Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркви'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Братство Саборног храма св. Архангела Михаила у Београду, на челу са старешином, Преосвећеним викарним Епископом јегарским Нектаријем, позива благочестиви народ на Свету Тајну јелеосвећења, која ће бити служена у петак 23. фебруара 2024. године од 17 часова. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. – Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима? – Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи. Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19) Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима. архимандрит Захарија https://zadrugata.com
  3. У најновијем издању емисије Пирг у петак, 29. децембра емитовали смо аудио запис предавања „Лечење душе у Цркви и психотерапија“ протођакона Дејана Николића, професора Богословије и психотерапеута. Предавање је одржано у недељу 24. децембра 2023. године након Свете Литургије у храму Светог цара Константина и царице Јелене. Предавање је одржано у препуној парохијској сали, уз богату и плодну дискусију и питања верних после излагања предавача. Извор: Радио Глас Православне Епархије нишке Звучни запис
  4. У својој кампањи присвајања материјалне и духовне баштине Српске Православне Цркве, Министарство културе из Приштине је, самоиницијативно започело „обнову“ православне цркве у селу Горње Винарце, седам километара од Митровице, на северној страни реке Ибра, наводи се на фејсбук страници Града Митровице. Поред тога што није контактирало СПЦ око обнове овог објекта, министарство у Приштини је отишло и корак даље и прогласило ову цркву „католичком“, у очигледној намери да присвоји баштину Српске Православне Цркве. Црква је под именом „католичка црква у Горњем Винарцу“ уврштена у списак „споменика под заштитом Министарства културе у Приштини из 2016. године. У тексту на интернету који се позива на изворе из министарства помиње се да је поправљен кров од камених плоча, урађен тротоар и да је црква изнутра омалтерисана, а фотографије показују да су стављена привремена врата. Пред црквом је постављен знак Министарства културе Косова где се помиње опет назив „католичка црква у Винарцу“ и наводе две фирме која обавља радове, који су, како се тврди, при крају. Ради бољег упознавања јавности, ова Православна црква постоји још од XIV века, у селу које је тада било чисто српско, са 15 српских домова, што је забележено и у турском попису непосредно након османског освајања Косова и Метохије у области Иса-бега Исхаковића, 1455. године. У документу који је издао Оријентолошки институт из Сарајева 1964, који је радио и друге турске пописе из којих се види тадашњи састав становништва, помињу се виногради у овом селу, по чему је очигледно и добило име. По својој грађевинској структури јасно се види да је црква у Винарцу слична гробљанским црквама из 14-15. века којих је више на ширем простору, са олтарском апсидом и за православну традицију карактеристичном нишом за проскомидију. У селу се не помиње присуство римокатоличке заједнице, а колико је познато Епархији рашко-призренској, римокатоличка бискупија никада није користила ову цркву, нити о њој има икаквих писасних података и материјалних доказа. До 1999. године, цркву су користили православни верници који су се овде окупљали на први петак после Васкрса, јер је црква била посвећена „Животворном источнику“, о чему додатно сведочи извор у близини. Након протеривања српског становништва, црква у Горњем Винарцу је оскрнављена, запаљена, исписана графитима, а улазна врата су поломљена. Нажалост, то је стање многих наших цркава које су у току рата 1998-1999. године оштетили или уништили албански екстремисти. Ово је још једно сведочанство да о цркви коју је локално албанско становништво сматрало српском, јер у противном не би била скрнављена и паљена, што је случај и са многим другим црквама и манастирима који су нападани, а сада се у медијима или преко Министарства у Приштини проглашавају за „албанске цркве“. Према ранијим подацима Епархије рашко-призренске у време комунистичког периода црква је нападана и у ранијем периоду и девастирана је 1972. године када је груа локалних Албанаца разбила врата, прозоре и демолирала унутрашњост цркве покушавајући да је запали. Епархија рашко-призренска изражава најоштрији протест због процеса који, очигледно представља намеру косовских власти, да цркве које су албански екстремисти рушили или оштећивали сада „обнавља“ без икакве консултације са Црквом којој ти објекти припадају и да мења њихов идентитет, и поред постојећих историјских сведочанстава. Епархија рашко-призренска ће поводом овог најновијег инцидента обавестити међународне представнике, организације које се баве верским правима и заштитом културне баштине, јер косовске институције не реагују на тужбе СПЦ и не извршавају своје правне обавезе према нашој