Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'марија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Александар Шмеман је био мој отац. И као његова ћерка поделићу неке успомене са вама. Мој отац није био директно укључен у наше васпитање. Он је увек био ту, али моја мајка је та која је заиста водила домаћинство и бавила се свакодневним обавезама подизања деце. Међутим, она је то радила јако добро и имала је пуну подршку мог оца на сваком кораку. Желела бих да поделим неке успомене са својим оцем које се појављују као фото албум у мом уму. Кишовито, хладно и ветровито јутро. Мој тата гледа напоље и каже: „Остани данас код куће, не иди у школу и прави ми друштво.” Сада, "држање друштва" је мало натегнуто. Код куће, мој отац је заузет за својим столом, али се налазимо у кухињи на кафи или ужини. Скува кафу у малој турској џезви од бакра, прокува воду, дода кафу, поново је прокува, и неминовно проспе коју кап док не проври. Ручамо заједно. Меко кувано јаје, болоња сендвич. „Зар ти није драго што си остала код куће?“ И он нестаје иза Њујорк Тајмса или Ла Монда. Нема правог разговора, само удобност боравка код куће, топло, суво и са мојим татом. Заправо се не сећам да сам имала опсежне разговоре са својим оцем, свакако не о било каквој дубокој или духовној потрази, само утешан дијалог о свакодневном животу. Још један тренутак: гледајући нашу омиљену емисију, кад бих успела да му приђем близу руке, он би ме одсутно чешао по леђима читавих пола сата! Наследила сам очеве руке са прилично дебелим прстима, који никако нису били грациозни. Његове руке нису биле руке које лече, већ утешне. Тешка рука стављена на раме... и сва брига је нестала, замењена тихом смиреношћу. Оно што нисам наследила од оца је његово невероватно памћење. Волео је књижевност – руску, француску и енглеску – толико је читао. Знам да су књиге једна ствари на којој нисмо штедели у нашој кући. И каква разноликост! Мој отац је волео поезију и добро је познавао. Било је невероватно шта је његово памћење могло да покрене – изгубљена рукавица на путу, мразно јутро, усамљена особа у пролазу… рецитовао је песме од почетка до краја. Какав дар и како смо били срећни што смо чули ову поезију јер је она заиста створена да се изговара наглас. Мој отац је такође волео књиге за децу. Када су почели да се појављују унуци, мој отац се радовао и забављао са најмлађима, који су се у његовом присуству увек осећали сигурно и пријатно. Није мењао пелене; није хранио децу нити их је успављивао. Али једне вечери, на крају величанственог летњег дана, малишани су се, свеже окупани, удобно сместили у његово крило и поред њега, а он је испричао дугу причу о веверици која је имала свакакве авантуре. Кад би прича постајала помало застрашујућа — у том тренутку деца су била приморана да оду у кревет. Замолила сам своју ћерку, Веру Ткачук, да подели успомене на свог деду као његову унуку: „Мој деда је био мој друг за игру на почетку и на крају сваког лета. Док је моја мајка обављала своје наставничке дужности, ја сам имала срећу да проведем две недеље на почетку и крају лета са баком и дедом. Дане сам проводили читајући и пливајући, уживајући у слободи коју тако ретко доживљавам као одрасла особа. Деда је проводио део сваког дана пишући. Бака је шетала уоколо уживајући у свом вољеном дому и башти. Врхунац сваког дана био је провођење вечери са дедом. Док је баба припремала вечеру, деда је одлутао до плаже, елегантно обучен, у пратњи свог штапа. Понекад би носио ситниш и предложио ми да одем у локалну посластичарницу, две миље даље. Наш омиљени начин да стигнемо до тамо је био са малим мотором који је био причвршћен за стари зелени дрвени чамац на весла. У почетку сам мало оклевала да возим чамац јер сам знала да сам само гледала своје рођаке како то раде. Једног дана, међутим, деда је сео у чамац и рекао, наравно на руском: „Глупост! Ти си паметна и јака девојка. Седећу и уживати у сунцу на заласку док ти смишљаш како да покренеш и управљаш чамцем – знам да можеш!” Није било лако и било је суза, али сам на крају успела. Након тих дана, изазови са којима сам се суочавала у животу постали су застрашујући, изазовнији, често срцепарајући. Ипак, и даље замишљам деду како седи преко пута мене у чамцу, гледа у лепоту око нас, стрпљиво чека, његове главе исцртане насупрот залазећем сунцу. Управо то веровање у себе од раног детињства помогло ми је да задржим осећај сопствене вредности – веровање које ме и данас охрабрује. После вечере играли бисмо друштвену игру. Сама игра није била толико важна колико припрема. Провели бисмо пријатних пола сата састављајући наше свеске са „трагом“. Обоје смо веровали да су наше сопствене методе најбоље, али никада се нисам осећала исмејано или понижено. Научила сам да делим своје ставове док сам се осећала безбедно знајући да ће ти ставови бити саслушани, можда аргументовани, али никада исмевани. Какав је то био поклон!” *** Моји родитељи су волели природу. Не само да су је волели, него су је поштовали и тражили прилике да уживају у њој током целог заједничког живота. Природа је за моје родитеље значила шетње, дуге шетње на свим местима и у свако доба. Док су још живели у Француској, сви празници су били на природно лепим местима која су заједно истраживали. Једном у Новом свету, у Северној Америци, моји родитељи су тражили место за одлазак током лета, остављајући иза себе врућину и вреву Менхетна. Мој ујак је рекао мојој мајци за планине у Квебеку, Канада. Од наше прве посете до данас, то је остало летње уточиште и место за одмор за све нас. Моји родитељи су сваки дан шетали. Истраживали би нова места, одлазили у нове шетње, а свака шетња је имала име. Свака шетња је била посебна због своје лепоте. Као одрасла особа, имала сам привилегију да им се придружим у овим свакодневним шетњама. И свакако сам била срећна што сам то учинила, остављајући своју бебу на чување сестри током спавања. Мој отац је волео да шета одмах после ручка, по врелини дана. Радио је цело јутро, тако да је то била поподневна шетња. Данашњи брзи ходачи тешко би га пратили! Моја мајка је волела да хода, али не брзим темпом, па нас је пустила да идемо напред и уживамо у свом темпу. Ходали смо док нисмо стигли до унапред одређеног места где ћемо се одморити, а мој отац може уживати у цигарети. Чувам сећање на ове шетње. Чак и када је мој отац већ био прилично болестан од рака, ишли смо сваки дан. Понекад бисмо на путу кући попили кока-колу у малом кафићу. Знали смо да се ови излети ближе крају. Мој отац се полако али постепено повлачио из нашег света и припремао се за следећи. Сећам се да је током свог последњег лета говорио о трећој особи током шетње. „Неко је ту са нама“, рекао би, и било је тако природно да нас је пратило још једно присуство, утешно и топло. Након очеве смрти, моја мајка и ја наставиле бисмо традицију свакодневне шетње колико год јој је то било могуће. Некако смо увек осећале присуство мог оца у овим шетњама, као да се и он диви напредовању лета или примећује неку грану која је малочас олистала. Дохватио би је штапом и понудио грану мојој мајци да ужива код куће. Током њених последњих лета, имали смо скутер за моју мајку, којим је волела да се возика по сеоским путевима. Већ првог лета када су моји родитељи дошли у Лабел, мој стриц Серж је саградио малу капелу и тако смо могли да уживамо у пуном црквеном животу чак и током одмора. До данас општина Лак Лабел има црквене службе током летњих месеци захваљујући пензионисаном свештенству, оцу Алексеју Виноградову и мом супругу, оцу Јовану Ткачуку. Док су отац Јован Мајендорф и отац Томас Хопко били живи, они су такође служили. Кад смо били мали, када је било много деце, мој отац би обукао своју летњу белу хаљину, окупио нас на „Закон Божији“, у малој црквеној школи. Ови сусрети остају у мом сећању као опуштајући и пријатни. Још једна летња успомена је „тихи сат“, мирно време после ручка. Поподне ћемо се окупити испод великог храста код куће и мама или тата ће нам читати на руском. Не сећам се шта су нам читали, била сам мало млађа од сестре и брата, али сећање ми доноси много мира. Храст је одавно нестао, али је свакако жив у нашим сећањима. Мој отац је много путовао у животу. Никада не би одбио позив осим ако заиста није могао да оде. Понекад ме је водио са собом. Сећам се да смо били на малом колеџу где је држао говор студентима у капели. Свештеник се молио, почевши речима: „О Господе, не будимо превише напредни, али ни превише равнодушни." Тако смо се смејали сећајући се тих речи на путу кући! Мој отац је волео људе. Имао је много пријатеља из свих средина и нашао је времена да их види упркос његовом невероватно пуном распореду. Све у вези са људима га је узбуђивало. Прочитао је многе биографије и аутобиографије јер је желео да се потруди да разуме човека са којим се не може сложити и чији је свет толико другачији од његовог. Сећам се једне вечери како сам шетала с њим и видела људе кроз прозоре како обављају свакодневне послове. Није се замарао, само се радовао помисли да је цело човечанство завољено од Бога и да је то надахнуто и величанствено. У раним годинама живели смо у стану у Њујорку. У згради је била смештена цела Богословија „Св. Владимир“. Моји родитељи су били још веома млади када смо први пут дошли у Америку. Колико год су волели природу и имали потребу да проведу неко време на селу, волели су и велике градове. На крају крајева, они су одрасли у Паризу, граду у коме те свака шетња може одвести на нова места, од лепих до лепших. И тако живећи у Њујорку, наставили су да шетају и истражују велики град и заљубили се у њега. Једног дана, док су шетали Амстердам авенијом, приметили су пса луталицу, који је изгледао сам и уплашен. Покупили су га и однели кући. Ово је био први од многих паса које смо имали док се нисам удала и добила немачког овчара као део свог „мираза”. Нисмо уопште тренирали наше псе и живели су са нама под утиском да су равни са нама, иако је већина њих била прилично велика. Мој отац је волео да вади трње, скида шиљке, скида иверје са њихових шапа. И пси су се с поверењем повиновали његовом нежном додиру. Чини ми се да се многа моја сећања односе на лето. Били смо слободни и имали смо више времена заједно. Пливање...