Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пост'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Четврта недеља поста Демонизам, пост, молитва (Мк 9:17-31) „Овај род ничим се не изгони осим молитвом и постом.“ Док ходимо, драга браћо, кроз пустињу Велике Четрдесетнице, кроз овај период поста и духовне борбе, Црква нам данас доноси, кроз јеванђељску причу коју смо управо чули, велико, страшно и потресно откривење о демонском. Ова јеванђељска прича заиста је дубоко потресна, јер једно невино створење, дијете у најранијем узрасту, без своје кривице, страда под утицајем демонске силе. Још је потресније што га само Господ може исцијелити, док Његови ученици, који су покушали, нису успјели да истјерају демона. Али шта је, браћо моја, демонско? Како је настало? Како се испољава? Како се против њега боримо? Ово су само нека од питања која бих желио да поставим вашој љубави у вези с тим. Демонизам је свака склоност и свака сила уништења, која води чак и до самоуништења. Демонизам је сила коју човјек не може да контролише, и узалуд покушава да је истјера из свог постојања. Демонизам је оно што јеушло, преко слободе човјека, у свијет. Демонизам је оно што држи човјека заробљеним у гријеху. Демонизам је оно што се испољава на разне начине, посебно у оним облицима који се не подвргавају контроли човјека, као што су зависности. Дакле, такве нису само оне крајње форме опседнутости демонима, о којима говори јеванђелска прича, већ и облици који држе човека у ропству – ропству његових страсти, до те мјере да, иако жели, не може да се ослободи њихове силе. Не треба ићи далеко да бисмо то схватили. Довољно је да погледамо сами себе или око себе и видимо колико човјек тешко превазилази своје страсти. Једноставне ствари, попут пушења, за многе људе су непремостива немоћ. А да не говоримо о бројним другим страстима које господаре над човjеком и које он не може да побиједи. Демонизам је ушао у свијет кроз слободу – прво анђела, а затим и људи. Слобода која се није користила само за „да“, већ и за „не“ према Богу. Демонизам је ушао као побуна против Бога и управо у томе се састоји његова суштина. Демонизам жели да уништи све што је Бог створио, јер у лицу творевине, љепоте природе види самог Бога. То је оно што жели да уништи – али не може. Зато борба демона није у суштини борба против људи, већ борба против самог Бога. Али, пошто су и сами демони, као и људи који су под њиховим утицајем, такође створења Божија, крајњи исход ове демонске тежње, ове демонске силе, јесте самоуништење. Они се не задовољавају тиме да уништавају друге, већ, пошто су и сами створења Божија, желе на тај начин да увриједе самог Створитеља и да униште чак и себе. Демонизам је, заиста, једна стварност, драга браћо, и колико год да човек покушава да га негира својом логиком, не може, јер у нашем животу заиста постоје силе које не можемо да контролишемо –силе зла које измичу нашој контроли. И зато је човек, суочен са овом силом зла, покушао да пронађе разне начине да га избаци из свог живота. Али ниједан од тих начина није био успξешан, нити доноси резултате. Један од таквих начина је увјерење да, ако човјеку покажемо шта је добро, а шта зло, он ће сам изабрати добро и одбацити зло. Колико је то, заправо, наивно, драга браћо! Јер човјек обично зна шта је добро а шта је зло, али његова воља му не дозвољава да слиједи добро. Многи су мислили да ће образовање учинити људе добрима и тиме избацити демонизам из њиховог живота.Али и то се показало као наивно размишљање. И ми сами, који смо недавно проживјели страхоте Другог свјетског рата, можемо сведочити томе. Сјетимо се, браћо, да је народ велике културе и посебно развијене хуманистичке мисли постао жртва демонских сила, што је довело до разарања света(нацизам). Дакле, образовање не рјешава проблем зла.Да ли га онда рјешава врлина, или наш труд да будемо бољи људи? И то, браћо моја, показује се немоћним да нас ослободи од зла. Сјетимо се случаја фарисеја, који је уистину испуњавао заповијести, али је на крају постао заробљеник зла. Није у нашој моћи да се ослободимо зла. Зато нам данас Црква предочава Христове ријечи, које заиста остављају снажан утисак. Када су ученици питали Господа зашто они нису могли да истјерају демона, Он им је одговорио да с еовај род, дакле демонски род, ничим се не може изагнати осим молитвом и постом. И заиста, можда ће се неко запитати: Зашто су баш ова два средства толико јака да побиједе демонизам који не може бити побијеђен нити образовањем, нити врлином, нити нашом вољом, нити нашим знањем, па ни науком, која нас често заводи обећањем да ће да побиједи зло, излијечи болести, побиједи смрт, али се стално показује да сваки проблем који ријеши ствара нове проблеме. Зашто онда молитва и пост? Зато што је, браћо моја, демонизам ушао у свијет, као што сам већ рекао, кроз побуну слободних бића – анђела и људи – против Бога. И та побуна, како се манифестовала у Адаму, првом човјеку, није била ништа друго до збацивање Бога са престола и уздизање човјека у божанство од стране самог човјека. Ово осамостаљивање човјека постало је носилац демонског у нашем животу. И молитва је та која поништава овакву демонску самосталност и враћа човјека у заједницу са Богом. Она, молитва, је та која препознаје да је једини господар над злом, једини који може побиједити зло, сам Бог. И на тај начин чини човјека смиреним пред Богом, подстиче га да тражи Божију милост, односно, да схвати да он сам није бог, да није способан да се суочи са злом, осим у Богу и кроз Бога, кроз саму силу Божију. Пост је, такође, преокрет онога што се догодило падомчовјековим. Јер када је човјек пао у гријех, он је прекршио заповијест поста. Бог му је рекао: „Нећеш јести са тог дрвета.“ А човек је рекао у себи: „Шта год да Бог каже, ја ћу ипак јести.“ И тако је на тај начин пао и постао заробљеник зла и демонске силе. Зато је пост толико благословен да може да преокрене став човјека према Богу и да му помогне да заиста излије Божију милост у свој живот, како би могао да се супротстави и побиједи зло. Браћо моја, живимо у култури која вјерује, и жели да нас убиједи, да је сам човек – својом снагом – у стању да промијени свој живот, да створи рај на земљи и истјера зло из свијета. И данас, Црква, у овом времену духовних борби које воде њена чеда против зла, подиже свој глас усред овог свијета и ове културе, да би рекла да је велика заблуда вјеровати да можемо побиједити зло сопственим снагама. Црква нас позива да се окренемо у молитви и посту према милости Божијој, јер једино Он може да побиједи зло. Он га је победио кроз улазак у историју Свога Сина и Логоса, победио га је Својим Васкрсењем, које је показало да зло нема последњу реч у свету. На крају, свијет ће се преобразити у Царство Божије, али само са Другим доласком Христовим. И тада, ако се будемо нашли уз Христа, ако будемо вјеровали у Њега и само Њега – а не у сопствене снаге, нити у моћ овог свијета, нити у моћ науке, знања или врлине – тек тада ћемо бити удостојени Царства Божијег, које ће бити коначна победа над злом. Амин. митрополит пергамски др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/03/29/cetvrta-nedelja-posta-demonizam-post-molitva/
