Претражи Живе Речи Утехе

Одлазећи из Валаамског манастира са Севера Русије, отац Назарије је имао жељу да посети неке од пустињских манастира. Многи његови познаници су хвалили места у насељима козака на Црном мору као одговарајућа и добра за монашки живот. И тако је тамо пошао отац Назарије, а пратио га је његов ученик Иларион. Пут је водио кроз Вороњешку губернију. По казивању његовог ученика догодио се један значајан догађај на овоме путу... Једне суботе возећи се на таљигама са коњчетом стигли су у неко село и замолили су за одмор и преноћиште у дому свештеника. Свештеник их је срдачно примио и пошто је говорио са оцем Назаријем, искрено је стекао према њему дубоко поштовање. Када је било време да се служи свеноћно бдење које се обично служило суботом увече на недељу, отац Назарије је приметио да се свештеник не спрема за служење бдења, те га је упитао: «Оце, зар се код вас свеноћно бдење за недељу служи рано ујутру?» Свештеник је одговорио да га веома ретко служи и да не намерава ни ујутро да га служи. Рекао је: «Иако је моја парохија велика, иако у њој нема расколника, нико од сељана не долази чак ни у дане црквених празника у цркву. Скупе се једино да би играли у црквеном дворишту, а у цркву чак и не завире, тако да је црква увек празна – тако су охладнели, а уз њих сам се и ја олењио, мислећи да кад они не долазе у цркву, немам за кога ни ја да служим. Зато врло ретко и служим.» Отац Назарије је приметио да свештеник чини велику грешку и да је то искушење дошло од непријатеља нашег спасења. «Иако људи из ваше парохије и не испуњавају најпрече дужности, ви сте, као пастир, дужни да чврсто, без колебања извршавате своје обавезе. Црква Божија никада не може бити празна. Од времена освећења цркве у њој се налази чувар престола Господњег – Анђео. Онда, ако ваши парохијани и не долазе на богослужења која ви вршите, она ће увек бити пуна анђела, чувара њихових душа, јер при сваком славословљу Божијем, због пламене љубави према Господу, анђели Божији пре свега бивају саслужитељи и славословитељи. Они би испунили свету цркву и присуствовали вашем служењу. Када бисте се ви, усрдно испуњавајући своје обавезе ради спасења своје душе, молили за своју паству, да Господ загреје њихова срца и обрати их ка покајању и молитви, тада би Господ, ради ваших молитава, заповедио анђелима – чуварима да се приближе душама људи, да их они подстакну на молитву и да их наговоре на усрдност према богослужењу које ви вршите у светој цркви, где у божанственој литургији за њих приносите жртву умилостивљења пред Господа. Шта ћете у Дан Страшнога Суда Божијег рећи као одговор за пропаст ваше пастве, када ви , са своје стране, нисте ништа урадили да бисте их преобратили и спасили?» Ганут у дубину душе оправданим речима оца Назарија, свештеник му је рекао: «Помозите ми, старче и поучите ме, и ја ћу се потрудити да испуним оно у чему ме посаветујете». Отац Назарије му је рекао тада: «Сада ћемо, оце, поћи у цркву Божију. Наредите да се звони за свеноћно бдење и спремите се са црквењацима за служење свеноћног Богослужења, а отац Иларион и ја ћемо вам помоћи.». Звонили су за служење свеноћног бдења и служба је почела. Заиста, у почетку се нико није појавио у цркви, а онда је дошло око десетак стараца и старица. Шестопсалмије је читао отац Назарије, а катизме отац Иларион. Када су прочитали Јеванђеље, изнели су га на средину цркве. Отац Назарије је заједно са оцем Иларионом пошао да се поклони и целива Јеванђеље, док сви присутни који нису били на то навикнути нису ни пришли да се поклоне. Старац им је пришао и објаснио им каква је корист од освећења ако се сада овде поклоне светом Јеванђељу и старци и старице су онда пришли, поклонили се и заблагодарили. Отац Назарије је разговарао са њима и посаветовао их је да кажу и укућанима и суседима колико је корисно да буду на богослужењима у цркви и да се освештају поклоњењем и целивањем Светог Јеванђеља и других црквених светиња. После шесте песме, отац Назарије је читао Пролог: неколико старица је изашло да би се са укућанима заједно вратили у цркву, тако да се већ окупило око тридесетак верујућих људи. При изласку из цркве старац је са парохијанима разговарао о потреби и користи молитве у цркви Божијој. Ујутро је свештеник служио Божанствену литургију и отац Назарије је у уобичајено време читао поуке из књиге. На литургију се окупило нешто више народа него на свеноћном бдењу. Када се мало одморио после службе, отац Назарије је приметио да се у дворишту цркве скупља много народа, а свештеник му је објаснио да се народ тако окупља на сваки празник да би се провеселио. «Хајдемо и ми», рекао је отац Назарије свештенику, «узмите минеј». Изабрали су погодно место покрај цркве, сели су и старац је заповедио свештенику да наглас чита житије светога чији се помен слави тога дана. Старци су се обрадовали видевши оца Назарија који се јуче упознао са њима и прво су му они пришли. Наговорио их је да седну и саслушају житија светих. С времена на време прекидао је читање и поучавао их је. Број слушалаца се умножавао и отац Назарије се од свег срца обрадовао што се код православних пробудила жеља да слушају духовну беседу. Следећег дана је био празник посвећен Тихвинској икони Мајке Божије и свештеник је, по савету старца, служио и свеноћно бдење и литургију, као и за све празнике који су затим уследили. Парохијани су видно показали своје расположење за молитву и сваким даном било их је све више на богослужењима. Отац Назарије је, уз свештеников наговор, остао преко две недеље, не пропустивши ниједну прилику за беседу и поучавање истинској хришћанској побожности како сељане из овог места, тако и оне који су из суседних места долазили код старца да би се користили његовим духовним поукама. Сви су га искрено заволели. Свештеник је, постао његов духовни син и најусрдније је испуњавао поуке оца Назарија и у њему видео оруђе, Богом послано, како за његово спасење, тако и за његову паству. Старац се опростио са свештеником и парохијанима који су га заволели, кренуо на пут који води у насеље козака уз Црно море.Обишао је места која су толико хвалили, али није нашао ни једно где би се дух његов могао смирити јер му се чак ни карактер ових обитељи није свидео. Без оклевања је пошао назад, с намером да се настани у Саровској пустињи у којој је и започео свој монашки живот. Желео је на повратку да обавезно посети свог духовног сина. Догодило се да је отац Назарије стигао у село управо док су звона оглашавала недељну литургију. Народ, који се у великом броју окупио у цркви, видевши старца, само што га није на рукама донео од кола до цркве. Свештеник, обрадован његовим доласком, већ је служио проскомидију. Старац је са сузама заблагодарио Господу због тако чудесне промене, видевши да је црква препуна народа. Народ се са страхопоштовањем тискао око старца да би добили благослов, а свештеник је одслужио Божанствену литургију и загрлио старца, показивајући и своју и његову радост, и говорећи присутнима да је тако многобројан сабор плод молитава оца Назарија. Света Црква више није могла да прими народ, тако да се и припрата испунила верујућима. Пошто је провео неко време у овом селу, отац Назарије је на одласку замолио пастира и паству да иду даље и да поставе добар почетак побожном испуњавању својих обавеза. Спремио се за пут, праћен сузама свештеника и свих његових парохијана, који су изашли да испрате свог старца, оца и доброчинитеља, како су га прозвали парохијани. Пратили су га неколико километара изван села, а свештеник се дописивао са оцем Назаријем цео живот. Стигавши у Саров, он је у шуми, покрај речице Саровке, из љубави према тиховању, подигао себи пустињску келију. По казивању његовог ученика, кад год би имао снаге волео је да током ноћи шета по шуми и напамет изговара молитвословље дванаест псалама. У келију се враћао са изласком сунца. Више пута се догодоило да у непроходној шуми сусретне медведе, али га они никада нису напали. Корачао је без страха, увек се препуштајући вољи свог Господа. одломак из књиге - Валаамски старци

Шта тражим, какву љубав? Према Богу? Људима? Цркви? Свему живом и створеном? Да, и према Богу, и ближњему, и светитељима Божијим, и свом родном крају, и природи, и стваралаштву... Ово је хијерархија адреса. Има их много. Али постоји само једна љубав. То је оно што тражим, као стање ума. Ако желите да се молите, ако журите да започнете своје мало кућно богослужење, ујутро или увече, ово је љубав. Ако желите да помогнете особи која је у невољи, којој је тешко, и то је љубав. Ако сте срећни што су се чворци поново настанили у вашој старој кућици за птице; ако се "замрзнете" пред платном уметника; ако желите да сазнате више о свом родном граду или својим прецима...све је то љубав. Љубав је енергија. Стално кретање напред, ка нечему што треба да нађете, заштитите, подржите... волите . Љубав је живот ваше душе, живот за који је првобитно створена. Много патимо на овом свету, не можемо све да издржимо – чак ни чисто психички – и сасвим смо способни да упаднемо у грех малодушности. Шта је лек за то? Шта човека спречава да очајава и сломи се? Љубав! Ако волиш, значи да имаш за кога да живиш; то значи да си потребан. Зато се држиш, бориш, верујеш, идеш напред. Иза мене је веома дуг, болан, многогрешан пут. Увек сам била проблематична, тешка и рањива особа. Изгубила сам сву родбину, остала сам сама у породици. Преда мном је перспектива усамљене старости. Али сада волим свој живот више него икада у животу. Дакле, и ја сам изненађена овим. Волим да устанем у 5 ујутру, изађем из куће у двориште, слушам цвркут птица, пређем дланом по мокрој трави, приметим дивљи цвет на капији. Волим да се молим, да у Псалтиру тражим псалам који ми тренутно најбоље одговара. Волим сеоске стазе међу травом, сеоске стазе под точковима бицикла и вагоне јутарњег воза „до града“. Волим да перем прозоре на сеоској кући, копам стабла јабука и купујем кромпир на пијаци; поздрављам сусељане и питај како су... Ово није еуфорија или бежање. Савршено разумем каква се трагедија сада дешава у свету, колико туге, зла, суровости, лажи и безакоња има у томе. И за мене, као и за вас, вероватно је велики проблем научити да живите са овим сталним болом. Али, љубав према животу не умањује се због бола, нити бледи због природног страха, јер у њој има истине. Истине супротстављене злу. Господ нам даје, не по нашим заслугама – да је тако, ја, на пример, не бих ништа добила од Њега – него по потреби наше страдалне душе. Он ми даје ову љубав према животу, тако да, упркос свој својој слабости, знам да нисам напуштена од Њега. Да, љубав је управо Његово деловање у човеку; Његова енергија; Његова милост. Његово главно имање нам је пренесено, јер читамо од светог апостола Јована Богослова: „Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама.“ (1. Јованова 4:7-12). Дакле, љубећи ми схватамо Несхватљиво. Може се рећи и другачије: љубав је тачка у нама где се сусрећемо са Богом, где се поклапамо са Њим, препознајемо Га и уверени смо да је Он са нама. Шта се дешава са особом која не воли? А шта је супротно љубави? Мржња, бес, суровост, непраштање, себичност? Ментална и емоционална неразвијеност, утученост и коначно, одбијање љубави и поверења у Бога? Све ово се развија у одсуству - или недостатку - љубави, али ово није супротно од љубави. Супротност љубави у човеку је једноставно одсуство љубави. Ово је мртвило (дај Боже да није смрт!) уместо живота, ово је тешка стагнација уместо кретања, и ово је, наравно, тупо непознавање Бога. То се, наравно, одувек дешавало људима, али сада можда поприма посебно страшне облике. Спаситељ је упозорио: „Будући да се безакоње увећава, охладнеће љубав многих“ (Матеј 24:12). Зло у свету се гомила, проналази нова станишта, нове облике и начине утицаја на људе, њихову психу. Људи постају огорчени, категорични, оштри, агресивни и сумњичави (ово је посебно видљиво на данашњим друштвеним мрежама). Друга опција је да се обесхрабре и развију депресију. Особа која се препустила депресији више не жури ни са чим, не тражи ништа, ништа јој није слатко, ништа јој није занимљиво. Таквом болеснику вероватно могу помоћи лекари. Али само делимично – исправљањем процеса у психи. А помоћ духу ће доћи само од Духа. Само ће Животодавац оживети душу – ако се молиш, макар и силом, ако се не стидиш да тражиш помоћ Његову, макар и у вапају: „Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, као очи слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас. Смилуј се на нас, Господе, смилуј се на нас, јер смо се довољно наситили срамоте;“ (Пс. 122:2). Овај Доктор нема безнадежне пацијенте – особа која је показала потребну истрајност ће се загрејати, поново ће осетити Живот – Љубав у себи. И поново ће почети да живи, и то не као што је некада живела, већ дубље, истинитије, радосније – са стеченим искуством душевне кризе. Главна ствар је да особа то заиста жели. У супротном, нема јој помоћи, јер Божија милост никада не нарушава нашу вољу. Често се испостави да ми је 84. Псалам најпотребнији Ово је радосна химна ослобођених заробљеника: „БЛАГОВОЛЕО си, Господе, земљу Твоју; повратио си робље Јаковљево. Опростио си безакоња народу Твоме, покрио си све грехе њихове.“ (1-2). И тамо се задивљујуће говори о сарадњи Творца и твари, о љубави у којој Бог и човек заједно живе: „Истина из земље засија, и правда са небеса приниче (=дође). Јер ће Господ дати доброту, и земља ће наша дати плод свој. Правда ће пред Њим претходити, и ставиће на пут стопе Своје“ (12-13). Марина Бириукова извор

