Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'игуман'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Игуман манастира Острог архимандрит Сергије је, у сусрет празнику Светог Василија Острошког Чудотворца, уручио Болници за плућне болести "Доктор Јован Булајић" у Брезовику код Никшића 15.000 евра, што је део средстава за набавку медицинске опреме. Директор Болнице Предраг Пејовић рекао је да ће овај вредан прилог од манастира Острог бити од користи многим пацијентима. „Реч је о апарату за мерење телесне плетизмографије трансфер фактора, спирометрије, МИП/МЕП, са кабином у којој се користи 3Д флексибилна рука на којој је систем за мерење, колица са изолационим трансформатором и рачунаром“, навео је Пејовић. Он је истакао да је за Болницу у Брезовику сваки прилог дар који прихватају са пуно поштовања, а да прилог од Цркве има посебну вредност и поштовање. Архимандрит Сергије је комплетном лекарском и медицинском особљу у Брезовику пожелео успех у вршењу одговорне и хуманитарне лекарске дужности, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске. У саопштењу је наведено да је поклон Болници у Брезовику уручен уз благослов митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Српска православна црква (СПЦ) прославиће у недељу, 12. маја, Светог Василија Острошког, чије се мошти као чувају у манастиру Острог у Црној Гори и место су ходочашћа за вернике свих религија. https://n1info.rs/region/iguman-manastira-ostrog-donirao-15-000-evra-bolnici/
  2. У суботу, 27. априла, у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, одржао је у крипти храма предавање на тему „Ево Женик долази“. ,,Свијет који има неке друге намјере са нама, друге планове, друге стратегије и на све њему расположиве начине се труди да нас држи под контролом. А може нас контролисати ако нас заведе обмане и одвоји од дома, од Оца нашега, ако нас одвоји од љубави која нам се откри кроз његовога Јединороднога Сина који се из исте те љубави на неизрецив, а опет врло опипљив начин јави међу нама као Емануил, као Бог са људима, као Богочовјек и са нама је у све дане па и у овај данашњи дан, силом и дејством Духа Светога, а ту силу и то дејство и Његово присуство којим се оприсутњује и Отац Његов од кога се он никад не раздваја, јер је једне суштине, једне природе“. – отпочео је своје предавање игуман Рафаило (Бољевић). Он је у наставку акцентовао да је у Цркви Божијој све Божије, те да ту нема никаквога одвајања, чега год се дотакнемо у Цркви, Христа се дотичемо: ,,Али треба знати и треба то понављати да је ваистину Христос међу нама. И Црква није ништа друго, иако се многи и труде с обзиром да не могу да је потисну, не могу да је елиминишу, не могу да је надмудре, не могу да је сатру, не могу да је побједе и онда бацају тај пиесак разноразних тумачења и понуда како то Цркву доживљавати и будимо искрени у томе, неријетко и успијевају. Данас имате једну немалу групу људи која нема исправан ни доживљај, а самим тим, ни осјећај Божијега врло реалног присуства у Цркви. У Цркви јесте Његово тијело. Свети оци баш када говоре Црква, они мисле на Христа, Христос, Црква, Црква Христос. Ту нема никаквога одвајања, чега год се дотакнеш у Цркви Христа си се дотакао. Узимајући и благослов од свештеника Господњих, оних отаца и наше браће које сријећемо готово сваки дан – узимаш Божији благослов“. Отац Рафаило је подсјетио да је једина истинска утјеха у Цркви Божијој, те да је од суштинског заначаја његовање молитвене праксе без које нема дубље духовне спознаје у Цркви: ,,И будимо јасни да не би било каких дилема, јако је битно прецизно адресирати да не уђеш на нека друга врата, погрешна. Јер тамо утјеху нећеш наћи, једина истинска Црква је Господња Црква – једна Света Саборна и Апостолска. Да вас подсјетим заправо на један практичан метод, који је врло битан у хватању сигнала благодати Духа Светога, преко које можемо да, изразићу се грубо, али ради лакшег разумијевања – да лоцирате Христа, јер у нама постоје чула која Га препознају, али не сама по себи, него прожета благодаћу Духа Светога. То је још од апостолских времена. Значи, не ради се о неком импланту, који су неки калуђери смислили у неком десетом, четрнаестом вијеку. То је апостолско предање и Богом дано, богом благословено, Богом откривено. А кључно је за достизање једног животног баланса или светотајинског ритма, јер без те праксе, молитвене праксе, и ако ћемо се можда и наћи у простору храма и у зони светих тајни, али нећемо моћи, да кажем, пуним полућима да удишемо тај свештени ваздух“. Он је у даљем излагању образложио да се молитвеним обраћањем и исповиједањем Исуса као Господа и Бога – Дух Свети покреће и то не споља него из средине бића, из срца: ,,Имамо, видите, ову могућност непрестану. Гдје год да си у кући, на послу, ма било гдје, у болници, на путу, док једеш, пијеш, сједиш, лежиш, у сан урањаш, из сна се будиш. Ако хоћеш, само ако хоћеш, имаш могућност да увијек будеш на линији, на мрежи што би се рекло: ,,Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ – видите, живи однос! На почетку док се људи навикавају, то буде мало сувље, али почни да се навикаваш, врло брзо ћеш осјетити нове укусе. Од куда? Од туда што се Дух Свети, кад чује да призиваш име Исусово, па да Га призиваш и поштујеш као Господа, Сина Божијег, Он се покреће, али видите, не споља него из твога срца, и покрет, његов покрет у твом срцу изазива твоје срдачно осјећање, али другачије, као кад имаш аритмију, па из твог срца иду промјене. Тако и овдје, Дух свети из дубина срца чује то призивање. Ово вам је догмат, видите, није да се одмах оградимо моје неко искуство, па вам ја предлажем ову комбинацију. Ово је догмат, и за овога стоје, рецимо, свети Григорије Синаит, а то је лик који се не испитује, коме се вјерује“. ,,Најдубљи вид заједничарења који постижемо у свијету јесте у Светој Тајни Причешћа. Ништа дубље од тога не постоји. А онда у нашем загрљају има мјеста за свакога. Чак и за непријатеље – како ћемо пјевати и у стихирама Пасхе, кад изгрлимо ближње појући Христу Васкрсломе, па каже тамо свети Јован Дамаскин у једном тренутку, како је то моћно – обрће се и према непријатељима и каже: ,,Дођи овамо да те загрлим!“ Јер просто Христос Васкрсе из мртвих, просто нема више непријатељства. Могу ја остати непријатељ у твојим очима, али ти у мојим то више не можеш бити“. – поручио је на крају игуман Рафаило Бољевић. https://mitropolija.com/2024/04/29/iguman-rafailo-boljevic-u-podgorickom-sabornom-hramu-odrzao-predavanje-na-temu-evo-zenik-dolazi/
  3. Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био је архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава са којим смо разговарали о хришћанској љубави покушавши из православне перспективе да дамо одговор на питање шта је љубав и како задобити љубав.
  4. Свети пророк Данил и три отрока: Ананије, Азарије и Мисаил Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. За то га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: "Благословен јеси Господе отаца наших". И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: мани, текел, фарес. Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; по том Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа. Тропар (глас 2): Велика су дела вере! Усред пламене реке, света три младића се радоваху, као да су на освежавајућој води, и пророк Данило се јавља лавовима као пастир овцама: Њиховим молитвама, Христе Боже, спаси душе иаше. Преподобни Данил (Донале) Великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Мисир, где за име Исусово претрпе многе муке и смрт. Пресели се у Царство Христово крајем X века. Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на мл'јеку ти хвала Ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..." Тропар (глас 4): Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.
