Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јеромонах'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У недељу 14. маја 2023. године од 17 часова, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија наставља се циклус духовних трибина у манастиру Раковица у Београду. У сали Светога Саве ће тога дана беседити јеромонах Јоаким (Стојановић), настојатељ манастира Врањина на Скадарском језеру. Тема предавања је "Извор живе воде", сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи ђакону Горану Нухановићу. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Свима нама, без изузетка, потребно је исцељујуће дејство покајања. Свети Јован Златоусти каже: „Грех је рана, а покајање је лек“. Оно што су за тело ране и лекови, то су за душу грех и покајање. Покајање је повратак човека Богу. Почетак овог пута је свест о сопственим сагрешењима. Након што човек постане свестан греха, следи одлучност да се покаје. То је кључни тренутак на његовом животном путу, који одређује хоће ли човек и даље остати у греховном мраку или ће се вратити Небеском Оцу. Неки људи налазе се у стању извесне неосетљивости. Они размишљају на следећи начин: „Немам шта да исповедим. Никога нисам увредио. Никога нисам убио, никога опљачкао“. Међутим, уколико ове људе упитате за неке грехе, понекад чак и тешке, они их неће прихватити као такве: „Данас“, кажу они, „сви тако раде“. Они верују да, ако неки грех чине многи, он престаје да буде грех! Онима који мисле да су без греха упућене су речи Светог Јеванђелисте Јована: „Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јн. 1, . Сагласно Апостолу Јакову, „сви много грешимо“ (Јак. 3, 2), и зато је свима нама потребно излечење душе, које нам даје света Исповест. Неке људе ђаво баца у очајање. Такви хришћани сматрају да су они толико грешни, да за њих нема и не може бити опроштаја. Опроштај грехова, међутим, који се даје кроз Свету Тајну Исповести, не зависи од величине и количине грехова, него од милости Господње која је безгранична. Мисао о томе да наши грехови не могу бити опроштени намеће нам ђаво, како би нас бацио у очајање. Након што превазиђемо поменуте препреке, ђаво ће против нас искористити још једно снажно оружје: стид. „Како да одем код духовника“, кажу многи, „и да му признам све оне страшне грехе које сам учинио? Какво ће мишљење о мени после тога имати тај човек?!“ Нека сви, који овако размишљају, послушају Светог Златоустог: „Стиди се када грешиш, а немој се стидети када се кајеш... Док се човек налази у греху, он (ђаво) му не допушта да се стиди и самим тим га предаје срамоти греха, јер зна да ће човек, ако осети стид, побећи од греха; међутим, приморава га да се стиди покајања, јер зна да ће, због стида, остати непокајан. На тај начин, сатана постиже двоструко зло: баца човека у грех и спречава његово покајање“. Ако човек савлада све ове препреке и одлучи да се исповеди, ђаво ће у њега посејати мисао да одложи исповест. „Отићи ћу да се исповедим други пут“, размишљају многи, „биће још времена“. Колико је само људи који су отишли из овог света, а да нису успели да се духовно припреме за то! Непријатељ нам предлаже да данас послужимо греху, а да се сутра – потрудимо на врлини. Он нам не предлаже да се отворено одрекнемо Бога, него нам, како каже Свети Василије Велики, „лукаво отима ’данас’ и оставља нам наду у ’сутра’. А затим, кад наступи сутра, поново долази наш злобни саветник (тј. ђаво) и тражи ’данас’ за себе, а ’сутра’ за Господа. Тако нас неприметно одводи из овог живота.“ Господ Исус Христос је својим ученицима заповедио да врше Свету Тајну Исповести: „Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Овим речима Исуса Христа су свети апостоли, а такође и њихови наследници – свештеници, „добили власт какву Господ није дао чак ни анђелима“, како каже Свети Јован Златоусти. Христос је то учинио зато да би сваки грешник наилазио на подршку и разумевање у свом подвигу, јер је свештенику, који је такође човек, позната духовна борба. Посредством духовника, у време вршења Тајне Исповести, дејствује Божија благодат – не само ради отпуштања грехова покајника, него и ради решавања духовних проблема с којима се он суочава. Чак и ако (исповест) не исцели одмах окорело греховно стање, ипак ће силно помоћи у исцељењу, јер благодаћу Светога Духа покајнику даје снагу. Благодарећи покајању, борба против страсти постаје лакша. Ако имамо грех који је постао навика, још више морамо притицати духовнику који ће, користећи „мач духовни“ (в. Еф. 6, 17) засећи корен греха до самог његовог искорењивања. „Човек мора свим силама избегавати грех и чувати се од њега, да не би пао“, каже преподобни Никодим Светогорац. „Ако му се, услед човечије слабости, и догоди да падне, нека не очајава, него нека одмах устане и, нека се, не губећи време, покаје и исповеди.“ Господ је рекао да је прва и главна заповест – заповест о љубави: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим... Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 22, 37-39). Сагласно Христовим речима, свој живот треба да испитамо у односу на три главна правца: наш однос са Богом, узајамни односи са нашим ближњима и однос са самима собом. Брижљиво самоиспитавање довешће нас до скрушености и покајања и припремиће нас за исповедање грехова пред духовником. Искуство доживљаја Царства Божијег задобијамо још у овом животу као последицу нашег покајања. „Како је могуће да се Царство Божије приближи човеку још у овом животу“, пита се праведни Јован Кронштатски и одговара: „Благодарећи искреном покајању: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Мт. 3, 2). Душа се испуњава покајањем, а затим следи Царство Божије као унутрашње стање човечијег срца. Човеково дубоко и искрено покајање ће, слично магнету, привући милост и љубав Господњу. https://www.facebook.com/duhovnepouke88
  3. Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.
  4. Јеромонах Исидор, професор Призренске богословије, говорио је на тему "Васкрсни Господе, суди земљи - богослужбене особености Страсне недеље“ у крипти Саборног Храма Светог Јована Владимира у Бару у Лазареву Суботу, 16. априла 2022. године. Емитујемо део предавања о. Исидора које се односи на данашњи дан - Велику Среду Страсне седмице. Празник Светих Новомученика Јасеновачких у Млаки биће молитвено прослављен сутра, на Велики Четвртак. На Велики Петак Српска заједница у Сев. Македонији организује комеморативни скуп у Спомен костурници на Удову, у част и славу жртвама „Валандовског покоља“. Слушамо део излагања историчара др Милана Гулића и Саве Самарџића - стручних сарадника на снимању документарног филма о животном путу деце „Олује“ - „Пут у непознато“ (специјална емисија о овом филму налази се на инт.стр. нашег радија). Извештавамо о Васкршњој акцији Србског сабрања „Баштионик“. Из циклус православних хришћанских разговора, која се организују уочи Васкрса у епархијама СПЦ, издвајамо део предавања на тему „Од Цвети до Васкрса“ протојереја-ставрофора Гојка Перовића, одржаног у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу на празник Цвети. Звучни запис http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33372
  5. Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. https://dodjiividi.blogspot.com/2019/03/blog-post_93.html#more
  6. Игуман манастира Савина јеромонах Макрије је на почетку емисије упутио ријечи наде да ћемо, ако творимо вољу Божију, успјети да побиједимо многа искушења па и пандемију корона вируса која је завладала свијетом. Он је говорио и о празнику Светог Николаја Мирликијског чудотворца, посебно се осврнувши на његову врлину милосрђа, на коју би сви требало да се угледамо. Звучни запис емисије Савински Игуман је тумачио Свето Јеванђеље на данашњу јеванђелску недјељу- 28. по Духовима и говорио о празнику Дјетињци кога данас прослављамо и о значају породичних веза које осликава оно везивања дјеце, мајки и очева на празнике Дјетињце, Материце и Оце. “Љубав је активна помоћ човјеку. Никада се немојмо уморити у љубави према ближњем свом“- казао је отац Макарије говорећи о дивним породичним празницима Дјетињци, Материце и Оци који предстоје Божићу. Отац Макарије је говорио и о Божићном посту којим се припремамо за рођење Богомладенца Христа а затим одговарао на питања слушалаца. Извор: Радио Светигора
  7. Отишао је из света и подвизава се у подножју планине Шурјану у посту и молитви, у радости живљења са својом браћом у Христу. Дипломац Академије уметности, иконописац и фотограф, отац Пантелејмон је још и изваредни приповедач, чије речи, напојене благодаћу, су извеле из душевне кризе хиљаде младих људи. Пошла сам да тражим његово утешно присуство у току Великог поста, да бих нашла одговор на страдања која често занемарујемо и која прете да постану болест века. И ево га, приручник за душевно исцељење и препород. Нико не може да се оствари ван љубави Данас нам се чини да се, више него икад, налазимо у ћорсокаку. Статистика сведочи да сваки десети Румун пати од депресије. Оче, шта то говори о временима у којима ми живимо? Свет захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи. Нико од људи који пате од депресије не може да се ослободи од те досадне мисли да је живот лишен смисла. Јер ми не бирамо да ли ћемо се родити или не, као што не бирамо ни то када ћемо умрети. Једини смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас. Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.
