Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у београдској Саборној цркви се сваког дана до почетка Васкршњег поста, 27. фебруара, служи Јутрење од 7. 30 ч, и у наставку, дакле од 8 сати, Света Литургија, објавила је Саборна црква на свом Инстаграм налогу. На празник Сретење Господње, у среду, 15.фебруара, Света Литургија ће бити служена од 9 часова. Извор: Саборна црква, Инстаграм

Предавање на тему „Прича о блудном сину – Јеванђеље по Луки 15, 11-32“ одржаће др Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве, у четвртак, 9. фебруара 2023. године, од 18 часова, у крипти цркве Светог апостола и јевађелисте Марка у Београду. Извор: Радио "Слово љубве"

Уочи празника св. београдских раномученика Ермила и Стратоника, у среду 25. јануара 2023. године, у храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици биће служено свеноћно бдење и у наставку света Литургија, сазнаје Радио "Слово љубве" од свештеника Јована Бабића. Молитвено сабрање почиње у 22 часа, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у четвртак, 29.децембра 2022. године, ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве, одржаће у сали парохијског дома храма Покрова Пресвете Богородице у Београду, предавање на тему „Јеванђеље по Матеју, поглавље 16“. Предавање ће почети после вечерње службе, у 17 часова и 30 минута, најавило је братство овог светог храма за Радио „Слово љубве“. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у цркви Ружици на Калемегдану ће 29. децембра 2022. године, у навечерје празника св. преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, бити служено свеноћно бденије и у наставку света архијерејска Литургија. Почетак богослужења је у 22 часа, сви су добродошли на молитву, поручује братство цркве Ружице на челу са протом проф. др Владимиром Вукашиновићем. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у цркви Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, у уторак, 27. децембра 2022. године, у 17 часова и 30 минута, беседиће јереј Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду. Тема предавања је „Топлина Витлејемске пећине – слика љубави хришћанске породице“. Извор: Храм Светог Јована Владимира Београд инстаграм

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у Богородичиној цркви у Земуну служиће се свеноћно бденије уочи празника Зачећа Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Празнично бденије почиње у среду 21. децембра 2022. године у 22 часа, а у наставку ће бити служена света архијерејска Литургија. Извор: Радио Слово љубве

Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека. Бука онемогућава да се чује Бог. У вечном хаосу и метежу губе се спасоносне речи. И човек је глув. Само Реч Божија нас чини способним да чујемо; од људских речи губимо слух. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Сви смо несавршени. Али суштински је важно имати жељу да постане првобитни Адам – онакав какав је био пре пада. То значи мрзети грех и носити у свом срцу спасоносну чежњу за рајем. Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више. Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. У исконској људској природи нема страха, јер човек је створен по слици и прилици Божијој, односно по „обличју Божијем“. Страх није од Бога, он увек долази споља. Страх је у сваком случају лош саветник и све што урадимо, подлегнувши му, биће бесплодно и деструктивно. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20). митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/10-citata-iz-beseda-mitr-antonija-pakanicha-o-bogu-veri-crkvi-i-slobodi

Празник Светог Нектарија Егинског Чудотворца ће у Саборној цркви св. Архангела Михаила бити молитвено прослављен у уторак, 22. новембра, на Светој архијерејској Литургији, која ће се служити у наставку јутрења (које почиње у 8:00). Истог поподнева, са почетком у 17:00, биће служена вечерња служба са Молебним каноном Светом Нектарију Егинском и молитва за освећење уља, које ће верни народ моћи да користи као духовно лекарство. На овај празник, на поклоњење и целивање биће изнета честица моштију Егинског Чудотворца и Исцелитеља, која се чува у Саборној цркви, а верни народ ће бити помазан јелејем из кандила над моштима Светог Нектарија, донетим са Егине. Позивамо Вас да се, у радости и љубави, саберемо сви на ове велике празнике, на здравље, исцељење и спас душа, на умножење духовних дарова и Благодати Божије, каже братство Саборног храма. Извор: Радио "Слово љубве"