  5. Бог је човека обдарио многим даровима, од којих је главни сам живот. А међу њима постоји тако непроцењив и важан дар као што је могућност покајања. Ово је прилика да се вратимо Ономе који нас највише воли – да се вратимо, ма како падали, ма какве грешке правили. Монах Марко Подвижник негде каже да је кроз дела, поступке и мисли само један Праведник – Христос, али покајањем многи су постали праведници. И сваки човек који дође у Цркву мора да схвати да нико од нас нема другог пута да се врати Богу, другог начина хришћанског живота, осим путем покајања. У Делима Апостолским и још раније, у Јеванђељу, можемо видети да је покајање увек постајало прекретница у обраћању Христу. Данас се древна пракса покајања пре крштења не поштује свуда, али по мом мишљењу, ако се одрасла особа крсти, то је изузетно важно. Свако ко ће променити свој живот и наставити га као члан Цркве треба да схвати да оно чиме је био испуњен његов живот одлази у прошлост и да нема враћања. Човек и пре крштења мора да схвати шта је покајнички рад, јер ће као хришћанин тај посао морати да обавља до краја живота. Само ако је човек спреман за ово, можемо говорити о његовом свесном уласку у Цркву. Тренутак када човек почиње свесни хришћански живот је тренутак његовог стварног и дубоког покајања у исповести. Штавише, овај тренутак може наступити годинама након доласка у Цркву, а можда никада неће доћи – уосталом, можете ићи у цркву, проучавати православље, али се никада не отварати Богу. А човек се врло често отвара када више не може а да не види да је сам себе, будући ван Бога и ослањајући се на своје страсти, довео у неку врсту ћорсокака. А у оквирима свог претходног живота, он више нема излаза – може само почети сасвим другачији живот. Монах Јован Климак има дивне речи: „Чак и да се попнеш на сам врх лествице врлина, и тада се моли за опроштење грехова“. Зашто овај светац то говори? У ствари, сведочи о духовној стварности: што се човек више приближава Богу, то јасније у Његовој светлости види своје слабости, несавршености своје душе. И само непрестано покајање штити човека од тешких посрнућа, пошто не дозвољава гордости да заузме власт над његовом душом – а тамо где је пао, увек се, по речима преподобног Јована Климака, гордост најпре утврдила. Када ми, свештеници, говоримо о томе да живот хришћанина треба да буде испуњен покајањем, суочавамо се са чињеницом да људи покајање доживљавају као нешто што живот чини туробним, досадним и безрадосним. У стварности то свакако није случај. Зашто се човек генерално осећа тужно у овом животу, зашто постаје малодушан, зашто је лишен радости? То се дешава када његова душа није у миру са Богом, са људима, са самим собом. И покајање враћа овај мир души. Узрок нашег унутрашњег немира, наших емоционалних сломова, нашег депресивног расположења су увек на крају наши греси. Није случајно да и људи који још не живе правим црквеним животом, после исповести, врло често осете необјашњиву лакоћу, радост која их изненађује, а понекад и подстиче да науче нешто дубље о овом животу. Морамо изнова и изнова осећати да је нешто тешко пало са наших рамена и сада имамо прилику да нешто у свом животу започнемо изнова, и да то другачије градимо, другачије третирамо. Исто важи и за сузе покајања. Оне дају снагу души, обнављају човека и помажу му да постане сасвим другачији. Ако сузе проливене пред Богом рађају у нама потиштеност и безнађе, ако овај плач није, по речима Светих Отаца, радостан, нешто свакако није у реду у нашем покајању. Ако човек, који препозна своје грехе и говори Богу о њима, не жели ништа да учини, ако то не побуђује вољу за делатним добром, онда то није стање покајања, ово је стање потиштености које је непријатељ нашег спасења. У дефиницијама које различити речници дају покајању, не постоји дефиниција као „промена мишљења“. У међувремену, знамо да ове речи најтачније одражавају суштину и садржај хришћанског покајања - ово је буквални превод теолошког израза "метаноја" са грчког. И можемо рећи да, не само стална промена, већ и уздизање ума ка Богу треба да буде стална активност током целог живота хришћанина. У нашем савременом црквеном животу ово је веома важно разумети: покајање није набрајање грехова написано на папиру, није покривање главе епитрахиљом. Ако се човек покаје само у тренутку исповести, онда можемо рећи да покајање као покрет у његовом животу практично изостаје. Често можете чути следећу изјаву: савремени хришћани уопште не знају да се исповедају. И може бити тешко не сложити се с њим: оно са чиме многи људи долазе на исповест може личити на било шта осим на покајање. Некада је то прича о човековом животу, некада је то његова притужба на неке околности, некада је то његова жалба на себе. Понекад човек почне да прича о томе какве страсти и греси уопште постоје, признаје да су сви присутни у његовом животу, али при томе је потпуно несвестан какав живот живи, шта му се дешава. Он стоји, гледа овај списак грехова, који је написао својом руком, и не може да схвати како је све то дошло у његов живот. А разлог овог неспоразума је непажљив живот, који најчешће уништава нас, савремене хришћане. И тек променом става према покајању, ширењем простора покајања у свом животу, постепено ћемо почети да живимо пажљивије. Дакле, можемо рећи да се пуна исповест врши када је човек први пут схватио своје грехе, имао је осећај покајања за њих, затим се јавила жеља да се покаје у исповести, у процесу припреме је разумео шта га доводи до ових сагрешења, има решеност да те грехе не понавља – и уз све то – са покајањем, са разумевањем, са закључцима, са одлуком – долази у храм, сведочи о свему томе пред Самим Богом у присуство свештеника и у тајни Покајања измирује се са Њим. Сви ми, вероватно, без изузетка, из искуства знамо шта значи увек изнова кајати се за грехе који се понављају у нашем животу. С тим у вези, човек понекад има питање: да ли уопште има смисла сваки пут долазити са истом ствари? Много је људи који су због тога потпуно престали да се исповедају или се исповедају веома ретко, што је на крају довело до изумирања њиховог црквеног и хришћанског живота. У ствари, исповест је тренутак који открива да ли се у свом животу боримо са гресима којима је овај живот испуњен, или смо га напустили. И у том смислу није ствар у томе да ли ми исповедамо исте грехе или да ли су се појавили неки други, већ да ли им се опиремо или не. Ако се овај тренутак самопрепознавања и самопреиспитивања уклони из нашег живота, тешко је уопште рећи у шта ће се претворити наше хришћанство. Наш живот од исповести до исповести треба да тече овако: разумемо да можемо пасти али се категорички трудимо се да то не учинимо. Тада на исповести више нема осећаја неспретности, нема осећаја бесмисла: говоримо о ономе што нисмо успели у овој борби. Вреди рећи да је погрешно сваки пут једноставно именовати грехе – лажи, љутњу итд., а да не објашњавамо на шта се тачно мисли. Када кажу да не треба детаљно да говорите о својим гресима, то не значи да уопште не треба да говорите о околностима греха, о степену његове тежине. Неопходно је говорити тако да свештенику буде јасно шта је тачно била манифестација ове или оне страсти, а да нас притом ни сувише оскудно ни превише детаљно излагање не удаљи од ове јасноће. У житију светог Силуана Атонског постоји тако диван пример: стари монах умире у манастиру на Атосу, његов исповедник у то време није у манастиру, и он се на самрти исповедао другом манастирском свештенику, али је страшно измучен, душа му се не може одвојити од тела, и осећа да неопроштено одлази у други свет. Тада се његов исповедник коначно враћа, исповеда га, и после тога овај монах смирен и чак радостан одлази ка Господу. Неко је упитао монаха Силуана: шта се догодило? На крају крајева, у оба случаја обављена је света тајна у којој је свештеник само сведок, ни у ком случају се не може рећи да је права исповест могућа само са одређеним исповедником. Монах Силуан је одговорио да овај монах, када се није исповедио свом исповеднику, није могао да верује да су му греси опроштени – а заиста му нису опроштени због неверја. А када је његов дошао исповедник, смирио се, поново поверовао у опроштај и ослободио се тежине ових грехова. Из ове епизоде видимо да тајна исповести захтева