Претражи Живе Речи Утехе

Маријино стајање – тако се назива служба у предворју Христових страдања. Живот који живимо је безукусан, у њему нема соли. Све нам је унапред познато, све планирамо, израчунавамо. У таквом животу нема чуда сусрета са Богом, нема покајања о којем смо данас чули у житију преподобне Марије Египћанке. Чини нам се да је то било веома давно… Али како се тако нешто може догодити данас, у савременом свету? Како се то може догодити баш мени, када већ све знам, све разумем и када ми се чини да је Бог негде далеко? Управо у томе је ствар – Бог је близу, а ми смо далеко! Зато су нам толико важне капи духовне росе које нам данас нуди Црква – у потпуности прочитани Покајни канон светог Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Ово је чудесна служба, која треба да нас учврсти. Навикли смо да живот меримо искључиво сопственим искуством, и не усуђујемо се да говоримо о оној борби и победи над грехом која превазилази људске снаге. Али видимо да постоји Бог и да постоји благодат Светога Духа, која крепи и обнавља човека који се каје. Чујемо речи преподобног Симеона Новог Богослова да истинско покајање у човеку обнавља девственост. Заиста, чудо је када се човек одриче греха и у потпуности припада Богу. И то чудо може се догодити у животу свакога човека. Али данас пред собом видимо другачију слику: расправе, грубе речи, увреде, прекоре, самосажаљење – нема свести о сопственој кривици пред Богом. У нашем покајању ми не видимо Христа, већ само човека-свештеника, и онда започињу разговори људски, речи у којима нема лепоте покајања. А покајање је управо промена, преображај који у нама врши Господ. Волео бих да научимо да стојимо у храму, да учимо да учествујемо у богослужењу, у Христовим Тајнама у којима се душа обнавља. Душа мора непрестано примати благодатну помоћ како би могла водити борбу са светом греха и саблазни. Дај Боже да у преосталом времену до Васкрса не изгубимо дух, од којег барем кап постоји у нама. Дух је веома лако изгубити: за једну реч, за једну мисао, за једну увреду, за једно осуђивање – човек губи везу са Богом. То је страшно стање. Зато морамо бити будни, морамо бити пажљиви – како гледамо, како говоримо, како ходимо – све у човеку треба да буде лепо, духовно. У храм нисмо дошли само да бисмо гледали ликове светих и дивили се лепоти њихових односа. У свим светима сија светлост Христова. Али и ми сами треба да постанемо ликови, да, додирнувши се светиње, будемо способни да је сачувамо у свом срцу и да је поделимо са својим ближњима. Толико љубави, толико бриге, толико Божјег милосрђа излива се на свакога од нас! Колико пута смо се већ дотакли Бесмртног Извора Живота, Христове Чаше! И зашто тако често личимо на пробушен суд, који губи ту благодат? Долазе нам страсти, униније, очајање, роптање – све то постаје зид иза којег не видимо ближњег, не видимо Бога. Тај зид морамо непрестано рушити. Преподобни Серафим Саровски је носио каменчиће на леђима и говорио: „Мучим онога који мене мучи.“ Морамо увек памтити да је непријатељ близу. Не треба да се ослањамо на себе, већ да тражимо Божју помоћ и Његов благослов за сваки корак нашег живота. https://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-lemenosok-beseda-u-sredu-pete-nedelje-posta/

Наши гости овога "Поднева" били су прота Иван, старешина Храма Свете Тројице у Мудраковцу и његова супруга Драгана, испред једног од највећих православних портала и Јутјуб канала „Живе речи“. Године уложеног труда на изградњи заједнице православних хришћана у Србији, али и по целом свету, уродиле су плодом, да је данас породица Цветковић проширила је своје границе и покрива цео свет. Молитвена јутра, у којима обоје учествују, и која се емитују на њиховом Јутјуб каналу, свакодневно прати више стотина људи. У емисијама које отац Иван приређује уживо, гостовали су неки од најистакнутијих личности наше Цркве и друштва. Брачни пар Цветковић са великом радошћу присетио се гостовања Његове Светости, тадашњег Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, као и Митрополита крушевачког Давида. Успех који су постигли у мисионарској делатности, огледа се највише управо у проширењу Литургијске заједнице на њиховом терену, у Мудраковцу код Крушевца. Посебан осврт направили смо на важност друштвених мрежа и боготражитељски дух који је све више присутан међу људима; како у контексту општих питања о Цркви, тако и везано за актуелности које о. Иван редовно покрива у својим подкастима. Звучни запис Завршницу разговора крунисала је њихова лична прича везана за љубав и помоћ коју им је пружила Блажена Ксенија Петроградска, којој је посвећен параклис у Мудраковцу, а имали смо прилике и да чујемо и тропар Светој Ксенији у њиховом извођењу. Интернет страница портала "Живе речи" Јутјуб канал "Живе речи" https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46169

Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања. „Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами“. „У тој страшној борби, изборићете се за своја права“ – а ми ћемо додати – „спасење“… Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да „се стаде врло жалостити и туговати“ (Мк. 14, 33). Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај. Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима. Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: „и Живот се јави“ (1. Јн. 1, 2). Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји. Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: „Какве бесмислице“. Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: „Ја сам, Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером. Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету. Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. „По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом“ (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: „нико вам ту радост неће одузети“ (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово. https://radioistocnik.info/tekstovi/protojerej-aleksandar-smeman-religija-spasenja/

Монах Игњатије: Цело дело Ваше Пречасности познато је да је било само по себи христолошко. Реците нам, шта значи Христос за Ваш цели живот? Отац Димитрије: Христос представља за мене сав смисао егзистенције. Кад не би било Христа, кад не би било Сина Божијег који се очовечио, и да није победио смрт ради нас, обећавши и нама победу над њом ради вечног сједињења с Њим, сва би егзистенција у свету била бесмислена. Све философије које знају само за овај свет, немају никакву логику. Смисао има само нада да ћу у Христу имати будући вечни живот, избављен од свих патњи, ослобођен од ропства материјалних задовољстава која руше тело и не задовољавају потпуно без Христа. Иначе, све би било узалудно, све би било апсурдно и нелогично. Христос је за мене све. Он је узор Човека који је победио страдања јер их је претрпео, а претрпео је не зато што је био дужан да их претрпи, него зато што их је добровољно прихватио да би их победио на Крсту ради нас, а и да нас помогне да их и ми победимо. Христос је све за мене. Он је највиши узор Човека, Син Божији који је постао и Човек, али Човек који је све наше примио, све осим греха, и Који је претрпео страдања, и који је толико добра човечанству учинио, и дао је тако дивну науку и показао нам пример Човека којег никад не можемо стићи, мада непрестано напредујемо према Њему. Христос је за мене сав смисао егзистенције. Из књиге „Речи за изграђивање“, Источник https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8816

Драги моји пријатељи, овај пост, који почиње 28. новембра, траје шест недеља – скоро колико и Велики пост. Међутим, Велики пост има другачији и сасвим јединствен карактер. Велики пост у нашим мислима обично се повезује са покајањем, тугом, плачем над гресима, чишћењем душе у припреми за предстојећи велики догађај и тајну. У Божићном посту сви појмови који се тичу поста – осим последњег, односно очишћења душе – бивају истакнути са две доминантне карактеристике. То су – смерност и унутрашња радост. Зашто нас Црква подстиче да искористимо овај период поста да своје душе доведемо у стање потпуног смирења? Јер предстојећи празник, иако тако радостан и велики, потпуно је обавијен духом смирења. Апостол Павле нам објашњава да је на овај празник „Бог који је на висини сишао на земљу, да нас узнесе на небо“. Али да би то постигао, Господ је „умањио Себе, узевши лик слуге, и уподобио се човеку“. Сви смо ми слуге Божије, односно сви смо створени, а да би се уподобио човеку, Господ је морао да се умањи, другим речима – да унизи Своје Божанство. И све је то Господ учинио за нас, да нас спасе од смрти и силе ђавоље, да човек – венац творевине Божије – не пропадне. На исти начин и ми треба да поштујемо и захваљујемо нашем Творцу и Спаситељу. Треба да умањимо своју гордост, умањимо самоуверавање, исцрпимо себичност, па ћемо тек тада – кроз потпуно смирење – наћи онај узлазни пут на небо, у Царство Небеско, које нам је Господ отворио при свом силаску на земљу. . У Светој земљи, у граду Витлејему, где се Господ родио у скромним јаслама пре 2.000 година, данас се над местом Његовог рођења налази величанствена црква. Ову цркву одликују улазна врата, која су направљена тако ниско да се просечна одрасла особа мора сагнути да би ушла. То је учињено намерно, да би нас непрестано подсећало на потребу духовне понизности пред величином догађаја који се одиграо овде. Истовремено, Божићни пост је и време за радост. За време Великог поста, на пример, Црква се толико предаје покајању, да са изузетком два велика празника – Благовести Пресвете Богородице и Уласка Господњег у Јерусалим – који су оба директно повезана са пасхалним догађајима, постоје једва да је икакво обележавање празника великих светитеља, јер би празнични дух ометао сврху овог поста. Цео Божићни пост, пак, начичкан је славама великих светаца попут блиставих драгуља: свете великомученице Катарине, Светог апостола Андреја, свете великомученице Варваре, великог Светог Николе, Светог Германа Аљаског и многих других, као да нам показују да је присуство свих ових светих и све ово весеље постало могуће само зато што је Господ сишао на земљу и отворио пут ка небу. Тако нас кроз читав овај период Црква снажно подстиче да се припремамо за надолазећу радост речима Божићног канона: Христос се рађа – прослављајте Га! Христос с неба – сусрећите Га! Христос на земљи – узвисите се! Певај Господу, сва земљо! https://mitropolija.com/2024/11/28/protojerej-rostislav-senelof-bozicni-post/

Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања. „Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами“. „У тој страшној борби, изборићете се за своја права“ – а ми ћемо додати – „спасење“… Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да „се стаде врло жалостити и туговати“ (Мк. 14, 33). Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај. Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима. Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: „и Живот се јави“ (1. Јн. 1, 2). Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји. Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: „Какве бесмислице“. Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: „Ја сам, Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером. Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету. Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. „По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом“ (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: „нико вам ту радост неће одузети“ (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово. https://radiosvetigora.wordpress.com/2010/10/27/протојереј-александар-шмеман-религи/#more-5009

† Ако свој живот проживимо духовно и ако будемо умирали у Духу Светом, нећемо доспети у мрско, одвратно стање страха од смрти. Само ћемо испустити своју душу у руке Божије. Живот нам, у принципу, није дат да бисмо нешто градили, учинили или стекли, па чак ни за то да бисмо изродили и одгајили децу. Дат нам је да, када се заврши, овако предамо своју душу у руке Божије. Наравно, не зна се како ћемо умирати. И не можемо да живимо, а да не размишљамо о смрти и да је се не бојимо... Али понекад су ове мисли од велике помоћи. Једном сам био у ситуацији да никако нисам могао да победим неку увреду у себи. И ево шта сам урадио - отишао сам код погребника, купио сам крст и на њему сам написао: јереј (у то време сам још био јереј) Сергеј Баранов. Када сам написао последње слово - све је било као руком однето. Све увреде су постале тако мале. Понекад сам себи кажем: оче Сергеје, предстоји ти смрт. А шта ако твоја смрт буде тешка и проблематична? А ти сада не можеш да издржиш такву глупост. Како је умирао Христос? Тихо и мирно? Није. А ако је сав смисао нашег хришћанства у подражавању Христу, нико ти не гарантује да ћеш ти, Христов следбеник, који носиш крст на грудима, умрети без страдања. Неки мисле: трудим се да живим исправно, надам се да ће ми Бог дати лаку смрт. Па, знате - даће онакву какву да! Боље да вам Бог да трпљење! А да би вам било лакше да трпите, посветите свој крст Богу, потрпите ради Христа. Свеједно ћете морати да трпите, само што постоји разлика: да ли човек трпи због тога што се налази у безизлазној ситуацији или трпи ради Христа. Ради Христа - и ваша патња ће одмах попримити смисао, и то врло узвишен смисао, толико узвишен да ће огрејати ваше срце. † „Тражите и даће вам се.“ Да, имамо право да тражимо. Али још треба да схватимо да нам Бог често каже: „Чедо, чујем твоје молбе, али чуј и ти Мене. Схваташ, сада ти је потребно ево ово, данас треба да пређеш управо овај пут. Чуј Ме, то је твој пут, и он је у Мом промислу, прихвати га и биће ти много лакше, зато што ћеш од своје муке одстранити један део - своје противљење, свој спор са Мном. А када одстраниш противљење, уместо њега ћеш стећи поверење у Мене, и оно ће још више олакшати твоју патњу и твој бол.“ „Јарам је Мој благ и бреме је Моје лако“ - каже нам Христос. Све ово се не односи само на смрт, већ и на сва искушења. Немојте се плашити невоља, немојте губити веру за време невоља, немојте губити способност да благодарите. Када, у неком тренутку, схватите да треба потрепети - одстраните противљење, и на то место ставите веру у Бога, наду у то да је све у Његовом промислу, и још - просто љубав према Њему. „Најслађи Исусе, Ти страдаш, и ја сам ради Тебе одлучио да ово прихватим и да пострадам.“ И одмах ће се појавити смисао и надахнуће, и одмах ће постати лакше. † Наравно, важно је шта ће нам се дешавати пред смрт - али је много важније шта ће бити после ње. Софроније (Сахаров) је много патио на умору. И кад је издахнуо, отац Николај, његов братанац, је отрчао у храм да саопшти да старца више нема. А када се вратио - око оца Софронија је већ био Васкрс, био је рај, више није било ни крста, ни патње. Цео дом је био испуњен пасхалном радошћу. Зашто мошти светих не труле, већ точе благодат, миро и миомирис? Зато што су они целог живота акумулирали енергију Божанства, а сада њоме зраче. Наизглед, мртво тело – откуд благодат у њему? А он је целог живота упражњавао молитву, његов дух се хранио Духом Божијим, и тело је у томе учествовало, налазећи се у стању обожења. † Када снажно заволиш, не баш непријатеље, не, јер то је сувише узвишено, чак не ни људе, већ када заволиш Христа Који виси на крсту, тада схваташ оно што се дешава свакога дана... Колико се Литургија свакога дана служи на свету? А да ли знате шта свештеник ради у олтару на проскомидији, пре Литургије? Припрема жртву на жртвенику. И та жртва није јагње, није теле, није голуб. Та жртва је Сам Христос. Свакога дана у сваком храму се поново сече Христос, коље се Христос, поново се излива Његова Крв помешана с водом. Ако верујемо да Тело и Крв Христови нису „наводно Тело и Крв“, већ да се у току Литургије заиста претварају у Тело и Крв, то значи да ни сама жртва није „наводна жртва“, већ да је заиста жртва која се приноси. Свештеник узима копље и изговара речи: „Један од војника прободе Му ребра копљем“ - и чини тај покрет. Када бисмо то заиста осетили! Када бисмо то схватили! Али ми све то често доживљавамо као традицију. А када би Господ одједном отворио очи нашег срца, пришли бисмо Причешћу и доживели бисмо, схватили бисмо, да тамо нису вино и хлеб, да су тамо Тело и Крв Христови. А како може да се добије тело и крв, осим да се покида тело и пролије крв? Када бисмо заволели Христа, свако од нас би рекао: „Господе, не молим Те ни за какво благостање, дозволи ми да придржим Крст који носиш, дозволи ми да Ти помогнем.“ А овако, гледамо и ништа не видимо. А све се то дешава на свакој Литургији! И најстрашније је то што ми, хришћани, то не видимо, а шта да кажемо за неверујуће, нецрквене људе? И не само то, чак ни ми, свештеници који служимо Литургију, често то не видимо. Ако нас неко пита - на све ћемо дати тачан одговор, као што смо учили на богословији. А да ли то осећамо? Да ли схватамо? Да ли смо свесни тога када прилазимо путиру? Када бисмо то осетили у свој дубини, свака патња коју нам Бог ради нечега шаље, не само да нам не би била трагедија – већ би нам била пожељна! † Час смрти ће неминовно наступити. И силно желимо да умремо тако да се наша смрт не назове смрћу, већ успењем. Да буде тиха и мирна. Али за то морамо да знамо да је неопходан духовни живот. А у духовном животу су јако потребни аскеза, приморавање и трпљење. И још је важно да схватимо да ће се управо овај последњи тренутак, најкраћи у нашем животу, показати као најважнији. А за све остало о чему смо се бринули и због чега смо се секирали, испоставиће се да је таштина над таштинама. Дакле, немојте се плашити времена које нам краде здравље, младост и снагу, које нам краде наше ближње где год се окренемо. Не треба тога да се плашимо. Треба да се плашимо да се, када умремо, не испостави да нисмо са Христом. Управо зато нам Господ и даје време - да бисмо стекли Духа Светога. И треба да гледамо да ово време не протраћимо на разноразне глупости, ситнице и дрангулије... (из књиге ЛЕТИ ВИСОКО) https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Jуче је на дан када наша Света Црква прославља Св. Јоаникија Великог служена је Света Литургија у подгоричком храму Светог великомученика Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и молитвено присуство проте Милуна Фемића. На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа, предвођени о. Јованом Радовићем. Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се прота Гојко Перовић: „У данашњем Светом Јеванђељу имамо прилику да видимо како Божију Ријеч примамо, како она дјелује на људе, кад нам је Бог открива и даје. Зашто људи на ријечи истога Бога реагују различито ? Тиче се много тога и како смо чули ту ријеч, пазимо ли на те ријечи, јесмо ли сами са Богом, или смо у друштву ко зна кога и чега. Ако смо и чули дату ријеч, колико си је задржао у своме срцу, или си дозволио да разне бриге овога свијета је загуше? Ако си је и примио, колико је плодно тло на коме она пада? И коначно, ако си примио у себе Божију ријеч она код некога роди са тридесет плодова, код некога са шездесет, код некога са стотину. Драга браћо и сестре чини ми се да ова прича не дијели људе на разне групе и народе: Па да кажемо- ја слушам пажљиво, бринем о Богу и демонима па је код мене плодно тле. То не би било добро. Било би најмудрије да схватимо ову причу, да све ово може бити код једног истог човјека. Али да знаш да ти такав позвани, који је кренуо Божијим путем, чим то пређе у неки ред, да може бити да си баш ти тај коме ће следеће Божије обраћање у некој ситуацији бити да ти непменик понесе све што си добио. А понесе зато што не пазимо како слушамо и причамо. Данашње Јеванђеље, између осталог говори и да су нам важније бриге од Божије ријечи. Па и ако смо чули како треба Божанску ријеч, опет рађа како Бог хоће, а не онако како ми мислимо и како смо планирали. Доста је до мене а и до других околности. Са Богом не можеш ништа планирати осим: „Ако Бог да“. Богу нашем, који је диван у Светима својим и у поукама које нам даје, нека је слава, у векове векова, Амин“, поручио је отац Гојко Перовић. Потом су они који су се припремили, приступили Светој тајни причешћа. Заједничарење свештеника и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском Дому. Час вјеронауке одржала је протиница Надица Радовић, за полазнике Школе Свети Ђорђе. https://mitropolija.com/2024/11/18/protojerej-gojko-perovic-jesmo-li-culi-rijec-boziju-kako-treba-ili-su-je-zagusile-brige-ovog-svijeta/

