Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'није'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У новој студији, физичари Моли Буркмар и Марко Бруни дали су нов поглед на теорију великог сажимања након којег настаје нови велики прасак и почиње да постоји нови свемир. Идеја о цикличком свемиру није нова, али оно што је ново, је начин на који су ти физичари приступили проблему. Bouncing cosmology from nonlinear dark energy with two... ARXIV.ORG We explore the dynamics of FLRW cosmologies which consist of dark matter, radiation and dark energy with a quadratic equation of state. Standard cosmological singularities arise...
  2. Ко је био Никола Тесла Сведоци смо једног врло штетног идолатријског односа према Николи Тесли у служби култистичког (секташког) псеудорелигијског покрета „теслијанства“, коме би се, да је којим случајем данас међу нама, и сам Тесла жестоко успротивио Пише: Презвитер др Оливер Суботић аутор књиге Тесла: Духовни лик Увремену у коме је цео свет усталасан ратним догађајима и катаклизмама, а наш народ на Косову и Метохији свакодневно на мети шиптарских екстремиста, свака друга тема у јавности делује не само секундарно него и потпуно непотребно. Упркос томе, одлучио сам да напишем текст о једној духовно крајње назадној и штетној појави која је већ годинама присутна у јавном простору Србије, кроз деловање неколицине неодговорних српских интелектуалаца, међу којима неки имају чак и докторске титуле. Реч је о култу формираном око личности Николе Тесле, углавном кроз пропаганде такозваног теслијанства. За термине „теслијанство“ и „теслијанци“ сам чуо пре неколико година, током завршних радова на својој студији о Тесли. Искрено говорећи, нисам томе придавао неки посебан значај у почетку. Међутим, када ми је Зоран Луковић, највећи српски стручњак из области сектних деловања, тоталитарних и деструктивних култова, једном приликом сугерисао да обавезно обратим пажњу на појаву „теслијанства“ јер је заправо реч о псеудорелигијском покрету који се стално пропагира у јавности, схватио сам да су ствари ипак озбиљне и да захтевају реакцију. Погледао сам неколико видео-клипова у којима учествују препознатљиве личности тог дискурса и потпуно ме је запрепастила константност теза на основу којих се изграђује типичан псеудорелигијски култ око лика Николе Тесле. Чињенице да ова појава све више добија на интензитету у медијском спектру, и да новинари свесно или несвесно учествују у ширењу исте, нису ми оставиле другог избора но да као свештеник (који се, при томе, стручно бавио ликом и делом Николе Тесле), из пастирске одговорности, јасно и одлучно реагујем. ПСЕУДОРЕЛИГИЈСКИ ПОКРЕТ И СЕНЗАЦИОНАЛИЗАМ Срж „теслијанства“ као идеје која служи за подлогу псеудорелигијског покрета можемо пронаћи у више интервјуа професора Велимира Абрамовића, који је, по свему судећи, његов зачетник. Овом приликом ћу навести само један карактеристичан интервју, под називом „Цивилизација Теслијана“, који је дат пре нешто мање од једне деценије. У том интервјуу професор Абрамовић, између осталог, говори о „једном новом облику религиозности неопходном данашњем човечанству, који би проистекао из одуховљене науке и технологије“. У наставку, професор наводи да су управо „Тесла и његово дело прави темељ те и такве научно-религијске глобалне цивилизације“. У те две реченице се огледа суштина теслијанске идеје и покрета који је на њој заснован. Поменута парадигма, са мањим или већим варијацијама, понавља се у десетинама видео-клипова професора Абрамовића који се могу пронаћи на интернету, уз експлицитни и редован нагласак на езотерију и езотеријске праксе, као и спорадичну критику Православља и Цркве. Додатно запрепашћују идеје које прате ту парадигму – тако у горепоменутом интервјуу професор своје тезе поткрепљује ставом да „Тесла и највише Тесла повезује људску душу са Светим духом [sic!] који је заправо сумерско-питагорејско-староегипатско-старогрчки врховни Свети закон [sic!], (gr. Hieros Logos) мистичне природне математике“. Да ли је могуће да оваква изјава може доћи од једног универзитетског професора? Додуше, и већина других екскурса професора Абрамовића би се тешко могла уклопити у било шта смислено у религијском смислу, а некад једноставно не оставља простора за било какав коментар осим за смех. Тако, у виралном клипу који ових дана кружи вајбером професор тврди да „кардинали у Ватикану јако добро знају да је Исус Христос Личанин [по професору, Христос потиче из Ликије – Анадолије], да је дошао заједно са њима [прецима Личана] у [ту] Лику и зато целу своју цркву зову КатоЛичка црква“ односно „Доњо-Личка црква“ (!). Посебно забрињава то да се српски новинари позивају на професора Абрамовића као неспорног ауторитета из области лика и дела Николе Тесле. У недавно објављеном тексту „Тесла, јога и Буда“ потписаном од господина Милоша Чолића у дневном листу Нова (текст је, иначе, написан поводом саопштења СПЦ о јоги), професор Абрамовић је представљен као „један од најбољих познавалаца Теслиног научног и животног пута“. У том тексту Чолић не помиње „теслијанство“, које је препознатљив дискурс професора, али зато истиче његов став да је Тесла „на питање које је вероисповести одговорио како верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи у будизму“. Пошто уважени професор редовно истиче овај цитат (који се, у мање или више сличном облику, може чути и од још неколицине интелектуалаца), волели бисмо коначно да чујемо који је конкретан извор тог цитата, односно где је те конкретне речи Тесла изговорио или записао. До тада, као валидне и референтне остају конкретне речи Николе Тесле упућене као писмени одговор Џону П. Александру (датирано на 10. 12. 1901) када је на питање религијске припадности јасно одговорио (цитирам): „Припадам Грчко-Источној Цркви, у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада митрополит, но себе више волим да називам једноставно хришћанином.“ Вратимо се идеји „теслијанства“ као псеудорелигије засноване на идолатријском односу према Николи Тесли. Да је којим случајем Тесла данас међу нама, потпуно сам уверен да би био први који би се жестоко успротивио таквој идеји и култистичким (сектоликим и псеудорелигиозним) покретима заснованим на њој. Подсетимо се да је још у време његовог живота било разних покрета који су желели да га представе као ванземаљско биће, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни чак сматра да је управо због таквих појава Тесла као својеврсни механизам одбране износио неке бизарне идеје, попут тезе да је човек аутомат, да би тиме показао како је он обично људско биће склоно грешци у расуђивању. А то да је био склон грешци (иако генијалан) Тесла је неколико пута и јавно објавио – вероватно најпознатија његова погрешна теза јесте да зрачење X-зрацима доприноси менталним могућностима, због чега се једно време излагао том зрачењу и ту погубну праксу прекинуо чим је приметио њену штетност, о чему је уредно обавестио америчку јавност. Таквих епизода у којима је Тесла откривао типично људску страну своје личности и њених слабости је напретек и то не треба никога да чуди – бити генијалан не значи бити непогрешив. Стога је једнодимензионално истицање Теслине генијалности у кључу тобожње непогрешивости која није својствена човеку, да би се на основу тога формирао култ личности са псеудорелигијским предзнаком, у духовном смислу ништа друго до крајња девијација заснована на потпуно погрешним претпоставкама. Овде треба скренути пажњу на још једну важну ствар. Наиме, угледни истраживачи Теслиног лика и дела су већ пре неколико деценија указали да постоје места у његовим текстовима и интервјуима (посебно у периоду када више није био на врхунцу научне славе) у којима се може наћи доста чудних изјава које треба читати с приличном дозом критичке дистанце. Но управо те и такве изјаве, настале у тренуцима људске слабости, култисти широм света форсирају да би направили Теслин лик онакав какав њима одговара. О Теслиним сензационалистичким изјавама без покрића, које су у америчкој јавности у великој мери угрозиле његов научни кредибилитет у једном периоду, својевремено је писао и академик Александар Маринчић, некадашњи директор Музеја Николе Тесле. Професор Маринчић сматра да је таквим неодмереним изјавама допринела чињеница да је Тесла у позном периоду живота био лишен лабораторијског рада, што је био простор у коме је био суверен и који га је чувао од разних екскурса у штетна фантазирања и разматрања тема из области с којима није био довољно упознат. Теслини излети у старости су заиста могли да се, према умесном запажању академика Маринчића, подведу под утицај самоће и одсуства из лабораторијских услова. Но Маринчић је посебно у праву у томе да су Теслине сензационалистичке објаве биле погодно тле за разне несавесне људе, који су на њима градили култистичке теме за своје приземне интересе. Тако нешто је пре Маринчића приметио и Вилијам Тербо (унук Теслине сестре Ангелине), када је још осамдесетих година прошлог века истакао да постоје четири категорије људи који се баве Теслом: поред научника и сународника, Тербо са жаљењем истиче још две групе људи: „псеудонаучнике који следују неким Теслиним чудним идејама“ и „култисте који га обожавају као ванземаљско биће“. Посебно је спорно то што људи из две последње групе (које у наше време, како изгледа, иду ка томе да се обједине) тврде да поштују и воле Теслу – да је то случај, чували би самог Теслу од његових чудних идеја (попут еугенике, марсоваца и тсл.) у којима није имао научну уздржаност нити доброг сарадника у својој близини који би му скретао пажњу на непромишљеност у неким изјавама. ШТЕТНА ИДОЛАТРИЗАЦИЈА Теслина проналазачка генијалност је, сасвим несумњиво, била нешто ван премца у историји науке – можда би се у том погледу са њим евентуално могао поредити Леонардо да Винчи. У истом смислу, допринос који је дао цивилизацији је огроман и он тек у наше време долази до изражаја, када му савремено друштво одаје признање за многе изуме. Но Тесла је, као што је више пута наглашено, био само човек од крви и меса, колико год био генијалан. С једне стране изразито племенит човек (милосрдан, правдољубив, честит, трудољубив, несреброљубив, родољубив, спреман да опрости), а с друге човек са типично људским манама које су га пратиле током целог живота и које, подразумева се, не треба постављати као какву парадигму. Ексцентричне идеје, сензационалистичке најаве, претеривања разних врста… били су његов неизоставан пратилац поготово када више није био на пиједесталу научне славе. Зар ту врсту искушења једног генијалног и племенитог човека који је својим проналасцима задужио човечанство треба стално истицати уместо да се, уз критички осврт, покрију чињеницом да је реч о типично људској слабости? Из претходно реченог је сасвим јасно да према Теслиним идејама треба имати афирмативно-критички став. Другим речима, све оно по чему је јединствен у доприносу људској цивилизацији и по чему је човек врлине треба јасно истицати, посебно младим нараштајима, који треба да се надахну примером рада и врлина које је понео још из родитељског дома и упорношћу да своју животну мисију заокружи. Истовремено, Теслин лик не треба ни идеализовати ни идеологизовати, а нипошто идолатризовати, као што је то случај у култистичким приступима. С тим у вези, својевремено сам изнео идеју да би у завршним разредима средњих школа Теслина и Пупинова аутобиографија требало да се проучавају равночасно и упоредо као лектире, са циљем да се ове две личности (које су помирене на крају живота после тродеценијског прекида контакта) обједине и заједнички посматрају, да би се уочиле не само њихове разлике већ и сличности, те да би на примеру њихових заједничких особина попут трудољубивости, алтруизма, упорности, родољубља и међусобног опроштаја деца могла да уче неке ствари. Идеално би, заправо, било да се из обе аутобиографије извуку најбољи и најинспиративнији делови. С друге стране, уколико би се Теслина аутобиографија као лектира обрађивала у целости, неке ствари, попут хипертрофиране фантазије индуковане у детињству или идеје о детерминизму људске воље коју је изнео у зрелом периоду, ученицима треба објаснити с јасним критичким освртом, да би се избегле штетне психолошке последице у случају оних који би хтели те идеје да примене или имитирају. У случају култистичких иницијатива, међутим, принцип је потпуно супротан јер ту изостаје било каква врста критичке опсервације. Људи који се баве проучавањем или афирмацијом лика и дела Николе Тесле поготово данас имају велику одговорност. Био сам затечен у неколико ситуација када сам од озбиљних интелектуалаца чуо да користе термин „теслијанац“ у приликама када су ословљавали поштоваоце лика и дела Николе Тесле. На једном званичном пријему сам чак морао да реагујем тим поводом и исправим господина који је управо тим термином ословио особу која је добила одличје које носи Теслино име. Овом приликом ћу навести и да као један од својих великих успеха на овом пољу сматрам чињеницу да сам успео да убедим управни одбор једне познате и озбиљне организације која се бави ликом и делом Николе Тесле да из вокабулара својих чланова повуче коришћење термина „теслијанац“, будући да он већ годинама фигурира као својеврсни култистички terminus technicus и да га једноставно не треба користити у било којој здравој и озбиљној причи. Узгред буди речено, као други велики успех везан за ову област сматрам и чињеницу да сам успео да убедим једну познату личност која се бави афирмацијом лика и дела Николе Тесле да иступи из лавиринта тајних друштава управо користећи аргумент да Тесла никада није желео да буде члан ниједног тајног друштва. Занимљиво, таква врста аргументације код људи који гаје култистички однос према Тесли се не може наћи – напротив, ту је присутна управо инклинација ка друштвима ка којима Тесла, као што је речено, никад није био благонаклон. ХРИШЋАНСТВО И „ТЕСЛИЈАНСТВО“ После свега наведеног, сасвим је јасно да човек који је хришћанин у исто време не може бити и припадник „теслијанских“ идеја. Но и поред тога, зачуђује што има људи који сматрају да је то могуће. Недавно ми је пажњу привукао коментар једног господина, који је реаговао на мој став изречен у једном интернет видео-подкасту, у коме сам навео да Никола Тесла није личност за канонизацију (будући да, премда је био