  2. Постом човек показује своју добру вољу. У благочешћу, он се добровољно одлучује на подвиг, на аскезу, и Бог му у томе помаже. Међутим, ако неко себе на силу тера и говори: „Шта да се ради, опет је петак, морам да постим“, онда само себе мучи. Али, ако човек продре у суштину поста, и ако пости из љубави према Христу, он ће се посту радовати. Такав човек размишља: „Баш на данашњи дан је Христос био распет, и нису му дали ни воде да пије, већ су га напојили сирћетом. Зато ни ја данас нећу пити воду целог дана!“ Ако тако поступи, човек ће осетити већу радост у себи него онај који пије најбоља освежавајућа пића. Видите, многи мирјани не могу да издрже строги пост ни на Велики петак. Али, могу да седе испред неког министарства и да штрајкују глађу – из ината или упорности – не би ли нешто избоксовали. Ђаво им даје снагу за то, јер то што чине је самоубиство. Други, опет, кад дође Васкрс, на сав глас кличу: „Христос васкрсе!“, а у себи мисле само о томе како ће се добро најести. Ти људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара само зато што их је нахранио у пустињи (видети Јн. 6:5-15). А сећате ли се пророкових речи: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јер. 48:10). Једно је кад је човек расположен за пост, али не може да пости јер би му, ако не једе, клецала колена, падао би у несвест и слично. Другим речима, његова телесна снага и здравље му не дозвољавају да пости. Сасвим је друго, међутим, ако неко не пости, а има снаге за то. Где ће ту бити воље за пост? Напротив, туга и жаљење онога ко хоће, али не може да се подвизава, замењују многе друге подвиге, и он ће бити више награђен од онога који има снаге и пости. Јер, онај ко има снаге и пости, осећа и извесно телесно задовољство. Ево, данас ми је дошла једна несрећна жена, стара 55 година. Плакала је јер не може да пости. Муж ју је оставио. Имала је сина, који је трагично настрадао и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и та жена нема нигде свој дом, ни залогај хлеба. Дешава се да је нека познаница одведе код себе, да јој неки посао. „Тешко ми је на души, оче“, рекла ми је та јадница, „јер ништа не зарађујем. А најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад, средом и петком, још ми и дају посну храну, али чешће добијам мрсно јело и морам да једем, јер ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Зато човек мора да пази на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека једе мало више. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник. Ако човек има срца отвореног и пуног смирења, он прима Божју благодат, пости смерно и духовно се храни. Тада добија божанску снагу, и у време дуготрајних постова има „залиху истрајности“. У Аустралији један младић од 27 година је дошао дотле да није јео ништа 28 дана! Његов духовник га је послао код мене да ми исприча о томе. Тај младић је био веома побожан и подвижнички настројен. Ишао је на исповест, у цркву, читао светоотачке књиге, а понајвише Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио 40 дана. Младићу се стегло срце од дирљивости и помислио је: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан човек, постио 40 дана, шта тек ја треба да урадим, ја који сам толико грешан?“ Затим је од духовника затражио благослов за пост, али му није рекао да намерава да 40 дана ништа не једе нити пије. Уз то, радио је у фабрици и обављао веома тежак посао. Кад је дошао 28. дан поста, осетио је благу вртоглавицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и одведу ме у болницу, схватиће да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру од поста“. Младић је почео помало да једе, иако га је мучила помисао да није издржао четрдесетодневни пост који је започео. Духовник је приметио да га мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози који су га навели на тако строги пост били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш постити четрдесет дана?“ „Нисам“. „Када си од духовника тражио благослов за пост, једноставно ниси хтео да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана, или си ту, наводно добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио!“ „Разумем твоје намере“, додао сам, „али сам те испитивао да би и сам схватио да ћеш за дане строгог поста бити богато награђен на небу! И немој више да се мучиш мислећи да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, испричај духовнику и оне добре помисли које ти падну на памет, а он ће одлучити да ли треба да се подвргнеш неком подвигу“. Тај младић је био веома скроман, и то управо захваљујући тим смерним мислима које је гајио у себи. И тако строги пост је прихватио из велике побожности, из љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, мислећи у себи: „Зашто ја не бих могао исто што и многи други?“, издржаће можда дан-два, а онда ће одустати. Уз то, ум таквог човека ће се замаглити, па ће чак и жалити време проведено у посту. Постом човек постаје као јагње, кротак као јагње. Ако се, пак, претвори у звер, то значи само једно од двоје: или је подвиг који је прихватио прејак за њега, или га је прихватио из гордости, па зато не добија Божју помоћ. Пост може да укроти и умири чак и дивље звери. Погледајте животиње кад су гладне: тада се приближавају човеку. Животиње инстинктивно знају да ће умрети од глади, а да ће, ако приђу човеку, моћи да нађу храну и преживе. Једном сам видео вука који је од глади постао питом као јагње. Зими, кад је пао снег, сишао је с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и кад је брат видео вука, почео је да га тера, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога да све што ради – чини из љубави према Богу и према ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости, а притом је горд мислећи да чини нешто посебно, његов пост ничему не служи. Такав човек је као бушан крчаг – пробај да сипаш воду у њега, видећеш да ће вода, мало по мало, скроз исцурити. https://mitropolija.com/2025/03/10/post-po-meri-ljubavi/
  3. JESSY

    Пост је пролеће наше душе

    Христос посреди нас, драги читаоци! Апостол Павле пише својим ученицима у Риму: „Ноћ је прошла, дан се приближио (Рим. 13,12). Ноћ је време мрака, када се чини већина злочина. Ноћ је и грешно стање душе која не жели да позна Бога и не стреми ка спасењу. Предатори лове ноћу, а непријатељ човечанства ради у тами, „као лав који риче за својим пленом, тражећи кога да прождере“. „Ја сам светлост свету“, говори Господ. Он тера ноћну таму, а људима даје светлост вечног живота. Свака особа има могућност да уђе у ову чудесну божанску светлост. На крају крајева, Христос је због тога дошао на свет, и излио је своју крв на крсту да бисмо ми ушли у Његову неизрециву радост. Велики пост је период духовног рада ради спасења душе. И прва ствар коју треба да урадимо је да опростимо. Пре свега, опростимо себи. На крају крајева, често се љутимо на себе јер једноставно не можемо да се исправимо; јер године пролазе, а ми не постајемо оно што бисмо желели да постанемо. Из овога долази разочарење, па чак и очај. Морамо да схватимо да нас само Божија милост може променити на боље, док је наша дужност само да будемо понизни и да се трудимо у складу са својом снагом да стекнемо светост. Опростивши себи, морамо опростити и свим својим непријатељима, знајући да су сви људи на земљи уплетени у грех. Пошто смо сами искусили колико је тешко ослободити се лоших навика и склоности, требало би да имамо више снисходљивости према онима који нас вређају и љуте. Не заборавимо да људи који нас не воле брусе камење које брише понос наших срца, показује нам наше несавршености и помаже нам да се исправимо. Многи људи треба да склопе мир са Богом. На крају крајева, сада се чује толико притужби на Господа јер је рат у току и невини људи гину! Такав бес и озлојеђеност знак су слабе вере и недостатка храбрости. Ми не знамо путеве Промисла Божијег. Ми на оно што се дешава гледамо са позиције садашњег времена, али Творац гледа и делује са позиције Вечности, која, у крајњој линији, све окреће на добро. Зато је толико важно да човек буде скроман и преда и своју судбину и судбину света у руке Онога Који је створио овај свет. А ми, браћо и сестре, морамо чешће да се сећамо Јова Многострадалног, који је увек благодарио Богу и у радости и у тузи. Велики пост је испит о праву на живот у Царству Небеском. То је испит верности Господу и стрпљења . И веома бих волео да сви прођете овај тест и уђете у Вечни Живот. Благосиљам вас све, драги моји, за Велики пост. Прођите кроз њега часно, а што је најважније, са духовном радошћу! Митрополит Лука Запорошки https://mitropolija.com/2025/03/05/post-je-prolece-nase-duse/