још једна сјајна успомена! У раним годинама у Лабелле-у нисмо имали текућу воду, имали смо једну помоћну кућу типа "кабинета" и праву ледену колибу у којој су огромни блокови леда држали наше кварљиве ствари мало расхлађене. Наравно, купање у језеру је укључивало сапун, пешкире и шампон. Сваког јутра, по киши или сунцу, мој отац би отишао до језера на јутарње купање, сав се сапунио, затим великом брзином скочио у језеро, препливао поприлично, па се вратио на обалу. То је било много пре опојних дана загађења и фосфата (да ли је та реч уопште постојала?). Одбојка је увек била саставни део ЛаБел лета. У тим раним данима имали смо одбојкашку мрежу на нашем великом травњаку. Сваког дана су се сви окупљали да играју или гледају утакмицу. Мој отац је заправо играо прилично добро. После сваке одбојкашке утакмице сви смо ишли да се купамо у језеру. Али наш терен је био неуједначен, и једног дана када је мој отац скочио да поентира, тешко је пао и сломио буквално све своје скочне кости. Хитно је превезен у болницу у Монтреалу, а по повратку му је нога била у гипсу до колена. Било је вруће тог лета и сећам се да је користио бамбусову летву од кишобрана да се погребе испод гипса. Забрањено пливање? Немогуће! Мој стриц Серж га је натоварио на расклимана дрвена колица и одвезао до језера, држећи сломљену ногу изнад воде. Наредних година смо играли одбојку на плажи и тако избегли озбиљне повреде. Мој отац је био близанац. Међутим, нема близанаца који се више разликују једни од других као што се мој отац разликовао од свог брата. Андреј је био висок, ћелав, имао је истакнут кљунасти нос и моћан глас. И иако је био дубоко религиозан човек и веома повезан са париском црквом у којој је живео, није био теолог. Радио је у свету уметности. Цео живот је себе сматрао прогнаником из Русије, а до смрти је осећао да може да се врати када се све врати у предреволуционарне дане. Однос мог оца према Русији био је веома другачији. Познавао је и волео руску књижевност. Али он је био реалиста, није имао намеру да се враћа у Русију. Међутим, враћао се духом. Сваке недеље је снимао говор/проповед за Радио Слободна слобода, која се емитовала кроз гвоздену завесу. Постоје стотине таквих говора и од тада су објављени у облику ДВД-а и књиге. Оно што ове снимке чини тако посебним је то што чујемо његов сопствени глас. До данас се његове књиге могу наћи широм Русије, појављујући се на удаљеним и изненађујућим местима. Један пример за то је писмо које је моја мајка добила из затвора у неком удаљеном делу Русије. Један затвореник је написао како је прочитао књигу у затворској библиотеци коју је написао мој отац. Желео је да подели са њом како је читање књиге утицало на његов живот. Очеве књиге су објављиване као самиздат пре просветитељства. Читајући једну од његових књига, Александар Солжењицин је упознао мог оца. После изгнанства, његов први захтев је био да се састане са Александром Шмеманом. Упознали су се у планинама Швајцарске - незабораван и драгоцен сусрет за обојицу. Остали су пријатељи, иако се у многим стварима нису слагали. Андреј и Александар су били изузетно блиски упркос томе што су живели далеко – један у Паризу, а други у Њујорку. Андреј је скоро сваког лета долазио у Лабел да проведе неко време са братом и његовом породицом. Мој отац није био прождрљивац. Његов омиљени ручак био је обичан хот-дог са штанда поред пута, за разлику од мог ујака који је морао да седне на ручак са вином, сиром и десертом након чега је уследило поподневно спавање. Ове посете су направиле огроман посао за моју мајку, која је волела свог девера, али је осетила велико олакшање када се посета завршила. Била је запослена жена и требао јој је предах током лета. Свакодневне шетње током ових посета биле су у јутарњим часовима. Наоружани штаповима, лулама и цигаретама, ишли су великом брзином, остављајући за собом моју мајку . Тако су године пролазиле, а ми, деца Александра и Јулијане Шмеман, настављамо да живимо наслеђе које су оставили наши родитељи. Сво троје, сада већ дубоко у седамдесетим, живели смо много дуже од нашег оца. Наши родитељи су и даље велики део наших живота. Често ми прилазе људи који ми говоре како им је мој отац променио животе и колико га воле, а да га никада нису срели лицем у лице. И то ме чини тако благословеном што сам његова ћерка! Дељење ових успомена одржава наше вољене у нашим срцима. И завршавам тамо где сам почела. Александар Шмеман? Био је и јесте мој отац. Маша Шмеман-Ткачук https://hristianstvo.bg
  2. Хуманитарна организација "Срби за Србе" покренула је нову Божићну акцију - "Упали пламен наде" - позвани су сви добри људи да својим донацијама симболично упале и прошире свој пламен наде, да удружени обасјају читав Балкан - да помогну породицама које буквално живе у мраку, без струје и основних средстава и чија деца тако дочекују Празник Рођења Богомладенца Христа - о томе нам кратко говори Марија Моровић из поменуте хуманитарне куће, а дужи разговор са њом ћемо чути у емисији "Будимо људи", у четвртак, 7. децембра, у 12 часова: Марија Моровић, кратко из "Јутарњег програма" Радија Слово љубве: Извор: Радио Слово љубве
  3. Икона описује догађај из Светог Јеванђеља који је забележио Св. Апостол Лука: А Марија уставши оних дана отиде хитно у горски крај, у град Јудин. И уђе у дом Захаријин, и поздрави Јелисавету. А када Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога. И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуда мени ово да дође мати Господа мојега мени? Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој. И благо оној која вјерова, да ће се извршити што јој је казао Господ. И рече Марија: Велича душа моја Гопода; И обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, Што погледа на смјерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Што ми учини величину Силни, и свето име његово. И милост је његова од кољена до кољена онима који га се боје. Показа силу мишицом својом разасу горде у мислима срца њихова. Збаци силне са пријестола, и подиже понижене. Гладне напуни блага, и богате отпусти празне. Прихвати Израиља слугу својега да се опомене милости; Као што говори оцима нашим, Аврааму и сјемену његову до вијека. И остаде Марија са њом око три мјесеца, и врати се дому своме. (Лк. 1, 39-56) За датум прослављења иконе одређен је 18. 9. по новом календару – на дан када се прослављају Св. Пророк Захарија и Праведна Јелисавета; по старом календару тај празник пада, 5. септембра. У Јерусалиму, дан кад су се сусреле Пречиста Дјева Марија и Праведна Јелисавета, назива се празником Целивања, а прославља се 19. априла, који зову и другим Благовестима. Тада се веома поштована икона Пресвете Богородице преноси из Тројицког саборног храма Руске духовне мисије у Горњенску обитељ, (подигнуту на месту сусрета две Мајке) где ће се налазити три месеца, до празника Рођења пророка Јована Претече. Тога дана, у храму икону стављају на игуманско место а поред ње стављају игуманску палицу. Све док је икона ту, – сама Пречиста Дјева је игуманија. Икона се три месеца налази у Горњенској обитељи, до празника Рођења Светог Јована Претече, управо онолико колико је Пречиста Дјева боравила код своје рођаке Јелисавете (тетке), а онда се враћа у Тројицки саборни храм. Горњаја је село на падини, где се налазио дом праведних свештеника Захарија и Јелисавете – родитеља Претече Господњег, Јована. Ту су се срели Пречиста Дјева и Праведна Јелисавета и само се овде празнује празник Цјеливања који је установио 1883. године Свети синод на молбу арх. Антонина (Капустина), шефа Руске духовне мисије у Јерусалиму (1865-1894). На том месту се данас уздиже женски Горњенски манастир. Служба празника Цјеливања, коју је саставио архимандрит Антонин, преплиће се по значењу са службом оданија Благовести. Овај празник се обично слави пети дан после Благовести. Уколико тај дан пада на Страсну седмицу, онда се празник преноси у петак Светле седмице. Чуда Молитва пред иконом сусрета Марије, Мајке Господње и Праведне Јелисавете, мајке Пророка Јована, Претече и Крститеља, помаже у лечењу од неплодности, код зачећа, у трудноћи и током порођаја. Изображење На икони је приказан сусрет и целивање, две будуће мајке и две рођаке – Мајке Господа Исуса Христа и Мајке Јована Претече Господњега, Праведне Јелисавете. Осим, што су повезане Вољом Божијом у домостроју људског спасења, ове две мајке су и телесно повезане. Праведна Јелисавета је рођена сестра Праведне Ане, мајке Пресвете Богородице – што значи да је рођена тетка Пресветој Дјеви Марији. Њиховим сусретом, када глас поздрава Маријиног долази у уши Јелисаветине, те заигра дете од радости у утроби њезиној – дошло је по први пут у историји, до сусрета Господа Исуса Христа и Његовог Крститеља; Две мајке се сусрећу у кући у којој су живели Пророк Захарија и Праведна Јелисавета. Обе су одевене прилично једноставно, без икаквих украшавања. Праведна Јелисавета, иако у поодмаклим 60-им годинама, зачела је Промислом Божијим, како би донела на свет Претечу Господњега. На њој је горња одежда у зеленој боји, мало већих димензија, која прекрива трудноћу. Рукама грли Пресвету Дјеву Марију и изовара пророче речи: ”Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуда мени ово да дође мати Господа мојега мени?” Пресвета Дјева Марија, је одевена у карактеристичну одежду у којој се приказује, без икаквог украшавања, грли Праведну Јелисавету, и одговара на њен поздрав, изговарајући чувену химну: ”Велича душа моја Господа”, која је забележена у Новом Завету, од стране Апостола Луке. Поред њих, нем по допуштењу Божијем, јер није поверовао речима Гавриловим, стоји Првосвештеник Захарија, одевен у карактеристичну одежду коју су носили припадници тог сталежа у јеврејском роду. https://mitropolija.com/2023/09/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-marija-i-jelisaveta/