  8. Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келејник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за радио ”Светигора” о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота. Звучни запис разговора За почетак, желела бих да упознате наше слушаоце са Вашим животним путем, ви сте из Пећи, па како вас је пут довео овде где сте сада? Поделите са нама најраније успомене на сусрете са Митрополитом Амфилохијем, а и с обзиром да сте из Метохије, можете ли из Ваше перспективе представити укратко Митрополитову улогу на простору КиМ и међу народом тамо. Мислим да везу Митрополитову са Пећком патријаршијом и уопште са Косовом и Метохијом не треба детаљније објашњавати. Као што Патријарх рече на опелу: сви знамо да је Митрополит ту косовску рану дубоко носио. Али је он увек понављао ону Његошеву реч, да је надање наше на Косову закопано у једну гробницу. Не безнађе, него нада, јер је то гробница из које очекујемо васкрсење. Ја сам управо у Пећкој патријаршији, још као дете, имао те прве сусрете са Митрополитом Амфилохијем. Памтим га док је још као јеромонах, професор Богословског факултета, долазио, а ја сам са покојним дедом стално ишао у Пећку патријаршију, тамо сам чтецирао и помагао. Када је он 1990. године, као епископ банатски, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом који је тад био рашко-призренски епископ, дошао у моје село, Витомирицу поред Пећи, да освешта камен темељац за парохијски дом, ја сам тада, имао сам једанаест година, први пут ушао у олтар да чтецирам, и прво послушање је било да држим жезал Митрополиту Амфилохију. Сећам га се – био је млад, мршав, црне браде… И у једном тренутку на Литургији окреће се према мени и каже: „Можеш ли ти да држиш тај штап?” А ја онако гледам га и кажем: „Могу, могу”. А он ми на то рече: „Добро је то, јунак си ти, можеш ти то да носиш” Тада ме је таква радост била обузела да бих, да је требало, до сутра ујутру држао тај штап. Некако од тог тренутка читав живот ме је Господ на неки невидљив начин упућивао на Митрополита Амфилохија. Игуманија пећка, мати Февронија, ми је била друга мајка, она која ме је духовно родила. Та топлина коју сам осетио у манастиру, од мати Февроније и њених сестара, касније ме је носила кроз цео живот. Мати Февронија је са друге стране била врло блиско везана за Митрополита, и Митрополит је често говорио да је његова духовна мајка мати Февронија. Нажалост, ’99. је дошло до несреће и до полома на Косову и Метохији, када је скоро цела Метохија испражења, од Пећи до Призрена доле, није остало било ни неколико хиљада Срба. Кад се наша војска повлачила и добар део народа са њом, а тек улазиле међународне снаге, у том неком вакуму упале су биле и шиптарске банде из Албаније, а и од домаћих Шиптара терориста је много наших људи страдало. О томе најбоље сведоче Митрополитови дневници са Косова и Метохије, које је Светигора објавила. То могу и лично да посведочим: наше село Витомирица је имало око 2.500 Срба до ’99, и у једном тренутку, када се војска повлачила, то мало Срба што је остало по другим селима око Пећи се било склонило код нас у Витомирицу. Ту су били и моји родитељи. Брат и ја смо једно две недеље раније, са већим делом народа, за војском изашли. Пошто су Шиптари већ почели да упадају у село питање је да ли би ико од тих неколико стотина Срба, колико је у том тренутку остало било у Витомирици, остало у животу да није Митрополит дошао са Италијанима. Он је прво молио, преклињао сељане да се не селе него да остану. Међутим, када је видео да нити Талијани могу да пруже заштиту, а да нажалост и међу нашим људима има, као и увек кад се умешају политика и службе безбедности, људи који су говорили да треба да се иселе сви за Србију и Црну Гору, да нико ту неће жив дочекати сутра, онда је успео преко италијанског генерала да обезбеди заштиту и пратњу том збегу до границе са Црном Гором. Тако да су се моји родитељи, а и већина сељана, спасли захваљујући Митрополиту. После повлачења остало је десетак, петнаестак Срба у селу. Међутим, сви до једног су побијени на зверски начин. Митрополит их је својим рукама скупљао по вододеринама, по баштама, по шталама, где год их је налазио. Неке полуспаљене неке већ од животиња нагрижене, и све их је својим рукама сахрањивао. Тако да је Митрополит на најбољи могући начин оправдао своје звање Егзарха пећкога. Мислим да нико достојније није у задњих двеста педесет година носио ту титулу од њега, зато што је стварно, свим бићем својим, био посвећен тој нашој великој рани. Зато и дан данас, мислим, ниједно име на Косову и Метохији не изазива више страхопоштовања и не улива више поверења и љубави од имена Митрополита Амфилохија. Свако сам се лето враћао у Пећку патријаршију, да бих био макар два месеца са сестрама, да им помогнем, а у ствари више да себи дам мало одушка. Увек би у то време, лети, Митрополит долазио да служи у Пећкој патријаршији, тако сам се и са њиме сретао. А кад сам већ и у души одлучио да идем у манастир, осећао сам да је једини коме могу душу да отворим Митрополит Амфилохије. На то моје осећање се надовезало и познанство са оцем Луком, покојним игуманом Цетињског манастира, и одласци на Цетиње. Тако сам се и директно везао за Митрополита. Пре него што сам упознао оца Луку, мислио сам: „Доћи ћу ја у Црну Гору у сваком случају, пошто је Митрополит тамо, али не знам у који манастир”, али кад сам упознао оца Луку и кад сам после упознао цетињску братију, знао сам да је ту моје место. Те задње године кад сам отишао у Пећку патријаршију, позвала ме је мати Февронија и рекла: „Знаш, размишљала сам нешто, и видим да имаш склоности ка монаштву (а ништа јој пре тога нисам причао, али је она сама, онако како је Бог био дао прозорљиву, видела) – најбоље би било да ти одеш лепо код Митрополита на Цетиње, да те он тамо замонаши и рукоположи, па, пошто све нас знаш од детињства, да дођеш овамо и ту да служиш Богу, па да нас све лепо сахраниш, пошто смо све ми старе.” Пре него што сам отишао у манастир читао сам код Аве Јустина да је човек који нема монашког настројења а замонаши се најнесрећнији човек на свету. Ја сам се једно две године борио са том мишљу: „Боже, да ли имам ја призив монашки у себи?”. Када сам дошао у манастир заборавио сам на ту своју дилему. Митрополит је скоро сваки дан ишао негде, међутим дешавало се и да буде по пар дана са братијом у манастиру, и онда смо били у прилици да упознамо Митрополита као обичног човека. Он се ни по чему није издвајао од монаха и искушеника. Кад је дошло време да се монашимо, било је нас тројица искушеника: отац Петар, покојни Прохор и ја, чекали смо исповест задњу пред монашење. Кад је мој ред дошао, испричао сам му укратко опет цео свој живот, и оно што сам у том тренутку имао да исповедим. Узео сам благослов, и Митрополит ми је рекао: „Хајде, сад стани пред Господа и кажи: Господе, слуга твој те слуша, и не брини ништа.” Таман да изађем из келије Светог Петра, где смо се исповедали, када ми је он, буквално овим речима, рекао: „А што се тиче тога да ли си имао монашки призив или ниси, из твоје исповести се види да си га очигледно имао, и то из детињства још.” Сав срећан што сам коначно добио одговор на своје питање изашао сам из келије Светог Петра. Тек после неких пола године схватио сам да ја њему уопште нисам помињао то, нити сам га питао, него је он сам, како му је Господ откривао неке ствари и тајне које је требало, одговорио буквално оним речима којима сам ја сâм себе питао у вези свог духовног живота и монашког призвања. Иначе, Митрополит је био једноставан човек. Код њега је све било сасвим нормално, као са својим родитељима – питаш га, и нашали се са тобом, уме понекад да те благо укори а