Претражи Живе Речи Утехе

Сва Христова чуда су имала за свој циљ олакшавање људских патњи. Он је исцељивао мноштво људи који су патили од различитих болести, који су долазили код Њега; нахранио је уз помоћ пет хлебова и две рибе огромно мноштво гладног народа. Ако је неко од вас читао муслимански Коран вероватно је био запањен огромном разликом између Христових чуда и оних које муслимани приписују свом лажном пророку Мухамеду. Његова чуда су чудна и бескорисна за људе, она више личе на мађионичарске трикове! Господ наш Исус Христос је у Својим чудима показивао Своју љубав и сажаљење према страдалницима. Можда ће неко упитати: "А зар се људске несреће ограничавају само болестима и глађу? Зар се мало зла и муке дешава услед несавршенства и неправедности друштвеног и државног уређења?" Да, знамо какво су безбројно мноштво несрећа доживљавали људи у сва времена, у свим земљама, при свим владама управо због тога. А зашто Господ није обраћао пажњу на њих, зашто у Његовој земаљској делатности није било ничега што би личило на дела великих реформатора и законодаваца, који су покушавали да искорене социјалну неправедност, због које људи страдају? Одмах после крштења Исуса Христа на Јордану Дух Га је извео у пустињу и Он је тамо провео четрдесет дана без хране и пића спремајући се за Своје највеће служење. Четрдесетог дана је огладнео и сатана је то искористио. Знајући да човек који дуго гладује губи силу воље и способност да се супротставља, приступио је Христу са својим ђавољим искушењима. Задржаћу се само на последњем, најјачем од њих: Опет Га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа Му сва царства овога свијета и славу њихову, и рече Му: Све ово даћу Теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4, 8-9). Да ли схватате суштину овог искушења, његову силу и опасност? Сатана је Христу нудио неподељену, апсолутну власт над свим земаљским царствима само да му се поклони. Наравно, Господ је ово одбацио. Јер сатана је нудио власт, коју има свака влада. А ниједна, чак ни најбоља, најсавршенија државна власт не може без принуде. Својим законима она приморава грађане да се повинују, тешко кажњава за неиспуњавање закона. Зар је Господ могао да делује принудом? Он је одбацио све што је повезано с насиљем. Једном Му је пришао неко из народа и рекао: Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе. А Он му рече: Човјече, ко Мене постави судијом или дјелитељем над вама (Мт. 12, 13-14)? Он је желео другу власт – над слободним срцима. Људи су створени са слободном вољом, они у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом. Он, као Бог, могао би тешким казнама да примора све људе да Му се повинују, могао би све да примора да напусте пут зла и неправде, могао би да истреби чак и самог ђавола, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи, и ако то налази, спасава таквог човека Својом Божанском благодаћу. Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15, 19). Знајући ово Господ жели да очисти срца људи од сваког зла, да би они постали храмови Духа Светог, јер не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1 Кор. 3, 16)? Оваква очишћена срца могу да исправе и друштвену неслогу. Они који су у недоумици зашто је Христос одбацио политичку власт и није се бринуо због социјалних невоља, треба да се сете да је Господ увек учио сажаљењу, самилости, да је увек учио да се твори милостиња. Јер, Он ће и на Страшном Суду служити по једном критеријуму: да ли су људи чинили дела милосрђа и љубави или нису. И то је једино чиме ће се Свеправедни Судија руководити. Хришћани из апостолског доба су управо тако доживљавали Христово учење. Они су били пуни туге због невоља које су трпела њихова сиромашна браћа, жалостили су се због друштвене неједнакости. Свим силама су се трудили да не буде сиромаштва, продајући своја имања и доносећи добијени новац пред ноге апостола да би се поделио међу сиромашнима. Сви су они били једна душа и једно срце, и међу њима није било потребитих (в. Дап.: 4, 32, 34-35). Ево јединог правилног, радикалног исцелења друштвене неправедности. Јер, живот