  4. Сваке године Господ Бог нам кроз свету Цркву посебно за време поста, поручује да се покајемо за све своје грехе и сагрешења. Ако нема покајања, изгинућемо или у болестима или у крвопролићу рата. Ако се не боримо са другим људима, него са самим собом и својим страстима, онда ћемо живети. Нажалост, врло мало људи је спремно на то. Већина људи не жели да се покаје и пости, па зато, а да тога нису ни свесни, бира рат и разне болести за себе, родбину и своје ближње. Недостаје им мотив. Припремне недеље су установљене како би се мотивисали не само они који су далеко од Цркве, већ и ми који редовно учествујемо у богослужењима. На путу ка покајању и Христу, оно што нас највише кочи је формализам, када ми, као у позоришту, од себе направимо нешто велико и посебно, а заправо не можемо учинити ништа добро у свом животу. Сви треба да научимо да будемо свесни својих грехова и да се искрено покајемо као митари, а не да будемо као фарисеји и претварамо се да смо праведни, што у ствари, нико од нас није. Црква нас учи да ће сви који отпадну од Бога, иако живи у телу, постати духовно мртви. Такви људи нису способни да осећају туђу бол, тј, нису способни за емпатију и саосећање. Веома је важно да се дође до свести и врати се Христу. Није толико важно Господу колико смо добрих дела и колико грехова починили. Најбитније је какво срце имамо - да ли има места за истинску, несебичну љубав. Ко уме несебично да воли неће никад допустити зло ближњима својим, никад неће издати. Наши преци, када су згрешили, нису у свом речнику нашли врло једноставне речи: "Опрости нам Господе". Уместо тога, почели су да се међусобно окривљују, па чак и да криве самог Бога за оно што се догодило. Испоставило се да је веома тешко извињавати се, опростити. Људи годинама, цео свој свесни живот, могу да негују злобу и чак да је пренесу са колена на колено. Притом се обично правдају борбом за истину, за тријумф правде. У време рата то посебно осећамо. Међутим, сви треба да научимо науку о праштању. Ко не зна да опрости, тешко га је назвати хришћанином. „Ако ви опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески, али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни Отац ваш опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6:14-15). То јест, ако не научимо да праштамо другим људима, џаба нам је надати се да ће Бог опростити наше грехе. Дакле, да бисмо научили да праштамо, да би духовно оживели, треба да превазиђемо своје поделе када говоримо једно а чинимо супротно, да би смекшали своје сурово срце, да би се у њему настанила права љубав, милосрђе и саосећање. Амин за то. архимандрит Маркелл https://www.facebook.com/vladimir.greshuk
  5. Драги моји пријатељи, овај пост, који почиње 28. новембра, траје шест недеља – скоро колико и Велики пост. Међутим, Велики пост има другачији и сасвим јединствен карактер. Велики пост у нашим мислима обично се повезује са покајањем, тугом, плачем над гресима, чишћењем душе у припреми за предстојећи велики догађај и тајну. У Божићном посту сви појмови који се тичу поста – осим последњег, односно очишћења душе – бивају истакнути са две доминантне карактеристике. То су – смерност и унутрашња радост. Зашто нас Црква подстиче да искористимо овај период поста да своје душе доведемо у стање потпуног смирења? Јер предстојећи празник, иако тако радостан и велики, потпуно је обавијен духом смирења. Апостол Павле нам објашњава да је на овај празник „Бог који је на висини сишао на земљу, да нас узнесе на небо“. Али да би то постигао, Господ је „умањио Себе, узевши лик слуге, и уподобио се човеку“. Сви смо ми слуге Божије, односно сви смо створени, а да би се уподобио човеку, Господ је морао да се умањи, другим речима – да унизи Своје Божанство. И све је то Господ учинио за нас, да нас спасе од смрти и силе ђавоље, да човек – венац творевине Божије – не пропадне. На исти начин и ми треба да поштујемо и захваљујемо нашем Творцу и Спаситељу. Треба да умањимо своју гордост, умањимо самоуверавање, исцрпимо себичност, па ћемо тек тада – кроз потпуно смирење – наћи онај узлазни пут на небо, у Царство Небеско, које нам је Господ отворио при свом силаску на земљу. . У Светој земљи, у граду Витлејему, где се Господ родио у скромним јаслама пре 2.000 година, данас се над местом Његовог рођења налази величанствена црква. Ову цркву одликују улазна врата, која су направљена тако ниско да се просечна одрасла особа мора сагнути да би ушла. То је учињено намерно, да би нас непрестано подсећало на потребу духовне понизности пред величином догађаја који се одиграо овде. Истовремено, Божићни пост је и време за радост. За време Великог поста, на пример, Црква се толико предаје покајању, да са изузетком два велика празника – Благовести Пресвете Богородице и Уласка Господњег у Јерусалим – који су оба директно повезана са пасхалним догађајима, постоје једва да је икакво обележавање празника великих светитеља, јер би празнични дух ометао сврху овог поста. Цео Божићни пост, пак, начичкан је славама великих светаца попут блиставих драгуља: свете великомученице Катарине, Светог апостола Андреја, свете великомученице Варваре, великог Светог Николе, Светог Германа Аљаског и многих других, као да нам показују да је присуство свих ових светих и све ово весеље постало могуће само зато што је Господ сишао на земљу и отворио пут ка небу. Тако нас кроз читав овај период Црква снажно подстиче да се припремамо за надолазећу радост речима Божићног канона: Христос се рађа – прослављајте Га! Христос с неба – сусрећите Га! Христос на земљи – узвисите се! Певај Господу, сва земљо! https://mitropolija.com/2024/11/28/protojerej-rostislav-senelof-bozicni-post/
  6. JESSY

    Божићни пост

    Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства. Већ од IV века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На Сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Антиохијски патријарх Валсамон је писао да „је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо… од 15 дана новембра“. Божићни пост је последњи вишедневни пост у години, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива и Четрдесетницом, као и Велики пост. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му, поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост. * Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“. * Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим, када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља. * После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота. * Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу. * Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“. * Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи. * Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу. * Пост је моћно оружје против демона. „Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом“, рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића. Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно – тамо где је истина, и тамо где је лаж. Лав Велики пише: „Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља“. Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове – пише светитељ – тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима“. Према речима Симеона Солунског, „пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божје заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти“. Свети Фотије патријарх цариградски каже: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Онај који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.“ Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! https://mitropolija.com/2024/11/28/bozicni-post-2/