Где је Бог? Вера је природна за човека. Али, онда долази лична одговорност, почиње потрага за сопственим путем иза којег стоји рад и стална стрепња, јер човек који живи у вери не може остати самозадовољан. Вера је пут крајње стрепње и неповерења у себе, у друге, па и у Самог Господа, јер није тајна да се људске идеје о истини и правди често не поклапају са оним што човек мисли о Богу. Оно са чиме се сада суочавамо - крвави терористички напади, разорни земљотреси, цунамији, катастрофе које је проузроковао човек и епидемије које односе животе стотина хиљада невиних људи – тера многе људе да се у очају питају: „Где је Бог?“ и „Где Он гледа?“ Ова питања се не могу назвати доконим или реторичким, јер су стрепња, брига, па чак и неповерење у Бога такође одређени пут вере. Да ли ћемо пронаћи одговоре на ова горућа питања зависи од сваког од нас. Од човека зависи да ли ће на крају пронаћи свог Бога или ће стати на пола пута и горко уздахнути: „Не могу да идем даље, јер пут није уцртан, а нема јасних смерница које уливају безусловно поверење...“ У потрази за Богом, многи од нас заправо за себе формирају неку врсту „посредне истине“, која даје само имагинарни мир и улива лажно уверење да смо потпуно у праву, за разлику од других који „греше“. Често делимо наше ближње на оне који се слажу „са нама“ и на оне који су „против нас“. Наравно, тако је згодније живети, али има и људи који на свом путу ка Богу не деле своје ближње на „нас“ и „странце“. Ићи овим путем је много теже, понекад чак и несигурно, али управо тај приступ чини наш живот истинитим, а нас саме отвореним за Господа. Изванредан дански хришћански филозоф Сорен Кјеркегор (1813–1855) овако је дефинисао концепт вере: „Пут до Бога је крајње неизвестан, али ми увек пролазимо. Човек се у почетку плаши ове „непоузданости“, тражи стално нове потврде верности изабраног пута, настоји да се ослони на нешто, а саму веру покушава да претвори у неку врсту темеља, у основу и идеологију. Међутим, права вера овој особи није од помоћи... Апостол Павле има једноставну и у исто време потпуно погрешно схваћену дефиницију од стране многих: „Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.“ (Јевр. 11:1). Тешко је бити сигуран у невидљиве ствари, па човек жели да своју веру учини видљивом, опипљивом и настоји да је угура у круте оквире таблица. Оваква идеја вере тежи материјализму и одређена је, пре, повељом о људским правима (наравно, веома добром, веома блиском суштини вере), него њом самом. Ово је мучна потрага за истином, али опипљивом, видљивом истином, која се може представити свакоме и уз помоћ које је тако лако утврдити: да ли си са мном или против мене? Јеси ли за моју истину или против ње? Искривљена идеја вере неизбежно води ка расцепу света. Често видимо како искрени и чисти људи показују примере највећег херојства у залагању за истину, док потпуно негирају могућност вере у Бога. Један од ових безусловно несебичних људи, немачки мислилац Фридрих Ниче (1844–1900), је објавио: „Бог је мртав“, а пошто је тако, онда је све постало другачије и од сада су људи дужни, као богови, да откривају истине у себи и жестоко се боре за њу. Ово је такође одређени пут вере и многи су спремни да се за њега жртвују, па чак и умру, постајући мученици у очима својих пратилаца и следбеника. Постоји још један феномен: религиозна особа је у искушењу да своје наде претвори у некакву непоколебљиву основу. Такве људе називамо фундаменталистима. Њихов фундаментализам лежи у чињеници да настоје да веру претворе у скуп крутих правила, непоколебљивих традиција и строгих закона. Живети у категоријама „могуће и немогуће“, бити у одређеном црквеном, верском, литургијском кругу је само по себи бескрајно добро, вредно и неопходно. Вера обликује културу, она је та која чини свет лепим и испуњава га бесмртним примерима, јер човек своја духовна искуства исказује кроз видљиве знакове, који, у крајњој линији, чине високу уметност. Међутим, морамо бити свесни да ни вековне традиције, ни закони и правила, па чак ни хришћанско богослужење са својом величанственом структуром, са текстовима задивљујуће висине, чистоте и садржаја, нису ни у најмањој мери упоредиви са апсолутном вредношћу вере. У супротном, цео наш живот би се претворио у стално ходање у бескрајном кругу... Чим човек постане прожет духом црквених традиција и идеја, уђе у круг правила јутарњих и вечерњих служби и постова, његов живот постаје веома поуздан, згодан и удобан. Човек је уверен да ће га овај појас за спасавање сигурно заштитити од свих недаћа. Једина невоља је што, у овом случају, нема где да иде, нема чему другом да тежи, што значи да престаје да следи Христа. Човек се смирио и одмара на ловорикама, верујући да је пронашао одговоре на сва питања која су га раније бринула и да је нашао „формулу спаса“. Али, авај, он више нема веру о којој говори апостол Павле – „извесност невиђеног“... „Непоуздани“ пут вере, којег се, међутим, треба држати, показује апостол Петар, обраћајући се Христу: „Господе! Ако си ти, заповеди ми да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28). Такође, можемо навести још један цитат из Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Матеј 16:24). Другим речима, сви треба да се одрекнемо свог сопства, свог егоизма и безусловно следимо Христа. Права вера је другачија од било чега другог, она је самоуверено „ходање по невидљивом“. Људска природа гравитира ка томе да с времена на време добије недвосмислене и свеобухватне одговоре на било која, па и празна питања. У животу наше Цркве видимо да је данас у великој мери сачињавају људи без верских традиција, људи лишени црквених корена, људи којима вера није наслеђена. Ми, данашњи хришћани, треба да нађемо неку врсту упоришта. Многи су то нашли, пре свега, у праћењу традиционалног црквеног круга који је постојао много пре нас, али не и у Јеванђељу, иако је, како је с правом приметио истакнути философ В.С. Соловјев (1853–1900), у хришћанству за нас највреднији сам Исус Христос . Нажалост, сада у хришћанству много више ценимо нешто друго: нову изградњу црквеног круга. Нема сумње - литургијски круг, строго поштовање постова, унутрашња црквена дисциплина, наука о молитви, аскетско предање, црквени календар – све је то неопходно за наш живот. Поштовање правила постепено нас чини исправним. Дошли смо у Цркву, оптерећени искуством сасвим другачијег живота, и зато нам је једини спас у хиљаду година провереним предањима, по којима су живели наши преци, по којима су спасени наши светитељи. Хватамо се за њих као за сламку спаса, али овај круг не треба само да нам помогне да плутамо у олујном мору, већ, пре свега, да нас води ка Христу. Међутим, ако нам се сам круг као такав чини гаранцијом спасења, јавља се веома озбиљан духовни проблем. Христос је одлучно изобличио фарисеје – поштоване људе који нису тежили ничему другом. Зашто је парабола о митару и фарисеју још увек толико релевантна за нас? Ко је фарисеј? То је особа која је пронашла одговоре на сва питања. Не мора нигде да иде, већ је нашла спас на земљи. Не треба јој Христов долазак - она већ има све. Међутим, Христос није дошао ради праведника, него због грешника. Онај ко је већ све нашао, неће тражити ништа у будућности. Онај ко је све постигао неће нигде ићи, само ће складиштити и увећавати раније стечено благо. Хришћанин не може имати никакво богатство: „Блажени сиромашни духом...“ (Матеј 5,3), каже Господ. Прави хришћани никада неће мировати: увек морају тражити уточиште, куцати на сва врата и питати. А куда ће ићи онај ко је напредан, који свакога може поучити, који је темељно проучио Свето писмо и зна апсолутно све о Богу? Фарисејство нас лако може довести у невоље. Ми се са ентузијазмом укључујемо у црквену борбу и започињемо многе битке у својим главама: шта је боље - јулијански или грегоријански календар? Руски језик или црквенословенски језик? Да ли да служимо са отвореним царским дверима или да их ипак затворимо? Одједном, све ово постаје најважнији проблем у животу за нас хришћане. При томе, некако потпуно губимо из вида да смо позвани да идемо за Христом, и ако идемо овим путем, онда се све остало повлачи у други план и постаје безначајно, немајући никакве везе са нашим спасењем. Али, ако човек не следи Господа, веома му је интересантно да разговара о таквим „горућим“ питањима, јер у супротном једноставно неће имати шта да ради, а основа за „борбу против јеретика“ ће нестати. Људи се често питају: каква треба да буде наша теологија — прогресивна или, обрнуто, заштитна? По мом мишљењу, сва теологија се своди само на то - да ли човек следи Господа или не. Али, треба да будемо свесни да следити Христа без истинског мистичног искуства, не одржавајући трезвеност и без знања о најважнијим истине је веома опасно - ипак, тражите Бога, Кога не видите! Господ је несхватљив. Ићи за Њим, не знајући где је, у најмању руку је ризичан подухват. На овом путу чекаће вас ваша гордост, ваша сујета, ваше лажне идеје и свакаква демонска искушења. Зато неће бити тешко изгубити се. Литургијски круг, светоотачко предање су путокази, светлост која осветљава наш пут, а ипак ће ова стаза и даље остати вијугава и грбава. На овом путу сви грешимо и свако мало залутамо у ћорсокаке из којих нам онда треба много времена да изађемо. Ипак, најгоре је стати и задовољно уздахнути: „Е, коначно сам стигао! Сада је све у реду и нема више о чему да бринем”. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Смисао људског живота и његову вредност одређује циљ који човек себи поставља. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве усмеримо ка Храму, где нема ни данас, ни сутра, ни јуче, него је Вечни Бог, Који воли. Додир Божији су тренуци који човеку откривају прави смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у болу, патимо и губимо целог живота. Земља нас привлачи и без Божије помоћи није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже може се савладати само крстом: Господ се уздиже изнад земље кроз Крст. Вечни живот није неко лутање галаксијама, већ оно мало за шта живимо. Ако говоримо о Вечности, то значи да треба да говоримо о сваком дану, сату и тренутку нашег живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали делић Вечности усмеримо ка Богу и ако ценимо сваки тренутак свог живота, ако тражимо Бога, не затварајући душу за проблеме и патњу и не сажаљевајући се, ако покушамо да то видимо, схватимо, слушамо и подржавамо човека који је поред нас, ако кренемо да се боримо против лењости и очаја који рађају незадовољство и немир, ако Богу захвалимо за дан који живимо, ући ћемо у Вечност. Ово време није празнична шетња, већ стално приморавање на РАД зарад Љубави. Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени Богу. Живот пред Богом је живот вечни. А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама је много греха и смрти, али и Христова Љубав живи у нама. Покајте се, близу је Царство Небеско. А Царство Небеско је Царство вечне љубави. Једини улаз у њу је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да нам Љубав Божија може опростити и променити нас, учинити нас способнима да волимо. У вечности ће бити само храбре душе које су веровале у своју бесмртност, у могућност да буду као Бог. На Светој Литургији, када се човек сједињује са Богом, вечна љубав, вечни мир побеђује пролазне грехе који се растварају у Чаши и сагоревају. Када смо са Христом, не можемо не волети, јер Бог је Љубав која побеђује смрт и поделе, која са Крста окупља људе који нису везани за пролазно, који траже Лепоту у овом свету. Свет кваре они који покушавају да живе без Бога. Црква је Тело Божије, Бог који се сједињује са човеком. Љубав према ближњем се рађа из Љубави Божије. Докле год ова љубав постоји у свету, свет ће бити жив, када љубав замре у људским срцима – свет ће пропасти. Када је човек дирнут Божијом благодаћу, он постаје једно са Богом и не види ништа осим Бога. Он већ изгледа другачије – у Богу. Његово гледиште није гледиште особе осуђене на смрт, већ је то гледиште човека који је пронашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Истинска радост може постојати само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета са Богом човек превазилази ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да спречи ову радост, јер је њен извор Бог. Срце је испуњено захвалношћу, живот постаје дар непроцењиве вредности и добија смисао. Човек више ништа не жели, има све. Након сусрета са Богом, душа више не може да жели ништа веће. Протојереј Андреј Лемешонок приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