ће бити благодатан тек онда кад људи буду прожети самилошћу према својој браћи која се налазе у невољи, кад сви буду обједињени Божанском љубављу, кад људи у свим својим тежњама почну да се руководе законима истине. А ако људи нису такви, ма колико праведнима да сматрају своје законе, неће моћи да остваре срећу на земљи. Знате шта су чинили Американци покушавајући да стекну власт над целим светом и уводећи своје законе у Кореји. Они су били спремни да успоставе свој поредак уз помоћ атомских бомби. А зар они не сматрају своје државно уређење савршеним и праведним, бољим него у свим другим државама? Али, ако они свуда и свагда чине тако чудовишну неправду, зар нећемо рећи да је њихово друштвено уређење порочно и неправедно и да су њихова срца пуна злобе? Својим призивом на љубав и милосрђе Христос је желео да исцели друштвене болести. Знао је Он да за то постоји само једно средство – исправљање људског срца. Ево због чега се наш животни задатак састоји у очишћењу душе, у чему нека нам помогне "Једин свједиј сердечнаја"[1] (Онај Који Једини зна шта је у срцу). Амин. [1] В.: Заједнички кондак апостолима. Свети Лука Кримски https://srpska.pravoslavie.ru/80041.html

Међутим, ова казна се у духовном смислу односи на наше срце. Земља је – наше срце после Адамовог пада у грех, и она, такође, рађа трње и чичак, односно греховна осећања и помисли. Да би се у срцу насадио хлеб небески, Реч Божија, да би оно оживело и постало способно за духовни живот, потребан је велики труд и подвиг. Да би земља могла да прими у себе семена, потребно је да се та земља обрађује, ситни, преврће, омекшава, да се одстрањује коров и чисти корење; за ово је потребно различито оруђе: плугови, дрљаче, лопате. Исто тако и наше срце треба обрађивати постом, бдењем, метанијама и другим телесним напорима да би се обуздале његове телесне склоности и помисли ума. Међутим, ако при овом обрађивању срца телесним подвизима, оно не буде усвајало јеванђељске заповести, ако се не буде њима подучавало, руководило и живело, оно ће – још више него пре што је почело да се обрађује – рађати из себе коров таштине, гордости и блуда. И обрађена, нађубрена и иситњена, али незасејана земља родиће још више корова. И обрнуто: не сеје се семе на необрађено тле. Тако и срце, необрађено телесним подвизима, зарасло у необуздане телесне склоности, не може да смести у себе духовно растиње. Онај ко се тога буде прихватио трудиће се узалуд или чак може да падне у самообману и демонску прелест. Телесни напори су нам суштински неопходни. Свети Оци говоре да телесни труд смирује душу. Међутим, у каквом је он односу са расположењем душе? Ава Доротеј као одговор на то питање каже: „Објаснићу вам ово. Собзиром на то да се душа после преступања заповести предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и самозакоња, и да је заволела телесно и на неки начин постала једно са телом, и сва постала плот, као што је речено: „Неће се дух Мој до вијека прети са људима, јер су тијело“ (1. Мојс. 6, 3). И јадна душа као да страда заједно са телом и саосећа са свиме што се са телом дешава. Баш због овога и телесни труд доводи душу у смирење. Јер, различито је расположење душе здравог и болесног човека, једно је код гладног, а друго код ситог. Исто је тако другачије расположење душе човека који јаше коња, другачије је онога који седи на престолу, другачије онога ко седи на земљи, једно је код онога ко носи лепу одећу, а друго код онога ко носи лошу. Дакле, труд смирује тело, а када се смири тело, заједно са њим се смирује и душа…“ (5, стр. 48). Из ових речи се добро види какав склад мора постојати између унутрашњег – духовног и спољашњег – телесног труда. Никада не смемо да заборавимо циљ свих наших спољашњих подвига: омекшавати, смиравати наше срце, чинити да оно лако прихвата Реч Божију, затим одмах садити у њега духовна семена. Приликом овог обрађивања, пооравања тла срца морамо јасно знати своју меру, могућности и снаге да бисмо изорали онолико колико можемо да засејемо и колико ћемо имати снаге да одгајимо и сакупимо плодове. Извор: Православие.ру