хришћанин, ипак није имао довољно чист степен исповедања и практиковања вере и да је имао извесних слабости које нису својствене светитељима). Његов коментар је био да Тесла „… не може бити светац кога проглашава Православна црква јер је он светски геније кога признају све религије, али га зато ми, православни Теслијанци, видимо као нашег идола (свеца)…“. Поред чињенице да је синтагма „православни Теслијанац“ типичан оксиморон, овом брату бих поставио једноставно питање: зар православни хришћанин уопште може имати идола? И да ли се тај брат икада, ако је заиста православни хришћанин, упитао колики терет на Теслину душу стављају људи који од њега праве идола? Српска православна црква препознаје Николу Теслу као свог сина, који јој духовно припада по пореклу и рођењу (свештенички син), крштењу, званичном исповедању вере током живота (наведено писмо у којем себе експлицитно назива хришћанином је само један од докумената који то потврђује), личном ставу према хришћанству (за које је тврдио да је изнад свих светских религија), животној етици (у којој су хришћанске врлине милосрђа и правдољубивости заузимале централно место током целог његовог живота), односу према СПЦ (коју је помагао и био кум Цркве Свети Сава у Герију у Индијани), последњим годинама живота (у којима се кроз епску поезију дубље вратио отачкој вери – Православљу) и крају (будући да је испраћен према православном обреду од стране православних свештеника). При томе, следујући истини, не споримо да је Тесла током живота имао екскурсе у разна философска учења, да су га занимали и далекоисточни концепти, да је имао хетеродоксних изјава (које, нагласимо, није износио с богословским претензијама него у научном контексту) и да није живео литургијски у америчком периоду (из више разлога, чију детаљну опсервацију сам изнео у својој студији), те да због свега наведеног он свакако не може бити узет као духовни образац и „правило вере“ када је реч о православном вероисповедању, а о натегнутој идеји канонизације да и не говоримо. Стога Српска православна црква свом сину Николи Тесли приступа на очински одговоран начин, подсећајући на утицај породичног свештеничког окружења на формирање његове личности, указујући на дужно поштовање које као проналазач заслужује за своје изузетне доприносе, подстичући даља научна истраживања његовог лика и дела, и, истовремено, дајући јасан критички осврт у свим случајевима где је то за верни народ неопходно. Управо у складу са свим претходно наведеним, а следујући одговорном и чињенично заснованом приступу када је тема лика и дела Николе Тесле у питању, долази и реакција једног православног свештеника на духовно крајње штетну идеју „теслијанства“ и његову упорну и константну медијску промоцију. Реакција коју би, верујем, први Тесла подржао да је данас међу нама. О празнику Светог Григорија Богослова, лета Господњег 2023 извор
  3. Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/
  4. Објаснимо од почетка да вечни живот није апстрактна бесмртност душе, већ упознавање и искуство самог Христа. Он је дар Бога човеку. Човек није по природи бесмртан јер би тада био Бог, али је бесмртан по благодати. Бог не жели да човек умре, да се врати у непостојање. Божји дарови су неопозиви, Он их не узима назад. Смрт није Божја воља. Зато је наше спасење унапред одређено пре стварања векова, односно простора, времена и света. На нама је само да прихватимо ово спасење у личности Христовој. Живот „после смрти“ није други живот, већ његов наставак. Ово је важно разумети јер ћемо тек тада схватити вредност садашње фазе живота. Данас градимо сутра, у садашњости градимо вечност. Оно што смо ми у овом животу, то је утиснуто у нашу душу. Узећемо отисак садашње фазе у следећој пост-мортем стварности. Не можете живети овде у тами зла и онда отићи у светлост. Сви ћемо се причестити благодаћу Божијом. Сви ћемо бити сједињени са принципом и суштином нашег постојања који је Христос. Пливаћемо у Његовој слави, у Његовој величанственој светлости. Али нећемо сви окусити ову заједницу на исти начин. Пакао и рај су поетски и симболички описи. То је стање постојања. Не само рај, већ ће и пакао бити вечан. И проклети ће учествовати у вечности и слави Божијој али кроз бол. Пакао неће бити Божија казна већ самоизгнанство човека. Да бисте окусили вечни пакао, морате га јако желети. Јер Бог не жели да се ико изгуби у слави Његовог Царства. Он жели да се сви спасу и чини све да до тога дође. Пакао ће доживети само они који то желе. Његова доброта не може послати никога у пакао осим оне који не желе да живе са Њим. У стварности ми заваравамо себе, али Бога никада не можемо преварити. Душе људи који су напустили садашњу фазу живота, кушају славу Божију или као радост или као бол. Они чекају коначан суд, заједничко Васкрсење током којег ће се поново догодити њихово сједињење са телима. Јер не смемо заборавити да Православна Црква верује у Васкрсење тела а не само душа. Нема човека без тела јер је тада реч о духу, али нема ни тела без душе јер је то онда леш. И тело и душа чине човека. Они ће се сјединити на крају када ће све постати Христос. Све и сви биће сједињени у светлости Његовог васкрслог и прослављеног Тела. о. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  5. Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja
  6. У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богогављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе. Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети. Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију. Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу… Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег. Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство. Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181. Превод: Иван С. Недић, Јелена Недић
  7. "Ваша Светости! 1. Када је на мрежама "Горњокарловачке епархије" објављена "Молба Светом Архијерејском Синоду" (датираног од 15. маја 2021) да се "Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих" достави предлог "да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих", прочитали смо ту "Молбу" и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину Ипак, из саопштења "Светога архијерејског сабора Српске православне цркве" од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и "свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа". Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања. Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност. С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром. 2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи "прибрајање свецима" деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој "Молби" за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени. Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој "Молби" пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило "о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата". Осим тога, пише да је "логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског" те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У "Молби" се користи синтагма "приложена сведочанства и историјске чињенице", премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива "историјским чињеницама" с њима су заправо у дубоком нескладу. Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала "само зато што су православне вере", премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи. 3. У прилозима "Молби", у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке. Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, "презимена нису позната". Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!). Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави. На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима. Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били "познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин". Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: "На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23)." Надбискуп Кухарић надаље каже: "У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави" (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3). 4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело. Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице. Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама. Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове. С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су "објективношћу и правдом" вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега. Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем "Каритаса Загребачке надбискупије" – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла. 5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. "козарачке деце" и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета. Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман "Спашавање дјеце". Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора. Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987. Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника. Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић "Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата", Загреб, 2020. Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца. Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске. Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце. 6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је "Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике. Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин. Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства. Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви. Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо. Бискупи Загребачке црквене покрајине: Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р. Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р. Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р. Боже Радош, бискуп вараждински, в. р. Милан Стипић, владика крижевачки, в. р. Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р. Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘"
  8. ПОНЕДЕЉАК, 11. ЈУЛ 2022 ИЗВОР:РТС, POPULARMECHANICS.COM Интелигентан живот није могао да настане било где осим на Земљи Истраживачи Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд проучавали су вероватноћу кључних тренутака у еволуцији живота на Земљи и закључили да би било практично немогуће да се такав живот развије на исти начин било где у свемиру. Живот је прешао веома дуг пут за веома кратко време на Земљи, релативно говорећи – а научници кажу да је још веће чудо што је настао интелигентни живот. Деценијама, научници па чак и филозофи трагају за одговором на Фермијев парадакс – како то да смо у бесконачно великом универзуму ми једини интелигентни живот с којим смо се икада сусрели? Чак и на самој Земљи, питају се, како то да смо ми једина врста која је икада развила напредну интелигенцију? Постоји безброј природних, али изузетно срећних начина на које је Земља посебна, заклоњена, заштићена и прилагођена да се на њој развије живот. А неки кључни моменти настајања живота изгледају много вероватнији од других, на основу онога што се заиста догодило. „Чињеница да је животу требало више од милијарду година да од еукариота настану прокариотски прекурсори наводи на закључак да је још мања вероватноћа да дође до развоја вишећелијског живота, за који се сматра да је независно настао више од 40 пута“, објашњавају истраживачи. „Рана појава абиогенезе је један пример који се често наводи као доказ да једноставан живот мора бити прилично уобичајен у целом Универзуму. Користећи време еволуционих транзиција за процену стопе транзиције, можемо извући информације о вероватноћи дате транзиције чак и ако се догодила само једном у историји Земље“, додају научници. У овом раду, истраживачи са чувеног Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд настављају да се питају како је све то могуће и шта то значи. Међу истраживачима су и математичари који раде неку врсту форензичке математике о историји Земље. Фермијев парадокс Фермијев парадокс огледа се у раскораку између претпоставке да је васиона густо настањена интелигентним бићима, са једне стране, и чињенице да, с друге стране, засад не постоје поуздана сведочанства да је човечанство са таквим бићима доживело икакав контакт. Назив парадокса потиче од полушаљивог питања које је 1950. године знаменити италијанско-амерички физичар Енрико Ферми поставио колегама за ручком: „Где су сви они?“. Иако на први поглед питање делује просто, научне и филозофске импликације Фермијевог парадокса многобројне су и далекосежне, а изнет је и огроман број различитих хипотеза које би парадокс разрешиле. У овом случају, они су користили Бајесов модел фактора који се односе на еволуциону транзицију, што су кључне тачке у којима се живот на Земљи претворио из муља у еукариоте, на пример, и од фисије и друге асексуалне репродукције у сексуалну репродукцију, што је у великој мери убрзава стопу мутације и развоја врста мешањем ДНК као што се подразумева. Већина ових „еволуционих транзиција“ је слабо схваћена и ниje добро проучена њихова вероватноћа. Користећи свој модел, ови научници тврде да је већа вероватноћа да је ова серија срећних околности на Земљи које су погодовале настанку живота, трајали много дуже. Постоји једна занимљива реплика у филму Оушунових једанаест из 2001. где Џорџ Клуни објашњава свој невероватан плана крађе. После неколико крајње невероватних корака, он каже: „И онда просто кô пасуљ, остају нам три чувара са машинкама и најсложенији механизам на вратима трезора који је човек до сада смислио.“ На неки начин, и живот на Земљи је имао веома сличне препрека. Прво, Земља је имала среће да температура њене површине буде погодна и да буде заштићена од опасности из свемира. Друго, извукла је срећку да се појаве градивни блокови живота. Треће, добили смо на лутрији и тако што смо били на правом месту и да смо добили праве градивне блокове. Све ово се догодило много пре него што су се појединачне ћелије уопште појавиле. Користећи неке информације које знамо, као што је старост Земље и очекивани крај њеног животног века погодног за живот због ширења топлотног радијуса нашег Сунца, ови истраживачи су претворили еволуционе прелазе у серију егзистенцијалних карата.