веру од човека. Вера у свемоћ и љубав Божију; вера да је сам Христос невидљиво присутан, прихватајући наше исповедање; веру да нам Господ, видећи наше покајање, опрашта наше исповедане грехе. Али поставља се друго питање: како се та вера рађа, и зашто је човек понекад тражи у себи, а не налази је? Ова вера је нека врста смелости према Богу, а рађа се из самог живота човека – када схвати да је цео његов живот рад и борба. Рађа се када човек може да каже: „Господе, ево мојих модрица од падова, ево мојих уморних руку и истрошених ногу – али сам спреман да устанем и поново кренем." Често се свештенику поставља следеће питање: да ли Господ опрашта човеку све грехе? Знамо да не постоји грех који Божија милост не би превазишла, али не треба заборавити да је гаранција овог опроштаја душевни бол који доживљавамо у покајању, патња са којом је повезан. Осим тога, како каже свети Варсануфије Велики, доказ покајања за грехе је губитак саосећања према њима. Све док човек, макар потајно, макар у малој мери, настави да воли свој грех, он и даље живи у њему. Али када је ваша једина жеља да избаците овај грех из свог живота, долази до исцељења. И зато ми се чини веома важним да се тестирамо у том погледу: не само да смо свесни својих грехова, не само да имамо решеност да их не понављамо, већ и да ли смо престали да волимо ову грешну ствар, да ли је она постала нама туђа, чак и омражена, или постоји бар кап онога што бисмо хтели да оправдамо и што бисмо желели да задржимо за себе. Уопште, реч је о веома озбиљној ствари око које се верници спотичу годинама и не могу да схвате шта није у реду у њиховим животима, зашто је њихов духовни покрет стао. Човек се сваки пут може темељно припремити за исповест, покајати се за многе грехе, исправити свој живот, али му притом неки греси остају „омиљени“ и драги. А када покушате да убедите ову особу да треба да напусти ове грехе, она је спремна да да било каква објашњења, било каква обећања, спремна је да нађе много изговора, али никако не може да се растане са овим „слабостима“. И ови греси, ма колико то страшно звучало, чине човека савезником непријатеља људског рода. У исповедању мора доћи до раскида овог савеза – исто што се дешава у тајни Крштења, када се одричемо сатане, свих његових дела, служења њему и све његове гордости. А после тога мора доћи до сједињења са Христом. Углавном, можемо рећи да се Света Тајна Исповести одиграла онако како треба, када осетимо да смо раскинули ову заједницу, успели да се одвратимо од свега мрачног и суморног у нашем животу, и да окренемо лице ка Светлости . Питања људи о исповести често су повезана са осећањем кривице. Како пронаћи границу иза које се искуство кривице претвара у нешто патолошко? Шта да радите са овом кривицом ако вам је цео живот затрован њоме? А ако се ослободиш кривице, како се онда можеш осећати грешником? Пре свега, вероватно треба да за себе јасно раздвојимо два стања: оно у коме нас осећање кривице води ка опуштању и оно које нас подстиче да свим силама своју кривицу исправимо тако што ћемо нешто учинити по том питању. Ако нас осећање кривице слаби и трује нам живот, онда се дешава једно од две ствари: или то осећање долази од непријатеља, и треба да покушамо да се изборимо са њим, или показује да је наше покајање некако непотпуно и неаутентично. Ово последње се дешава, нарочито, када се покајемо за своја дела, али не желимо да признамо ни себи ни Богу шта је била основа ових поступака. Дешава се и да човека мучи осећање да не ради у највећој мери све што би требало да ради – и толико се мучи тиме да уопште нема мира у души. Овде морамо пре свега схватити да ово осећање у човеку настаје, по правилу, из поноса: то је оно што се конвенционално назива комплексом одличних ученика, али од тога не пате само одлични студенти већ и верници. И морате не само да прихватите као реалност то што у свом животу нећете урадити апсолутно све како треба, већ и да схватите: искуство, да у вашем животу не испадне све како сте желели, је такође изузетно вредно и важно. То је унутрашњи рад који помаже да се стекне смирење – а смирење је, пак, нешто што не отупљује, већ лечи осећање кривице у човеку. Понизите се и разумете да уопште нисте оно што би Господ желео да будете, али у исто време можете наставити да идете ка Њему. https://pravoslavie.ru
  6. Дотичући се теме успеха у хришћанском животу, вероватно би требало да говоримо о његовом одсуству – о томе зашто не успевамо, пошто је сасвим очигледно: ако смо сви успели у хришћанском животу , онда би црквени живот данас био суштински другачији. И нико од људи, који још нису у њега ушли, који само гледају овај живот са прага, не би изразио чуђење зашто православни имају тако тужна лица на служби. Верујем да су тужни, не само зато што пажљиво слушају појање и молитве у цркви, већ и зато што размишљају о свом животу. Тужни су због схватања како наш живот није онакав какав би требало да буде за човека који следи Христа – превише смо везани за земаљске ствари. Човек је тако конципиран да, ма који посао да започне, може да га ради дуго и да се не сломи тек када види неки успех. Када приметимо да бар мало идемо напред, то нам даје снагу да наставимо да се крећемо. Чињеница је да нам само покрет даје могућност за креативност у најширем смислу те речи, а потреба за овим последњим је својствена сваком од нас: када престаје креативност, престаје и радост. Постоји жеља да се нешто промени - али спољне промене неће спасити ситуацију, јер разлози за овакав ћорсокак леже у нама самима. Све ово важи за хришћански живот. Понекад можете видети како људи, који су некада доносили радост учествовању у богослужењима и делима милосрђа, који су се осећали невероватно испуњени у овом животу, сада то доживљавају као досадну црквену свакодневицу. Уопштено говорећи, то су страшне речи – „тупа црквена свакодневица“, јер ако погледамо календар, видећемо да је у Цркви сваки дан празник, већи или мањи, и управо тако треба да их доживљавају, иначе се наш црквени живот неће правилно развијати. И, опет, малодушје настаје када човек не успе у вери и као резултат тога, време уложено у црквени живот почиње да се доживљава као потрошено. Особа постаје обесхрабрена и не разуме шта даље. Можда не би било лоше обратити се искуству људи који успевају у некој секуларној области. У Јеванђељу више пута наилазимо на таква поређења која нам показују пример за духовни рад. Можемо да погледамо искуства наших савременика која су нам пред очима и покушамо да схватимо зашто су ти људи тако успешни тамо где желе. И, вероватно, видећемо два фактора, две очигледне тачке у овоме. Пре свега, прича о готово свим успешним људима је прича о раду - дугом, мукотрпном, упорном. И друга ствар коју ћемо видети: успех остварених људи заснива се на систематском приступу. То је основа њиховог односа према послу ; исправно дефинишу себи циљеве и промишљају о путевима који воде до ових циљева; држе у свом пољу пажње све што може да унапреди овај развој. Овоме се може приговорити да је духовни живот сасвим друга сфера и да је плод успеха у њему сасвим другачији – али ако људи овако раде зарад неких привремених стицања, тим пре треба да радимо и ми, хришћани, за циљеве. који нису привремени, већ вечни. Да ли су заповести лаке? Верник, наравно, мора да разуме шта је хришћанско благостање у принципу, по чему се оно разликује од светске славе, од земаљског благостања – од свега што нас не приближава вечном животу. У суштини, ово је стање радости и мира у Духу Светом, које је својствено човеку који осећа присуство Бога у овом животу као да стоји пред лицем Божијим. Све остало су само средства које нас воде ка овоме. Један од знакова успеха у вери је лакоћа испуњавања јеванђелских заповести. Највише енергије се троши на унутрашњу борбу – са нашим страстима, које нас подстичу на потпуно супротан избор. Али, временом, хришћанске заповести добијају природан карактер за човека, он више не доживљава тако болна колебања – и зато му постају лаке. Човек који је успео у хришћанском животу одликује се својим реакцијама на оно што се дешава: то су управо реакције новог човека – целог, рођеног у Христу. Деси се нешто непријатно - и он није изнервиран, његове прве речи су "хвала Богу за све". Ако га неко увреди, он