Брига о будућности наше деце почиње врло рано, често и пре него што одлучимо да постанемо родитељи. Много је дилема и питања која себи постављамо, а све у страху хоћемо ли умети да ослушнемо и препознамо прави пут којим као родитељи треба да идемо. Свакако, на том путу постоје многе раскрснице. Сигурно једна од важнијих је и питање образовања. Рани развој, али онај који деци омогућава да уче кроз игру и упознавање света око себе, различитих врста уметности, културе и науке, за дете може бити само од велике користи. Зато је и избор вртића који ће дете похађати једна од оних одлука којој треба посветити посебну пажњу. Ако сте близу те раскрснице, важно је да знате да вас немачки вртић у Београду срдачно позива на Дан отворених врата, у своје просторије на Сењаку. Немачка међународна школа у Београду, са импресивном традицијом од 170 година, отвара врата свог вртића и предшколске установе 13. марта 2025. године у 17 часова, у улици Сање Живановића бр. 15. Искористите ову прилику да сазнате више о нашем јединственом педагошком концепту који се темељи на највишим образовним стандардима и вредностима немачког образовног система. Зашто изабрати немачки вртић? Немачки вртић нуди рано усмеравање на немачки језик, интегрисано у игру и комуникативни амбијент. Иако за упис у вртић не постоје посебни услови, познавање немачког језика је обавезно за упис у Немачку школу. Зато је важно да на време предузмете праве кораке како бисте оптимално припремили своје дете за школу. Координатор установе, Софије Владисловић, школовање је завршила у Немачкој и доноси драгоцена искуства из немачких образовних институција. Њено опсежно знање о немачком образовном систему и посвећеност квалитетној предшколској едукацији чине је идеалном особом која ће одговорити на сва ваша питања. ”Јединствене предности нашег вртића су пре свега мале групе за индивидуалну подршку и блиску бригу које деци од почетка уливају осећај сигурности. Посвећени и стручни васпитачи свакодневно стварају сигурну и инспиративну атмосферу како би деца што лакше прихватила нови језик и могла да изразе своје потребе у сваком тренутку. Уска и свакодневна сарадња са родитељима је приоритет за оптималан развој деце. Томе доприносе и редовни разговори и свакодневна размена информација.” – казала је Владисловић за портал Зелена учионица. Модерне и светле просториј вртића и предшколе прилагођене су потребама деце у раном узрасту и одличне су због своје иновативне архитектуре која базира на немачким стандардима. ”Кретање и свеж ваздух су обавезни свакакога дана, тако да за нас време никада не може бити лоше, већ је све до адекватне гаредеробе, како каже једна немачка пословица. Пространост просторија као и дворишта свакодневно омогућава малишанима максималну слободу покрета. Фокусирамо се на одрживо и на будућност усмерено образовање које подстиче децу на самостално учење и активно учешће. То, нпр, значи да реквизите за наше активности углавном правимо сами и деца учествују у том процесу. Поред тога имамо и малу башту, кухињу, па чак и пса који који је постао омиљени члан наше вртићке породице.” – открива нам наша саговорница. Вртић је основан са циљем да се створи установа која оптимално припрема децу за изазове будућности – како за упис у Немачку школу, тако и за међународне могућности у образовању. ”Многи наши дипломци су похађали реномиране универзитете у иностранству и користе предности међународно признате дипломе Немачке школе. Нека пријатељства међу децом и родитељима трају од вртића до матуре а некада још и дуже и то је још једна у низу ретких предности наше школске заједнице.” – каже Софија Владисловић и позива све заинтересоване родитеље да посете вртић. https://zelenaucionica.com/nemacki-vrtic-u-beogradu-deca-gaje-povrce-i-zacine-brinu-o-vrtickom-ljubimcu-a-vreme-nikad-nije-prepreka-za-boravak-napolju/

Ми деци на основу успеха који су имали у школи говоримо “ти си за ово, ти си за оно”. Док заправо немамо појма шта дете ЖЕЛИ. Рећи за некога да ће бити одличан у овоме или ономе зато што сад има добре оцене, то је исто као да му кажемо да смо то видели код неке бабе врачаре. Школа о тим проблемима не размишља. Она размишља о томе како ће да прави програме. А до 15. године уопште није битно ШТА дете зна и колико, већ како ће се развити. Није битно зна ли математику, него да ли је та математика коју је учио подстицала његов развој или је била прејака па је тај развој чак заустављала. Прејака надражљивост за неку ситуацију коју неурони не могу да савладају је опасна. А ми то не схватамо озбиљно. Школе имају педагоге, имају психологе, али треба да имају и дефектологе и да се озбиљније баве менталним здрављем на истраживачком плану. Да ми видимо шта ми то радимо са својом децом. „Али ако се детету мотив не отвори путем његове примарне радозналости и задовољства које ту радозналост прати, бичем нећемо моћи да створимо разлог за одлагање задовољења ради пуког рада, учења, а то је оно што смо навикли да зовемо РАДНОМ НАВИКОМ. Бичем се не ствара ни љубав за откривањем живота, ни мудрост. Бичем се буди гнев, мржња, жеља за осветом. Бичем се дете изгони из сваке потребе за мисаоним односом према животу“ – из књиге „Школа као болест“ Ми смо навикли да говоримо о радној навици и како је то све лепо. Али то је углавном некакав калуп који се намеће силом. Дете, дакле, има проблем и радије би да се игра него да седне да учи. Оно не уме да одгоди то задовољство игре данас, да би био сутра мудрији и бољи у нечему. Проблем је у томе што детету треба омогућити да оно РАЗУМЕ зашто то нешто треба да уради. А то можемо да постигнемо само ако се трудимо да децу разумемо, а не да их васпитавамо. Васпитавање иде из нашег пројекта. Један тата инжењер ме је питао: „Шта ви ту сад мени причате о мом детету? Ваљда ја као родитељ знам шта је најбоље за моје дете?! А ви мени причате да треба ја да идем за дететом?“ Ја сам му рекао да он треба да иде за дететом, а не испред њега и да смета дететовим видицима. Он се на мене наљутио. Јер он зна да родитељи васпитавају децу, да су власници деце и да су одговорни за њих. А код мене је заправо дошао да реши проблем детета које има дискалкулију. То значи да је паметан и бистар, а не уме да рачуна. Дискалкулија је заправо проблем оријентације у простору. Имао је тај дечак тад осам или девет година и није знао шта је у соби лево, а шта десно и то му је сметало да развија математичку логику. Ту је био потребан рад са дефектологом, не са психијатром. Читав је спектар болести које настају у школи – дискалкулија, дислексија, дисграфија… Све то треба да се реши у школи, а не да деца долазе код психијатра. Др Светомир Бојанин https://zelenaucionica.com/dr-bojanin-do-15-godine-uopste-nije-bitno-sta-ucenik-zna-i-koliko-nije-bitno-zna-li-matematiku-vec-da-li-ta-matematika-podstice-njegov-razvoj/?fbclid=IwY2xjawIYs65leHRuA2FlbQIxMQABHbapNb9kUANeeF5qrTD5JE1dA6p3ofGNhS4oftV8oJGBPNhSrHSsjz5a9A_aem_imWFCQzNSQhoBSPoLiY95w

ПИТАЊЕ: Оче, имам 36 година, немам деце, нисам удата. Сви око мене су ми досадили, мозак ми кљују - роди за себе. Чак ме и доктори тако саветују - кажу да ћеш постати старородка, биће ти касно. Мој пријатељица је управо то урадила. Али многи је сада осуђују, кажу, без оца, није јасно од кога је родила. И она можда има смисао живота - бебу. И ја желим да будем мајка. Зар то није неправедно, оче? Неко има децу, а неко не? Зар жена не може да има дете? У Библији је чак написано да се жена спасава рађањем. Сада многе рађају за себе. Имам човека, говорила сам му о томе. Изгледа да му то не смета. Али не жели породицу и никакве обавезе. Мени и није потребно. Ја ћу га хранити. Могу и тајно од њега да родим. Не знам шта да радим. Време истиче. Можда стварно треба да родим што пре, јер не постајем млађа. Шта бих требало да урадим? ОДГОВОР: Ужаснут сам Вашим речима. Па, Ви би тражили од мене благослов да набавите пса. А Ви о детету говорите. Да и још ван брака, у блуду хоћете да родите – дакле, за себе. Каква неодговорност! Опростите, али бих хтео да питам и Вас и Вашу пријатељицу: „Драге моје, да ли сте полуделе?“ Не разумем значење овог страшног израза, засићеног дивљом себичношћу и самољубљем „родити за себе“, па чак и са додатком да „многи тако раде“. А да ли Ви знате да многи сада блудниче, пуше, пију, дрогирају се, а још и краду, седе у затворима због убистава и педофилије, раде абортусе??? Да ли вам је таква већина показатељ? Ако већина безбожног света већ иде потпуно по злу, да ли то значи да и ми треба да полудимо? ЗАУСТАВИТЕ СЕ !!! Не слушајте злобне критичаре који дају такве безумне савете. И какве везе имају људи с тим? Хоће ли Вам они судити на Страшном Суду? Да ли сте Ви сигурни да ће дете рођено, не у родитељској љубави и наклоности, већ у греху блуда, лишено оца и породице пуне вредности, бити срећно? Шта је он крив па је намерно осуђен на патњу? Ваша осећања су важна, али дететова је свеједно? Хоћете ли се играти са луткама? Деца су огромна одговорност, тешки труд и крст! А Ви све видите у ружичастом светлу. Као да ћете родити и бескрајна радост ће Вам пасти на главу. Не знате како се мајчино срце ломи када деца оболе, чак и умру, када настану разне туге и тешке околности, како се мајка брине за своје дете. Ви видите у рађању деце срећу и смисао живота, а нисте се запитали зашто људи са децом постају тако несрећни? Зашто родитељи понекад мрзе своју децу и криве их за њихове тешкоће и проблеме? И чак их напуштају, одричу их се ... Ако жена има суштински погрешан поглед на свет и нема мира у њеној души, онда је ниједно дете неће спасити. Дете без оца спалиће Вам сву душу. Болно ћете кривити себе што сте му одузели оно најважније и натерали га да пати. Ваше срце ће се сломити када дете буде гледали другу децу како се играју са татама, који их воле, љубе, грле, мазе, а Ваше ће за све ово бити ускраћено? Да ли сте заиста спремни да приредите такво мучење детету због свог суманутог хира да имате дете по сваку цену? Ако заиста желите да се посветите одгајању детета, онда је много боље узети дете из сиротишта и постати му мајка, дати му љубав и нежност, него починити страшни грех, родити у блуду и срамоти. На исповест ми долази на десетине жена које су се породиле на сличан начин (неке су се залетеле да се удају, неке су се надале да ће задржати мушкарца дететом, неке су радиле вантелесну оплодњу итд.) и рећи ћу вам, оне нису постале срећније од таквог греха и живот им се лоше посложио. Сада се кају и плачу што су дете користили као оруђе за постизање себичних циљева. Због суровости и самовоље оваквих несрећних мајки деца су изузетно ретко здрава и срећна. Чињеница остаје чињеница. Страствена жеља да се уреди свој лични живот и да не буду црна овца у нашем неморалном друштву постаје толика опсесија да су сироте жене у очајању спремне чак да осуде своју будућу децу на патњу. Какво безумље!!! Али спознаја греха долази врло брзо и неподношљив бол долази са њим, али ништа се не може променити. Разумем да је тешко слушати зле језике. Најпре ти саветују да блудниш и да рађаш „за себе“, а онда ће Вас називати раскалашном, прекоревати ти Вас да сте родили без оца и развратница. Престаните да се препуштате народном ликовању и прилагођавању лажном јавном мњењу – ово је, извините, просто глупо. Нека свако уреди свој живот, а не да паметује како ће ко живети. А они су и сами до ушију у гресима и проблемима, а још друге уче: „роди за себе“, „нађи човека“, „брзо се удај“, и причају којекакве глупости. Да ли они себе заиста сматрају паметнијима од Бога? Разумни људи схватају да је све по вољи Божијој, а безумне нема се шта да слушати. Не могу да разумем зашто је нама толико важно шта грешни људи говоре и мисле, а при том је апсолутно свеједно шта говори Бог? У Светим Заповестима Он упозорава – не грешите, иначе ћете страдати. И учи нас како да будемо срећни – отворите Јеванђеље, читајте. А ми намерно идемо против Њега и притом се још надамо некој врсти среће. А онда плачемо, патимо и Бога кривимо. Господ се из љубави Своје брине о нама, води нас ка спасењу, а ми лукавством и лукавством хоћемо да Га преваримо и све учинимо на свој начин, као да боље од Бога знамо како треба. Ох, како је све то страшно. Не мучите себе и схватите да рађање детета није смисао живота! Библијски цитат не треба искривљавати, већ знати до краја: „Жена се спасава рађањем ако пребива у вери и љубави, у светости са чедношћу“. Сви рађају: и мишеви и мачке. Родити је лако- то уопште није циљ само по себи. Овде је сама природа све уредила, и овде је заслуга жене мала, али само неколицина може да подигне правог хришћанина, пристојну и достојну особу. Духовно и морално стање нашег друштва је врло јасан доказ о томе. Испоставља се да ако се једноставно размножавамо, а не знамо да достојно по савести васпитавамо своју децу, по чему се онда разликујемо од животиња? Ви говорите о некаквој неправди – неко има децу, неко не. Али замислите само колико људи живи без деце, међу њима нису само монаси, већ и велике жене и изузетни људи! Као Матрона Московска, Ксенија Петроградска, Марија Египатска и многи многи светитељи. Свака особа има своју мисију на земљи. Не морају сви да рађају. Присуство или одсуство детета само по себи ништа не значи Господу, само су му важна наша чиста савест и добро срце. Удата или неудата, без деце или са 10 деце – све у животу треба прихватати како јесте. ЗНАЧИ ТАКО ЈЕ НЕОПХОДНО - ОВО ЈЕ ВОЉА БОЖИЈА И ТАКО ЈЕ БОЉЕ ЗА ВАС! У свакој ситуацији позвани смо да будемо срећни, служимо Богу и ближњима, радујемо се и благодаримо Творцу. Мој савет Вама је: идите чешће у цркву, причешћујте се, путујте по светим местима, чините добро, радујте се животу, и што је најважније, мање слушајте људе, а више Господа! Добар хришћански живот и оцрковљење отвориће вам потпуно нов и тако светао свет вере да није дозвољено свим породицама са децом и мужевима да доживе ово чудо! Није све тако једноставно рођена ... И чак немој ни да се бринеш, Бог има све под контролом и Он све чини за Ваше добро и спасење !!! Срећа, душевни мир и осећај пуноће живота никако не зависе од породице, деце, каријере, богатства и нечег другог материјалног. Ово стање апсолутног блаженства и мира Господ открива само оним људима који се потпуно ослањају на Његову свету вољу и испуњавају Заповести Христове! Што Вам искрено молитвено желим. протојереј Петар Гурјанов извор: СПЦ Котор