(Осврт на текст Савла Иванића „Трансродни карактер историјског Православља“) Велики пост, који представља период дубљег и интензивнијег хришћанског подвига, подсјећа нас на то да је цјелокупан наш овоземаљски живот заправо припрема за учешће у новом животу који је започео Христовим Васкрсењем из мртвих. То подразумијева непрестану борбу са „старим човјеком“ у нама, борбу за очишћење од страсти и гријеха који затамњују лик Божији по којем смо створени. Друга недјеља Часног поста посвећена је Св. Григорију Палами за кога се везује одбрана исихастичког предања, тј. црквеног искуства утемељеног на молитви, покајању и евхаристијском учествовању у нествореним енергијама Божијим. Исихасти су, ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија, били и остали свједоци могућности и неопходности за човјека сваког доба освајања божанског бескраја у дубинама људског срца. С правом се, међутим, може поставити питање да ли је илузорно говорити о исихији данас, у добу које можемо назвати трансхуманистичким. Данашњица, кроз обрасце трансхуманизма, доноси језиве појаве, невиђене у историји човјечанства, а које представљају дрски атак на поредак који је Богом устројен. На дјелу је демонски насртај на темеље хришћанске антропологије у чијем језгру јесте библијска истина о стварању свијета и човјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. трансџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. секусална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Да трагика буде већа, у православној средини се јављају покушаји теолошког оправдања трансродне идеологије. Тако смо имали прилику да на сајту Теологија.нет прочитамо текст Савла Иванића под називом „Трансродни карактер историјског Православља“ у којем аутор настоји да покаже како идеологију трансродности заправо проналазимо у историјском Православљу, тј. у свијести већине православаца. Овај текст, који садржи мноштво бесмислица, показује заправо да је богатство и љепота Православља сасвим страна и туђа савременим „транс-теолозима“. Сматрамо да је сходно осврнути се на сасвим спорне и нимало добронамјерне ставове поменутог Иванића и уједно указати на то какав одговор Цркве треба да буде на изазове који су пред нама. Далеко би нас одвело да набројимо све спорне дијелове којима обилује дати текст, те ћемо се осврнути само на основне поставке на којима аутор гради свој став. Основна поставка којом Иванић барата јесте тврдња Кетлин Сток по којој (у оквирима трансродности) „интимни осјећај постаје јавна истина и идентификује се са истином у односу са другима, што је потребно и законски регулисати“. Ова тврдња лежи у средишту трансродних закона који су у припреми (међу којима је и Закон о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, који ускоро треба да буде изгласан у Црној Гори). Иванић тврди да идентичне матрице налазимо и у историјском Православљу, тј. да за већину православаца „интимно“ производи истину. Као примјер наводи Причешће јер, како тврди, „у причешћу као јавном чину Цркве, наш интимни осећај, наша интима – иако невидљиви – постају суштинско одређење наше личности у односу са Црквом и са Христом: нама се одбија или допушта причешће, суђено интимом.“ Међутим, оно што Иванић одбија да призна јесте то да је Христос Истина која не зависи од интимног осјећаја вјерника. У случају забране Причешћа, интимни осјећај није само осјећај, већ гријех, те се овдје ради о педагогији Цркве која кроз одређене мјере или епитимију припрема вјерне за спасоносно сједињење са Христом (у Светом Причешћу). Интимни осјећај може да буде осјећај смирења који производи свештени трепет пред Светињом, али може да буде и гордост која није суштинско одређење личности и њеног живота, како то тврди Иванић, већ је нешто што треба духовно лијечити. Девијације у животу православних хришћана нису суштинско одређење Православља, него су нешто што се рађа по људској слабости. У гријесима смо рођени, али није грјешност та која чини наш идентитет, него нас управо она спречава да остваримо свој пуни идентитет кроз припадност Тијелу Христовом. А јавно „признање интиме“ или, боље речено, исповиједање гријехова, јесте пут очишћења и припреме. Трансродна идеологија удара у саме темеље хришћанске антропологије и зато је задатак хришћана да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку јединицу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Сабирање у унутрашњи мир, исихија, могуће је само кроз вјеру, пост, покајање и молитву. То није пасивност него огромни духовни напор и борба против страсти које су праизвор цјелокупне људске расијаности и разбијености.Унутрашњи простори човјека који се освајају смиреном молитвом, врлинским живљењем и благодаћу Божијом јесу простор гдје се сусреће Бог. Тумачења која даје Иванић су ништа друго него занемаривање тих унутрашњих дубина и свођења човјекове личности на пуки конструкт сопствених емоција. Један други Савле је на путу за Дамаск сусрео Истину и постао Павле те сав свој живот посветио служењу Истини. Да је умјесто гласа Божијег послушао своју „интиму“ остао би Савле, гонитељ Цркве. https://mitropolija.com/2024/04/02/protojerej-slobodan-lukic-isihija-u-doba-transhumanizma/

