Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'није'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Петогодишњем М., детету са посебним потребама смештеном у хранитељску породицу у Ловћенцу, прети ризик премештања у Дечије село у Сремској Каменици где су услови далеко од породичних. Зашто му не дају прилику да буде срећан? Љиљана Михајловић из села Ловћенац, мајка је троје деце, бака четворо унучади, а тренутно и хранитељка петогодишњем дечаку са незнатним сметњама у развоју. За Радар Љиљана прича о потезима Центра за социјални рад Мали Иђош, „нељудским и противзаконитим“, који доводе у питање најбољи интерес малишана. Његово пуно име, као и дијагноза, познати су редакцији. „Нисам хтела да потпишем да М. одведу у социјалну установу затвореног типа, јер сам чула све најгоре о тим институцијама. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају. Чак ми је и директорка Центра за социјални рад Мали Иђош Лана Вулић Коседнар рекла да сам њихова ’топ’ хранитељка, ’најбоља и најуреднија’. Међутим, тиме је изгледа хтела да ме приволи да ставим потпис на документ који М… лишава будућности. Заузврат би ми Центар дао два детета на чување, како је овом приликом директорка навела, очигледно сматрајући да хранитељство доживљавам само као посао. Почетак агоније С обзиром на то да нисам пристала, у страху за М. судбину, почела је да ми прети да ће ми одузети десетомесечну бебу, коју сам недавно преузела на крајње чудан начин, што ћу касније објаснити. Претила ми је и одузимањем хранитељске лиценце, као и тиме да ћу да завршим у затвору. С њом су биле и супервизорка Центра Данијела Лаловић и социјална радница Натали Вејиновић, које су је подржавале. И све чиме су претиле, оне су испуниле, осим последњег. Тим поводом, прво сам се жалила на решење о одузимању лиценце, које је образложено тврдњом да ’не разумем партнерске односе’, суманутом након што сам трећину живота посветила хранитељству. Како је покрајински секретаријат одбио жалбу, тужила сам овај орган власти Управном суду, на основу поуке о правном леку. Премда решење Центра није правоснажно док је судски процес у току, те тај орган нема право да ишта даље предузима, у прошли понедељак су ме звали из ЦСР Палилула и рекли да полако припремам дете за смештај у Дечије село у Сремској Каменици, а да никог тамо нису обавестили о својој намери. Преко тог београдског центра сам и добила М., преузимајући га из Дома за незбринуту децу у Звечанској, са 10 месеци. Био је изгладнео и имао огромни хематом на потиљку, дебелу красту са једне стране главе, а са друге свеже зашивену рану. Никог за то не могу да кривим, јер је број деце у Звечанској огроман, па запослени немају времена да се иком посвете. Одмах ми је саопштено да М. има лакшу дијагнозу и да има посебне потребе, али сам знала да ћу успети да му олакшам одрастање. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају Кад сам га из Дома понела у Ловћенац, његова биолошка мајка се није са њим ни опростила, док му је отац непознат. Ми смо га сви веома заволели, и мој супруг Славко, и синови и ћерка, и унучићи. М. се показао као врло умиљат и друштвен, чим се мало опустио. Касније смо га водили двапут месечно код психолога и плаћали смо приватног дефектолога, те је брзо напредовао, отклањајући у доброј мери пермутацију слогова у говору. Његова хиперактивност никад није прерасла у агресију, јер ми знамо како да се са њим опходимо. Проблем је настао, да не кажем – агонија, кад сам га пре годину и по уписала у вртић ’Петар Пан’ у Ловћенцу. Претходно ми је преко општинске интерресорне комисије одобрено да се са њим ради преко Индивидуалног образовног плана (ИОП). По њему, деца са сметњама у развоју имају право на посебну подршку која се усклађује са његовим напретком. Васпитачица Тања Јовановић одмах је заузела гард, заправо не желећи да ради свој посао. Није слушала моје препоруке на шта да обрати пажњу у склопу М. понашања. Једино што је њу занимало је – откуд дете из Београда у Ловћенцу, што нисам могла да разумем у том моменту. Иако ИОП, као део инклузије, подразумева и рад на кохезији у вршњачкој групи, Јовановић је радила све супротно. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Он се жалио да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива. Јовановић није заказала ни родитељски састанак, на ком би упутила родитеље да поразговарају са својом децом, и објасне им како да према њему поступају. У жељи да помогнем и њој и М., али и да сазнам шта се тачно догађа иза затворених врата, затражила сам од Општине да ми одобри његовог личног пратиоца. Али опет је запело, сада око плаћања: председник Општине Марко Лазић тврдио је да локална самоуправа не може да издвоји 14.000 месечно у ту сврху. Кумила сам га и молила да нам изађе у сусрет, као и заменика председника СО Мали Иђош Златка Поповића, тада не знајући да по закону хранитељске породице имају право на сву могућу подршку. Џаба, кад смо ми у питању. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Жалио се да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива Ситуација у вртићу се и даље погоршавала. Директорка Мариа Јано није пристала ни да М. премести у другу групу, без икаквог објашњења. Убрзо је васпитачица Јовановић затражила да га више не доводим, чиме је угрозила његово уставно право и починила дискриминацију, као и социјално насиље, лишавајући га друштвеног живота и контакта са вршњацима. Рекла сам јој да ћу тужити вртић надлежном Министарству за демографију и бригу о породици, али су ме они предухитрили, истог дана пославши допис у коме је писало да је малени ’опасан по запослене’. Преседан у систему социјалне заштите Тврдња да је један четворогодишњак ризичан по живот одраслих, разбила ме је на парампарчад. Како то да сам ја остала жива, ако М. тако описују? Очигледно је да су хтели да га се ослободе, а да сам им ја била сметња с обзиром на то да штитим његове интересе. Тако сам коначно схватила зашто се васпитачица чудила откуд он у Ловћенцу, где је изгледа срамота да постоји дете са посебним потребама. Упркос њиховим тврдњама, малени је врло мио, радознао и комуникативан, као што можете да приметите. Старија деца га обожавају и грле га кад год га сретну на улици. Омиљен је и у свом Карате клубу ’Његош’, где га тренер много воли, и где је добио неколико медаља и диплома на локалним такмичењима. Слично је и у Кошаркашком клубу ’Ловћен’, јер М. тренира и кошарку. Иначе, као и остали малишани, забавља се игрицама на мобилном, што се трудимо да му ограничимо спортским и другим активностима. Од пролећа до јесени М. се игра у дворишту, под нашим будним оком, па се може рећи да смо га помало и размазили. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите. По правилу, следећи корак након хранитељског смештаја јесте усвојење, за које људи из ЦСР Палилула кажу да није подобан, из мени непознатог разлога. Проблем и јесте што нама хранитељима људи из центара све половично саопштавају. У покушају да решим спорну ситуацију која већ предуго траје, редовно пишем свим инстанцама, од Министарства, до кабинета премијера и председника Вучића. У најбољем случају, они пребацују одговорност на неког другог, док ми углавном ни не одговарају. Свима сам се жалила и кад смо напрасно, после свега пар месеци, изгубили средства за туђу негу и помоћ, на шта такође имамо право. Муж ми често каже да нам од државе не треба ни динара, него само да нас оставе на миру да радимо то што умемо. Одрекли бисмо се и оних 27.000 динара, колика је хранитељска надокнада по једном штићенику, само да му постанемо старатељи, што су нам у Центру рекли да није могуће. Ни усвојитељи не можемо да будемо због законом дозвољене разлике у годинама, која је у нашем случају превелика. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите Иначе, ја сам хранитељка пуних 16 година, и бригу о деци без родитељског старања доживљавам као унутрашњи позив. Случајно се и десило да у истом тренутку моја фирма оде под стечај и да приметим оглас у новинама у ком се траже хранитељи. Како волим децу и с њима се најбоље проводим, пријавила сам се и прошла обуку. Мој најмлађи син тада је имао шест година, а остало двоје – 19 и 21, и већ су кренули својим путем. Кућа је била празна, без хорског дечијег смеха на који смо били навикли. Онда ми је исти тај Центар, који сад гура да се М. стрпа у Дом, понудио четворо ромске деце на хранитељство. Испрва сам била несигурна у своје моћи да их све одгајам, али сам их прихватила јер се радило о троје браће и једној сестри, од четири до осам година, које је било грехота раздвајати. Њихови родитељи су били на одслужењу затворске казне, што је значило да ће деца бити враћена својој биолошкој породици по истеку седмогодишње санкције. Све смо их ишколовали, водили код оца у затвор у посету, помогли им да постану добри и поштени људи, са њима смо и данас у контакту, а посебно наш најмлађи син који је са њима одрастао. Гајила сам и дечака из Младеновца, од његова два месеца до узраста од годину и по, током поремећених брачних односа његових родитеља. По разводу, отац је дете судски тражио и добио, што је опет било срећно решење по маленог. И следећи се дечак вратио брату, кад је стасао и завршио Пољопривредну школу, живећи скоро четири године у нашем дому, скупа са М. „Најбољи дечји интерес“ Лане смо добили на чување и бебицу за коју сам поменула да је узета под чудним околностима. Наиме, директорка ЦСР Мали Иђош телефонски ми је дала инструкције где и од кога да је преузмем, иако је правило да неко из Центра буде присутан приликом примопредаје. Села сам у ауто и пожурила. Та жена ме је сачекала на улици, и предала бебицу само у бенкици, иако је био јануар. Она се лепо развијала док нису одлучили да ми је одузму, због моје ’непослушности’, дошавши у нашу кућу без икаквих папира. Инсистирајући на документима, где