Постоји јединство природе; човек је део универзума, и могућност његове величине је у томе да дође до сазнања ове истине. Зато Тагора учи да човек не сме да се одваја од спасоносног додира са бесконачним, јер онда самога себе распарчава и једе своје рођено месо; да не сме да сматра ембрионални живот своје уске унутрашњости за последњу стварност, јер тако живи у најгорој тамници. Крајње остварење човеково није моћ, него је савршенство помоћу самоупознања и самоодрицања у љубави. Сви себични нагони и све саможиве жеље помућују поглед на праву суштину душе, и човек је заблудело тражи, и на самим њеним вратима пита: „Где је она?“ А душа, у најдубљем свом основу, жели да пређе преко свега онога што има. Опкољена дохватљивим стварима, узвикује она: „Сита сам свега што могу да дохватим; ах, где да нађем онога ко никад не може да се достигне?“ Јер човек није савршен, него је у постајању. Као оно што јесте, он је мали, и кад би на томе степену вечито морао да остане, био би то најужаснији пакао који фантазија људска може да замисли; али, као оно што постаје, он је бесконачан. Души чинимо најтежу неправду кад заборавимо да је у свакоме човеку жива једна вечна истина. Зато само помоћу љубави душа достиже свој врховни циљ, пробија се кроз зазидане границе личног субјекта, и прелази у бесконачност. Само помоћу љубави долази она до свести о своме јединству са васељеном. Ксенија Атанасијевић http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/ЦРТИЦЕ

С времена на време имам обичај да се пожалим на посао. Не знам из ког разлога, али често осећам незадовољство различитим стварима које се тичу атмосфере у колективу и организације рада на коју још увек покушавам да се прилагодим. Имајући у виду да заиста имам посао о ком сам пре нешто више од две године могао само да сањам, схватам да ми осим захвалности Богу недостаје и особина кротости. Наравно, не мислим да ову драгоцену особину која се стиче уз доста муке, али и представља изузетну силу испољавам у другим ситуацијама, али тек ми је на послу постало јасније на који начин ме страсти смућују и како лако падам – гневим се и губим смирење. Трагајући тако за искуствима светитеља који су благодаћу Духа Светога успели да стекну ову особину наишао сам и на речи Свете Мученице царице Александре Романов које су ме окрепиле и оснажиле. Један младић сматрао је неиздрживим своје радно место. Био је једини хришћанин кога су ометали да сачува своју веру. Света царица је на овакав начин размишљала о њему: ,,можда му је Бог одредио да буде управо на таквом месту, и овом човеку је и потребна тако непријатељска околина како би се испољиле његове најбоље црте. Или је можда Богу потребан ради сведочења на овом месту. Свест о томе да је ту он једини веран Го­споду ставља велику одговорност на овог човека. Он не може да напусти то место, његова дужност је да ту остане и да претрпи сва искушења ради очишћења сопственог живота, или ради Христа, да би био Његов исповедник.“ Не мислим да сам попут овог младића једини хришћанин на послу, већ желим да истакнем део царичиног одговора у ком наглашава дужност младића да упркос искушењима, зарад стицања благодати остане на послу. Да бисмо одговорили на питање шта је то кротост, можда је добро да кренемо од онога шта она није. Особине које никако не можемо асоцирати са кротошћу биле би следеће: гневљивост, агресивност, истеривање правде, склоност започињању свађа и расправа, злопамћење, враћање зла злим, хвалисање и истицање својих а ниподаштавање туђих квалитета и сличне. Свети Јован Лествичник кротост дефинише као непокретно стање душе које се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале. Додаје и ово: ,,Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио. ,,Кротки су они који смирено подносе све недаће које живот доноси. На њима се лако уочава благост, доброта Божија. Кротост је благо расположење нашег духа, спокојство, смиреност, безгневље, радост због успеха ближњег, трпељиво подношење неправди и оговарања, тражење опроштаја од свих…У палом свету у каквом живимо ова особина се не сматра цењеном, пре се опажа као слабост, чак се сматра и непожељном. Кротост се мора суочити са неразумевањем других, са ругањем таквом животном ставу, кротки ће неретко бити извргнути порузи. Зашто би онда неко требало да се труди да задобије једну овакву особину? По мом мишљењу, а такво мишљење деле и неки западни психолози, кротост представља снагу, а не слабост. Уколико је неко у стању да у ситуацијама које код других изазивају страх и немир остане смирен и сталожен и у таквом расположењу изнађе решење, значи да је у стању да управља својим осећањима, односно да је кротак. Лако је разгневити се, испољити агресију, напити се или окривити другог, док је знатно теже укротити нарав, избрусити своје оштрице и неравнине и борити се са бројним страстима које нас смућују. Још једна значајна карактеристика кротких је да су скромни, немају високо мишљење о себи, отворени су за нова знања и искуства јер не мисле да све знају. Сигурно би вам било пријатније у друштву некога ко је спреман да опрости и каже ,,извини“. Кротак је управо такав. Свестан је да је и сам грешан и да Господ њему опрашта сваког дана. Такође их краси послушност и жеља да служе другима. Због свега тога на њих се излива благодата, помирени су са собом и другима и у стању су да воле онако како је заповеђено. Снага кротости посебно се уочава у невољама. У Петрограду је пре Октобарске револуције живела надалеко позната монахиња Марија Гатчинска. Револуцију је дочекала на болесничкој постељи. Након прележане упале мозга, оболела је од Паркинсонове болести. Била је непокретна, док јој је тело било као оковано, а бледолико лице је подсећало на маску. Могла је да говори али са полузатвореним уснама, кроз зубе, споро и једнолично. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности пројавила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је изузетно блага, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, и своје тешко стање подносила је без роптања. Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Проглашена је светитељком којој се посебно моле они који пате од депресије. Оно што можемо да урадимо како бисмо стекли кротост је да се трудимо да и добро и лоше примамо са захвалношћу, имајући на уму да нам Господ увек шаље оно што нам је потребно. Најтачнији одговор на питање зашто нам је потребна особина кротости налази се у речима самог Господа нашег Исуса Христа: ,,Блажени кротки јер ће наследити земљу (Мт. 5, 5).“ Свети Теофилакт Охридски сматра да се у овом стиху под земљом подразумева духовна земља тј. небо. Дакле, Царство Божије, Небеса, се отварају кроткима! То је више него довољан разлог да покушавамо да будемо такви…. Аутор: Милош Благојевић Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“

Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи: „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења. Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш... Преподобни Пахомије Хиоски (†1905) духовни руководитељ Светог Нектарија Егинског https://www.facebook.com/profile.php?id=100066472759265&ref=py_c

Трагедија која је прошле године погодила породицу оца Христодулоса Папаиоануа, православног свештеника из Грчке, дубоко је потресла не само Грчку, већ и све оне који су чули за овај страшан догађај. У ужасној железничкој несрећи у долини Темпе, његов син Кипријан је изгубио живот, остављајући за собом неизмеран бол и патњу. Путнички воз у којем је било неколико стотина људи сударио се прошлог фебруара са теретним возом у близини Темпеа код Ларисе, а у тој катастрофалној несрећи погинуло је 57 особа, а више десетина је повређено. Међу жртвама и повређенима, највише је било младих. Отац Христодулос, обузет тугом због губитка свог сина, поделио је своја осећања недавно у емотивном интервјуу, где је искрено говорио о страховима и осећају немоћи који га прате откако је сазнао за недостатке у железничком систему. Да сам раније знао за све те недостатке, рекао бих му: сине мој, не усуђуј се да уђеш у воз – рекао је отац Христодулос у интервјуу за ТВ АНТ1. Његове речи носе дубоко разочарање, јер зна да је трагедија могла бити избегнута. Кроз разговор, отац Христодулос је даље испричао како је, недавно путујући из Атине према Лариси, стајао пред избором да ли да користи исти воз којим је његов син путовао. Дубоко погођен, одлучио је да не ризикује, изабравши аутомобил уместо воза, што говори о томе колико је несрећа променила његов поглед на свет и свакодневне одлуке. Када је говорио о одговорности за несрећу, нагласио је да није лако утврдити ко је крив, али да је за њега важнија душа његовог сина него сама кривица. Мене занима душа Кипријанова – рекао је, показујући духовну снагу и веру која га води кроз овај тешки период. Посебно дирљив тренутак био је када је отац Христодулос поделио духовно искуство у којем се Кипријан, како каже, после трагедије појавио пред једним верником и изразио задовољство због молитви које се служе за покој његове душе. Ове речи пружају утеху оцу Христодулосу, јер верује да је његов син сада на мирном и бољем месту. На питање да ли је било тренутка када се запитао „Боже, зашто баш мени?“, у интервјуу за ТВ РИК одговорио је: Ја сам свештеник, студирао сам теологију и знам да то питање не постоји, јер Бог није тај који је учинио нешто лоше мени. Нећу питати Бога зашто баш мени. Бог допушта према нашим слабостима. Божја прва воља је да немамо падове и беду. Међутим, то је немогуће јер смо слаби, запетљани смо са ђаволом и грехом, а то нас удаљава и даје ђаволу моћ да удара и прави своје зле планове. И Бог долази као добар Отац да ме ојача да пребродим. Људске грешке узрокују беду заједно са злим духовима, а Бог трчи да нас спасе. Зато не могу да кажем „зашто, мој Боже“ – рекао је свештеник гласом у коме се преплићу бол и хришћанско смирење. Отац Христодулос даље је изјавио: - Имам шесторо деце. Када су се родили, моја ноћна мора је била да их видим како одлазе пре мене. Молио сам Бога да не дозволи то, јер не знам своје реакције. И ја сам само човек, плашио сам се сопствене реакције. Међутим, почео сам у себи да негујем спознају да дете није моје, јер велики Отац свих нас је Бог. Има тренутака када се сагнем и заплачем и то треба да уради мушкарац. Осећам присуство Кипријана, на литургији, када се молим. То је као када славите свеца, тада вам је добро у души – рекао је отац Христодулос. Туга оца Христодулоса је неизрецива, али његов пример показује како вера може донети утеху у тренуцима највеће боли. Борба за правду за жртве ове несреће се наставља, али за оца Христодулоса, приоритет је починак душе његовог вољеног сина, као и свих оних који су невино страдали. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/26288/svedocanstvo-svestenik-izubio-sina

Дођеш из школе са петицом, очекујеш признање, а они те питају ко је најбоље урадио. Ти кажеш: Маша. Онда те смлачи реченица: могла си се и ти више потрудити, није свака петица иста. Спремаш тежак испит и молиш се да оцена буде макар прелазна јер не можеш више да учиш. Положиш са осмицом, лебдиш у облацима, али те у лимбу иза ћошка погоди опаска: могла си мало више од просека. Заљубиш се и свуда сијаш, али: могла си и боље изабрати. Удаш се, нађеш свој дом, чистиш га, миришеш и гладиш, мислиш како је цео свет по теби скројен. А онда ти саопште како је све то бесмислено траћење талента јер си пожурила, а могла си још неко време путовати, још неког упознати. Овако си се заробила, а шта си све могла. Добијеш дете. Они уздишу док ти честитају јер си могла мало и уживати, а дете је брига за цео живот. Обучеш се и огледало ти се смеје. Комотна и потпуно своја налећеш на: где су ти штикле, могла си бити савршена. Запослиш се. Коначно си свој човек. Из тако усправног става пресавије те резиме: шта је све од тебе могло бити, а ти изабрала ово. Тако ти читав живот прође у кондиционалу. Идеш, мислиш, одлучујеш и, таман кад ти се учини да је правац добар, сачека те анализа са стране. Гурне те у провалију и убаци у центрифугу. Можда је заиста могло другачије? Можда сам заиста погрешна? Можда сам рођена да све упропастим? Видиш како други. Само ја лутам и доносим погрешне одлуке. Ја сам крива за све. Јер, да сам… Тада заборављаш све разлоге због којих си кренула баш тим путем. Све премисе падну у воду, а остане само огољена грижа савести, тамне ноћи и глуви дани јер помоћи нема. Видиш само последице, очекујеш стрмоглав, а сат не можеш да вратиш. Некада почнеш да се правдаш, некада разлажеш чиниоце до главобоље, али, што се више трудиш, речи постају све тање, сасвим крте и неубедљиве. На крају се помириш са губитком и убележиш минус, покушаш да распеглаш фалте од живота и кренеш даље. Идеш тако до шездесете и чујеш: одувек смо знали да можеш много, не дај се, никад није касно. Па пукнеш. Коначно имаш право на то. Јер знаш да је свако у свом животу најчешће морнар, ретко капетан, чак и кад је чврсто у то уверен. Ти капетани су најчешће самозвани носиоци титуле коју каче на вишак ега и мањак свести о потребама других. Такви проведу век мислећи како се сви нагиби морају ускладити са правим углом њихових светова. Све што одступа, погрешно је. Ја сам морнар. Други су мислили да би могли боље управљати мојим бродом и сигурније читати компас. Ја сам умела овако. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/mogla-si-se-i-vise-potruditi-nije-svaka-petica-ista/