Храм светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду са својом Светогаврилском омладинском заједницом организује трибину на тему "Црквено и политичко у расту човека", која ће бити одржана у парохијском дому ове цркве у недељу 06. новембра 2022. године са почетком у 18 часова. Беседиће јереј Милан Главашевић из Епархије сремске, затим православни публициста, преводилац и издавач Ранко Гојковић и правник мр Душан Илић. Сви су добродошли на ову духовну трибину на којој ће бити речи о важним и горућим питањима, која на разне начине оптерећују савременог човека. Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру редовних духовних сабрања уторком у Вазнесењском храму у центру Београда, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија беседиће архимандрит Стефан (Вучковић) игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори. Предавање на тему "Вера и невера" почеће у уторак 18. октобра 2022. године у 18 часова, после Молебног Канона св. Деспоту Стефану Лазаревићу. Сви сте добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Београдска Саборна црква је са радошћу обавестила да ће, поводом празника Светог Праведног кнеза Стефана Штиљановића, чије се нетрулежне мошти налазе у овом храму, у недељу, 16. октобра 2022. године, са почетком у 21.00 час, бити служено СВЕНОЋНО БДЕНИЈЕ, са СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ ЛИТУРГИЈОМ у наставку, која ће почети око 23.30. На сам дан празника, у понедељак, 17. октобра, друга Света Литургија ће почети у 8.00 сати, ради свих који нису у могућности да присуствују поноћној Литургији. Житије Светог кнеза Стефана Штиљановића можете прочитати на нашем сајту, у рубрици "Мошти у Саборној цркви". Извор: Саборна црква

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила (Кнеза Симе Марковића 3) Света Литургија се, поред суботе, недеље и празника ("црвено слово"), служи и на празнике српских светитеља (у Календару СПЦ су обележени курзивом), као и сваког понедељка, у наставку јутрења, будући да је овај дан, по Предању Цркве, посвећен Светим ангелима и архангелима. У "Месецослову", Свети владика Николај пише о томе: "Понедељак. Овај дан посвећен је небесним бесплотним силама, светим арханђелима и анђелима. Зато уздигнимо свој ум понедељком у небеса међу сјајне и безбројне војске анђелске. Дивимо се сјају њиховом, и красоти и бесмртности и вечној младости. Осим што се молимо дневном свецу према Минеју, треба да се се сећамо светих анђела и неколико пута преко дана, где смо да смо, молимо се кратко, отприлике овако: Свети архангели и ангели, молите Бога за мја грешнују. Свети архангели и ангели, молите Бога за спасеније моје. Свети архангели и ангели, молите Бога за спасеније моје. Ви сте велике војводе Живога Бога, а ја слаба и немоћна. Помозите ми. Ви сте светли светилници пред престолом Божијим, а ја као малена свећа на ветровима. Не дајте да се угаси светлост у мени. Свети архангели Михаиле и Гавриле, подржите ме да не посрнем. Анђеле мој, хранитељу мој, удаљи ми са пута сваку непријатност. Амин". Извор: Саборна црква

Благословом старешине храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, протојереја-ставрофора Бранка Митровића, у суботу 08. октобра 2022. године наставиће се циклус духовних предавања, после вечерње службе (око 18 сати и 30 минута). Парохијски ђакон Стеван Јовановић наставиће своју беседу на тему "Народ, Црква и држава" започету прошле суботе. Како на ову тему гледају историја и антропологија и шта о њој говори Свето Писмо, сазнаћете у суботу увече у жарковачкој цркви. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, по традицији уочи празника Чудо Светог архангела Михаила у Хони, братство овог светог храма служи Јелеосвећење, на исцељење верујућег народа. Тако ће у недељу, 18. септембра 2022, на дан светих Захарије и Јелисавете, Света Литургија почети у 9 часова, док ће Вечерња служба и Света тајна Јелеосвећења почети у 17 сати, наведено је на страници Саборне цркве. Сутрадан, у понедељак, 19. септембра, на празник Чудо Светог архангела Михаила у Хони, Света Литургија ће бити служена од 8 часова. За смисао празника Чудо у Хони везују се телесна, душевна и духовна исцељења: У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол свети Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики архистратиг Божји Михаил. Ускоро затим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцељење, а хришћани му рекоше: "У име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се свети Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони - погружење - јер се река погрузи у отворену провалију. Свети Архип подвизаваше се ту до седамдесете године своје и упокоји се мирно у Господу. Извор: Радио "Слово љубве"; Саборна црква