  7. Почиње Божићни пост. Намера освећује дело. Каква је корист од промене трпезе од месне на посну, или од других ствари, ако није Христос у центру намера? Ево, апостол Павле каже: „Да ли једете, или пијете, или нешто друго чините, све чините у славу Божију“ (1 Кор. 10, 31). Парафразирамо, не грешећи, Павлове речи: „Ако не једете, ако не пијете, или ако се нечега добровољно лишавате, уздржавајте се у славу Божију.“ Храна нас не приближава Богу и не удаљава нас од Њега, али нас намера приближава, и спољашње дело добија унутрашњу снагу од тога Коме је дело посвећено. Дакле, намеравајући да постимо, посветимо колико можемо, уздржање Ономе ко је рођен од Дјеве у пећини недалеко од Витлејема. Уз такво посвећивање ни најскромније уздржање неће остати без плода, а уз лажне циљеве ће и велико испосништво бити или штетно, или бескорисно. На Западу се пост уочи Божића тако и зове – Адвент, што значи „посвећен доласку“. Зато је мало говорити људима: „Немојте јести месо. Немојте пити млеко.“ Треба говорити: „Припремајте се за дочек Христа. Пробудите помисли и идите у сусрет Господу. Имајте на уму због кога поједностављујете живот и вежбате се у скромности.“ *** Прича се, кад се у Риму градила Црква Светог Петра, исто питање је постављено двојици различитих људи који су носили камен за грађевину. «Шта радите?» – упитали су их. «Ја сам се, – каже један, – погодио да носим камење да бих прехранио породицу.» «А ја, – рече други, – градим храм у част апостола Петра.» Очигледно је да су поред једнаког напора мишића и исте плате, обављали потпуно различит посао. И ако неки храм стоји вековима, то је захваљујући радницима друге, а нипошто не прве врсте. Хајде да и ми видимо какве су нам намере. *** – Шта радиш, докторе? – Преко болесника учим да служим Христу и олакшавам људске патње. – Шта радиш, учитељу? – Откривам деци врата у свет знања да би им било занимљиво да живе и да би касније могла бити од користи. – А шта ти радиш, испосниче? – Сећам се Господа и желим да Га дочекам с целом Црквом у дане Божића. – А можда просто желиш да смршаш, да поправиш здравље? – Не. То нису дани гладовања. То је жртва – колико ко може. То су и моје две лепте, од душе и од тела. *** Човек је незаштићен, као удовица, али и он треба да приноси жртву. Лепте које се приносе треба да буду управо две, као и што су била и два динара које је добри Самарјанин дао власнику гостионице (в. Лк. 10, 35). У причи су два динара – Стари и Нови завет из којих човек може да црпи и да лечи претученог човека (Адама) у гостионици (Цркви) док се Господ не врати. А две лепте у удовичиној жртви су знак наше двојности. По лепту на жртву треба принети и од душе, и од тела, и од унутрашњег скривеног човека, и од спољашњег. Од тела – уздржавање у храни. Од душе – гладовање очију, мировање језика затворени слух. Друга лепта је чак важнија од прве. Времена су информациона. И ко не једе кобасицу, али подмеће главу, било под телевизијски или под компјутерски ветар, сумњиво пости. Њему ће наведени ветрови „продувати главу“ док не добије духовни менингитис и док му не буде потребна хоспитализација. Али, потребна нам је слобода, пре свега – унутрашња, потребна нам је лакоћа помисли и чистота намера. Прозоре куће душе треба затварати тако да се не чују повици и бука вавилонских улица. *** Христово Рођење је припремано у току целе унутрашње историје Израиља и целе спољашње историје света. Заједничка праведност Аврамове деце је учинила да постане могуће, прво – рођење Дјеве-Мајке, а затим од Ње – Новог Адама. Али и спољашњи свет је, не размишљајући о томе, био увучен у велики посао. Тако је Августов попис приморао Марију и Јосифа да крену у Витлејем, како би се испунило древно Михејево пророчанство: „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће Ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“ (Мих. 5, 2). Дакле, и свемогући ћесар, обоготворен због ропског улизивања, служио је Христовом циљу, ни сам то не схватајући. Треба мислити да је и данас, и до свршетка света, све што се дешава тајанствено повезано с Господом Исусом и Његовим Промислом. Само ми, помраченог разума, цепамо слику света, мртвим стихијама приписујемо власт и слободу деловања и не примећујемо Божанско присуство. Код таштог човека је и вера ташта. Код лажљивог човека су лажне наде. Пост нам је потребан управо да бисмо се уз помоћ Божију релативно довели у ред, да бисмо очистили око ума. Двојак је пост – душевни и телесни, – какав је и сам човек. Тешко је рећи колико ће људи одвезивати унутрашње чвориће и водити и тајну борбу за веру. По дефиницији нема много таквих људи. Али, чак и присуство малог број таквих људи чини историју живом и таквом да тежи Богу. Дакле, проверимо намере и – с Богом! Протојереј Андреј Ткачов https://mitropolija.com/2024/11/28/bozicni-post-dve-lepte-od-duse-i-tela-3/
  8. Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru
  9. Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило у беседи изговореној у недељу Адамовог изгнанства из раја, 17. марта 2024. године, у капели Светог великомученика Георгија у Патријаршијском двору, истакао је да нам јеванђелски одломак, из Матеја 6, 14-21, суштински показује да је „пост принос човекове љубави према Богу“. Патријарх Данило је изнео три главне духовне поуке из недељног Јеванђеља: „Прво, учење је да ако ми опраштамо грешке ближњима, Бог ће и нама опростити наше грешке. Друго, учење се тиче поста, наиме да је пост самодаривање или приношење човекове љубави Богу у знак захвалности за дар живота и као жеља за освећењем душе и тела. Треће, Јеванђеље нас учи истини у вези са небеским благом. То су светлости сабране у души молитвом и добрим делима. Ова три учења руководе читавим периодом 40-дневног поста у који улазимо кроз вечерње ове недеље“. Затим је говорио о важности праштања грешака ближњима као суштинском чину да бисмо добили опроштај од Бога. „Опраштање грешака наших ближњих просветљује душу за њену заједницу са Богом. Праштамо грешке другима да бисмо били у миру и заједници са свим људима и да бисмо личили на милостивог и праштајућег Бога. Јеванђеље нас учи да однос човека према Богу зависи од човековог односа према ближњему. То јест, човек се не може приближити Богу прелазећи преко ближњег. Исто тако, праштање грешака других негује у човеку смирење и милосрдну љубав, који се рађају из молитве. Када човек опрашта ближњему, он се понизује и постаје милостив. Опраштање грешака, међутим, значи и разапињање сопствене себичности. Тамо где има много гордости, а себичност није разапета, нема способности да се опраштају грешке других. Истовремено, морамо такође тражити да нам сви други људи опросте наше грешке. Зато на вечерњој служби на данашњи дан, у недељу изгона Адама, постоји и овај обред међусобног праштања. Велики траже опроштај од малишана и једни од других, тако да овај Васкршњи пост буде пут пун смирења, жеље да се прашта и буде опроштено и да се духовно напредује путем смерне и милосрдне љубави“, навео је Његово блаженство. Патријарх румунски је тада објаснио да је пост чин смирења и самоприноса, као жеља за освећењем душе и тела: „Дајемо се тиме што у дане поста показујемо да је наша љубав према Богу, Дародавцу. живот и сви материјални и духовни дарови, важнији је од материјалних дарова које конзумирамо. У ствари, ово је суштина поста: знак љубави верног човека према Богу. Пост нам показује како да ценимо Бога Дародавца. Када је Адаму било заповеђено да не једе са једног дрвета у рају, то је заправо био тест, испит за њега да бира између послушности Богу, Дародавцу неба и живота, и дарова примљених од Бога. На тренутак су Адам и Ева заборавили на Дародавца и похлепно пришли заустављеном дрвету. Тиме су доказали да више цене дарове од Дародавца. Стога нас сада Спаситељ учи да постом морамо показати да волимо Бога, Животворног, више од дарова које нам Он нуди, и да морамо да волимо духовне, небеске дарове више него материјалне, ограничене дарове и пролазне. Овај пост верних је и знак захвалности, захвалности Богу за дар живота. Када човек не једе, него се много моли Богу, испуњава се благодаћу Божијом у души и телу. Стога је пост, осим што је знак човекове благодарности Богу, и жеља за освећењем душе и тела“. У исто време, Патријарх Данило је објаснио зашто је Адам протеран из раја: „Адам и Ева су изгубили Рај због три велике грешке. Прво, они се нису покорили Богу, него змији, кушачу. Друго, нису постили, односно нису се уздржавали, и дар је постао важнији од Дародавца, Бога. (…) Трећа грешка је што, након што је погрешио, није тражио опроштај, није се покајао, већ је окривио Еву, а она змију. Од тада па до сада грешни човек оптужује друге и оправдава себе. У покајању, ми признајемо сопствена грешка без оптуживања других. Недеља изгона Адама са неба значи да је пост који почиње у понедељак период исправљања слушањем Бога а посебно слушањем речи Светог писма и светих речи светих служби, многих молитава, и постом као уздржавањем од производа животињског порекла, који више предиспонира телесним страстима, али и уздржавањем од сваке зле мисли, речи и