Претражи Живе Речи Утехе

Клима, цена хране и здравље – шта о посту кажу свети оци и зашто Типик не треба слепо примењивати. Правила поста каква данас познајемо често су тешко примењива у савременом животу. Разлог томе није само што су настала у манастирском контексту, већ и што су се формирала у другачијој клими и прехрамбеним условима. Како се онда понашати? Игнорисати устав или се држати упутстава писаних за палестинске монахе из 5. века? Можда је најразумније признати: пост није догма, већ жив и прилагодљив инструмент духовног живота. Он је увек имао различите облике – у зависности од епохе, климе и конкретних околности. Клима и исхрана – поуке светих отаца Један од најважнијих фактора који утичу на исхрану јесте клима. Наш постни устав настао је у медитеранским условима, и свети оци су били свесни те чињенице. Тако, на пример, преподобни Јован Касијан Римљанин, преносећи египатско монашко искуство монасима у Француској, наглашавао је да се сва правила не могу примењивати у хладнијој клими. А говорио је о Марсеју и Ници! Свети Јован Златоусти, живећи у прогонству у данашњој Абхазији, писао је да за манастире у том подручју треба прилагодити устав, имајући у виду тежу климу. Шта би тек рекли за климу наших крајева? У хладнијим условима телу је потребно више калорија и протеина. Игнорисање тога значи директно угрожавање здравља. Цена хране и суштина поста Са климом су повезани и други аспекти – нутритивна вредност и цена намирница. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао: „Плодови и поврће у Цариграду и на Светој Гори по хранљивости су равни риби са севера, па чак и бољи.“ Он је сматрао да се чак и у оквиру једне земље пост може разликовати. И мисионарска пракса то потврђује – када су крштени номадски народи, Црква им је допуштала да у време поста користе млеко, јер је то било основа њихове исхране. Свети оци су наглашавали да постна храна треба да буде једноставна, јефтина и брза за припрему. Циљ поста је да ослободи време и новац – за молитву, милосрђе и служење другима. А сада се сетимо колико код нас коштају воће, орашасти плодови, маслине и морски плодови – јефтини и уобичајени на Медитерану, али скупи у нашим крајевима. У старини су месо и сир били скупи, док је биљна храна била најприступачнија – тако је настала хијерархија постне исхране. Искуства других хришћанских традиција Разуман однос према посту среће се и у другим хришћанским Црквама. Нарочито је занимљива латинска (католичка) традиција. Католички канонски закон разликује два вида поста: један подразумева ограничење у броју оброка, а други уздржавање од меса. Посебно је занимљив лични завет који верник даје сам себи у посту – на пример, да се уздржи од забаве или повећа милосрђе. Често смо склони да одбацујемо западно искуство, али баш у погледу поста, понекад су доследнији – испуњавајући 69. Апостолско правило које наглашава важност поста, али не прописује тачно како се он мора држати. Пост са разумом, а не слепо понављање Преподобни Јован Касијан је писао: „Пост треба вршити у складу са околностима, местом и временом, јер је користан кад је у сагласности с њима, а штетан ако није.“ Могућност разумних разлика у пракси поста Црква је признавала од најранијих времена. Свака Помесна Црква, епархија, па чак и породица као „мала Црква“ може имати своју традицију поста. Устав и правила не треба само учити напамет и слепо примењивати, већ их треба разумети и применити на паметан и одговоран начин у свом животу. извор

У овом кратком расуђивању игуман Нектарије Морозов одлично показује колико нам је неопходан и у чему се састоји прави „рад на себи“. И најважније, даје одговор зашто често тако упорно избегавамо да радимо на себи. * Зашто је тако тешко познати себе? Познати себе на начин на који ти је заиста потребно, схватити који смисао је – твој? Који циљ је твој? Тешкоћу изазива много ствари, пре свега чињеница да је у питању заиста – труд. Међутим, постоји једна веома озбиљна препрека о којој бих говорио посебно. Ради се о страху. Страху од сусрета са собом. Често се сусрећем са овим за време сеанси. Човек буквално као да кружи око себе самог, не одлучујући се да се приближи себи, не одлучује се да погледа у себе, да се упозна са собом. Чега се човек заправо боји у овој ситуацији? Није лако формулисати ово. Понекада човек говори да познајући себе, боји се разочарења у себе. Понекада да се боји да ће о себи сазнати нешто толико „страшно“ да након тога неће бити јасно како живети. Међутим, најчешће човек није у стању да објасни чега се управо он боји. У питању је нешто неодређено, њему самом до краја неразумљиво – попут „чудовишта“ које се појављује у соби када се угаси светло. У реалности је у питању – страх од бола. Оног бола који осећамо када се приближавамо, дотичемо давнашњег бола, бола из детињства, онога што је било рањено али није било исцељено, што је било само „добро“ скривено, заблокирано. И чак предосећај да ће ова заштита бити демонтирана, да ће оно што се налази испод ње бити обнажено, постати поново рањиво – изазива ужас. Међутим, потребно је, обавезно је неопходно да се изборимо са овим ужасом, одлучимо се да уклонимо заштиту и зацелимо коначно то што нас боли, да бисмо након тога живели спокојно и аутентично, заиста, не бојећи се више. Ово нам је потребно не само што је добро живети без страха. Већ и зато што је у питању јединствени пут да упознаш себе, схватиш шта ти је потребно, у чему се састоји твој лични смисао и какав циљ је управо твој. И да се уз Божију помоћ потрудиш да све то себи пружиш. извор