  9. На прекид трудноће у Србији се најчешће одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. Професорка Ана Митровић, начелница Дневне болнице у Клиници Народни фронт, каже за РТС да исте жене из године у годину долазе да прекидају трудноћу, а не користе контрацепцију. Абортус никако не треба да буде контрацептивни метод, наглашава Митровићева. Последњи подаци показују да је највећи број медицинских побачаја обављен у Нишавском округу – 1.181, Јабланичком – 522, Златиборском округу –391, док је најмање прекида трудноће било у Топличком округу. На прекид трудноће најчешће се одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. У 2020. години пријављена су 11.584 прекида трудноће. Најзаступљенији су медицински индуковани прекиди трудноће, којих је било 8.005, односно 69,1 одсто (у популацији од 25 до 34 године). Жене млађе од 20 година које су имале медицински прекид трудноће чине 3,2 одсто од укупног броја легално индукованих прекида трудноће. "Сваки намерни прекид трудноће који се могао избећи поражавајући је резултат" Докторка Ана Митровић каже да "нажалост у земљи која се бори против беле куге, која ради на томе да помогне у лечењу неплодности, која улаже велике напоре да стимулише младе да рађају – сваки намерни прекид трудноће који се могао избећи заправо је поражавајући резултат". "Чињеница је да укупног броја абортуса и прекида трудноће из године у годину све мање, али не због тога што користимо контрацепцију и савремене методе којима се заиста може на сигуран начин превенирати нежељена трудноћа, него због тога што старимо као нација и што је број жена у репродуктивном периоду, оних које могу да остваре трудноћу, све мање", додаје Митровићева. Истиче да су ово званични подаци, али да се абортуси обављају у различитим приватним клиникама у Србији које имају обавезе да их пријављују, али је питање колико то чине, као и да се претпоставља да је тај број већи. Клиника "Народни фронт" је на првом месту по броју абортуса у Србији, отприлике једна петина намерних прекида на захтев пацијенткиња се ту обави. "Са друге стране, то је добро да се жене ако већ желе да прекину трудноћу јављају на место које је најкомпетентније и које ће им ризик интервенције свести на минимум", поручује Митровићева. Број абортуса због медицинских индикација из године у годину расте Нагласила је разлику између намерног прекида трудноће, то је на захтев жене до десете недеље трудноће, и прекид трудноће који се такође зове абортусом и који се ради из медицинских индикација. "Протекле, 2021. године урадили смо 956 намерних прекида трудноћа до десете недеље од чега је било 136 медикаментозних прекида. Нажалост, тих лекова више нема званично у Србији, па смо престали да га радимо пре шест месеци. Надамо се да ћемо ускоро имати поново, агенција АЛИМС нам помаже да превазиђемо ову ситуацију", наводи Митровићева. Наглашава да је број абортуса због медицинских индикација већи и да, нажалост, тај број из године у годину расте. "Расте из разлога што имамо више вантелесног оплођења, што су нам жене старије и што тај фактор животне доби жене итекако утиче да имамо већи проценат таквих прекида у првом триместру", објашњава докторка. "Абортус никако не треба да буде контрацептивни метод" На прекид трудноће се највише одлучују жене које су већ рађале, и то мајке двоје деце, а докторка Митровић поручује да абортус никако не треба да буде контрацептивни метод. "Он је само последњи начин да жена прекине трудноћу коју не жели. Међутим, ми имамо ситуацију где жене које већ имају искуство са порођајем или имају искуство са једним или више прекида трудноће а и даље не користе контрацепцију зато што још увек постоје и фобије и хормонофобије, али ја увек наглашавам не мора сва контрацепција да буде хормонска за оне који се плаше хормона", наводи Митровићева. Указала је да постоје и други начини контрацепције. "Колико год да се трудимо да их – после извршеног абортуса на првој контроли, када се жена јави после седам дана – упозоримо да би било добро да се то више не понавља, нажалост се дешава да исте жене долазе из године у годину да прекидају трудноћу, а не користе контрацепцију", наглашава докторка. Истиче да се више плаше примене контрацепције него озбиљних компликација које могу настати после абортуса, до којих може доћи и када се ради у легалним условима. "Ви не можете у потпуности, колико год да добро радите, избећи ризик који се може десити као компликација непосредно током вршења абортуса или као одложена компликација која може да настане неколико дана након прекида трудноће или чак неколико година – то најчешће видимо кроз секундарни стерилитет", додала је докторка. О укидању права на абортус: "То није добро" У неким земљама видимо најаве укидања права на абортус жена, а докторка Митровић каже да то није добро. "Искуства земаља где је то било укинуто је само показало да она жена жели да прекине трудноћу она ће наћи начина и уколико је забрањено да у тој земљи уради абортус расте увек проценат криминогених абортуса који угрожавају њено здравље", каже Митровићева. На питање која је процедура у Србији ако се прекида трудноћа старија од десете недеље, докторка каже да је закон врло јасан да се то тада сматра да су најмањи ризици по саму жену, а и тек се тада завршава тај процес ембриогенезе, па и са моралног, етичног, правног здравственог разлога то је узето као нека граница. Наглашава да се трудноћа од десете до двадесете недеље може прекинути само уколико постоје медицинске индикације. "Рецимо ако је плоду престало да куца срце или уколико смо добили пренатално тестирање, генетику плода која није добра или уколико смо видели развојне аномалије или је здравствено стање саме труднице такво да би наставак трудноће угрозио њено здравље", наводи Митровићева. Објашњава да се тада иде на тзв. малу комисију где у договору са социјалним радником и неколико гинеколога потписују одлуку да је тај прекид трудноће на захтев пацијенткиње за њу много бољи него да настави трудноћу. "После двадесете недеље трудноће иде се на етички комитет, где заседа велики конзилијум лекара, и правник обавезно буде укључен, и психијатар и психолог, социјални радник – онда се разматра сваки појединачни случај да ли ће се дозволити прекид тако одмакле трудноће или не", наводи Митровићева. Истиче да се ту уважава и аспект саме труднице указујући јој на сваке могуће компликације. Говорећи о случају Миреле Чавајде у Хрватској где се многи гинеколози позивају на приговор савести, она каже да је то лична ствар. "Приговор савести је лична ствар. Ја сматрам да ми бирајући специјализацију гинекологије бирамо и наша је трајна одлука и опредељење да помажемо пацијенткињама. Ако је пацијенткињи помоћ да јој прекинемо трудноћу тиме што ћемо је спасити свих будућих компликација по њу и њено дете – онда то не треба да буде савест, али свакако ја сам за то да свака трудноћа која може не заврши се абортусом него да заврши рађањем здравог детета", закључила је Митровићева. Извор: Митровић: Исте жене из године у годину долазе на прекид трудноће, абортус није контрацепција WWW.RTS.RS На прекид трудноће у Србији се најчешће одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. Професорка Ана Митровић, начелница Дневне болнице у Клиници Народни фронт, каже за РТС да исте...