дела, господарења над другима или омаловажавања и осуђивања својих ближњих“, нагласио је Патријарх Данило. На крају, Његово блаженство је истакао да је пост период у коме се човек труди да се ослободи страсти похлепе, како би стекао духовне плодове. „Потпуни пост подразумева не само уздржавање од намирница животињског порекла и њихову замену производима биљног порекла, већ и промену начина гледања, говора и живота. Ова промена значи продуховљење, значи непристрасно размишљање. Велики пост је период ослобођења од материјалне похлепе и похлепе погледа и дела, да се та похлепа замени ограниченим и пролазним материјалним добрима у жељи за духовним богаћењем, за небеске дарове, што значи светост, мир, радост и све плодове Духа Светога негованог кроз веру и богоугодни живот. Зато период поста није само период самообуздавања, већ период продуховљења душе и тела. Овим осећамо да се Васкрсење показује да делује у току поста кроз ослобађање од грешних страсти и кроз опроштај који се добија кроз исповест и причешће Евхаристије чешће, јер је овај период поста, у ствари, период подизања душе од смрти изазване грехом . Ово уздизање душе је почетак васкрсења. Период поста има у виду прослављање Свете Пасхе, али дело Васкрсења, као васкрсење из смрти изазване грехом у животу човека, јесте дело кроз цео период поста“, рекао је Патријарх Данило. https://mitropolija.com/2024/03/20/patrijarh-danilo-post-je-prinos-covekove-ljubavi-bogu/
  10. Колико ми – човечанство – не одговарамо Јеванђељу! Пре две хиљаде двадесет и четири године Господ и Спаситељ наш Исус Христос дошао на свет да нас све спасе, да нас исцели од ропства греха, смрти и ђавола. Он је утро пут човеку у небо. Нешто касније, по благослову Божијем и руководству Духа Светога, четири човека, који су визионари Божији и сведоци овоземаљског живота Христовог, пишу четири књиге – Јеванђеља. Ове књиге, допуњујући једна другу, постају једна целовита књига – Четворојеванђеље. И она је, заједно са Старим Заветом, Апостолским посланицама и Откровењем светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, најсветија књига на Земљи. Књига над књигама. Управо тако се преводи реч „Библија“. Скоро сваки њен стих је заповест Господња, Радосна вест, животно правило за сваког човека, а поштовање овог правила отвара човеку вечни живот. Библија је најчитанија, најтиражнија и најцитиранија књига у читавој људској историји. Налази се у скоро сваком дому од Јапана до Алабаме, од Чукотке до Јужне Африке. Ради погодности, Библија (све ове стотине страница) је подељена на стихове. Многи свети оци, библисти и научници из целог света писали су своја библијска тумачења, која чине ризницу и срж светске аскетске и научне литературе. Постоји чак и посебна наука „егзегеза“ (од грчког „тумачење“), која проучава различита тумачења Светог писма Старог и Новог завета. Али и даље је невероватно колико ретко отварамо ову Књигу и колико је не пратимо. Њене речи сијају и теку у свет, претварајући га у рај, као плодна вода која даје живот Универзуму. Али како су наша срца далеко од Бога и од ове велике Књиге! Бог рече: Ја сам Господ Бог твој; Нека за вас нема других богова осим Мене. И не прави од себе идола. А ми стално градимо себи идоле. Од новца, моћи, сујете, сопствених пожуда, нација, народа, политичких партија, држава, појединаца који су кроз људску историју тежили, труде се и вероватно ће се трудити до краја времена да иду путем, не Христовим, већ антихриста, правећи од себе „богове“ за обожавање других људи. Материјалне идоле себи стварамо и од ствари – аутомобила, станова, пића, телевизора, компјутера и телефона, хране и још много тога. Светогрдимо и хулимо, поново разапињемо Христа својим гресима, нашим лажним заклетвама и обећањима, својим клетвама и осудама, које се дешавају сваког минута. Не сећамо се недеље и не благодаримо Богу за Васкрсење Христово и за васкрсење у Христу сваког од нас. Не желимо да васкрснемо! Напротив, хоћемо да живимо у гадостима и прљавштини. Не поштујемо своје родитеље, не поштујемо старије. А заповест „Не убиј“ је недавно постала веома незгодна. Чини се да многе људске заједнице генерално желе да је укину и из ње уклоне реч „не“. А најгоре у свему томе је то што су се у многим периодима људске историје, уместо да испуне Јеванђеље, крили иза Јеванђеља. Покушавали су и покушавају да га "искриве" и пошаљу хиљаде људи у смрт под заставом Христовом. Ово је, наравно, страшно богохуљење. Труде се да Онај који је љубав, и Онај који је позивао на љубав са свих страница Јеванђеља, буде оруђе мржње и убиства. Да, ми смо фарисеји. Волимо веру у себе. Пажљиво пратимо ритуале да би нас сматрали светима и да себе сматрамо светима. Да, ми смо садукеји. Волимо своју малу моћ, похабану столицу испред телевизора, свој новчаник више од Другог Христовог доласка и неба. Да, нисмо сиромашни духом – ми ходамо „Вавилонским кулама“. Ми нисмо миротворци.. И да ли у овом случају можемо да страдамо за Христа, да будемо гоњени због Христа? Да ли смо способни да идемо путем Христовим? Пред нама је период Великог поста. Време је да промените себе. Зауставите се, покајте се и почните свој пут ка Богу. Како? Кроз читање Библије и пре свега Светог Јеванђеља. Нека се његова света вода улије у вашу душу. Нека свете Заповести постану ваш унутрашњи темељ и структура вашег срца, ума и душе, и коначно, тела! Ово је пут ка Богу. И у овој блаженој чистоти заповести Он ће вам се свакако открити. А све остало је уништење. Ужасна, страшна, болна смрт. Преживеће само онај ко скочи на камен из ове немирне земаљске долине. А овај Камен је Христос и Његова Света Црква. „На непомичном, Христе, камену заповести Твојих, утврди мисли моје...“ – ускоро ће се у Цркви чути великопосно појање. Пожурите да напустите погубни и празан пут и окренете се Богу. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru
  11. Пост није одредба свештеника и владика, нити је одредба људи, већ је пост заповест Божија. То је прва заповест која је дана роду људском још у Рају. Отворите Свето писмо, видећете на почетку Прве књиге Мојсијеве да је Бог настанио човека у једном веома лепом окружењу, у Рају. И која је била прва заповест коју је дао људима? «И запрети Господ Бог човеку говорећи: «Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“ (1.Књ. Мој. 2,16-17). То је била прва заповест. Да ли је била тешка? Не, била је веома лагана, то је Адам могао да испуни. Међутим, Адам није послушао Бога, преступио је Његову заповест, а као последица непослушања дошла је позната непогода на човечанство. Касније, да би исправили зло које су учинили, људи су почели да држе заповест и да посте сви који су живели у народу Божијем. Постио је боговидац Мојсије који је био удостојен да прими десет заповести на гори Синај, постио је пророк и цар Давид, постили су Данило и три младића у пећи, па пророк Илија, постио је и Јован Крститељ који је живео од дивљег меда и биљака – сви они су постили. Пост се сусреће и ван граница изабраног народа Божијег. Нису само постили Јудејци. Постили су и други народи, као што су били Асирци, Вавилонци и др. Можемо рећи да је пост једна светска заповест. Највише од свих – ко је постио? Господ наш, Исус Христос. Постио је четрдесет дана у пустињи, није јео ни пио ништа. У част Господа и на подсећање на Његов пост, наша света Црква је одредила пост на Велику четрдесетницу. Осим у Светом писму, пост се препоручује и од лекара, од стране лекарских удружења. Светски научници углавном на лекарским скуповима су објавили да здрављу штети много хране, а посебно једење много меса. Месоједи су сада у наше време постали људи. Купују се тоне меса. Постоји сумња да стварање рака у човеку има везе са једењем меса. И многе друге болести се стварају од много хране. Као што су рекли, прождрљив и угодник стомака „копа себи рупу са својом виљушком и кашиком“. Пост је толико повезан са опстанком организма. Некада и животиње посте. Ако одете зими у зоолошки врт, можете нпр. видети да медвед не једе, пада у зимски сан три до четири месеца. Види се да је пост користан, он чисти пробавни систем, одмара и обнавља организам животиње, да се опет пробуди у пролеће са цвркутом птица. Пост се препоручује од Светог писма, од Господа нашег Исуса Христа, од природе и науке. Пост је, на крају крајева, и једно средство штедње. Живимо у тешко време, сви само говоре «Штедња, штедња!». У старе благословене године, у моме селу, али и у Македонији, месо су јели три пута у години, били су испосници. А данас смо постали месоједи толико много, да ни средом, ни петком, ни на Велики петак не престајемо јести месо. Напунила се наша земља са печењарама. Као што кажем, и биљке да се претворе у говеда, неће нам бити довољне да нас прехране. Зато стално и увозимо месо, капитал одлази ван земље и друге обогаћујемо. Наша држава нас лаже. Стално опомињу и оглашавају „оскудица“ и „штедња“ а намећу тешке порезе. Али, да будемо доследни, треба прво да се укину сви непотребни трошкови, милиони се бацају на разне општине (посебно Патра и Атина), за карневал... Ово сам имао рећи онима који траже да обришу са гумицом ђаволовом из речника човечанства реч п о с т. † ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος Митрополит Флорине о. Августин Кантиот augoustinos-kantiotis.gr