Кад се говори о саборности, одмах имамо на уму начин на који црквени сабор треба сматрати евхаристијским догађајем. Већина сабора се бавила васпостављањем евхаристијског општења када је оно било прекинуто, питањем ко може или не може бити припуштен примању светих тајни, а већина сабора (ако не и сви) окончавани су саслужењем Литургије у којој су служили сви чланови сабора. Шта је циљ сваког сабора? Саборним разматрањем постићи заједнички ум. Ипак, овај заједнички ум није само збир убеђења различитих учесника. Када смо сабрани у сабору, ми грешници постајемо нешто више од онога што смо као изоловани појединци; а ово „нешто више“ је управо присуство сâмога Христа, који делује међу нама благодаћу Светога Духа. Као што је обећао наш Господ, „где су двојица или тројица сабрани у моје име, ту сам и Ја међу њима“ (Мт. 18,20). Овaј изваредни исказ наводи се у одредби сваког истинског сабора. Није ли значајно што је Параклит сишао на прве ученике у Јерусалиму, не када се сваки од њих молио одвојено, већ када су сви били заједно на једном месту (Дела апостолска 2,1)? Двојица или тројица, рекао је Христос. Истина је да нам Он долази и кад смо сами, када у трезвеном бдењу испитујемо унутарње светилиште свог срца и тамо откривамо његово стално присуство. Самоћа, која није исто што и усамљеност, заиста је саставни аспект нашег живота у Христу. Ипак, упркос дубокој вредности коју самоћа има, солидарност и заједништво – заједно са свим оним што подразумева словенски израз саборност – још су драгоценији. Црква није збирка самосталних монада, већ тело са многим удовима, органски међусобно зависним. Због тога, унутар Цркве једни другима кажемо: „Потребан си ми да бих био свој“. Због тога на сваком нивоу црквеног живота, а ништа мање на сваком сабору, чланови Цркве не кажу „ја“, него „ми“, не „мене“, него „нас“. „Јер угодно би Светоме Духу и нама“, рекли су ученици на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела апостолска 15,28). „Ми“ је пресудна саборска реч. Зацело нам пада у очи чињеница да се у молитви коју нам је завештао Христос (Мт 6,9-13) реч „нас“ јавља пет пута, реч „наш“ три пута, а реч „ми“ једном; али нигде у Молитви Господњој хришћанин не каже „ја“, „мој“ или „мене, мени“. Тако се и у Евхаристији – чину који гради Цркву – на епиклези или призиву Светога Духа каже Богу: „Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну жртву, и молимо Те, и призивамо и преклињемо: ниспосли твога Духа Светога“. На исти начин, читајући Исусову молитву која ми је била сапутник последњих шездесет година, не волим да кажем „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, већ пре „помилуј нас“. Не треба рећи да је уобичајенији облик „помилуј ме“ потпуно легитиман, али кад говоримо „нас“, истичемо да спасење, иако лично, никада није изоловано. Не заборавимо буквални смисао грчке именице синодос. Она настаје од син, „заједно“ и одос, „пут“ или „путовање“ – заједничко путовање. Синод је сабрање лица – првенствено епископа, али које такође укључује свештенике и лаике – који се налазе на заједничком поклоничком путовању, а који заједно путују истим путем. Ова идеја, која подразумева осећај кретања и испитивања, подсећа нас на то да синоди (сабори) нису статични, већ динамични, не понављају се, већ су откривењски. „Ево, све чиним новим“, објављује васкрсли Спаситељ (Отк 21,5). На сваком истинском црквеном сабору доживљавамо