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Антипасхе - Томину недељу 1. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бограду. Патријарху су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, протојереји - ставрофори Милован Глоговац и Мирослав Радојевић, јереји Радомир Чворо, Чедомир Милосављевић, Оливер Суботић и новорукоположени јереј Владимир Пекић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакони Радомир Маринковић, Владан Таталовић. По древној литургијској пракси ђакона Владимира Пекића привели су патријарху Порфирију након великог входа, након чега је Патријарх испред Часне трпезе прочитао молитву рукоположења. Новорукоположеног јереја Владимира патријарх Порфирије је представио, на Царским дверима, верном народу, који је потврдио рукоположење радосним ускликом: ”Достојан!”. Новорукоположени јереј Владимир Пекић је вероучитељ у Дванаестој београдској гимназији, који је као ђакон служио при обитељи манастира Ваведења. "Ма колико веровали, имамо потребу и ми, да проверимо да ли је то у шта верујемо баш тако, тј. имамо потребу да видимо Господа, имамо потребу да га опипамо, имамо потребу да нам се јави. Наравно, то не значи да нам се јави споља и да Га опипамо споља, него значи да изнутра имамо истинску и праву информацију о томе, да Бог у Христу јесте међу нама и са нама. Отуда и питање Томино, тј. његова потреба да додирне Господа, да Га опипа рукама и да Га види, легитимна је и људска је, међутим када је Тома пројавио сумњу, Господ га је искритиковао, упутио му је укор, не због тога што је хтео да одбаци Томину потребу за личним сусретом, не због тога што је он заиста хтео да види својим очима, да опипа својим рукама, не због тога што је хтео да има нераскидиви свој лични однос са Господом, јер то сви имамо и тако смо саздани и створени, него је Господ искритиковао Томин начин на који је хтео да види Господа, позвао га је на унутрашњи преображај", истакао је патријарх Порфирије беседећи о значају сусрета Васкрслог Господа и Апостола Томе. Извор: Радио Слово љубве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Слово патријаха Порфирија новорукоположеном свештенику
  11. Блаженопочивши владика захумско-херцеговачки и приморски Атанасије био је веома значајна личност за све православне у Херцеговини и имао је невјероватну бригу за сваког човјека, рекао је игуман манастира Житомислић Данило Павловић. – Владика Атанасије имао је велику и посебну љубав према Житомислићу, саосјећање према порушеним светињама у долини Неретве – истакао је игуман Данило у Музеју манастира Житомислић, гдје је вечерас одржано “Вече сјећања на владику Атанасија”. Он је истакао да је владика Атанасије био човјек Јеванђеља, велики теолог и историчар и да је све што је радио било темељно, а сваки сусрет са њим увијек је резултовао неким преображајем. Игуман Данило нагласио је да је владика Атанасије у многим манастирима у Херцеговини покренуо монаштво и обновио многе манастире који почињу бити отворени за све. Он је рекао да је владика имао велику пажњу према свим вјерницима, али и људима који нису православне вјере. – Његова смрт је прелазак у живот вјечни и то је нова епоха његовог дјеловања – истакао је игуман Данило. Игуманија Петропавловог манастира мати Павла рекла је да ниједан сусрет у протеклој години није прошао, а да се на њему нису сјетили владике Атанасија. – Он је оставио велику празнину, али и велику утјеху. Све више смо свједоци колико нам је даровао и блага оставио. Имао је чудну енергију да у вама покрене нешто. Не знам да ли је ико могао да запали ватру и љубав према Цркви као владика Атанасије. Сусрет са њим је значио промјену начина живота – подсјетила је игуманија Павла. Она је рекла да се владика Атанасије 1994. водио тристо ратне сирочади у Грчку, а са собом је повео петнаестак васпитача који су и сами били средњошколци. – За њега није било препрека, он је могао све. Просто је немогуће какву енергију и ревност је имао – нагласила је мати Павла. Она је рекла да је отац Јустин Ћелијски био његов духовни отац и да се уз њега изградио као монах, те додала да су и грчки монаси на њега имали утицај. – Нама је у манастиру само једном рекао неку поуку, мислили смо да ће рећи ко зна шта, а рекао је – свако зашто има своје зато. Међутим, цијели његов живот је био поука – додала је игуманија. Требињски свештеник протојереј ставрофор Дражан Тупањанин присјетио се дана када је владика Атанасије стигао у Херцеговину. – Дошао је са свитом црногорских свештеника и монаха. Одједном су постали тако домаћи. Сваки његов потез који је био неконвенционалан, за мене је био откровење. Ми млади који смо ишли у Цркву тада имали смо неодољиву жељу да га слиједимо – рекао је Тупањанин. Он је додао да је владика Атанасије знао како се Црква остварује, а његов долазак био је благослов за Херцеговину. – Поред њега је човјек могао да се развија. Та његова спољна “грубост” – све се завршавало ту, није било накнаде казне, злопамћења. Владика Атанасије је плодотворно дјеловао на нас – рекао је Тупањанин. Он је нагласио да је владика Атанасије личност светоотачких димензија, те теолог који је имао искуство божанских енергија. У Музеју манастира Житомислић на Благовијести је отворена и изложба фотографија владике Атанасија “Твоје од твојих”. https://mitropolija.com/2022/04/10/za-vladiku-atanasija-nije-bilo-prepreka-on-je-mogao-sve/
  12. Од људи који су изгубили сваку наду понекад чујемо жалосне речи: Господ нас је напустио. Али да ли је то могуће? Окренимо се јеванђелским редовима – једином истинитом и чистом извору достојном нашег поверења. И већ од првих реченица урањамо у најлепши ток бескрајне љубави Божије према човеку. Свака реч је прожета Божанском љубављу и срдачна је порука сваком од нас. «У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше» (1 Jн 4, 9–10). Божија љубав је неизмерна, безгранична, ван времена и граница. Не може да престане нити да се смањи. Она нема краја ни границе. Јер Господ је Љубав. А љубав долази само од Бога. «…љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав» (1 Jн. 4, 7–8). Преподобни Нил Синаjски је рекао да љубав, у ствари, нема ништа у себи, осим Бога. Зато, ма колико то било jезиво на души, човек мора чврсто веровати да Господ не мења своју љубав и да сваког човека безусловно воли. Све се у нашем животу дешава по Његовом добром и милостивом Промислу за нас. И ако понизно прихватимо Његову свету вољу, онда ће све што се буде дешавало постати спасоносно за нас. Ништа нас не може одвојити од Бога, осим наше жеље да то учинимо. Љубав Господња простире се на целу васиону и на све који у њој живе. Она је Живот. «Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?.. Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35–39). Извор: Православнаjа жизањ
  13. Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве
  14. Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много гордости и сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно био свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио. Не тугуј чедо моје. Не буди неспокојан. Ако си поново пао – поново устани. Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико год оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету. Не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио. Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се. Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране. Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало! Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања. Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње. ИстиноЉубље свима вама! Старац Јосиф Исихаста https://mitropolija.com/2022/03/15/nije-te-hristos-napustio/
  15. Браћо и сестре, радујем се што је Господ дао да се прве недеље поста, на Теодорову суботу, саберемо овде у храму Светог Георгија и да се заједно Господу помолимо. Ми смо, ево, на крају прве недеље поста која јесте почетак једног истинског духовног путовања и духовног подвига. Већ у тој недељи нама се открива смисао поста, разумемо зашто се и споља и изнутра уздржавамо од свега за шта смо били везани и чему смо били потчињени. Данашње Јеванђеље, као што смо чули, почиње речима о љубави, а то је уједно и одговор на то шта је циљ поста. Наиме, често не само да постављамо себи питање, него нам се пост и своди на спољашњу димензију, на детаљну бригу о томе колико ћемо и коју ћемо врсту хране узети, а онда када се деси да смо и нехотице погрешили онда осећамо грижу савести. Наравно да у посту све има свој смисао како у спољашњој тако и унутрашњој димензији. У том контексту и наш однос према храни има свој смисао. Пре свега уздржавајући се од одређене врсте хране и сводећи количину узимања хране на минимум, ми полако почињемо да вежбамо, да ломимо своју вољу која је постала конформистичка, сладострасна, која је довела себе до тога да не може да управља собом него да зависи од свега што је споља и што се највише види у нашем односу према храни. Друго, у том односу према храни проказује се наш конзумерски однос, тј. наш однос према творевини Божјој, према природи. Водећи рачуна о врсти и количини хране коју узимамо ми враћамо себе у унутарњи положај нашег односа у којем поштујемо све што је Бог дао, поштујемо природу, почињемо да је ценимом. Дошли смо до тога да увек имамо вишка хране, да размишљамо о томе шта нам се допада, шта нам се не допада, шта нам је укусно, шта нам није укусно и да то иде до бескрајних могућности у којој сама храна губи свој смисао као дар од Бога, као прилика да за оно што примамо од Бога за трпезом Њему благодаримо. Уосталом, из тог разлога читамо молитву пре и после јела. Дакле, важно је да водимо бригу о телесном посту. Телесни пост се своди на све што је телесно, јер та прва димензија поста нас припрема за контролу себе и контролу своје воље како бисмо одбацивали све оно што је унутра, унутар нас, што је последица наших помисли и наших жеља. Одбацујући то ослобађамо простор за развијање и деловање и дејствовање дарова Божјих које смо добили, а свако их је добио. Дакле, смисао и циљ поста јесте не само да се боримо против страсти и греха у нама, него пре свега и изнад свега да дођемо до развијања врлина на које смо позвани и за које имамо потенцијал у себи и да се све врлине сведу и оврхуне у једној јединственој врлини, а то је љубав. Волите једни друге и по томе ће вас свет препознати, каже Господ. Прем томе, наш међусобни однос ће показати каква је наша вера у Бога и какав је наш пост. Ако смо постили да би нам се други дивили или сами се себи дивили већ смо у старту промашили. Када говоримо о посту ми говоримо о нечему што припада нашем погледу на свет. То није дијета. У данашњем Јеванђељу Господ каже: Љубите једни друге и немојте да брините због тога што вас други презиру. Он каже и: Ако вас мрзи свет знајте да је мене омрзнуо пре вас. Данас ће многи рећи за нас који се скромно и смирено трудимо да постимо, да се молимо Богу, да испуњавамо заповести и закон Божји, да праштамо, да иштемо опроштај, да љубимо и непријатеље своје - не само да им праштамо, него да их истински волимо – да онда када нас неко увреди ми не желимо да му узвратимо и вређамо њега, да онда када нас неко оговара и оптужује ми нећемо оптуживати и оговарати њега, ако нам неко нешто отме ми нећемо узимати његово, ако нам неко и кућу сруши ми нећемо његову рушити, и тако редом... да то наравно нимало није једноставно и обичном људском уму, необлагодаћеном и неохристовљеном, то не само да није прихватљиво него је и несхватљиво. Али то је позив и заповест Божја! Зато ће неко ће рећи: Ови