  12. JESSY

    Божићни пост

    Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост. * Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести. * Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби". * Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља. * После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота. * Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу. * Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене". * Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи. * Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу. * Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића. Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима". Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти". Свети Фотије патријарх Цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама." Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Божићни пост |
  13. JESSY

    Госпојински пост

    Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180). Нека је Богом благословен почетак Госпојинског поста! https://svetigora.com/sjutra-pocinje-gospojinski-post/
  14. Успенски пост је добио име по празнику Успења Пресвете Богородице којим се пост завршава и представља његов врхунац. Једна од честих грешака везаних за овај пост је то што многи овај пост сматрају трагичним и тмурним, јер је строг као Велики пост и подсећа на смрт. Али, он то није. Успенски пост говори о величини и бесмртности човека који је примио Господа у своје срце. Овај пост је испуњен радошћу и надом у сусрет творевини са њеним Творцем. Сусрети нису само као физичка смрт, прелаз из једне стварности у другу, већ је главни сусрет сусрет душе са Господом овде на земљи. Локација поста на крају лета је симболична. Август је време за сумирање, сакупљање плодова, припрему за зиму. Ово важи и за духовни живот. Пост је још једна прилика да анализирате свој живот, процените своје поступке, поступке, мисли; откријте своје слабости које ометају даље кретање и развој и покушајте да их трансформишете. Управо о томе нам празник Преображења Господњег, који пада на Успенски пост, говори о значају смирења пред вољом Божијом и спремности да савладамо све тешкоће, да без роптања прођемо кроз све што нам је припремљено, са захвалношћу. Нажалост, код неких се овај празник везује само за освећење плодова и нема никакве везе са духовношћу. Штета што људи занемарују прилику да се приближе Богу, приближе Светлости, изађу из таме неверја и својих страсти. Погрешним проласком празника људи само погоршавају своје грехе и умножавају своје лоше навике. Такође је широко распрострањено погрешно схватање да је пост спољно наметнуто ограничење. Пост је добровољан и свестан корак. То је жеља душе да буде ближе Богу, жеља да се уподоби Њему. А ограничење у храни је покушај да научимо да не губимо време и да не расипамо пажњу на земаљска задовољства која су споредна у нашем животу, већ да се усредсредимо на главно и суштинско – на личне односе са Богом. То је смисао сваког поста, па чак и самог хришћанства. Хришћанство је прилика да се постане нова личност у Христу, то је почетак новог живота у Њему. А пост је један од облика за постизање овог циља. Наша вера и сакраменти Цркве нас сједињују са Христом, и Он улази у наш живот, освећујући га. Све добро што је у нашим животима долази од Бога који обитава у нама. Живети са Христом не значи само размишљати о Њему, то значи да Он почиње да делује у нашим животима, да делује кроз нас. Хришћанство је лични избор сваког од нас да свој живот предамо Богу, као што је Он некада дао свој живот за нас. https://pravlife.org/ru/content/uspenskiy-post-rasprostranennye-oshibki-i-lozhnye-traktovki-svodyashchie-ves-post-na-net
  15. Ускрс за нас православне хришћане није црквени празник као сви остали, али је несумњиво велика светковина која је тежиште, али и врхунац целе наше црквене године и уједно даје смисао целокупном животу наше Цркве. Свака недеља је Свето Православно Црквено Васкрсење и свака Божанска Литургија, кад год се служи, јесте васкрсење. Да би се истински могли доживети велики сотириолошки догађаји Страсне седмице и Васкрса, Страдање и смрт на крсту, погреб и силазак у пакао, али пре свега тродневно славно Васкрсење Господње, мора се извршити одговарајућа духовна припрема. Тако нас наша Црква читавих десет недеља постепено припрема за Васкрс. Прве три недеље су припремне за Велики пост, наредних шест недеља (од чистог понедељка до Великог петка) чине Велики пост, а последња недеља је, наравно, Света недеља, недеља Страдања, која је врхунац поста и наше опште припреме за Васкрс. Велики пост је стога дуг и напоран пут до Васкрса. Православни хришћанин пролази уским и уморним путем Великог поста, да би могао да уђе у васељенску радост Васкрсења Господњег. Велики пост је најважније време поста, уздржања, покајања, интензивне молитве и интензивног духовног подвига. То је најдужи, али и најстрожи постни период наше црквене године. Истовремено, наша Православна Црква нам помаже у најинтензивнијој молитви и најжешћем духовном подвигу кроз посебна богослужења овог периода, које представљају право богослужбено благо. Литургијска атмосфера Великог поста је потпуно другачија од литургијске атмосфере остатка наше црквене године. Литургије су дуге и моћне, а њима доминирају многа „читања“ (псалми, молитве), строгост и старина. Најважнија разлика између Великог поста и остатка црквене године је забрана служења Литургије ван суботе и недеље. Уместо редовне Литургије, у дане Великог поста (углавном среда и петак) служи се Литургија Преосвећених дарова, која је без сумње срце Великог поста. Литургијску атмосферу Великог поста употпуњује Недељно Вечерње, Велика Тајна вечера која се обнавља од понедељка до четвртка појањем дела Великог канона Светог Андреја Критског током прве недеље и канона Богородици током преостале недеље, Jутрење, Часови и Вечерње, који у ово време имају јаку надмоћну боју, и наравно посебно популаран поздрав Пресветој Богородици која се слави сваког петка. Секвенцом поздрава, туробна и преплављујућа атмосфера радних дана Великог поста прекинута је на два дана, да би се поново вратила у недељу поподне са Превеликим Вечерњем, након што смо први пут искусили радосну и васкрсну атмосферу недеље Великог поста са Божанственом Литургијом Великог Василија . Пост, интензивнија молитва и што је могуће више учешћа у завршним службама периода Великог поста помажу нам да што више појачамо своју духовну борбу, која није само подвиг Великог поста, већ је подвиг целог нашег живота, и има за циљ сузбијање наших страсти, слабости и недостатака, и неговање хришћанских врлина, чишћење душе од онога што каља њену униформу, како би благодат Божија у нама нашла места за деловање. Међутим, духовна борба, да би донела праве резултате, мора бити утемељена на смирењу и украшена плодовима покајања. Наша Црква нам представља ове две истине и пре него што започнемо путовање и интензивну духовну борбу Великог поста кроз јеванђелска читања и дивне тропере првих