онда ако види да си се растужио због тога, он ти каже: „Ајде, благо мени, па да се поправљамо” – дао ти је васпитну меру, рекао ти је шта не ваља, рекао ти је начин на који да се исправљаш, али те је после онако људски подигао, да не лежиш скрхан од свега тога. Прошло је тачно десет година од вашег монашења, које је било на Лучиндан 2010, што говори да сте ви тачно десет година Митрополитов келејник… Шта тачно подразумева послушање келејника? Братија се често шалила са мном да сам собарица… Келејник је у ствари монах или искушеник који брине о келији, односно о просторијама у којима живи игуман или духовник. Пре мене је келејник Митрополитов двадесет година био отац Матеј, који је данас сабрат манастира Острог. Он је беспрекорно бринуо о Митрополиту. Мени је отац Матеј, озбиљан и одговоран, био узор, и начин на који је он обављао своје послушање. С тим што је оцу Матеју било много теже него мени. Он је дошао у Цетињски манастир истог дана када и Митрополит, и био му је у прво време и возач и кувар и чтец на Литургијама, а и келејник и гостопримац. Оцу Матеју је током 2009. године неколико месеци помагао у том послушању о. Климент. Пошто је отац Матеј прешао 2010. године у Острог, а о. Климент у Прасквицу, онда је Митрополит, по њиховој препоруци, благословио да га ја наследим на том послушању. Бити келејник Митрополиту Амфилохију је било једно од најлакших послушања у манастиру. Сам Митрополит је био врло скроман. До задњега тренутка гледао је да не буде никоме на терету, сам је о себи бринуо и није давао да нико око њега ради. Тако да се, осим можда ових задњих двадесет дана, углавном моје келејништво сводило на то да бринем о чистоћи његових просторија, ако треба нешто да му додам и кад долазе гости да их послужим и будем ту при руци. Да ли је било разлике између Митрополита као архијереја и Митрополита као сабрата Цетињског манастира? Једина разлика између Митрополита као митрополита и Митрополита као сабрата Цетињског манастира је била та што су људи ка њему као Митрополиту хрлили и указивали му највеће могуће поштовање, тако да смо ми тек у тим тренуцима постајали свесни ко је Митрополит. Истовремено, и као сабрат Цетињског манастира Митрополит нам је био апсолутни ауторитет, и сви смо имали према њему велику љубав и пазили смо да га не узнемиравамо. Мада смо вероватно некад и прелазили ту границу, па смо га и гњавили и давили. Али, он се према нама понашао баш као отац према својој деци – умео је и да се нашали, и да нас благо укори за неке ствари… Умео је исто, када би видео да хватамо кривину за нека послушања попут косидбе и рада у винограду, да каже: „Е братијо, идемо сви да помогнемо”, и онда он заврне мантију, а ми, хтели не хтели, кренемо за њим – буде нам непријатно да он старац ради. Тако да је разлика између Митрополита у манастиру и ван манастира била само та што је однос према њему ван манастира био мало званичнији. Међутим, тај ми је утисак остао – дођу званично, међутим кад одлазе увек одлазе са великим осмехом на лицу, и као да су скинули неки мрак са лица. Буквално су то бивали преображени људи. А било је разних људи који су долазили код њега, са најтежим могућим животним причама, са здравственим проблемима… Боже опрости, и таквих од којих смо ми из манастира бежали… Митрополит би сео са таквим и причао као да му је пријатељ сто година… Нико од Митрополита није изашао да се осетио пониженим, или да се осетио нижим од њега, него је увек наилазио на једну такву топлину. Најчешће би после разговора са њим рекли: „Боже, како сам на сву могућу муку заборавио кад је он проговорио”. Митрополит је стварно био један велики утешитељ. Једном приликом, када је видео да у неким ситуацијама мало варничим са стране, рекао ми је: „Знаш, мене је Ава Јустин учио: кад ти прилази човек, ти се помоли за њега пре него што ти приђе и ако је носио неку негативност на себи све ће то да падне, а и ако има неку муку онда ће Господ да те просветли шта да му кажеш”. И стварно, трудио сам се а и сад се трудим, додуше мање успешно него што би требало, да то правило његово и тај савет испуњавам. Знамо да су врата Митрополије црногорско-приморске су била отворена за свакога – од људи на највишим позицијама до оног најмањег човека, и за проблематичне људи и за не увек добронамерне људе… Како је Митрополит подносио ту количину обавеза и тај заиста велики број најразличитијих људи које је деценијама свакодневно примао? Да ли му је у неким тренуцима било тешко? Да ли се понекада уморио? Сведоци смо како је он и кабинету Митрополије, а и читавој Митрополији црногорско-приморској дао васељенски импулс. Како је то утицало на њега и на људе око њега? Што би рекао апостол Павле, Митрополит је био свима све. И оци из канцеларије, и братија из манастира, сви ми смо сведоци да је бивало дана да од како изађе из цркве са службе, а службу није пропуштао, па до увече непрестано ради и прима људе. Бивало је и до пред поноћ да заврши и задње људе испрати. Значи то је било смењивање и људи и најразличитијих тема, од породичних и здравствених проблема, до неких ствари животних, типа уређење цркве, парохијских и манастирских текућих питања… и не знам чега све не… Наметале су му се разноразне теме о којима је морао да размишља у току дана и да разговара, и тако до увече. Ми бисмо сви били смождени… Дешавало се да не стигне ни да руча (он је иначе једном дневно јео), него да попије само кафу и чашу воде, и то му је било то у току дана. Сећам се једном, кад смо задње људе испратили у двадесет минута до поноћи, ја закључавам врата, а он каже: „Човече, па време је и да се мало одмори.” Дешавало се да је негде служио по Црној Гори, и онда дође већ онако подобро уморан, а чека га већ по троје, четворо. И онда би он, онако уморан, са њима провео још три, четири сата. Тако да је био неуморан у распитању за свој народ, и стварно је свима био све. Његовим благословом смо и ми око њега износили и оно што нам се чинило по људским слабостима и немоћнима да нећемо моћи да изнесемо. И упркос често великом умору, ипак смо осећали мир у души. Значи, Господ је преко њега изливао благодат и давао нам да изнесемо оно што по сопственим снагама не бисмо могли да изнесемо. Он дакле самога себе није штедео, и мада је гледао да нас поштеди колико може, опет је друге стране, водећи се оном народном и светоотачком да слободне руке ђаво брзо запосли, гледао да свакоме према његовом таленту да послушање, да би то обављао од срца. Митрополит је чврсто веровао у човека, и кад би му указао поверење није више испитивао да ли је достојан и да ли може да изнесе то или не. Гледао би да помогне ако види да не може, међутим ако би то урадио мање или више успешно, само ако би видео труд, он би био задовољан и радостан. А ако би видео да се мучи са тиме, не би му више давао то послушање. Тако је он свима нама налазио меру. Сви смо сведоци како је он са неким људима, од којих бисмо ми давно дигли руке, разноразне комбинације испробао. Посебно када су монаси у питању: пошаљи у један манастир, у други, овамо, онамо, и на крају га постави на неко место, и тај монах или монахиња буквално процвета на том месту. Дешавало се да то траје и десет, петнаест година, али би му на крају нашао његову меру. По том питању Митрополит је стварно био духовни отац, и неко ко није одустајао од човека. По оној светоотачкој, коју владика Атанасије цитира: Кад год се роди човек на земљи Бог исповеда своју веру у њега. Тако је Митрополит исповедао своју веру у све нас, без обзира на то да ли бисмо је ми оправдали или не, он нам је увек давао нову прилику. Оно што је значајно истаћи јесте да је он стварно Митрополију учинио васељенском. Верујем да чак ни неки патријаршијски центри