Много пута погледамо крст са олакшањем, помисливши - Христос је распет, али ми имамо срећу да тако нешто нећемо доживети јер ћемо уживати у животу у коме ће „Све бити добро“. Крст гледамо из даљине, у ствари га се бојимо. Не плашимо се бола већ одговорности у љубави, јер повређује наш егоизам и тешко је. Када се заљубим и кажем другој особи "Ти си ми све" то значи да више неће бити мене без тебе. Желимо да се венчамо, да имамо децу, да имамо много пријатеља јер дубоко у себи тражимо жртве да нас воле. Да ли ми желимо да волимо? Да ли желимо да се жртвујемо или тражимо слуге да мазе наше демоне? Воле само они који се жртвују, а не они који очекују да им се служи. Крст није напуштање одговорности већ њено преузимање. За света тајну брака потребна је храброст и одлука да се згужва, жртвује и баци своје „ја“ у корпу за отпатке за неког непознатог, али у суштини Божјег детета. Крст је ту јер чека да се попнемо. Крст је ту да га загрлимо из љубави према другоме. Рађамо се и умиремо и током овог путовања наш задатак је да се попнемо на Крст за свакога, чак и за непријатеље. Носили су крст на нашем крштењу не као накит него као знак живота. Овај живот је путовање на Голготу, на Крст који на крају чека позив на Васкрсење, са нашим именом, већ исписаним од дана када смо крштени. Са знаком крста, прстење је стављено на наше руке и круне на наше главе, док је у Исаијином плесу Јеванђеље било испред да отвори путеве спасења. У сваком болу или искушењу Господ нам показује Крст и пита нас: „Хоћеш ли горе?“ а у одговору ће бити кључ наше егзистенцијалне перспективе. Права радост не долази када сиђеш са Крста јер силазак са Крста прати силазак у мрачно подземље. Али када се узнесеш, следе Васкрсење и Небо. Крст и љубав су синоними и идентични појмови. Ако нисте разапети за другога, не можете истински волети. Права љубав нема гаранције и чињенице, има ризик, крст и смрт за њу и скупо "кошта". Волим те значи да сам спреман да умрем за тебе. Пут светости, пут крстове љубави није поплочан латицама ружа. Ексери и трње су на путу, али Васкрсење је на одредишту. Кад ти у току живота дође Крст, не сеци га, иди горе. То је прилика за исцељење и васкрсење. Оно што боли кад се попнеш на крст није тело ни душа, то је твоје „ја“ које као семе улази у земљу, умире и рађа се ружа љубави и светости. И разбојник с десна је био такав цвет. То није теорија већ искуство. Крст није ту да би Бог одузео мој бол, већ да ми помогне да кроз њега стекнем духовно благо. Крст није за оне који траже удобност, већ за оне који воле... Крст је живот, загрљај за човека и скок на небо. отац Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г.(Поуке.орг) извор

Аутор: Г. Пападимитракопулос Како год да погледамо, виртуелно пријатељство има и ову страну, која је чак једна од најкарактеристичнијих и коју вреди истражити... * * * Неко пише на једном сајту: „Чак и ако нађете људе са заједничким интересима, а још више сличних личности и начина размишљања, можете ли им веровати?“ А један студент је написао на Фејсбуку: „Да, желим да ти верујем... Али ко си ти коме ћу 'веровати'? Шта ја знам о теби да бих могао да ти отворим своје срце? А ако то урадим, да ли ћу рећи истину, или ћу рећи оно што мислим да је најимпресивније, да бих угодио теби или себи? И ово је уобичајена појава!” Јер, онлајн пријатељства су пуна лажи. Увек се покрећу, одржавају и бришу лажима. А обележје правог пријатељства је искреност у свему, истина. У супротном, може настати, али ће се врло брзо завршити. Каква разлика! * * * У ствари, у онлајн пријатељствима, пре свега из разлога сигурности и опреза, нико никада не открива њихове све детаље. Човек увек има на уму да се заправо отвара светској јавности са свиме што то подразумева, па треба предузети мере предострожности. А која је прва мера? Никада не откривајте своје личне податке! Онда друга особа, тобожњи пријатељ, онај који нема добре намере, онај који циља на нешто друго, никада не открива себе, ни своје намере, ни свој карактер, већ игра другу улогу - ону која је неопходна да вас шармира, одушеви и зароби. Мислите да разговарате са овцом, а заправо имате посла са вуком који је спреман да вас поједе! Цео овај зачарани круг ствара сама природа медија – интернет и његов виртуелни свет! Он је тај који се заснива на анонимности. Онај који ју је чак култивисао као услов за коришћење. И из те анонимности произлази све. Све опасности и претње. Све преваре и сви злочини. Наше друго ја које представљамо. Особа каква се претварамо да јесмо! Неко је написао ове дивне ствари на сајту: „Не могу да објасним како је 90 одсто корисника интернета које познајем - озбиљно, образовано, идеолошки настројено, мислеће, лепо карактером, узорно (по свему што пишу), а када ходам улицама, видим да су сви у потпуном расулу!' Заиста, како је лажно виртуелно друштво! * * * Према истраживању једне европске мреже на 25.000 младих људи у ЕУ, скоро половина њих (45 одсто) у приватним разговорима разговара о другим темама. Према истраживачима, ово показује да онлајн комуникација чини тинејџере мање анксиозним од комуникације лицем у лице. То им омогућава њихова анонимност. Јер, њихови саговорници их не виде када поцрвене. Међутим, нико не зна да ли је оно што откривају кроз своју анонимност оно у шта заиста верују или у шта кажу да верују из различитих разлога. Друга студија, коју је спровео један државни универзитет у САД показује да је много лакше лагати у СМС порукама него када је друга особа испред вас! У сваком случају, оно што недостаје виртуелном свету, а самим тим и виртуелном пријатељству, свакако је искреност и истина. А оно што доминира је лицемерје и лаж! А ако чак ни у стварном пријатељству не знате пуну дубину карактера и личности друге особе, како то можете знати у виртуелном? Да не помињем неке његове мрачне стране! Скривањем свог правог профила сигурно се не излажете непознатим људима, па ово препоручују сви стручњаци. Али, шта особа која поставља различите виртуелне профиле, чини да привуче пријатеље, што је уобичајена тактика? Ово ствара и оставља погрешан утисак. И да ли очекује да ће на овај начин стећи праве пријатеље? * * * Као одговор , Facebook каже да је направио паметне листе, аутоматизовани процес који категорише пријатеље у интересне групе. Посебан алгоритам процењује колико је сваки контакт важан и категорише их у блиске пријатеље, нежељене пријатеље итд. Групе се креирају аутоматски тако да корисник може да дели своја интересовања са онима које жели. Дакле, корисник сада има могућност да категорише своје пријатеље! То је нормално! Када постоје стотине или чак хиљаде пријатеља, њима је неопходно... сортирање! Али када се појавила ова потреба за неколико правих пријатеља? И шта од тога произлази? Да очигледно нема искрености, да су сумње свуда, да ти пријатељи никако нису прави, да тражимо оне праве, да нам недостају малобројни aли прави пријатељи и да на крају ми тражимо истину. Али, колико год да сортирамо са својим лажима и „лепим” профилом, они ће се увући у оне које ми изаберемо. Нећемо се решити проблема јер је лаж испреплетена са (електронским) медијумом... * * * Дакле, као што нам је свима потребна права храна, права одећа, прави домови и уопште реални услови живота, тако су нам свима потребна и права пријатељства. То је чиста истина. приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Када почне тражење самооправдања и неуморно брбљање, тада се клирик умори, душа му се оптерећује, јер је Света Тајна обезвређена, јер види да нема покајања, него само јадиковке, нема смирења, већ је присутна гордост и самољубље, не постоји брига за спасење, већ за удобност. Када идете код свог духовног оца, идите да исповедате своје грехе, а не да расправљате о једном или другом. Сви знамо шта нам је чинити и како смо позвани да живимо. Расправљати и тражити решења у ћорсокаку који смо сами створили – без жеље да се мењамо – сулудо је и води у деструкцију. Наравно, питаћете свог свештеника за савет и мишљење, али то ће се десити након исповести ваших грехова. Задатак нашег духовног оца је да нас приведе Христу. На човеково питање: „Како ћу се спасити?“, наш клирик и Црква смело одговарају. Показују нам Христа, Његово смирење, кротост, целомудреност, једноставност, праштање, Крст. Понекад смо сведоци таквих исповести, у којима човек не помиње никакав грех, јер нема покајања, већ само згоде из његовог живота и разне проблеме у празнословљу. Тада из храма изађем разбијен, немам жељу ни за чим... *** Две врсте искушења задесе човека: једно искушење рађа задовољство, а друго доноси бол. Прво се дешава по човековој жељи – он сам себе искушава због пожуде коју има да би задовољио своју страст. Друго није по вољи човековој, већ је оно што га ослобађа и чисти. У овом искушењу је патња и бол, који чувају човека од његовог трајног пада. *** Да би аутомобил кренуо и стигао до крајње тачке, није довољно да не притиснете кочницу, већ морате дати и гас. Тако је и у духовном животу. Да бисте духовно успели, није довољно „укротити“ своје страсти, морате их преобразити у врлине. Није довољно избегавати зло, треба чинити и добро. Није довољно обуздати своје лоше ја, већ "дати гас" свом добром ја . Без духовног гаса не можемо постићи свој духовни успон у Царство Божије. . . архим. Павлос Пападапулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Једног дана, моја најмлађа ћерка Маша и ја, након молитве и причешћа у Оптинској пустињи, отишле смо на ручак у локалну трпезарију. Има много људи, дужи је ред него за Чашу причешћа. Али имале смо среће што смо добиле сто. Седимо и уживамо у чувеним оптинским рибљим кнедлама и разгледамо. И видимо веома интересантну жену са послужавником како стоји између столова које су заузели исти срећници. Чини се да се још није замонашила и не планира да то учини, али се свим силама труди да покаже да више није обична смртна мирјанка. Ако видите такву даму, одмах ћете разумети на шта мислим. Са њом је њена дружбеница. Још не тако „напредна“ у свом православном раду, али ништа мање типична. Очигледно је да је недавно пронашла веру и, задржавши дах, хвата сваку „богом надахнуту“ реч прве поменуте. Стоји мало иза ње. Док сам са интересовањем посматрала ове две жене, схватила сам да заправо немају где да седну. А за Машиним и мојим скромним столом биле су две слободне столице. Да будем искрена, нисам их баш желела у свом друштву, али ипак сам хришћанка. „Седите овде“, махнула сам им — Има два слободна места. - Нећу да седнем! — оштро је узвратила она „виша по чину“, пресекавши мој хришћански импулс у корену. Кнедла ми је издајнички запела у грлу. - А... Зашто? - Ниси се помолила пре јела! Кнедла се још чвршће залепила... - Помолила сам се! У себи! — Из неког разлога сам почела да се оправдам. - Не верујем ти! – рекла ми је жена и окренула се. Чак сам извадила и своје огледалце да бих се уверила да је све у реду са мном и да рогови нису израсли кроз моју елегантну платнену беретку. Па како другачије да им објасним кад ми не верују... А даме су остале исповедно стајати са послужавником. Да будем искрена, ситуација је била чак и смешна. У овој истој трпезарији, моје ћерке и ја смо својевремено биле просветљене како да правилно уронимо у свети извор. Стајале смо у реду за храну и водиле разговор да ли да одемо до извора преподобног Пафнутија Боровског. „Али, нећу да се стрмоглавим у њега“, рекла је Тоња, наша четврта ћерка. „Одлучите саме“, одговорила сам. - О чему ти то говориш?! — чуо се огорчени женски глас иза. - Дефинитивно треба заронити главу у њега! Разумем да је боље то учинити, али нећу на силу да давим дете. „Нека ради како јој одговара“, рекла сам. „Остаћеш без главе, дете“, окренула се жена ћерки, схвативши да мене не може да убеди, „демони ће доћи на врх твоје главе и седеће ту са окаченим ногама." Ћеркине очи су се рашириле од страха, па сам пожурила да је пошаљем за сто даље од ове слатке даме... А у трпезарији Саввино-Сторожевског манастира чула сам да се моштима можете поклонити само на празан стомак. „Зато што треба да упијете благодат из светилишта у посуду неокаљану грешном храном“, објаснила је једна жена свом сапутнику. Верујем да ни сама није разумела шта и ради и где то води. Храна и светиње су генерално бескрајна православна тема. У поменутој оптинској трпезарији једном сам чула групу жена како разговарају о припреми „хране“ за причешће. Иако се чини да су већ исрпљене све дискусије, међутим, изволите... „Треба да једеш пре причешћа, а не после“, рекла је једна од њих својим другарицама, машући пред њиховим лицима виљушком са рибљим котлетом са ражња." „Замислите само“, наставила је, „да сте се причестили на празан стомак, у себи имате Тело и Крв Христову, самог Христа, а ви желите да једете. Поједете овај котлет и он падне право у Христов стомак. А да сте раније јеле, онда ништа не би пало у Његов стомак бар до следећег дана." И да би ово потврдила, поново је протресла виљушком са котлетом испред њихових лица. Овај покрет је вероватно произвео неки посебан хипнотички ефекат на све. Јер, и ја сам се у једном тренутку запитала, да ли је тачно да ће котлет „пасти право на Христа“? Али, њихов разговор се овде није завршио. Друга жена из тог друштва рекла је да се и сама причешћује на сасвим другачији и једино исправан начин: - Стомак мора бити потпуно празан! Апсолутно! Зато и не перем зубе пре причешћа. Да ни једна кап воде или псате за зубе не уђе унутра! Хвала Богу, отишла сам у тренутку када је једна од саговорница гласно саосећала са свештеником који је исповедао на Литургији ове побожне жене неочишћених зуба. Не знам како се спор завршио. Пре отприлике девет година у Оптинској трпезарији (поново) упознали смо једну веома занимљиву породицу. Тачније, прво су се упознали наши мужеви. Девојчице и ја смо тумарале по манастиру. Имали смо тада три ћерке, а ти људи су имали три сина. Близанци или тројке, тренутно не могу са сигурношћу рећи. И тако, отац три девојчице и отац три дечака нашли су заједнички језик по овом основу. А онда смо и ми, мајке, дошле. Смејали смо се, шалили се и разговарали на разне теме. Тако сам сазнала за њихову невероватну причу. Дуго нису имали деце. Шта год да су радили - доктори, прегледи, различите процедуре - разочаравајуће дијагнозе. Нада, очај, молитве. Уобичајено. И једног дана им је неко рекао да треба да иду у Оптину пустињу, до моштију св.Амвросија Оптинског. Замолите га за дете, прочитајте акатист. Прихватили су овај савет и кренули. Молили су се, плакали, молили, поново се надали... Вратили су се кући, и врло брзо се испоставило да је жена трудна. И то, да не очекује само дете, већ тројке одједном! Да не би св.Амвросије устајао двапут, очигледно. А у њиховом случају - три пута. Изнела је трудноћу до термина и безбедно се породила. И првом приликом поново су дошли у Оптину да се зхвале светитељу. У тој посети смо их и упознали. Следећи догађај се десио у истој оптинској трпезарији, где сам посматрала веома тужну сцену. За столом су јели бака и њен унук. Било је јасно да је дечак веома болестан. Сада схватам да је највероватније имао аутизам. Тада још увек нисам разумела дијагнозе, али је било очигледно да је момак веома необичан. Лоше се понашао са становишта просечног детета. Правио је буку, одгурнуо је баку која је покушавала да га нахрани, устао, поново сео. Али, није сметао другим људима. Само је гласним звуцима привлачио пажњу. И видело се колико је бака уморна и како је све то боли. Кроз сав тај умор, рекла му је: - Па, молим те, сабери се! Сада ћемо јести и отићи да се помолимо. Али он је био на својој таласној дужини. И било ми је тако жао и њега и ове баке, која је вероватно довела свог унука у Оптину у очајању и нади у Божију помоћ... Тако је и било. Касније сам их више пута видела и од других чула да лекари не могу ништа да учине и да се бака молила Господу свом снагом. А онда је у трпезарију ушла још једна „немонахиња“. Сва у црном, крстови, иконе, молитвеници, са осећајем сопственог духовног значаја. И са „свитом“ жена које слушају сваку њену реч. Баш као у првој причи. Врло брзо је овај дечак привукао пажњу ове духовне личности. И почело је: „Реци му“, ово је упућено баки, „да се понаша пристојно на светом месту!“ Бака је само уморно уздахнула. - Шта је с тобом? Јеси ли опседнут? — наставила је "полумонахиња". „Да би могао да живиш као хришћанин, покај се за своје грехе!“ А „свита“ је сувисло климала главама. Нисам могла да се уздржим овде: - Оставите их на миру, дете је болесно! – рекох тихо да баба неби чула. Али духовна госпођа је само стајала поред мене и моје речи нису допирале до ње. - Опседнут! Опседнут! — већ је кренула на мене. "Не знам ко је овде опседнут, али дете је болесно!" У том тренутку, женина пратња се усмерила на мене и почела да доказује да сам и ја опседнута, јер сам се усудила да расправљам са „молитвеником“. Чак сам се уплашила да ће ме ударити. А баба је ухватила унука за руку и отишла... И ја сам отишла, да ситуација не би постала гора, оставивши групу жена на челу са ауторитативном госпођом пуном осећања испуњене Божанске дужности... Овде ћу се зауставити са својим скицама из живота трпезарије, иако бих могла писати бесконачно. Једног дана ћу свакако наставити. Елена Кучеренко приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Уписна грозница за основце се завршила, за будуће студенте још увек траје. Пракса је показала да кроз њу лакше пролазе деца од родитеља, да их младе године штите од свих могућих сумњи, страхова, унапред пројектованих промашаја. Успех доживљавају као ствар која им природно припада, а пораз релативно брзо превазилазе, једноставно се преспоје на неки други колосек. Чини ми се да највећи притисак трпе родитељи у својој жељи да остваре сан, и свој, и сан свог детета, а да га истовремено заштите од непријатности било које врсте, да му отклоне стрес. Ма колико се родитељ трудио да своју нервозу сакрије и ублажи, да ситуацију релаксира, стварност га демантује. Јер ће из сваког родитеља изаћи бар једна реченица која га издаје, а верујем исто тако, вођена личним искуством, да им је сваки испит и конкурс био лакши од овог на који њихово дете излази, да им је чекање на резултате било мање дуго и болно, чак би им било најлакше када би могли заменити улоге, исполагати све те испите, па опуштено кренути на летовање. Некада су родитељи незаинтересовани: нека упише било шта, и тако му то ништа у животу не значи. Некада су спремни да своје разочарење пребаце на децу: лепо смо ти говорили… па у деци изазивају осећај кривице. Некад су превише захтевни, па шире осећај недовољности. Некад су наметнути идоли чију величину дете не може да досегне, па се мучи и сатире уз комплекс ниже вредности. Када би то могло, за децу би било најбоље да неколико месеци пред пријемни буду одвојени од родитеља, у некој врсти омладинског кампа и да се код своје куће појаве пар недеља после уписа. Стрес би се свео на разумну меру, вратио би се у оквире вршњачке групе, не би било притисака нити нереалних жеља и превеликих разочарења. Знам да је претходно речено разбеснело неке родитеље, али пракса показује да су родитељи некада реметилачки фактор у одрастању. Не само они родитељи који немају капацитета да подижу дете, који су карактерно или емотивно недостојни родитељства, већ и они који су превише посвећени. Свака крајност је лоша, а нико нам не може одредити где се то налази права мера, како се постиже равнотежа, како да усмеримо дете на прави пут. Како да му помогнемо да следи свој сан. И да га досегне. Јер су снови индивидуални. И мера успеха није за свакога иста. Деца не постоје да би остварила наше жеље. Она су људи за себе. Треба их само пратити. Некад бити подршка, некад коректив, некад утеха. Никада траса. Три приче о моја три специфична ђака Они су данас одрасли. Ухватили су свој сан и живе га срећно. А остварили су то без великог уплива својих родитеља, или су их родитељи једноставно од почетка разумели, или су сами знали како да прате свој унутрашњи глас. М. је био ђак из моје прве генерације. Интелигентно дете са апсолутном пажњом на часу, способан да аналитички пролази кроз све проблеме, да повезује градиво из више предмета, савршено памти, ефикасно учи. Знао је да постави питање на које немам тренутни одговор, већ морам да се вратим на додатну литературу и обећам му одговор на наредном часу, додатно се мучећи да тумачење сведем на ниво основца. Све је радио сам, а родитељи као да нису били свесни његове изузетности. Када сам предложила одлазак на летњи камп у Петници, једноставно су после пар дана рекли да М. то не жели, без драме, кајања и жалости. Јер, М. је желео пре свега да буде слободан и да се игра. Чим изађе из школе, његове обавезе престају. Домаћи задаци као да нису постојали. Били смо комшије и ја сам га по цео боговетни дан виђала са друштвом у јурцању. Питала сам се кад то дете уопште учи и како на тај начин све зна и постиже. После основне школе завршио је гимназију са истом лакоћом, а затим и електротехнички факултет. Данас има породицу, живи, ради, задовољан је и срећан, али не жели да свој интелектуални потенцијал црпи на каријеру која би му одузела живот. Остварио је сан. А. је била изузетан ђак. Све је стизала, све разумела, била амбициозна како то само паметни људи знају, јер је њена потреба да успе била лично задовољство, а не знак престижа. У друштву је била омиљена, насмејана, апсолутно правдољубива, па је једном предводила и ђачку побуну против накарадних поступака једног наставника математике, иако она том неправдом није била погођена. Увек је била самостална. Своје часове, додатне или приватне, заказивала је сама са тачно одређеним проблемом који треба да реши. Једном смо училе неку компликовану партију из правописа и она није пасивно чекала одговоре, већ је трагала за системом који ће јој материју учинити приступачнијом. Нашла га је и отишла кући срећна. Теорију ће научити сама. Завршила је електротехнички факултет и већ током студија је била запажена као изузетна, па је постала стипендиста једне иностране фирме. Њене степенице су увек ишле само у небо и њима је ходала једноставно, лако и ведро. Данас је један од водећих ИТ инжењера, а осмех јој је и даље дечији, јер њен инат не види препреку као прилику за суноврат, већ радозналост да се завири даље и победи. Остварила је сан. С. је био мој ђак са најлепшим осмехом. И данас, кад помислим на њега, видим како му се лице ведри, а очи постају топле. Оцене су му биле осредње, а он тих и миран. Све своје писмене задатке је писао о деди. Која год тема да падне, деда се мора споменути. А деда је био столар и С. је са њим проводио слободно време. Причали су и радили. Родитељи су га терали да учи, мајка је готово плакала објашњавајући колику енергију троше да би он био бољи ђак и уписао неку пристојну школу, рецимо економску. Радили су са њим, кажњавали га, али ништа. Све је остајало исто. Он се није опирао, али није ни учио. После пријемног испита, уписао је економску школу и родитељи су били срећни. Када сам десетак година касније срела мајку у граду и питала за њега, резигнирано ми је рекла да је С. наставио дедин посао. Постао је столар. Врло успешан и тражен. С. није имао најбоље оцене, али је имао интегритет. Чувао је свој сан и стигао до њега. Зашто ово причам? Зато што на срећу често заборавимо када почнемо размишљати о будућности своје деце, када крену пријемни испити и уписи, када их плашимо неуспесима и мрачним перспективама ако се планови не остваре онако како смо то замислили. А читав живот није трка на сто метара, већ маратон. Само је питање да ли ћемо тај маратон трчати срећни или преплашени, очајни и измождени. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца. https://zelenaucionica.com/s-je-bio-moj-djak-sa-najlepsim-osmehom-nije-imao-najbolje-ocene-ali-je-imao-integritet-cuvao-je-svoj-san-i-stigao-do-njega/