се не наљути, а понекад се и радује, јер у томе види прилику да уочи и исправи неке своје несавршености. Околности га на неки начин тиште – и опет, ово за њега није разочарење. Ако приметимо супротне реакције у себи, онда можемо закључити да смо прилично далеко од духовног успеха. Шта је потребно да се крене путем успеха? Потребне су изненађујуће једноставне ствари које често занемарујемо. Пре свега, неопходно је поштовање закона духовног живота. Ма коју сферу да узмемо – економију, уметност, спорт – све оне имају своје законе, и људима не пада на памет да их игноришу ако желе нешто да постигну. Исто тако, човек не може успети као хришћанин игноришући искуство Цркве. Духовни закони који делују у људском животу описани су у подвижништву, у делима светих отаца. Дефинитивно, треба да стекнете идеју о њима - можда чак и узмите свеску и запишите ове шаблоне за себе, направите белешке. Уосталом, сви ми морамо да положимо најважнији испит у животу – прелазак у живот вечни и одговор пред Богом. Поред тога, веома је важно изградити систем приоритета у свом животу. Људи имају различите способности, али када нешто ставимо у средиште свог живота, тежимо да у томе и успемо. Некако, увек имамо времена за оно што нам је приоритет. Када бисмо схватили да може бити веома тешко да се душа, која је изгубила вештину молитве, уздигне, онда бисмо, вероватно, увек имали 20 минута за јутарња и вечерња правила. И такође треба рећи да, када је човек свесно усмерен на нешто, то не само да заузима значајан део његовог живота – то мења цео његов живот. А када човек испуњава Христове заповести и тако чини главну ствар у животу коју треба да следи, у његовом животу, понекад у најнеочекиванијим областима, много тога почиње да се мења. Мењају се околности, мењају се односи са људима, мењају се поступци које он обавља. И то у почетку може да доведе човека у забуну, али временом почиње да гледа духовно на све што му се дешава, и живот постаје много лакши – појављује се та једноставност које се тако често лишавамо, лутајући по неким ћорсокацима. Ако је за нас, то што смо хришћани, једноставно једна од области нашег интересовања, онда од нас неће бити ништа добро у нашем хришћанском животу. Можда ћемо се сетити да морамо учинити нешто ради Христа и љубави према ближњему, да се морамо понашати некако другачије него што смо то чинили раније, али ће то сећање стално бити потиснуто у позадину нашег живота и нестајати у нама. Животни систем У обичном, свакодневном животу, у секуларним професијама, постављање приоритета је део онога што се зове стратешко планирање. Понекад ме људи питају да ли је такво планирање прихватљиво у духовном животу. Рекао бих да јесте, у извесној мери је то дозвољено, па чак и неопходно. То се посебно односи на молитвена правила, духовно читање и неке практичне ствари које су део нашег црквеног живота. И ово планирање мора бити прилично чврсто, јер ће нас непријатељ посебном снагом одвратити од ових ствари. Али уз такво планирање у духовном животу неопходан је и флексибилан одговор на промене у окружењу и на промене које се дешавају у нама самима. Хришћанину је потребан систем живота у коме постоје одређене поставке за спољашње стимулусе – увреде, неправде, свакодневне невоље. Систем у коме смо подешени да тренутно одговоримо на бол и несрећу других људи. Систем у коме човек спречава своје грешке или их бар исправља. Ако живимо као хришћани несистематски - данас радимо, идемо у цркву, онда водимо духовни разговор, помажемо некоме у славу Божију, а онда се од тога “одмарамо“ недељу дана, остављајући и молитву и сећање на Боже, онда смо у позицији човека који данас гради кућу, не гради је сутра, а прекосутра руши оно што је изграђено. А када следећи пут одлучи да се врати грађевинарству, не зна се да ли ће имати снаге и жеље да настави. Зато нам је тако тешко да се спремамо за исповест, тешко се враћамо на правило молитве и одласка на богослужења ако их изнова напуштамо. Чини се да за то једноставно немамо снаге, али у ствари се исцрпљујемо управо несистематичним радом. Све ситуације које нам се дешавају нас тестирају, охрабрују нас да нешто урадимо, јачају нас, омекшавају наше срце тако да може да прими Божанску љубав. Из овога се рађа оно благостање, чији плодови неће пропасти и неће нам бити одузети у земаљском животу. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru/124915.html
  7. Након вишемесечног неправедног држања у даноноћном кућном притвору, а затим у притворском центру, Његово Високопреосвештенство Митрополит вишгородски и чернобилски г. Павле, игуман Кијевско-печерске лавре - пуштен је 7. августа 2023. године уз кауцију, известио је портал "Православно хришћанство" (Оrthochristian.com) а преносе портал "Ризница" и Епархија зворничко-тузланска. Према речима адвоката, протојереја Никите Чекмана, око 1.000 људи се пријавило да плати прекомерну кауцију која је износила више од 900.000 долара (33.300.000 гривна), преноси Информационо-просветно одељење канонске Украјинске Православне Цркве. Митрополит Павле је 30 година игуман Лавре, током којих је надгледао потпуну обнову светог манастира после година безбожног комунизма. Као што је случај са још неколико архијереја, власти оптужују Митрополита Павла за подстицање верског непријатељства и оправдавање рата, иако тек треба да пруже доказе. Његово Високопреосвештенство је првобитно осуђено на кућни притвор и приморан да носи електронску наногицу још у априлу. Судови су му касније два пута продужавали кућни притвор, а 14. јула ове године, суд у Кијеву је дао јерарху притвор у истражном затвору или да измоли кауцију од скоро милион долара. Верни народ је одмах организовао прикупљање средстава у име Митрополита и почело је прикупљање у Лаври, али су власти брзо угасиле ове напоре. „Данашњи догађај је заједничка заслуга парохијана Украјинске Православне Цркве, који су доказали да ништа није немогуће“, рекао је рекао је о. Никита Чекман. Митрополит Павле је у сузама захвалио на подршци Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, братству Лавре, заштитницима људских права, родбини и свим верницима: "Хвала вам на вашим молитвама, на вашем стрпљењу, љубави. Хвала онима који су дали депозит. Нека вам Господ пошаље добро здравље и вечно спасење. Најважније је, драга браћо и сестре, да чувамо веру, да останемо верни Богу, Цркви и својој земаљској отаџбини, која нас је васпитала, која нам данас даје могућност да се молимо и преживљавамо ова тешка времена која су дошла у наша земља", пренели су портали "Православно хришћанство" и "Ризница" и Епархија зворничко-тузланска. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Молим вас да покажете (ако она постоји, а ње нема) технологију спасења. То јест, каква конкретна дејства/акције доводе до каквих конкретних резултата. И реч више није о некаквим тамо "унутрашњим променама"! Бар покажите спољашње - спремност да прихватите туђе мишљење, поштовање вредности ближњег, саосећање према онима који страдају, а не само "по прописаном", љубазност у комуникацији итд. Одговарају ми да саме радње ничему не воде, али могу бити поштапалице и помоћно средство (да, читао сам о овоме пре 25 година). Молим за примере овога, јер из искуства видим сасвим супротно – људи иду у ритуализам и самољубље и "обожавање поштапалица". Притом се ја наивно надам да ће се човек сетити сопственог "труда" и жалосног резултата, постидети се и разговор ће се спустити у другу раван. Али не. Зашто би? У одговору се говори о свом личном искуству непосредне светости због пар поклона и уздржања од паштете у конзерви петком. Овде је потребно скромно заћутати и управо овде учинити наклон из поштовања према пресветом бодисатви, који се спустио до беседе са грешним попићем. Али ја нисам џентлмен и не намеравам да будем. Зато ћу и да питам даму: у чему је ваше лично искуство у узрастању у љубави уз помоћ постова и поклона, ако се та љубав не примећује на друштвеним мрежама кроз реплике (па чак и мирно прихватање туђег мишљења)? У одговору ми, очекивано, кажу да сам "невиђена будала" (тм). То јест, зашто сам ја не живим свето? Али не расправљам се са тим. Глуп сам, неправедан, и у мени нема љубави. И ја сам о себи сам спреман да то кажем. Тако и мислим о себи. Али сваког другог ко ми ово каже, осим мојих претпостављених (да, лицемер сам, не спорим), духовног оца и владике, смирено ћу подсетити на основу аскетике: онај који сведочи о свом духовном узрасту, који говори о својим аскетским "подвизима" по правилу пребива у прелести, самообмани. Ово је тешко духовно стање, када човек себе искрено сматра бољим од других људи, практично испуњавајући све што се захтева, а свакакве фразе "од којих сам први ја" изговара као нешто ритуално, јер "такав је обред". "А зашто онда сав тај аскетизам? А? Зашто? Зар треба све одбацити, да?" Нема потребе. Само треба схватити да је аскетика аскета за аскете. А за мирјане који живе у дубинама света потребна је аскеза сасвим друге врсте. И не треба изигравати анђеле и отшелнике древности, већ живети пуним хришћанским животом. (Како и заповеда апостол Павле.) https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780