нису у свету данас то што је у његово време била Митрополија. Ту је било еминентних епископа из Грчке, Цариграда, Русије… који су звали и питали га за савете на разноразне теме, онда монаси са Свете Горе, па монахиње из Грчке и из Русије, косовско монаштво… Нема, мислим, земље и народа ком Митрополит није један део своје душе уложио и посветио. Његова непрестана брига је била јединство Цркве, и много му је тешко пало све ово што се издешавало око Украјине, и он је са том раном и отишао Господу. Али знамо да смо у њему добили једног јаког молитвеника и заступника за црквено јединиство, и надам се да ће Господ, његовим молитвама, да врати Цркви мир и и јединство. Као врхунац делања Митрополита Амфилохија можемо да издвојимо нашу скорашњу борбу за одбрану светиња, када је он, можемо рећи, целом свету одржао лекцију како се воли свој народ, како се стаје испред свог народа, како се тај народ предводи. Он је из ове борбе изашао као победник. И када смо мислили да је све битке извојевао и да нема више тог крста који тај човек није понео са својим народом, он је понео и ову најновију муку на своја леђа, понео је крст ове нове болести. Ви сте од првог дана били поред његове болничке постеље. Пре него што почнемо да причамо о тим његовим последњем овоземаљским данима, желела бих да вас питам нешто о односу Митрополита Амфилохија према болести уопште, каква је била његова брига за своје, али и за здравље других људи? Митрополиту је Господ дао изузетно здравље и физичку издржљивост. Врло ретко се разбољевао и то су углавном биле неке лакше прехладе, можда је једно два пута имао грип. Ако би прехладио, па га ми питали како је, он би одговарао: „Ја сам из Мораче, мене је мајка још малога окупала у хладним у водама, тако да ја се не бојим болести”. Увелико је газио осамдесет и трећу годину, а био је врло покретан и до задњег тренутка је потпуно сам о себи бринуо. Митрополита су скоро свакодневно звали људи да се моли за њихово здравље. Сећам се једном, у пола два ујутру су звали да је неки човек на самрти и да се моли за њега. Митрополит је сваком том појединачном случају прилазио са великом пажњом и са састрадавањем. Десило се безброј неочекиваних излечења, које су лекари сами сведочили, за неке људе за које су мислили да им нема лека. Ми дубоко верујемо да је то било по Митрополитовој молитви, јер знамо какве су биле прогнозе болести пре него што смо ми пренели Митрополиту да се моли и како је било после његове молитве. Кад се појавио овај злосрећни вирус корона, Митрополит је од првог тренутка имао према томе озбиљан приступ, али као сваки прави хришћанин није показивао страх. Само је рекао да то јесте неко знамење Божије. Говорио је, нарочито задњих дана у постељи: „Не знам да ли је ово сатанска ствар или Божје допуштење, али очигледно да нам је дато да се неке ствари у животу преиспитају.” Јер и сами смо сведоци шта се дешава у свету, а посебно задњих година и како је свет незаустављиво срљао у пропаст кроз разноразне изопачености у друштву и урушавање свих могућих моралних и друштвених система. Стеге које су раније држале друштво вековима почеле су да нестају у наше време. Митрополит је сматрао да је Господ послао ово да би се човек замислио над својом судбином – куда ми то хрлимо. У почетку болест није била јаког интензитета, али када је постало јасно да је због његових година боље да пође болницу, Митрополит је једно двадесетак минута лежао на кревету у својој келији и очигледно се молио Господу. У једном тренутку су му се очи напуниле суза, устао је и рекао: „Ајмо!” Прва мисао која ми се наметнула у том тренутку јесте – кренуо је на своје страдање, по оној речи Св. писма – као овца на заклање крену. Када је потврђено да је позитиван на ковид, Митрополит је рекао: „Па ред је, када оволики народ страда у Црној Гори, а и не само у Црној Гори него и широм васељене, па и ја да узмем мало овај крст да понесем”. Од тог тренутка креће задње поглавље у животу Митрополитовом. Он који никад није био у болници, који никад није дао да се много бринемо око његовога здравља, и уопште никад није давао да бринемо око њега… Кад мало сада боље размислимо – ту је Господ испробао његово смирење. И показао се Митрополит као стварно дорастао и том искушењу, том испитивању од Господа. Био је послушан лекарима и сестрама. То је изузетно захтевно и терапијски интензивно лечење – мноштво инфузија, инјекција, вађења крви – није било места на рукама Митрополиту које није било избодено иглама… Међутим, он никада није пустио ни гласа. Када би га питали боли ли га, он би се шалио: „Ма не, није ништа. Навикао сам ја на то – пију мени крв цео живот.” Лечење је ишло полагано. У једном тренутку, негде пети, шести дан откако је дошао у болницу, имао је кризу, пошто је имао обострану упалу плућа. Тада сам први пут помислио – питање је да ли ће се он извући из свега овога. А онда сам се сетио како је стално говорио да се договорио са Господом да неће ићи док не види цркву на Ловћену и манастире Превлака и Пречиста Крајинска обновљене. То ми је уливало наду. Тих дана је докторка Јелена, која је бринула о њему као о своме оцу, рекла: „Владико, ако замислимо вашу болест као Ловћен, ми смо се сад попели на врх Ловћена”. На то је он добацио, све онако добро болестан: „Одлично, одмах почињемо темеље цркви да копамо!” Ту се Јелена насмејала, и после нам је рекла да се можемо надати оздрављењу, јер је Митрополит задржао ведрину духа. И додала је: „Сада полако иде опоравак: полако се спуштамо, прво на Његуше, па онда идемо на Цетиње.” И тако је и било, кренуло је побољшавање. У једном тренутку је докторка Јелена рекла: „Е, сад смо стигли на Његуше” – више од пола пута смо прешли. Митрополит је после тога ојачао, и шалио се, бринуо разноразним стварима: о изградњи цркве у Врујцима, о манастиру Топхана на језеру, о сестрама монахињама из разних манастира…, и на разне теме разговарао телефоном. Тада сам помислио и рекао докторки Јелени: „Мислим да смо стигли до Бајица”, и само сам чекао кад ћемо да изађемо из болнице. Тако је било све до среде поподне. У среду поподне сам приметио да се он мало мешкољи и да држи руку у пределу грудног коша. По договору са докторком Јеленом, да јавим чим нешто приметим, послао сам јој поруку да ми се чини да се Митрополитово стање мења. Она је иначе стрепела од тога што и десило, јер се код старих особа у деведесет посто случајева деси та компликација, јави се ваздух у средогруђу, зато што старе особе не могу тако лако од кисеоника да се одвоје. Докторка је одмах дошла и дала му одговарајућу терапију. Међутим, како се ближило вече тако је почео да му пада ниво кисеоника у крви… Наравно, одмах су предузете потребне мере, али је тада докторка први пут изјавила да се боји да можда Митрополит неће успети да се избори са последицама короне. Ја сам опет помислио – Ма не, није још завршио капелу ни остале светиње… Али у истом тренутку сам помислио и нешто друго: Можда Господ хоће да га узме да не мора то он да заврши, него да види да ли ћемо ми то да завршимо – поколење које је он подигао. Да Господ хоће у ствари да провери на тај начин његов засад у винограду, да види да ли смо ми сад зрели да рађамо сами без њега. И дете у једном тренутку мора од мајке и оца да се одвоји, не може цео живот да се вуче на њихов рачун. Од те сам се своје помисли сав најежио, али ипак сам се молио: „Господе, остави га макар још пет година, треба нам.” Како је вече наступало тако му је било све лошије и онда су му укључили много јаче количине кисеоника него што су биле ове које је раније примао. Пре него што ће му ставити маску за кисеоник рекао ми је: „Знаш шта, ма идемо ми за Лучиндан на Цетиње”. Сам у себи сам помислио: Какво Цетиње, Владико, још се нисте са кисеоника макли, нећемо ми пре среде излазити одавде… У четвртак ујутру, кад је већ свануло, тражио је да му дамо воде. Сестра Стоја, која је била дежурна, и ја смо му скинули маску и дали му воде да пије, а он је онако самом себи у браду промрмљао: „Готово је”. Пресекао сам се, и помислио: Изгледа да је Митрополит стварно решио да нас напусти. Касније му је у току преподнева позлило, и лекари, који су ту били иначе поред њега, морали су да га засеку између ребара, да би му дренирали тај додатни ваздух. Ти задњи његови дани су били заиста као из Јеванђеља – биле су му прободене и руке и ноге од силних лекова и анализа, прободена су му била и ребра, из којих је изашла вода са сукрвицом, баш као из Јеванђеља. То се све десило 29. октобра, на дан кад се слави Свети Лонгин Сотник који је копљем пробо Господња ребра. Пуно заиста симболике има у тих неколико Митрополитових задњих дана… Након што се пробудио из те благе наркозе лекари су га питали како је, а он је на то рекао: „Завршавајте то, децо, и пустите ме”. Ја сам то протумачио као молбу да га пустимо да се одмори, јер се баш измучио. Међутим, очигледно је тражио да га пусте да би могао да се моли и да се припреми за пут на који већ кренуо. Тај задњи дан – од четвртка ујутро до петка док нисмо изнели Митрополита из КБЦ-а, медицински техничар и сестре (који су се иначе тих двадесет и пет дана неговали Митрополита): Алекса Кнежевић, сестра Стоја, Зорана и Даница, нису уопште одлазили својим кућама. Више од двадесет и четири часа, односно тридесет и шест сати они су били уз Митрополитову постељу. Заједно са докторком Јеленом Боровинић Бојовић уз Митрополита су тог задњег дана били и др Ђого, др Ђорђе Крњевић, др Шарчевић, др Огњенка Шарац, др Марија Богдановић. Било је ту и других лекара и сестара, нека ми не замере што их све поименце нисам поменуо… Иначе, заиста су сви лекари и све сестре и техничари пружали све од себе да помогну Митрополиту да се избори са том болешћу. Митрополит им је био неизмерно благодаран на томе, и стално им се извињавао што се толико око њега баве. На то су му они редовно одговарали – „Није, Владико, ви сте нам најбољи пацијент”. Јер стварно – нити се жалио, нити ишта тражио. Њему је било велико оптерећења што морају око њега да се брину. Међутим, њима је то очигледно био благослов и радост. Тако су радо долазили, па и кад би завршили смену долазили су мало да причају са њим, да питају треба ли нешто. За сво време боравка у болници стално су долазили лекари и медицинске сестре – да га поздраве, да му пожеле опоравак, да му захвале за нека доброчинства у животу која им је учинио. Тек тада сам видео колико је он доброчинстава чинио тајно, да ми нисмо знали. Митрополит се сво време боравка у болници молио за све њих, и за све болеснике. Остали смо будни целу ноћ крај њега и било је јасно да је стање озбиљно, да је кренуло ка своме крају. Али – пошто смо се не једном уверили да се у вези Митрополита чуда Божија пројављују – негде смо се у дубини душе надали и веровали да ће Господ да му још мало продужи земаљске дане. Не због нас што смо праведни и достојни, него зато што нам је потребан. Негде у четири сата ујутру почели су да опадају сви параметри, све вредности животне. И мени тек тада сине – Боже Господе, планирали смо у суботу да се причестимо, на Светог Луку, а питање је да ли ће он сутрашњи дан преживети и да ли ће доживети до суботе да се причести. Позвали смо оца Бранка Вујачића. Међутим, негде око шест и петнаест сви животни параметри су дошли на најниже вредности, а отац Бранко још не стиже. Уплашио сам се – да не оде човек непричешћен, и једино што ми је пало на памет је било да га ухватим за руку и, пошто сам знао да чује иако је био због респиратора у благој коми, кажем му: „Владико, опростите, сачекајте још мало. Отац Бранко је кренуо са Храма да вас причести, носи Дарове. Сачекајте још мало.” И одмах су се дигле све вредности – и удисаји, и кисеоник, и притисак… Тачно је чекао да дође отац Бранко да га причести. То могу да посведоче и докторка Јелена и остали доктори који су били у соби. Докторка Јелена је и рекла својим колегама да се тиме потврђује њен став да је човек у тренуцима смрти свестан. Бринули смо се да ли ће због респиратора упште и моћи да прими Св. причешће. Међутим, када је отац Бранко принео Дарове, полугласно сам Митрополиту рекао: „Владико, ево отац Бранко је ту да вас причести.” Како сам му то рекао, Митрополит је непогрешиво кренуо према кашичици, узео Свето причешће уснама и прогутао, не отварајући очи. Докторка Јелена и сви остали су почели да плачу, јер је то била баш потресан призор. И такво се блаженство на лицу Митрополитовом видело, да сам помислио – ево га, већ је са Христом, нема сумње – оде он са Господом. Једно десетак минута је Митрополит био стабилно, нису му падале животне функције. После неких десетак минута кренуо је да му пада притисак и друге функције. Онда је докторка Јелена рекла да ће само у задњем тренутку, кад се буде упокојио, срце мало да убрза рад. У једном тренутку су лекари били изашли и ја сам направио метанију и тражио опроштај за себе и благослов за оце из Митрополије и за сво свештенство, монаштво и верни народ – да нас не заборави, да и даље брине о нама. И рекао сам му: „Деда, ако можеш још мало остани с нама. Господу нећеш да побегнеш никада, ти си увек са Њиме, а нама си још потребан.” Међутим, ипак је било време да он пређе, и полако су почеле све функције да му падају. Отац Бранко је дошао, запалио свећу. Сви лекари и сестре су пришли да узму задњи благослов. Читали смо Јеванђеље, а када смо видели да се сами крај примакао Симбол вере и 50. Псалам. Држао сам га за руку и гледао, а и пратио сам те вредности на екранима… Митрополиту смо видели такво спокојство на лицу, и како мења боју: постаје као у ћивоту што је био, жут као Сунце, као злато – нигде оне пеге или мрље мртвачке. Али је још увек жив и видим оно како се спушта притисак, и долази на 16 и само се ту искључио екран. Докторка Јелена је рекла: „Упокојио се”. Онда су лекари медицински констатовали смрт. Али, оно што смо сви заједно констатовали – докторка Јелена, отац Бранко и ја, пошто смо само ми остали уз њега док је умирао, то је да се упокојио, а да нисмо знали кад, иако смо га сви троје пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. Отац Бранко и ја смо га припремили и обукли. Остали оци су дошли и донели одежде три и по сата пошто се упокојио, и мене је било страх да ли ћемо моћи да му обучемо одежде, јер је већ три и по сата од упокојења прошло. Међутим он је био потпуно покретан, као да смо живога човека облачили, и топле су му биле руке. До те мере да смо се на тренутке питали је ли се упокојио… Тачно је имао ону праведничку кончину. Што је рекла једна од лекарки кад је дошла: „Ево већ два чуда које су се десила од Митрополита. Прво чудо јесте да је цео Клинички центар, неколико стотина радника дошло да изјави саучешће и да се поклони Митрополиту, да узму последњи благослов од њега. Ту има и муслимана, и ових чији су духовни очеви хтели да отму светиње, и оних људи који су свим срцем волели Митрополита и молили се за његово оздрављење, сви до једног од су дошли да се поклоне Митрополиту. А друго је чудо било то што од претходне ноћи ни један једини болесник није имао погоршање здравља, није имао кризу, него су сви примили редовне терапије и сви су били мирни. Реч се није чула, ни уздах ни јаук.” Још је било и неких других знамења, у Цетињском и Острошког манастиру, а чујем још и на другим неким местима – то јутро нити су краве мукале нити су се птице чуле него је таква нека тишина владала, кад човек чује тишину. Онда су