недеља Триода, недеља припреме за Велики пост. Тако параболом о царинику и фарисеју, којом почиње период Триода, наша Црква подсећа на велику истину: Нема врлине и нема доброг дела, дакле, ни подвига ако нису праћени смирењем, ако нису засновани на смирењу, јер нас у крајњој линији не спасавају ни наше врлине ни наша добра дела, већ степен нашег смирења и покајања. Понизност и покајање привлаче Божју милост. Наша Црква подсећа на још једну велику истину: љубав Божија је толика да је ниједан грех, ма колико велики, не може да је омете. Довољно је да постоји истинско покајање. Бог од нас очекује да учинимо први корак покајања, како би Он могао да предузме све остале кораке. Велики пост је, као што смо рекли, дуг и напоран пут до Васкрса. Али осим што је посебан период наше црквене године, то је и начин живота. То је уски и заморни пут сталне и непрекидне духовне борбе, уски и заморни пут одрицања од сопствене грешне воље и грешног себе, кроз који се мора проћи, да би се ушло у радост вечног Царства небеског. Ако наш живот постане непрекидни Велики пост, онда ће то бити и непрекидно Васкрсење, непрекидни Васкрс, који ће нас довести до васкрсења у живот вечни. Prot. Michaël Voskou https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/megali-sarakosti-mia-makra-kai-kopiastiki-poreia-pros-to-pascha-2/# View full Странице
  16. Ускрс за нас православне хришћане није црквени празник као сви остали, али је несумњиво велика светковина која је тежиште, али и врхунац целе наше црквене године и уједно даје смисао целокупном животу наше Цркве. Свака недеља је Свето Православно Црквено Васкрсење и свака Божанска Литургија, кад год се служи, јесте васкрсење. Да би се истински могли доживети велики сотириолошки догађаји Страсне седмице и Васкрса, Страдање и смрт на крсту, погреб и силазак у пакао, али пре свега тродневно славно Васкрсење Господње, мора се извршити одговарајућа духовна припрема. Тако нас наша Црква читавих десет недеља постепено припрема за Васкрс. Прве три недеље су припремне за Велики пост, наредних шест недеља (од чистог понедељка до Великог петка) чине Велики пост, а последња недеља је, наравно, Света недеља, недеља Страдања, која је врхунац поста и наше опште припреме за Васкрс. Велики пост је стога дуг и напоран пут до Васкрса. Православни хришћанин пролази уским и уморним путем Великог поста, да би могао да уђе у васељенску радост Васкрсења Господњег. Велики пост је најважније време поста, уздржања, покајања, интензивне молитве и интензивног духовног подвига. То је најдужи, али и најстрожи постни период наше црквене године. Истовремено, наша Православна Црква нам помаже у најинтензивнијој молитви и најжешћем духовном подвигу кроз посебна богослужења овог периода, које представљају право богослужбено благо. Литургијска атмосфера Великог поста је потпуно другачија од литургијске атмосфере остатка наше црквене године. Литургије су дуге и моћне, а њима доминирају многа „читања“ (псалми, молитве), строгост и старина. Најважнија разлика између Великог поста и остатка црквене године је забрана служења Литургије ван суботе и недеље. Уместо редовне Литургије, у дане Великог поста (углавном среда и петак) служи се Литургија Преосвећених дарова, која је без сумње срце Великог поста. Литургијску атмосферу Великог поста употпуњује Недељно Вечерње, Велика Тајна вечера која се обнавља од понедељка до четвртка појањем дела Великог канона Светог Андреја Критског током прве недеље и канона Богородици током преостале недеље, Jутрење, Часови и Вечерње, који у ово време имају јаку надмоћну боју, и наравно посебно популаран поздрав Пресветој Богородици која се слави сваког петка. Секвенцом поздрава, туробна и преплављујућа атмосфера радних дана Великог поста прекинута је на два дана, да би се поново вратила у недељу поподне са Превеликим Вечерњем, након што смо први пут искусили радосну и васкрсну атмосферу недеље Великог поста са Божанственом Литургијом Великог Василија . Пост, интензивнија молитва и што је могуће више учешћа у завршним службама периода Великог поста помажу нам да што више појачамо своју духовну борбу, која није само подвиг Великог поста, већ је подвиг целог нашег живота, и има за циљ сузбијање наших страсти, слабости и недостатака, и неговање хришћанских врлина, чишћење душе од онога што каља њену униформу, како би благодат Божија у нама нашла места за деловање. Међутим, духовна борба, да би донела праве резултате, мора бити утемељена на смирењу и украшена плодовима покајања. Наша Црква нам представља ове две истине и пре него што започнемо путовање и интензивну духовну борбу Великог поста кроз јеванђелска читања и дивне тропере првих недеља Триода, недеља припреме за Велики пост. Тако параболом о царинику и фарисеју, којом почиње период Триода, наша Црква подсећа на велику истину: Нема врлине и нема доброг дела, дакле, ни подвига ако нису праћени смирењем, ако нису засновани на смирењу, јер нас у крајњој линији не спасавају ни наше врлине ни наша добра дела, већ степен нашег смирења и покајања. Понизност и покајање привлаче Божју милост. Наша Црква подсећа на још једну велику истину: љубав Божија је толика да је ниједан грех, ма колико велики, не може да је омете. Довољно је да постоји истинско покајање. Бог од нас очекује да учинимо први корак покајања, како би Он могао да предузме све остале кораке. Велики пост је, као што смо рекли, дуг и напоран пут до Васкрса. Али осим што је посебан период наше црквене године, то је и начин живота. То је уски и заморни пут сталне и непрекидне духовне борбе, уски и заморни пут одрицања од сопствене грешне воље и грешног себе, кроз који се мора проћи, да би се ушло у радост вечног Царства небеског. Ако наш живот постане непрекидни Велики пост, онда ће то бити и непрекидно Васкрсење, непрекидни Васкрс, који ће нас довести до васкрсења у живот вечни. Prot. Michaël Voskou https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/megali-sarakosti-mia-makra-kai-kopiastiki-poreia-pros-to-pascha-2/#
  17. Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно прочитати има ли у кексу млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је срећан и Богом благословен почетак поста! https://petrovgrad.org/verski-zivot-srp/отац-иван-мучалов-шта-пост-јесте/
  18. Божић на свим светским меридијанима код људи изазива топлину и радост због чињенице да је Бог постао човек. Без обзира да ли је данашњи човек, оптерећен комформизмом и потрошачким менталитетом, упућен у тајну овог великог празника, радост и топлину коју осећа нешто значе макар и на несвесном нивоу. У православној традицији, овом празнику, који се често назива и најрадоснији, претходи пост од шест недеља. Дужина поста, каква је и сада, установљена је у 12. веку и прихваћена као правило од стране свих православних Цркава. Код Срба, самом прзнику Рођења Христовог претходе обичајни празници везани за породицу – Детинци, Материце и Оци. У богослужбеном смислу, недељама непосредно пред Божић претходе празници Праотаца и Отаца у које се прослављају старозаветни пророци и патријарси од којих је по телу потекао Господ Исус Христос. Али први празник којим почиње заправо та старозаветна сага која свој врхунац има у рођењу Месије јесте Ваведење Пресвете Богородице. Овај догађај који Црква празнује не налази се описан нити у Старом нити у Новом завету. Припада апокрифној традицији Цркве. Другим речима, иако није посведочен Светим писмом он је итекако уроњен у његово разумевање, доживљај и важност које оно има у вери и животу хришћана. Зашто је овај празник на почетку поста, пошто би по некаквој логици он требало да буде ближе самом празнику Христовог рођења? Хронолошки гледано, он се збива више од хиљаду година након што су живели Авраам, Исаак и Јаков; или нешто мање од 900 година од када је живео цар и пророк Давид, а нешто мање од времена пророка Данила и ропства Израиља у Вавилону. Разлог зашто се овај празник слави је што се у њему повезује читава старозаветна прича о потомку Авраамовом у „којем ће бити благословени сви народи на земљи“ (Пост 22, 18) са рођењем Спаситеља. Како говори црквено предање, на празник Ваведења, родитељи