Цркви чак ни у случају пресуда највиших судова. Наша Епархија се не противи обнови својих светиња, од којих још многе које су уништили албански екстремисти 1998-1999. и даље стоје у рушевинама, али се оштро противи коришћењу наводне обнове ради преузимања српске културне баштине и мењања идентитета у циљу историјског ревизионизма. Зато је обнова порушених српских цркава након Мартовског погрома рађена под надзором Савета Европе који је гарантовао заштиту права СПЦ. Ако је први део стратегије албанизације овог простора био протеривање српског становништва након рата 1999. када је око 200.000 Срба и неалбанаца било принуђено да напусти ове крајеве, и систематско уништавање српских православних цркава и гробаља да би се затрли сви трагови нашег историјског постојања, сада је противно свим нормама, али и косовским законима циљ албанских институција на Косову да те цркве које су рушене самостално обнавља мењајући њихов идентитет. Овакво понашање косовских институција главни је разлог немогућности нормалне сарадње СПЦ са институцијама које отворено раде на негирању наше историје, идентитета и наслеђа, а све у циљу стварања етнички чисте албанске територије. Зато овом приликом позивамо међународне представнике да реагују на ове инциденте и предузму мере како би се будуће насиље над нашим црквама зауставило. Мењање идентитета цркава директно изазива етничку и верску нетерпељивост и кажњиво је по законима Косова, изазива етничке и верске тензије и онемогућава смиривање ситуације која је вишеструко погоршана посебно последњих година. https://eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/ministarstvo-kulture-kosova-bez-konsultatsija-sa-spts-vrshi-radove-na-pravoslavnoj-tsrkvi-u-selu-gorne-vinartse-kod-mitrovitse-i-proglashava-je-katolichkom-tsrkvom/
  5. Црква је увек била и остаће у овом свету, по речима Спаситеља, „мало стадо“. И, ма колико бисмо желели супротно, данас је онај период наше историје када је стадо Христових оваца и посебно мало и посебно збуњено: нисмо се у потпуности опоравили од шокова 20. века и нашли смо се неспремни за нова искушења – та збрка, недоследност, нејасноћа која испуњава живот друштва и живот Цркве данас. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. “ (Лука 22:31) – видимо да се ово дешава из дана у дан: подељени смо, расејани, и стално... трпимо губитке. Каква је уобичајена, стандардна, рекао бих, пресуда црквене општине још једном човеку који је одбио да служи, који је напустио монаштво, који је напустио Цркву? „Издајник!“ И тешко је расправљати: напуштање Цркве, кршење завета, заборав заклетве дате пре хиротоније је горка, трагична грешка. А ми смо увек на овај или онај начин криви за своје грешке. У сваком случају... Да. А ово је најлакше – судити и заборавити. И кренути даље. И – немојте се стидети при погледу на нове губитке. Или – ипак се стидите и запитајте се: шта је њихов разлог? И да ли их је могуће избећи, ако не у потпуности, онда бар делимично? Апостол Павле подстиче да се не дају разлози онима који их траже (видети: 2. Кор. 11,12). Он каже да никада неће учинити ништа што искушава његовог брата, како га не би уништио (видети: 1. Кор. 8, 13). И изгледа да вреди озбиљно размислити: које разлоге ми, људи Цркве, дајемо да неко напусти њу? Како искушати оне који, можда, још нису чврсти у својој вери, али још увек верују? Наравно, било је, има и биће људи који одлазе у цркву само зато што су посрнули о сопствено „ја“. То су и они који, према старој пословици, „нису тражили Исуса, него хлеб” и, кренули су у исту потрагу негде другде. И они који су се у почетку лако одазвали позиву Христовом, а онда се исто тако лако заинтересовали и занели нечим другим. И они који су схватили колико је одлучно и неповратно потребно мењати се, корачајући путем од старог до новог човека, одлучили су да тај пут није њихов. Али на исти начин, има и других људи који су отишли јер су били разочарани. Они су били разочарани не у себе, не у своје идеале, чак ни у хришћанство као такво, већ у оно што су видели у Цркви. Опет – не у Црквеним Тајнама, не у њеним светињама, не у њеној историји, већ у њеној људској компоненти – садашњој, данас. Можете им и рећи: „Идите, идите, ослободите се! С вама је све јасно, све о вама је рекао апостол пре скоро 2000 година: „Изиђоше од нас, јер не беху наши“ (1. Јованова 2:19). Можете... Али шта ако је све другачије? Шта ако су изашли из неког другог разлога – наиме, зато што ми нисмо оно што би требало да будемо? Чини ми се да је то питање које би требало да нас највише брине. И то је оно што треба да желимо пре свега, томе треба да тежимо свим срцем, а не да својој браћи и сестрама изгубљеним за Цркву лепимо једну или другу етикету, у најбољем случају их заборавимо, а у најгорем окренемо се од њих и претворимо их у мету за критику и осуду. Морамо бити искрени – према себи, према спољашњим људима који нам суде (иако често пристрасно), и што је најважније – према Богу: ми смо веома слаби хришћани, тако да је изузетно тешко да бисмо препознали Христове ученике, нисмо као светлост која свима сија (видети: Лк. 11, 33) и сол земље (видети: Мт. 5, 13) – ма шта мислили о себи. Да јесмо, људи би то видели у нама и сведочили о томе, као што се дешавало раније, када су чак и прогонитељи били принуђени да препознају посебност, несличност са животом обичног живота хришћана. И неко би нас због овога мрзео, неко би нас прогањао, а неко би нас волео управо због овога. Искреност и покајнички плач нераскидиво повезани са њим, искрена жеља да се превазиђе нечија слабост и покајни плач када то никако не успе, није само нада у наше сопствено спасење. То је и гаранција да ће нам људи који данас долазе у Цркву и даље веровати, да је све у њој стварно, озбиљно, да у њој нема обмане и лукавства, већ постоји само људска слабост и оно што се дешава упркос њој - сила Божија. О овоме је болно не само говорити, већ и понекад размишљати. Али чини ми се да је немогуће не разговарати. Јер губитака је – понављам – превише и биће их још више ако се не променимо и не променимо меру нашег поштења и наше отворености, потпуно заборављајући колико често за време богослужења молимо Господа, понављајући молитву псалмопевца: „Не дај срцу мом да застрани на зле помисли, да чини дела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њихове.“ (Пс. 140:4). Изванредан црквени писац, исповедник и подвижник прошлог века, Сергеј Јосифович Фудељ, има ове речи - златне, непроцењиве, горке и истовремено садрже кључ за разрешење нерешивог: „Црква је света и Христова! Али поред ње и под њеним именом у историји је њен мрачни двојник. И даље: „Поред неумирућег живота Цркве Христове, зло је одувек живело у црквеној огради, и за то се морају имати отворене очи, треба увек знати да је „рука онога који Ме издаје са Мном за трпезом. ” Јован Златоусти се није плашио да препозна и говори о духовној болести своје помесне Цркве. Јован Кронштатски је рекао: „Ако не препознате духа убице, нећете препознати Духа који даје живот. Само због директних супротности добра и зла, живота и смрти, јасно препознајемо и једно и друго.” А за Цркву је сада време када је посебно важно да визија хришћана буде јасна, како би могли да „препознају и једно и друго“. А данас је за Цркву „такво време“: сада је још важнија него у време Фудеља „јасна визија хришћана“, која омогућава препознавање „и једног и другог“, односно живота и смрти. Важнија је јер наше време карактерише брисање граница између добра и зла, брисање границе између праведности и порока; нема очигледних отпадника, али нема ни очигледних праведника, све је сиво и нејасно. А у овом сивом блату људи се пречесто налазе збуњени и дезоријентисани. А неко се, посматрајући у црквеној огради нешто чега не би требало да буде, постепено навикава на такву „датост“, мири се са њом и на крају постаје њен део, њен елемент. И за то налази неуништиво оправдање: „Шта да радимо кад је Црква оваква данас?“ А неко, напротив, само погледа у ову ограду или се чак накратко нађе у њој, згрози се и одјури, објашњавајући то буквално истим речима, али изводећи супротне закључке: „Шта учинити ако Црква је сада оваква?..” Фудељ је био искрено уверен да је човеку који дође у Цркву потребна нека врста вакцинације. „Неки млади људи који су недавно дошли у Цркву“, писао је, „без размишљања и са поверењем прихватају све што је у њој, а затим, добивши ударац од црквеног двојника, смртно се узнемиравају, све до повратка у атеизам.” Само бих појаснио: данас се то дешава не само младима, већ и људима свих узраста. Ништа не подносимо тако тешко као разочарење, а посебно разочарање у оно што је најважније, и требало би да буде чистије и савршеније од свега. Човек који се свесно обратио Богу, са потпуним разумевањем да је само у Њему живот, по правилу долази у Цркву тешким путем. На овом путу има бола, туге и тешко стеченог схватања ћорсокака у који свет води свакога ко заборавља на небо и мисли само на земљу. И природно је да човек у почетку осећа ту задивљујућу радост, пуноћу постојања која му се открива у Цркви, и доживљава је посебно оштро. А сама Црква се доживљава као чувар истине, као жариште светости. Природно је да се према народу Цркве, архипастирима и пастирима, свештенству и службеницима цркава и бројних црквених структура односи на исти начин – као према „бићима другог реда“, што није изненађујуће: уосталом, сви ти људи направили овај избор вредан дивљења: да повежу своје животе са служењем Богу и Цркви. Али, прође неко време – некад значајан временски период, некад врло кратак – и човек се неизбежно суочава са чињеницом да је живот у Цркви далеко од идеала који му се чинио. По много чему је сличан ономе са чиме се свакодневно сусреће ван њега, а по нечему можемо рећи да је и горе: „у свету“ смо сви навикли на људску