Митрополита провели кроз КБЦ-а, и једва смо прошли од сестара и доктора – сви су изашли да га испрате. На путу из Подгорице за Цетиње, сетио сам се како је Митрополит рекао: „Идемо ми на Цетиње за Лучиндан”, и рекох му, гледајући у сандук: „Вала, Владико, одлазите на последњи пут и опет сте у праву, увек је ваша задња. Рекосте: Идемо за Лучиндан на Цетиње, и ево – дођосмо!” Сахрањен је у крипти Саборног храма, где је за живота себи гроб направио. Гроб је био озидан и требало је само да се спусти ковчег. Међутим, он је рекао да мора земља да буде у гробу – „земља сам и у земљу ћу да идем”, тако да су му донели земљу из његове родне Мораче и насули у гробницу. После, кад смо га положили у гроб, када иде оно последње целованије и када свешеник каже „земља си и у земљу ћеш отићи” кад се посипа земљом, по њему је посута земља са Косова и Метохије коју је брат Живојин Ракочевић донео са Газиместана, и владика Атанасије из Призрена, као и земља из Јасеновца, коју су донеле сестре монахиње из манастира Јасеновац. Када смо се сутрадан ујутру скупили у холу Митрополије, оци из секретаријата и ја, гледамо према фотељи на којој је он обично седео, и коментаришемо – Не можемо да верујемо да се упокојио, једноставно имамо утисак да је отишао негде на службени пут. И тако се и надамо – да је отиша
  9. 30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни монашки симпосион. На тему Многобрижност – мајка многих зала у монаштву говорио је јеромонах Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава. Преосвећени Владико, преподобни оци, преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре, тема коју сам изабрао је вечна тема за свакога монаха али и свакога хришћанина уопште. Тема која је вечно важна и вечно судбоносна. Међутим, она је посебно важна за нас монахе, за људе који су добровољно и при пуној свести, изабрали начин живота коме је срж и кичмена мождина безметежно и безбрижно славословље Бога, кроз управљање човечијег ума, срца, воље и целога бића ка Господу нашем Исусу Христу и Вечном Царству Божијем. Ако је по речима Светога Писма живот наш на земљи сенка и сан, онда управо у тој сенци и у том сну, у том комадићу вечности и трену који се назива живот, ми добијамо вечно блаженство или наслеђујемо вечну смрт. Стога је сваки секунд нашег живота непоновљив и суштински важан, бескрајно дубок и можда последњи у овом странствовању које се и животом зове. Зато нас и Спаситељ наш и Господ – Исус Христос, благо и очински учи и на време упозорава: „Не брините се душом својом шта ћете јести или шта ћете пити; ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се дакле говорећи, шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вам треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт. 6. 25-34). Ове речи Господње упућене су свим људима у свим временима, али на посебан начин оне одјекују у срцима монаха, који су позвани на непрестану Исусову молитву, нестицање, сиромаштво, послушност, безбрачност и целомудреност тј. на једноставност и савршенство не многобрижног живота. На уподобљавање Светим Анђелима који се непрестано труде у непрекидном славословљу Бога. Не без дубоких разлога свети Јован Лествичник о монасима пише следеће: „Монах припада анђелском чину и води анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако врме, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно». И заиста, велики су позиви и велики задаци једнога монаха. Стога да би човек постао прави и истински монах тј. сличан Анђелима, он мора да води посебно строг, врлински и пажљив живот. Живот ван свих непотребних брига. Живот у молитви за себе, свог духовног оца, своју браћу у манастиру, али и за читав свет и свакога човека на земљи. Монах по речима преподобног Силуана Атонског јесте молитвеник за читав свет. Зато је у монаштву све небоземно важно. И послушање и пост и молитва и смирење и тишина и ћутање и физички рад и читање Светога Писма и изучавање светих отаца и самоукоравање и сећање на смрт и непрестана умна молитва и богослужење у храму и честа исповест и редовно причешћивање Светим Тајнама Христовим. Нема у монаштву ничега сувишног нити непотребног од било које врлине. Монах је онај који се обукао у свеоружје Божије којим се непрекидно бори против духова таме у поднебесју. Али посебно је важна управо безбрижност, као и послушност са смирењем. Они су са постом темељ и мајка за безметежну молитву, преко које ће Бог даровати монаху све у своје време. Но, како се истински молити Богу ако је ум човеков у исто време занет многим, сујетним и непотребним бригама. То је по учењу свих светих отаца просто немогуће. Зато свети Јован Лествичник поучава: «Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце». Дакле прво нам свима предстоји уклонити се од зла и свакога повода за зло и много брижну узбурканост живота. Да се одрекнемо не само оних уобичајених злих навика и обичаја које су свима познати већ и од оних ствари које су за људе у свету сасвим допуштене и благословене. На пример, лепо је, благословено је и за цело друштво корисно живети у хришћанском Браку, али за монаха који је изабрао надприродни тј. анђелски пут живљења то је забрањено и у помислима. Зато на почетку сваког монашког подвига, опет по речима св. Јована Лествичника – «Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност». Сходно учењу многих монаха подвижника и из неког свог скромног духовног искуства, све набројано може се постићи, и досегнути до висина натприродног, само ако монах, као нека посебно одабрана биљка, на време пусти своје мисаоне и духовне корене у дубину Божијег смирења и Божије Љубави али и у добру и обрађену земљу свога срца. Земљу спремљену свим богочовечанским врлинама и подвизима као и свим Светим Тајнама. Ако се вером и сваком другом врлином потпуно преда у руке Промисла Божијег и послушања своме старцу. Међутим, ако се та символичка биљка звана монах, не заштити од хладних ветрова многобрижности и овоземаљске метежности тешко да ће, као оно зрно горушично, узрасти у право и велико дрво на коме ће се птице, то јест Анђели и Анћеоске мисли настанити (Мт. 13 31-32). Свети Нил Атонски је у своје време видевши нагли пад монаштва на Светој Гори говорио да је све почело са малим стварима. Пре свега са постепеним губљењем безбрижности за све материјално код Атонских монаха а кроз то упадање у душепогубну многобрижност и разна друга зла. Монаси су наиме почели да напуштају свети и спасоносни завет сиромаштва као и безбрижни и ангелоподобни живот својеврсних Божијих птица које непрестано поју Богу. Тако су постепено изгубили молитву и почели су да брину о разним материјалним стварима која су њиховим духовним оцима била потпуно страна. Напустили су само једно рукодеље и скромност у јелу и пићу, одбацили монашку скромност, те су почели да саде баште, винограде и маслињаке, да раде подруме за уље и вино, те да шире своје скромне скитове. На крају су већи део дана проводили у бригама за материјалним, изгубивши тако оно главно – молитву и радост непрестаног славословља Бога. Као последица свега упали су у дубину неочекиваних зала и најтеже и најсрамније грехе који су до тада били незамисливи за Свету Гору, што је била јасна казна Божија за суштинско богоодступништво и губитак основног смисла монаштва – живота у непрестаној молитви, славословљу Бога и најблаженијем сиромаштву. Зато је Преподобни Нил Атонски са правом преклињао и вапио: «Бежите од многобрижности јер она је мајка скоро свакога зла у монаштву». Ипак, постоји у монашком животу и једна свеблагословена брига, која је потребнија од ваздуха који удишемо. То је брига за наше душе а пре свега да се никада устима, умом и срцем не одвајамо од имена Исусовог, како је учио можда и најчудеснији савремени свети старац нашег доба – Јефрем Аризонски. Сви који су посетили његов Манастир Светог Антонија, где је он живео у последњих тридесетак година, лично су се уверили да је светогорска исихастичка традиција увек и на свакоме месту савремена. Разговарајући са браћом који су један део живота провели у том духовном светионику православља у САД, дошли смо до једногласног закључка да се ту свако може уверити шта јеу суштини право, истинско, светогорско и исихастичко монаштво. Монаштво које је пуно једноставности и које је светлост свету и со земље. Само такво монаштво представља силни духовни магнет за све људе. И за верне и за неверне. И за ходочаснике и за обичне пролазнике и знатижељнике. Зашто је то тако? Зато што је оно засновано на чврстим, вишевековним, искуством провереним и освештаним фундаментима древног светогорског предања чија је главна брига безметежан, миран и тих живот у свакој побожности и чистоти. Пре свега у смирењу, послушности, посту и непрекидном призивању имена Божијег кроз чудесне, благодатне и свеосвећујеће речи Исусове молитве – Господе Исусе Христе, помилуј ме. Зато ћу, враћајући се на наше просторе, не околишајући, поставити једно можда и мало смело али заиста, чини ми се, актуелно питање. Поставити га пре свега себи, али и вама, драга браћо и сестре: Да ли смо ми лично на висини Еванђелског задатка и да ли је наше савремено српско монаштво заиста на трагу освештаних темеља истинског и правог путоказа безбрижности и једноставности, који су нам утабали свети оци Цркве Христове? Тај путоказ увек води ка вековима освештаној традицији, ка Хиландару и Светој Гори, ка Студеници и Жичи. Ка првим и истинским Типицима за Срспка општежића или српске испоснице. Модерно српско монаштво, а прошао сам кроз седам српских манастира и упознао још много других српских светиња, на жалост само је у ретким случајевима и у појединим обрисима сачувало све оно што нам је Свети Сава оставио кроз светогорско, светоотачко и освештано предање. А он нам у суштинским стварима, кроз писано монашко устројство, није оставио нешто своје. Он нам је само пренео вишевековно светоотачко и светогорско искуство зачињено само појединим српским специфичностима и особеностима. Оставио нам је: Послушање, ћутање, смирење, пост, Исусову молитву, богослужење, честу исповест, редовно причешчивање, кротост, благост, пажљивост и верност. Све је то вишевековна освештана традиција истинског и древног светогорског монаштва које дише безбрижношћу, једноставношћу и сиромаштвом. Када су једном приликом питали светога Игњатија Брјанчанинова који манастир човек треба да изабере ако жели да крене истинским монашким путем, он је такође указао на основне светогорске принципе подвукавши следеће: Тај манастир треба пре свега имати следеће квалитете: Искусног, смиреног, мудрог и духоносног старца игумана кога сви у манастиру имају беспоговорно и у свему слушати. Редовно богослужење и свакодневну Литургију Честу исповест и редовно тј. често причешћивање Заштиту од спољашњег света и сусрета са особама супротног пола Запитајмо се: Да ли то данас и у којој мери постоји у српском монаштву? У суштини, нешто слично су говорили и писали сви свети оци Цркве и оснивачи монаштва и монашких општежића. То је дакле свима нама добро позната општа абецеда истинског устројства монашких обитељи, без које је врло тешко и скоро немогуће, достићи савршенство које од нас монаха тражи Бог, очекују људи и за чиме уздише свеколика твар. Посматрајући наше српско савремено монаштво на прелазу између генерација старих монаха и монахиња, потеклих углавном из патријахалне средине, богомољачког покрета и српског села, и генерације нових монаха и монахиња, потеклих из времена раслабљености комунизма и посткомунизма, васпитаних и однегованих у далеко другачијим условима, стиче се понекад и један горак утисак – да нисмо увек успели направити један добар континуитет тј. да исправимо недостатке старог и уткамо их у искуство и праксу новог монашког нараштаја код Срба. Сем пар наших највећих манастира – Дечана, Ковиља, Жиче, Раванице, Подмаина и других, који су и сами прошли и пролазе велике, невидљиве и страшне борбе против духова таме у поднебесју, остали део наших манастира и нашег монаштва, част изузецима, као да још увек лута у потрази за неким чврстим темељима правог монаштва који иду средњим златним путем, који се нису мењали два миленијума и сигурно се неће мењати ни у будућности. И поред многобројних и дивних примера у нашем старом али и савременом монаштву, догађа се и мноштво падова, одласци из манастира, разне саблазни и духовне трагедије. Када су питали једног од наших највећих савремених стараца – великог старца Тадеја Витовничког – зашто данас имамо толико монаха и монахиња а немамо пуно истинских молитвеника у којима непрекидно тече Исусова молитва, он је са тугом одговарао: „Зато што смо ми пуни гордости и немамо довољно смирења. И зато што су се скоро сви у манастирима бацили на изградње конака и многобрижност, а мало их је који изграђују дом своје душе и спокојно и једноставно живе у скромности монашког позива“. Оно што је посебно забрињавајуће за наше савремено монаштво јесте сведочанство оца Тадеја да је у свету срео пуно људи који имају дар смирене и непрестане Исусове молитве, док то у српским манастирима скоро и да није видео. Зар то није повод за аларм? Стално подвлачећи да тај дар иде увек заједно са безбрижношћу и једоставношћу, са тугом и болом је старац Тадеј посматрао како се данашњи српски монаси и монахиње мисаоно и духовно расипају на многобрижност која у њима убија сећање на Бога и призивање Његовог Светог Имена. Васпитан у духу руског исихастичког предања и растући уз великог старца Амвросија Миљковачког, старац Тадеј се често није могао начудити колико смо се удаљили од те благословене немногобрижности и једноставности, и колико смо тешко и претешко бреме некакве спољашње и грађевинске обнове наших манастира преузели на себе. Сећам се његових тужних речи када је једном приликом, чувши за неког монаха да је скинуо мантију и отишао из манастира, са тугом и болом рекао: „Ех браћо моја, колико ће их тек у будућности скинути мантије, јер наши манастири су често пута места многих материјалних брига и светских сујетних расејаности. Манастири су нам неретко постали градилишта зграда и конака, док се о грађењу људских душа недовољно брине“. Није стога ни мало случајно што је и наш савреник и велики свети старац Пајсије Светогорац говорио: „Данас људи не живе једноставно, па зато многи застрањују. Почињу истовремено више послова, и тону у мноштво брига. Ја завршим један посао па после мислим на други. Када човек ради много тога истовремено, напросто – пошашави. Довољна је и сама чињеница да у исто време мисли на толико послова, па да оболи од шизофреније.“ Бојим се драга браћо и сестре, да и ми савремени српски монаси, због мноштва својих претераних материјалних прохтева и сујетних брига, које су потпуно непотребне у монаштву, не упаднемо у једну специфичну и тешко приметну шизофренију, те не изгубимо оно главно а то је – мир и радост у Духу Светом. Зато се стално требамо враћати провереним духовним темељима и основним постулатима светогорског монаштва – посту, молитви, безбрижности, смирењу, послушању игуману, свеблаженој опрезности, сиромаштву, једноставности, црквеном јединству и животу у свим светим врлинама и свим потребним Светим Тајнама – пре свега честој Исповести и честом причешћивању. Игуман Манастира Пиносава јеромонах Петар (Драгојловић) Јеромонах Петар Драгојловић: Многобрижност - мајка многих зала у монаштву - Čudo WWW.CUDO.RS 30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни...