лепо пише коме могу да се жалим, практично сам их натерала да се врате по решење. После су биле љуте што им нисам ’указала поверење’, већ тражила да све буде по закону. Девојчица је, како сам чула, враћена оној истој жени од које сам је ја преузела. Деца су, чини се, за људе из социјалних служби као предмети којима могу да се добацују. Нисам од оних који мирно трпе неправду. Зато сам приликом подношења тужбе против Покрајине, на личну иницијативу ишла код психијатра на тест личности, да ме још не прогласе лудом, како би им било лакше да ме дезавуишу. Наравно, добила сам папир да сам при здравој памети. Научила сам да на све будем спремна, јер њима се све може, а ништа не морају, па ни да нас обиђу, нити питају да ли нам нешто треба, током свих ових 16 година, на шта их заправо обавезује закон. Ово посебно важи за запослене у СЦР Мали Иђош. Чудно је и страшно и њихово очекивање да се хранитељи и штићеници међусобно не вежу током заједничког живота. Ако тој деци не пружиш топле емоције, у какве психопате и социопате она могу да израсту? Није ми јасно ни како се особље центара усуђује да децу изузму из хранитељских породица без икаквог документа, што није редак случај. Зато је можда боље пружити им отпор, кад долази и полиција, али је процес бар легитиман. Борећи се са системом, ми често боље научимо прописе од многих адвоката, и упознамо законодавство развијенијих држава. По овом нашем, ако моју тужбу Управни суд не дај боже одбије, остаје нам борба на Касационом и Уставном. Најзад, постоји и Суд за људска права у Стразбуру, али се надамо да ће се наш предмет раније окончати, у корист М. најбољег интереса, што свакако није установа затвореног типа. Тај израз ’најбољи дечији интерес’ којим се систем заправо штити, у М. примеру је оставити га ту где му је добро. Зашто га осудити практично на доживотну казну, а не дати му прилику да буде срећан?“ https://radar.nova.rs/drustvo/ispovest-hraniteljke-ljubav-nije-posao/
  2. Чак и међу религиозним људима који су одлучили да свој живот посвете молитви и служењу другима, постоје поремећаји повезани са опсесивно-компулзивним поремећајем. У овим случајевима, слично као и са другим људима, поремећај се подчињава истој логици, која се заснива на оном што сачињава искуставо особе. Зато код религиозних људи не треба умањивати квалитет њихове тежње за врлином и вером: патологија се, једноставно, налази у убеђењима. Психопатологија се, такође, у овом случају може ефикасно ставити под контролу и бити решена адекватним терапијским путем. Пример у овој области је парох из малог села у јужној Италији који је дошао у Центар за стратешку терапију због проблема са низом компулзивних умилостивљавајућих ритуала који су га натерали да компулзивно врти бројаницу током целог дана, што није било толико повезано са истинским чином вере и молитве, већ са страхом да би се могле десити непријатне ствари које би могле угрозити његов живот или животе њему блиских људи. У вези са његовим опсесивним страхом, откривеним током терапијског истраживања, постављено му је ово питање: „Када ујутро понављате молитве на бројаници, да ли ви радите нешто чиме одајете почаст свом Богу, коме служите, или тај чин заправо користите у своје патолошке сврхе?“ Ово питање је дубоко утицало на свштеника и створило је један нови сценарио, нудећи другачију перспективу из које се може сагледати његова ситуација. Свештеник је тада признао да то чини из својих патолошких разлога. Дијалог је настављен још једним питањем: „Да ли је покушај да умирите свој страх да ће се нешто лоше десити, молитва или егоистичан чин?“ Човек је још једном признао да је заправо његов чин постао егоистичан: овако понављање молитава служило му је да се смири због претећих мисли које су му долазиле у главу. Затим га је питао: „Дакле, када се молите, да ли присилно поштујете Бога или Га вређате?“ Човек није могао а да не призна да на тај начин ризикује да увреди Бога, и да такав његов став не изражава поштовање Бога. „Ако се молите Богу из своје рачунице, ви обешчашћујете своју улогу пастира и чините озбиљан грех… пошто сте ви позвани да надгледате да се молитва врши исправно… Имајте на уму да, када се будете молили на такав начин наредних дана, ви ћете вређати свог Бога, а не поштовати Га. Запамтите све ово, а када осетите неодољиву компулзивну жељу да поновите молитву или друге ритуале, помислите да су то лажне молитве засноване на жељи за личном добити… и ја не тражим од вас да добровољно контролишете своју принуду… ви сте већ покушали то да урадите, али безуспешно… само желим да размислите шта заиста радите када понављате те молитве изазване вашим страхом.“ Дакле, емоција страха је коришћена као корисна терапеутска полуга. Страх да не увреди Бога коме је свештеник одлучио да посвети свој живот постао је терапеутски страх у односу на његову патологију и опсесије, што га је довело до вршења ритуала који су постали праве компулзије. Ускоро, пацијент је престао да обавља патолошке ритуале и почео је да се моли на начин који је за њега био права духовна храна и омогућио му да живи живот, служећи свом позиву. Следећи, много озбиљнији случај тицао се младића исламске вероисповести који је допутовао из Дубаија само да би покушао да превазиђе онеспособљавајући облик ОКП. Због својих религиозних опсесија, био је принуђен да се дуго умива пре свакодневних молитвених обреда како би заиста био чист пред својим Богом, толико дуго да више није могао ништа друго да ради током дана. У оба случаја, код пацијената је постојала јака вера, религиозна или не, или јак морал. У овим случајевима, коришћена су морална уверења или референце у које се уграђује патолошки страх као погодна полуга за стварање терапеутског страха који одговара идеалима и вредностима саме особа. У закључку, позајмљујем стихове Алде Мерини: „Лепота није ништа друго до распад палог мрака, и светлост која је просијала. https://poznajsebe.wordpress.com
  3. Помаже Бог! Молим духовника да ми одговори: да ли је данас (17.3.2024 - Недеља сиропусна, Преподобни Герасим Јордански (Беле покладе) ◐) забрањено Свето Причешће? Била сам на литургији, свештеник је свима поделио само нафору, никога није причестио и рекао је да ће причешће обавити следеће недеље. Да ли свештеник то тако може произвољно да одлучи? И исто ме занима, ако није било причешћивања, онда нису вађене ни честице за упокојене? Хвала.
  4. Како свештенику рећи своје грех? Да ли је неопходан осећај покајања на исповести? Да ли после исповести треба очекивати душевно олакшање? Ова почетничка питања често остају “болна” и за искусне вернике. Интервју са протојерејем Валеријаном Кречетовим Да ли је могуће покајање “без посредника”? - Оче Валеријане, како бисте објаснили малооцрквољеном човеку шта је то исповест и због чега је она потребна? - Једном је мом оцу, такође свештенику, професор на испиту у духовној академији поставио питање: реците ми млади оче (а мој отац је тада имао педесет и нешто година, јер је са 49 пошао у семинарију), шта Господ ради када жели да призове човека к Себи? Мој отац је одговарао и овако и онако, стари professor се слагао и на крају је одлучио да прецизира: а шта је најважније? И сам одговара: Он шаље човеку душевну тугу, невоље, како би човек тражио Бога, како би човек осетио да не може овоземаљским средствима да се избави из тог стања. И ја мислим да је то веома тачан одговор! Човек се у свом животу неизбежно сусреће са последицама греха. Постоји изрека: живи дању тако, да би ноћу мирно спавао. То је изрека народне мудрости јер утисци током дана заиста узнемиравају сан. Чини се као да је све прошло, али ипак човек почиње да размишља о овом или оном догађају и чује неки глас који му о нечему говори…То је глас савести. Понекад човек видећи неповратност учињеног чини страшне кораке: покушава да се лиши живота, например или почиње да пије. Људи упадају у још погубнија стања од оних од којих беже. Све је то анестезија: човек не може да излечи болест, али уклања њене симптоме. Тражење излаза и представља основу потребе покајања, једног од основних разлога који приморавају човека да иде у Цркву и на исповест. - Често питају: шта ће човеку црквена исповест, због чега да иде у цркву, зар не може да се каје сам, например, код куће, без “посредника”? - Ако је исповест у цркви из неких разлога немогућа, може се исповедати и тако “без посредника”. Али може ли почетник да чује када Господ одговори: “Добро, Ја сам ти опростио”. Свети Јован Кронштатски је када би нешто згрешио молио се Богу док од Њега не би добио опроштај. Али зар почетник има такав степен општења са Богом? Човек има природну потребу за општењем. Али и у општењу са човеком и у општењу са Богом веома је важно не само да нас неко разуме, већ да се добије и видљиви знак тог разумевања. Господ је тако установио да човек добија Његов опроштај преко другог човека – свештеника. “Којима опростите гријехе, опростиће се; и којима задржите, задржаће се” (Јн. 20, 23). - Када човек долази на исповест понекад му се јавља питање: за шта конкретно да се исповеда? Савест као да “не боли”, ни у чему не разобличава, никога није убио, није крао. - Да, савест у првом реду разобличава човека за тешке грехе. Али ако савест ни о чему не говори, то често значи само то да она отвара уста али јој их затварају. Свети Оци кажу: када човек улази са светла у мрачну собу, он у почетку ништа не види, потом када се његове очи навикну на мрак, он почиње да види крупне објекте, потом ситне, а ако упали светло почиње да види све. Тако и човек који почиње да следи свој унутрашњи живот у почетку види само крупне грехе, потом ситније. А потом му благодат даје светлост ради тога да би могао да “види своја прегрешења” – за то молимо Бога у Великом Посту у молитви светог Јефрема Сирина. За које грехе да се каје – то је питање времена. У почетку човек много