  9. Београд попут Јерусалима, има своју Вија Долороса (Пут суза) којом су, као Христос на путу ка Голготи, вековима корачали мученици и свеци. Ова каменита стаза, махом заборављена, водила је преко калемегданске тврђаве, затим вијугавом стазом поред цркве Ружице и Капеле Свете Петке до Доњег града и обале Дунава. Први београдски (сингидонски) мученици пострадали већ 314. године, били су свети Ермил и Стратоник. Истим путем, пре 202 године, прошли су и свети новомученици игуман Пајсије и ђакон Авакум, којих се данас молитвено сећамо. Током Хаџи-Проданове буне 1814., која је на крају, довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се не свете преживелим устаницима. Међутим, после гушења побуне, Турци су похватали око 300 виђенијих Срба. Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су пребачени у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба, набили на колац за пример непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога дошао је ред на игумана Генадија, његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума. Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у Ислам и да тако сачувају свој живот. У страху, игуман Генадије постаде Мула Салија, а његов син Стојан постаде Реџеп. Пребодобни Авакум, то је одбио. Од тврђаве, до простора око Народног позоришта где се налазила Стамбол капија подно које су се извршавала погубљења, под шибама и увредама, свети Авакум на леђима је уместо крста носио колац на коме ће страдати. Кад му је пришла мајка, и с плачем молила да се потурчи како би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на млеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме савету. Нема вере боље од хришћанске! Ко се боји Бога Истинога, нe боји се људи ни демона. Срб је Христов, радује се смрти.„ По народном предању, када Турци видеше да ни мајчине сузе не помажу, сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Одговора свети Авакум: „Умиру ли Турци некад?“, па када су му потврдно одговорили, он је додао: „Благо томе ко раније умре, омање је муке и греха! Запамтите, то се десило пре само 200 година! Колико смо у миру потпали под туђи утицај за само пар генерација? Колико као народ знамо о херојском подвигу наших отаца? Колико своју децу учимо о јуначким делима наших мученика? Имамо историју, и људе којим треба да се дичимо, и зато је на свима нама, да се лоша традиција промени. Тропар (глас 4): Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити. Кондак, глас 3. У овом свету као Анђели поживисте и животом Еванђеље испунисте, положисте душе своје за веру и отаџбину, умирући показали сте се јачи од мучитеља: Зато вас прослављамо, свети преподобномученици, Пајсије и Авакуме. https://vidovdan.org/tradicija/prepodobni-novomucenici-pajsije-i-avakum-srb-je-hristov-raduje-se-smrti/
  10. Кажу да се ,,Срби од Руса уче покајању, а Руси од Срба радости“ и да нас, словенске братске народе спаја много тога. На првом мјесту то је наша вјера Православна, и наш коријен који је сам Господ наш Исус Христос али и лијепи умјетнички пројекти од којих је један и филм Јулије Бочарове ,,Ластавице Христове” чији је продуцент Јулиј Цетлин. Филм, посвећен једном монаху на првом мјесту, што ,,ластавице Христове“ и символизују- оне који су се одрекли свијета да би стекли Царство небеско, али и духовном вођи једног народа блаженог спомена Митрополиту Амфилохију, наћи ће се пред гледаоцима у биоскопима у Србији од 24. новембра, казао је нашем Радију Архимандрит Данило (Ишматов) Игуман манастира Успенија пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици, монах који је, такође, оставио све Христа ради, па и свој успјех у филмској умјетности. Премијера филма ,,Ластавице Христове“ који је допринос сјећању руског народа на нашег Митрополита Амфилхија, у Црној Гори очекује се највјероватније 30. децембра у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, о чему ћемо јавност детаљније накнадно обавијестити. Дивно су пјеснички рекли да је ,,наш Митрополит Амфилохије упалио свијећу и подигао револуцију“. Наше литије за одбрану светиња и вјере православне јесу биле духовна револуција, и сви смо били свједоци чуда које су оне изазвале, а које је препознао и наш братски руски народ, о чему свједочи и овај филмски пројекат Јулије Бочареве. Отац Данило говори и о томе како је ово филмско остварење доживио као умјетник али и као духовник. Кажу да је Јулија Бочарова другачије планирала крај свог филмског пројекта али је и њу као и све нас омео у много чему одлазак нашег Митрополита и његов ,,ластавичји лет“ у наручје Онога Коме је цијелог свог живота тежио. Иако је у филму ријеч о сукобу између државе и Цркве око црквене имовине, око свега оног древног и исконског у нашем српском народу отац Данило нам свједочи да се из фолмске сале након пројекције ,,Ластавица Христових“ излази у највећем миру и дубоко загледан у себе. Игуман дајбабски отац Данило издваја и приказе задивљујуће љубави Срба према руском народу, којих има доста у овом филму, али као припадник руског народа а игуман српског манастира говори и о томе како Руси доживљавају наше Светиње. Он се осврнуо и на сличности између наших светитеља, на примјер Светог Петра Цетињског и Светог Сергија Радињешког, тих бораца и духом али и мачем за вјеру православну и име Христово. С обзиром да се о Србима се не може говорити без Косова, отац Данило нам је пренио и свој лични утисак Свете српске земље али и осјећај Косова у руском народу. https://svetigora.com/iguman-dajbabski-otac-danilo-ismatov-govori-o-filmu-lastavice-hristove-koji-ce-u-oktobru-biti-premijerno-prikazan-i-u-podgorici/?fbclid=IwAR20IODkNDH2nBBS2mHyrYoexKx7wd5wEF5A1Gxph0NIgsPyjUQI5YNuvZs
  11. Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара примио је 19. септембра у Задужбини Хиландара у Београду стипендисте манастира Хиландара Биљану Чекић, Богдана Ивановића и Павлину Радовановић, са родитељима. Пријему су присуствовали и Маша Павковић са породицом, Данијела Василијевић и Николина Ђујић из фондације Хумана срца, српска мајка Петра Костић са Косова и Метохије, као и координатор за добротворни рад Манастира Хиландара, Милош Стојковић. Као израз захвалности и молитвене подршке манастира Хиландара, игуман Методије је и ове године уручио стипендију Биљани Чекић, која је пред малим екранима оживела лик мале Даре из Јасеновца и допринела да се са страдањима Срба, Јевреја и Рома, у усташким логорима смрти, на простору где Биљана и данас живи, упозна шира јавност. Братство манастира Хиландара је у жељи да помогне при даљем школовању, наставило да стипендира и Богдана Ивановића, сина покојног Оливера Ивановића, као израз захвалности његовом пострадалом оцу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Игуман Методије је стипендију за даље школовање уручио и ученици седмог разреда Павлини Радовановић, задивљујуће надареној уметници из Ораховца. Она је овом приликом игуману и присутнима у Задужбини Хиландара са пуно емоција отпевала неколико песама са Косова и Метохије. Одлука манастира је да се ова талентована деца стипендирају до краја њиховог школовања. Посебну пажњу је побудио диван и хуман гест осамнаестогодишње Маше Павковић, која се одрекла прославе свог осамнаестог рођендана у корист деце са Косова. Игуман Методије је благословио ово њено племенито дело и њен даљи рад. Мајкама са Косова Петри Костић и Слободанки Костић, над чијим су члановима породице припадници ОВК починили зверске злочине, игуман Методије је уручио новчану помоћ. Петри Крстић је убијено укупно четрнаест чланова породице, укључујући и два сина, док су Слободанки Костић убијени два сина и сестрић у једном дану. Манастир Хиландар ће наставити финансијски да брине о овим двема старицама које сад живе као расељена лица у Србији, без својих најмилијих и без могућности да се врате својим домовима. Извор: Задужбина Хиландара