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

Пре свега, мора се рећи да се човек не рађа са завишћу. Као и самопоштовање, завист се негује. Ово је читав низ такозваних социјалних вештина којима дете учимо од малих ногу. Чим дете научимо да се пореди са другом децом, са другим људима, основа за завист се већ намеће, јер завист је заснована на поређењу и није џабе друштвени концепт. Рекао бих да је завист лична вештина која има друштвену природу, још вероватније породично-друштвену. Породични аспект бих ставио на прво место, јер се у породици учи да се пореди са другима. Такође је веома важно рећи да и такозвана дечја педагогија ствара завист, јер је све изграђено на поређењима. Такозвани васпитачи стално манипулишу поређењима међу децом. Осим тога, постоји огромна културна пракса васпитања деце у такмичарском контексту: ко је први, ко је јачи, ко је бољи, прва награда, друга награда и тако даље. Све ово, наравно, доприноси развоју зависти. На пример, мајка каже својој ћерки: „Погледај Ању. Видиш ли како јој је хаљина чиста? А твој је прљава.” Или: „Погледај своју сестру, она је већ појела сву кашу, а ти? Ако поједеш кашу, ја ћу те волети као и Ању.” Ова псеудопедагогија навикава дете да схвати да однос према њему и његов однос према себи зависе од поређења: колико је оно боље или колико је горе од друге деце или других људи. То нису само неке спољашње, културолошке, идеолошке ствари, већ су то дубока лична поређења која чине буквално виталну позадину за дете, јер мајчина љубав је његов ваздух, она је његово небо, то су руке које га хране. „Ако ме моја мајка не воли, онда ја уопште не постојим“, дете мајчину несклоност доживљава као крај свог живота и постаје зависно од емоционалних веза. Од раног детињства дете постаје зависно од тога колико је боље или лошије од других. Штавише, свако поређење је, наравно, потпуно субјективно, нема објективног мерења. Ако је дечак појео кашу исто тако брзо као и друго дете у вртићу, то уопште не значи да може да тражи потпуно исту љубав од васпитачице као и то дете. Зато што се васпитачица према сваком од њих односи субјективно – једног воли више, другог мање, некога издваја, а, напротив, неког не примећује. А онда сама конкурентност постаје готово недостижна, јер без обзира колико брзо дете поједе кашу, колико јасно пише у своју свеску без мрља, из неког разлога им се можда и даље не свиђа. И веома је застрашујуће за дете да љубав према њему постаје условљена његовим успесима, његовом социјализацијом, његовим интелектуалним развојем. Шта ако он нема способност да нешто уради? Ако из неког разлога не може тако брзо да једе кашу или да веже пертле, ако не може тако уредно и чисто да пише у свеску и памти таблицу множења као неко други у његовом разреду или из његове групе, тада та друга особа заувек постаје за њега личност која је вреднија љубави, значаја и вреди више од њега. Имајте на уму да се завист заснива на самопонижавању. Штавише, основа за ово може бити било шта - то могу бити потпуно несвесне ствари, што се најчешће дешава. Ако ме друга особа понижава речима, поступцима, погледима, ставовима, онда то код мене може изазвати љутњу, љубомору и мржњу и ја могу само да створим завист у свом срцу. Завист се рађа у случајевима када у дубини човекове савести и душе нема довољно чврстих основа за вредност сопствене личности као слике Божије. Постоје тренуци када губи осећај сопствене вредности или заборавља на ту вредност, сумња у њу – свако може имати такве тренутке када греши, када је крив, када је у покајању, када је болестан. У овим тренуцима, када се човек пореди са другим, рађа се завист. Али вештина завидења другоме, односно понижавања себе пред другим, не развија се тек тако. Развија се управо када се осећању сопствене вредности дода вештина поређења себе са другима. „Они ме не воле, али воле њега. Овде ја нисам много значајан, он је значајнији. Ја не учим баш добро, али онај други боље учи.” Ово су два важна разлога за завист – губитак самоперцепције вредности сопственог живота и поређење себе са другима. Друга ствар је да постоји истински врлинско осећање радости према другом. Када је други паметнији од мене, када други уради нешто боље, када могу да се радујем са другим и за другог, онда не настаје завист. Завист се јавља када тражим место које заузима друга особа - можда у срцу моје мајке, или у очима учитељице, или у женском осмеху који није упућен мени итд. Онда се осећам понижено што немам оно што други има. Две заиста ђаволске идеје – једнакост и правда – изазивају завист код људи, већ васпитаних на чисто друштвеним коренима. Морамо бити у стању да признамо да у свету нема правде ни једнакости. Моја лична правда не постоји у свету, у њој има много мојих личних промашаја, свет није устројен онако како ја сањам. Целокупна савремена култура, као и култура свих прича у свету, у великој мери је изграђена на зависти - непрестано се производи идеја о величању оних који су успешнији, богатији, лепши. Замислите када сељани гледају на ТВ-у како живе грађани. Или, на пример, људи неке неразвијене земље гледају како живе богати људи других земаља који су развијенији, напреднији. Култура среће, култура постигнућа и успеха, наравно, рађа снажну друштвену завист. Друштвена завист је извор непомирљивог непријатељства, ратова и многих савремених војних сукоба. У ствари, глобална, фундаментална мржња између цивилизација, на пример, хришћанске цивилизације или западне цивилизације и муслиманске цивилизације, која је углавном изграђена на руралном или номадском начину живота, у великој мери је подстакнута завишћу. Ово је јасно и очигледно. Дакле, завист је ужасан осећај који доводи до огромних губитака и тешког зла. Људи не признају да завиде, јер се завист односи на оне страсти и пороке које осуђује спољашњи морал. То су друштвени стереотипи. Истовремено, ова иста култура подстиче завист у људима. Оно што се дешава је сукоб две ствари: с једне стране, култура подстиче завист, а са друге стране завист препознаје као порок. Зато људи не признају да су завидни. Завист вам никада не помаже да постигнете више. Завист паралише и уништава нечији идентитет из једног једноставног разлога - све човекове креативне способности су засноване на његовом индивидуалном карактеру, јер су свакој особи дати јединствени таленти које само он има. Плус његово лично васпитање и његова лична историја стварају тај јединствени лични тип, који је део нашег учења о човеку. А када се човек фокусира на другог, он увек напушта себе. Тежећи постигнућу које други има, човек губи везу са сопственим могућностима, обезвређује их. И тежећи достигнућима других, која нису за њега, која му нису ни корисна ни згодна, он напушта своја. Дакле, велико стваралачко достигнуће чека човека само на путу савладавања своје личне посебности. А завист га удаљава са овог пута и стога не може ничему више допринети. Да бисте почели да се борите против зависти, само треба да анализирате своје стереотипе о упоређивању себе са другима и постаће вам јасно одакле све то долази. Овде је, наравно, неопходан унутрашњи духовни рад, укључујући и психотерапеутски рад. Психотерапија је у великој мери усмерена на рад са таквим комплексима, са таквим страстима као што је завист. Јер завист је веома тешка и разорна страст која нагриза личност и не доноси никакву корист. https://www.pravmir.ru

Болест лишава човека безбрижног постојања, лаког постојања, безобзирног коришћења себе и благодати овога света. Болест лишава човека нечег фундаменталног – осећаја вредности и радости постојања. Болест доводи у сумњу да ли ова радост постоји? Није ли основно осећање живота – вредност бића, или, како хришћански психолози кажу, самопоштовање – илузорно? У болести, самопоштовање није очигледно. Болесник је у сталној недоумици да ли постоји радостан живот, да ли су бол и патња тако опипљиви и очигледни, да ли је здравље тако релативно, да ли је прилика да буде оно што јесте прекинута, исмеjана, обезвређена. Први и очигледан духовни тест који чека човека у болести је тест виталности, љубави према животу и радости осећања свог бића. Болест све ово доводи у питање. Као што је једна тешко болесна жена рекла: „Да ли заиста постоји живот у коме ништа не боли?“ Испит болести је тест чврстине вере у живот! Вера у непроцењиви дар живота. Вера у Животодавца! Болест се, такорећи, буни против дара, жели да га апсорбује, обезвреди. Потребан је духовни напор, духовни подвиг, стабилност у вери и трезвеност јаке воље да би се одржала отпорна вера и животољубив осећај себе. Ако је болест само испит љубави према животу, онда је духовни задатак болести да истрајава у „неочигледном“, да одржава веру у моћ живота, да верује у божански дар. * * * За човека је болест нарушавање његовог природног, правилног начина живота. Човек мора бити цео, потпун, излечен. И зато је Исус, дошавши у Галилеју, а касније у Јудеју, прво све исцелио, а затим им проповедао. Дакле, лекар је божанска служба, дужна служба, праведна служба. Човек мора да се излечи, излечи од свих болести. Али, због чега се човек разболи? Наравно, није могуће навести све факторе: биолошке, еколошке, физиолошке, психолошке, бихејвиоралне, моралне. Могуће је идентификовати само главне изворе морбидитета код људи и људске расе у целини. Наслеђе предака, искривљена (заражена) природа, али главно је људско понашање. Ово последње је слика греха, генеричка и лична. Грех је један од најзначајнијих узрока болести, али разлог није очигледан. Немогуће је назначити конкретан грех који би могао бити узрок одређене болести. Узрочно-последична веза између греха и болести је индиректна, а ланац таквих посредовања најчешће је скривен од свести, дуг и симболички замршен. На пример, веза између алкохолизма и цирозе јетре може бити разумљива, али често се болест не јавља јер на њу утиче више других фактора. Саме чињенице о непостојању болести услед узнапредовалог алкохолизма доводе у сумњу везу „грех-болест“. Понекад, напротив, почетак болести „указује“ на разлоге, на грехе, али их није могуће разазнати. Често се болеснику каже: „Покајте се и оздравите. Бог никада није неправедан!” То су пријатељи рекли Јову, али праведник није признао кривицу, и видео је узрок своје болести у вољи Божијој. Ово нас приморава да на везу грех-болест гледамо као на основну, али несвесну, невидљиву. Међутим, неки светитељи, праведници и подвижници, видели су ту везу у себи и могли су да говоре о себи (и само о себи) због чега страдају. Исто тако, сваки пацијент може да претпостави да његова болест може бити повезана са одређеним поступцима, делима, изборима и одлукама. Ово посебно важи за болести душе, менталне поремећаје и поремећаје личности. У овим случајевима још је теже сагледати, а понекад и сагледати и признати, признати себи везу између изабраних стратегија и насталих промена у психи. Али колико год да је тешко пронаћи „корен страсти“ својих болести, такав задатак ће остати духовно обавезан за зрео духовни пут. Проналажење духовних и свакодневних узрока сопствене болести је задатак духовног исцељења. Грех је као растресито, „плодно“ тло на коме расте болест. Болест пред човека поставља духовни задатак – да разуме шта се иза ње крије - имплицитно кршење, извртање истине, природе ствари, несагласност са Божјим планом. Човек се може наћи у тешкој потрази за истином о себи, о својој неадекватности, о греху. Али то је могуће само ако систем вредности укључује концепте одговорности за избор, за деловање и концепт греха као грешке, неиспуњавања заповести, као дела против Бога. Ако човек нема такав систем вредности, може се наћи пред зидом неразумевања. И онда чак и питање "зашто ми ово треба?" биће неприкладан. Духовна димензија овде отвара перспективу проналажења смисла, док одбацивање значења болести затвара хоризонт значења. Дакле, можемо претпоставити да је смисао болести да добијете прилику да промените нешто у свом животу. У супротном, патња као духовна шанса биће узалудна. * * * Почетак болести је често повезан са болом и патњом. Патња мења свест. Уобичајени начин живота је поремећен. Нестају многе могућности за уживање у животу, забаву, радост и срећу. Све ово мења свест изнова и изнова. Треба рећи да је пацијент особа са измењеним стањем свести, као особа у трансу или хипнози. А ово је објективна потешкоћа за особу која се разболела. Болесник сагледава свет и себе кроз мутну и нечисту призму тако измењене свести, његова перцепција је погрешна, нетачна и искривљена, и стога може довести до грешака, греха и трагедија. Болесној особи је веома тешко да се одржи способном за трезвено размишљање, за адекватност и критичност. Пацијент постаје права казна за себе и своје најмилије. Ово се још више односи на менталне и духовне болести. Зато је толико важно, упркос болести, задржати трезвеност, адекватност и одговорност. Дакле, трећи духовни задатак у болести је адекватност свести као посебног, натприродног духовног дела. протојереј Андреј Лоргус https://pravoslavie.ru

