Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'протојереј'.
-
Основна тема “Месопусне недеље” је љубав. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав – и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног “сиромаха”… Хришћанска љубав је “могућа немогућност”, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради “добра дела” или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у “другоме” – његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности – и досеже до душе, јединственог и искључивог личног “корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, “душу” или “личност”, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји “безлична ” љубав јер љубав је чудновато откривање “личности” у “човеку”, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за “хуманост”, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав – признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер “уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили”… https://www.vasilijeostroski.com/2020/02/nedelja-mesopusna/
-
- шмеман
- александар
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Двострука одговорност за страх Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све заштитне механизме, постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој са себе, спољашње маске, друштвене улоге, тако да би његова права савест, она која процењује грехе, могла да спозна свој глас и особа се покајала. У овом тренутку, особа је веома склона афектима, паници, осећању неуспеха, трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да повреде човека. На пример, свештеник може да осуди чин у бескомпромисном и, стога, помало оштром облику, на који човек није навикао – због васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто се у овом тренутку човек не може заштитити и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Не мора бити нужно кривица свештеника, али ће бити кривица свештеника ако није унапред водио рачуна о некаквој сигурносној зони покајника. Да, покајање је веома тешко искуство. Али додавати овоме духовну рану, ако нема преке потребе, не вреди. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и окамењену неосетљивост, прелазе на застрашивање особе. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је само спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, уградити их у одређену схему, и то свакога може уплашити. Да, понекад је потребна претећа проповед, а ми свештеници за ово ћемо сносити одговорност. Кредит поверења Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Ово поверење изгледа као предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао у одређеном временском периоду. Некако ти је пришао. Пре тога се припремао, саслушао своју савест, можда се дуго с њом препирао, размишљао, можда је био лукав, или се можда дубоко покајао у тренутку искрености. У сваком случају, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је урадио велики посао, који између осталог лежи и у томе што је овде и сада пред вама. Ово је његов кредит поверења, али овај кредит није бесконачан. Дакле, особа неће увек трпети грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак неспремност да се разуме. Овај кредит се може потрошити на једну исповест. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс човека са којим долази код свештеника. Забрањена питања Једна од најтежих тема на исповести је тема телесног греха: неверство, везе ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно разумети да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек изузетно интензиван сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а свештенику говори оно што никоме не би желела да каже. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење искрености жене. Каква су овде искушења свештеника? Прва је радозналост. Удубити се у детаље грехова жене, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах означити, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Како, када, са ким, колико - су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда му се у овом тренутку чини да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник мора да буде крајње опрезан, да прихвати исповест, а не да покушава да разуме шта се са женом дешава. То се њега не тиче. Унакрсна признања Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да међусобно усагласе тему своје исповести и проверавају да ли су успели да увуку свештеника у овај разговор. Томе се треба одупрети на све могуће начине и избегавати такве ситуације. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, стога не може бити прелаза догађаја из једног у други. Свештеник не може ништа рећи мужу о исповести његове жене, а жени о исповести њеног мужа. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када велики број младих парова живи једно са другим, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, савест свештеника је у сталном изазову. Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају и у црквеним канонима, трајне, упркос бројним кршитељима. протојереј Андреј Лоргус https://pravoslavie.ru
-