  12. Постоји ли неко ко се никада није осећао као да је ухваћен у клопку? Кога ситуација, људи, здравствено стање, процеси који се дешавају у земљи и свету, и, што је најважније, сопствене грешке никада нису довели до ћорсокака? Можда неки људи никада нису доживели ништа слично, али сигуран сам да је већина барем једном у животу била у ћорсокаку. Судећи по сопственом искуству, могу вам рећи да се увек ради о тешком искушењу. Шта радити? Ако поступите на један начин, имаћете негативне последице. Ако промените приступ, само ћете погоршати своје проблеме, а можда и туђе. Када мислите да сте постигли ефикасно решење, схватате да нема новца за његово спровођење. Не можете седети и не радити ништа, јер је времена мало. Не знате шта да радите. На ивици сте нервног слома и гризе вас савест. Тако изгледа ћорсокак. Излаза нема, осећате се ухваћеним у клопку. Шта је решење? Да чекамо да стигне екипа Сектора за ванредне ситуације и извуче нас из ове клопке? Хмм, мислим да неће бити од користи. Да одустанемо и престанемо да се боримо? Да се молимо? Али вероватно сте се молили, и изгледало је као да су небеса затворена и као да вас Господ није чуо. Сада је то сигурно узрок најнеподношљивијег бола и највећа несрећа. Чекајте, то још није највећа несрећа. Главни проблем је када Га не можете чути. Да сте Га слушали, не бисте били у клопци. Онај ко Га слуша хода у светлости и никада не греши. Осећамо се изгубљеним, заробљеним и губимо своје време тек кад Га престанемо слушати. И зато ћу се усудити да поделим једини, по мом мишљењу, излаз из сваке безнадежне ситуације – више пута тестиран, ефикасан и спасоносан. Рецимо да сте ухваћени у клопку, изгубили сте доста времена, и осећате се истрошено и безнадежно, очајнички покушавајући да сами поправите ситуацију. Станите! Станите мирно и поставите једно једино питање: Шта тачно Господ жели од вас? Не – шта ви ЖЕЛИТЕ, или шта вам је ПОТРЕБНО, нити шта је НАЈУДОБНИЈЕ за вас, нити шта други ОЧЕКУЈУ од вас, већ питајте управо: Шта ГОСПОД жели од вас? Или, још боље – Њега питајте: „Господе, шта желиш да урадим? Дај ми памети и снаге да схватим и испуним то. Све остало је небитно!“ Поставите себи једно једино питање: Шта Господ жели од мене? Ако од срца и искрено питате, и вољни сте да испуните шта вам се каже, одговор ће сигурно доћи. Биће откривено кроз поступке других људи, или кроз околности, или као јасна и прецизна мисао која ће указати на излаз и понудити решење. Било како било, сигурно ћете разумети да је то одговор. Све ће доћи на своје место; више се нећете осећати као да ћете се угушити и уместо мрака одједном ћете угледати светлост. Зашто је то тако? Како овај „механизам“ функционише и зашто је толико свестран да увек делује без проблема? Да ли је то зато што, у ствари, имамо само неколицину људи који сматрају да је неопходно знати Божју вољу, и који су спремни да је прихвате и испуне, а које Господ никада не напушта? Могуће да је и због тога. Међутим, прво и најважније, зато што нам Господ дозвољава да се осећамо ухваћеним у клопку, како би могли да се одрекнемо своје безумне и погубне идеје да свој живот градимо према сопственој вољи, напуштајући Га и занемарујући чињеницу да нема поузданог, непоколебљивог темеља нашег бића осим у Њему. Свето Писмо је испуњено примерима који потврђују ову истину, ово правило. Пророк Јона, који се није слагао са Божјом вољом да оде у Ниневију и проповеда о покајању људима који тамо живе, бежи у Тарсис од Господа (Јона 1, 3), као што Библија каже, и трпи невољу за невољом, до тренутка када се нашао у трбуху кита. Тек тада му се открило лудило његових намера. Својим покајањем показао је спремност да испуни оно што му је одредио његов Творац и Саздатељ. Тада се на чудесан и необичан начин одмах ослободио свога страшног затвора: И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу (Јона 2, 11). Шта је ћорсокак, како и зашто завршимо у њему, и од чега се састоји? Ми многе ствари сматрамо апсолутно и безусловно важним у нашим животима, опет из перспективе наших жеља, мишљења, уверења или уверења оних који нас окружују. Кад год су нам ове важне ствари немогуће, кад своје потребе и уверења не можемо да ускладимо са стварношћу, када стварност изненада спречава наш напредак – доживљавамо то као безнађе, а то ствара осећај очајања због постојеће ситуације. Ево грешке. Многе ствари могу бити важне, али постоји само једна АПСОЛУТНО ВАЖНА ствар о којој се говорило, слушало и понављало стотине пута, а која је потпуно заборављена: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33). То није само заповест, апсолутни декрет или строго наређење. Ово је показатељ пута којим је потребно да идемо како бисмо остали на правом путу. Ово је показатељ начина на који је потребно да изградимо свој живот тако да га нико не може уништити. Ово је подсетник на наше предодређење, чију реализацију апсолутно ништа не може спречити, осим наших сопствених одлука. Све нам се може одузети – новац, здравље, социјални статус, посао, наши најмилији, физичка слобода. Међутим, нико нам не може одузети најважније: способност да служимо Богу. Она увек остаје, у било каквим околностима, под најповољнијим или најокрутнијим условима. Служење Богу је толико многоструко и свеобухватно, да не постоје околности које не би допустиле да се одвија на овај или онај начин – јер наш Небески Отац тражи оне који му се клањају у духу и истини (Јован 4,23); а за дух и истину не постоје препреке ни барикаде. Чак и када сте лишени не само слободе кретања, већ и саме могућности да устанете из болесничке постеље, и даље можете служити Богу тако што ћете стрпљиво подносити болест и захваљивати Му, говорећи то наглас, ако можете, и унутар свог срца, ако вам језик затаји. У духу и истини … Увек ми је искрено жао људи који су себи поставили одређене земаљске циљеве и само у њиховом остваривању виде своју срећу, и шире – смисао сопственог живота. Што су им амбициознији и већи циљеви, понављам, више ми их је жао – ако су циљеви и амбиције једино што имају. Превише ствари могу постати непремостива препрека на вашем путу, толико је камења на путу о које се могу разбити на комаде наде и тежње за великим постигнућима и изванредним резултатима! Како се онда носити са разочарањем ако, осим ових нада и очекивања, нема ничега другог, ако су оне најважније и најдрагоценије? Да, заиста, сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, чак и ако није први, или следећи, или последњи пут, морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“ Ово је питање с којим би требало све започињати. И никада није касно питати. https://svetosavlje.org/najvaznije-prvo-i-poslednje-od-svih-pitanja/
  13. "Молећи се пред иконом Пресвете Богородице за Њено заступништво, није само довољно да ми тражимо, ми морамо нешто и да пружимо живоме Богу и да покажемо Мајци Божјој да смо ми молиоци који хоће - зато су нам дати пост и молитва, да будемо што бољи, да се угледамо на Њу и друге свете, у трпљењу, праштању, највише у смирењу које је царица врлина док не дође Љубав која је савршенство свих дарова...", рекао је у беседи архимандрит Стефан, игуман Манастира Светих Козме и Дамјана у Зочишту. Поучну реч оца Стефана забележио је г. Слободан Станковић, а Радију Слово љубве доставила гђа Татјана Кременовић Шарић: Извор: Радио Слово љубве Беседа оца Стефана:
  14. Архимандрит Сава, игуман Манастира Високи Дечани, је у Недељу спомена Игумана Синајске горе - Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022. године, беседио на светој служби Божјој у овој нашој величанственој Немањићкој задужбини на Косову и Метохији, говорећи о односу човека са Богом, стицању светих врлина и усхођењу Лествицом у нашој свакодневици: "Господ нас позива да у време Поста умножимо трудове јер је ово време када се припремамо да заједно са Христом прођемо распеће, да бисмо са Њим доживели Васкрсење. И период поста јесте управо период сахрањивања, погребења нашега палог човека, да би у нама васкрсао нови човек у Христу Исусу...". Беседу доноси Јутјуб страница Манастира Дечани. Вест обрадила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Јутјуб страница Манастира Високи Дечани Беседа игумана Дечанског о. Саве:
  15. Aрхимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури у Епархији жичкој, одржао је предавање на тему "Васкршњи пост - непрестано усхођење ка Богу" (извод је испод). Предавање је одржано у недељу, 3. априла 2022. године, по благослову Епископа крушевачког г. Давида, при храму Светог Ђорђа у Крушевцу, известила је Епархија крушевачка. Радио Слово љубве ће предавање оца Тимотеја емитовати у целини у суботу, 9. априла, од 13 часова, репризно истог дана у 23 сата, у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Отац Тимотеј је, између осталог, казао: "Када неко нешто каже, најлакше је одговорити истом мером, вратити увреду, свађу или шат већ. Али, хајде да ми, хришћани, будемо нешто друго у овоме свету, јер смо ми и позвани да будемо нешто друго, да будемо другачији. И зато ми штрчимо у овом свету, не уклапамо се никако. И све очи су упрте у хришћане...Сходно томе, морамо да се, кад изађемо са Литургије, да се и понашамо - да ми у свакоме човеку кога сретнемо на улици видимо - Христа, да се осмехнемо, да кажемо благу реч. А то би требало прво ујутру, кад се пробудимо, оној особи коју прво угледамо кад се пробудимо, да се осмехенемо и да кажемо лепу реч. И онда смо ми већ у Смислу. Ми смо већ дали смисао свом дану, свом животу, тој особи која је поред нас 24 сата. И онда тај дан дан крене лепо, са Божјим благословом. И не може другачије..." - Архимандрит Тимотеј Миливојевић је рођен 1976. године у Ариљу, где је и завршио основну школу. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену уписао је 1991. године, а по одслуженом војном року одлази у манастир Студеницу, где ће 1999. године примити монашки постриг. После једанаест година, од којих је три године провео на послушању као игуман, на неко време прелази у оближњи манастир Придворицу, а одатле 2012. године бива премештен у Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. Извор: Епархија крушевачка; Радио Слово љубве Извод из предавања о. Тимотеја:
  16. Архимандрит Димитрије, игуман Манастира Тумане, истакао је у беседи произнесеној у Недељу Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022, да веру треба стално да обнављамо, да подмлађујемо. "Вера је у век слободан избор човека да ходи за Господом и зато дела вере - милосрђе, покајање, опраштање, врлински живот, нада у милост Божју је благословени плод нашег усмерења ка Христу. И зато је и пост дат као благословено средство и истински помоћник онима који верују и који се спасавају, да своју веру непрестано преиспитују и приносе Господу". Беседу је објавила јутјуб страница Манастира Тумане. На интернет страници Манастира је најављено да ће представљање књиге игумана Димитрија "Манастир Тумане - чудо љубави Божије" бити приређено у Аранђеловцу 15. априла, у "Дворани Парк", од 19 часова, уз учешће о. Димитрија. Беседа оца Димитрија: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/iguman Tumana o Dimitrije Nedelja sv.Jovana Lestvicnika 3.4.22..mp3
  17. У недељу 20. фебруара 2022. године, у својој 82. години живота, упокојио се у Господу схиархимандрит Јоил (Булатовић), игуман Манастира Ћириловац. Рођен је 20. јула 1940. године као Јошо Булатовић у селу Смрчје код Колашина. Већ на почетку рата остаје без оца Милете, па је њега и браћу кроз искушења рата сама чувала и подизала мајка Марија. Непосредно након рата породицу је задесила трагедија која је оставила снажан печат на његов даљи живот - у једном дану су од нађене бомбе погинула три његова брата, а преживио је само један његов брат - Јанко. Након завршетка основне школе у Колашину, матурирао је у беранској гимназији, након чега завршава Педагошку академију на Цетињу. Запослио се као наставник хемије у Основној школи "Вуко Јововић" у Даниловграду, гдје проводи петнаестак година радног стажа до инвалидске пензије. Од ране младости показивао је занимање за духовност и за Цркву. У недостатку искусних духовника у Црној Гори, тада духовно разореној од безбожног режима, за руковођење у црквеном животу одабрао је чувеног витовничког старца Тадеја, који је дуго година био његов духовни савјетник. Након неколико посјета Светој земљи крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека, одлучује да се посвети подвижничком животу, живећи у свијету по правилима монашког аскетизма и потпуне посвећености духовности. Крајем осамдесетих година постаје активни члан духовне заједнице која се у манастиру Ћелија Пиперска формирала око блаженог спомена архимандрита Лазара, који доноси свјежину светогорског монашког опита у учмалу средину овдашње црквености, будећи је за предстојеће духовно прољеће. Доласком на на цетињски трон митрополита Амфилохија, Јошо, његовим благословом, одлази најприје у манастир Ждребаоник, а потом у манастир Острог, гдје бива замонашен, добивши име старозавјетног пророка Јоила и убрзо рукоположен за јеромонаха. Девет година је непрекидно носио послушање у Горњем манастиру Острогу, као чувар ћивота светог Василија Острошког, неуморно служећи свете службе, крштавајући, исповиједајући и дајући духовну подршку хиљадама људи који су погодили ову светињу, али и опомињући оне који су били упорни у гријеху на последице таквог духовног стања. Од средине деведесетих започиње градњу своје задужбине - манастира Ћириловац на свом имању код Колашина. Манастир је освећен у септембру 1999. године и тада је постављен за игумана манастира. Већ наредне године се формира манастирско сестринство. Иако се манастир налази забачен у планинама и до њега води макадамски пут, стотине људи је сваког дана долазило у манастир за савјет, молитву и исповијест. Године 2005. митрополит Амфилохије је са још три архијереја осветио црквицу коју је отац Јоил подигао на врху Бјеласице по имену Кључки Тавор и посветио ју Преображењу Господњем, а која је рађена као вјерна копија срушене ловћенске цркве. Већ 2007. године освећен је и мушки манастир посвећен Богородици Јерусалимској у непосредној близини манастира Ћириловца. Свој монашки живот заокружио је примањем велике монашке схиме 2016. године, од када је примао мање народа за исповијест и савјет, а више се посвећивао молитви. Упокојио се након краће болести у својој задужбини Манастиру Ћириловцу, гдје ће бити и сахрањен. Извор: Етос
  18. Игуман Царске лавре Хиландара дочекан је у Земунској гимназији речима које су му упутили професори српског језика и књижевности : ,,Постоје велики људи који учине да се сви људи око њих осећају малим, али истински велики људи су они који учине да се сви људи око њих осећају великим – а ви сте за нас такав човек!“ И заиста, дирнут дочеком, игуман Методије учинио је да дан буде од оних који су за памћење, и за наду да ће се овакви сусрети понављати. Иако сарадња Хиландара и Земунске гимназије траје већ више од годину дана, она је данас, 8. октобра, на дан Преподобне Ефросиније, озваничена. Игуман Манастира Хиландара, архимандрит Методије и Милош Бјелановић, директор Земунске гиманзије потписали су меморандум о сарадњи ове две важне српске установе, које осим верског, образовног и друштвеног – имају и важан историјски значај. У првом делу меморандума наводи се да је велика жеља директора, професора и ученика Земунске гимназије била да древна српска школа духовности и ризница културе, Свети манастир Хиландар на Светој Гори Атонској, превасходно молитвено, али и на друге начине, трајно подржи заједничке просветне напоре. Обазриво, са поверењем, али и великим поштовањем, неколико колега и директор гимназије пружили су молитвено руке ка Хиландару, а игуман и братство манастира дочекали су ту руку благонаклоно, и са поверењем.