не разуме, не примећује, али у самој Тајни благодат, Дух Божији почиње човеку да открива вид‌јење сопствених грехова. И човек можда и не спознајући у чему је грешан, ипак осећа своју греховност. Исповедање грехова је – разборитост, али постоји и стање осећања, човек постаје свестан да је грешан у поређењу са светошћу – то и јесте деловање благодати. Греси које примећујемо код других, постоје и у нама Али ипак постоје неки начини припреме за исповест? - Може се посаветовати и нешто прочитати о томе, постоји добра књига оца Јована (Крестјанкина) “Опит припреме исповести”, али то је веома сложен тренутак: појавило се много таквих набрајања, у којима налазимо неко “наслађивање”. И треба бити веома опрезан са таквим списковима, због тога што они понекад постају својеврсни удзбеници, јер су у њима набројани неки греси о којима човек није раније ни размишљао. Плотске (телесне) грехе не треба детаљније описивати јер такви описи прљају душу. А што се тиче осталог, најбоље је ослушкивати своје унутрашње стање. Када видимо неки недостатак у човеку, та чињеница што га примећујемо значи да тај грех постоји и у нама. Сећате се приче о труну у туђем оку и брвну у својем? Шта је то трун? Трун расте на брвну, а брвно је – страст. Трун је грех, то јест конкретна пројава страсти. Али ако и не знате да је то због дрвета, И због брвна, онда се никада нећете ни досетити да је то због труна! Како је данас прихваћено рећи: свако разуме на основу своје изопачености. Тако и ми када примећујемо неки грех у другом човеку, схватамо да та страст постоји и у нама самима. - Неке људе смућује то што до опроштаја долази лако: погрешио сам, потом сам се покајао, потом сам опет погрешио, опет сам се покајао – и може опет? Нема никакве казне? - Ко вам је то рекао?! Грех је опроштен на исповести, али човек ипак нешто трпи: класичан пример је благоразуман разбојник, који је био распет поред Спаситеља. Он се покајао, и Господ му је рекао: данас ћеш са Мном бити у рају. У рај неће ући ништа нечисто, то јест Господ га је већ очистио, али је без обзира на то разбојник остао да виси на крст! И још су му према Јеванђељу пребили голени (Јн. 19, 32). Човек ипак нешто трпи, иако је то несразмерно с оним што треба да понесе за своје грехе. - Многи хришћани, иако се исповедају сваке недеље и даље остају грешници, наизглед се ничим посебно не разликују од осталих људи, често се кају за једне те исте грехе и закључује се да им исповест не помаже? - Ништа слично томе, ко непрекидно ради на себи, тај се разликује. Што се тиче једних те истих грехова, то је и апостолу Павлу био дат “жалац у тело”, искушење, како се не би преузносио. Како кажу: до последњег издисаја, чак до рајских врата траје човекова борба са грехом. Марија Египатска се покајала али се после тога борила још 17 година! - Да ли је на исповести неопходно осећање покајања? Неки просто набрајају своје грехе без видљивих осећања, да ли је то нормално? - Смисао борбе са грехом није у томе да га човек само наведе, већ да му грех постане противан и мрзак. Када смо били на Светој Гори један свештеник је питао једног духовника: због чега се то дешава да се причешћујемо, кајемо и опет чинимо исте грехе? А овај му је одговорио: просто бол срца није над‌јачала грех! Ако ти само просто набројиш грехе, то значи да у теби нема унутрашње борбе са грехом. Покајање и јесте задобијање у себи тог покајног осећања. А то осећање је од Бога јер се срцу не може наредити. Али понекад је велики труд и напор и само навести свој грех на исповести! Покајање тек почиње са исповешћу – оно је стожер целокупног духовног живота. Молитва на исповести коју чита свештеник, - њен почетак свештеник обично чита свима, а крај свакоме лично: “опраштам и разрешавам”, - и она почиње овим речима: “…подај му (ономе који се каје и коме се молитвом опраштају греси) покајање”! А шта је било пре тога, питаћете? Он се већ покајао а ми читамо од‌једном: “…подај му покајање”. То је ради тога да би се показало да са исповешћу почиње нови степен покајања. Сећате се како је апостол Петар у Јеванђељу припао к Спаситељевим ногама и рекао: “Иди од мене, јер сам ја грешан човек”? То и јесте то покајно стање које је искусио и мој отац када је осетио благодат Божију! - Неки људи пришавши к Цркви, одмах после прве исповести значајно мењају свој живот, а неки насупрот томе ништа не мењају већ живе као и раније са својим гресима. Од чега то зависи? - Од решености. А за њу треба молити Божију помоћ и још трпљење. Негде пре четрдесет година разговарао сам са оцем Јованом (Крестјанкиним), он је још био млад, и питао ме је да ли сам читао следеће код апостола Јакова: “Немаш мудрости – моли за мудрост”. “Тако ето, - пита, - шта мислите шта је то мудрост? Соломонова? Не, то је трпљење!”. Трпљење је духовно искуство. Уз његову помоћ човек може истински да се избави од греха. - Понекад после исповести наступа осећај душевног олакшања, а понекад не. Шта то значи, да ли треба очекивати такво осећање од сваке исповести? - Ако оно постоји, онда слава Богу не треба га очекивати. Оно не треба обавезно да се појави, и ако се не појави то показује шта треба радити, и да се не сме раслабљавати у борби са грехом. И уопштено духовна стања не треба очекивати. Ако се она дају – добро, али их не треба ни очекивати нити категорички настојати да се задобију. Ако не осећате душевно олакшање после исповести то не значи да ваша исповест није примљена. Постоји следећа прича код светих Отаца: један човек се све време кајао, кајао, али га није напуштао осећај тежине, и оци у манастиру су почели да се моле за њега: Господе, он се толико каје због чега му досада ниси опростио? И добили су следећи одговор: Ја сам му одавно опростио али му је страдање потребно ради спасења. - Колико детаљно треба описивати своје грехе на исповести? Да ли се може ограничити на навођење или треба обавезно рећи детаље? - Нажалост, ако би свако описивао све до детаља онда исповест може да траје до увече. Телесни греси не треба уопште да се описују у детаље. Поред тога када се описују околности – по мом искуству, у томе често постоји елемент неког самооправдања. Понекад људи почињу да препричавају цео свој радни дан: мени су доносили читаве свеске, јер ако почнеш да пишеш шта си радио током једне недеље или месеца, онда се започињу прави романи! Детаљи нису најважнији већ борба: ако си навео неки грех онда треба да се бориш са њим. А ако нема истинске борбе са грехом, онда ту никакви детаљи неће помоћи. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=606
  5. Човек је отуђен од Бога отуђењем од Божанске воље, и све лоше што се дешавало у животу нама и човечанству уопште кроз његову историју догодило се управо због тога. Божија воља за човека лежи у његовом благостању. Бог је створио Адама и Еву ради овог благослова и дао им све што им је за то било потребно. Али чињеница да човек у једном тренутку није могао да верује Богу постала је полазна тачка са које је почело супротстављање сопствене људске воље вољи Створитеља. Да би воља човекова поново ступила у јединство са вољом Божијом, извршен је искупитељски подвиг Христов. У Јеванђељу имамо довољно назнака шта је воља Божија за човека. Свако од нас има способност да научи да испуни ову вољу, тако да она у све већој мери постаје наша воља за себе. Али у исто време, у нашој природи, оштећеној грехом, има много тога што се противи вољи Божијој за нас, и стога такав природан и неоспоран, рекло би се, процес као што је довођење наше воље у сагласност са вољом Онога који воли нас безусловно и без упоредиве љубави, човека увек асоцира на превазилажење и прерастање себе. Шта вам помаже да научите да прихватите Божју вољу и живите по њој? За нас је пре свега релевантно оно што каже Свети Серафим Саровски: наш ум треба да плива у речима Светог Писма. То значи да морамо толико добро познавати Јеванђеље да бисмо на сваку животну ситуацију, на свако искушење могли да одговоримо речима Јеванђеља – и што је најважније, да одговоримо не само уснама, већ и срцем. Поред тога, човек треба да стекне једну неопходну и трајну вештину - у свакој прилици постављати питање: „Шта сада Бог хоће?“ Посебно је о томе писао монах Нил Сорски. И мора се рећи да ако човек заиста живи хришћанским животом, у већини случајева му неће бити тешко да одговори на ово питање. Понекад се дешавају тешке ситуације: монах авва Доротеј каже да када имамо два зла пред собом, морамо изабрати мање од њих, а када имамо два добра пред собом, морамо изабрати веће – ово је нешто што захтева одређено искуство и вештину. Али у већини свакодневних ситуација, разумевање воље Божије не захтева никакве посебне духовне дарове или посебне напоре. Постоји само једно „али“. Понекад почињемо да тражимо одговор у спекулативним конструкцијама и неким теоријама, тражимо га са становишта користи, тражимо га у нашим идејама о томе какав би наш живот требало да буде – а у овој потрази заборављамо да се окренемо речима самог Господа и учења Цркве Његове. А ако то урадимо, понекад одмах одбацимо овај одговор, преферирајући „да га не видимо“, а не да га применимо на себе. Колико је случајева када човек у Исповести може сасвим јасно да одговори на питање шта Господ у датој ситуацији у принципу очекује од човека на свом месту, а да притом не може да призна да се то од њега конкретно тражи. „То би било добро, али у мојој ситуацији је нереално...”, „Могло би се овако, али не у данашњем друштву...”