Пресвете Богородице, Јоаким и Ана, доводе своју кћер да би је посветили Богу као израз захвалности што их је у старе дане благословио потомством (уп. Пост 17, 17сс; 18, 10с; 25, 21; 30, 22сс; Суд 13, 3; 1. Сам 1, 15-20). Том приликом, свештеник Захарија препознајући у овој малој девојчици личност коју је Бог изабрао за свој сасуд, уводи је у најсветији део јерусалимског храма – Светињу над светињама. Отуда и назив празника Ваведење, што значи увођење. Светиња над светињама је био испрва део шатора, а потом храма у којем су Јевреји служили Богу. Назив је такав јер је у њему било смештено најсветије што је Израиљ добио од Бога – таблице закона, Аронов процветали штап и небески хлеб, тј. мана. Али више од тога, то је било место у којем се Бог јавља, и где обитава слава Господња. Због тога, ниједан човек није могао да уђе у тај простор заштићен завесом осим првосвештеника и то само једанпут годишње. Функција Светиње над светињама је била двојака. Прво је требало да покаже да је Бог присутан међу својим народом (Изл 40, 34с; Лев 15, 2; Бр 9,15; 1. Цар 8, 10с; Јез 43, 1-4). Кроз то присуство они се освећују и чувају савез са Богом бивајући верни заповестима и држећи све оне уредбе које им је Бог заповедио. Друго, неприступачност Светиње над светињама за сваког човека, осим посвећеног, указује на то да Бог Израиља не може да се сведе у уобичајене представе и доживљаје Бога. Његово је присуство огањ који спаљује. Ова врста метафоре треба да изрази неприступачност Јахвеа. Због тога је потез свештеника Захрије несхватљив и необичан јер тамо где и првосвештеник улази само једном, он уводи малу девојчицу. О овом присуству и вери у Бога који својом љубављу брине о Израиљу тражећи заузврат верност која треба да прераста у све већу сличност са њим говоре и сведоче помињани Праоци и Оци Старога завета. Коначно, читав пост се завршава прославом Рођења Спаситеља који и јесте крајњи циљ овог духовног и телесног напора. Сам догађај рођења Христовог описан у Новом завету има сличности са причом о Светињи над светињама. У Еванђељу по Матеју, Исус из Назарета јесте испуњење дуго очекиваног рођења Месије. Поред свих посебности Матејевог описа Христовог рођења, упечатљиво је повезивање његовог рођења са пророштвом пророка Исаије да ће се Месија назвати Емануил. Сам апостол Матеј даје објашњење да то име значи Са нама је Бог (Мт 1, 22с; уп. Ис 7, 14). Апостол Матеј жели да укажа на то да је сам Бог присутан међу својим народом у личности Месије, тј. Исуса Христа. Са друге стране, апостол Лука у свом Еванђељу даје нагласак на Спаситељу који се поистовећује са најнезнатнијима и одбаченима. Рађа се у штали (пећини). Али пре тога приликом описа Благовести наводи да ће се дете које треба да роди Марија назвати Син Божји (Лк 1,35; уп 2, 7). Песма коју певају анђели: „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ указује на то да Месија доноси истински и потпуни мир читавом људском роду а кроз то алудира на Христа као истинског цара читавог створеног света који је због љубави и доброте своје рођен као незнатан да би се на крају у Вазнесењу показао да је истински Месија читавог света (Лк 24, 50с; Дап 1, 9сс). На послетку, у Еванђељу по Јовану стоји стих који експлицитно поситовећује Исуса Христа са Логосом који је од искони и који је Бог (Јн 1,14). Заједничко за Стари и Нови завет јесте чињеница да се Бог јавља са намером да човека призове у заједницу са њим у којој ће делити живот, где ће Бог бити Господ (Господар) а људи царско свештенство, односно свештеници творевине. Разлика је у томе што Стари завет наглашава човекову склоност ка греху која стално тражи очишћење да би могао да обитава у близини Божјој. Као најлепши изданак те тежње за чистоћом и близином Божјом јесте Пресвета Богородица. Из тог разлога празник у којем се посведочује њена чистоћа стоји на почетку поста, јер сваки човек има потребу за таквом врстом чистоће. Она превазилази оквире морала. Сама Пресвета Богородица се показује као узор који треба да следе хришћани заједно се трудећи и рвући са својом вољом и природом. У Новом завету, за разлику од Старог, нагласак стоји не на чистоћи као услову човекове близине Богу, већ супротно – Божјег узимања на себе људске природе да би је кроз себе оправдао и ослободио ропства греху. Управо у очовечењу Бога, тј. Сина Божјег, види се његова истинска слава која свој врхунац има у распећу на Голготи које јесте „час Христов“ (уп. Јн 2, 4; 12, 23с; Лк 24, 26). Све оно што је човека удаљавало од Бога, и што се кроз низ Праотаца, Отаца, пророка, праведника показивало да су и највернији склони да посрну, Бог узима на себе да би постао недвосмислено и потпуно присутан у животу света који је створио. Док се у Старом завету Бог оприсутњује кроз природне феномене (облак, дим, ватру, ветар), у Новом завету он долази у саму срж човековог бића постајући човек и чинећи превасходно од Пресвете Богородице Светињу над светињама. Божићни пост, стога, није само време уздржања од одређене врсте хране, подвига, било личног или заједничког. Он је најпре ход Цркве, тј. хришћана од разумевања Бога као узвишеног и Светог, неприступног и страшног у својој величанствености, до Бога који у свему томе најпре јесте непресушни извор милосрђа, онај који на разне начине жели да човека задржи уза себе, и, коначно, Бога који такав начин живота дарује човеку и позива га да буде сведок његове доброте. Начин да то човек буде јесте у даривању себе другоме, стављању користи ближњег спрам личне и спремност да се понесе крст немоћног и напаћеног. Достизање тога није могуће без личног напора што и представља пост, али истовремено и без дубоке свести о томе да ниједан људски труд није раван ономе што је Бог учинио кроз Рођење Христово, а то је да је нераскидиво везао за себе читаву творевину дарујући ништа мање него самога себе њој и човеку. Извор: Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске бр. 307, Ваведење 2022. г. извор
  19. За многе је пост, пре свега, лишавање одређених добара, углавном у вези са исхраном. И са ове тачке гледишта питање је сасвим легитимно: можда сада, када многи људи трпе муке, уопште не треба да посте? Такав приступ, наравно, све своди на материјални ниво. Али издржати лишавање није суштина поста. Када постимо, пре свега, покушавамо да се приближимо Богу, преиспитамо свој духовни живот, а за то привремено и делимично одбијамо ствари које нас одвлаче од духовног живота, а то није само мрсна храна. Велики духовни проблем стварају и зле мисли, негативни утисци, као и сама чињеница да се време троши не на борбу против сопствених порока, не на чињење добрих дела, не на богоопштење, већ на сујетне и пролазне ствари. Размислимо само о томе колико времена проводимо читајући разне сумњиве блогере. Сумњиво, јер ће нам бити тешко избројати колико су нам непотврђених информација изнели, колико су људи обманули, колико мржње су ширили. Наравно, нису сви блогери такви, али има ли много изузетака? Нажалост нема. Што се тиче мржње, страха и других ниских страсти, друштвене мреже и месинџери су испуњени њима до врха. А људи су створени на такав начин да су у стању да одражавају емоције једни других. Ако ставите два огледала једно наспрам другог, онда можете видети много њихових међусобних одраза, који иду у бесконачност. Тако је и са емоцијама, па чак и са страстима. Пост нам даје разлог да заштитимо своју душу од таквог искушења. На крају крајева, тренутно је веома тешко одржати душевни мир чак и без штетних медија. Данас, када милиони људи редовно остају без светла, топлоте, воде, медицинске неге, итд. – укључујући и оне најнезаштићеније и најневиније: старце и децу – тешко је задржати присебност. Тешко али неопходно. То је неопходно јер нас лоше емоције само уништавају и одузимају снагу. И потребна нам је снага, заиста нам је потребна. Пре свега помоћи онима који највише страдају од рата, ма где се налазили. Невоља је свуда невоља. Управо овакав рад са чистим мислима треба да постане основа нашег поста. Нека вас све Господ спаси и благослови! митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakav-post-mozhe-biti-za-vreme-rata
×
×
  • Креирај ново...