  10. Поводом празника Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, из архиве Радио "Светигоре" доносимо предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) настојатеља манастира Врањина на Скадарском језеру на тему "Свети Петар Цетињски - свијетли украс Српске Цркве" које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  11. Поводом празника Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, из архиве Радио "Светигоре" доносимо предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) настојатеља манастира Врањина на Скадарском језеру на тему "Свети Петар Цетињски - свијетли украс Српске Цркве" које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се 21. октобра 2020. године у Општој болници у Бару упокојио у Господу јеромонах Прохор Јосифов, сабрат Цетињског манастира, послије краће и тешке болести изазване инфекцијом новог коронавируса. Јеромонах Прохор је сахрањен данас у манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира, уз присуство братства Цетињског манастира и цетињских пароха. Након заупокојене Литургије, коју су у ваведењској манастирској цркви служили презвитер Игор Балабан и ђакон Игор Пешикан, одслужено је опијело којим је началствовао архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона на Немањином граду у Подгорици, а опроштајно слово о почившем брату Прохору је изрекао протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски протопрезвитер цетињски. Отац Прохор је рођен на Тројичиндан 1977. године у Кочанима у Републици Македоније, а на крштењу је добио име Душан. Богословију је завршио у Скопљу, а потом је студирао на Богословском факултету у истом граду. Ђаконско рукоположење је, након ступања у брак у којем је касније добио двоје дјеце, примио у Митрополији брегалничкој. Замонашен је 29. октобра 2010. године у Цетињском манастиру. За свештеномонаха је рукоположен на Петровдан 2014. године на Цетињу. Посљедњих година је обављао дужност економа Цетињског манастира, старајући се о манастирским имањима и уједно обављајући дужност манастирског свештенослужитеља. Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. На дан свештеног спомена на преподобномученицу Параскеву, 08. августа 2020. године, у манастиру св. Архангела - Тресије на Космају, у Богом спасаваној Епархији шумадијској, служена је света заупокојена Литургија, којом је започео молитвени испраћај схиархимандрита Јована (Маричића) дугогодишњег игумана ове светиње. Началствовао је јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, а саслуживали су јеромонах Дионисије настојатељ манастира Св. Петке у Сибници, свештеници Горан Лукић и Никола Симић и јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђељском зачалу, о. Петар (Драгојловић) је подсетио да "данас испраћамо једног од последњих великих стараца, који је од момента када је крочио у младости у ову светињу, сачувао врлину која га је сачувала - страх Божији и љубав према Богу и своме народу". Отац Петар је говорећи о почившем оцу Јовану подвукао колико је он био "човек љубави Божије и страха Божијег. Читавог живота бринуо и стрепео над душама оних који су му поверени. Стално се сећао на смрт јер је знао да је тај час смрти жижа нашега живота, сабрање свега онога што смо радили и како ћемо изаћи пред Господа", рекао је о. Петар. "Слушао је Онога који је вечни Бог" рекао је између осталог отац Петар и додао да се речи из јеванђеља прочитаног на Литургији директно односе на о. Јована који је "прешао из смрти телесне у живот вечни". "Душа му је припремљена патњом и страдањем, размишљањем и созерцањем, оним што му је Бог откривао у вишегодишњим молитвама у његовој келији". О. Петар је подсетио да су само они који су Богом живели после Другог светског рата, знали како је то изгледало тих година и кроз шта су све пролазили. Али отац Јован је остао пун љубави, иако је био врло строг према себи, али и према другима. "Не можете великог човека лако разумети" напоменуо је о. Петар који је на крају закључио да је "наша дужност да се молимо за душу о. Јована, јер је суд Божији ипак суд Божији, али чврсто верујемо да ће он чврсто загрлити Бога и да Га већ грли". Извор: Радио Слово љубве
  14. Четврта недјеља по Духовима литургијски и молитвено прослављена је у манастиру Савина. У недјељу 5. јула јеромонах Макарије Игуман савинске Свете обитељи началствовао је Светом литургијом у манастиру Савина у Херцег Новом. Звучни запис беседе Отац Макарије је вјернике сабране на светом богослужењу поучио је ријечима литургијске проповиједи, у којој је говорио о жртвеној љубави монахиње Јелене (Каравајеве), некада познате умјетнице, која је, крајем прошлог вијека у Француској, својим животом платила цијену живота осуђенице на смрт која је имала дијете. “Човјек жтрвујући се за другога и живећи по Јеванђељу може задобити вјечни живот, јер Хришћанство није философија. Кроз мала дјела чине се и она велика, док свако од нас, на оном мјесту на коме се затекне показује да ли је у маломе вјеран свом Господу“- казао је отац Макарије, додајући да у сваком времену има живих примјера да је Свето Јеванђеље живо и да је наш Бог, живи Бог Који је увијек ту. “Господ никада не одлази од нас, само је питање да ли ми хоћемо да Га примимо у своје срца, а примамо Га чињењем јеванђелских дјела и то је једини пут, док је све ван тога пакао и промашај, празнина у којој нема суштинског односа и сусрета Бога и човјека“, -рекао је отац Макарије. Савински Игуман је казао да само човјек који се срео са Богом може чинити јеванђелска дјела. Само Богом човјек може бити истински милосрдан, а не сујетан и горд, док само мисли о себи да је милосрдан. “Танка је линија која раздваја истинског човјека, истински живот, истинско Царство Божије од царства лажи, прелести и мрака. Сваки човјек који дође на овај свијет мора да полаже тај истит. Мора да изабере или истинску свјетлост или одлазак у таму. Истинска свјетлост је Господ Исус Христос, са Којим сусрет доноси истинску свјетост, истинску радост и благовијест живог Светог јеванђеља. Ми смо позвани да, у сваком времену и догађају, свједочимо Господа и зато немамо оправдања ако не живимо по Његовом заповијестима. Није Бог Тај Који прави разлике међу људима. Ми смо ти који бирамо, да ли ћемо живјети свјетлошћу Јеванђеља и видјевши, кроз покајање, своје немоћи, истински завапити Господу, добивши тако силу благодати Духа Светога да можемо да испуњавамо Свето Јенанђеље и да по њему живимо. Само животом по Јеванђељу можемо осјетити истинску радост и поред свих тешкоћа, које нас сналазе. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигор
  15. У храму Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу у понедељак, 29. јуна 2020. године, јеромонах Нектарије Ђурић одржао је предавање на тему "Синаити у држави Кнеза Лазара". На снимку предавања благодаримо братству храма Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу. Звучни запис предавања Извор: Радио Глас
  16. Тумачећи Свето Јеванђеље на недјељу пред Тројичиндан, недјељу Светих Отаца Првог васељенског сабора отац Макарије игуман манастира Савина је нагласио да човјек, када се сретне са Господом, у себе добије сву истину Цркве Његове. Звучни запис емисије Отац Макарије се осврнуо и на пандемију корона вируса, која је, хвала Богу, иза нас макар овдје не територији Црне Горе. “Кроз сва ова испитивања видимо колико ми заиста волимо Христа и колико смо истински Хришћани а расуђивање се добија кроз сусрет са Богом. “-каже отац Макарије. Одговарајући на питање слушалаца да ли тешко бити исповједник и слушати народне гријехе отац Макарије каже да Господ духовницима даје посебну благодат Божија да би могли да усмјеравају народ у духовном смислу, додајући да мисли да је то један од најтежих подвига који свештеник носи. Отац Макарије одговарао је и на питање слушаоца који жели да крене монашким путем износећи и своје животно искуство и то како је он одлучио да постане монах. Емисију “Питајте свештеника“ са оцем Макаријем Савинским топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  17. У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020.љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Ранко Радоњић и јерођакон Зосима. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а током Литургије узношене су и молитве за оздрављење болесних од вируса корона, као и за здравље свих. На крају богослужења сабранима је бесједио о. Владимир који је подсјетио да је Први васељенски сабор када је Црква у лику својих светитеља одбранила један од основних догмата свог учења, а то је догмат да Господ наш Исус Христос није обичан човјек и пророк, него да је Оваплоћени Син Божији, који је бивши Богом вјечним постао Човјеком, да би нас искупио крсном својом жртвом и да би Својим васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам опроштење грехова и живот вјечни. – Арије безбожни свештеник није имао Духом Светим познање ко је Господ наш Исус Христос, него је почео да умује својим гордим умом отпалим од Бога, отпалим од саборног тијела Цркве Христове и почео је да говори и учи да је Христос створење Божије, најсавршеније, да није исте природе са Оцем небеским. То је вријеме велике борбе и спорова – подсјетио је о.Владимир и савјетовао сабране да читају историју васељенских сабора, што је ако је казао веома душекорисно. О. Владимир је казао да су наши свети оци говорили да је Христос једносуштан са Оцем, што ми исповиједамо у Символу вјере. – Сви они који покушају гордим умовањем, без Бога и благодати Божије, без јединства са светим, да донесу неку истину о Цркви и Христу, бити одлучени од Цркве – нагласио је о.Владимир. Осврнуо се и на актуелна дешавања у Црној Гори наводећи да се појавио памфлет у коме наводно власт нуди договор Цркви да се зове Православна црква у Црној Гори. – Замислите, Свети Сава није био довољно православан, па се у 21. вијеку морао појавити један обезбожени неокомунистички човјек који није крштен и који нама говори да ми морамо бити православнији. Наводно та Црква коју је Свети Сава установио није довољно православна, па ћемо сад ми да правимо нову цркву. Ми говоримо да је наша Црква православна – Српска Православна Црква и нема потребе да ми мијењамо тај назив дајући јој оно што она јесте. Само у Православној цркви ми имамо спасење и ми се Христом Богом Сином Божијим кога су исповједили свети оци на Првом васељенском сабору спасавамо. У ту Цркву призивамо да дођу и ти људи који би данас да праве нове цркве, да дођу, да се врате, да се крсте, дасе не баве ћоравим послом – казао је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
×
×
  • Креирај ново...