. Готово се никада не дешава да човек каже: Ја разумем да је то Божја воља, али то не чиним јер нећу. Вреди покушати то схватити, копати дубоко у себе, и у многим случајевима ћемо разумети да то заиста не желимо. И ово је најважнија препрека. Овај унутрашњи дијалог – о томе зашто се Божја воља не може испунити – не треба дозволити да тече некако замагљено и непримећено. Треба да се зауставимо и да се вратимо у тренутак када смо у својим одлукама ишли против своје савести. Обично је то тренутак када се одједном осећамо непријатно и желимо да размишљамо о нечем другом. Да бисмо научили да вршимо вољу Божију, морамо покушати да стекнемо неку врсту непристрасности према ономе што нам се дешава. Морамо научити да прихватимо оно што нам се дешава као објективну стварност, као чињеницу овог живота. Понекад то може бити веома, веома тешко. Мора се ићи напред, али малим корацима, као што парализована особа учи прво да помера ножне прсте, па да принесе кашику устима, па се тек временом поставља питање како да почне изнова да научи да хода. И, наравно, нема потребе да „измишљате“ Божју вољу за себе. Као што нема потребе да сами себи измишљате пут спасења .Господ их уређује за сваког од нас. За нас је најважнија вежба следећа: научите да разумете да се све што нам се дешава не дешава случајно – то је деловање Бога у нашем животу. А милост Божија понекад лежи у томе што нам сам Бог чини оно што нам није драго, али нас истовремено може пробудити из лењости и привући спасењу. Понекад су то основне ствари: желимо да будемо у топлом, али морамо да изађемо напоље по снегу и киши. Враћамо се уморни са посла - а лифт у згради је покварен, и треба да идемо до десетог спрата пешке. Желимо да од некога чујемо лепу реч, али нам уместо тога, кажу нам нешто што нам нанесе максималан бол. Пробудимо се и желимо да уживамо у животу, али нас боли глава. Свако од нас може да се сети безброј таквих тренутака. И у сваком од њих, по правилу, постајемо иритирани и додатно отежавамо своју судбину: попевши се у стан без лифта и истовремено псујући све и свакога, враћамо се кући не само уморни, већ и огорчени и разорени. Или, на пример, човек успе да се толико забрине због гастритиса, који му изазива нелагодност и који не може да се излечи тек тако, да добије чир на желуцу. Вероватно је најразумније у оваквим ситуацијама да кажете себи: „Ево, стојим испред ове околности, као пред неким затвореним вратима, и није у мојој моћи да их отворим. И могу да се убијем испред ових врата, али она се и даље неће отворити док то Бог не пожели, а ја могу само да то да прихватим и сачувам своју снагу да бих урадио нешто даље.” На пример, човек касни на аутобус који му је потребан - и толико се прекори, толико грди возача који га није приметио у даљини и одвезао се, да троши све своје емоције, сву своју снагу на ово, и на крају постаје малодушан и каже: „Онда не идем нигде.“ То се дешава зато што нам се дубоко у души чини да ће се аутобус, ако баш желимо, окренути и доћи по нас. Али свет се не врти око нас, а Божја воља такође није да нам у свему угоди. И што пре ово схватимо, то боље, јер ћемо у таквим ситуацијама одмах размислити како да поступимо са најмањим губитком за посао: сачекајте следећи аутобус, позовите такси или прошетајте. У принципу, не само верник, већ свака особа треба да научи ово, како се њен живот не би састојао од непрекидног низа крахова и разочарања који је узнемиравају. Али за хришћанина је основ прихватања онога што не може да промени много дубљи: то нису само неке околности које су нам одвратне – ово је школа смирења, без које нема праве љубави ни према Богу ни према људима. А ако се потрудимо на себи и покушамо да станемо на прву степеницу овог смирења, Господ ће нас подржати у нашој намери, и лакше ћемо се успињати даље. Свети Јован Златоуст каже да шкрт човек, да би научио да даје, може најпре дати само оно што њему самом није потребно. Са овога је много лакше прећи на дељење онога што раније нисте желели, јер човек стиче вештину давања, а та вештина утиче на његову структуру. То можете учинити и када научите да живите по вољи Божијој. У почетку једноставно научимо да то прихватимо, барем тамо где не можемо ништа да променимо. После овога, човек постепено стиче способност да чини нешто по вољи Божијој, а затим да испуњава вољу Божију током целог живота. А ако то, без одлагања, почнемо да практикујемо у неким од најједноставнијих ситуација, онда ћемо уз Божију помоћ сигурно постати јачи. Треба да схватите да постоје тренуци у животу човека који буквално преокрену читаво његово постојање - и цео његов будући живот зависи од тога да ли прихвата вољу Божију у овој ситуацији или не. Можда нам се овако нешто неће десити, али управо за такве тренутке морамо бити истински спремни. Јер у сваком случају, наш људски живот, кроз све што живимо, сеже до тренутка Спаситељевог распећа – тренутка када ћемо се или наћи у гомили која виче „распни“, или ћемо бити са Њим на Голготи. А онда постаје веома тешко. Али ради бивања са Христом , учинимо то. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru
  6. JESSY

    Понизност није сама себи циљ

    „Награда се не даје због труда врлине, него због нашег смирења. Свети Исак Сирин јасно наглашава да не треба да се трудимо да бисмо били награђени за своја духовна достигнућа. Награда, која се састоји у привлачењу благодати, доћи ће због смирења стеченог подвижништвом. Веома је важно схватити да подвижнички живот који нам Црква нуди да бисмо угодили Богу није живот правила, лишавања и обавеза. Бог нас воли чак и у нашем греху. Божја љубав никада не престаје. Али да бисмо осетили Божанску љубав у свом животу, морамо своје биће уредити тако да прихватимо благодат. Нека нађе место у нама и активира се да Бог постане опипљив и разумљив не само на интелектуалном нивоу, већ и кроз искуство. Понизност, односно осећај да све дугујете Богу, признање да се сваки напор за аутономију завршава неуспехом, свест о својој немогућности да постигнете било какво добро без учешћа благодати, циљ је духовног животa. Али ни стицање смирења не би требало да постане само себи циљ. Ниједна врлина не треба да постане сама себи сврха. Ниједна врлина не треба да заузме место Христа. Понизан човек не тражи да остане у смирењу ради себе, већ да стекне однос са Христом. Он чезне за Христом и тражи Га. Понизност му показује пут ка Богу, показује му пут Љубави. Св. Јован Лествичник каже: „Љубав и смирење – свети пар! Први се уздиже, а други држи узнесене, спречавајући их да падну”. Велике речи Светог Јована. Оне нам показују колико имамо користи од љубави, али и колико смо заштићени понизношћу. Ко је на крају скроман? Онај кога нисмо упознали и никада нећемо јер уме да се сакрије од света. Крије се јер нећемо разумети његов живот – зваћемо га глупим, лудим. Не зато што ће се осећати увређеним – он се не плаши да преиспита свој живот, своје изборе, своја размишљања. Он жели да нас заштити од ствари о којима ћемо размишљати, од осуда и хвалисања који ће се појавити у нама. Зато нећемо чути понизног да говори, јер он више воли тишину; нећемо га видети да заузима прво место јер почива у сенци. Већина нас се труди да остави свој траг у свету. Људи очајнички чезну да их се сећају - и сада и после смрти. Истовремено, многи који су заиста смирени осветили су се и постали познати онима око себе, јер их је благодат Божија открила као светле примере за њих. Међутим, сигурно има безброј других који су остали ван нашег видокруга и далеко од срамотне славе којој ми људи много пута тежимо. Непостојећи за свет, они су истински постојећи. Неславни у очима људи, они су заиста од Бога прослављени. Животно искуство нас учи да, шта год да постигнемо у свом земаљском постојању, од тога нећемо имати користи ако не стекнемо љубав и понизно срце. То је оно на шта нас Црква позива устима својих богоносних отаца – подвижничким животом да живимо смерно и са љубављу. Живот у Христу никако није лак, али није недостижан. И није само за неке, већ за све нас. Потребно је насиље над нашом људском природом да бисмо постали кротки и понизни као наш Господ. На зиду једне зграде прочитао сам: „Њихов мир је рат. Зато рат њиховом миру!" Неопходно је борити се са својим страстима за постизање мира; морате се уморити да бисте нашли одмор; морате да мрзите да бисте волели; морате да ћутите да би чули; морате се покорити да бисте доминирали; морате устати да бисте били крунисани; морате се понизити да бисте устали. Све ово је сасвим могуће. Све ово је оствариво. Али не заборавимо разлог зашто то радимо. Зашто се трудимо? Зашто се умарамо? Зашто живимо? Да пронађемо Христа, односно да коначно видимо Христа, Који од почетка стоји пред нама и позива нас да останемо са Њим до краја. Крај је огроман јер је то само почетак. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg
  7. Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава View full Странице
  8. Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава
  9. – Оче Нектарије, сви знају да у животу православног хришћанина постоји много различитих врста забрана. Како се то уклапа у концепт хришћанске слободе, и што је најважније – зашто све то „није дозвољено“? – Чињеница је да, када се говори о црквеном животу као систему одређених забрана, то је увек грешка спољног посматрача. Он нешто види споља, али не може да проникне у суштину појаве коју разматра. У хришћанству не постоје забране као такве; ни за једну јеванђеоску заповест, ни за једно црквено правило или канон не може се рећи да има природу забране. Од свих људи на свету се не тражи да буду хришћани, свако има слободу избора – да ли ће постати хришћанин, да ли ући у Цркву или не. Али чак и ако човек почне да живи црквеним животом, нико га не може натерати да се причести и исповеди одређени број пута годишње, као, на пример, у предреволуционарној Русији. И тада је ово било више административно-државно правило, које нимало не одражава суштину саме Цркве. Хришћанство има за циљ да човеку пружи могућност непосредне комуникације са Богом и јединства са њим, а то се не постиже поштовањем неких формалних правила и прописа. Човеков унутрашњи пут ка Богу је увек веома дуг, тежак и понекад болан. – Зашто пут ка Богу називате болним? – Јер Бог нема препрека да комуницира са нама, препреке постоје само у животу самог човека. То су греси, страсти које свако од нас има. И испоставља се да, сваки пут када човек покуша да се приближи Богу, спотиче се о једном или другом греху, страсти. Тада схватате – да бисте кренули даље, морате се одрећи нечега у себи, а ово је увек тешко. А некада таквог разумевања нема и онда се човек годинама мучи, стојећи на једном месту. Истовремено, у историји Цркве има много примера живота људи који су постигли човеку могуће савршенство и оставили нам у својим творевинама искуство светог, подвижничког живота. Али ово, опет, није скуп неких правила и забрана, већ сведочанство како су они дошли до Бога. – Дакле, не говоримо о забранама, већ о неким препорукама? – Људи који су нам описали своја искуства били су веома различити по темпераменту, по личним карактеристикама, али су се истовремено у главном апсолутно слагали једни са другима. А ако узмемо дела светих отаца, видећемо да је сваки говорио скоро исто што и други. Не зато што су били засновани на међусобним искуствима, већ зато што је пут до Бога углавном исти. И искуство светих отаца чинило је основу правила којих се Православна Црква придржава. Она их не намеће, већ их нуди ономе ко у њу улази као најпогоднији и најсавршенији пут ка Богу. Чињеница је да се Црква у односу на човека назива мајком. Наравно, родитељи детету у детињству увек постављају правила која оно мора да поштује – не могу боси трчати кроз локве, отварати славину на гасном шпорету, итд. Ова правила детету могу изгледати потпуно небитна, њихова важност јасна је само из искуства. Исто тако, Црква брине о сваком свом детету. А постоје правила која у почетку изгледају несхватљива, али на којима је човек касније захвалан. Ово се односи на постове у среду и петак, и на оне вишедневне постове у црквеном животу. – Објасните, молим вас, шта значи овако често одбијање конзумирања уобичајене хране? Када човек сазна да поред Божићног и Великог поста постоје и два вишедневна летња поста, Петровски и Успенски, често се веома изненади. – Чињеница је да су свети оци увек сматрали да је пост почетак врлинског хришћанског живота. – ? - Суштина сваког искушења је или пад или, обрнуто, стицање неког искуства стајања у доброти и верности Богу. Човек је увек искушаван нечим што му је пријатно, што се његовој машти нуди као задовољство. На једној страни ваге је заповест Божија, могућност да се остане веран Богу у нечему малом, а можда и у нечем великом, а на другој је задовољство које човек жели да добије. И викати на некога на кога сте љути је задовољство. И испоставља се да је, ако желите остати верни Богу, потребно натерати себе да се одрекнете овог задовољства. А пост је известан темељ, стицање прве и најједноставније вештине одрицања од нечега. Човек, по правилу, воли да једе одређене врсте хране и то тако да га ништа не везује и не ограничава. Пост даје прво искуство одрицања од задовољства. Доживевши такво искуство, можете ићи даље. По правилу, људи који нису могли да посте нису могли да испуне ниједну другу заповест. Али, наравно, у посту је потребно и расуђивање. Када жена чека дете или доји тек рођену бебу, нема потребе да се додатно ограничава. – Човек споља види огроман број забрана и стиче се утисак да се само у манастиру може бити православац. Али у свету је то или немогуће, или веома тешко и несхватљиво, због чега? – Постоји једна дивна књига Грејема Грина, „Крај једне љубавне приче“. Постоји следећа епизода: главни лик, жена која се чудесно окренула Богу, умире. А особа која ју је волела чита њен дневник након смрти и сазнаје које су се промене догодиле у њеном животу. И побуни се против Бога, каже: „Бојим се да Те волим онако како Те је она волела, јер ако волиш, мораш да умреш, а ја још желим да живим." Људи из неког разлога понекад мисле да човек мора да умре, да би био са Богом, али човек може да живи са Богом. Поента није у томе да себи наметнете неподношљиви јарам тешких забрана, већ нешто друго. Морамо почети да тежимо Богу, а онда ће сама савест рећи човеку на овом путу чега треба да се одрекне. Ево примера. Постоји врло често питање: да ли је могуће да православац гледа филм? Постоји неколико нивоа одговора на ово. Гледање филмова који испуњавају душу прљавштином и нечистоћом дефинитивно није добра идеја. Али ово је и даље ствар личног избора, само вам савест може то рећи. Да ли је могуће гледати филмове који неће штетити вашој души? Јесте. Али, ако ово гледање одузима много времена, што вам не дозвољава читање молитвеног правила и не оставља времена за бригу о својој души, онда вероватно ни то није вредно тога. Али опет, нико не може рећи: то је немогуће. Човек сам разуме шта му треба, а шта не. Или је могуће читати поезију? Наравно. Али сам човек може доћи у такво унутрашње стање када ће му поезија заменити Псалтир. Свако има свој пут постепеног раста. – Испада да само савест може да забрани, а да нема смисла спроводити чисто механичку забрану? - Не баш. Само споља испуњена забрана, наравно, неће дати човеку положај сина у односу на Бога, већ само положај роба. Треба напоменути да се човек спасава у три диспензације – роб, који се просто плаши казне, најамник, који тражи награду и због тога нешто ради, а нешто одбија, и у диспензацији сина, који нешто ради из љубави према Оцу своме небеском. У Старом завету постоји заповест „око за око, зуб за зуб“, која више није у потпуности применљива у хришћанству. Да није било ове заповести, онда би људи који су живели у древном страшном свету убијали једни друге. Када су схватили да је након одређене акције уследила реакција, били су приморани да преиспитају своју досадашњу праксу. Особа која живи у савременом свету такође може имати разне тежње и жеље. А сваки закон, чак и несавршен, спутава и ограничава људе у њиховим најгорим тежњама. – Друштвене забране су разумљиве, оне пружају сигурност. Али многе законе црквеног живота је веома тешко објаснити човеку који живи ван Цркве, али ипак са занимањем гледа на њих. – У стварности оне не би требало да буду разумљиве човеку који живи ван Цркве. Оне добијају смисао тек унутар црквеног живота. На пример, спорт има своје принципе којих се морате придржавати да би се постигли резултати. Али осим самог спортисте, нико други не треба да прати његову дневну рутину. Тако је и овде. Нема смисла пост за човека који себе не сматра хришћанином и не иде у цркву. – Понекад се чини да бисмо могли да покушамо да се укључимо у црквени живот. Али се јављају свакакве сумње. На крају крајева, живот је заправо већ „натрпан“ стварима које су неспојиве са хришћанским животом. Сходно томе, појављују се закључци: ово није за мене. - На пример, када неко прекрши забрану, нема свештеника који стоји иза њега и бди над њим. Свештеник или Црква могу сазнати за овај прекршај само у једном случају – ако човек одлучи да дође на исповест и то исприча. А то ће се десити само ако је савест повређена и срце каже човеку да је учинио нешто лоше. А људи се заправо плаше да ће им се, ако дођу у храм, разбистрити глас савести, и тамо ће га чути. Знате ли зашто многи говоре и пишу о Цркви са тако невероватном страшћу? Из истог разлога зашто и дечаци тако чудно показују своја осећања према девојчицама. Они се стиде и плаше се ових осећања. А понекад њихова унутрашња култура није довољна да схвати како би се ова симпатија требала манифестовати. И зато вуку девојчице за косу и саплићу их. Исто тако, новинари који понекад љутито пишу о Цркви, заправо је воле. Међутим, плаше се својих осећања према Цркви. Морали би да преокрену цео свој живот, да зарате против себе. Човек који не направи корак ка Цркви, не плаши се забрана које ће му тобоже бити наметнуте, већ се плаши, пре свега, себе. Једноставно је веома тешко то сагледати и признати себи. https://pravoslavie.ru
  10. „Промена каква није виђена сто година“: Кинески амбасадор у Београду о Кини, Србији и свету - 15.10.2023, Sputnik Србија SPUTNIKPORTAL.RS Кина и Србија имају економске комплементарности и многе сличности у просуђивању и разумевању међународне ситуације. Међународна ситуација пролази...
  11. Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/
  12. Госпођа Јудита Поповић, однедавно бивша чланица Савета РЕМ je 4. јула у програму Телевизије Nova S, изјавила да је Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, 2015. године као председник Савета РРА-а, потписао необавезујућу препоруку која је омогућила да се ријалити програми приказују 24 сата дневно. Иста телевизија је ову изјаву понављала и у другим емисијама и на интернету, а дневни лист Данас је, објавио у интернетском и у штампаном издању. Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије оставку на место председника Савета Републичке радиодифузне агенције, поднео је годину дана раније, 30. маја 2014. године, пошто га је Свети Архијерејски Сабор изабрао за Митрополита загребачко-љубљанског. Очигледно је да су тврдње госпође Јудите Поповић неистините. Дакле, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије није потписао одлуку, нити било какав други акт који омогућује да се ријалити програми приказују 24 сата дневно. https://spc.rs/patrijarh-nije-potpisao-odluku-koja-omogucuje-da-se-rijaliti-programi-prikazuju-24-sata-dnevno/
  13. У новој студији, физичари Моли Буркмар и Марко Бруни дали су нов поглед на теорију великог сажимања након којег настаје нови велики прасак и почиње да постоји нови свемир. Идеја о цикличком свемиру није нова, али оно што је ново, је начин на који су ти физичари приступили проблему. Bouncing cosmology from nonlinear dark energy with two... ARXIV.ORG We explore the dynamics of FLRW cosmologies which consist of dark matter, radiation and dark energy with a quadratic equation of state. Standard cosmological singularities arise...