Дешава се да човек сам себи каже: „Боље је лагати него некога убити или нанети неку другу, рецимо, материјалну штету. Лаж скоро да није штета, то су само речи." Али то наравно није истина. Ово је опасна илузија. Опасна заблуда. Прво, сам Господ нам је заповедио да не лажемо. Сетимо се девете заповести коју је Бог дао светом пророку Мојсију на гори Синај: „Не сведочи лажно на ближњега свога“ (Изл 20,16). Лаж се овде назива лажним доказом. Зашто? Јер сведочење је уверавање некога да је предмет сведочења истинит. А то значи да ако лажемо, обмањујемо о нечему, онда уверавамо друге људе, а можда и себе, да је неистина истина. Шта је истина? Господ се често назива Истина. Истина је воља Божија, Божији мир и брига за нас, Божански Промисао о сваком створењу. То је истина. А то значи да ако говоримо лажи, онда покушавамо да искривимо Божји свет и Божју истину. Упадамо у Божју стварност да бисмо је искривили и изопачили. И тиме чинимо страшно светогрђе, постајући као ђаво, који себи поставља за циљ да изопачи и чак уништи Божји свет. Зато се Сатана често назива оцем лажи. Сходно томе, обманом чинимо сатанско дело, чинимо зло и грех, ма колико нам се чинили „добри“ циљеви ове лажи. Добра илустрација овде могу бити речи светог апостола Јакова: „Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени, Јер сви много гријешимо. Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело. Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тијело њихово окрећемо. Ето и лађе, иако су велике и силни их вјетрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља. Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свијет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тијело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла. Јер сваки род звјериња и птица, и гмизаваца и риба, припитомљава се и припитомио се роду човјечијему, А језик нико од људи не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко? Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слану и слатку воду. Ко је међу вама мудар и разуман? Нека покаже од доброг понашања дјела своја у мудрој кротости. Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине. Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска. Јер гдје је завист и свађа, ондје је неслога и свака зла ствар. А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемјерна. А плод правде у миру сије се онима који мир граде.“ (Јак. 3). Из овог светог текста видимо да су језик и реч избачена из њега велика сила. То је оно што покреће брод нашег тела, и то је оно што мотивише наше поступке. Ова дела утичу и мењају овај свет. А лажи мењају овај свет у негативном правцу. Оне покушавају да поремете Божански поредак ствари. Зато, драга браћо и сестре, будите опрезни са својим речима. Господ је рекао: „...јер ћете се по речима својим оправдати, и по речима својим бићете осуђени“ (Матеј 12:37). Реч није само вибрација ваздуха, то је чин стварања (видети Пост. 1:3; Јован 1:1). Не будите оци лажи као ђаво, него будите псалтир и кимвал Божанске истине и правде. „Плод правде у миру сеје онима који чувају мир." протојереј Андреј Чиженко уредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Наставник у средњој школи претучен, напао га бивши ученик који је дошао на његов час. Професорки музичког у основној школи ученик се уносио у лице, говорећи „шта хоћеш, мрш тамо“. Наставница биологије брутално претучена у свом кабинету, јер је мајка једног шестака била незадовољна оценом коју му је закључила. Поред батина, наставница је добила и претње убиством, усмерене ка њој лично и њеној породици. Учитељица београдске основне школе нападнута по повратку с рекреативне наставе, родитељи ученице трећег разреда насрнули на њу чим је изашла из аутобуса. Све ово десило у претходних месец или мало више дана. И то су ситуације које су стигле до медија. Оних о којима се никад не пише и не говори је много, много више. За то време, мењају се закони, окупљају тимови, пишу правилници. За то време, имате систем у ком на судије, адвокате, па ни на било које друге врсте службеника у пореској управи, администрацији, не насрће нико. Или су то врло, врло ретке ситуације. И имате људе који ове нападе на наставнике коментаришу са: „Питам се ЗАШТО баш њих увек нападају? Мислим, ништа ја не тврдим, само се, ето, питам…“ Шта мислите, да ли то значи да су сви „лоши“ људи некако завршили у здравству и просвети? Да су сви они добри и квалитетни у канцеларијама и на шалтерима поште, јавних институција? Не. Наравно да у свакој професији имате професионалце и оне који то нису. Наравно да постоје наставници који не заслужују да то буду. Постоје и неправедни и незаинтересовани. То ће вам рећи свако поштен ко је икад радио у школи. Али знате шта сигурно не постоји? Не постоје проблеми у школи које ико сме да решава претњама и насиљем. Па како онда, баш у школама, то непрестано раде? Једноставно је. Управо је школа постала место за искаљивање личних фрустрација. Школа је напуштена, заборављена, а наставници остављени да се боре сами. И довољно је да у одељењу имате једног родитеља који је психички нестабилан, само једног таквог родитеља и ви већ имате озбиљан проблем да обављате свој посао. А у оваквим ситуацијама, наставник може да уради три ствари: да поклони оцену, да чува интегритет и трпи последице и да – напусти професију. Свака од три опције погубна за нас и нашу децу. Да, многи су ове нападе осудили. Да, многи су рекли да насилници заслужују најстроже казне. Али забрињавајуће је много оних који за нападе на наставнике траже оправдања. Њих ћете наћи, највише, баш у јуну. То су они изненађени што у просек улази и оцена из првог полугодишта, они који верују да њихово дете може да не учи читаве године и на крају покаже труд и добије исти резултат као деца која раде још од 1. септембра. То су и они који гледају у туђе оцене, сабирају, рачунају, упоређују, тражећи доказ да није проблем у томе што се њихово дете није трудило, већ у томе што је наставник неправедан. То су сви они који ове случајеве насиља коментаришу са: „То је стварно страшно, није смело да се деси, АЛИ….“, па онда иза тог али уметните нешто у вези с понашањем наставника. Кратка лекција, ако допуштате. НЕ ПОСТОЈИ ТО АЛИ ЗБОГ КОГ ИМАТЕ ПРАВО ДА НЕКОГ УХВАТИТЕ ЗА ГЛАВУ И УДАРАТЕ О ПОД. Не постоји. Ако није нужна самоодбрана, то је брутално насиље без икаквог оправдања. Јер ако уметнете то али, нисте бољи од оних који говоре: „Није смео да је силује, АЛИ зашто је носила тако кратку сукњу и тако дубок деколте?!“ И све док то не будемо разумели, имаћемо друштво у ком ће насиље расти. Имаћемо децу која ће насиљем решавати проблеме. Имаћемо одрасле који ће све то посматрати одмахујући главом и гледајући своја посла или се чак наслађујући. Имаћемо најаве измена закона које, као што никада до сад нису, неће ни сад поправити ствари. Имаћемо систем који је баш онакав каквим смо га ми направили. https://zelenaucionica.com/stvarno-nisam-za-nasilje-nije-smela-da-pretuce-nastavnicu-ali/