  4. Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она. Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље – седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега – истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу. И као што света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: “Узеше Господа из гроба”. Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и анђели јој рекоше: Жено, што плачеш? – а она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. – Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. – И када је Господ ослови по имену рекавши: “Марија!” тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше анђела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к апостолима, света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: “Радујте се!” А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: “Не бојте се; идите те јавите браћи мојој”. И као што света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и свети апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: “Христос воскресе!” У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов апостол, због чега је и названа равноапостолна. Пошто апостолски послужи Господу, света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих. Нетљене чудотворне мошти свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин. Неки сматрају да је света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5 Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је нарећивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, – био је градоначелник у Витанији; – и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу. Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Хрнста и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса – Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му. Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод). https://spc.rs/sveta-marija-magdalina/
  5. „Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.“ (Јован 1, 3) Ти који умеш просторе бесмисла Испунити Смислом највишег стварања Ти, кад проговориш – одјекују звона – Преливају боје сивим виделима И дрхтаји гласа – трепети су крила И његова лира – то је сунцу химна. Ти не читаш распоред звездa Јер умеш нова сазвежђа да ствараш – Теби су звезде тачке смејалице И мапа је света оквир твога лица У коју уцртавам простор бескраја. Где почињеш? Где се завршаваш? Ти ништа у Ништа Ничим претвараш Ти надама Надом просторe отвараш Тајну над тајнама Тајном откључаваш Благошћу благу Вест ми саопштаваш: У почетку беше – Реч, реч која је – Љубав. https://patmos.rs/2023/01/26/marija-jeftimijevic-mihajlovic-u-pocetku-bese-ljubav/
  6. Света равноапостолна Марија Магдалина је била родом из галилејског града Магдале (Исахарово колено) који се налазио на западној обали Генисаретског језера, недалеко од Капернаума. Помињу је сва четворица јеванђелиста. Након што ју је Господ исцелио од злих духова (в.: Лк. 8: 2), она се придружила побожним женама које су свуда пратиле Господа у току Његовог земаљског живота и које су Му служиле својим имањем. Она је била сведок Спаситељевих крсних страдања и присуствовала је Његовом погребењу. У освит првог дана по после суботе она је с другим побожним женама отишла на гроб Исуса Христа како би Његово тело намазала миомирисима. Зато их Црква назива женама-мироносицама. Анђео је њима првима објавио Васкрсење Господа (в.: Мк. 16: 1-18). Због велике оданости и пожртвоване љубави према свом Учитељу она је удостојена да прва види васкрслог Спаситеља. Он јој је наложио да објави апостолима да је васкрсао. Света Марија Магдалина је донела радосну вест апостолима. О томе се пева у васкршњој стихири (дело преподобног Јована Дамаскина): „Приидите от видјенија жени благовјесници, и Сиону рците: прими от нас радости благовјешченија Воскресенија Христова; красујсја, ликуј и радујсја, Јерусалиме, Царја Христа узрјев из гроба, јако жениха происходјашча.“ („Кад сте ово виделе, жене-благовеститељке, идите до Сиона и реците: прими од нас радосну вест о Христовом Васкрсењу; дичи се, ликуј и радуј се, Јерусалиме, јер си видео Цара Христа како излази из гроба као женик.“) О томе да је света Марија Магдалина била грешница у Новом Завету нема ниједне речи. Ово мишљење се укоренило само у западној култури. Одређену фазу у формирању овог мишљења представљало је поистовећивање Марије Магдалине са женом која је помазала миром Исусове ноге у кући Симона фарисеја (в.: Лк. 7: 36-50). Јеванђељски текст не даје никакве основе за ову тврдњу. Господ је опростио грехове овој жени рекавши: „Вера твоја спасила те је, иди с миром“ (Лк. 7: 50). Притом се ништа не говори о истеривању демона. Уколико је Спаситељ то учинио раније, зашто није истовремено опростио и грехове? После тога јеванђелиста Лука одмах (8. глава) говори о побожним женама које су служиле Господу. Помињање Марије Магдалине прати опаска („из које је изашло седам демона“), што недвосмислено показује да се о њој први пут говори. До коначног утврђивања на Западу произвољног и погрешног мишљења о светој Марији Магдалини као о бившој грешници дошло је захваљујући књизи италијанског монаха-доминиканца, ђеновског бискупа Јакова из Ворагина (данас Varazze) „Златна легенда“ („Legenda Aurea“), која је написана 1260. године. Овај зборник легенда и животописа светаца представљао је извор сижеа за сликарство и књижевност. Аутор зборника поистовећује Марију Магдалину с Маријом, сестром праведног Лазара и Марте. Он пише да су имена њихових родитеља – Сирус и Евхарија, и да су потицали из царског рода. Њихова деца су поделила богато наследство: Марија је добила Магдалу, Лазар део Јерусалима, а Марта Витанију. У овој причи није тешко видети наивну пројекцију феудалних односа средњовековне Европе на древну Палестину. Дошавши бродом у Месалију (данашњи Марсељ) Марија је проповедала паганима. Затим се говори о томе како се повукла у пустињу где није било воде и хране, али где је добијала небеску храну. Тамо је провела 30 година. „Сведок томе био је известан свештеник који се настанио у близини. Он се упознао с Маријом Магдалином која му је рекла да ће се ускоро упокојити и наложила му да то саопшти блаженом Максимину. Сревши се у одређени дан с блаженим Максимином и примивши од њега последње причешће, она умире. Максимин је сахрањује и наређује да после смрти буде сахрањен поред светице. Као извор овог дела Јаков нам представља „неки трактат“ Јосифа Флавија и „књиге самог Максимина“. Не зна се о каквим делима је реч“ (Нарусевич И. В. Житије Марије Магдалине у „Златној легенди“ Јакова Ворагинског – Нарусевич И.В. Житие Марии Магдалины в «Золотой легенде» Якова Ворагинского). Лако је запазити мешање сижеа: легендарног животописа Марије Магдалине и адаптираног житија преподобне Марије Египатске († око 522). Овај спој две личности – свете благовеститељке и покајане блуднице која је затим постала велика отшелница – из „Златне легенде“ прелази у европску уметност и укорењује се у њој. Тако је око 1310. године Ђото ди Бондоне с ученицима осликао капелу Марије Магдалине Доње цркве Светог Фрање у Асизију. На зиду изнад улаза у капелу приказана ј есцена која представља отворено преузимање из Житија преподобне Марије Египатске – „Марија Магдалина добија одећу отшелника Зосиме“. Донателова дрвена скулптура (1445) тонирана тако да изгледа као бронза изражајно приказује отшелницу изнурену од подвига. Њено тело је скривају старе рите. Ово ремек-дело је повезано с реално-историјским ликом свете Марије Магдалине. Поново видимо како се мешају ликови двеју светица. Постепено се ствара велика галерија слика на тему „Марија Магдалина покајница“. Довољно је да се сетимо уметника као што су Вечелио Тицијан (1477-1576), Ел Греко (1541-1614), Микеланђело да Каравађо (1573-1610), Гвидо Рени (1575-1642), Орацио Ђентилески (1563-1639), Симон Вуе (1590-1649), Хосе де Рибера (1591-1652), Жорж Дјуменил де Латур (1593-1652), Франческо Хајес (1791-1882); као и скулптора Педра де Мене (1628-1688), Антонија Канове (1757-1822) и других. Православна Црква се у казивању о животу свете равноапостолне Марије Магдалине строго придржава јеванђељских сведочанстава и поузданог црквеног предања. Светица је проповедала Јеванђеље у Риму. Неки истраживачи сматрају да апостол Павле у Посланици Римљанима има у виду управо свету Марију Магдалину: „Поздравите Марију која се много трудила за вас“ (Рим. 16: 6). Последњих година светица је помагала апостолу Јовану Богослову да проповеда Јеванђеље у Ефесу. Тамо се и упокојила. За време Лава Мудрог 886. године нњене свете мошти су пренете из Ефеса у Константинопољ. Њен спомен се слави 22. јула / 4. августа и у недељу жена-мироносица. Архимандрит Јов (Гумеров) https://pravoslavie.ru/122913.html