  14. Када људи уђу у Цркву и почну да живе „духовније“, они почињу да негују молитву на свој начин. Почињу да говоре да живе „мирније“, узимајући спокој који осећају као доказ свог духовног напретка. Међутим, много пута је тај мир који осећају само површан (и стога опасан). Много пута видимо да се ови људи с гневом опиру када их нека особа или неки догађај протресе из њихове лажне понизности. Када мисле да су други људи одговорни за њихове проблеме, онда се дистанцирају од њих, показујући на тај начин погрешан начин размишљања. Свој "спокој" стављају изнад других, своју „не-анксиозност” стављају изнад комуникације са другима. Рекло би се да то чине и монаси, посебно пустињаци који се удаљавају од људи да би се, кроз ћутање, посветили „лакшем“ општењу са Богом. Али морамо приметити да се ово ћутање коме теже пустињаци не ставља изнад љубави према другима, а ако се то и догоди, није исправно. Видимо преподобног старца Пајсија како напушта молитву, тишину своје ћелије и како се спремно одазива на позив људи да их саслуша, да чује њихов бол, њихове жалбе, њихове грехе. Чувши све ово, вероватно би се преподобни старац „узнемирио“, али то није утицало на мир и тишину његовог срца. Била је то смирена стрепња, смирени немир, јер је његов мир био дубок и непоколебљив од спољашњих фактора. Ако се, у потрази за тишином, молимо и осећамо смирење с једне стране, а с друге стране се љутимо и узнемиравамо за најмању ствар, морамо схватити да је наш мир лажан и површан, да, на крају крајева, тишина којој тежимо и мир који постижемо нису ништа друго до емоционална" дрога“ нашег аутономног подвига. Када престанемо да се штитимо, такмичимо, правдамо, тада ћемо постати слободни. Тешко је, веома је тешко престати се претварати, тешко се отрести мисли о сопственом достојанству. Међутим, неопходно је. Јер без тога ћемо увек бити робови свог ега и никада нећемо наћи Бога. Пред нама ће увек бити наша достигнућа, православље, пост, бдење, доброта, богослужење, незлобност, тишина, врлина. Обожаваћемо сами себе. Непрестано ћемо стварати споља, а изнутра ћемо смрдети. Наставићемо наше духовне подвиге пред људима, али изнутра ћемо бити празни. Ми ћемо се споља трудити да докажемо да смо духовни, да смо исцељени, а изнутра ћемо остати слепи, парализовани, болесни, губави, мртви. Осећаћемо лажни мир у нашој духовној аутономији, што ће изазвати узнемиреност и раздор. Бог ће увек бити прекршилац наших права, нашег мишљења. Тражићемо оправдање супротстављајући се другима. Покушаћемо да се осећамо важним суочавајући се са другима. Не можемо знати шта значи „живот у Христу“,„милост“, „љубав“, „мир“, „радост“ када херметички затварамо очи пред смрћу, када нам је једино стало до нашег реномеа, када се наше доброчинство претворио у циљ сам себи, када је опсесија нашег живота покровитељство самог себе. Све процењујемо на основу нашег земаљског живота. Али неизбежно долази неслога, долази подела. Зато што бисмо радије да будемо „у праву“ сада него да будемо заједно заувек. Више волимо монолог него дијалог. Више волимо самоћу него живот у заједници. Више волимо да будемо пријатељи него да волимо. Више волимо затвор него слободу. Више волимо религију него Цркву. Не би требало да више волимо, већ само жудимо за... Непристрасно. Колико год да сте наоружани у свету, увек ћете се плашити сваке претње. Ако не успете, бићете заборављени, нико вас се неће сећати. Међутим, пун мира је човек који живи љубављу Оног који заувек воли свакога и све, па макар био и лишен признања, афирмације, похвале, снаге, јавности, славе. Ово је сажето у поздраву Светог Серафима Саровског: „Радости моја, Христос воскресе!“ Јер, једину радост може осетити онај у чијем је срцу радост света, мир, љубав. Радост може да осети онај ко, иако не успе у свету, живи у сигурности Његовог присуства. Скоро сви светитељи су напустили овај свет без “успеха”. Сироти, одрпани, изоловани, безначајни, дивљи, заклани. Њихова једина брига је била однос са Христом. Њихови проблеми су били бројни, али су их они надмашили. Не зато што су се правили да их не виде, већ зато што њихов поглед није остао у садашњости. Гледали су невечерњи дан. Истина је да нам светост изгледа као нешто далеко, нешто непознато. И заиста, оправдано је, јер је Христос велика непознаница у нашем животу. Светост није услов за неколико изабраних, за неке митске хероје који живе у пустињама и пећинама. Зашто? Јер, Христос је за свакога. Један старац врло тачно каже: „У православном предању нема подела на материјално и духовно, на деловање и теорију, на људе у свету и монахе. Или имаш благодат Божију и имаш све, или је немаш, и потпуно си у тами“. Нису само монаси или свештеници ти који имају „одговорност“ да приме благодат. То је „право“ свакога ко жели да доживи Истину. Нажалост, научени смо да је Црква узак простор. Али, у Цркви постоји невероватан простор за све који желе да уђу и постану нови. Има места за свакога ко жели да избаци отров из свог ега и постане сабрат ближњем. И тако, као велика заједница, идемо напред. Идемо од страсти до врлине. Али ту не треба стати. Не желимо да нас смрт нађе „врлинским“. Желимо нешто друго, нешто дубље, веће. Највећа ствар је постићи понизност која је мајка милости, која чини да се човек уздигне изнад смрти, док се још креће у телу и костима. А онда схвати да је све безначајно, без мириса, боје и укуса, пред Божанском уметношћу за коју је сазрео. архимандрит Павле Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2020/11/30/светостта-не-е-състояние-за-малцина-за/
  15. Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра. Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања. Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце. Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш. Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста! Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла... Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима. Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај! Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови! Моје искрено саучешће породицама и деци. Психијатар Петар Војводић https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm View full Странице
  16. Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра. Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања. Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце. Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш. Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста! Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла... Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима. Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај! Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови! Моје искрено саучешће породицама и деци. Психијатар Петар Војводић https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm
  17. 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал
  18. Извор: Правблог Ср Телеграм канал Обрада текста: Радио Слово љубве Епископ Герасим: Интервју о ситуацији у Украјини - WWW.SLOVOLJUBVE.COM Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је дао интервју за Телеграм канал "Прав блог" на српском језику, канал који извештава о стварном стању... 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал View full Странице
  19. Ко је био Никола Тесла Сведоци смо једног врло штетног идолатријског односа према Николи Тесли у служби култистичког (секташког) псеудорелигијског покрета „теслијанства“, коме би се, да је којим случајем данас међу нама, и сам Тесла жестоко успротивио Пише: Презвитер др Оливер Суботић аутор књиге Тесла: Духовни лик Увремену у коме је цео свет усталасан ратним догађајима и катаклизмама, а наш народ на Косову и Метохији свакодневно на мети шиптарских екстремиста, свака друга тема у јавности делује не само секундарно него и потпуно непотребно. Упркос томе, одлучио сам да напишем текст о једној духовно крајње назадној и штетној појави која је већ годинама присутна у јавном простору Србије, кроз деловање неколицине неодговорних српских интелектуалаца, међу којима неки имају чак и докторске титуле. Реч је о култу формираном око личности Николе Тесле, углавном кроз пропаганде такозваног теслијанства. За термине „теслијанство“ и „теслијанци“ сам чуо пре неколико година, током завршних радова на својој студији о Тесли. Искрено говорећи, нисам томе придавао неки посебан значај у почетку. Међутим, када ми је Зоран Луковић, највећи српски стручњак из области сектних деловања, тоталитарних и деструктивних култова, једном приликом сугерисао да обавезно обратим пажњу на појаву „теслијанства“ јер је заправо реч о псеудорелигијском покрету који се стално пропагира у јавности, схватио сам да су ствари ипак озбиљне и да захтевају реакцију. Погледао сам неколико видео-клипова у којима учествују препознатљиве личности тог дискурса и потпуно ме је запрепастила константност теза на основу којих се изграђује типичан псеудорелигијски култ око лика Николе Тесле. Чињенице да ова појава све више добија на интензитету у медијском спектру, и да новинари свесно или несвесно учествују у ширењу исте, нису ми оставиле другог избора но да као свештеник (који се, при томе, стручно бавио ликом и делом Николе Тесле), из пастирске одговорности, јасно и одлучно реагујем. ПСЕУДОРЕЛИГИЈСКИ ПОКРЕТ И СЕНЗАЦИОНАЛИЗАМ Срж „теслијанства“ као идеје која служи за подлогу псеудорелигијског покрета можемо пронаћи у више интервјуа професора Велимира Абрамовића, који је, по свему судећи, његов зачетник. Овом приликом ћу навести само један карактеристичан интервју, под називом „Цивилизација Теслијана“, који је дат пре нешто мање од једне деценије. У том интервјуу професор Абрамовић, између осталог, говори о „једном новом облику религиозности неопходном данашњем човечанству, који би проистекао из одуховљене науке и технологије“. У наставку, професор наводи да су управо „Тесла и његово дело прави темељ те и такве научно-религијске глобалне цивилизације“. У те две реченице се огледа суштина теслијанске идеје и покрета који је на њој заснован. Поменута парадигма, са мањим или већим варијацијама, понавља се у десетинама видео-клипова професора Абрамовића који се могу пронаћи на интернету, уз експлицитни и редован нагласак на езотерију и езотеријске праксе, као и спорадичну критику Православља и Цркве. Додатно запрепашћују идеје које прате ту парадигму – тако у горепоменутом интервјуу професор своје тезе поткрепљује ставом да „Тесла и највише Тесла повезује људску душу са Светим духом [sic!] који је заправо сумерско-питагорејско-староегипатско-старогрчки врховни Свети закон [sic!], (gr. Hieros Logos) мистичне природне математике“. Да ли је могуће да оваква изјава може доћи од једног универзитетског професора? Додуше, и већина других екскурса професора Абрамовића би се тешко могла уклопити у било шта смислено у религијском смислу, а некад једноставно не оставља простора за било какав коментар осим за смех. Тако, у виралном клипу који ових дана кружи вајбером професор тврди да „кардинали у Ватикану јако добро знају да је Исус Христос Личанин [по професору, Христос потиче из Ликије – Анадолије], да је дошао заједно са њима [прецима Личана] у [ту] Лику и зато целу своју цркву зову КатоЛичка црква“ односно „Доњо-Личка црква“ (!). Посебно забрињава то да се српски новинари позивају на професора Абрамовића као неспорног ауторитета из области лика и дела Николе Тесле. У недавно објављеном тексту „Тесла, јога и Буда“ потписаном од господина Милоша Чолића у дневном листу Нова (текст је, иначе, написан поводом саопштења СПЦ о јоги), професор Абрамовић је представљен као „један од најбољих познавалаца Теслиног научног и животног пута“. У том тексту Чолић не помиње „теслијанство“, које је препознатљив дискурс професора, али зато истиче његов став да је Тесла „на питање које је вероисповести одговорио како верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи у будизму“. Пошто уважени професор редовно истиче овај цитат (који се, у мање или више сличном облику, може чути и од још неколицине интелектуалаца), волели бисмо коначно да чујемо који је конкретан извор тог цитата, односно где је те конкретне речи Тесла изговорио или записао. До тада, као валидне и референтне остају конкретне речи Николе Тесле упућене као писмени одговор Џону П. Александру (датирано на 10. 