Субота 14. март 2015. године.У долинама око ријеке Сане и Рибника снијег је увелико окопнио. Указале су се њиве и ливаде. Птичице цвркутом, на силу, дозивају прољеће. Није баш нешто топлије. И јутрос је освануо мраз, сунце се стидљиво пробија кроз облаке и маглу. Понекад обасја. Отегла се зимура. Додијали капути и чизме, ко окови. Намислих отићи, обићи једно домаћинство које се налази... не знам ни сам. Дођох у Горње Врбљане да молим Неђу Томића званог Гараво перо да ми покаже пут. Чувши ауто, жена изађе пред кућу те ми рече да Неђо није кући, већ да је отишао у ту кућу у коју ја требам ићи и однио им пензију. Бацих поглед путем, видим човјек завезао коња за шљиву и ставља му зобницу да зобље, успут га тимари и нешто шапуће, вјероватно тепа коњу. Коњ је осредњи,црн и не баш ухрањен како то коњи знају бити. Помоз Бог Станко. Бог ти помог'о попе. Упитасмо се за здравље. Мени непријатно питати да ли би он мене упутио према Куртиној Греди.Старији је човјек. Аааа попе,не може се тамо тако лако.Далеко је забасаћеш, планина је то. Па шта ћу? Мислио сам са Неђом, он је окретнији, још изађе са ловцима за пасијом памећу. Ић'у ја с тобом. Гледам га онако, старина је то. Није за пјешака.Убјеђујем га да бих лакше са Неђом. Ма вратићу се ја Станко, па ћемо други пут ићи. Не,не попе,идемо ми сад. А ја кад сам кретао од куће убацим војничко седло у гепек. Извадим га и набацим коњчету. Одмах кренусмо. Спустисмо се у поток, деда Станко нађе брину са које се попе на коња.Ја пређох мост и из потока се одмах у'ватисмо "плећине". Планина је, иде кљусе грифови клапећу о камење, понекад се оклизне на једну ногу, али вичан странама спретно носи старину. Старина му понекад нешто говори, као да га соколи, не знам, не чујем, идем десетак метара иза њих. Полако се указује сњешчић ту и тамо, али и расте ко квасало тијесто за хљеб који жена остави да преноћи па ће га сутра испећи. Понегдје су лијеске легле на стазу, а ждријебе кад наиђе ослободи их свезе снијега па фијукне она лијеска ко канџија и исправи се у трену. Снијег бива све већи и већи, али нас тројица се не предајемо. Гази доро, носи деду. Мореш ли попе? Могу, могу,одговарам, а душа ми у носу. Привати се коњчету за реп. И тако ти се ја ватим коњског репа. Паде ми на памет ски лифт. То је нешто слично. Лакше ићи, али има један проблем. Коњ има крупније кораке и бржи темпо. Држао сам се за коња док није снијег дошао до кољена, а онда сам пустио. Нисам могао више да пратим тај ход. Има ли још колико, Станиша? Има, има попе, нисмо ни до пола. Куд кренух по овоме снијегу гдје се вуци и међеди легу. Повећава се разлика између мене и њих двојице.Сад их и не чујем, али идем трагом. Схватио сам да ја мање пропадам кроз снијег од коња, те сам ишао цјелцом. Понекад чујем "ооооп". То ми се Станко јавља да провјери јесам ли на правом путу и да одмјери раздаљину. И ја одговорим са "оп" које се разлијегне међу оним букветинама. Видим их већ горе, чекају ме. Кад оно горе пут прочистили шумски камиони према радилишту. Кад изађох на тај шумски пут као да сам се родио. Али...пресјекосмо онај пут у три корака и опет загазисмо у онај цјелац. Иде парипче носи деду. Снијег кваса. Преко кољена је. Разлика међу нама се опет повећава. Видим, паде коњ, а Станко устаде из седла, повуче га за јулар. Опет је на ногама.Сад га већ не јаши. А и нема образа га узјахати, и коњче има душу. Ту негдје пођосмо се обарати са планине. Лакше стрму него брду. Видим кућу, па ћу Станку радосно: ево куће, стигли смо. Попе ту нико не живи. Како се обрадовах тако и заћутах. Пролазимо пропланцима, око нас смрека и грмље, а около шуметина. Полако се разабира, има ливада. Понегдје прођемо поред крушке и јабуке. Ето и неки стари храстови диреци. Не смијем више ни упитати да ли је близу. Ћутим да сам себе не разочарам. Нека попе,пусти да ја идем први, има керова, страшиво је. Прођоше Станко и коњ, у том залаја кер. То је био најљепши лавеж на свијету. Ту смо, стигли смо. Шаров не напушта мало двориште али упорно лаје. Изађе домаћин и ућуткује псето. Помоз Бог кума Милане. Бог те помого кума Станко. Куд ви у 'ваком кијамету? Био Неђо,вас запјенио. Помоз Бог. Бог ти помог'о оче. Улазите. Уђосмо и сједосмо.А лијепо ли је сјести, к'о кад постиш часни пост па се омрсиш на Васкрс. Ја сам Милан Кркљић,ово је моја жена Војна. Попе, у 'вој кући није био поп има преко петн'ес година. Добро ти нама дош'о. Прво нас послужише ракијом незаборавном српском медицином. Кума Војна,имаш ли ти шта за појест? Упита Станко. Јој куме немам хљеба.Овај снијег и зима се одуљили, а коњ нам креп'о. Ма кума, имам ја хљеба и кући, дај ти нама меса. Изнесе баба меса и кобасице те стави пред свог кума Станка. А ја очима лижем оно месо. Гладан. Истјерала планина из мене оно јутрос мало кромпирића и хљеба. Знају да је пост. Мене и не нуде месом. Ето, попе, имам пекмеза али немам хљеба. Ништа не брините ја нисам гладан. Лажем! Станко једе ону кобасицу и не гули је нит' је реже ножем. А како је само слатко куса. Ето попе ми овде живимо, струје немамо нити смо је кад имали.Твоја нам је попадија писала молбу да добијемо струју али бивши начелник се исколачи на њу, а мени дође да га тљанем. Упалисмо свијећу, окадисмо се и помолисмо Богу. Дан нас тјера из планине те убрзо и кренусмо поздрављајући се са овим дивним старинама, а Станко натрпа пуне џепове оне кобасице. Вратићемо се околним путем, не вриједи да гинемо куд смо дошли. Можда је шумарство прочистило шумски пут. Ишавши наиђосмо на шупу од окорака из које се дими.Упитах мога водича ко овде живи. Попе,ту живи Хрват Миле Гашпаровић из Славоније. Дошао као дијете од тринаест година са самарицом и остао. Сад му је око педесет година. Био је и у нашој војсци читав рат. Зову га Туђман. Опет улазимо у шуметину. Убрзо изиђосмо на пут. Видим по трагу да је скоро прошла Лада Нива. Уска јој гума. Покушавам да идем трагом гуме али је тешко. Незгодно метати ногу пред ногу као манекенке на модној писти. Са наше лијеве стране је планина Овчара, а доле лијево према планини се обрушава тло до Рокиног дола. Хвата ме језа од оне моћне, мрачне планинчуге. Тихо је, без вјетра, ма ни птица се не чује. Праз,празна планина. Идем стотињак метара иза Станка, видим цријево огуљено од кобасице. Мези Станиша у седлу. Понекад се обазре да види јесам ли жив. Од неких колиба пођосмо се спуштати. Видим испод нас пут. Каже ми Станко да ја попријечим ако хоћу. Те ја попријечи стотињак метара по оном цјелцу. Кад опет доле друга кривина,а ја и њу попријечим. Снијег се смањује, пут је копан. Сад се ја јавим са ''оп'', слабо чујем Станка. Добро сам ја скратио на оним кривинама. У сред шуме мостић са оградом. Перишића поток. Близу сам. Излазим из шуме, прва кућа. Цивилизација,каква таква. Тек у Страинићима ме стигоше моји водичи. Био сам поново на Куртиној Греди 17. марта 2015. године. Однијели смо људима хране и средства за хигијену. Обишли смо и Гашпаревића и дали му хране и средства за хигијену. Хвала Општини Рибник, директору Шумарства Рибник, Борачкој организацији Рибник, Лазару Јокићу и Јови Бањцу Азапу. (Аутор је парох рибнички у епархији бихачко-петровачкој, дипломирани богослов Богословије Светог Петра Цетињског, који је био ученик друге генрације обновљене Цетињске богословије 1993-1998)