Тако је почела сарадња наше школе са величанственом задужбином Немањића, која је корен и стуб и наше црквености и нашег образовања. Након првог литерарног конкурса, чији су лауреати награђени у Отаџбинској Задужбини Хиландара прошле године у ово време – игуман Методије, у пратњи ђакона Нектарија и господина Стефана Миленковића био је гост Земунске гимназије. Срдачан дочек подразумевао је и сусрет са ђацима које је манастир пре нешто више од месец дана угостио, a које је на Свету Гору водио вероучитељ Дарко Радовановић – али и са ђацима који тада нису били у прилици да путују. Након доделе вредних и занимљивих награда свим присутним ученицима, које је уручио игуман Хиландара архимандрит Методије – уследио је отворен разговор који је потрајао, баш као и прошле године. Говорећи о вери, школовању, култури, али и о свом животу, игуман Хиландара на посебно место уздигао је великана руске књижевности, Фјодора Михајловича Достојевског. Питања ученика, али и њихових професора, као и вероучитеља – била су повод да игуман Методије да занимљиве и прецизне одговоре чија би се суштина можда могла и смела описати овако: Љубав према ближњима, али и према свима око нас довешће нас временом до мудрости, праве мудрости, која значи живети уз Бога. Након тога, директор гимназије Милош Бјелановић повео је, уз колеге и госте, игумана Методија у обилазак реновиране Земунске гимназије, упознајући га са историјом ове просветне установе. Том приликом, на велику радост свих присутних, обишли су и салу која ће бити посвећена Хиландару, са сталном поставком о манастиру, а која подразумева још бољу и развијенију сарадњу Хиландара и Земунске гимназије – што је у ширем смислу усаглашено и меморандумом. Договорено је и да сусрети ђака и професора у Хиландару буду одржавани једном годишње, када ће победници литерарног конкурса боравити неко време у нашем величанственом манастиру. За ученице које буду најбоље на конкурсу биће организован боравак у Уранополису, или на хиландарском метоху Каково, одакле ће имати прилику да обиђу Свету Гору бродом. Вишесатни састанак протицао је у великој радости, а и сам растанак је потрајао. Обострано разумевање, радост и лепи разговори и планови који су обележили овај сусрет остаће трајно у срцима свих присутних, а надамо се – највише у срцима наших ђака, који су поново показали да су увек спремни да подрже оно што је лепо, добро и корисно. Извор: Хиландар
  19. Игуман Светог манастира Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије уручио је 4.10.2021. у Задужбини Хиландара у Београду овогодишње стипендије Биљани Чекић и за Богдана Ивановића, његовој мајци Милени. Манастир Хиландар је донео одлуку ове године да се до краја школовања, као израз захвалности и молитвена подршка, додели стипендија Биљани Чекић која је упечатљивом улогом Даре из Јасеновца допринела да се о страдању Срба, Јевреја и Рома, а нарочито српске деце, у усташким логорима смрти, коначно упознају и они који до сада о томе ништа нису знали или су преко те чињенице олако прелазили. Такође и од 2018. године, Богдану Ивановићу, сину покојног Оливера Ивановића, убијеног лидера Грађанске иницијативе СДП из Косовске Митровице, као израз захвалности његовом пострадалом оцу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Извор: Хиландар
  20. Данас је Усековање главе св. Јована Крститеља. Данас је и мали Велики Петак. Данас је страст блуда и прељубе свом својом јарошћу и безумљем устала на свету чистоту. Данас су и све друге звери и страсти у човеку показале колико мрзе све што је Божије и питомо у људима. Данас је свака тама и помахнитала бестидност покушала да убије светлост Божију која светли у Његовом Претечи и Крститељу. Данас је грех свом својом силином устао против врлине. Данас је човек полудео од греха убио последњег Пророка и првог Апостола Христовог - највећег испосника и молитвеника у историји света. Данас је злом поробљени човек убио Анђела у телу. Данас је због сведочења истине пострадао највећи човек рођен од жене. Данас свако ко зна за Бога пости, ћути, плаче и моли се. Данас се Небеса згрозише, а пакао узигра, али на кратко. Али и данас се може рећи: смрти где ти је победа? Зар Свети Јован није и у смрти непобедив? Зар његова света глава и са тањира као жива не опомиње – не можеш ти имати жену брата свога! Зар његова душа не сиђе у Ад да и тамо проповеда оваплоћеног Бога Логоса и буде Претеча силаску у Ад Ономе који је Алфа и Омега свега постојећег? Зар ико разуман може и помислити да зло може победити добро? Зар тама икада може победити светлост? Гле, света душа Јованова праћена Светим Анђелима, одмах по напуштању Јовановог светог тела, оде да проповеда и у паклу да је добро непобедиво и да врлина тек чека своју праву награду. Пирова је, ништавна и кратковремена свака тзв. победа зла у овом свету. У тој тобожњој победи зла већ се духовним оком види пораз и немоћна ограниченост бесмисла сваког зла и сваког злочина. А ти несрећна Саломијо, зар си помислила да ћеш телесним плесом нахранити своју гладну и осиротелу душу? Или да ћеш смрћу ућуткати бесмртника? Да ћеш побећи од свевидећег ока Божијега и Његове правде? И ти Ироде, где ти је победа? Зар мислиш да пиром и весељем, у јелу и пићу, можеш умирити своју немирну савест? Ако си тако помислио зашто се онда сневесели кад зачу тражење Иродијадине ћерке – дај ми на тањиру главу Јована Крститеља? Зар можеш побећи од савести, тог гласа Божијег у себи, о несрећни Ироде? Где је твоја храброст царе? Где разборитост владару Самарије? Зар се уплаши злокобних речи једне девојке и наговора њене мајке? Зар се бојиш презира пијане гомиле пред којом си се неразумно заклео? И ти Иродијадо, зар не видиш да од Суда Божијег не можеш побећи? Завршиће се и тај и сваки други рођендан на Земљи. Престаће са свирком и песмом и то и свако друго весеље. Проћи ће све године и све сласти овоземљаске. Како Иродијадо не видиш да ће баш све ускоро доћи на наплату? Али, такво је зло. Такав је грех. Такве су страсти. Такав је ђаво. И поред очигледности да ће све проћи и да ништа душу не може умирити и нахранити, сем Божије Благодати, људи пијани од вина и сикера и пресити од меса и многих јела, немају снаге да се духом узнесу нити воље и силе да отворе потамнеле духовне очи. Но, и данас траје пир неких нових Ирода, Саломија и Иродијада. И данас многи на Земљи мисле да им је срећа у разврату, јелу, пићу и телесним насладама. И данас смрад греха и тама страсти јуришају на неке нове главе светих и праведних људи. И данас се лије крв недужних светитеља Божијих. Али, и данас живи Црква Христова - Непобедива и Света. Врата Адова је не могу победити јер јачи је Бог од сатане и моћнији је један праведник од хиљада безбожника. Гле, из крви Светога Јована никло је цвеће нових хришћана. Гле из крви свих невино побијених праведника и светитеља увек наново рађају гроздови нових изабраника Неба. Гле у Светој Чаши Господњој и данас милиони грешника црпе своју веру, наду и силу, да се преобразе и постану нови људи. Приђите са покајањем, и једите и пијте од те Крви са Голготе која васкрсава из сваке смрти! Гле у Светој Литургији и данас милиони духовних рањеника и духовних инвалида добијају исцељење и почињу да ходају путем љубави, радости и вечног смисла живљења. И опет, после свега, Ироде где ти је победа? Смрти где ти је жалац? Иродијадо где ти је торжество тријумфа? Све вас је победила Црква Христова! Јер Крв Богочовека Христа, Распетога и Васкрслога, као и мученичка крв милиона светитеља је, по речима отаца, само најбоље семе за нове хришћане. И данас, док страда тај небески човек по имену Јован, највећи од највећих, изабрани од изабраних, ипак тихи и благи лахор и танани поветарац Благодати Божије сеје милионе нових семена из којих ће изникнути нови мартири-сведоци. Сведоци да је Жив Бог и да ће жива бити душа наша, па макар нас сваки дан, слично светоме Јовану, буду гонили и убијали због верности Њему, Сунцу Правде, Господу Исусу Христу. Зато и ти, о модерни свете иродијадиног духа: где ти је победа? И ти западни свете Иродове опијености грехом: где су ти истински духовни успеси? И ти разуздана Саломијо бестидне цивилизације: зар мислиш да ћеш боље проћи од несрећне девојке која је тражила главу највећег праведника? Ваше име је било и остало пропаст а ваше презиме пустош. Име пак Цркве Христове, и свих Христових мученика на челу са Светим Јованом, било је и остало - Живот Вечни а презиме - мир и радост у Духу Светоме. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава
×
×
  • Креирај ново...