12. 1901) када је на питање религијске припадности јасно одговорио (цитирам): „Припадам Грчко-Источној Цркви, у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада митрополит, но себе више волим да називам једноставно хришћанином.“ Вратимо се идеји „теслијанства“ као псеудорелигије засноване на идолатријском односу према Николи Тесли. Да је којим случајем Тесла данас међу нама, потпуно сам уверен да би био први који би се жестоко успротивио таквој идеји и култистичким (сектоликим и псеудорелигиозним) покретима заснованим на њој. Подсетимо се да је још у време његовог живота било разних покрета који су желели да га представе као ванземаљско биће, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни чак сматра да је управо због таквих појава Тесла као својеврсни механизам одбране износио неке бизарне идеје, попут тезе да је човек аутомат, да би тиме показао како је он обично људско биће склоно грешци у расуђивању. А то да је био склон грешци (иако генијалан) Тесла је неколико пута и јавно објавио – вероватно најпознатија његова погрешна теза јесте да зрачење X-зрацима доприноси менталним могућностима, због чега се једно време излагао том зрачењу и ту погубну праксу прекинуо чим је приметио њену штетност, о чему је уредно обавестио америчку јавност. Таквих епизода у којима је Тесла откривао типично људску страну своје личности и њених слабости је напретек и то не треба никога да чуди – бити генијалан не значи бити непогрешив. Стога је једнодимензионално истицање Теслине генијалности у кључу тобожње непогрешивости која није својствена човеку, да би се на основу тога формирао култ личности са псеудорелигијским предзнаком, у духовном смислу ништа друго до крајња девијација заснована на потпуно погрешним претпоставкама. Овде треба скренути пажњу на још једну важну ствар. Наиме, угледни истраживачи Теслиног лика и дела су већ пре неколико деценија указали да постоје места у његовим текстовима и интервјуима (посебно у периоду када више није био на врхунцу научне славе) у којима се може наћи доста чудних изјава које треба читати с приличном дозом критичке дистанце. Но управо те и такве изјаве, настале у тренуцима људске слабости, култисти широм света форсирају да би направили Теслин лик онакав какав њима одговара. О Теслиним сензационалистичким изјавама без покрића, које су у америчкој јавности у великој мери угрозиле његов научни кредибилитет у једном периоду, својевремено је писао и академик Александар Маринчић, некадашњи директор Музеја Николе Тесле. Професор Маринчић сматра да је таквим неодмереним изјавама допринела чињеница да је Тесла у позном периоду живота био лишен лабораторијског рада, што је био простор у коме је био суверен и који га је чувао од разних екскурса у штетна фантазирања и разматрања тема из области с којима није био довољно упознат. Теслини излети у старости су заиста могли да се, према умесном запажању академика Маринчића, подведу под утицај самоће и одсуства из лабораторијских услова. Но Маринчић је посебно у праву у томе да су Теслине сензационалистичке објаве биле погодно тле за разне несавесне људе, који су на њима градили култистичке теме за своје приземне интересе. Тако нешто је пре Маринчића приметио и Вилијам Тербо (унук Теслине сестре Ангелине), када је још осамдесетих година прошлог века истакао да постоје четири категорије људи који се баве Теслом: поред научника и сународника, Тербо са жаљењем истиче још две групе људи: „псеудонаучнике који следују неким Теслиним чудним идејама“ и „култисте који га обожавају као ванземаљско биће“. Посебно је спорно то што људи из две последње групе (које у наше време, како изгледа, иду ка томе да се обједине) тврде да поштују и воле Теслу – да је то случај, чували би самог Теслу од његових чудних идеја (попут еугенике, марсоваца и тсл.) у којима није имао научну уздржаност нити доброг сарадника у својој близини који би му скретао пажњу на непромишљеност у неким изјавама. ШТЕТНА ИДОЛАТРИЗАЦИЈА Теслина проналазачка генијалност је, сасвим несумњиво, била нешто ван премца у историји науке – можда би се у том погледу са њим евентуално могао поредити Леонардо да Винчи. У истом смислу, допринос који је дао цивилизацији је огроман и он тек у наше време долази до изражаја, када му савремено друштво одаје признање за многе изуме. Но Тесла је, као што је више пута наглашено, био само човек од крви и меса, колико год био генијалан. С једне стране изразито племенит човек (милосрдан, правдољубив, честит, трудољубив, несреброљубив, родољубив, спреман да опрости), а с друге човек са типично људским манама које су га пратиле током целог живота и које, подразумева се, не треба постављати као какву парадигму. Ексцентричне идеје, сензационалистичке најаве, претеривања разних врста… били су његов неизоставан пратилац поготово када више није био на пиједесталу научне славе. Зар ту врсту искушења једног генијалног и племенитог човека који је својим проналасцима задужио човечанство треба стално истицати уместо да се, уз критички осврт, покрију чињеницом да је реч о типично људској слабости? Из претходно реченог је сасвим јасно да према Теслиним идејама треба имати афирмативно-критички став. Другим речима, све оно по чему је јединствен у доприносу људској цивилизацији и по чему је човек врлине треба јасно истицати, посебно младим нараштајима, који треба да се надахну примером рада и врлина које је понео још из родитељског дома и упорношћу да своју животну мисију заокружи. Истовремено, Теслин лик не треба ни идеализовати ни идеологизовати, а нипошто идолатризовати, као што је то случај у култистичким приступима. С тим у вези, својевремено сам изнео идеју да би у завршним разредима средњих школа Теслина и Пупинова аутобиографија требало да се проучавају равночасно и упоредо као лектире, са циљем да се ове две личности (које су помирене на крају живота после тродеценијског прекида контакта) обједине и заједнички посматрају, да би се уочиле не само њихове разлике већ и сличности, те да би на примеру њихових заједничких особина попут трудољубивости, алтруизма, упорности, родољубља и међусобног опроштаја деца могла да уче неке ствари. Идеално би, заправо, било да се из обе аутобиографије извуку најбољи и најинспиративнији делови. С друге стране, уколико би се Теслина аутобиографија као лектира обрађивала у целости, неке ствари, попут хипертрофиране фантазије индуковане у детињству или идеје о детерминизму људске воље коју је изнео у зрелом периоду, ученицима треба објаснити с јасним критичким освртом, да би се избегле штетне психолошке последице у случају оних који би хтели те идеје да примене или имитирају. У случају култистичких иницијатива, међутим, принцип је потпуно супротан јер ту изостаје било каква врста критичке опсервације. Људи који се баве проучавањем или афирмацијом лика и дела Николе Тесле поготово данас имају велику одговорност. Био сам затечен у неколико ситуација када сам од озбиљних интелектуалаца чуо да користе термин „теслијанац“ у приликама када су ословљавали поштоваоце лика и дела Николе Тесле. На једном званичном пријему сам чак морао да реагујем тим поводом и исправим господина који је управо тим термином ословио особу која је добила одличје које носи Теслино име. Овом приликом ћу навести и да као један од својих великих успеха на овом пољу сматрам чињеницу да сам успео да убедим управни одбор једне познате и озбиљне организације која се бави ликом и делом Николе Тесле да из вокабулара својих чланова повуче коришћење термина „теслијанац“, будући да он већ годинама фигурира као својеврсни култистички terminus technicus и да га једноставно не треба користити у било којој здравој и озбиљној причи. Узгред буди речено, као други велики успех везан за ову област сматрам и чињеницу да сам успео да убедим једну познату личност која се бави афирмацијом лика и дела Николе Тесле да иступи из лавиринта тајних друштава управо користећи аргумент да Тесла никада није желео да буде члан ниједног тајног друштва. Занимљиво, таква врста аргументације код људи који гаје култистички однос према Тесли се не може наћи – напротив, ту је присутна управо инклинација ка друштвима ка којима Тесла, као што је речено, никад није био благонаклон. ХРИШЋАНСТВО И „ТЕСЛИЈАНСТВО“ После свега наведеног, сасвим је јасно да човек који је хришћанин у исто време не може бити и припадник „теслијанских“ идеја. Но и поред тога, зачуђује што има људи који сматрају да је то могуће. Недавно ми је пажњу привукао коментар једног господина, који је реаговао на мој став изречен у једном интернет видео-подкасту, у коме сам навео да Никола Тесла није личност за канонизацију (будући да, премда је био хришћанин, ипак није имао довољно чист степен исповедања и практиковања вере и да је имао извесних слабости које нису својствене светитељима). Његов коментар је био да Тесла „… не може бити светац кога проглашава Православна црква јер је он светски геније кога признају све религије, али га зато ми, православни Теслијанци, видимо као нашег идола (свеца)…“. Поред чињенице да је синтагма „православни Теслијанац“ типичан оксиморон, овом брату бих поставио једноставно питање: зар православни хришћанин уопште може имати идола? И да ли се тај брат икада, ако је заиста православни хришћанин, упитао колики терет на Теслину душу стављају људи који од њега праве идола? Српска православна црква препознаје Николу Теслу као свог сина, који јој духовно припада по пореклу и рођењу (свештенички син), крштењу, званичном исповедању вере током живота (наведено писмо у којем себе експлицитно назива хришћанином је само један од докумената који то потврђује), личном ставу према хришћанству (за које је тврдио да је изнад свих светских религија), животној етици (у којој су хришћанске врлине милосрђа и правдољубивости заузимале централно место током целог његовог живота), односу према СПЦ (коју је помагао и био кум Цркве Свети Сава у Герију у Индијани), последњим годинама живота (у којима се кроз епску поезију дубље вратио отачкој вери – Православљу) и крају (будући да је испраћен према православном обреду од стране православних свештеника). При томе, следујући истини, не споримо да је Тесла током живота имао екскурсе у разна философска учења, да су га занимали и далекоисточни концепти, да је имао хетеродоксних изјава (које, нагласимо, није износио с богословским претензијама него у научном контексту) и да није живео литургијски у америчком периоду (из више разлога, чију детаљну опсервацију сам изнео у својој студији), те да због свега наведеног он свакако не може бити узет као духовни образац и „правило вере“ када је реч о православном вероисповедању, а о натегнутој идеји канонизације да и не говоримо. Стога Српска православна црква свом сину Николи Тесли приступа на очински одговоран начин, подсећајући на утицај породичног свештеничког окружења на формирање његове личности, указујући на дужно поштовање које као проналазач заслужује за своје изузетне доприносе, подстичући даља научна истраживања његовог лика и дела, и, истовремено, дајући јасан критички осврт у свим случајевима где је то за верни народ неопходно. Управо у складу са свим претходно наведеним, а следујући одговорном и чињенично заснованом приступу када је тема лика и дела Николе Тесле у питању, долази и реакција једног православног свештеника на духовно крајње штетну идеју „теслијанства“ и његову упорну и константну медијску промоцију. Реакција коју би, верујем, први Тесла подржао да је данас међу нама. О празнику Светог Григорија Богослова, лета Господњег 2023 извор