неистину, суровост, користољубље, то доживљавао као својеврсну норму, али у Цркви... У Цркви ништа слично не би требало да се дешава! А спознаја те чињенице постаје неизрециво разочарење: не би требало, али се дешава. И ако је пре тога све у Цркви изгледало лепо, испуњено светлошћу, укључујући и њену људску компоненту, онда је ономе ко доживи разочарење, супротно: све изгледа „није тако“, он у свему види недостатке, неправилности и пороке. У почетку је мислио добро о сваком човеку у Цркви, јер је био део ње, али сада мисли лоше о Цркви, суочен са чињеницом да неки или чак многи од ових делова нису добри. Толико лоше мисли да више не види истински добро у људима. Не види како се неко мења из дана у дан, постаје бољи, имајући једини циљ – да буде онакав какав Господ жели. Јер ово се дешава у Цркви, милошћу Божијом, данас, и дешаваће се до краја времена. Људи се различито носе са разочарењем. Неко, на крају, заправо одлази и временом се претвара у „идеолошког непријатеља“. Неки остају, али постају окорели у срцу, придружујући се оном делу црквене заједнице који се често назива њеном „петом колоном“. А неко доживи хлађење, ломи се и више не живи, већ само постоји у Цркви, не осећајући више ни радост ни пуноћу бића у њој. Али ништа од овога не би било да човек од самог почетка није био фасциниран оним чиме не вреди да буде фасциниран, да није упао у горку заблуду, да је, када је већ ступио у простор црквеног живота, неко био мудар, и с љубављу и опрезом, објаснио му шта је заправо Црква, да слабост људске компоненте можда не спречава Цркву да остане света; да неправда људи у односу једних према другима не укида Божанску правду, као што је и наша нечистота не чини нечистом. А главно је - како се спасти и када је око тебе премало људи који озбиљно размишљају о спасењу; како се сетити да је Христос у њој и да пребиваш са Њим ако останеш у њему без обзира на све, и слушаш Његову вечну реч и учиш се животу – од Њега и са Њим. Свето Писмо Новог Завета – Јеванђеље, Дела и Посланице Апостолске, Апокалипса – не обећава нам „без облака“ црквени живот, не каже да ће људи у Цркви бити потпуно праведни, достојни подражавања. Сведочи заправо супротно. Заправо, Апокалипса као завршетак овоземаљске историје је првенствено последица ове супротности – отпадништва управо у црквеном окружењу. А ако је тако, онда, колико год то парадоксално звучало, не треба претерано туговати када у Цркви видимо, понављам, нешто чему у њој није место. Главно је које место у томе заузимамо ми сами, имамо ли довољно вере, храбрости, верности да останемо оно што треба да будемо – односно ученици Христови, за које је Христос и даље „пут, истина и живот“ (Јн. 14,6) и нема другог – пута, истине и живота. „Тражите Христа у Цркви“, звучи Фудељов тестамент, изузетно релевантан и неизмерно важан за нас, „само Га тражите, јер Црква је само Тело Христово у Његовом човечанству, само Његово Тело, и тада ће вам бити дато мудро срце да разазна добро и зло у црквеној огради, да би видело да Светлост Цркве светли у тами и да је тама није савладала.” игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru
  6. У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, током Божићног поста, свештенство свакога дана служи Свету Литургију, са почетком у 8 часова. Јутрење је у 7.30. Недељом Света Литургија почиње у 9 сати. Извор: Саборни храм, Инстаграм
  7. У четвртак, 23. новембра 2023, у парохијском дому Храма св. Александра Невског на Дорћолу, од 18 ч, на тему "Како препознати сродну душу?" говориће др Влајко Пановић, клинички психолог. Ово је друго по реду предавање "Центра за Живот", у новом циклусу трибина намењених младима од 18 до 30 година. Предавања се одржавају четвртаком у парохијском дому на Дорћолу, са циљем - упознати младе о суштинским питањима и одговорима везаним за животне циљеве и приоритете, кроз призму православног светотајинског живота - о чему је у Јутарњем програму Радија говорио др Бојан Цакић, координатор "Центра за Живот". Извод из разговора са др Бојаном Цакићем, координтором "Центра за живот" о предавањима која следе: Прво предавање је прошле седмице одржао Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, о Светосављу. Разговор са др Бојаном Цакићем, координатором "Центра за Живот", у Јутарњем програму Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве
  8. Духовно вече у Вазнесењској цркви у Ул. адмирала Гепрата, 9. новембра од 18 часова - ђакон др Александар Милојков ће одржати предавање на тему Тумачење Књиге постања. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве
  9. У храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици, изнад Аутокоманде у Београду, последњих неколико година се литургијски прославља спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа) грузијског. Прослава празника започела је Акатистом са читањем молитава против нашествија мракобесја у среду 1. новембра увече, а наставља се светом Литургијом у четвртак 2. новембра 2023. године светом Литургијом са резањем славског колача од 8 часова. Подсећамо да се у овој цркви налази икона овог чудесног Светитеља, која је освештана над његовим моштима у манастиру Самтавро у Грузији. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Текст преузет са интернет-странице: https://www.monkgabriel.ge/srb/index.htm Извор: Радио "Слово љубве"
  10. Братство храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну позива вас у среду 25. октобра 2023. године, на прославу празника Јерусалимске иконе Мајке Божије, чија се верна реплика чува у овом светом храму. Света Литургија биће служена од 8 часова, а од 17 сати вечерње и Света Тајна Јелеосвећења, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи старешини ове цркве, протојереју-ставрофору Небојши Тополићу. Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"
  11. Први пут у петовековној историји чудотворне Иконе Богородице Савинске сачињена је њена верна копија - ћерка Икона, која сада, са благословом Патријарха српског г. Порфирија стиже у Београд и остаје као трајни дар цркви Свете Тројице у Заклопачи. О свечаном дочеку 21. октобра 2023. и молитви коју ће служити и игуман манастира Савина, отац Макарије, за Радио Слово љубве, у разговору са Наталијом Лисинац, говори отац Рајко Раич из Заклопаче: Разговор са о. Рајком Раичем о доласку иконе Богородице Савинске у Београд: Your browser does not support the audio element. Дочек копије чудотворне иконе Богородице Савинске у Заклопачи, духовној бањи између Авале и Дунава, биће уприличен у суботу 21. октобра, у 16 часова, када ће бити служен Молебан Пресветој Богородици, а у наставку ће бити приређен културно-уметнички програм и послужење. У недељу ће бити круна празничног славља када ће, од 9 сати, Свету Литургију служити игуман Савински, о. Макарије. Извор: Радио Слово љубве
  12. Поводом празника Преподобног Стефана Штиљановића, чије се мошти чувају у београдској Саборној цркви, бденије ће данас, 16. октобра, од 17 сати служити Епископ Доситеј, сазнаје Радио Слово љубве. Света Литургија на дан празника, 17. октобра, почеће у 9 сати. Извор: Радио Слово љубве
  13. У Цркви има места за све људе који желе да се спасу и дођу у познање истине. Али, мишљења која одступају од Христовог учења и заповести љубави, немају места у Њој. Хришћанин не може другу особу сматрати другоразредном по било ком основу – расном, политичком, класном, полном и тако даље. Очигледно греши свако ко сматра да је његов пол супериорнији – било да је то мушкарац у односу на жене или жена у односу на мушкарце. У таквој ситуацији постоји само један начин: морамо се предомислити по овом питању и сложити се са колективном мудрошћу Цркве. Прво треба да проучите природу своје Цркве, да сазнате како она живи и на чему се заснива. Да бисте то урадили, потребно је да прочитате Свето писмо, које каже да је жена створена од мушког ребра, односно да су мушкарац и жена исте природе. Ништа другоразредно не може произаћи из стварања прворазредне креације – уосталом, онда се испоставља да је изворни материјал другоразредни, зар не? Све је ово обмана, незнање или нека врста горког, болног искуства. Дешава се да нешто није пошло за руком у животу човека, па почне да ставља све у исти кош, на основу свог субјективног искуства, што изазива бол и збуњеност. Бог је љубав, и када се крстимо у Христа и обучемо се у Христа, онда „Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. “ (Гал. 3, 28). Сви смо ми нове творевине у Христу. Ми хришћани чекамо вечни живот и знамо да такође нема поделе на мушкарце и жене. У вечности ћемо сви бити као анђели. То је оно у шта ми верујемо, оно што нам је објавио оваплоћени Бог, кога морамо слушати. Да ли Га човек слуша зависи од његове жеље. Ако жели да остане стагнира у свом незнању, онда се можете само молити за њега и тражити неке начине да га просветлите. Бог не сређује Стари су говорили да је у људској природи да греши, али су говорили и да само будала истрајава у свом незнању. Нормалан човек, суочен са чињеницом да су његова лична искуства и мишљења у супротности са Светим писмом и заповестима Божијим, понизиће се. Он ће бити попут апостола Павла који је рекао: „Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету.“ (Фил. 3:7). Ако мислите да је жена другоразредна, нећете стећи Христа. Треба да одлучите шта вам је вредније: сопствено мишљење, незнање, конвенције – или Бог, комуникација са Оним који даје бесмртност? Господ храни и мушкарце и жене Својим Телом и Крвљу, чинећи их једним телом Цркве. Како човек, створен по Његовом лику, може рећи да је други човек, створен на исти начин по по слици и прилици Божијој, другоразредни? Ово је глупост! Важнији је онај ко воли више Можда је ово погрешно схватање засновано на речима Јеванђеља: "Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела.“ (Еф. 5:22-23). Кад ми то кажу мушкарци, питам: „Јесте ли ви секташи или православци?“ „Православни“, одговарају. „Па зашто, као секташи, уграбите само део фразе, а не приметите остатак? Ако желиш да будеш глава, онда запамти да је то могуће само када волиш своју жену као Христос Цркву. Ако постигнете такву меру љубави, можете да доминирате; ако не, како можете захтевати такво поштовање за себе? Господ каже да је најважнији онај који воли. А "Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,не радује се неправди, али се радује са истином; она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 4-7). Ово је врх на који морамо да идемо, светионик на који гледамо. Ако желите да вас поштују, научите прво да волите. О каквој љубави можемо говорити ако себе сматрате вишим, бољим и вреднијим од другог? Не постоји друга класа у љубави. Хришћанска љубав уопште нема варијетета, нема подела, јер Господ воли свакога – и позива нас да чинимо исто. Одговорите на Божју љубав Није добро веровати да некоме није место у Цркви. Сви смо болесни, свако има своју болест. Ако човек жели да се излечи, мора да ради на себи. Господ жели да се сви спасемо. Наш задатак је да на Његову љубав одговоримо својом љубављу, својим радом. Треба победити своје незнање и волети ближњег. Човек може да тражи супериорност над другом особом само у једном – у љубави. Ако мушкарци желе да надмаше жене, нека их надмаше у стрпљењу, стрпљењу, смирењу и способности прихватања слабости. Нека се сете на шта су позвани: „Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунасљедницама благодати живота, да не буду ометане молитве ваше. “ (1. Петр. 3:7). Постаните прави мушкарци, покажите своје најбоље квалитете! Драге жене, ако сретнете човека који вас сматра другоразредним, опростићете му и помолити се – можда ће молитва васкрснути његову душу и избавити га од прелести. Драги мушкарци! Окружени смо лепим женама, од којих је свака нечија мајка, супруга, ћерка или сестра. Раде за добробит других, моле се, помажу. Да ли је могуће третирати их са презиром? Сетимо се да је и наша главна Покровитељица - жена – мислим, наравно, на Пречисту Богородицу. Понекад ми се чини да смо ми, мушкарци, чешће другоразредни – јер су врло често наше жене несрећне поред нас. У њиховим очима нема радости, а често смо ми криви. Зато немојмо да им замеримо, већ им дајмо љубав, пажњу и срећу. протојереј Владимир Шутов https://gorlovka-eparhia.com.ua
  14. Храм св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану позива на следеће духовно сабрање у четвртак 12. октобра 2023. године са почетком у 18 сати. На тему "Храм - место сусрета Неба и земље" беседиће протојереј Ђорђе Стојисављевић, сабрат ове београдске светиње. Подсетимо да се предавање одржава у крипти Маркове цркве, после вечерњег богослужења које почиње у 17 сати. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  15. Свештеник Владимир Пекић, сабрат храма св. Марка на Ташмајдану, са љубављу позива све суграђане да дођу у ову дивну београдску светињу и учествују у новом циклусу духовних трибина и разговора. После уводног предавања 14. септембра, са почетком црквене нове године, јесењи циклус предавања ће трајати до пред Божић, а наставиће се у пролеће, каже о. Владимир за Радио "Слово љубве". Намера братства на челу са архимандритом Нектаријем јесте да се још више интензивира разговор са верним народом. У четвртак 21. септембра 2023. године беседиће о. Миодраг Ристић, сабрат Маркове цркве, каже о. Влада: Разговор са о. Владимиром: Извор: Радио "Слово љубве"
  16. У Покровској цркви у Београду у недељу 3. септембра, после Св. Литургије која почиње у 9 сати, биће служен молебан за почетак нове школске године. Братство позива све парохијане и посетиоце интернет презентације да дођу са својом децом, како се наводи, "да се сви заједно помолимо Господу да им подари снагу и разум да схвате добре науке које изучавају". Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: Покровски храм
  17. Први пут је сачињена копија чудесне Иконе Мајке Божије Савинске, заштитнице Манастира Савина у Херцег Новом, она ће бити ношена у славској Литији поводом прославе манастирске славе, Успења Богородичиног, а затим ће, по благослову Патријарха српског г. Порфирија, бити поклоњена цркви Свете Тројице у Заклопачи код Београда - најавио је, у разговору за Радио Светигору, игуман Савински, јеромонах Макарије, говорећи о дводневним славским свечаностима 27. и 28. августа 2023. у манастиру Савина: Извод из разговора са игуманом Макаријем о Икони која ће бити дарована Архиепископији београдско-карловачкој: У разговору за Радио Светигора, игуман Макарије је најавио прославу Славе Манастира Савина у Херцег Новом: У навечерје празника, 27. августа, манастир Савина, Српско просвјетно и културно друштво “Просвјета” и “Трг од ћирилице” у порти ове светиње организују Госпођинданску духовну академију ,,Пресвета Богородице Савинска, спаси нас”, са почетком у 20 часова. Поздравну бесједу ће изговорити игуман Макарије, а у програму учествују многобројни ументици. Прослава Госпођиндана наставиће се на дан празника, 28. августа, Светом Литургијом у 9 часова, а завршиће се вечерњом службом и Литијом са чудотворном иконом Савинске Богородице, са почетком у 18 часова. Први пут је урађена и копија иконе Богородице Савинске која ће такође бити ношена у литији. Икона Мајке Божије Савинске биће поклоњена цркви Свете Тројице у Заклопачи код Београда. Извор: Радио Светигора