"Особа која је зависна од нечега никада се неће ослободити туге." Ове речи припадају монаху Јовану Климакусу . Из њих произилази да је свака зависност увек узрок, а туга људског срца је већ последица зависности. Због тога је неопходно усмерити главне напоре на отклањање овог узрока како би наши животи били бар мало испуњени радошћу. Зависност дефинишемо као снажну жудњу за нечим, што говори о слабости људске воље, немогућности да се заустави у својим жељама и хировима. Слаба воља је знак болесне душе. Као што су млохави мишићи честа појава код дистрофичара, људи који нису у стању да обављају ни мањи физички рад. Јачање воље је најважније дело хришћанина, које се остварује непрестаним превазилажењем својих жеља и планова. Биће нам корисно да следимо једноставно правило: урадите више онога што не желите. На пример, ујутро одмах устаните из кревета након што зазвони будилник. Пре шољице јутарње кафе извршите прописано молитвено правило. На путу до посла прочитајте поглавље из Јеванђеља. Такође можете и треба да се поздравите са комшијама у лифту, захвалите домара што је очистио улаз и уступите своје место старијој особи у јавном превозу. Можемо наставити даље, али важно је рећи да поменута дела за Бога и знаке пажње према другима обичан човек обавља без много ревности, у великој мери трудећи се на себи. А ово је већ духовни рад, чије име је самопринуда. Зависност се може упоредити са зидом који стоји између човека и Бога. Потпуно заокупља ум и срце, приморавајући га да служи себи. Зависност је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Већина људи се налази у овом стању, а њихови животи су испуњени празнином и бесмисленошћу. На месту Бога су новац, култ људског тела, отворена себичност и свакакве забаве. Зависност се често јавља у породичном животу када један од супружника има аферу; може бити толико озбиљна да може уништити брак. Многи су зависни од алкохола, компјутерских игрица, гледања порно сајтова или хорор филмова. Знам причу о томе како је одрастао човек – глава породице и отац двоје деце – постао зависник од гледања лоших филмова. Гледао је ову грозоту у присуству своје жене, па чак и мале деце. Купио сам порно часописе и након читања оставио их у стану на највидљивијим местима. Женини захтеви, а затим и скандали нису били успешни: човек није могао да превазиђе своју зависност. Али разумевање је ипак стигло до њега. Радио је као возач. Једне вечери, приближавајући се малом брзином гаражи, хтео је да заустави ауто. Али, притискајући кочницу, осетио сам да је педала потонула на под. Аутомобил је лагано налетео на ивичњак. Одмах је схватио да су отказале кочнице. У том тренутку га је пробио унутрашњи глас: „Ово ти је последње упозорење!!!“ Човек је са ужасом схватио да у граду на свакој већој раскрсници могу отказати кочнице! Враћајући се кући, овај човек се ослободио одвратних производа, а затим - и то је главна ствар - дубоко се покајао због своје зависности. Људи који су зависни од лоших навика су по једном слични једни другима: њихова срца су тужна, тачније, пате и стога су дубоко несрећни. Савремени човек је често изложен разним поремећајима, од којих је корак до упорне депресије и дубоког малодушја. Разлог за то је неиспуњавање наших жеља. Желимо много у животу, али Бог не само да не даје оно што тражимо, већ нам често одузима и оно најпотребније. Због неразумевања шта се дешава, многи одустају и постављају се многа збуњена питања: „Зашто је све тако лоше?“, „Зашто уопште живети?“ Они који су имали скромно искуство „борбе са малодушношћу“ уверили су се у једноставну истину: што се више забављате, то вам више туга и меланхолија стежу срце. Грешна забава кратко време „опија“ душу, даје неку мутну радост, али после таквог „мамурлука“ живот постаје још мучнији. Свет, који је отпао од Бога, главни је варалица човека и кривац многих сломљених живота. Ко је уроњен у светску вреву, никада неће победити малодушност и тугу. Свети Јован Климакус каже да постоји само један начин да се победи туга – „мрзећи свет“. Овај захтев ментора источног монаштва већини људи је немогуће испунити. Разлог је слаба вера и неспремност да било шта промените у свом животу. Свима би нам било од помоћи да размишљамо о речима Светог писма: „Туга света производи смрт“ (2. Кор. 7:10). Колико год се забављали, на души вам неће бити лакше. Унутрашња пустош је веома алармантан знак, који указује на бесмислен живот, који је потпуно у ропству страсти. Туга срца постаје стабилно стање, јер се човек лишио најважнијег – Бога. Само Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и сврху живота. Љубав према свету и живот са Богом су неспојиви појмови. Мора се направити избор који захтева жртву. Без жртвовања ништа се неће догодити. Шта је главни знак наклоности и љубави према свету? „Лествице“ указују на разлог „зависности од нечега видљивог“. Ово „видљиво“, као и чујно, опипљиво, укусно, држи човека у ропству. Такву страст према земаљским задовољствима Свети Оци су изразили у тачном поређењу: орао, уплетен у омчу само једном канџом; замахне крилима, чак се и мало уздигне изнад земље, али не може да одлети, јер га мрежа држи. Чак и мала зависност од нечега привременог је опасно стање за спас душе. "Постоји ли нешто на земљи без чега не могу да живим ни један дан?" Ово питање морате себи постављати чешће. Склоност ка „изгледу“ долази на различитим скалама. За неке су мисли о смрти, старости, неизбежним болестима разлог за малодушност и лоше расположење. Живећи превише добро и удобно, желим, наравно, још више, и што је најважније, никада не умрем. Таква осећања указују на то да је човек потпуно „везан“ за земљу и да се само у привременом животу осећа самопоуздано и потпуно безбедно; за њега вечност не постоји. Видљиви свет и земаљски живот су оно чему он, према Лествици, има „склоност“. Скала наклоности је можда скромнија, али у духу је исто тако безбожна. Подсетимо се изрека наших савременика: „Не могу да живим дан без ТВ-а...“; „Не знам како ћу живети ако моја вољена мачка (или пас у крилу) умре...”; „Мој син је смисао мог живота, ја живим само за њега...“ Многи људи не могу да живе без шољице кафе, попушене цигарете, купања... Готово сви имају зависност од ствари, хране, родбине , пријатељи, њихове навике, укуси, принципи живота. Шта ако у неком тренутку човек изгуби све? Добро је ако Бог допушта губитак у овом животу, али шта ако смрт одлучује о свему? Шта да ради душа када напусти тело са свим овим „видљивим“, привременим и материјалним? Бог је у својој љубави према човеку веома љубоморан и не трпи никакве конкуренте. Онај ко воли своје створење савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева слично чисто осећање за Себе. Оправдано је бринути се само о основним стварима за привремени живот. Вишак и луксуз су као тегови од фунте који човека чврсто привлаче уз земљу. Која је сврха сакупљати и куповати нешто што ће у сваком случају припасти другима у овом животу или после њега? „Јер ништа нисмо донели на свет; Очигледно је да од тога не можемо ништа да узмемо. Имајући храну и одећу, бићемо задовољни овим“ (1. Тим. 6:7-8). https://pravoslavie.ru

Трагика данашњице се огледа у рушењу једног свијета, а са њиме и одређених форми живота и наратива који су донедавно чинили темеље здраворазумског свјетоназора. Слике ужасних ратних страдања, деградација културе, распад хијерархије вриједности, изазови су са којима се Црква данас суочава и на које је православна теологија дужна да пружи одговор. Теологија Цркве, као израз њене вјере, треба да освјетљава трагизам свијета непролазном Христовом свјетлошћу и да пред бесмислом који се манифестује у све страшнијим облицима, говори о Смислу. У пракси, међутим, видимо другачију слику, те се са све већом смјелошћу може поставити питање о (не)оправданости савремене теологије и (не)постојању потребне црквене одговорности код оних који се називају православним теолозима. Понекад се чини да је савремена теологија ”превазиђена”, због тога што не допире до човјека и што постаје све херметичнија. Искључиву кривицу за такво поимање сносе управо теолози јер су и сами изгубили повјерење у проповијед и снагу Јеванђеља, у оно на чему треба да се заснива њихова ријеч. С друге стране, дошло је до истицања спољашње, чисто академске стране теологије која је у доборј мјери условљена и одређена актуелним идеолошким стремљенима, страним и често супротстављеним бићу Православне Цркве. Тако теологија, умјесто да потреса и продире до раздиобе душе и тијела, до зглобова и сржи (Јевр. 4,12)… остаје штура и бесплодна. ”Салонски” карактер савремене академске теологије је чини беживотном и јаловом, што значи да таква теологија, чак и кад је коректна, запањује одсуством сваког живота. Све то не значи да је академска теологија сама по себи штетна и непотребна већ проблем настаје онда када теолог остаје само онај који говори о Богу, а не и онај у коме је могуће срести Бога. Да би теологија била плодоносна, није потребно уводити неки нови теолошки језик и ”стручну” терминологију, већ је неопходно у њу унијети искуство Цркве. ”Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће” (П. Евдокимов). Живимо у епохи крупних и непредвидивих промјена. Говорећи о књижевности на крају садашњице, Слободан Владушић је рекао да она (књижевност) настаје управо пред лицем смрти. Слично може да се каже и за теологију, која пред лицем смрти и тријумфа бесмисла говори и објављује Живот Који побјеђује смрт. Ако знамо да се стваралачко богословље рађа из судара са великим, не само философским, већ често и друштвеним прекретницама и ”потресима”, онда (и) у садашњој епохи, стваралачко богословље треба да се роди из судара са смрћу и бесмислом као тријумфом гријеха. Дакле, циљ није просто ”есхатолошко” бјекство из овог свијета и времена, већ се напротив, у прихватању овог времена које нам је Бог дао отвара могућност свједочења и аутентичног црквеног и богословског дјелања. У последњих неколико деценија очигледан је био својеврстан теолошки ентузијазам и полет који се, између осталог, манифестовао у великом броју превода, објављених теолошких књига, студија, чланака, дисертација. Међутим, чињеница је да је релативно мали дио од свега тога допрео до обичног вјерника чему је разлог удаљавање од богослужбене и подвижничке основе и извора богословља. Без богослужења су сва објашњења Православља и Цркве неубједљива и немогућа. Свијету је неопходна, писао је А. Шмеман, литургичка оностраност као тачка ослонца за свакодневну ”овостраност”, а теологија се упиње да даје одговоре на ”проблематику” коју намеће овај свијет. И зато је сваки одговор у старту погрешан, не допире до свијести слушалаца, те се све своди на отрцане фразе и идеологију. Ако теологија не може да допре до ”обичних вјерника” онда нема ништа бескорисније од ње, ма колико строг изгледао такав суд. Искуство које се даје и стиче у црквеном богослужењу треба да буде оно што формира богословље и црквени праксис. И све док је богословље одвојено од свог богослужбеног извора, оно није у стању да изрази спасоносни садржај Тајне. Учествовање у литургијском служењу треба да постане не навика и ”религиозна потреба” већ исповиједање вјере Цркве. Одсуство жеље да се схвати и проникне у свештени смисао богослужења доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које усљед тога постаје предмет уског круга ”научника.” Како је лијепо рекао о. Софроније Сахаров, у духовном животу нема каријере. Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија. Према томе, разматрање смисла и улоге православне теологије данас, превасходно подразумијева одговор на питање колико она има додира са животом и колико је у стању да осмисли трагизам садашњег времена у којем Црква не престаје да врши своју мисију. Јасно је да није свакоме дато да богословствује већ превасходно ономе који је, како казује св. Григорије Богослов, најприје себе учинио мудрим (по Богу) па тек онда друге учио мудрости. То значи да пут богословља јесте крстоваскрсни пут и непрестани подвиг ка познању Истине. Темељни предуслови аутентичне православне теологије су вјера, љубав, пост, молитва као и уопште све хришћанске јеванђељске врлине. Тако је у циљу рјешавања задатка теологије неопходно најприје одвојити све оно што се неосновано представља као теолошко од онога што заиста јесте теологија, тј. израз искуства црквеног живота, њене вјере и наде. https://mitropolija.com/2023/11/29/protojerej-slobodan-lukic-teologija-pred-licem-smrti/