новост наше непроменљиве вере. Када размишљамо о саборности, замишљамо је у ширем обухватном смислу. Иако се у првом реду односи на одлуке већ одржаних сабора, било васељенских или помесних, њу такође треба схватити шире као својство које се протеже широм Цркве на свим нивоима, у епархији, парохији и у нашем личном живи. Отац Георгије Флоровски је говорио о потреби стицања „светоотачког ума“; можемо слично говорити и о потреби стицања „саборског ума“. Саборност подразумева оно што је названо „духовност заједништва“1, отвореност према другоме, спремност да се саслуша. Саборност не значи монолог него дијалог, не самодовољност већ размену, не солипсизам већ заједништво. Ми православни смо навикли да говоримо о себи као о саборној Цркви, као Цркви седам светих Сабора, али морамо с понизношћу и реалношћу признати да, иако у теорији потврђујемо саборнност, често смо је занемаривали у пракси. Тачно је да је од времена Васељенских сабора одржан низ сабора: Сабор у цркви Свете Софије 879-80.г.; паламитски сабори 14. века у Цариграду (1341, 1347, 1351); сабори 17. века, посебно овде у Јашију (1642) и у Јерусалиму (1672), који је потврдио тачно православно учење о Цркви и светим тајнама; цариградски сабор (1872) који је осудио етнофилетизам (нажалост, његовог учења се не држе у савременој православној дијаспори), а у новије време и велики московски сабор 1917-18.г. Саборима су присуствовали свештеници и лаици, као и епископи, али су трагично прекинути бољшевичком револуцијом, а у много чему били су исто тако радикални и иновативни као Други ватикански концил, а можде и више. Без обзира на све ове и друге саборе, не би ли требало да признамо да је Православљу често било тешко да делује саборно? Колико година припрема и одлагања је протекло пре него што се Свети и Велики сабор састао на Криту у 2016. години! У Римокатоличкој цркви је папа Јован XXIII, на запрепашћење готово свих, објавио 25. јануара 1959. г. да ће сазвати Концил; а за мање од четири године, 11. октобра 1962. године, Концил је почео с радом. Сматрам да то није начин на који се ствари дешавају у Православној цркви. Још 1902. године васељенски патријарх Јоаким III упутио је енциклику свима православним Црквама, позивајући на блискије везе и сарадњу, што је наишло на повољан пријем. Са своје стране је Руска црква одговорила 1903. године, истичући важност „посебних сабора православних архијереја“, састављених из представника свих патријаршија и аутокефалних Цркава, када би се лицем у лице и из „уста у уста“ саветовало о питањима од заједничког интересовања.2 Овде имамо семе које је на крају довело до Светог и Великог Сабрања 2016. године, али је прошло много времена пре него што је ово семе уродило плодом. Године 1923. васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис сазвао је свеправославну конференцију у Цариграду, мада један број православних Цркава није могао да присуствује, и неколико одлука ове конференције довело је до великих подела, посебно због усвајања новог календара. После тога, 1930. г. међуправославна комисија састала се у манастиру Ватопеду на Светој Гори са задатком да се припреми оно што је названо „Просинод“, просабор, од којег се, пак, очекивало да ће са своје стране довести до сазива и одржавања пуног свеправославног сабора. Међутим, овај Просинод никада није био сазван, а још мање је остварен сâм предложени Свеправославни сабор.

Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека. Бука онемогућава да се чује Бог. У вечном хаосу и метежу губе се спасоносне речи. И човек је глув. Само Реч Божија нас чини способним да чујемо; од људских речи губимо слух. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Сви смо несавршени. Али суштински је важно имати жељу да постане првобитни Адам – онакав какав је био пре пада. То значи мрзети грех и носити у свом срцу спасоносну чежњу за рајем. Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више. Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. У исконској људској природи нема страха, јер човек је створен по слици и прилици Божијој, односно по „обличју Божијем“. Страх није од Бога, он увек долази споља. Страх је у сваком случају лош саветник и све што урадимо, подлегнувши му, биће бесплодно и деструктивно. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20). https://pravlife.org/sr/content/10-citata-iz-beseda-mitr-antonija-pakanicha-o-bogu-veri-crkvi-i-slobodi

Братство храма св. Симеона Мироточивог на Новом Београду позива благочестиви народ на молитвену прославу празника иконе Пресвете Богородице Страдалне у четвртак 25. и петак 26. августа 2022. године, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи старешини и Управи овог величанственог храма. Празнично бденије биће служено у четвртак 25. августа од 16 часова и у наставку Света Тајна јелеосвећења. На дан празника, у петак 26. августа, света Литургија ће почети у 9 часова, а Акатист пред иконом Богородице Страдалне биће служен тога дана у 17 часова. Сви су, као и увек, добродошли на молитву! ИКОНА БОГОРОДИЦЕ СТРАДАЛНЕ (СТРАСНЕ) Тип Богородице која држи Христа, престрашеног символима страдања, који показује један или два анђела, познат је у византијском сликарству барем од 12. века, али композиција која предочава Христова страдања веома је ретка. Током 15. века, а и касније, ова се тема често, у потпуно истом облику, понављала на приличном броју икона. Пошто неки од најбољих носе потпис Андрије Рицоса, стари утврђени тип иконе се сасвим ис правно приписује овом значајном сликару, који уз своје име додаје Де Кандија увек када је његов потпис написан на латинском. (Андрија Рицос умро је око 1492. године, познат је по неколико великих потписаних или непотписаних икона Богородице Страдалне (Страсне) које су рађене у византијској традицији. Овој групи припада икона Богородице Страдалне из цркве Светог Влаха из далматинског града Стона). Композиција ове иконе без сумње је византијска. Њен беспрекорни изглед није лишен уздржане нежности у Христовом дирљивом држању и покрету. Богородица Страсна је иконграфски тип мајке Божије, приказане у пуној фигури или допојасно, с Христом дететом у наручју. Обично је жалосног лика, јер предосећа будуће страдање Сина, које најављују један или два лебдећа анђела, који приносе Христу оруђа његовог будућег страдања, што је, и поред могућих одступања, основна карактеристика овог типа. Када су приказана два анђела с инструментима страсти, они су уобичајено у горњем делу представе и то симетрично, по један с обе стране у односу на младенца. Један обично носи крст и клинове, а други зделу с копљем и трском. Младенац, уплашен од предзнака своје будуће патње, привија се уз мајку. Богородица, мислећи на мученичку смрт свог Сина, присно грли своје дете које, обузето сродним емоцијама, прибегава заштити своје мајке. (Извор: Азбучник православне иконографије и градитељства, Зоран М. Јовановић) Извор: Радио "Слово љубве"

У Тбилисију, Грузија, 22. јула 2020. године освећена је прва парохијска црква на свету посвећена великом светогорском старцу Светом Јосифу Исихасти. Црква се налази у оквиру комплекса цркве Воздвижења Часног Крста у делу Сабурало грузијске престонице. Ректор, протојереј Теодор Гињадзе, познат је по својим надахнутим проповедима које подстичу људе да практикују Исусову молитву у свакодневном животу, па није изненађење што је његова парохија посветила цркву Светом Јосифу. Недавно је парохија добила део моштију свог заштитника, који им је поклонио игуман манастира Ватопед Јефрем, духовни унук Светог Јосифа. https://orthochristian.com/147660.html