  18. Братство цркве Светог Марка позива верни народ на Молебан за болесне у петак 25. августа 2023. са почетком у 18 часова. Овај молебан се иначе служи у Храму на Ташмајдану последње недеље у месецу, а сада ће бити служен у петак због бденија уочи празника Успенија Пресвете Богородице. Извор: ТВ Храм; Радио Слово љубве
  19. Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду сваког дана током Госпојинског поста, са почетком у 18 часова, служи се Молебни канон Пресветој Богородици, осим суботом, као и у навечерје празника Преображења (18. август) када ће бити служено празнично бденије. Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: Инстаграм страница београдске Саборне цркве
  20. Зашто Црква толико поштује мученике? Ако погледамо читав низ светих, видећемо да су већина њих мученици. Али други светитељи који су мирно умрли, на пример монаси, исто понекад се називају „бескрвним мученицима“, као да се наглашава да је њихова светост резултат многих искушења која су претрпели. И наравно у овоме нема ништа случајно. Иако у почетку поjам “мучеништво” није садржавао ништа, на први поглед, повезано са муком. Jер на грчком (а за ранохришћанско време грчки је био језик међународне комуникације) мученик (μαρτυρος) значи „сведок“. Односно онај који својим животом и смрћу сведочи о Христу. Заиста у раним хришћанским временима сведочанство о Христу није било само вербално. Сама изјава „Ја сам хришћанин!“ често је био повод за мучење и немилосрдну смрт. Али да ли је поjам мучеништва актуелан данас? Откривење апостола Јована Богослова садржи ове речи: “Не бој се нимало од онога што има да претрпиш. Гле, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу да би вас искушао… Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота” (Отк 2,10). Дакле, верност Господу до смрти је главни залог будућег вечног живота. Све донедавно се чинило да ове речи немају директну везу са нама, а мученички подвиг је био узвишен, али већ веома далек идеал. Могло би се чак и замислити да је падом отвореног безбожног режима крајем ХХ века сам поjам мучеништва постао историја. Међутим, у стварности, од тада прогон Цркве Христове није престао, а штавише, сваке године постаје све јачи, упркос периодима кратког предаха. И сада многи верници не могу у потпуности да схвате да нам је мучеништво ближе него што се чини. А непријатељи Цркве углавном негирају било какве чињенице прогона: кажу да то уопште није прогон, верници и свештенство УПЦ уопште не страдају за Христа, већ за тобоже „незаконите радње“. Мирјани, свештеници, па чак и епископи сада се затварају управо због „кривичних дела“. Али ако погледамо за шта су хришћани били оптужени у древним временима, видећемо исту слику. Заиста мало ко од прогонитеља је забранио поштовање Христа: „Хоћеш ли да поштујеш Христа? Поштуј. Али поклони се и цару.” А одбијање да се поклони цару у Римском царству сматрало се управо издајом, кривичним делом. То јест, формално, са тачке гледишта прогонитеља, хришћани су страдали не за Христа, већ због неиспуњавања закона. Иста ствар се дешава и сада. Све оптужбе на рачун наших верника и свештеника су само споља правно или политички мотивисане, а њихова дубока суштина је иста као у старом Риму: „Ви сте злочинци, јер нисте наши, него Христови“. Тако је одувек било, под свим гонитељима, као и у новије време безбожне власти, која је изнедрила монструозне прогоне и дала нам много хиљада новомученика. Тако је било, тако је, и тако ће бити до краја овога света. Ђаво је, уз сву своју превару, веома неинвентиван. Стога су сви методи прогонитеља оних који верују у Христа једнообразни од века до века. Али ми смо позвани да се не плашимо. Сви мученици свих векова били су једноставни људи као и ми. Људи са својим слабостима и гресима. Али сви ови недостаци су бледели пред светошћу вере коју су исповедали. И сада нам је дата иста шанса: све страсти са којима не можемо да се носимо сада исправља сам Господ преко прогонитеља. Када трпимо прогонство, чистимо се „као злато у огњеној пећи“ (Прем. 3, 6). А ни сами прогонитељи не схватају да ће на крају Господ променити сва њихова зла дела у корист оних који од њих страдају. Не треба да се стидимо своје вере. И тако не треба да се стидимо да одамо почаст оним мученицима који су, по мишљењу нових прогонитеља Цркве, одједном постали „политички непоуздани“. Сви мученици које је Црква признала од самог почетка достојни су поштовања, упркос променљивој светској агенди. Одрећи се њих значи одрећи се себе, одрећи се Христа. И верујемо да ћемо њиховим молитвама и ми моћи да издржимо сва искушења. Ово је наша снага: суштински смо непобедиви ако останемо са Христом, Његовом Црквом, Његовим светима. https://mitropolija.com/2023/07/19/mitropolit-antonije-pakanic-o-posebnom-postovanju-mucenika-u-crkvi/