На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем. Уколико неко не схвата шта значи смирење у православљу, овај текст може да буде опасан. Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања емоција. Лекари знају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички. Унутрашњи свет, душу нашу, свакако је потребно да мењамо на боље. Али никад је не би требало потискивати и ућуткивати. Препознајмо времена и начине кад наш унутрашњи свет, са својим, може бити непријатним и мрачним садржајима, би могао да се пројави, али грех би био сакривати га од ближњих и од себе самих. Хришћанско смирење је једно, а апатија је друго. Смирење је прихватање лоших осећања и животних ситуација, труд да се они разумеју и реше, стално се држећи благодати Божије. Те смирен човек износи из своје ризнице, из своје душе, све емоције и борбе, но оне су охристовљене. Апатија је психичко стање без страсти и афеката, без узбуђења и искрене заинтересованости, то је равнодушност. Смирење је – пунодушност, душа је пуна Светог Духа. Христос је у више наврата бурно реаговао али никада без смисла и разлога, никада без самоконтроле и разумевања Својих поступака. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16) . Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17), али пре тога је сео и сплео бич, дакле, ниједна емоција никада није овладала Њиме. Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39). Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо). Ми смо хришћани. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности. Наш циљ је да волимо и у тој љубави се сусрећемо са Христом, другим човеком и са собом самима. Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34). Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; за њега ћемо жртвовати време, труд, улазићемо у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир. Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење, иако је увек најсигурније држати се Васкрслог Христа који нам се у Причешћу даје. Такође, људи имају различите карактере и темпераменте. Не реагују сви увек исто. Једни ће упркос свему одржати и унутрашње и спољашње смирење, другима је и једно и друго тешко, па улажу већи труд и тиме испољавају веру... И тако даље. Избегавајмо да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“ Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Да не помињемо што се људи разликују по темпераменту. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет. Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир. Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“. То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот. Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће ваљан и постојан, али то не можеш знати док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима. Потребно је да будемо смирени, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати. Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима, чини се, нико није потребан.) Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту. На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно. Трпљење није циљ по себи. Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе. Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали. Марко Радаковић http://avdenagom.blogspot.com/2024/06/blog-post.html

Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен." Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити? Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег. Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже. Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Петогодишњем М., детету са посебним потребама смештеном у хранитељску породицу у Ловћенцу, прети ризик премештања у Дечије село у Сремској Каменици где су услови далеко од породичних. Зашто му не дају прилику да буде срећан? Љиљана Михајловић из села Ловћенац, мајка је троје деце, бака четворо унучади, а тренутно и хранитељка петогодишњем дечаку са незнатним сметњама у развоју. За Радар Љиљана прича о потезима Центра за социјални рад Мали Иђош, „нељудским и противзаконитим“, који доводе у питање најбољи интерес малишана. Његово пуно име, као и дијагноза, познати су редакцији. „Нисам хтела да потпишем да М. одведу у социјалну установу затвореног типа, јер сам чула све најгоре о тим институцијама. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају. Чак ми је и директорка Центра за социјални рад Мали Иђош Лана Вулић Коседнар рекла да сам њихова ’топ’ хранитељка, ’најбоља и најуреднија’. Међутим, тиме је изгледа хтела да ме приволи да ставим потпис на документ који М… лишава будућности. Заузврат би ми Центар дао два детета на чување, како је овом приликом директорка навела, очигледно сматрајући да хранитељство доживљавам само као посао. Почетак агоније С обзиром на то да нисам пристала, у страху за М. судбину, почела је да ми прети да ће ми одузети десетомесечну бебу, коју сам недавно преузела на крајње чудан начин, што ћу касније објаснити. Претила ми је и одузимањем хранитељске лиценце, као и тиме да ћу да завршим у затвору. С њом су биле и супервизорка Центра Данијела Лаловић и социјална радница Натали Вејиновић, које су је подржавале. И све чиме су претиле, оне су испуниле, осим последњег. Тим поводом, прво сам се жалила на решење о одузимању лиценце, које је образложено тврдњом да ’не разумем партнерске односе’, суманутом након што сам трећину живота посветила хранитељству. Како је покрајински секретаријат одбио жалбу, тужила сам овај орган власти Управном суду, на основу поуке о правном леку. Премда решење Центра није правоснажно док је судски процес у току, те тај орган нема право да ишта даље предузима, у прошли понедељак су ме звали из ЦСР Палилула и рекли да полако припремам дете за смештај у Дечије село у Сремској Каменици, а да никог тамо нису обавестили о својој намери. Преко тог београдског центра сам и добила М., преузимајући га из Дома за незбринуту децу у Звечанској, са 10 месеци. Био је изгладнео и имао огромни хематом на потиљку, дебелу красту са једне стране главе, а са друге свеже зашивену рану. Никог за то не могу да кривим, јер је број деце у Звечанској огроман, па запослени немају времена да се иком посвете. Одмах ми је саопштено да М. има лакшу дијагнозу и да има посебне потребе, али сам знала да ћу успети да му олакшам одрастање. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају Кад сам га из Дома понела у Ловћенац, његова биолошка мајка се није са њим ни опростила, док му је отац непознат. Ми смо га сви веома заволели, и мој супруг Славко, и синови и ћерка, и унучићи. М. се показао као врло умиљат и друштвен, чим се мало опустио. Касније смо га водили двапут месечно код психолога и плаћали смо приватног дефектолога, те је брзо напредовао, отклањајући у доброј мери пермутацију слогова у говору. Његова хиперактивност никад није прерасла у агресију, јер ми знамо како да се са њим опходимо. Проблем је настао, да не кажем – агонија, кад сам га пре годину и по уписала у вртић ’Петар Пан’ у Ловћенцу. Претходно ми је преко општинске интерресорне комисије одобрено да се са њим ради преко Индивидуалног образовног плана (ИОП). По њему, деца са сметњама у развоју имају право на посебну подршку која се усклађује са његовим напретком. Васпитачица Тања Јовановић одмах је заузела гард, заправо не желећи да ради свој посао. Није слушала моје препоруке на шта да обрати пажњу у склопу М. понашања. Једино што је њу занимало је – откуд дете из Београда у Ловћенцу, што нисам могла да разумем у том моменту. Иако ИОП, као део инклузије, подразумева и рад на кохезији у вршњачкој групи, Јовановић је радила све супротно. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Он се жалио да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива. Јовановић није заказала ни родитељски састанак, на ком би упутила родитеље да поразговарају са својом децом, и објасне им како да према њему поступају. У жељи да помогнем и њој и М., али и да сазнам шта се тачно догађа иза затворених врата, затражила сам од Општине да ми одобри његовог личног пратиоца. Али опет је запело, сада око плаћања: председник Општине Марко Лазић тврдио је да локална самоуправа не може да издвоји 14.000 месечно у ту сврху. Кумила сам га и молила да нам изађе у сусрет, као и заменика председника СО Мали Иђош Златка Поповића, тада не знајући да по закону хранитељске породице имају право на сву могућу подршку. Џаба, кад смо ми у питању. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Жалио се да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива Ситуација у вртићу се и даље погоршавала. Директорка Мариа Јано није пристала ни да М. премести у другу групу, без икаквог објашњења. Убрзо је васпитачица Јовановић затражила да га више не доводим, чиме је угрозила његово уставно право и починила дискриминацију, као и социјално насиље, лишавајући га друштвеног живота и контакта са вршњацима. Рекла сам јој да ћу тужити вртић надлежном Министарству за демографију и бригу о породици, али су ме они предухитрили, истог дана пославши допис у коме је писало да је малени ’опасан по запослене’. Преседан у систему социјалне заштите Тврдња да је један четворогодишњак ризичан по живот одраслих, разбила ме је на парампарчад. Како то да сам ја остала жива, ако М. тако описују? Очигледно је да су хтели да га се ослободе, а да сам им ја била сметња с обзиром на то да штитим његове интересе. Тако сам коначно схватила зашто се васпитачица чудила откуд он у Ловћенцу, где је изгледа срамота да постоји дете са посебним потребама. Упркос њиховим тврдњама, малени је врло мио, радознао и комуникативан, као што можете да приметите. Старија деца га обожавају и грле га кад год га сретну на улици. Омиљен је и у свом Карате клубу ’Његош’, где га тренер много воли, и где је добио неколико медаља и диплома на локалним такмичењима. Слично је и у Кошаркашком клубу ’Ловћен’, јер М. тренира и кошарку. Иначе, као и остали малишани, забавља се игрицама на мобилном, што се трудимо да му ограничимо спортским и другим активностима. Од пролећа до јесени М. се игра у дворишту, под нашим будним оком, па се може рећи да смо га помало и размазили. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите. По правилу, следећи корак након хранитељског смештаја јесте усвојење, за које људи из ЦСР Палилула кажу да није подобан, из мени непознатог разлога. Проблем и јесте што нама хранитељима људи из центара све половично саопштавају. У покушају да решим спорну ситуацију која већ предуго траје, редовно пишем свим инстанцама, од Министарства, до кабинета премијера и председника Вучића. У најбољем случају, они пребацују одговорност на неког другог, док ми углавном ни не одговарају. Свима сам се жалила и кад смо напрасно, после свега пар месеци, изгубили средства за туђу негу и помоћ, на шта такође имамо право. Муж ми често каже да нам од државе не треба ни динара, него само да нас оставе на миру да радимо то што умемо. Одрекли бисмо се и оних 27.000 динара, колика је хранитељска надокнада по једном штићенику, само да му постанемо старатељи, што су нам у Центру рекли да није могуће. Ни усвојитељи не можемо да будемо због законом дозвољене разлике у годинама, која је у нашем случају превелика. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите Иначе, ја сам хранитељка пуних 16 година, и бригу о деци без родитељског старања доживљавам као унутрашњи позив. Случајно се и десило да у истом тренутку моја фирма оде под стечај и да приметим оглас у новинама у ком се траже хранитељи. Како волим децу и с њима се најбоље проводим, пријавила сам се и прошла обуку. Мој најмлађи син тада је имао шест година, а остало двоје – 19 и 21, и већ су кренули својим путем. Кућа је била празна, без хорског дечијег смеха на који смо били навикли. Онда ми је исти тај Центар, који сад гура да се М. стрпа у Дом, понудио четворо ромске деце на хранитељство. Испрва сам била несигурна у своје моћи да их све одгајам, али сам их прихватила јер се радило о троје браће и једној сестри, од четири до осам година, које је било грехота раздвајати. Њихови родитељи су били на одслужењу затворске казне, што је значило да ће деца бити враћена својој биолошкој породици по истеку седмогодишње санкције. Све смо их ишколовали, водили код оца у затвор у посету, помогли им да постану добри и поштени људи, са њима смо и данас у контакту, а посебно наш најмлађи син који је са њима одрастао. Гајила сам и дечака из Младеновца, од његова два месеца до узраста од годину и по, током поремећених брачних односа његових родитеља. По разводу, отац је дете судски тражио и добио, што је опет било срећно решење по маленог. И следећи се дечак вратио брату, кад је стасао и завршио Пољопривредну школу, живећи скоро четири године у нашем дому, скупа са М. „Најбољи дечји интерес“ Лане смо добили на чување и бебицу за коју сам поменула да је узета под чудним околностима. Наиме, директорка ЦСР Мали Иђош телефонски ми је дала инструкције где и од кога да је преузмем, иако је правило да неко из Центра буде присутан приликом примопредаје. Села сам у ауто и пожурила. Та жена ме је сачекала на улици, и предала бебицу само у бенкици, иако је био јануар. Она се лепо развијала док нису одлучили да ми је одузму, због моје ’непослушности’, дошавши у нашу кућу без икаквих папира. Инсистирајући на документима, где лепо пише коме могу да се жалим, практично сам их натерала да се врате по решење. После су биле љуте што им нисам ’указала поверење’, већ тражила да све буде по закону. Девојчица је, како сам чула, враћена оној истој жени од које сам је ја преузела. Деца су, чини се, за људе из социјалних служби као предмети којима могу да се добацују. Нисам од оних који мирно трпе неправду. Зато сам приликом подношења тужбе против Покрајине, на личну иницијативу ишла код психијатра на тест личности, да ме још не прогласе лудом, како би им било лакше да ме дезавуишу. Наравно, добила сам папир да сам при здравој памети. Научила сам да на све будем спремна, јер њима се све може, а ништа не морају, па ни да нас обиђу, нити питају да ли нам нешто треба, током свих ових 16 година, на шта их заправо обавезује закон. Ово посебно важи за запослене у СЦР Мали Иђош. Чудно је и страшно и њихово очекивање да се хранитељи и штићеници међусобно не вежу током заједничког живота. Ако тој деци не пружиш топле емоције, у какве психопате и социопате она могу да израсту? Није ми јасно ни како се особље центара усуђује да децу изузму из хранитељских породица без икаквог документа, што није редак случај. Зато је можда боље пружити им отпор, кад долази и полиција, али је процес бар легитиман. Борећи се са системом, ми често боље научимо прописе од многих адвоката, и упознамо законодавство развијенијих држава. По овом нашем, ако моју тужбу Управни суд не дај боже одбије, остаје нам борба на Касационом и Уставном. Најзад, постоји и Суд за људска права у Стразбуру, али се надамо да ће се наш предмет раније окончати, у корист М. најбољег интереса, што свакако није установа затвореног типа. Тај израз ’најбољи дечији интерес’ којим се систем заправо штити, у М. примеру је оставити га ту где му је добро. Зашто га осудити практично на доживотну казну, а не дати му прилику да буде срећан?“ https://radar.nova.rs/drustvo/ispovest-hraniteljke-ljubav-nije-posao/