живе у прошлим вековима, они су заостали, они су конзервативни, у најбољем случају они не разумеју да ми верујемо Христу, у Реч Његову, у Јеванђеље Његово, а често наступају са позиције силе и моћи и хоће своје погледе и калупе да наметну и другима и нама. Због тога их нећемо оптуживати, али ћемо рећи да Црква тј. ми нисмо ни конзервативни ни либерални. Ми не чувамо ни стари систем вредности, ни стари патријархални поглед нас свет, нити се боримо за модеран приступ човеку и окружењу у којем живи. У сваком времену припадамо свом времену и ми данас припадамо овом времену и учествујемо и трудимо се да учествујемо у свему ономе што је добро, што је истинско, што је честито, али знамо да је реч Христова непролазна. Данас смо чули у Апостолу када апостол Павле каже за Христа: Он је увек исти. Христос је увек исти, године његове неће минути. Господ је јуче и данас и сутра исти и Његова Реч је вечна. Према томе, ми не можемо променити, макар нас то коштало и живота, свој поглед на свет, своју веру, а хтећемо увек да начином живота, својим сведочењем будемо актуелни, будемо савремени у своме добу и на своме месту. Јуче, данас и сутра Господ је исти и наша вера је иста. И то је систем вредности. Када нас питају, било кога од нас, почевши од мене: Шта ти мислиш? Ми се трудимо и мислимо да наше срце, наше читаво биће, наш ум буду охристовљени. Ми се трудимо и желимо да мислимо Христом и да Христос мисли у нама. И знамо, ево сам Господ каже, чули смо то у данашњем Јеванђељу, да то свет неће прихватити или ће то сматрати понекад конзервативним или заосталим или ће рећи, са друге стране, да је то исувише модерно. Свет, тј. они који не желе да уподобе себе Христу, да се боре против својих слабости, да завире у своје срце, који не желе да се преображавају, који не желе да живе у покајању, који не желе да посте телом и душом и умом, њима ће бити страна реч Христова, биће им тешком, одбациће је. Назваће је непријатељском по људски род, по човека. Браћо и сестре, то не треба да нас узбуђује, него само да нам буде још већи подстицај, да нам даје још већу снагу да колико год можемо мислимо Христом и живимо Христом, преображавамо се у Њему. То ће бити наш најбољи одговор, истинско и право сведочење да љубимо једни друге и да љубимо оне који нас не разумеју, јер једино кроз љубав и још молитву Господњу и њихово срце и њихов ум може бити просвећен да и они препознају Христа као Спаситеља читавог света коме нека је слава заједно са Његовим Оцем и Духом Сетим сада и увек и у векове векова. Амин! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх |
  16. О томе да је сујеверје грех, зна готово свака црквена особа. Ипак неки и даље покушавају да на бизаран начин спајају оно што је неспојиво. Има људи, подоста их, који у свом животу покушавају да обједине посету храму са учешћем у светим тајнама с вером у глупе предзнаке и озбиљним односом према непостојећем утицају знакова Зодијака на карактер и навике људи. Већина дубоко религиозних људи не пати од свакодневног сујеверја. Међутим, то уопште не значи да се верник истискујући из живота преко прага-бесмисла, веровање у хороскопе и друге глупости, аутоматски ослобађа греха сујеверја. Када само ближе да погледамо црквено-свакодневне традиције и навике појединих парохијана, одмах постаје јасно: сујеверје нигде не нестаје, него, кад се сме тако да каже, „постаје црквено“ заједно с онима, ко није у стању да га одбаци, прекорачивши праг Цркве. И ако, например, неко покуша да преброји сва црквена сујеверја, тај списак лако порасте до посебног есеја. Али упркос томе очигледно је корисно да се сетимо неких сујеверја. Молитва и искушења Прилична количина предрасуда постоји око, нећете да ми верујете, молитве. Чинило би се да је молитва разговор човека и Бога, храна и ваздух душе која верује, витална потреба хришћанина. Откуд су овде сујеверја? Али не, баш овде има их доста. Па, ево, например уверење да не смеш да се молиш за непознату особу или за укорењеног грешника. Добро се сећам како се једном једна веома православна наизглед особа хвалила да је неки преподобни отац (не сећам се његовог имена), узевши од ње белешку, почео строго да се распитује „Ко је ово?“ "Да ли га познајеш?" „А ко је ово“? И тако редом, након чега је додао детаљну предику на тему „не сме се да се моли за оне чији живот не знаш, јер могу да буду искушења“. Иначе, искушења могу да буду већ у чињеници саме молитве. И није важно да ли се ова молитва односи на неког вама познатог, на неког веома грешног или на вас самих. Искушења ће се обавезно појавити, јер се непријатељ људског рода највише се плаши пажљиве и искрене молитве. Али сва ова искушења су, по правилу, везана са самом молитвом: лукави ђаво или покушава да одврати човека од молитве, или не даје да се он концентрише. Али тако да, како причају тобоже стручњаци – да се данас молио за грешника, а сутрадан је, као последица молитве, разбио кола, то се, наравно, не дешава, а и може ли да се деси? Молитва је норма живота за хришћанина, а у случају очигледно злих људи или просто неверника, она је још и ствар милости. Заиста, ако се ми, хришћани, не будемо да се молимо за невернике и оне које гину у гресима, ко ће онда то да учини? Или, можда, хајде да пустимо их да тамо сами изгину, а ми ћемо да се спашавамо и не бринемо се ни за шта? Некоме је можда по вољи нека врста „побожне“ себичности, али да ли сте сигурни да је ово дефинитивно хришћанство? Могуће је и потребно је да се молите за сваког човека, а што су његови греси тежи и што је безнадежније његово неверство, то би наша молитва требала да буде усрднија и ревноснија. А да после такве молитве не бисте слетели у јарак или не бисте „ударили“ браником пролазнике на семафору, довољно је да будете опрезан у вожњи и дасе не возите превише великом брзином. Молитва као талисман Међутим, ако мислите да су предрасуде о молитви ограничене на ово, морам да се не сложим: ништа слично. Ништа мање проблематичан је однос према молитви као према чаролији која делује без обзира на веру или на свест особе која се моли. „Коју молитву треба да прочитам да би се код моје ћерке поправио лични живот“, „већ месец дана читам молитву Николи Чудотворцу, а он никако да ми помогне“, „ох, предала сам белешку о здрављу на реквијем, шта ће сада бити “! Читав је овај апсурд и ова анегдота баш из такве категорије. Можете да се смејете колико год желите, али сам једном се догодило да лично посматрам следећу сцену: у храм улази ни по чему неприметна особа од преко педесет година и самоуверено иде према продавници свећа. Ја, као дежурни свештеник, који, као што се каже, по дужности, налази се близу, одлично чујем дијалог госпође која је дошла и свећарке. – Наручила сам код вас молитву у здравље, није ми ништа помогла, желим да ми вратите паре. Изненађена, благо речено, свећарка покушава да разувери огорчену потрошачицу духовних услуга, али успева да каже само три-четири дежурне реченице, које је научила напамет до аутоматизма и које су погодне готово за било коју ситуацију. За било коју, али не и за ову. Ова је ситуација, како се каже, типична пат позиција: дама тражи да јој се врате паре, и готово. Свећарка, која је обично причљива и живахна, сад збуњено ћути, баш је тренутак да свештеник интервенише. Искрено речено, уопште нисам против тога да се умешам. Па да објасним, например, да ово се не ради толико брзо, да је потребно да са документима потврди чињеницу да јој ништа и никако није помогло, па тек онда, након што Небеска Канцеларија размотри документе, свећарка ће њој да врати цео износ. (У ствари, постоји цели слој људи са којима можете да озбиљно причате, само после тога што их претходно насмејали). Али у овом случају мени је самом већ толико смешно да могу да задржим озбиљан изглед само под условом потпуног ћутања – превише комично изгледа апсурдан, али невероватно озбиљан захтев несретног наручиоца молитве у здравље уз потпуну збуњеност на другој страни шалтера. Када је свећарка видела да од мене у овом тренутку нема велике користи, она се прибере па донесе заиста Соломонову одлуку – враћа госпођи новац, али не брише њено име из свеске. Молитва као заклетва Ето, такво је уверење. Ако је молитва - обраћање Богу, она би требало да делује аутоматски, брзо и беспрекорно. А вера, искреност, пажња као да нису важне. Обратио сам се Теби, Господе, платио сам паре, чак сам и свећу запалио, па сад – мораш да урадиш. Уосталом, такав је став карактеристичан не само за оне које редко долазе у цркву. Међу парохијанима исто тако има доста оних који, упркос беседама свештеника, упутствима исповедника, обиљу духовне литературе у продавницама и одговарајућем садржају у Интернету, ипак настављају да и даље захтевају од нашег брата „молитву од“, „молитву за“, и то такву, која би дала резултат одмах и сама по себи. Међутим, црквена свест никада није разумела молитву као чаролију која делује сама по себи, упркос вери или неверици онога који се моли, без обзира на његове сопствене напоре или њихово одсуство. Постоје, наравно, у црквеној пракси и посебне молитве-заклетве. Нема их пуно па свака од њих има одређену сврху (забрањујуће молитве у обреду најаве пре крштења), и, што је најважније, њихово деловање директно зависи од пажње и вере особе која се моли. У сваком случају, у црквеној пракси у стара времена сматрали су да је разлог подложности неког човека страху недовољна пажња свештеника који га је крстио приликом читања чаројлијских молитава. Генерално гледано, молитва је комуникација особе са Богом. Није покушај да се испроси „милост за један дан“, већ Божја милост и благо. Замислите: Свети и Свесавршени Бог, Творац и Господар света, прихвата молитву грешне, слабе, опаке особе. Молитву расејану, која је често без чврсте вере, помешану са себичношћу, кукавичлуком и сујетом. Није ли то велико благо већ само од себе? Штавише, уз чињеницу да је једина молитва достојна Бога може да буде само молитва похвале и захвалности, Бог прихвата наше покајање, чује наше молбе и врло осетљиво их прихвата. Уз толико велику милост, шта би још човек очекивао од Бога? Додуше, да би се ово разумело, потребно је да човек барем мало порасте. Духовно, морално, интелектуално. Сетимо се догађаја Преображења Господњег. Да угледају Христа у Божанској светлости, ученици су морали да савладају ноћни успон на високу планину. Али чак и онда када се чинило да су стрпљење и труд награђени, Христов одговор одушевљеном „добро је нама да смо овде“ постаје повратак у стварност која није само темељито избледела у очима ученика, него још је и обећала тежак силазак у мраку са јединим циљем да након тога, кад су се придружили Божанској слави, стану лицем у лице са живим отелотворењем дисхармоније грешног света – младићем који је опседнут ђаволом. * * * Без обзира колико се год добро осећаш у овој фази – не заустављај се, без обзира колико ти је пријатно сада – иди. Ово је главни принцип духовног живота, у којем је свако заустављање једнако паду. Невоља је у томе што су многи од нас, дошавши у Цркву, пожурили да се зауставе. Или можда нису ни почели да иду. Нама је угодно у систему координата на који смо навикли. Додали смо у њега посету храма за викенд, мало смо променили гардеробу, разблажили смо говорни лексикон са универзалним „Боже сачувај“ па смо се смирили. Па шта од тога да видимо заклетву у молитви, није то исто што се од празних канти клонити. Па, иако се плашимо да у молитви неко туђе име поменемо „да не би се демони осветили“, ипак више се не плашимо црних мачака. Или се још плашимо? Јесмо ли у својој рутинској ограничености, заменили једне страхове другима без икакве жеље да се превазиђе навика страха? Предлажем да размислите о томе. https://spzh.news/rs/chelovek-i-cerkovy/76067-jeshhe-raz-o-sujeverijah-v-khrame-ili-vernite-denygi-mne-ne-pomoglo
