Претражи Живе Речи Утехе

Ово је, сигурно, најчешће питање које људи у Цркви постављају. Вјерници имају жељу да своје ближње, на неки начин, подстакну да и они постану активни учесници. Та жеља је за сваку похвалу али начин на који се то ради је у 99% случајева погрешан. Постоји она изрека: „Ако је јадан у кући побожан, остали су мученици.” Овдје се алудира на то да остали чланови страдају управо од тог побожног. Нажалост, ово је врло честа појава. Човјек вјерник склон је да критикује своје ближње који нису вјерници па чак и да их осуђује. Затим, кад им проповједа вјеру, обично почиње од најтежих и најкомпликиванијих ствари. Овај старац рекао ово, онај оно, онај учинио то чудо... Све је то тврд залогај за почетника. Онда наводи нека правила која ни сам не испуњава. Пости строго, читај молитве сатима... Умјесто да Бога представи као Оца који нас чека раширених руку, углавном Га представља као некога до кога се долази испуњавњем некаквих строгих правила. Чести су случајеви да се скупе ти побожни људи и онда поведу своје приче. Који владика како служи, који поп не ваља, који монах је какав, шта се ради у којем манастиру, ово ваља, ово не ваља... Кад све то слуша човјек који понекад и пожели да буде вјерник вјероватно пожели да више никада не пожели. Нажалост, побожни људи имају потребу да се издвајају од других људи. Да ли облачењем, понашањем, причом, наглашавањем својих подвига... све то другим људима изгледа чудно и они мисле ако уђу у вјеру да морају постати такви. Но, оно што је најгоре јесте то што су побожни људи углавном смркнити, натмурени, забринути, увијек у неким тешким темама, вазда се они боре против зла... без икакве радости. Безбројни су прмјери како људи вјерници својим понашањем доприносе да њихови ближњи не постану вјерници. Господ је то строго осудио када је рекао да ће тешко бити онима који стоје на вратима, сами не улазе а ни друге не пуштају. НО, ШТА ЈЕ РЈЕШЕЊЕ!? Господ нас позива да се свјетли свјетлост наша пред људим и да људи видећи наша добра дјела прославе Оца који је на небесима. У томе је сва суштина. Хришћанин мора да свјетли свијету. Не својим причама, правилима и слично. Својим дјелим да свјетли. Да, кад га људи виде, пожеле да и они буду такви. Да виде на њему плодове вјере: радост, наду, љубав. Да га виде како ужива у посту а не како намеће правила поста и прича како је то тешко. Да га виде како се из храма враћа радостан и срећан а не горд или огорчен. Да га виде како својим поступцима свједочи да он заиста живи молитвом и вјером. Да чини само добра дјела. Сад смо, у недељу, читали Јеванђеље на Литургији када Господ каже апостолима да иду за њим и Он ће их начинити ловцима људи. То је то! Није им рекао да иду међу људе и да их гњаве него да иду за Њим. Е, кад су апостоли кренули за Христом онда су добили дар да привуку и друге. Тако и ми данас. Да идемо за Господом, да идемо свим срцем. Кад тако поступимо онда ће Бог наћи начина на наше ближње кроз нас призове себи. И да, не заборавите да нам отац Јустин говори да се човјеку приступа на голубијим ногама, тако њежно и тако опрезно. Кратко и јасно: Немој да будеш чудак који вјеру представља као неко страшило. Ти иди свим срцем за Христом, иди и тако се владај, тако живи... у сваком тренутку да будеш неко ко својим дјелима свједочи вјеру са радошћу. Када те људи виде да једноставно пожеле да пију воду са Извора са којег и ти пијеш и да у томе нађу радост и утјеху за све. о.Бојан Крстановић https://www.facebook.com/bojan.krstanovic.2025