Чак и међу религиозним људима који су одлучили да свој живот посвете молитви и служењу другима, постоје поремећаји повезани са опсесивно-компулзивним поремећајем. У овим случајевима, слично као и са другим људима, поремећај се подчињава истој логици, која се заснива на оном што сачињава искуставо особе. Зато код религиозних људи не треба умањивати квалитет њихове тежње за врлином и вером: патологија се, једноставно, налази у убеђењима. Психопатологија се, такође, у овом случају може ефикасно ставити под контролу и бити решена адекватним терапијским путем. Пример у овој области је парох из малог села у јужној Италији који је дошао у Центар за стратешку терапију због проблема са низом компулзивних умилостивљавајућих ритуала који су га натерали да компулзивно врти бројаницу током целог дана, што није било толико повезано са истинским чином вере и молитве, већ са страхом да би се могле десити непријатне ствари које би могле угрозити његов живот или животе њему блиских људи. У вези са његовим опсесивним страхом, откривеним током терапијског истраживања, постављено му је ово питање: „Када ујутро понављате молитве на бројаници, да ли ви радите нешто чиме одајете почаст свом Богу, коме служите, или тај чин заправо користите у своје патолошке сврхе?“ Ово питање је дубоко утицало на свштеника и створило је један нови сценарио, нудећи другачију перспективу из које се може сагледати његова ситуација. Свештеник је тада признао да то чини из својих патолошких разлога. Дијалог је настављен још једним питањем: „Да ли је покушај да умирите свој страх да ће се нешто лоше десити, молитва или егоистичан чин?“ Човек је још једном признао да је заправо његов чин постао егоистичан: овако понављање молитава служило му је да се смири због претећих мисли које су му долазиле у главу. Затим га је питао: „Дакле, када се молите, да ли присилно поштујете Бога или Га вређате?“ Човек није могао а да не призна да на тај начин ризикује да увреди Бога, и да такав његов став не изражава поштовање Бога. „Ако се молите Богу из своје рачунице, ви обешчашћујете своју улогу пастира и чините озбиљан грех… пошто сте ви позвани да надгледате да се молитва врши исправно… Имајте на уму да, када се будете молили на такав начин наредних дана, ви ћете вређати свог Бога, а не поштовати Га. Запамтите све ово, а када осетите неодољиву компулзивну жељу да поновите молитву или друге ритуале, помислите да су то лажне молитве засноване на жељи за личном добити… и ја не тражим од вас да добровољно контролишете своју принуду… ви сте већ покушали то да урадите, али безуспешно… само желим да размислите шта заиста радите када понављате те молитве изазване вашим страхом.“ Дакле, емоција страха је коришћена као корисна терапеутска полуга. Страх да не увреди Бога коме је свештеник одлучио да посвети свој живот постао је терапеутски страх у односу на његову патологију и опсесије, што га је довело до вршења ритуала који су постали праве компулзије. Ускоро, пацијент је престао да обавља патолошке ритуале и почео је да се моли на начин који је за њега био права духовна храна и омогућио му да живи живот, служећи свом позиву. Следећи, много озбиљнији случај тицао се младића исламске вероисповести који је допутовао из Дубаија само да би покушао да превазиђе онеспособљавајући облик ОКП. Због својих религиозних опсесија, био је принуђен да се дуго умива пре свакодневних молитвених обреда како би заиста био чист пред својим Богом, толико дуго да више није могао ништа друго да ради током дана. У оба случаја, код пацијената је постојала јака вера, религиозна или не, или јак морал. У овим случајевима, коришћена су морална уверења или референце у које се уграђује патолошки страх као погодна полуга за стварање терапеутског страха који одговара идеалима и вредностима саме особа. У закључку, позајмљујем стихове Алде Мерини: „Лепота није ништа друго до распад палог мрака, и светлост која је просијала. https://poznajsebe.wordpress.com

Како свештенику рећи своје грех? Да ли је неопходан осећај покајања на исповести? Да ли после исповести треба очекивати душевно олакшање? Ова почетничка питања често остају “болна” и за искусне вернике. Интервју са протојерејем Валеријаном Кречетовим Да ли је могуће покајање “без посредника”? - Оче Валеријане, како бисте објаснили малооцрквољеном човеку шта је то исповест и због чега је она потребна? - Једном је мом оцу, такође свештенику, професор на испиту у духовној академији поставио питање: реците ми млади оче (а мој отац је тада имао педесет и нешто година, јер је са 49 пошао у семинарију), шта Господ ради када жели да призове човека к Себи? Мој отац је одговарао и овако и онако, стари professor се слагао и на крају је одлучио да прецизира: а шта је најважније? И сам одговара: Он шаље човеку душевну тугу, невоље, како би човек тражио Бога, како би човек осетио да не може овоземаљским средствима да се избави из тог стања. И ја мислим да је то веома тачан одговор! Човек се у свом животу неизбежно сусреће са последицама греха. Постоји изрека: живи дању тако, да би ноћу мирно спавао. То је изрека народне мудрости јер утисци током дана заиста узнемиравају сан. Чини се као да је све прошло, али ипак човек почиње да размишља о овом или оном догађају и чује неки глас који му о нечему говори…То је глас савести. Понекад човек видећи неповратност учињеног чини страшне кораке: покушава да се лиши живота, например или почиње да пије. Људи упадају у још погубнија стања од оних од којих беже. Све је то анестезија: човек не може да излечи болест, али уклања њене симптоме. Тражење излаза и представља основу потребе покајања, једног од основних разлога који приморавају човека да иде у Цркву и на исповест. - Често питају: шта ће човеку црквена исповест, због чега да иде у цркву, зар не може да се каје сам, например, код куће, без “посредника”? - Ако је исповест у цркви из неких разлога немогућа, може се исповедати и тако “без посредника”. Али може ли почетник да чује када Господ одговори: “Добро, Ја сам ти опростио”. Свети Јован Кронштатски је када би нешто згрешио молио се Богу док од Њега не би добио опроштај. Али зар почетник има такав степен општења са Богом? Човек има природну потребу за општењем. Али и у општењу са човеком и у општењу са Богом веома је важно не само да нас неко разуме, већ да се добије и видљиви знак тог разумевања. Господ је тако установио да човек добија Његов опроштај преко другог човека – свештеника. “Којима опростите гријехе, опростиће се; и којима задржите, задржаће се” (Јн. 20, 23). - Када човек долази на исповест понекад му се јавља питање: за шта конкретно да се исповеда? Савест као да “не боли”, ни у чему не разобличава, никога није убио, није крао. - Да, савест у првом реду разобличава човека за тешке грехе. Али ако савест ни о чему не говори, то често значи само то да она отвара уста али јој их затварају. Свети Оци кажу: када човек улази са светла у мрачну собу, он у почетку ништа не види, потом када се његове очи навикну на мрак, он почиње да види крупне објекте, потом ситне, а ако упали светло почиње да види све. Тако и човек који почиње да следи свој унутрашњи живот у почетку види само крупне грехе, потом ситније. А потом му благодат даје светлост ради тога да би могао да “види своја прегрешења” – за то молимо Бога у Великом Посту у молитви светог Јефрема Сирина. За које грехе да се каје – то је питање времена. У почетку човек много не разуме, не примећује, али у самој Тајни благодат, Дух Божији почиње човеку да открива вид‌јење сопствених грехова. И човек можда и не спознајући у чему је грешан, ипак осећа своју греховност. Исповедање грехова је – разборитост, али постоји и стање осећања, човек постаје свестан да је грешан у поређењу са светошћу – то и јесте деловање благодати. Греси које примећујемо код других, постоје и у нама Али ипак постоје неки начини припреме за исповест? - Може се посаветовати и нешто прочитати о томе, постоји добра књига оца Јована (Крестјанкина) “Опит припреме исповести”, али то је веома сложен тренутак: појавило се много таквих набрајања, у којима налазимо неко “наслађивање”. И треба бити веома опрезан са таквим списковима, због тога што они понекад постају својеврсни удзбеници, јер су у њима набројани неки греси о којима човек није раније ни размишљао. Плотске (телесне) грехе не треба детаљније описивати јер такви описи прљају душу. А што се тиче осталог, најбоље је ослушкивати своје унутрашње стање. Када видимо неки недостатак у човеку, та чињеница што га примећујемо значи да тај грех постоји и у нама. Сећате се приче о труну у туђем оку и брвну у својем? Шта је то трун? Трун расте на брвну, а брвно је – страст. Трун је грех, то јест конкретна пројава страсти. Али ако и не знате да је то због дрвета, И због брвна, онда се никада нећете ни досетити да је то због труна! Како је данас прихваћено рећи: свако разуме на основу своје изопачености. Тако и ми када примећујемо неки грех у другом човеку, схватамо да та страст постоји и у нама самима. - Неке људе смућује то што до опроштаја долази лако: погрешио сам, потом сам се покајао, потом сам опет погрешио, опет сам се покајао – и може опет? Нема никакве казне? - Ко вам је то рекао?! Грех је опроштен на исповести, али човек ипак нешто трпи: класичан пример је благоразуман разбојник, који је био распет поред Спаситеља. Он се покајао, и Господ му је рекао: данас ћеш са Мном бити у рају. У рај неће ући ништа нечисто, то јест Господ га је већ очистио, али је без обзира на то разбојник остао да виси на крст! И још су му према Јеванђељу пребили голени (Јн. 19, 32). Човек ипак нешто трпи, иако је то несразмерно с оним што треба да понесе за своје грехе. - Многи хришћани, иако се исповедају сваке недеље и даље остају грешници, наизглед се ничим посебно не разликују од осталих људи, често се кају за једне те исте грехе и закључује се да им исповест не помаже? - Ништа слично томе, ко непрекидно ради на себи, тај се разликује. Што се тиче једних те истих грехова, то је и апостолу Павлу био дат “жалац у тело”, искушење, како се не би преузносио. Како кажу: до последњег издисаја, чак до рајских врата траје човекова борба са грехом. Марија Египатска се покајала али се после тога борила још 17 година! - Да ли је на исповести неопходно осећање покајања? Неки просто набрајају своје грехе без видљивих осећања, да ли је то нормално? - Смисао борбе са грехом није у томе да га човек само наведе, већ да му грех постане противан и мрзак. Када смо били на Светој Гори један свештеник је питао једног духовника: због чега се то дешава да се причешћујемо, кајемо и опет чинимо исте грехе? А овај му је одговорио: просто бол срца није над‌јачала грех! Ако ти само просто набројиш грехе, то значи да у теби нема унутрашње борбе са грехом. Покајање и јесте задобијање у себи тог покајног осећања. А то осећање је од Бога јер се срцу не може наредити. Али понекад је велики труд и напор и само навести свој грех на исповести! Покајање тек почиње са исповешћу – оно је стожер целокупног духовног живота. Молитва на исповести коју чита свештеник, - њен почетак свештеник обично чита свима, а крај свакоме лично: “опраштам и разрешавам”, - и она почиње овим речима: “…подај му (ономе који се каје и коме се молитвом опраштају греси) покајање”! А шта је било пре тога, питаћете? Он се већ покајао а ми читамо од‌једном: “…подај му покајање”. То је ради тога да би се показало да са исповешћу почиње нови степен покајања. Сећате се како је апостол Петар у Јеванђељу припао к Спаситељевим ногама и рекао: “Иди од мене, јер сам ја грешан човек”? То и јесте то покајно стање које је искусио и мој отац када је осетио благодат Божију! - Неки људи пришавши к Цркви, одмах после прве исповести значајно мењају свој живот, а неки насупрот томе ништа не мењају већ живе као и раније са својим гресима. Од чега то зависи? - Од решености. А за њу треба молити Божију помоћ и још трпљење. Негде пре четрдесет година разговарао сам са оцем Јованом (Крестјанкиним), он је још био млад, и питао ме је да ли сам читао следеће код апостола Јакова: “Немаш мудрости – моли за мудрост”. “Тако ето, - пита, - шта мислите шта је то мудрост? Соломонова? Не, то је трпљење!”. Трпљење је духовно искуство. Уз његову помоћ човек може истински да се избави од греха. - Понекад после исповести наступа осећај душевног олакшања, а понекад не. Шта то значи, да ли треба очекивати такво осећање од сваке исповести? - Ако оно постоји, онда слава Богу не треба га очекивати. Оно не треба обавезно да се појави, и ако се не појави то показује шта треба радити, и да се не сме раслабљавати у борби са грехом. И уопштено духовна стања не треба очекивати. Ако се она дају – добро, али их не треба ни очекивати нити категорички настојати да се задобију. Ако не осећате душевно олакшање после исповести то не значи да ваша исповест није примљена. Постоји следећа прича код светих Отаца: један човек се све време кајао, кајао, али га није напуштао осећај тежине, и оци у манастиру су почели да се моле за њега: Господе, он се толико каје због чега му досада ниси опростио? И добили су следећи одговор: Ја сам му одавно опростио али му је страдање потребно ради спасења. - Колико детаљно треба описивати своје грехе на исповести? Да ли се може ограничити на навођење или треба обавезно рећи детаље? - Нажалост, ако би свако описивао све до детаља онда исповест може да траје до увече. Телесни греси не треба уопште да се описују у детаље. Поред тога када се описују околности – по мом искуству, у томе често постоји елемент неког самооправдања. Понекад људи почињу да препричавају цео свој радни дан: мени су доносили читаве свеске, јер ако почнеш да пишеш шта си радио током једне недеље или месеца, онда се започињу прави романи! Детаљи нису најважнији већ борба: ако си навео неки грех онда треба да се бориш са њим. А ако нема истинске борбе са грехом, онда ту никакви детаљи неће помоћи. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=606