  17. Код многих период Великог поста изазива разне мисли и осећања, али у целини све те реакције се могу поделити на две врсте. Једни се односе према Великом посту са поштовањем и чак у одређеној мери и са усхићењем, али сами не посте, оправдавајући се неспремношћу, немоћношћу и спољним околностима. Кажу неће их разумети и подржати породица, колеге на послу. А и навикао је да свако јутро доручкује сендвич с кобасицом и тешко му је да себи представи алтернативу. Други, не схватајући смисао поста, мисле да је то тежак терет, који у најбољем случају треба просто преживети, а хвала Богу данас имамо и посни мајонез и шкампе са дагњама у самопослузи, или у најгорем случају, просто и не узимају пост у обзир, сматрајући да је то чисто назадњаштво за верске фанатике. Ако Бог постоји, шта Њега брига шта ја једем: шницлу или кувани кромпир? А за потпуно смирење савести можете се покрити и речима Преподобног старца Амвросија Оптинског: «Због хране нико неће завршити у аду». Међутим, све се то дешава због неразумевања смисла Великог поста. Прво, сам Господ Исус Христос је постио четрдесет дана у пустињи, пре него што се кроз проповед обратио народу Израиља. Тако да већ са увереношћу можемо рећи да пост нису измислили попови и црквењаци, већ сам Спаситељ, који је Својим личним примером показао важност и корист уздржања. Друго, пост није циљ духовног живота, него помоћно средство за ослобођење душе од страсти. Циљ поста није у томе да хришћанин научи како да живи без меса и млека, већ да нам укаже на исконско место тих производа у нашем животу. Грех није у томе што човек не пости, него у томе што њиме управљају његов желудац и гркљан, који не могу једнако да цене овсену кашу и димљену пилетину. Грех је што човек служи свом трбуху, а не Христу. Треће, чак и они који се одлуче да посте не разумеју увек правилно пост. У свести човека који пости често преовладава представа о посту као о дугу или жртви Богу, а не као о средству ослобођења и зближења са Христом. Без обзира на то што у учењима православних светих отаца постоји поређење Великог поста са десетком, који сваки човек даје Богу у оквиру једне године, ипак основна функција поста је ослобођење човека. Ступајући у Велики пост хришћанин треба да се радује томе што ће мање мислити о храни. О томе како да је спреми, јер посна јела треба да буду максимално једноставна, о прању судова, којих треба да буде знатно мање, о томе где наћи паре за куповину меса и млечних производа, који стално поскупљују. Човек који пости уопште треба двапут мање да посећује самопослуге и бакалнице. Ако ви постите и сваки дан с погледом пуним бриге посматрате рафове у самопослузи и мислите: «Шта ћу данас да скувам?», значи да је ваш пост бесмислен или крајње неефикасан. То је као када бисте отишли на одмор и уместо да се купате и сунчате, наставили да радите и седите у хотелској соби. Четврто, да пост не би био просто дијета, човек који пости мора обавезно више времена да посвети молитви. Богослужења за време Великог поста нас просто позивају на то. Она су прожета призивима и размишљањима о покајању, борби са грешним страстима и милосрђу Бога према човеку. Прве недеље Великог поста чита се предивни и дубокомисаони канон Преподобног Андреја Критског, који подстиче онога ко се моли на посебно покајничко расположење. Литургија Преосвећених Дарова пружа хришћанину могућност да срцем осети човекољубље и велико милосрђе Христа према човеку – измученом, изнуреном од греха и сујете. Све то је неизоставни део поста, без којег би период Великог поста био бесмислен и неиздржив терет. Ипак, многи могу праведно да истакну да им увелико недостаје слободног времена. Стално су заузети на послу, а оно времена што преостане посвећују породици и одмору пред новим радним даном. Поменути проблем може бити решен уз помоћ информационог поста. Судећи по статистици, просечни становник наше државе сваки дан на интернету проводи око три сата- А ако томе придодамо и гледање ТВ емисија и читање штампе, испада да трећину свог дана троши на разне информације. То се сматра одмором, што је веома спорна тврдња. У ствари, човек додатно себе оптерећује емоционално, психички и духовно, пунећи своју главу информацијама, које га се често уопште лично и не тичу. Ако за време Великог поста човек који пости барем на половину смањи време које одваја на информације, приметиће да ће му остати доста слободног времена за молитву. И после завршетка радног дана неће журити да се смести испред телевизора, како би одгледао још једну епизоду популарне серије или саслушао бесконачне и бесмислене спорове и гатање политичких аналитичара о светлој будућности, већ ће са трепетом поћи у храм и разговарати са Богом о својим проблемима и о својој души. На тај начин Велики пост неће бити тешки терет, који је могуће или преживети, стегнувши срце и стиснувши зубе, или просто одбацити као глупост верских фанатика. Велики пост ће постати заветни кључ, којим ћемо отворити ковчег сујете и привржености греху у којем су заточени савремени људи. Да бисмо се радовали Васкрслом Христу, морамо и сами васкрснути. Свештеник Максим Маљута https://www.facebook.com/jovanjamanastir/
  18. У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист. *Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности? – Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење. Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује. Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом. *Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва? – Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. *Којим темама се посебно бавите? – Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су. *Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање? – Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот. *Колико збирки сте до сада објавили? – Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости. *Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу? – Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети. *Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу? – Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови. *Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом? – Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку. *Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас? – Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага. * Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности? – Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је. Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре. *Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром? – Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају. *На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима? – Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. *Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Ускакао сам у хладну Тару у јануару и мају, скакао падобранске скокове, уредно се пријавио за сутрашње погружење у ријеци Ћехотини у славу Христовог крштења у Јордану, али кад видим коментаре на друштвеним мрежама, дође ми не само да не идем већ и да замолим старјешину да све откаже. Једни пљују по Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију. Српски патријарх није римски папа да је незаблудив, али је за гомилу његових оцјенитеља и процјенитеља – а и мимо њих – озбиљан човјек, неко ко је више молитве у себи произнио него читава биртијска „памет“ која га процјењује. Није вам, господо и даме, Српски Патријарх исупњавач жеља и турбофолкерске лажне побожности већ онај који сједи на трону светога Саве. Али није ни то све. Видим да се иначе пореметило схватање СУШТИНЕ и онога придодатог. Дакле: сутра је централни догађај СВЕТА ЛИТУРГИЈА. Зато и идемо литијски из Цркве ка водама. Из Свете Литургије извире свака света тајна и чин, па и чин ВЕЛИКОГ ОСВЕЋЕЊА ВОДЕ у коме говоримо да се „данас мијења природа воде“. Како се мијења – тиме што се освећује вода, а онда се, мијењајући свој живот, мијењају набоље и људи који приступају светим тајнама и чиновима. Затим се, тамо гдје има могућности, освећује ријека или језеро и људи који то желе и могу допливавају до светог Крста – да би се том малом жртвом приближили Крсту Господњем и надишли своју природу, страх, природни инстинкт за топлином и сигурношћу. Али ако ћете се такмичити – то ништа не значи. Такмичења у Цркви нема, осим такмичења у врлини. Ако ћете послије да коментаришете ружно оне са којима сте пливали (и то сам био свједок, након прошле године у Миљевини) – немојте пливати, нити учествовати у чину. Ако ћете се такмичити пијани или дрогирани, ако вас иначе не интересују Свете Тајне и сви треба да се дивимо нашој тј вашој храбрости или љепоти – промашили сте тему, не пливајте до Крста на коме је разапет Господ. Ако ћете истући дјевојку или жену, тјерати је да абортира, живјети као да Црква и њен живот не постоје – немојте пливати за часни крст. Само ћете на осуду пливати. Ако ће нас пливања и погружења чинити горим, а не бољим – боље да не пливамо. Ако се најприје и најпослије и увијек не сјетимо Христа и Његове Жртве и оних који су ту Жртву носили са собом у хладним водама Дунава и Саве и Дрине – онда смо сви заједно промашили. ФБ свештеника Дарка Ђога View full Странице
  21. Ускакао сам у хладну Тару у јануару и мају, скакао падобранске скокове, уредно се пријавио за сутрашње погружење у ријеци Ћехотини у славу Христовог крштења у Јордану, али кад видим коментаре на друштвеним мрежама, дође ми не само да не идем већ и да замолим старјешину да све откаже. Једни пљују по Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију. Српски патријарх није римски папа да је незаблудив, али је за гомилу његових оцјенитеља и процјенитеља – а и мимо њих – озбиљан човјек, неко ко је више молитве у себи произнио него читава биртијска „памет“ која га процјењује. Није вам, господо и даме, Српски Патријарх исупњавач жеља и турбофолкерске лажне побожности већ онај који сједи на трону светога Саве. Али није ни то све. Видим да се иначе пореметило схватање СУШТИНЕ и онога придодатог. Дакле: сутра је централни догађај СВЕТА ЛИТУРГИЈА. Зато и идемо литијски из Цркве ка водама. Из Свете Литургије извире свака света тајна и чин, па и чин ВЕЛИКОГ ОСВЕЋЕЊА ВОДЕ у коме говоримо да се „данас мијења природа воде“. Како се мијења – тиме што се освећује вода, а онда се, мијењајући свој живот, мијењају набоље и људи који приступају светим тајнама и чиновима. Затим се, тамо гдје има могућности, освећује ријека или језеро и људи који то желе и могу допливавају до светог Крста – да би се том малом жртвом приближили Крсту Господњем и надишли своју природу, страх, природни инстинкт за топлином и сигурношћу. Али ако ћете се такмичити – то ништа не значи. Такмичења у Цркви нема, осим такмичења у врлини. Ако ћете послије да коментаришете ружно оне са којима сте пливали (и то сам био свједок, након прошле године у Миљевини) – немојте пливати, нити учествовати у чину. Ако ћете се такмичити пијани или дрогирани, ако вас иначе не интересују Свете Тајне и сви треба да се дивимо нашој тј вашој храбрости или љепоти – промашили сте тему, не пливајте до Крста на коме је разапет Господ. Ако ћете истући дјевојку или жену, тјерати је да абортира, живјети као да Црква и њен живот не постоје – немојте пливати за часни крст. Само ћете на осуду пливати. Ако ће нас пливања и погружења чинити горим, а не бољим – боље да не пливамо. Ако се најприје и најпослије и увијек не сјетимо Христа и Његове Жртве и оних који су ту Жртву носили са собом у хладним водама Дунава и Саве и Дрине – онда смо сви заједно промашили. ФБ свештеника Дарка Ђога