  21. Углавном свако од нас или барем већина посетила је неки од манастира и познаје барем неког из монаштва и самим тиме свако има неку своју представу шта је то монаштво. Али да би смо знали да ли имамо право схватање монаштва потребно је да будемо упознати поготово са монаштво из првог миленијума. Тема монаштва у Раној Цркви је веома комплексна и захтева много времена изучавања/читања да би се то све на једна правилан начин размело и сагледало, на пример: појављивање православног монаштва, резлике у монаштву, утицаји на богослужење... као и многи други детаљи/аспекти. Тако да данас конкретно везано за Исток говори се о: 1. етипатском (синајском, палетстинком/Св. Земља) монаштву 2. кападокијском монаштву, 3. и сиријском монаштву Као што је познато постоји, како се то назива, златни патристички период у Раној Цркви. А исто тако може се рећи и за монаштво да постоји златни период монаштва у Раној Цркви, а који покрива 4 или 5 генерација од ca. пре/после 313. године па до потпуне најезде арабљана/ислама. После најезде илама долази до пустошења и једино на неколико места монашки живот је опстао непрекидно или са изузетним кратким прекидима до данас. А то су Синајски Манастир, манастир Св. Саве освећеног као и неки од других манстира из Палестине. Ови манстири су имали изузетан утицај на даљи развој монаштва у Православљу а потовово црквених Богослужења које ми имамо и за које знамо данас као и очувања икона. Ови монашки центри (из Синај и Св. Земље а по узору на египтаско монаштво) су имали велики утаицај и давали пример у оснивању монаштва на Светоj Гори као и у Кијевско Печерској Лаври. А потом имамо уникатан пример у историји нашег Великог и Мудрог Св. Саве који је путовао по истоку ( није туристички путовао него је имао кристално јасан циљ зашто иде тамо) и упознао са добро са монаштвом/цркеним животом у Египту, Светој Земљи као и у Цариграду, а све да би имао јасне координате како да организује СПЦ као и манастир Хиландар. Св. Сава је био веома мудар чоек' узимао је са свих страна оно што је сматрао да је набоље, најкорисније за СПЦркву у конкретном моменту. Дакле није био искључив па да има преференце према Цариграду или према Палестини/Египту као што то данас неки раде. Да Св. Сава није био искључив човек, ово се најбоље види из тога што je писање Хиландарског и Карјеског типика користио различите изворе/узоре. За писање Хилнадарски је преводио/користио типик из Евергетидског Манастира Св. Богородице док је за Карејски типик користио као узор један типик из манастира Св. Саве Освећеног. Ово су само неки од детаља које написах. Позивам све заинтересоване, а који су читали текстове из Ране Цркве или студије, да изнесу неке детаље који могу бити од користи да се боље упознамо са раним монаштвом, а да би смо имали право разумевање истог па и да исправимо можда неке детаље који би требали да се исправе данас код нас, а по узору на Св. Примере из Ране Цркве. Дакле кад је у питању египатско, синајско, палестинско, кападокијско и сиријско монаштво, позивам да заинетесовани напишу по нешто у чему су разлике, сличности, утицаји итд...... Једном речју сви детаљи који могу помоћи да боље разумемо и научимо овај сегмент а који је неодвојиви део од Православне Цркве. Поздрав народе и хвала за ваше стрпљење и време да прочитате овај горенаписани текст.
  22. ДА ЛИ ЋЕ ВЕРУ ПРОПОВЕДАТИ РАЧУНАРИ? Вештачка интелигенција држала службу у цркви у Немачкој WWW.NOVOSTI.RS ЧЕТ-БОТ с вештачком интелигенцијом (АИ) замолио је вернике у пуној цркви Светог Павла у немачком граду Фирту да устану с клупа и да се помоле.
  23. МОСКВА – Икона Света Тројица руског сликара Андреја Рубљова враћена је Руској православној цркви. Како се наводи у саопштењу РПЦ, одлуку о враћању иконе донео је председник Русије Владимир Путин након бројних захтева православних верника. Икона ће годину дана бити изложена у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, након чега ће бити однета у Тројичну лавру Светог Сергеја, наводи Тас. Рубљов је икону насликао у 15. веку и она је једна од најпознатијих ремек-дела руског иконописа за коју се верује да је руски сликар насликао баш за Тројичну лавру Светог Сергеја. Икона је премештена у Третјаковску галерију у Москви 1929. године да би била изложена на изложби. Међутим, изложба никада није одржана и икона се од тада чувала у тој московској галерији, преноси Танјуг.
×
×
  • Креирај ново...