  7. Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу, који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она. Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље – седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега – истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе Свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле Му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу. И као што Света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести Светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: “Узеше Господа из гроба”. Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и Света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а Света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и анђели јој рекоше: Жено, што плачеш? – А она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. – Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. – И када је Господ ослови по имену рекавши: “Марија!” тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут Света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше анђела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к апостолима, Света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: “Радујте се!” А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: “Не бојте се; идите те јавите браћи мојој”. И као што Света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и Свети апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: “Христос воскресе!” У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом Света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка Светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов апостол, због чега је и названа равноапостолна. Пошто апостолски послужи Господу, Света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих. Нетљене чудотворне мошти Свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира Светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин. Неки сматрају да је Света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а Света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5 Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је нарећивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, – био је градоначелник у Витанији; – и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу. Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Хрнста и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса – Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му. Да је жена блудница једно, а Света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о Светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод). Извор: СПЦ
  8. МАРИНА СЕ СВЕТА ГОСПОДУ МОЉАШЕ, НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА, ГОСПОДЕ И СПАСЕ. На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-marina,-ognjena-marija
  9. „Јакове, изиђи напоље да дочекаш човека Божијег!“- приликом Свете тајне исповести два пута је чуо глас Духа Светога Преподобни Старац Јаков Цаликис, игуман Манастира Светога Давида. Други пут већ није имао избора, морао је да скине епитрахиљ и да остави верника у Капели Светог Харалампија и да оде да дочека човека Божијег. Тај човек Божији није био нико други до Марија Стилијанопулу или Марија Висока, како су је звали због њеног гигантског раста од 2 метра и 20 центиметара, како сведочи Митрополит Лемесу Атанасије. Марија Стилијанопулу, човек Божији, рођена је 1947. године од благочестивих родитеља Христа и Константије Стилијанопулу у селу Китреа на територији данашњег окупираног Северног Кипра. Врло рано, у својој седмој години изгубила је оца који се упокојио од рака мозга, оставши са своје две млађе сестре на старатељство само својој младој мајци. Иако свега тридест седам година Константија је одлучила да се више не удаје, сматрајући да су венци са Свете тајне брака само једном полажу на престо Господњи. Потпуно је посветила живот својим кћеркама, а поготово Марији која је због свог гигантског раста била инвалид, као што ћемо видети у наставку житија. Константија је научила своју децу не само да иду недељом и празницима у цркву него и да се кући моле тако да су сваке вечери заједно читали молебни канон Пресветој Богородици. По упокојењу оца Марија је, захваљујући своме гигантском расту, била десна мајчина рука која је завршава многе кућне послове, притом се бринући о својим млађим сестрама. Због свог доброћудног карактера сви су је вољели у Китреи, а поготово деца коју је увек окупљала око себе и помагала им у свим потешкоћама. Приликом турске инвазије 1974. године на Кипар, захваљујући Маријином мудром предлогу да возач сеоског аутобуса крене ка британској бази, сачувани су житељи њеног села. Нова страница њеног живота почиње са избеглиштвом у Лемесо где је њена гигантска појава у почетку често била узрок исмејавања и то поготово несташне дечурлије. Због тога Марија је по читав дан била у кући и тек би предвече излазила из куће гутајући горчину исмејавања и притом никада не осуђујући никога. Са временом нови Маријини суграђани упознали су њен карактер и њену састрадавајућу душу која је увек била пуна радости и разумевања за ближње, тако да су је у новој средини сви опет завољели. У основној школи је била одлична ученица, која се истицала великим патриотизмом који је исказивала у разним школским приредбама. Нажалост, још док је имала само 12 година почело је њено мучеништво јер тада су открили да има рак у глави који је временом издеформисао њено лице и непрестано вршио притисак на њену кичму. Због болести, ради лечења била је у Атини и у Америци, али лека није било и стање је било све горе и горе. Полако је почела да губи вид и после безуспешне посете лекарима у Бостону, вративши се у Атини била је посве уверена да ће да ослепи. Ипак са тиме мишљењем није се слагао један велики старац 20. века, као што ћемо видети у наставку. Вративши се из Бостона, заједно са мајком прво су слетеле у Атину где су се сместиле код пријатеља Манолиса и Евангелије, која је предложила Марији да посете поред Атине, у Оропосу једног полуслепог Старца Порфирија, да узму благослов од њега, иако нису били сигурни да ће сам Старац да их прими због своје болести. Не баш одушевљена Марија, а погото чувши да је полуслеп и притом немајући неку велику жељу да иде, само је замумлала :“Мммм, шта ми он слеп слепој може помоћи !?!“ Ипак на предлог домаћина попустила је и кренули су сви код Старца Порфирија заједно са њеном мајком Константијом. Дошавши у манастир обрадовали су се јер су чули да је Старац мало боље и да прима народ у своју келију. Кад је дошао њихов ред, ушле су у келију и Старац Порфирије је одмах поздравио њеним именом, иако је пре никад није видио нити су се најавили, рекавши јој :“Зашто ниси хтела да дођеш да ме видиш и негодујући уздисала: Ммм!“ Марија и остали били су задивљени, а сам Старац Порфирије рекао јој је да му испричају историју њене болести и шта кажу лекари. Објаснивши Старцу Порфирију како лекари нису нашли узрок њеног гигантизма и да су јој рекли да ће да ослепи, Старац Порфирије је одговорио да неће ослепити него да ће почети кости да јој излазе из зглобова и да ће имати велике болове. Чувши то Марија је негодујући рекла да су јој кости здраве и да су лекари рекли да ће да ослепи, али Старац Порфирије је био упоран у својој дијагнози која се испоставила тачна. Затим је Старац Порфирије рекао Марији да клекне и почео је да чита молитву и одједном се десило велико чудо, где је Марија слушајући молитву чула једну неописиву божанску музику која је долазила из груди Старца Порфирија. Тада је, помоливши се, Свети Старац умолио Господа да се благодат Духа Светога настани у Марији и како сведочи отац Данил Гувалис молитва Старца Порфирија излазила је као звук звона, како је забиљежила у писму оцу Нифону Ватопедском, игуману Манастира Светог Нектарија у Глифади. Захваљујући оцу Нифону, кога је знала још док је као дете био улични продавац јабука, упознала је свога духовника, Старца Јосифа Ватопедског, за кога је рекао Свети Старац Порфирије да је свет и да то многи не знају, али ће сазнати кад се упокоји за њега читаво православље, као што се и збило. Наиме, пар сати након упокојења лице Старца Јосифа је заблистало и на његовом лицу се појаво осмех који сведочи победу живота на смрћу вером у Васкрсење Христово као залог васкрсења рода људског. Управо поред Старца Јосифа, благочестива Марија научила се умно-срдачној молитви „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Умно-срдачна молитва помогла је Марији у њеном новом мучеништву, које јој је предсказао Свети Старац Порфирије јер су кости почеле да јој излазе из зглобова и колико год да је кортизона и лекова за умирење примала без силе и снаге Исусове молитве не би могла да истрпи болове, као ни искушење роптање . А сама Марија никад није за време свога земаљског живота зароптала на Бога и своју судбину него је увек благодарно трпила сва искушења која јој је живот доносио. Сва њена утеха била је у Богу и у Његовим угодницима, тако да је често посећивала манастире не марећи за болове и остале тешкоће при саобраћају које је имала због свог гигантског раста. Упознала је велике светионике православља двадесетог века попут Старца Порфирија, који јој је рекао да је узрок њене болести незнање лекара који су њеној мајци Константији док је била трудна дали три погрешна лека који су били за епилепсију, а не против повраћања. Управо ти лекови су узроковали поремећај код Марије, који се као последица манифестао путем гигантизма. Приликом посете Манастиру Светога Давида смирени игуман Преподобни Јаков напустио је Свету тајну исповести да је поздрави као „Човека Божијег“. Са Светим старцем Пајсијем имала је преписку који је о њој сведочио да је Марија „духовни гигант“. Светог живота духовник манастира Дадију, Старац Амвросије Лазари уступио је Марији своју келију за преноћиште, рекавши јој да на „Небесима има палату“ притом је питавши „ да ли ћеш и нас да угостиш тамо?