  22. Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице. Она то назива заљубљеношћу, романсом, љубављу. Она је верујућа особа која иде у цркву, али то не назива прељубом. И… можемо ли ми овде да саосећамо са њом? Да, ми можемо дочарати себи то стање збуњености, страха од губитка свега… Можемо разумети њен осећај кривице који има. Мајка јој је рекла: „Не препознајем те, као да ми ниси ћерка. „Шта ти је, мама, шта причаш глупости, чини ти се.“ Али у души говори њој, и себи: „И ја саму себе не препознајем“. Она осећа да губи себе и да губи све. И ми можемо да саосећамо са тим. Али ако у нашем односу постоји само једно: саосећање, милосрђе, утеха, тада ћемо изгубити унутрашњу срж истине. А ако нас, напротив, не дај Боже, занесе удесно и видимо у томе само грех, само блуд, онда ћемо се наћи у позицији оцењивања, осуде, неког хладног, глупог моралисања. И ово је изазов нашем терапеутском ставу, који је, као што сви знамо, заправо главни целебни фактор. Да наведем пример из Достојевског. Чувена епизода Раскољникове исповести Соњи Мармеладовој. Он /Раскољников/ пред сам разговор даје Соњи један морални задатак да реши. Тиче се проблема са Лужином, који је управо умало убио Соњу и целу њену породицу. Раскољников говори: „Када бисте унапред знали све Лужинове намере и знали да би деца и Катерина Ивановна могли умрети, и ако би све то било препуштено вашој одлуци: да ли он или они да живе у свету, односно да Лужин живи и чини своје гадости или да живи или умре Катерина Ивановна, како бисте онда одлучили – ко од њих да умре?“ То је, да тако кажемо, једна литературна историја, а њена унутрашња логика је следећа: ако Соња чак и у мислима може дозволити себи да каже – да, овај нитков нека умре, а моји ближњи да остану живи; ако она, макар сакривено у својој души, дозволи себи ову могућност на преступ, онда ће бити иста као и ја, могу јој признати свој злочин; а ако одлучи да нека умиру њени ближњи, значи да она издаје своје ближње. Ову нерешиву дилему Соња разрешава јеванђељском једноставношћу – она одбацује саму лажну основу питања. Она каже: „Не могу ја да знам Божији промисао; и ко је мене овде поставио за судију да одређујем: ко треба да живи, ко не“. Мислим да се из ове епизоде могу извући веома важни закључци, важни концепти драгоцени за психотерапију. Соња веома саосећа Раскољникову. Веома му је захвална, он ју је заиста спасао. Али да је она у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина. Још ми се чини да је у психотерапији, а можда и у животу уопште, однос милости и истине прилично драматичан. Могли бисмо размишљати овако: „Да, наравно, добро би било, како каже псалам, да се сретну милост и истина, и да се правда и мир целивају[1], али, у крајњем случају, ако не останемо у истини, код нас ће тада остати сажаљење, милост… Испада, да ако изгубим истину, онда губим и способност на истинско саосећање и истинско милосрђе. И као Соња – да није остала у истини, она би изгубила шансу да спасе од духовне и душевне смрти душу Раскољникова. Наравно, треба да се подсетимо да стајати у истини у психотерапији уопште не значи стајати у такој светлој непогрешивости. То значи – стајати у некој таквој обнажености своје недостојности, јер, уопште говорећи, сви греси од којих пате наши пацијенти нису нам познати из неких тамо књига. Сваки од њих ми препознајемо у свом животу, осећамо у својој души. Али ако ја изгубим милост у психотерапији, ако не могу да саосећам, да се солидаришем и да плачем са оним који плаче, онда ствар стоји тако: „Шта да кажем, бар ми остаје истина, па добро, нека је и хладна, строга, али је бар истина“, зато што, губећи милост, ја остајем не са истином, него са неком неправедном осудом другог. Уопште говорећи, мислим да би сваки психотерапеут могао у себи да узвикне: „Несрећни ја човек! Милост и истина морају да се сретну у нашем раду, у нашој души, а како то постићи не знам.“ https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/18/milost_i_istina/
  23. Наставница грађанског васпитања: Антифа мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса! 12. јула 2020. Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link Наслов текста је заправо реченица наставнице грађанског васпитања у једној групи на Фејсбуку која се бави проблемом верске наставе и грађанског васпитања. И, када је о томе реч, по речима исте наставнице, просветни радници у Србији немају „никаквог избора или компромиса“ Многи вероучитељи у Србији, забринути за свој предмет и посао, пратили су дешавања око новог упутства Министарства просвете које је требало да преполови фонд часова верске наставе и грађанског васпитања као и још неких изборних предмета. Поред смањења фонда упутство би имало и деструктивне последице по школске распореде, расположеност ђака да присуствују часовима, дискриминацију у односу на другу децу и наставнике као и друге негативне последице које су описали директори школа, представници синдиката, разна удружења, као и Одбор за верску наставу митрополије Београдско-Карловачке. Пратећи дешавања око спорног упутства вероучитељи су активни на бројним групама и страницама на друштвеним мрежама. Једно од таквих места је и група на Фејсбуку по имену „Борба за грађанско васпитање и верску наставу“. Првобитно је група започета као место за одбрану грађанског васпитања али је затим укључена и верска настава. Материјалима и коментарима на групи свесрдно су доприносиле све колеге наставници свих изборних предмета и владала је атмосфера солидарности и заједништва. Али не задуго… Администраторка групе је поставила пар објава а у једној од њих је упознала чланове групе са својим активностима око упознавања ученика са покретом Антифа током распуста. Уз објаву је постављен и линк ка чланку о Антифа покрету у листу Данас који има као илустрацију фотографију са BLM (Black Lives Matter) протеста чији су се неки „образовани“ припадници „прославили“ рушењем историјских споменика у САД укључујући [sic] и споменике људима који су се борили против расизма… Осим тога што објава нема никакве везе са наменом групе последња реченица у њој која се тиче покрета Антифа је веома проблематична и гласи: „Антифашизам мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса.“ Објава је још чуднија ако се има у виду да је постављена на групи која брани управо изборне наставне програме. Многи од наставника испровоцирани оваквим апсолутистичким и бескомпромисним ставом колегинице да се идеологија америчког Антифа покрета мора увести у српске школске програме су реаговали. Преносимо коментар једног вероучитеља који је убрзо избачен са те групе и блокиран: „Комунистичка идеологија Антифе која се представља као аутентични антифашизам не сме (поново) ући у школске програме поготово не по тоталитарном комунистичком принципу да то „није питање никаквог избора ни компромиса. Некада под паролом заштите права радничке класе а сада под паролом заштите права мањина фундаменталистички комунизам се поново продаје као (једини) ослободилац потлачених и водич у светлу и праведну будућност. Будућност у којој ће сви, „опет“, имати једнака права. Сви уједињени и срећни под једном идеологијом. Сви осим оних које Антифа означи као расисте и фашисте. За те означене нема једнакости, нема посла, нема светле будућности. Јер ако тако каже анти-фашистичка, анти-расистичка, слободољубива, правдољубива и увек у праву Антифа ко може да тврди другачије? Само фашисти и расисти наравно. Дакле, не тоталитарном комунизму у које год модерно заштитничко одело да се пресвуче. Наравно, не и расизму и фашизму! Али без претварања тог отпора у деструктивни фанатични фундаментализам који би да се увуче у политику, законе и школе. А затим да из те позиције његови комесари одређују ко је подобан или неподобан, ко може а ко не може да ради, ко може а ко не може да живи.“ …………………………. Дакле, по мишљењу ове следбенице Антифа покрета, и нажалост администраторке групе, онај ко има неслагања са идеологијом Антифа покрета и то јавно изнесе није подобан да брани опстанак изборних предмета!? Онај коме смета увођење идеологије на силу не може да брани слободан избор ђака. Потпуни парадокс. Додуше, за оне који се сећају комунистичке „толеранције“ ту нема парадокса, за њих је овакво понашање неких Антифа комесара потпуно очекивано. Сва слаткоречива причица из њене објаве о томе шта су са ђацима „радили на пољу антифашизма, мира и толеранције“ је нестала у пар кликова мишем. Нестао је њен антифашизам, нестао је њен мир који шири, нестала је толеранција. Остао је само „антифашизам“, немир и бескомпромисна цензура без права на избор. Тачно оно што је рекла да би увела и у српске школе. Можда би неко рекао да је реч само о наставници заведеној Антифа идеологијом која се понела да је много важна и хоће да буде популарна у друштву форсирајући деструктивни фундаменталистички комунизам па је мало на Фејсбуку демонстрирала свој прави „антифашизам“, „мир“ и „толеранцију“. Нажалост, то би била много боља опција од онога о чему је вероватно реч. Мастер рад који је ревносна администраторка 2014. одбранила на Универзитету Сингидунум код ментора Гордане Добријевић гласи: „Савремена политичка пропаганда и комуникација са бирачима на политичком тржишту“. Наставница грађанског је уједно и одборница Социјалдемократске партије Србије на Карабурми. Ако је тај мастер рад био темељан и квалитетан онда тешко да је овде реч о заведеној наставници која тера западњачку идеолошку моду. Можда је у питању неко ко се добро разуме у политичку пропаганду и комуникацију (и неизбежну манипулацију) људима на политичком тржишту. И таква особа ради на томе да уведе идеологију неокомунистичког Антифа покрета у српске школе. И за ту пропаганду користи Фејсбук групу која нема никакве везе са тим. Дакле, већа је вероватноћа да је реч о политичкој пропаганди и прорачунатој намери да се деца и наставни програми у Србији освоје иделогијом Антифа покрета у жељи да се у новим генерацијама ученика припреми база бирача који би овакве покрете подржали и можда једном довели и на власт. А такви покрети би онда све у Србији уредили без права на избор и без компромиса. Ко се не слаже са њима биће, толерантно, избачен из групе у неки нови „анифашистички“ логор. Иначе, будући да је наставница дала ђацима задатак да током распуста истраже појам Антифе, било би занимљиво да се види у оквиру ког наставног плана и програма је то урађено. Има ли Антифе већ у српским наставним програмима? Или је ово једна политичка импровизација којом се ђаци доводе у контакт са једним веома осетљивим идеолошким и социолошким проблемом? Будући да је наставница приказала низак ниво антифашизма, мира и толеранције биће да има основа за забринутост у вези са питањем: На који то начин она упознаје децу са комунистичком идеологијом Антифа покрета? Видовдан