Исповест је главно, а понекад и једино место и време сусрета свештеника и покајника. Овде је уметност дијалога, слушања, разумевања и саосећања потребна више него икада. Свештенику је потребан трезвен и искусан ум, познавање психологије и разумевање духовних основа човековог живота ради очувања сопственог душевног мира и помоћи ближњем. Спремност да се служи људима јесте спремност да се личност свештеника сретне са личношћу покајника. Од таквог сусрета све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да би се постао онај ко стоји пред Црквом и Богом за човека, потребно је да у душу и свест упије све оно што је духовно искуство отаца и предања нагомилало. Сенка здраве сумње Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети здраво за готово. Људи можда нису увек oбјективни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати шта има а шта нема везе са исповешћу, шта је поуздано, а шта није, и свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења у покајника, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо - говоримо ли о греху или говоримо о сумњи, а то захтева, наравно, пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. Односно, здрава сумња је овде заиста неопходна. Без детаља Свештеник на исповести може чути такве околности под којима је грех учињен, које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, то се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Грех је само оно што је човек знао и могао да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али, схватајући ово, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се то разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете. Хистерија омета покајање Свештеник се често сусреће са сузама и бесом током исповести, што може да се покаже само као одбрамбени механизам. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када их човек по навици користи у односима са људима, у нашем случају са свештеником, као модел жртве. Модел жртве је таква лична позиција у којој особа себе доживљава несрећном, увређеном, унапред кажњеном од некога, сматра да је жртва неке завере, интриге. Наравно, чешће су то жене, али мушкарци такође прибегавају таквом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, кажу психолози. Жртва је мање тражена, мање кажњена, према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у таквом положају могу бити заштитни механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања. Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда га тиме удаљава од исповести, спречава га да се концентрише на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбоље за свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Врло је важно. Људи склони хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може почети са јецајима, честим уздасима, колутањем очима, ломљењем руку, гребањем по њима, праћена испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом, мучнином. Неопходно је разумети који разлог има ова хистерија. Здрав бес увек има неки веома важан емоционални разлог. Или је то нека врста шока или панике. Ако је ово хистерично понашање уобичајено за особу током исповести, онда можемо рећи да ово има карактер одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционална питања и покуша да помери покајника, гурне га на суштински приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи само сметају. Ако покајник почне такорећи емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да обуставите исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да пропусте двоје-троје, па да се исповедник смири, а хистерија се није развила у свом пуном клиничком испољавању и спласнула је. Затим можете наставити исповест. Другим речима, лакше је зауставити бес него га касније смиривати. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета. Цинизам је један од знакова изгарања свештеника Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоманију, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав није у смислу да исповедника треба волети као пријатеља, као жену, као децу, као мајку, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда је потребно ограничите се на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће када се иначе ова дужност не може вршити. Ипак, формално обављање свете тајне је боље од циничног. Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, већ је гордост пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срчани грех свештеника, који је противан Господу. Врло често је цинизам део општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. https://pravoslavie.ru
-
Протојереј Слободан Лукић: Антицрквени нихилизам
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