“ Старац Амвросије је прорекао Марији да ће се упокојити пре своје мајке, што се заиста и збило. Сама Марија није била само поклоница него се трудила да свима помогне, како молитвом, тако и финансијски свима потребитима. Помагала је многе манастире, налазећи купце за манастирске рукодеље или шаљући сиромашним светогорским калуђерима пакете или новчану помоћ. Многе је студената одшколовала као да су њена властита деца, налазећи им стипендије и све што је било потребно за школовање. Марија је засита била Човек Божији, који је из своје болести и невоље свима помагала никада не тражећи никакву овоземаљску утеху. Њена радост је била Крсно-Васкрсна! Непрестано се разапињала на крсту болести, молећи се за сав свет и притом помажући другима да би сви осетили радост Васкрсења Христовог, која је извирало из њене душе. Пуноћа њеног духовног живота ношења Крста Господњег дошла је до свога врхунца када је Марија заједно са својом мајком Констатијом била замонашена од Старца Јосифа Ватопедског у Светом манастиру у Пафу 17. августа 1993. године. Како се осећала на монашњу у једном своме писму је описала: „ Не постоје речи како да вам опишем моје пострижење. Читава сам била као огањ и мислила сам да ће срце моје да изгори од радости, од налива емоција. Не могу да вам опишем. Старац Јосиф је био у неземаљском стању, нећу то заборавити. Као да смо се налазили на небесима. Нека је свепрослављено име Господње! Благодарим Господа и Богородицу и све оце заједно са мојим Старцем који су моју грешност удостојили монашке англеске схиме!“ По благослову Старца Јосифа Ватопедског све до упокојења Марије нико није знао да је примила монашки постриг. Ипак приликом посете једном женском манастиру Богородице Вратарнице код Волоса у Грчкој светог живота игуманија Макрина одмах је препознала благодат монаштва на лицима Марије и њене мајке и упитала их: Да ли сте ви монахиње? Након упорног наваљивања од стране прозорљиве игуманије, напокон је Марија признала умољавајући игуманију да ником то не говори јер немају благослов од Старца Јосифа. Међутим, игуманија Макрина је позвала све сестре у трпезарију да каже душекорисну реч монахињама. Касније су сазнали да пре него што ће доћи у манастир прозорљива игуманија Макрина рекла је сестрама да ће их данас посетити Човек Божији, што је била светог живота великосхимница монахиња Марија. Убрзо након примања монаштва приближавала се и нова голгота за Марију, болест се погоршала тако да је морала бити смештена у болницу у граду Лемесу на Кипру, где се заразила инфекцијом која је узроковала нове болове и све брже је водила ка овоземаљској кончини. Сва та искушења и у болници Марија је подносила са непоколебивом вером у Васкрслог из мртвих Господа нашег Исуса Христа. Управо са том силом непоколебиве вере своју освећену душу предала је у руке Васкрслом Господу Исусу Христу из свога намученог и напаћеног тела које је постало сасуд Духа Светога. Човек Божији Марија упокојила се 20. јануара 1998. године у болници у Лемесу. Сама њена сахрана личила је више на празник радости где је Човек Божији Марија окупила око свога смртног одра многе вернике са читавог Кипра. Уз присутво верног народа и мноштво свештеника схи-монахиња Марија сахрањена је у манастиру Богородице Сфалагиотисе у Лемесу, а по Божијем промислу началствовао је јеромонах Атанасије данашњи митрополит Лемесу. Човек Божији Марија, гигант телом беше a још већи духовни гигант по речима Светог Старца Пајсија, сада пред Престолом Божијим заједно са мудрим дјевама узноси славу Тројичном Богу непрестано се молећи за сав род људски. Нека би молитве схи-монахиње Марије „Човека Божијег“ биле духовни ослонац у свим нашим животним невољама и потешкоћама! Архимандрит мр. Евсевије Меанџија https://mitropolija.com/2022/07/05/marija-covek-boziji/
  10. У издању „Библоса“ појавила се лепа књига коју је о Достојевском написала преподобномученица Марија Скопцова, под насловом „Достојевски и данашњица“, у преводу Јелене Недић и Ивана Недића и са сликама Достојевсског и мати Марије које је за корице урадио владика Максим Васиљевић. Књига је написана 1929. године и, у складу са насловом, Достојевском приступа управо из перспективе свог времена. Мати Марија је и сама имала бурну трагалачку биографију и препознавала је трагалачко искуство великог писца, али и његово виђење људске слободе као одређујуће за човека, коју је понекад тешко разликовати од самовоље. То су, може се рећи, питања која су мучила и саму мати Марију, коју је апорију између слободе и самовоље у основи и непобитно потврдила својим делом и животом и коначно смрћу у нацистичком логору, и то жртвеном смрћу за другог и уместо другог. Светитељка је, наиме, добровољно отишла у смрт уместо једне младе жене, заменивши њену одећу са логорашким бројем. Између два рата у круговима руске емиграције већ је постојао својеврстан култ Достојевског, и он је био један од беочуга који су их везивали како за своју домовину, тако и између себе, али и, с обзиром на универзални значај његовог дела који су често истицали, и са Европом у којој су се обрели. Мати Марија Достојевског правилно види пре свега као писца, уметника, а претежно је интересује и интригира његово разумевање човека. Велики писац, по њој, „велича“ човека управо кроз оно најмање и најпониженије у њему, у ком се и кроз које се најбоље назире његов божански лик, јасније и снажније него у његовом узношењу, гордости или конформираности. Сусрет са овим писцем је искуство, он је вододелница у људској историји али и међу људима међусобно и у човеку самом. Људи се, према њој деле на оне који су само читали Достојевског, али нису кренули његовим путем, и оних који јесу, који су били спремни да се суоче са муком и жалошћу, страдањам и сумњом, унутрашњим и спољашњим борбама, његовим „осана“. Достојевски је тако дубоко заронио у дубину људске душе да је тек кроз њу могао да сагледа спољашњи свет, који није укинут или сведен на илузије, али прожет је људском унутрашњошћу, раскидајући заправо јасну границу између спољашњег и унутрашњег и свакако је не сводећи на предметни однос субјекта и објекта. Иако некад представљају носиоце идеја, јунаци Достојевског никада нису њихово пуко отелотворење, него конкретни, високоиндивиуализовани и непоновљиви појединци „од крви и меса“, који живе у свом месту и времену. Али он своје јунаке као да пушта на пробу слободе, простор слободе, који има основ у њима самима, у њиховој боголикости заправо, и која да их искључује из уобичајеног светског поретка, испробавајући га наспрам људске слободе и људску слободу наспрам тог поретка. Човеку је, закључак је који доноси Скопцова о Достојевском, неоходна слобода да би уопште постојао и био човек, а не ствар, не „клавирска дирка“. Али пошто је пали свет хаос или макар увек на рубу хаоса и пошто је људска слобода увек на рубу самовоље, која је један још гори хаос, јер је људски, вољни, наспрам бесвесности и неслободе материје, шта је то што човеку „преостаје пред лицем хаоса и бесмисла, у његовој немоћи и распарчаности“? Мати Марија на то одговара како је једино, својим животним подвигом сведочећи, и могла да одговори – једино „сажаљење према себи сличнима, једна самртна нежност према свакој травчици“. Људи, науспрот хаосу и насиљу , имају потребу да се прибијају један уз друе пред претњом пропасти, грејући се међусобно телима и – љубављу. Човечанство је пало, пао је човек, али Достојевски га, према светитељки, не прекорева, него му се диви што у његовом срцу још увек има места за Бога, за тежњу за Богом, у његовом мраку и мраку који га окружује још места за светлост и уопште некакво знање и слутњу светлости. То за њега значи да је Христова истина сродила са човековом душом, да је, како би се рекло, „људска душа хришћанка“, што је најбоља потврда човекове боголикости, створености по лику Божијем. А та светлост у свету делује као светлост љубави, као љубав која отапа хладноћу света, растапа окове наших кавеза, раствара царства којима влада насиље и сурвост, прорачун који човека своди на предмет и број, којим влада „кнез овога света“. Науспрот насилном путу „Рима“, царства дакле, света овога, „истиче се Христова слобода, слободно јединство љубави које остварује Црква“, која