам вреће мржње које терете леђа моје душе. Искористи моје срце. Згази моје вредности. Долазиш и одлазиш како хоћеш у мој живот, пљачкајући моје најневиније снове, уништавајући моје најчистије наде, сахрањујући невиност у мом телу. Нећеш ме усисати и бацити као опушак на путу. Нећу више да учествујем у твојој болесној игри. Ја сам дете Божије, створен сам за Светлост, Вечност, не припадам теби, не припадам себи, ја сам Његов и не могу дозволити да силују, злостављају, да омаловажавају, исмевају и осиромашују Образ Божији у мени. Могу, хоћу и заслужујем оно што ми је Христос дао на Голготи својим Крстом и Васкрсењем. Опраштам ти, али нећу више дозволити да ми сакатиш душу. Опраштам ти, али се враћам свом животу, опет се смејем. Ја сањам и живим Божји дар који се зове живот. Опраштам ти - значи да идем даље. Гледам напред, никад назад. Затварам врата и прозоре, мењам улицу и број. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“ Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити? Извор: Митрополија црногорско-приморска