У животу Цркве срећемо бројне примјере који показују да Црква, када је гоњена, ни у чему не бива слабија, већ напротив, трпљење невоља ушвршћује вјеру и спремност на свједочење. У свакој епохи, па тако и у данашњој, постоје разни покушаји да се Цркви науди, да се угрози њено јединство и наруши њен углед. Понекад су ти покушаји опаснији, перфиднији и захтијевају већу будност и трезвеност да би се препознали, а понекад су минорни и плод обичне људске сујете. Текст Владимира Вељковића под насловом ”Црквени нихилизам”, објављен на сајту пешчаник.нет ни по чему не можемо убројити у ову прву врсту насртаја на Цркву али у њему је аутор изнио неке тезе које су у суштини несмотрен покушај анти-црквеног удвориштва и које се често понављају у памфлетима сличне врсте. И зато није некорисно изнова указати на бесмисленост таквих теза, бар због основне црквене одговорности свједочења Истине увијек и на сваком мјесту, а Истина коју у Цркви живимо и исповиједамо јесте она од коју се разбијају бесмислице доконих ”публициста”. Циљ аутора чланка је, како сам казује, да на основу анализе Прогласа који је прочитан на Молебну за светињу брака и очување породице у Подгорици (који он из неког разлога карактерише као ”црквено-политички”) одговори на питање ”да ли у Српској Православној Цркви вјерују у постојање универзалних и апсолутних људских вриједности.” Добро би било да нам Вељковић одговори због чега сматра да би оданост ”универзалним и апсолутним људским вриједностима” какве их заговарају носиоци савремене неолибералне идеологије било нешто што Црква безрезервно мора да поштује. Јесу ли те анти-вриједности нека нова догма коју Црква по сваку цијену мора да усвоји? Карактеристика понашања СПЦ у Црној Гори протеклих година, према аутору, јесте та да се она позивала на одређена уставна права која су јој као вјерској организацији загарантована, као у случају заштите њене имовине, или приликом устоличења Митрополита Јоаникија на Цетињу (када је захтијевала да јој се омогући вршење богослужбеног чина), а такође и кад је оправдано захтијевала потписивање Темељног уговора са државом Црном Гором, у складу са Уставом и законима државе. Заиста је немогуће у томе видјети нешто спорно, Црква се позивала на Устав или, боље речено, није кршила Устав државе у којој дјелује када је настојала да врши своју мисију. Она тиме није, како то закључује Вељковић, усвјала неки ”сет вриједности”, јер Црква свој ”сет вриједности” који се назива Предање чува и исповиједа вијековима. Не нарушавајући одредбе Устава, она те предањске вриједности слободно исповиједа и њих поставља у темељ своје мисије и дјеловања. Према томе, и Молебан у Подгорици који је мотивисао Вељковића да изнесе своја запажања, јесте управо то – проповијед Цркве и позив њеним чедима, па и оним заблудјелим, на заштиту и чување породичних и брачних вриједности које су данас нарочито на удару промотера содомитске идеологије. Црква и у овом случају позива на покајање и повратак њеном мајчинском окриљу. Није тачна ни Вељковићева тврдња да Црква некоме нешто забрањује. Слобода јесте суштински принцип црквеног живота. Она не забрањује али позива, брине и тражи ”залутале овце”, њена мисија је да укаже на то шта је од свега што нам свијет доноси штетно и погубни, а с друге стране шта је спасоносно и душекорисно. Црква никога не напада, нити угрожава ничија права, она ”напада” гријех. У природи њеног свједочења јесте управо Христова побједа и уништење гријеха те би свако одступање од тога, свако одбијање да се разобличи гријех значило одбијање учешћа у тој Побједи. ”Непризнавање универзалних једнакости” аутор приписује и патријарху Порфирију и оптужује га за ”хомофобични говор” на Молебну који је у септембру служен у храму Светог Саве у Београду. Међутим, свакој доборнамјерној души јасно је да оно у чему је Вељковић препознао хомофобичност јесте пастриски говор којим је изражен глас Цркве у контексту актуелне пропаганде содомитства. За тај глас и позив Цркве многи нажалост немају уши, било да су поклоници савремених ”сетова вриједности” попут аутора чланка на који се осврћемо, било да су ангажовани ”ревнитељи” без елементарне црквене свијести. Упркос томе, глас Цркве одјекује и ријеч њене проповиједи и даље налази пут до срца вјерујућег народа, а то можда и јесте оно што највише боли заштитнике ”универзалних људских права и једнакости”. https://mitropolija.com/2022/10/18/protojerej-slobodan-lukic-anticrkveni-nihilizam/ -
Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/
-
Прва грешка : Видети циљ у «судбини» свог вечног живота, а не у сусрету са Богом Ово је једна од најраспрострањенијих појава када човек сањари о свом будућем чудесном животу у Едемском врту, а не о пријатељству са Богом. Он се усредсређује на себе, на страх за свој будући живот: «Отићи у рај» за њега је синоним за «не отићи у ад». Знате, код јеромонаха Романа (Матјушина) постоје овакве речи: «Господе, са Тобом није потребан рај, тесни ад са Тобом мени је рај». Тако да ни ја нисам спреман да идем у рај, ако тамо не буде Бога. Али истински се треба бојати губитка пријатељства са Богом, лишити се богоопштења. Ово је позитиван «божански» страх. А страх од губитка удобности, или супротно, не задобити је у будућности, јесте грех. Тај страх је животињски, телесни: бити кажњен, исмејан, понижен. Да би схватили да ли је у вама грешни страх или «божански», морате да одредите његову природу. Човек је трослојан: у њему су дух, душа и тело. Показује се као некаква пирамида. Сва осећања, укључујући страх, рађају се у средњем делу људске природе – у души. Од тога, куда та осећања буду усмерена – на духовни или телесни ниво – зависиће и карактер страха. Друга грешка : Обраћати превише пажњу на своју греховност Починилац погрешно оцењује самог себе. Судити нам може само Господ, а говорити: «Ја сам нитков» - значи бити затворен за Бога. Многима се чини да је усредсређеност на своју греховност – знак трезвеног хришћанског размишљања, али то уопште није тачно. Дефинишући себе као лошег човека, ви стављате на себе етикету са којом се мирите. Али Бог не може деловати тамо где је човек већ решио коначно за себе да је лош. Рећи ћу још: Иза сталног самопонижавања скрива се самозаљубљеност. Да, самољубље – није само када се ви не можете одвојити од огледала – то је прва крајност. Друга крајност – када се ви такође не можете одвојити од огледала, већ гледате у огледало и плачете: «Колико сам ја лош!