је „једина потпуна, од самовоље слободна, истинска слобода у Христу“ и „предмет крајњег очекивања и наде човечанства“. Као емигранткињу, мати Марију је занимало и питање судбине и евентуалне мисије руског народа, па је истраживала и идеје Достојевског о „народу богоносцу“. А за њу то није могло бити ништа друго – никаква национална, културна, цивилизацијска или нека друга овосветска гордост и престиж – него једино тежња, права бол за истином, и то не неком апстрактном истином, него оном која је Христос и за свеопштим јединством у тој истини, јер ко воли Бога, као и Он жели да сви учествују у тој истини, да се сви спасу. Стање једног народа и његова улога у свету и човечанству није у сили оружја, ресурса, новца или спољашње културе, него је одређена ликом Христовим: једино „у Њему нема зла и нема Њему равног у свету“. Сваки народ, па и руски, према мати Марији, може бити велики само ако „носи у себи истину Христову“. А та истина није ни у законима, ни у обичајима, ни у владару, ни у државној управи, него у срцу сваког од нас, као јединствене и непоновљиве личности, и зато смо сви ми одговорни, застрашујуће одговорни, и не можемо своју одговорност преместити на народ, државу, било кога и било шта изван и изнад нас самих. Мати Марија је животом и смрћу посведочила своју спремност на ту и такву истину. А ми, да ли смо и ми на тако нешто спремни? Од сваког од нас, дакле, зависи судбина света. Марија га је спасила. Нека га исто тако, на себи својствен начин, спаси свако од нас. Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
  11. Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
  12. Одавно тражим речи довољно велике, довољно моћне да искажу нешто што је од овога света, од човека, од „човека“, али чије последице одјекују изван граница живота. На самом улазу у Косовску Митровцу, са леве стране магистралног пута, путнике и долазнике којима је најчеће и крајњи циљ путовања овај град (као што и један познати графит у центру северног, српског дела гласи – „Јер одавде нема даље!“), налази се муслиманско гробље. Тихо, као и било које друго гробље на овом свету, чини се да се и не мења: нити проширује нити стари, иако и после 1999. године мусимани и малобројни Албанци из северног дела града ту сахрањују своје преминуле. Смрт је за свакога са ових простора одувек била више света него живот сам. Разлике које је живот наносио, смрт је поништавала. У смрти разлика нема. На само неколико километара даље, преко „линије разграничења“ – моста на Ибру, у јужном, албанском делу града, налази се православно гробље – зарасло у шибље, често скрнављено. Чини се да ово гробље, парадоксално, с годинама постаје све мање. Призори које родбина давно преминулих затиче приликом одласка на Задушнице скоро увек су исти – или сваки пут све страшнији. Због тога је не мали број оних који су одлучили да посмртне остатке најближих чланова породице есхумирају и пренесу на гробље у Рударе, у близини Звечана, како би бар мртви имали мир. Гробље тако, као и живот Срба у јужном делу града, замире, сведочећи да тамо где нема смрти, нема ни живота. Само бескрајна тишина и празнина. Сви су гробови свет(л)и осим оних који су празни. Или су они свет(л)ији од других, јер се у њима и смрт узнела до новог живота. На неком другом месту. У тишини. Близу најдражих. Гробља нас уче светињи живота, али њихово скрнављење је скрнављење светиње смрти. Једно без другог не може. Јер, шта је смрт ако не друга страна живота. И треба је поштовати као и живот сам. Чак и онда или нарочито онда када је реч о смрти неког ко нам није ни рођак, ни пријатељ, ни сународник. Јер, у смрти разлике нема. Али у животу има. Између љубави и мржње. Измећу добрих намера и злих наума. Између културе и некултуре. Човека и нечовека. Марија Јефтимијевић Михајловић
  13. У житију Светог Ефросина, манастирског кувара, на посебно упечатљив начин откривају нам се плодови смирења, трпљења, молитве и поста. У питању је кратка, али веома корисна црквена приповест, помоћу које, између осталог, можемо из дубље перспективе сагледати и познату јеванђелску причу о Марти и Марији. Присетимо се за тренутак сцене у којој Марија седи поред ногу Исусових и слуша Његове речи, док се њена сестра Марта ужурбано труди да га услужи. У тренутку када Марта негодује зато што Исус не позива Марију да јој помогне, Господ изговара чувене речи: Марта, Марта, Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно (ср. Лк 10, 39–42).- (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радију "Светигора": Митрополит Амфилохије је својим животом дјелатно посвједочио истинску мисију Катихета Бранислав Илић на Радију "Слово љубве": Садржај сваког броја "Православног мисионара" је намењен сваком човеку Катихета Бранислав Илић на Радију "Глас": Божићни пост је време када треба усрдније читати "Православни мисионар" Катихета Бранислав Илић на Радију "Беседа": "Православни мисионар" је часопис који сеје семе љубави Божије Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": "Православни мисионар" је часопис живе еванђелске речи Пред почетак Божићне четрдесетнице, из штампе је изашао нови 376. Број„Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај шести број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Марта и Марија у нашем животуˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка),„Слово љубвеˮ (Архиепископије београдско-карловачке) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Новембарско-децембарски број „Православног мисионара“, подстиче у нама једно духовно сагледавање нашег живота, те да свој лични подвиг измеримо двема важним личностима из свештеног еванђеља – Мартом и Маријом, сестрама праведног Лазара из Витаније, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Катихета Бранислав се осврнуо и на упокојење Његове Светости Патријарха српског Иринеја и Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, указујући да поред туге коју опитујемо у својим срцима, поучени нашом вером осећамо и радост, ону васкрсну радост која нас уверава у истину да смо пред Богом сви живи, те да је смрт ништа друго до прелазак из смрти у живот. Велики је Господ који нас је удостојио да будемо ученици и савременици нашег новопрестављеног патријарха Иринеја и блаженоупокојеног митрополита Амфилохија, а тај благослов Божји нас обавезује да наставимо хођење путем који су нам својим личним примером и животом показали патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, закључио је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: Служење у пажњи и љубави *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Епископом Кирилом – Православна Црква је мисионарска Црква *САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ: Од теологије саборности до реалности литургијске заједнице *МАТЕРИК: Света новомученица Маргарита *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Фотијев Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Браћо моја свештеници, чувајте се (трећи део) *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Благословене грешке ТЕМА БРОЈА *Ђакон Владимир Пекић: Ликови сестара Лазара из Витаније *Виктор Вицановић: Марта и Марија – два доживљаја реалности *Небојша Ћосовић (превод са руског): Је ли хришћанину потребно одмарање? *Свети Владика Николај: Марта и Марија *ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ: Сандале у Библији *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Килић *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Антонија у Египту *СВЕТА ГОРА: Скит Свете Тројице - Кавсокаливија *ИЗ ИСТОРИЈЕ СПЦ: Повест о првој цркви манастира Боговађа и монаху Мардарију *ДУХОВНЕ ПОУКЕ У ПРИЧАМА: Човек и монах Повезан садржај: Интервју са Епископом Кирилом: Православна Црква је мисионарска Црква Извор: Православни мисионар
  14. СВЕТА ЗЕМЉА, храм у славу Свете Марије Магдалене, руски храм поред Јерусалима. Света Марија Магдалена моли ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА да спасе наше душе. АМИН.
  15. Христос васкрсе! На гозбу дођосмо незвани, а позвани. Позвани Христовим ријечима: „Дођите к мени сви уморни и натоварени…“ Позвао нас Свети Василије да нас извида и очи нам умије, срца орадости… Зар њему не доћи на славу? Оцу нашему! Чекао нас истог јутра у својој топлој пећини да нас угрије, па у своме граду да нас укријепи и нахрани. Да нам покаже пут! А ми другога немамо! До пута литија – пут неба! А у граду… добри домаћин изнесе дарове. Не сакри их, него подијели с народом! И нахранише се хиљаде, и не би мало. И сунце запали свијеће своје, и сиђоше луче на земљу, на хоругве и крстове баш у тренутку кад пастир добри сиђе међу овце своје да их поведе, благословом Светога Василија, у земљу обећану, у слободу жуђену, у Ханан… и би паша богата и никада се тако овце не наситише љубављу и истином чистом. Јер тога дана у Никшићу бјеше Васкрс! А кад о поноћи најавише вуци и хајкачи, ловци и гоничи, наш пастир-витез Владика Високи прими пехар. Зар и ми који смо се гостили на гозби световасилијевској, васкршњој да не испијемо данас чашу страдања с пастиром, као што он с нама подијели чашу меда? Зар под крстом да га оставимо? Вама невина јагњади којe закачише вучји зуби, вама који голоруки на чопор кидисасте, мелем острошки на ране! Вас Владико драги, и све узнике с Вама у никшићком казамату, сунце Христово на вјеки гријало! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.
  17. ПЕВАЧИЦА Марија Шерифовић бесно је реаговала на потресну причу о избацивању породице Селадин из њиховог дома на Дорћолу и понудила им финансијску помоћ Тада је више полицајаца уклонило укућане из њихове куће, па чак и болесну жену која је била на носилима “Искрено ... У овој мојој лепој Србији не може више ништа да ме изненади ... И не умем ни да опишем која се количина беса у мени појави ... Али ево да не бих рекла оно што мислим и била проста певаљка за неке ... Ако неко има контакт - дајте ја ћу платити и скућити фамилију“, написала је Шерифовић на Твитеру. Подсећамо, како наводи Здружена акција „Кров над главом“, Породица Селадин годинама живи у кући у улици Дунавски кеј 30. Међутим, њихова кућа, изграђена још 1934. године је 2015. избрисана из земљишних књига, као да уопште не постоји. Након четири године чекања и низа жалби и захтева, Осман Селадин је коначно добио одобрење да своју кућу поново упише у земљишне књиге. Али пре него што је ово решење постало правоснажно, само пар дана касније, из Града је стигло и решење о рушењу куће. Певачица нуди да помогне породици Селадин коју је полиција уклонила из њиховог дома
  18. Света равноапостолна Марија Магдалина је била пореклом из галилејског града Магдале (племе Исахарово), који се налазио на западној обали Генезаретског језера, у близини Капернаума. Њу спомињу сва четири јеванђелиста. Након што ју је Господ исцелио од злих духова (Лк. 8: 2), она се придружила оним благочестивим женама, које су свуда пратиле Господа за време Његовог овоземаљског живота и служиле Му својим имањем. Она је била сведок крсног страдања Спаситеља и присуствовала је погребенију Господњем. У цик зоре после суботе, она је с осталим благочестивим женама пошла на гроб Исуса Христа, како би помазала Његово тело миром. Стога их Црква назива женама мироносицама. Прво је њима анђео открио да је Господ васкрсао (Мк. 16: 1–8). Због велике преданости и пожртвоване љубави према свом Учитељу, она се удостојила да прва угледа васкрслог Спаситеља. Он јој је поручио да извести апостоле о Свом васкрсењу. Света Марија Магдалина је за апостоле била благовесница. О томе се пева у стихири Пасхе (које је сачинио Преподобни Јован Дамаскин): «Приђите благовеснице, и Сиону реците: Прими од нас радост благовешћа, Васкрсења Христовог, весели се, ликуј и радуј се Јерусалиме, видевши Цара Христа где излази из гроба као женик.» У Новом Завету нема ни једне речи да је Марија Магдалина била грешница. Такво мишљење се укоренило искључиво у западној култури. Главна етапа формирања таквог мишљења је поистовећивање Марије Магдалине са женом, која је помазала ноге Христу у дому Симона фарисеја (Лк. 7: 36–50). Јеванђељски текст не пружа никакву основу за такве тврдње. Господ је опростио грехе тој жени, рекавши: «Вера твоја спасла те је; иди у миру» (Лк. 7: 50). Притом се нигде не спомиње истеривање злих духова. Ако је то Спаситељ раније учинио, зашто јој онда тада нису били опроштени и сви греси? Одмах после тога јеванђелист Лука у осмом поглављу приповеда о благочестивим женама, које су служиле Господу. Марија Магдалина се ту спомиње уз опис «из које је изишло седам демона», који недвосмислено показује да се о њој говори по први пут. Завршетак обликовања ове произвољне и погрешне тврдње о Светој Марији Магдалини, као бившој грешници, представља књига италијанског фратра доминиканца, надбискупа Ђенове Јакова од Варагина (Jacobus da Varagine), «Златна легенда» («Legenda Aurea»), написана 1260. године. Тај зборник легенди и житија светих, послужио је као извор надахнућа за сликаре и писце. Аутор зборника је поистоветио Марију Магдалину са Маријом, сестром праведног Лазара и Марте. Он пише да су се њихови родитељи звали Сирус и Евхарија и да су били пореклом од царске лозе. Њихови потомци су наследили велико богатство. Марија је добила Магдалу, Лазар четврт Јерусалима, а Марта Витанију. Није тешко увидети да је ова прича настала под великим утицајем феудалних односа у западној средњовековној Европи, те да је све то наивно пројектовано на древну Палестину. Надбискуп наставља своју легенду и тврди да је Марија бродом допловила до Масилије (Марсеља) и тамо проповедала мађу незнабошцима. Потом се удаљила у пустињу, где није било хране и воде, али где је она добијала окрепљење са небеса. Тамо је провела 30 година. «Томе је био сведок, неки свештеник, који се поселио недалеко од ње. Он се упознаје са Маријом Магдалином, која му говори да ће се ускоро упокојити и моли га да вест о томе пренесе Блаженом Максимину. Пошто се сусреће са Блаженим Максимином у одређени дан и прима од њега последње причешће, Марија умире. Максимин је сахрањује и налаже да и њега, након што се упокоји, сахране уз светицу. Као извор своје приче, надбискуп Јаков нам представља “неки трактат” Јосифа Флавија и “књигу самог Максимина”. Није јасно о каквим је делима реч» (Нарусевич И.В. Житије Марије Магдалине у «Златној легенди» Јакова Ворагинског). Лако је приметити да се ради о више помешаних прича: легендарног житија Марије Магдалине и прилагођеног житија Преподобне Марије Египатске († око 522). Ово стапање личности – свете благовеснице и покајане блуднице, која је постала велики пустињак, – из «Златне легенде» преноси се на западноевропску уметност и постаје стална појава. Тако, око 1310. године, Ђото ди Бондоне са ученицима осликава капелу Марије Магдалине у доњој цркви Фрање Асишког. На зиду изнда улаза у капелу, приказана је сцена, која је директно преузета из житија преподобне Марије Египатске, – «Марија Магдалина прима одежду од испосника Зосиме». Дрвена скулптура, преливена бронзом, коју је израдио Донатело 1445. године, изражајно приказује испосницу изнурену својим великим подвигом. Њено тело је прекривено ритама. Ово ремек-дело нема никакве везе са реалним историјским изгледом Свете Марије Магдалине. Опет видимо да су две светице помешане. Постепено настаје обимна галерија слика на тему «Покајана Марија Магдалина». Довољно је присетити се познатих сликара и вајара као што су: Тицијан (1477–1576), Ел Греко (1541–1614), Каравађо (1573–1610), Гвидо Рени (1575–1642), Хорације Ђентилески (1563–1639), Симон Вуе (1590–1649), Хозе де Рибера (1591–1652), Жорж де Латур (1593–1652), Франческо Ајез (1791–1882), Педро де Мена (1628–1688), Антонио Канова (1757–1822) и других. Православна Црква се у приповедању о животу Свете равноапостолне Марије Магдалине строго придржава јеванђеља и веродостојног црквеног предања. Марија је проповедала Јеванђеље у Риму. Неки научници претпостављају да апостол Павле у својој Посланици Римљанима, има у виду Свету Марију Магдалину: «Поздравите Марију, која се много трудила за нас» (Рим. 16: 6). У последњим годинама свог живота она је помагала апостолу Јовану Богослову да проповеда Јеванђеље у Ефесу. Тамо се упокојила. За време византијског цара Лава Мудрог, њене мошти су 886. године пренесене из Ефеса у Константинопољ. Ову светицу прослављамо 22. јула / 4. августа и у недељи жена мироносица. Извор: Православие.ру
  19. Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка Светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти Свете Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен Светој Марији Магдалини. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша. За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући. И угледавши икону (или кип) пресвете Богородице у двориштву цркве, она јој се у великом страху поче молити за опроштај грехова, обећавајући да ће напустити свет (односно постати аскета). Затим још једном покуша ући у Цркву, и овај пут уђе без и најмање сметње. Пошто целива часни крст, она се врати икони Богородице да јој захвали, но у том чу глас: „ако пређеш Јордан, наћићеш прави мир!" Она одмах крену за манастир светог Јована на обали реке Јордан, где се причести. Следећег јутра, пређе реку и повуче се у арабијску пустињу да тамо проведе остатак живота. Са собом понесе само три векне хлеба, а након што их је појела, хранила се само оним што је могла наћи у пустињи, углавном дивљим растињем. Тако је проживела у пустињи 47 година, у молитви и борби са искушењима и страсним помислима. Отприлике годину дана пред смрт, испричала је свој живот монаху Зосиму Палестинском (могуће из манастира светог Јована, у ком се причестила) који се беше повукао у пустињу ради поста. Када ју је неочекивано срео у пустињи, она беше потпуно нага, суха и скоро непрепознатљива као људско биће. Испрва, она се уплаши, а затим га ослови по имену и затражи му огртач да се покрије да би му испричала свој живот. Касније, док се молила, Зосим је виде да стоји изнад површине земље. Пре но што су се растали, она га замоли да јој идуће године за велики четвртак донесе причешће на обалу Јордана. Када Зосима идуће године дође с причешћем, виде је где прелази реку ходајући по води као по суху. Након што ју је причестио, она га замоли да следећег Васкрса дође на исто место где су се прво срели. Зосима је следеће године путовао 20 дана од свог манастира до тог места, на коме је пронађе мртву, и више главе на песку написано: „Погреби, ава Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу божествених тајни". Из овога написа Зосима дозна да је она прошле године оне исте ноћи после прићешћа умрла на удаљеном месту, до кога је он морао путовати 20 дана и да је њено тело није иструлило. Зосима сахрани њено тело уз помоћ лава, који се ту затече. Када се врати у манастир исприча братији повест њенога живота и чудеса која је лично видео. Житије Марије Египћанке је преношено усменом предајом, све док га није записао патријарх Софроније Јерусалимски (634-644). Света Марија Египћанка се у Православној Цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног Поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви светог гроба у Јерусалиму. Извор: Српска Православна Црква
  21. У архипастирском слову Високопреосвећени је казао да данас празнујемо Блажену Марију Магдалину, Благу Марију како је назива наш народ, која је била први живи свједок Христовог васкрсења. Подсјетио је да се, по свједочанству Светих јеванђелиста, Васкрсли Господ првој јавио Благој Марији и да је послао да ту тајну, велику истину јави другим ученицима. „Од тада је Марија Магдалина до данашњега дана била први и вјечни свједок Христовог Васкрсења. Истине без које ни људски живот, ни ова земља, ни све што се на њој догађа нема никаквог смисла, јер ако Христос не васкрсе, по ријечима апостола Павла, онда је узалуд и наш живот и наша вјера“, рекао је Митрополит. Указао је да би човјек као биће, био роб смрти и пролазности да није Христос Васкрсао, да Његово тијело које је умрло, као свако људско тијело, није васкрсло као што је посвједочила и свједочи Блага Марија кроз вјекове. Послије Свете службе Митрополит је са свештенством, монаштвом и вјерним народом освештао конак Манастира Светих мироносица.и одржао кратак помен ктиторима, приложницима и добротворима манастира и ђенералу Иву Ђуровићу. „Два значајна догађаја су нас сабрали данас на ову гозбу љубави Христове, на Свету литургију: то је спомен блажене и благословене Марије Магдалине, првог свједока Христа Бога Васкрслога из мртвих, и други догађај то је стогодишњица страдања и упокојења ђенерала Ива Ђуровића, пред чијим домом се и налазимо, који је пострадао за вјеру и отачаство прије 100 година“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије. Исказана је спремност Митрополије да помогне родбини да се ове године пренесу земни остаци ђенерала Ђуровића и да се похране у Дупилу гдје су и његови преци. Иво Ђуровић је ђенерал и министар војске краља Николе Првог Петровића, који је прије 100 година прогнан из Црне Горе, утамничен од Аустроугарске, и свој живот је окончао у аустријском логору. „Сјећамо се те изузетне личности историје Црне Горе из времена Краљевине Црне Горе, који је не само потомак најчаснијих људи у овоме крају, него је у исто вријеме по мајци и потомак Петровића. Данас спомињемо и све ктиторе, осниваче, приложнике овога Светога храма и Манастира Светих мироносица, нарочито оних, овдје похрањених, који су живот свој жртвовали за вјеру и отачаство које је опјевао и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац“, бесједио је владика и закључио да се Црква увијек сјећа оних који су живот свој жртвовали за ближње своје, за вјеру праву и отаџбину своју. Митрополит је казао да овај данашњи догађај није само спомен онога што је било и значајних личности из историје Цркве и Црне Горе, него је овај сабор наставак Светога дјела које је овдје започето прије толико вјекова. Подсјећајући да је овдје владао Михаило Војислављевић, по предању овдје је његов гроб, па послије њега Свети Јован Владимир, Свети Симеон Мироточиви, свети Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, Митрополит је казао да су Петровићи заједно са Црмничанима и ослободили Црмницу од турског ропства и да данас помињемо и 70 Дупљана који су живот свој положили за крст часни и слободу златну, за вјеру и отачаство: „Ово сабрање је завршетак и спомен, живо сјећање на оне који су себе уградили у оно што је часно и честито у историји, а у исто вријеме са освећењем овога конака започињемо обнову Манастира Светих мироносица.“ Говорећи о обнови Манастира који је био велико духовно средиште и који је у вријеме Отоманске империје срушен, владика је истакао да су остале многе књиге које су за преписиване у том манастиру и које се чувају по библиотекама у Русији и Њемачкој. Сестра Лукија је намјесница ове свете обитељи, а игуманија је мати Теодора из манастира Рустово која је дошла у свој родни крај и она је, како је истакао Митрополит, попут Марије Магдалине кренула за Господом да буде, заједно са другим сестрама, ако Бог да, свједок Христовог Васкрсења и обновитељка своје душе и древне светиње која је била украс Дупила и читавог овог простора. „Данас смо благословили овај овај конак – дом који је наша Лукија приложила са својом породицом Цркви Божјој, приложивши Цркви своју душу и своје биће“, истакао је владика и изразио наду да ће се, ако Бог да, што скорије подићи Црква Светих мироносица а за спомен Ива Ђуровића. Митрополит је заблагодарио свима који су себе уградили у славну прошлост Дупила, а посебно је заблагодарио Стеву Ђуровићу за показану хришћанску љубави и пожртвованост показану приликом обнове храмова у Дупилу и цијелој Црмници, а нарочито за Храм Светог Јована Владимира у Бару и уручио му архипастирску похвалницу. „Црква Божија краја нема, започела је прије двије хиљаде година, а ја бих рекао и прије тога, започела је за вријеме пророка Илије, Мојсија и прије. Тада је започела и она непрекидно само дјела, ради, ствара и гради“, истакао је Митрополит црногорско приморски Амфилохије и закључио да оно што је Божије не може да ишчезне, увијек се нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Светом архијерејском литургијом у Цркви Светог архангела Михаила, освештањем конака древног Манастира Светих мироносица и поменом ђенералу Иву Ђуровићу, ктиторима и добротворима тог древног манастира, у селу Дупило у Црмници прослављен је празник Свете Марије Магдалине коју наша Црква прославља 4. августа. Свету архијерејску литургију у Цркви Светог архангела Михаила служио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом. У архипастирском слову Високопреосвећени је казао да данас празнујемо Блажену Марију Магдалину, Благу Марију како је назива наш народ, која је била први живи свједок Христовог васкрсења. Подсјетио је да се, по свједочанству Светих јеванђелиста, Васкрсли Господ првој јавио Благој Марији и да је послао да ту тајну, велику истину јави другим ученицима. „Од тада је Марија Магдалина до данашњега дана била први и вјечни свједок Христовог Васкрсења. Истине без које ни људски живот, ни ова земља, ни све што се на њој догађа нема никаквог смисла, јер ако Христос не васкрсе, по ријечима апостола Павла, онда је узалуд и наш живот и наша вјера“, рекао је Митрополит. Указао је да би човјек као биће, био роб смрти и пролазности да није Христос Васкрсао, да Његово тијело које је умрло, као свако људско тијело, није васкрсло као што је посвједочила и свједочи Блага Марија кроз вјекове. Послије Свете службе Митрополит је са свештенством, монаштвом и вјерним народом освештао конак Манастира Светих мироносица.и одржао кратак помен ктиторима, приложницима и добротворима манастира и ђенералу Иву Ђуровићу. „Два значајна догађаја су нас сабрали данас на ову гозбу љубави Христове, на Свету литургију: то је спомен блажене и благословене Марије Магдалине, првог свједока Христа Бога Васкрслога из мртвих, и други догађај то је стогодишњица страдања и упокојења ђенерала Ива Ђуровића, пред чијим домом се и налазимо, који је пострадао за вјеру и отачаство прије 100 година“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије. Исказана је спремност Митрополије да помогне родбини да се ове године пренесу земни остаци ђенерала Ђуровића и да се похране у Дупилу гдје су и његови преци. Иво Ђуровић је ђенерал и министар војске краља Николе Првог Петровића, који је прије 100 година прогнан из Црне Горе, утамничен од Аустроугарске, и свој живот је окончао у аустријском логору. „Сјећамо се те изузетне личности историје Црне Горе из времена Краљевине Црне Горе, који је не само потомак најчаснијих људи у овоме крају, него је у исто вријеме по мајци и потомак Петровића. Данас спомињемо и све ктиторе, осниваче, приложнике овога Светога храма и Манастира Светих мироносица, нарочито оних, овдје похрањених, који су живот свој жртвовали за вјеру и отачаство које је опјевао и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац“, бесједио је владика и закључио да се Црква увијек сјећа оних који су живот свој жртвовали за ближње своје, за вјеру праву и отаџбину своју. Митрополит је казао да овај данашњи догађај није само спомен онога што је било и значајних личности из историје Цркве и Црне Горе, него је овај сабор наставак Светога дјела које је овдје започето прије толико вјекова. Подсјећајући да је овдје владао Михаило Војислављевић, по предању овдје је његов гроб, па послије њега Свети Јован Владимир, Свети Симеон Мироточиви, свети Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, Митрополит је казао да су Петровићи заједно са Црмничанима и ослободили Црмницу од турског ропства и да данас помињемо и 70 Дупљана који су живот свој положили за крст часни и слободу златну, за вјеру и отачаство: „Ово сабрање је завршетак и спомен, живо сјећање на оне који су себе уградили у оно што је часно и честито у историји, а у исто вријеме са освећењем овога конака започињемо обнову Манастира Светих мироносица.“ Говорећи о обнови Манастира који је био велико духовно средиште и који је у вријеме Отоманске империје срушен, владика је истакао да су остале многе књиге које су за преписиване у том манастиру и које се чувају по библиотекама у Русији и Њемачкој. Сестра Лукија је намјесница ове свете обитељи, а игуманија је мати Теодора из манастира Рустово која је дошла у свој родни крај и она је, како је истакао Митрополит, попут Марије Магдалине кренула за Господом да буде, заједно са другим сестрама, ако Бог да, свједок Христовог Васкрсења и обновитељка своје душе и древне светиње која је била украс Дупила и читавог овог простора. „Данас смо благословили овај овај конак – дом који је наша Лукија приложила са својом породицом Цркви Божјој, приложивши Цркви своју душу и своје биће“, истакао је владика и изразио наду да ће се, ако Бог да, што скорије подићи Црква Светих мироносица а за спомен Ива Ђуровића. Митрополит је заблагодарио свима који су себе уградили у славну прошлост Дупила, а посебно је заблагодарио Стеву Ђуровићу за показану хришћанску љубави и пожртвованост показану приликом обнове храмова у Дупилу и цијелој Црмници, а нарочито за Храм Светог Јована Владимира у Бару и уручио му архипастирску похвалницу. „Црква Божија краја нема, започела је прије двије хиљаде година, а ја бих рекао и прије тога, започела је за вријеме пророка Илије, Мојсија и прије. Тада је започела и она непрекидно само дјела, ради, ствара и гради“, истакао је Митрополит црногорско приморски Амфилохије и закључио да оно што је Божије не може да ишчезне, увијек се нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Преподобни Леонид Устнедумски Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру. РАСУЂИВАЊЕ Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све... Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру." СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то: 1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци; 2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав; 3. како бакарна змија предображава Христа на крсту. БЕСЕДА о потреби понављања и понављања За то се нећу олијенити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте у овој истини (II Пет. 1, 12). Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом? Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао,и својој мети стигао? Дрводеља даске деља у радионици. "Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака? Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам! О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш. О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеби данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опетћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла. О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом - Тобом, о Исусе, храно слатка! Тебислава и хвала вавек. Амин.
  24. Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. Преподобни Леонид Устнедумски Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру. РАСУЂИВАЊЕ Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све... Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру." СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то: 1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци; 2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав; 3. како бакарна змија предображава Христа на крсту. БЕСЕДА о потреби понављања и понављања За то се нећу олијенити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте у овој истини (II Пет. 1, 12). Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом? Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао,и својој мети стигао? Дрводеља даске деља у радионици. "Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака? Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам! О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш. О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеби данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опетћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла. О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом - Тобом, о Исусе, храно слатка! Тебислава и хвала вавек. Амин. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...