„Неки простори оживе у нама, јаче и снажније, тек кад их напустимо“ Небеска дворишта – живе слике, одшкринула су своје капије и као најновија књига Епископа диселдорфског и њемачког, господина Григорија, у издању Лагуне, након Београда, отворила своје корице и излистала своје странице и пред требињском публиком, и то у дворишту Саборне цркве Светог Преображења Господњег. Живе слике, мисли и ријечи Владике Григорија призване су најприје позивом на молитву Епископа захумско-херцеговачког Димитрија, а затим и звуцима гитаре, класичног гитаристе Василија Тољића, који је извео Сарабанду Франсиса Пуланка, након чега је госпођа Тамара Рајковић представила учеснике у овом догађају, који су, уз самог аутора књиге Владику Григорија, били и пјесник Ђорђо Сладоје и госпођа Неда Цвијетић Супић. Ђорђо Сладоје истакао је да књижевно дјело Владике Григорија може бити посматрано у двоструком контексту и кроз три димензије: најприје у контексту наше црквене књижевности, која почиње са Светим Савом, преко Његоша до Јустина Поповића и Николаја Жичког, па све до нашег савременика Митрополита Амфилохија Радовића.., а други контекст извире из народнога епа, такозвани свјетовни. Поред тога ова књига је у једној димензији прича о Београду, затим о Планиници, а трећа димензија приказује унутрашњу драму владике, некадањег студента теологије, који одлучује да се замонаши. Ако бисмо тражили мото ове књиге, то је ријеч старца Силуана: држи ум свој у аду и не очајавај, рекао је владика Григорије, истакавши да цијели наш живот је одрицање, одлажење, растанци али најчудесније је што са собом носимо читав наш свијет куд год одемо и некад кад нешто напишемо схватамо колико тај свијет у нама живи. Неда Цвијетић Супић исказала је свој доживљај књиге Владике Григорија, а нарочито у њој поменуте поуке, поменутог старца Силуана, рекавши: Мене је погодила ова реченица … и некако сам осећала да се ту крије огромна тајна али нисам могла да је разумем. А, као упечатљиво у свему томе, истакла је, да јунак ове приче о томе размишљао непрестано, а изгледао је уобичајено.., тако да не постоји прејака корелација између духовне озбиљности и стајлинга. Међу многобројном публиком, која је ушла у једно од небеских дворишта – порту требињске Саборне цркве и међу првима завирила између корица ове књиге били су и Епископ домаће Цркве, господин Димитрије, као и градоначеник Града Требиња, те игумани Манастира Високи Дечани и Манастира Острог. Бранислав Рајковић, ђакон Извор: Епархија ЗХиП

Поводом празника Пресвете Богородице у част Њене иконе Тројеручице, чија се копија, благословом и трудом Свете српске царске лавре манастира Хиландара, налази у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну, у недељу, 24. јула 2022. године, у 17 часова у овом светом храму служиће се празнично вечерње, а потом и Света Тајна Јелеосвећења, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи ђакону Бојану С. Божићу. У понедељак, 25. јула 2022. године, у 8 часова служиће се празнично јутрење, а у наставку Света Литургија. Истога дана у 18 часова служиће се Акатист Пресветој Богородици у част Њене иконе Тројеручице. У понедељак, 25. јула 2022. године, у 8 часова служиће се празнично јутрење, а у наставку Света Литургија. Истога дана у 18 часова служиће се Акатист Пресветој Богородици у част њене иконе Тројеручице. Братство Храма Рођења Пресвете Богородице позива све да дођу, узму учешћа и поклоне се благодарно и покајно Пресветој Богородици да исцели душевне и телесне немоћи наше и избави нас од свих беда да бисмо јој клицали: „Радуј се благодатна, помози нам тројеручном твојом иконом“. Извор: Радио "Слово љубве"