  20. Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/
  21. Објаснимо од почетка да вечни живот није апстрактна бесмртност душе, већ упознавање и искуство самог Христа. Он је дар Бога човеку. Човек није по природи бесмртан јер би тада био Бог, али је бесмртан по благодати. Бог не жели да човек умре, да се врати у непостојање. Божји дарови су неопозиви, Он их не узима назад. Смрт није Божја воља. Зато је наше спасење унапред одређено пре стварања векова, односно простора, времена и света. На нама је само да прихватимо ово спасење у личности Христовој. Живот „после смрти“ није други живот, већ његов наставак. Ово је важно разумети јер ћемо тек тада схватити вредност садашње фазе живота. Данас градимо сутра, у садашњости градимо вечност. Оно што смо ми у овом животу, то је утиснуто у нашу душу. Узећемо отисак садашње фазе у следећој пост-мортем стварности. Не можете живети овде у тами зла и онда отићи у светлост. Сви ћемо се причестити благодаћу Божијом. Сви ћемо бити сједињени са принципом и суштином нашег постојања који је Христос. Пливаћемо у Његовој слави, у Његовој величанственој светлости. Али нећемо сви окусити ову заједницу на исти начин. Пакао и рај су поетски и симболички описи. То је стање постојања. Не само рај, већ ће и пакао бити вечан. И проклети ће учествовати у вечности и слави Божијој али кроз бол. Пакао неће бити Божија казна већ самоизгнанство човека. Да бисте окусили вечни пакао, морате га јако желети. Јер Бог не жели да се ико изгуби у слави Његовог Царства. Он жели да се сви спасу и чини све да до тога дође. Пакао ће доживети само они који то желе. Његова доброта не може послати никога у пакао осим оне који не желе да живе са Њим. У стварности ми заваравамо себе, али Бога никада не можемо преварити. Душе људи који су напустили садашњу фазу живота, кушају славу Божију или као радост или као бол. Они чекају коначан суд, заједничко Васкрсење током којег ће се поново догодити њихово сједињење са телима. Јер не смемо заборавити да Православна Црква верује у Васкрсење тела а не само душа. Нема човека без тела јер је тада реч о духу, али нема ни тела без душе јер је то онда леш. И тело и душа чине човека. Они ће се сјединити на крају када ће све постати Христос. Све и сви биће сједињени у светлости Његовог васкрслог и прослављеног Тела. о. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  22. Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja
  23. У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богогављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе. Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети. Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију. Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу… Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег. Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство. Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181. Превод: Иван С. Недић, Јелена Недић
  24. "Ваша Светости! 1. Када је на мрежама "Горњокарловачке епархије" објављена "Молба Светом Архијерејском Синоду" (датираног од 15. маја 2021) да се "Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих" достави предлог "да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих", прочитали смо ту "Молбу" и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину Ипак, из саопштења "Светога архијерејског сабора Српске православне цркве" од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и "свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа". Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања. Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност. С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром. 2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи "прибрајање свецима" деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој "Молби" за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени. Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој "Молби" пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило "о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата". Осим тога, пише да је "логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског" те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У "Молби" се користи синтагма "приложена сведочанства и историјске чињенице", премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива "историјским чињеницама" с њима су заправо у дубоком нескладу. Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала "само зато што су православне вере", премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи. 3. У прилозима "Молби", у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке. Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, "презимена нису позната". Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!). Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави. На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима. Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били "познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин". Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: "На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23)." Надбискуп Кухарић надаље каже: "У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави" (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3). 4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело. Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице. Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама. Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове. С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су "објективношћу и правдом" вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега. Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем "Каритаса Загребачке надбискупије" – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла. 5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. "козарачке деце" и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета. Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман "Спашавање дјеце". Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора. Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987. Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника. Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић "Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата", Загреб, 2020. Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца. Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске. Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце. 6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је "Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике. Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин. Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства. Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви. Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо. Бискупи Загребачке црквене покрајине: Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р. Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р. Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р. Боже Радош, бискуп вараждински, в. р. Милан Стипић, владика крижевачки, в. р. Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р. Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘"
  25. ПОНЕДЕЉАК, 11. ЈУЛ 2022 ИЗВОР:РТС, POPULARMECHANICS.COM Интелигентан живот није могао да настане било где осим на Земљи Истраживачи Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд проучавали су вероватноћу кључних тренутака у еволуцији живота на Земљи и закључили да би било практично немогуће да се такав живот развије на исти начин било где у свемиру. Живот је прешао веома дуг пут за веома кратко време на Земљи, релативно говорећи – а научници кажу да је још веће чудо што је настао интелигентни живот. Деценијама, научници па чак и филозофи трагају за одговором на Фермијев парадакс – како то да смо у бесконачно великом универзуму ми једини интелигентни живот с којим смо се икада сусрели? Чак и на самој Земљи, питају се, како то да смо ми једина врста која је икада развила напредну интелигенцију? Постоји безброј природних, али изузетно срећних начина на које је Земља посебна, заклоњена, заштићена и прилагођена да се на њој развије живот. А неки кључни моменти настајања живота изгледају много вероватнији од других, на основу онога што се заиста догодило. „Чињеница да је животу требало више од милијарду година да од еукариота настану прокариотски прекурсори наводи на закључак да је још мања вероватноћа да дође до развоја вишећелијског живота, за који се сматра да је независно настао више од 40 пута“, објашњавају истраживачи. „Рана појава абиогенезе је један пример који се често наводи као доказ да једноставан живот мора бити прилично уобичајен у целом Универзуму. Користећи време еволуционих транзиција за процену стопе транзиције, можемо извући информације о вероватноћи дате транзиције чак и ако се догодила само једном у историји Земље“, додају научници. У овом раду, истраживачи са чувеног Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд настављају да се питају како је све то могуће и шта то значи. Међу истраживачима су и математичари који раде неку врсту форензичке математике о историји Земље. Фермијев парадокс Фермијев парадокс огледа се у раскораку између претпоставке да је васиона густо настањена интелигентним бићима, са једне стране, и чињенице да, с друге стране, засад не постоје поуздана сведочанства да је човечанство са таквим бићима доживело икакав контакт. Назив парадокса потиче од полушаљивог питања које је 1950. године знаменити италијанско-амерички физичар Енрико Ферми поставио колегама за ручком: „Где су сви они?“. Иако на први поглед питање делује просто, научне и филозофске импликације Фермијевог парадокса многобројне су и далекосежне, а изнет је и огроман број различитих хипотеза које би парадокс разрешиле. У овом случају, они су користили Бајесов модел фактора који се односе на еволуциону транзицију, што су кључне тачке у којима се живот на Земљи претворио из муља у еукариоте, на пример, и од фисије и друге асексуалне репродукције у сексуалну репродукцију, што је у великој мери убрзава стопу мутације и развоја врста мешањем ДНК као што се подразумева. Већина ових „еволуционих транзиција“ је слабо схваћена и ниje добро проучена њихова вероватноћа. Користећи свој модел, ови научници тврде да је већа вероватноћа да је ова серија срећних околности на Земљи које су погодовале настанку живота, трајали много дуже. Постоји једна занимљива реплика у филму Оушунових једанаест из 2001. где Џорџ Клуни објашњава свој невероватан плана крађе. После неколико крајње невероватних корака, он каже: „И онда просто кô пасуљ, остају нам три чувара са машинкама и најсложенији механизам на вратима трезора који је човек до сада смислио.“ На неки начин, и живот на Земљи је имао веома сличне препрека. Прво, Земља је имала среће да температура њене површине буде погодна и да буде заштићена од опасности из свемира. Друго, извукла је срећку да се појаве градивни блокови живота. Треће, добили смо на лутрији и тако што смо били на правом месту и да смо добили праве градивне блокове. Све ово се догодило много пре него што су се појединачне ћелије уопште појавиле. Користећи неке информације које знамо, као што је старост Земље и очекивани крај њеног животног века погодног за живот због ширења топлотног радијуса нашег Сунца, ови истраживачи су претворили еволуционе прелазе у серију егзистенцијалних карата.
×
×
  • Креирај ново...