Спремност на служење људима је спремност да се личност свештеника сусретне са личношћу покајника. Са таквим сусретом све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да бисте постали онај ко се залаже за Цркву и Бога за човека, потребно је да у душу и свест унесете све што је нагомилано духовним искуством отаца и предања. Међутим, савремена пракса одржавања живота (термин који замењује „психотерапију“) такође може пружити значајну помоћ у овом погледу. Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети на веру. Људи можда нису увек адекватни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати и среди шта јесте, а шта није везано за исповест, шта је поуздано, а шта није, и зато је свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења према покајнику, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо: говоримо о греху или говоримо о сумњи, говоримо о некаквој сумњивој идентификацији плана, чина, мисли. А за то је, наравно, потребан пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. То јест, овде је здрава сумња заиста неопходна. Мора се рећи да су сама питања и помоћни разговор на исповести неопходни да би се разјаснило да ли је грех или није грех, говоримо ли о делу које је учињено или није. Свештеник током исповести може чути околности под којима је учињен грех које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, ово се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Главни критеријум у таквој квалификацији је шта је подложно контроли особе, а шта не. Грех је само нешто за шта је човек знао и могао је да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али када ово разумете, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се ово разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете. Свештеник на исповести често наилази на сузе и хистерију, што се може показати као само одбрамбени механизми. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када човек по навици користи модел жртве за себе у односима са људима, у нашем случају у односима са свештеником. Модел жртве је лична позиција у којој особа себе унапред доживљава као несрећну, увређену, од некога кажњену, и верује да је жртва неке врсте завере или интриге. Наравно, чешће су то жене, али не и само. Мушкарци такође прибегавају овом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, како кажу психолози. Мање се тражи од жртве, мање се кажњава, а према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у овом положају могу бити одбрамбени механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања. Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда он тиме човека удаљава од исповести и спречава га да се усредсреди на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбољи положај свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Хистерије се, наравно, ретко дешавају на исповести, али ипак, особе склоне хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може да почне јецањем, честим уздасима, превртањем очију, ломљењем руку, чешањем по њима, а праћена је испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом и мучнином. Морамо да разумемо разлог ове хистерије. Здрава хистерија увек има неки веома важан емотивни разлог. Или је ово нека врста шока или панике. Ако се ради о уобичајеном хистеричном понашању у исповести за особу, онда можемо рећи да је и то у природи одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционалне проблеме и покуша да покрене покајника, гурне га на сувопарнији приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи су управо оно што вам смета. Ако покајник почне емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да паузирате исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да се пусте двоје или троје људи да се исповедник смири, а да хистерија не прерасте у своју пуну клиничку манифестацију и да слегне. Тада можете наставити исповест од следеће тачке. Другим речима, хистерију је лакше зауставити него касније смирити. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета. Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоману, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав не у смислу да се исповедника мора волети као пријатељица, као жена, као деца, као мајка, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда се ограничите на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће ако је иначе немогуће извршити ову дужност. Али формално обављање услуге је боље од циничног. Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, ово је већ понос пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срдачни грех свештеника, који је одвратан Господу. Врло често је цинизам елемент општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. Све оне особине које су у основи свештеничке службе. Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све одбрамбене механизме и постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој спољашњих обличја, маски, друштвених улога, да би његова савест, његова истинска савест, она која процењује грехе и негрехе, могла да спозна свој глас и да се човек покаје. У овом тренутку, особа је веома подложна афектима, паници, осећају неуспеха и трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да трауматишу човека. На пример, ако свештеник говори покајнику о норми покајања и односу Цркве према његовом чину, који леже у основи покајничке праксе, односно оних веома строгих канонских правила о тешким гресима. Или свештеник може да изрази осуду неког чина у бескомпромисној и, дакле, делимично грубој форми, на коју човек није навикао – због свог васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто у овом тренутку човек не може да се одбрани и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Да, ако се то догоди, није нужно кривица свештеника, али ће кривица бити свештеника ако се није унапред забринуо о некаквој сигурносној зони за покајника. Литургијска одговорност не укључује појам безбедности човека у богослужењу, укључујући и исповест, али савести може помоћи и свештеник размишљајући о томе како се сада осећа човек који овде стоји, испред крста и Јеванђеља, да се осећа на суђењу – сопственом суђењу, суду свештеника који је слушао и, коначно, Суду Господњем. Да, покајање је веома тешко искуство. Али не вреди овоме додати још једну менталну рану ако за то нема хитне потребе. Шта би могла бити потреба за овим? То се може догодити само ако човек одбије да прихвати грех за грех, истраје у томе, а можда свештеник осети да покајник не жели да призна грех који је починио и сву његову тежину. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и тврдоглавост, окамењену безосећајност, прелазе на застрашивање човека. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је једноставно спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, распоредити их у одређену схему, и то може уплашити свакога. Видео сам како се државни службеници плаше на исповести, како се плаши полиција, како се плаше разбојници, како се уплашени озлоглашени алкохоличари и развратници ако само свештеник пред њима одвија своју покајничку беседу. Да, понекад је важна претећа проповед, али одговорност за овај страх мора бити посебна и двострука. И ми, свештеници, за ово ћемо одговарати пред Господом. Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Чини се да је ово поверење предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је то била случајност, мисли он, можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао неко време. У сваком случају, пришао ти је. Пре тога се припремао, слушао своју савест, можда се дуго препирао са њом, размишљао о томе, можда је био неискрен, а можда се дубоко покајао у тренутку искрености. На овај или онај начин, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је учинио много труда, укључујући и чињеницу да је овде и сада стоји пред вама. Ово је његов кредит од поверења, али овај кредит није бесконачан. Стога, особа неће увек толерисати грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак невољност да разуме. Овај кредит се може искористити у једној исповести. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс особе са којом долази код свештеника. Једна од најтежих тема на исповести је тема телесних греха: невера, послови ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно схватити да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек супернапет сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а оно што никада никоме не би желела да каже, каже свештенику. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење од женине искрености. Која су овде свештеникова искушења? Прва и најповршнија ствар је радозналост. Удубите се у детаље грехова жене, девојке, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах дефинисати, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Ако је то превара вашег мужа, онда је то варање вашег мужа. Како, када, са ким, колико су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, младић, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда ће му се у овом тренутку чинити да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник не само да мора бити изузетно опрезан, већ и да држи језик за зубима и да прихвати исповест, а не да разуме шта се са женом дешава. И то се њега не тиче. Ако се човек исповеда, онда је у овом случају, наравно, искушење суштински другачије и много мање. Али морате схватити да се са мушким причама такође треба односити са посебним опрезом. За многе мушкарце, приче о њиховим гресима могу бити хвале, жеља да покажу колико се човек високо поставља у том смислу. Чак и ако се покаје, може са неким унутрашњим задовољством рећи да је дамски мушкарац и Казанова. Оно што је овде потребно је, можда, више јасноће, строгости и сувоће — без додатних питања. Да, наравно, мушкарци су пажљивији, строжи и, по правилу, ћутљивији у исповедању. Жене умеју да буду и прећутне, јер се веома стиде да кажу мушком свештенику о својим гресима, али постоје неуротична стања када жена тежи овој пунословности и жели да исприча детаље. Ово се мора одмах прекинути и рећи да овде нема места детаљима и било каквим другим појашњењима. Само покајање и молитва. Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да се међусобно договоре о теми своје исповести и провере колико свештеник одговара њиховом плану, да ли су успели да нацртају свештеник у овај разговор. Томе се мора одупрети на све могуће начине и такве ситуације се морају избегавати. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, тако да не може бити преласка догађаја из једног у други. Свештеник не може рећи мужу ништа о исповести своје жене, а жена ништа о исповести свог мужа. Овакву ситуацију не треба дозволити, чак и ако овај пар још није у брачној вези. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када огроман број младих парова живи једни са другима, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, регистрације или венчања, савест свештеника је стално изазвана. Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају, између осталог, у црквеним канонима, трајне, упркос бројним прекршиоцима. https://pravoslavie.ru/118781.html