У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/

Једном сам имао прилику да се бавим „помоћницима“ у храму. У многим црквама испод свећњака се стављају лимови или линолеум, да восак, који случајно капне са свеће, не запрља под. По правилу, лакше га је уклонити са подлоге него са камене или дрвене површине. У исто време, готово је немогуће оштетити лим. У екстремним случајевима, променити га је много лакше него поново поставити подове у храму. У градској храму, где сам редовно одлазио, за сваки свећњак је била одговорна одређена жена, која је, између осталог, будно мотрила, да ове подлоге нико не гази, да се не размазује уље, или да се не запрљају. Сећам се да сам стекао снажан утисак о њиховој светости: ако их нагазим, онда чиним формални грех. Прилазио би свећњаку са лоше прикривеним узбуђењем и страхом да својим непажљивим гажењем не оскрнавим свети простор испод њега. Једног дана, моја мајка је посрнула. У сваком смислу те речи. Одлазећи од иконе, она не само да је закорачила на подлогу, већ, не приметивши ово, остала је на њој да стоји! Шта се десило после тога, било је неописиво. На улици сам тада морао дуго да смирујем моју уплакану мајку и да је убеђујем да овај инцидент не може да нас спречи да поново одемо у овај храм. У вези са овом једноставном причом, из неког разлога сачуваној у позадини мог памћења, желео бих да поделим неколико мисли. Свако, па и непримерено понашање човека у цркви је његово лично понашање. Ми га тако јасно опажамо, јер у храму, оно што најмање очекујемо, је непристојно понашање. Они одлазе тамо да добију какву-такву утеху, а не да вас провоцирају или изнервирају. А некога такво негативно искуство може да удаљи на дуже време, јер се поступци једне или више особа одрађавају на читаву заједницу. На пример, некада сам био убеђен да су само најбољи од најбољих укључени у рад у храму. Као резултат претеране идеализације, јавља се снажно разочарење до гађења. У ствари, апсолутно свако може да служи у Цркви најбоље што може. Потребна је само жеља. Не постоји никакав кастинг за најљубазније људе. Не постоје савршени људи. Дакле, из чињенице да сте упознали тетку Машу, која није била баш пристојна и културна, свакако не произилази да нема Бога у Цркви . Он је сигурно тамо. Не само ти, већ и тетка Маша заиста жели да Га види. Да, она има стварно лошу нарав и има великих проблема са учтивошћу. Али, ако се окренемо Јеванђељу, прочитаћемо да „здрави не требају лекара, него болесни“ (Матеј 2:17). Господ директно каже да је дошао „да позове не праведнике, него грешнике на покајање“ (Матеј 2:17). Све се једноставно уклапа. Ја сам својевремено имао послушност да посматрам светиљке. Пре празника, као и обично, очистили смо их тако да су се сијале од чистоће. Одједном видим жену која не пали своју свећу од других које стоје на свећњаку, већ посеже за лампом, која није тако близу и згодно окачена. Парализован од ужаса, гледао сам како парафин не само да капље у уље и тачно на тек постављен пловак, већ се директно слива. Имала је више свећа и са сваком је понављала исти поступак. Ваљда тако свеће постају плодније, не знам. Од овог призора, очи су ми се замаглиле, а јагодице наборале. Нисам смео ништа да кажем, јер сам схватио да нећу моћи бити неутралан. Не кајем се што сам прећутао, иако, нажалост, проблем овде није нестао. У том тренутку ми се у глави ушуљала нејасна идеја зашто ове црквене бабе могу бити тако зле. Да се нисам суздржао и упутио примедбу, увреда би могла бити универзалних размера. У таквим околностима, воле да кажу да су осећања живе особе важнија од неких предмета. Али онда, извините, то није фер. А шта је са онима чији је стални и мукотрпан рад стављен обезвређен? Њихова осећања, изгледа, нису важна? Ни на који начин не оправдавам грубост, али покушавам да покажем да свака ситуација има своју негативну страну. Такву особу пре треба сажаљевати него вређати. Некада је лакше запретити човеку говорећи му да је грех то чинити и да ће га Бог казнити, него му бити наклоњен. Ово је погрешно, али, нажалост, много ефикасније. Једном речју, све је, као и увек, двосмислено и изузетно тешко и сви, у некој мери, грешимо у таквим ситуацијама. Зато је битно да се чешће нађемо у туђим позицијима. Замислите да сте управо све усисали и опрали, а ваш гост у прљавим ципелама хода по тепиху не гледајући, без намере да изује ципеле. С друге стране, такође би било корисно контролисати начин и интензитет изражавања незадовољства. Ако унутра све буја од огорчености, онда би можда било боље да у потпуности ћутимо. ... Уопште, „носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6,2). https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-starice-koje-pomazhu-u-crkvi-tako-zli