Човек је отуђен од Бога отуђењем од Божанске воље, и све лоше што се дешавало у животу нама и човечанству уопште кроз његову историју догодило се управо због тога. Божија воља за човека лежи у његовом благостању. Бог је створио Адама и Еву ради овог благослова и дао им све што им је за то било потребно. Али чињеница да човек у једном тренутку није могао да верује Богу постала је полазна тачка са које је почело супротстављање сопствене људске воље вољи Створитеља. Да би воља човекова поново ступила у јединство са вољом Божијом, извршен је искупитељски подвиг Христов. У Јеванђељу имамо довољно назнака шта је воља Божија за човека. Свако од нас има способност да научи да испуни ову вољу, тако да она у све већој мери постаје наша воља за себе. Али у исто време, у нашој природи, оштећеној грехом, има много тога што се противи вољи Божијој за нас, и стога такав природан и неоспоран, рекло би се, процес као што је довођење наше воље у сагласност са вољом Онога који воли нас безусловно и без упоредиве љубави, човека увек асоцира на превазилажење и прерастање себе. Шта вам помаже да научите да прихватите Божју вољу и живите по њој? За нас је пре свега релевантно оно што каже Свети Серафим Саровски: наш ум треба да плива у речима Светог Писма. То значи да морамо толико добро познавати Јеванђеље да бисмо на сваку животну ситуацију, на свако искушење могли да одговоримо речима Јеванђеља – и што је најважније, да одговоримо не само уснама, већ и срцем. Поред тога, човек треба да стекне једну неопходну и трајну вештину - у свакој прилици постављати питање: „Шта сада Бог хоће?“ Посебно је о томе писао монах Нил Сорски. И мора се рећи да ако човек заиста живи хришћанским животом, у већини случајева му неће бити тешко да одговори на ово питање. Понекад се дешавају тешке ситуације: монах авва Доротеј каже да када имамо два зла пред собом, морамо изабрати мање од њих, а када имамо два добра пред собом, морамо изабрати веће – ово је нешто што захтева одређено искуство и вештину. Али у већини свакодневних ситуација, разумевање воље Божије не захтева никакве посебне духовне дарове или посебне напоре. Постоји само једно „али“. Понекад почињемо да тражимо одговор у спекулативним конструкцијама и неким теоријама, тражимо га са становишта користи, тражимо га у нашим идејама о томе какав би наш живот требало да буде – а у овој потрази заборављамо да се окренемо речима самог Господа и учења Цркве Његове. А ако то урадимо, понекад одмах одбацимо овај одговор, преферирајући „да га не видимо“, а не да га применимо на себе. Колико је случајева када човек у Исповести може сасвим јасно да одговори на питање шта Господ у датој ситуацији у принципу очекује од човека на свом месту, а да притом не може да призна да се то од њега конкретно тражи. „То би било добро, али у мојој ситуацији је нереално...”, „Могло би се овако, али не у данашњем друштву...”. Готово се никада не дешава да човек каже: Ја разумем да је то Божја воља, али то не чиним јер нећу. Вреди покушати то схватити, копати дубоко у себе, и у многим случајевима ћемо разумети да то заиста не желимо. И ово је најважнија препрека. Овај унутрашњи дијалог – о томе зашто се Божја воља не може испунити – не треба дозволити да тече некако замагљено и непримећено. Треба да се зауставимо и да се вратимо у тренутак када смо у својим одлукама ишли против своје савести. Обично је то тренутак када се одједном осећамо непријатно и желимо да размишљамо о нечем другом. Да бисмо научили да вршимо вољу Божију, морамо покушати да стекнемо неку врсту непристрасности према ономе што нам се дешава. Морамо научити да прихватимо оно што нам се дешава као објективну стварност, као чињеницу овог живота. Понекад то може бити веома, веома тешко. Мора се ићи напред, али малим корацима, као што парализована особа учи прво да помера ножне прсте, па да принесе кашику устима, па се тек временом поставља питање како да почне изнова да научи да хода. И, наравно, нема потребе да „измишљате“ Божју вољу за себе. Као што нема потребе да сами себи измишљате пут спасења .Господ их уређује за сваког од нас. За нас је најважнија вежба следећа: научите да разумете да се све што нам се дешава не дешава случајно – то је деловање Бога у нашем животу. А милост Божија понекад лежи у томе што нам сам Бог чини оно што нам није драго, али нас истовремено може пробудити из лењости и привући спасењу. Понекад су то основне ствари: желимо да будемо у топлом, али морамо да изађемо напоље по снегу и киши. Враћамо се уморни са посла - а лифт у згради је покварен, и треба да идемо до десетог спрата пешке. Желимо да од некога чујемо лепу реч, али нам уместо тога, кажу нам нешто што нам нанесе максималан бол. Пробудимо се и желимо да уживамо у животу, али нас боли глава. Свако од нас може да се сети безброј таквих тренутака. И у сваком од њих, по правилу, постајемо иритирани и додатно отежавамо своју судбину: попевши се у стан без лифта и истовремено псујући све и свакога, враћамо се кући не само уморни, већ и огорчени и разорени. Или, на пример, човек успе да се толико забрине због гастритиса, који му изазива нелагодност и који не може да се излечи тек тако, да добије чир на желуцу. Вероватно је најразумније у оваквим ситуацијама да кажете себи: „Ево, стојим испред ове околности, као пред неким затвореним вратима, и није у мојој моћи да их отворим. И могу да се убијем испред ових врата, али она се и даље неће отворити док то Бог не пожели, а ја могу само да то да прихватим и сачувам своју снагу да бих урадио нешто даље.” На пример, човек касни на аутобус који му је потребан - и толико се прекори, толико грди возача који га није приметио у даљини и одвезао се, да троши све своје емоције, сву своју снагу на ово, и на крају постаје малодушан и каже: „Онда не идем нигде.“ То се дешава зато што нам се дубоко у души чини да ће се аутобус, ако баш желимо, окренути и доћи по нас. Али свет се не врти око нас, а Божја воља такође није да нам у свему угоди. И што пре ово схватимо, то боље, јер ћемо у таквим ситуацијама одмах размислити како да поступимо са најмањим губитком за посао: сачекајте следећи аутобус, позовите такси или прошетајте. У принципу, не само верник, већ свака особа треба да научи ово, како се њен живот не би састојао од непрекидног низа крахова и разочарања који је узнемиравају. Али за хришћанина је основ прихватања онога што не може да промени много дубљи: то нису само неке околности које су нам одвратне – ово је школа смирења, без које нема праве љубави ни према Богу ни према људима. А ако се потрудимо на себи и покушамо да станемо на прву степеницу овог смирења, Господ ће нас подржати у нашој намери, и лакше ћемо се успињати даље. Свети Јован Златоуст каже да шкрт човек, да би научио да даје, може најпре дати само оно што њему самом није потребно. Са овога је много лакше прећи на дељење онога што раније нисте желели, јер човек стиче вештину давања, а та вештина утиче на његову структуру. То можете учинити и када научите да живите по вољи Божијој. У почетку једноставно научимо да то прихватимо, барем тамо где не можемо ништа да променимо. После овога, човек постепено стиче способност да чини нешто по вољи Божијој, а затим да испуњава вољу Божију током целог живота. А ако то, без одлагања, почнемо да практикујемо у неким од најједноставнијих ситуација, онда ћемо уз Божију помоћ сигурно постати јачи. Треба да схватите да постоје тренуци у животу човека који буквално преокрену читаво његово постојање - и цео његов будући живот зависи од тога да ли прихвата вољу Божију у овој ситуацији или не. Можда нам се овако нешто неће десити, али управо за такве тренутке морамо бити истински спремни. Јер у сваком случају, наш људски живот, кроз све што живимо, сеже до тренутка Спаситељевог распећа – тренутка када ћемо се или наћи у гомили која виче „распни“, или ћемо бити са Њим на Голготи. А онда постаје веома тешко. Али ради бивања са Христом , учинимо то. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru

„Награда се не даје због труда врлине, него због нашег смирења. Свети Исак Сирин јасно наглашава да не треба да се трудимо да бисмо били награђени за своја духовна достигнућа. Награда, која се састоји у привлачењу благодати, доћи ће због смирења стеченог подвижништвом. Веома је важно схватити да подвижнички живот који нам Црква нуди да бисмо угодили Богу није живот правила, лишавања и обавеза. Бог нас воли чак и у нашем греху. Божја љубав никада не престаје. Али да бисмо осетили Божанску љубав у свом животу, морамо своје биће уредити тако да прихватимо благодат. Нека нађе место у нама и активира се да Бог постане опипљив и разумљив не само на интелектуалном нивоу, већ и кроз искуство. Понизност, односно осећај да све дугујете Богу, признање да се сваки напор за аутономију завршава неуспехом, свест о својој немогућности да постигнете било какво добро без учешћа благодати, циљ је духовног животa. Али ни стицање смирења не би требало да постане само себи циљ. Ниједна врлина не треба да постане сама себи сврха. Ниједна врлина не треба да заузме место Христа. Понизан човек не тражи да остане у смирењу ради себе, већ да стекне однос са Христом. Он чезне за Христом и тражи Га. Понизност му показује пут ка Богу, показује му пут Љубави. Св. Јован Лествичник каже: „Љубав и смирење – свети пар! Први се уздиже, а други држи узнесене, спречавајући их да падну”. Велике речи Светог Јована. Оне нам показују колико имамо користи од љубави, али и колико смо заштићени понизношћу. Ко је на крају скроман? Онај кога нисмо упознали и никада нећемо јер уме да се сакрије од света. Крије се јер нећемо разумети његов живот – зваћемо га глупим, лудим. Не зато што ће се осећати увређеним – он се не плаши да преиспита свој живот, своје изборе, своја размишљања. Он жели да нас заштити од ствари о којима ћемо размишљати, од осуда и хвалисања који ће се појавити у нама. Зато нећемо чути понизног да говори, јер он више воли тишину; нећемо га видети да заузима прво место јер почива у сенци. Већина нас се труди да остави свој траг у свету. Људи очајнички чезну да их се сећају - и сада и после смрти. Истовремено, многи који су заиста смирени осветили су се и постали познати онима око себе, јер их је благодат Божија открила као светле примере за њих. Међутим, сигурно има безброј других који су остали ван нашег видокруга и далеко од срамотне славе којој ми људи много пута тежимо. Непостојећи за свет, они су истински постојећи. Неславни у очима људи, они су заиста од Бога прослављени. Животно искуство нас учи да, шта год да постигнемо у свом земаљском постојању, од тога нећемо имати користи ако не стекнемо љубав и понизно срце. То је оно на шта нас Црква позива устима својих богоносних отаца – подвижничким животом да живимо смерно и са љубављу. Живот у Христу никако није лак, али није недостижан. И није само за неке, већ за све нас. Потребно је насиље над нашом људском природом да бисмо постали кротки и понизни као наш Господ. На зиду једне зграде прочитао сам: „Њихов мир је рат. Зато рат њиховом миру!" Неопходно је борити се са својим страстима за постизање мира; морате се уморити да бисте нашли одмор; морате да мрзите да бисте волели; морате да ћутите да би чули; морате се покорити да бисте доминирали; морате устати да бисте били крунисани; морате се понизити да бисте устали. Све ово је сасвим могуће. Све ово је оствариво. Али не заборавимо разлог зашто то радимо. Зашто се трудимо? Зашто се умарамо? Зашто живимо? Да пронађемо Христа, односно да коначно видимо Христа, Који од почетка стоји пред нама и позива нас да останемо са Њим до краја. Крај је огроман јер је то само почетак. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg