Претражи Живе Речи Утехе

— Оче Димитрије, да кренемо од класике. Да ли смо заиста сви криви свима или је ово само уметничка метафора? — Мислим да горње речи Достојевског не треба схватити дословно. Руски класици у својим најбољим примерима заиста су прожети хришћанским православним духом. Али морамо да разумемо за шта смо заиста криви, а шта је ван наше области одговорности. Сама реч кривица у нашем народу је обрасла страховима и с правом се повезује са речју грех. Када чујемо ове две речи, јавља се осећај неминовности, неизбежности. У нашем менталитету, ови концепти су повезани са малодушношћу, депресијом и безнађем, иако на грчком „грех“ значи увреда, грешка, што, видите, звучи лакше. Требало би да постоји сећање на грех, али не би требало да постоји стални „осећај“ греха. Као што би требало да постоји сећање на смрт - сви ћемо једном умрети - али не би требало да постоје сталне мисли о смрти. Одговорни смо за сваку акцију коју предузмемо; ово је сећање на кривицу. Међутим, нема потребе да га носите кроз живот као барјак. — Савестан човек стално осећа кривицу пред Богом, родитељима, мужем или женом, осећање кривице му не даје мира. - Што се човек више удубљује у своју кривицу, у њему јаче звучи глас гордости, по речима светих отаца. - Какве везе има гордост с тим? - Ево какве. Човек не може да се помири са чињеницом да је слаб и да није свемогућ. Уместо да ради на својим грешкама и тражи од Бога помоћ, на шта нас Црква позива, он остаје сам са својом кривицом и непрестано кажњава себе. У старозаветна времена људи су своју тугу показивали ношењем пепела на глави. Али Бог није реаговао на спољашње знаке туге, већ је одговарао на искрено покајање. Опроштење Господње прослављено је речима Давидовим: "Обратио си ми плач мој у радост; растргао си врећу (жалости) моје, и опасао ме весељем." (Пс. 29,12 ) Осећај кривице својствен је свакоме од нас, али ако човек живи покајањем, ако је открио овај важан тренутак свог духовног живота, кривица неће овладати њиме. Истинско покајање омогућава да се ови окови збаце једном заувек. — Тешко осећање кривице остаје у души после смрти вољене особе, када се више ништа не може променити. Патите од тога што нисте на време препознали болест, нисте додали топлину и љубав, нисте рекли важне речи. Како живети са овим теретом? Како можете искупити мртву особу? - Слажем се са вама, ту се ништа не може учинити. Само да појасним: не можете живети без Бога. Особа не тражи помоћ, већ верује да мора сама да се носи са својим проблемом. Осећај кривице се вуче, спречава трезвено размишљање, и човек почиње да ужива у свом болу, својој кривици. Али треба се ослонити на Бога и радити на својим грешкама, о чему смо већ говорили. Почнимо да се радујемо и благодаримо Богу, престајмо да се бескрајно удубљујемо у своје грехе, и приближавајмо се Богу. Самокопање је бескорисна вежба. Не можемо искупити свој грех без Божије помоћи. И уз Његову помоћ прегазићемо све што нас мучи и прећи у Царство Божије. – Хајде, оче Димитрије, да се сетимо јеванђелског митара Закхеја. Осећај кривице пред људима које је увредио и опљачкао је учинио своје. Закхеј је увређеним људима надокнадио штету, а Господ је одобрио његов поступак. Дакле, осећање кривице може бити корисно. Може ли то постати мотивација за покајање, за тражење Бога? - Ово је пример трезвеног односа према суптилном инструменту - осећају кривице. Разборити разбојник је још упечатљивији пример покајања човека чија је кривица огромна. Видели смо како га је дубоко искрено покајање уздигло: И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,43 ). И за Закхеја је осећај кривице постао продор у други живот. Он побеђује себе и тиме се спасава. Покајање је веће од кривице. Кривица те једноставно упућује на бол: размисли о томе, човече, погледај шта није у реду са тобом, и пређи на покајање. — Зашто се дешава да нас исповедани грех ипак не напушта? Да ли осећај кривице постаје хронично стање? — Вера не треба да се заснива само на осећањима, то води у фанатизам. Када сензације превладају, важно је вратити се на пут разума. Хајде да се окренемо једној конкретној ситуацији. Родитељи нису успели да васпитају своје дете као достојну особу и сада пате, осећајући се кривим. Син моје блиске другарице има већ 50 година, а она и даље пати и осећа кривицу што није успела да га усрећи. Али све је радила из љубави, чак и када је погрешила. Одрасла деца су већ одговорна за свој живот пред Богом. Родитељи могу да дају подршку и савете, али не више од тога! Одрасла деца све важне одлуке у свом животу доносе сама. Сви родитељи би требало да ово имају увек на уму и то ће их вратити на тло здравог разума. Сетите се великих речи Светог Серафима Саровског: „Спаси себе, и хиљаде око тебе ће се спасти“. Ми спасавамо себе и само кроз то се спасавају наши најмилији. А ако будемо туробни ходали са сталним осећањем кривице пред својом децом, чему ћемо их научити? Само бескрајно и бесплодно самобичевање. - Оче Димитрије, како да нађемо средину да нас осећање кривице не савије до земље, а да сећање на кривицу остане? — Осећање кривице ни у ком случају не би требало да засени покајање. Покајање је једна од централних хришћанских врлина, а осећање кривице, сећање на грех треба да одведе хришћанина на покајање, на свету тајну исповести и ништа више. Не смете дозволити да постанете роб овог погубног осећања, које ће, по речима светог Игњатија Брјанчанинова, довести до још већег греха – малодушности. Господ увек тражи разлог и начин да нас оправда , а не да нас осуди. Запамтите ово. Свештеник Димитриј Вразовски https://www.eparhia-saratov.ru

– Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима? – Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи. Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19) Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима. архимандрит Захарија https://zadrugata.com