  24. Са занимањем смо у медијима прочитали изјаву неименованог лица из Mинистарства просвете да je покренуто низ састанака на захтев Патријарха да веронаука добије статус редовног изборног предмета, као и да се морају сагледати и последице такве одлуке за друге изборне предмете и правни оквир. У исто време наведено је да се тако важне ствари не могу мењати преко ноћи, као и да се формира шира комисија која би се искључиво бавила овим питањем, итд. итд. итд. Да немамо поверење у добре намере Министарства просвете закључили бисмо да је на делу стара бирократска смицалица: када нећеш нешто да обавиш формираш комисију... Мада смо уверени да то сада ипак није случај, морамо констатовати да такав сериозан приступ није постојао када је исти орган одлучио да Верску наставу са изборног предмета сведе на наставни програм. То јесте учињено преко ноћи, без икаквог озбиљног расматрања, без икаквих консултација, чак ни формалног, писменог обавештавања Цркава и верских заједница. Још мање се мислило, или можда јесте, о последицама. А последице су: да је веронаука најчешће избачена из редовног распореда часова и изводи се као претчас или као седми или осми час, а не би нас чудило да је тада намера била да Верска настава не постоји у школском распореду. Повремено смо дужни и да све надлежне државне органе подсетимо да питање извођења наставе веронауке, није ствар нечије добре воље. По демократским и по начелима правне државе, којој и у овом погледу треба да тежимо, ради се о реституцији, јер Верска настава није укинута неком демократском процедуром, спровођењем закона, него је из школских програма у Србији ликвидирана у исто време када и десетине хиљада људи међу којима је било и стотинак православних катихета, као и других вероучитеља. Дужни смо да овим поводом скренемо пажњу на конфузију коју стварају овакве информације јер као орган Владе Републике Србије (Владе, а не једног министарства), постоји Комисија за верску наставу у школи чији је задатак да прати организовање и остваривање верске наставе у школи. Ова Комисија је по саставу, начину рада и одлучивања, вероватно један од најстручнијих, а свакако најдемократичнији орган у држави и као таква је спремна да надлежним службама Министарства просвете помогне у разјашњењу свих питања која изазивају недоумицу. Епископ топлички Јеротеј, Председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије торжествено је 22. октобра 2021. године, дочекан у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци. Свјатјејшег Патријарха, у чијој је пратњи Преосвећени Епископ марчански г. Сава (Бундало), дочекали су Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем, председница Републике Српске г-ђа Жељка Цвијановић, председник Народне скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, представници јавног живота Републике Српске и Бањалуке и многобројни верујући народ. После одслужене доксологије и поздравног слова домаћина, Епископа бањалучког г. Јефрема, Његова Светост је произнео надахнуто слово у коме је истакао да је народ ових крајева најбољи могући доказ "да Бог није оставио свој верни народ". Обраћајући се Епископу Јефрему и свима сабранима, Патријарх Порфирије је исказао своју радост због свог доласка у Бања Луку и „ову благословену земљу која је благословена пре свега вековним молитвама и сузама и крстом и страдањем православних Срба на овим просторима“. Његова Светост је додао да као и увек долази у свој дом код своје браће, „код оних са којима сам једно у вери, једно у Господу нашем Исусу Христу, из Којег свако друго јединство које се гради и које происходи, јесте и јединство које је нераскидиво, јединство које има свој почетак овде, у историји, али које се продужује у сву вечност“. И овога пута Патријарх Порфирије је дошао да се пре свега у љубави сусретне са њима, али и да се утеши вером њиховом. „Јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове - то јесте Црква Христова“ рекао је Патријарх Порфирије, који је напоменуо да је очигледно шта се све само за неколико деценија десило на овим просторима. „Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи који живе на овим просторима, него да заправо јесте потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцену, онда када је то тако изгледало – одједанпут, сила и љубав Божија се пројавила на овим просторима“. „Зато, браћо и сестре, на вама, вашим животима, вашом вером, Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда, али чуда чини баш тамо где се изгубила свака нада да има Господа, али се није изгубила вера у Њега“ напоменуо је Свјатјејши и наставио: „То што се овде на овим просторима, у Републици Српској и шире, десило чудо да се вера из пепела пробудила и не само пробудила, него показала да је Господ жив у овом народу, јесте да је Црква Христова на овим просторима нешто што никада није престало да има своју снагу, да има своје плодове, да јесте пут и јесте начин да се Бог покаже живим“. „Зато и ми данас смо дошли да се вашом вером утешимо, али исто тако, да том и таквом вером потврдимо и покажемо, да је Црква тело Христово, тело које сачињавамо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. И да сваки човек јесте непоновљив, да сваки човек има свој посебан дар и печат, али да је свако добио дар по својој мери. Не да би промовисао и афирмисао искљуиво само себе". „У Цркви Христовој ништа није дато да буде само појединачно, да одваја и издваја било кога, макар и најмудријег и најпаметнијег и најспособнијег из тела које се зове Црква“, нагласио је Патријарх српски. „Дарови су дати баш због тога да би кроз своје посебности и различитости могли да ступе у храмонију јединства, могли да изграђују јединство. Да не послуже да бисмо ми себе промовисали на штету тог јединства. Тако је било и у Старом завету, тако је било и у Новом завету. У апостолска времена и од апостолских времена до данас, то је истина на којој почива Црква“. „Да бисмо градили и изграђивали јединство у Христу, потребно је ставити понекад по страни и оно што можда мислимо да је понекад боље од онога што други каже. Потребно је пројавити и показати смирење, како бисмо сви заједно могли ићи даље, пре свега у добру и у врлини. Пре свега у спознаји својих дарова и својих талената зашто су нам дати. У спознаји себе - како бисмо онда могли да будемо заиста пример за углед, да будемо добри и да будемо корисни и другима“. Подсетивши на речи Апостола Павла који је позивао да будемо утврђени у једној мисли и у једноме разуму, да кад год је потребно да се пројави и покаже смирење, ако то служи изграђивању јединства и тела Христовог, Патријарх Порфирије је наставио: „Ако смо једно у врлини и вери и ако су нам правила Јеванђеља и речи Христове закон по којем живимо, онда нема шансе да је могуће да и кроз супротне ставове, кроз мишљења, кроз различите идеје, можемо бити заувек поларизовани. Него, управо различитост, сагледавање сваке идеје, сваке теме, па и сваког проблема, са различитих тачака гледања, може допринети јединственом и најспасоноснијем решењу и за свакога од нас, али пре свега за заједницу, за оно што се зове Црква, а онда и за оно што из јединства вере извире као јединство народа“ поучио је Патријарх српски. „Није могуће успоставити било коју врсту напретка, било коју врсту међусобног разумевања, па самим тим ни градити кроз веру и јединство цркве и јединство народа, ако нема молитве“ рекао је Патријарх Порфирије у наставку. „Да нам Бог да разума просвећеног вером и љубављу Христовом. Без молитве, није могуће ни један педаљ себи додати, а камоли решавати суштинске проблеме смисла свога постојања, али и смисла и путева постојања заједнице“ нагласио је Његова Светост подсетивши на позив Христов и светих Апостола - „молите се непрестано“. Патријарх Порфирије је у наставку беседе подсетио да смо мудрост, знања, вештине и способности добили од Бога као дар, да употребимо на добро Цркве Христове и народа свога. „Међутим , ако не дајемо простора Богу и Његовој благодати, ако мислимо да све од нас зависи, да све можемо, да можемо без саветовања са браћом, али пре тога без молитве као темеља нашега постојања и отварања простора благодати Божије да она дејствује са нама и да ми дејствујемо у њој, а када год је то потребно да благодат Божија онда дејствује уместо нас - ако не осећамо потребу за Божијом помоћу, онда смо унапред потписали себи неуспех. Зато је важно да свака наша мисао, сваки наш покрет, све што чинимо - започиње молитвом и поверењем у Бога да нас Он није оставио“ рекао је Патријарх Порфирије и нагласио: „Ви сте најбољи могући доказ, народ ових крајева јесте доказ, да Бог није оставио свој верни народ“. Подсетивши да се данас после бројних разарања и пустоши готово свуда види храм Божији и чују звона која позивају на молитву, а да су бројне светиње којима се није знало место постојања обновљене и постоје „као жива места молитве“, Патријарх Порфирије је истакао: „Ви сте браћо и сестре дакле најбољи могући доказ, себи али и другима да Бог не оставља свој верни народ. Он зна наше путеве, Он понекад шаље искушења. Најчешће их шаље онда када ми хоћемо по својој вољи“ указао је Патријарх српски појаснивши да тешкоће настају онда „када постоји раскорак између онога што Бог за нас хоће и онога што бисмо ми хтели“, јер „немамо смирења и не молимо се Богу да нам Он открије Своју вољу“. „Кад год прихватимо вољу Божију, не само да имамо мир у души, него онда заиста идемо напред и растемо у сваком добру, растемо у Христу али и у свакој благодети од овога света. Па и кад не разумемо зашто нам се нешто дешава, негде у дубини својих душа знамо да то што јесте, јесте од Бога и зато смо Му благодарни. И да је то пут, или можда кривина, која ће извести опет на прави пут“, рекао је Патријарх Порфирије. „вером православном и молитвом господу нашем Исусу Христу, да се окупљамо увек у храму божијем, у Цркви Христовој, да ту доводимо и васпитавамо своју децу. Неће бити много труда потребно да се бринемо о својој деци, о будућности свога потомства и свога народа, ако смо успели да посведочимо јеванђељску веру и јеванђељске вредности својој деци, јер смо им дали котву из које онда све остало може да се гради. Дали смо им компас уз помоћ којег ће и кад им иде све од руке, бити смирени и скромни, неће се преузносити и упадати у самољубље и гордост који су корен свакога греха и сваке странпутице. А и кад им не иде све од руке - неће падати у малодушност, него ће знати да је Господ живи са нама и међу нама“, нагласио је Патријарх Порфирије. Још једном изразивши радост због доласка у преностицу Републике Српске, Патријарх Порфирије је рекао да се моли Господу „да да истинске и праве вере православне из које ће се развијати истински, православни хришћански живот, који ће онда и вас и све нас водити познању Бога, а из тог познања, водиће познању самога себе“ и наставио: „Из познања Бога знаћемо ко смо и као појединци али и као народ, а из тог познања себе и поштовања себе, љубави према својим даровима и својим талентима уз помоћ којих ми постајемо зрео народ и способни да развијајући плодове својих талената будемо препознатљиви за друге и обогаћујемо и друге“, рекао је Патријарх Порфирије и закључио: „Кроз ту спознају себе и своје дарове, развијање својих дарова, будући зрели, моћи ћемо са истим поштовањем да сусрећемо друге и другачије, ма ко били, ма које вере били, ма ком народу припадали. Моћи ћемо да их препознајемо као такође од Бога створене и нама дате суседе, да кроз јединство наше успостављамо јединство и са другима и тако све до осећања свечовечанског и свељудског јединства које је могуће остварити искључиво и само у једноме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Кога ми славимо овде у светом храму Божијем, али славимо Га и тако - што где год да се нађемо, знамо да све увек почиње од Њега, да се Њему враћа, да из храма излази и свете Литургије и молитве и да се том храму опет враћа. Где је дакле један у Тројици Господ и Спаситељ наш Исус Христос, слављен заједно са Својим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова, амин“. Извор: Телевизија Храм / Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...