Ја сам права будала!» Понављам, не љубав ка себи – то је такође самољубље. Где год постоји «ја» - то је све самољубље. Али и овде треба разабрати природу речи и поступака изазваних осећањем љубави или страха. Ако човек воли, себе његови поступци су усмерени на телесна задовољства: како појести нешто укусно, спавати, добро се обући. Али ако је човек духован, он стреми да његов ближњи боље поједе, спава и обуче се. У овоме се огледа разлика између пожртвоване љубави и самољубља. Тако је и са страхом. Ако ходате улицом и видите како велики дрипци малтретирају малог дечака, на мислећи на то да и вас самога могу осакатити, журите да му помогнете – то је страх за другог, пожртвовани страх. А страх за себе – то је самољубиви страх. Трећа грешка : Сматрати добра дела картом за рај Ви грешите ако мислите да наша судбина зависи од количине добрих дела. Када се ви усредсредите само на такво схватање, «добра» дела постају предмет књиговодствене евиденције. А ово је већ трговачки однос: ја ћу Теби набројати добра дела, а Ти ћеш мени Царство Небеско потом дати. Ми своју пажњу морамо усредсредити, не на добро дело као такво, већ на свог ближњег, за кога ми можемо нешто учинити. crkva.net
-
„Створио си нас ради Себе, Господе и пашти се срце наше, док се не успокоји у Теби“ (бл. Августин, Исповести) У Цркву су свагда долазили и долазиће људи за које је улазак у храм тежак и често несхватљив корак, зато што је ово прво искуство у њиховом животу, повезано са за њих непознатим стајањем пред лицем Божјим. У наше је време ово нарочито актуелно, јер је у великој мери прекинута нит преношења вере кроз поколења, али није у потпуности изгубљена тежња за истинским духовним животом. И од тога какав ће одговор човек задобити унутар црквених зидова, често зависи, хоће ли он остати тамо или не. Православни се живот гради на молитви, Јеванђељу и учешћу верујућих у Светотајинском животу Цркве. За савременог човека је веома неопходно да усвоји то да је молитва дисање, Јеванђеље – жива вода, исповест – бања, а причешће – храна за душу. Уколико не угради у темеље својих животних принципа то да духовни живот, у крајњој мери, није нимало мање важан него телесни, неће моћи да се истргне из шапа „овога света“ које га обавијају попут хоботнице и заувек ће остати са опредељењем које заиста понижава људско достојанство: члан потрошачког друштва. У Цркви је све прожето смислом. Усвајање овога смисла разумевањем језика Цркве јесте један од најважнијих задатака човека који улази у храм и који са своје стране мора да уложи не мали напор. Али уколико човек не пронађе одговоре на своја питања, он може отићи, саблазнивши се оскудношћу мисли људи из Цркве. И, следствено, они који прихватају нове људе који прелазе преко црквеног прага имају одговорност: отварати ризнице Цркве, скривене од „овога света“. Задатак постаје двоструко сложенији због тога што новопридошли не разуме језик Цркве и овај му се језик може учинити туђ и неприхватљив, те га може одбацити. А „језик овога света“ лако може да профанизује све што Црква брижно чува, као драгоценост. Зато увек настају покушаји превода језика Цркве, на језик света, што уствари представља катихезацију, која поставља задатак да не одбаци и да не профанизује, и самим тим да не постане извор саблазни за оне који желе да уђу… https://manastirpodmaine.org/protojerej-ajeksej-timakov-izgubljena-radost-ocrkovljenosti/
-
- оцрковљености
- радост
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Протојереј Сергије Правдољубов : Борба са расејаношћу је неизбежна и стална
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Победити расејаност у молитви је скоро немогуће. То је напад злих духова. Ретки су људи који могу да се моле без расејаности. Борба са расејаношћу је неизбежна и стална. Једно од средстава помоћи у тој борби је неуморно (не мислим на непрекидно, већ на неуморно) творење молитве Исусове. Како је говорио отац Јован (Крестјанкин): сто молитава на дан више не треба. Али читање ових сто молитава обично траје скоро сат времена, а и не успеваш увек да прочиташ сто молитава. Отац Јован (Крестјанкин) никако није захтевао брзо и аутоматско читање молитве, не! Он је говорио: треба споро изговарати „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“, полажући на себе крсно знамење. Причекати, поклонити се, причекати, усправити се, и после читати следећу молитву. Шта пружа Исусова молитва? Она, сабирајући ум, помаже да се усредсредимо на најједноставније речи, које су ти толико познате да можеш да их се сетиш и дању и ноћу. То је одређени „тренинг“. И свакодневно искуство творења Исусове молитве помаже да победимо расејаност у молитви и литургијској, црквеној, и домаћој, вечерњој или јутарњој. А без творења Исусове молитве готово је немогуће да се одупремо расејаности мисли. Када бисмо могли да се молимо без расејаности свет би био сасвим другачији. Многи монаси на Атосу успевају у томе, и у нашим руским православним манастирима такође. И нек да Бог свима који хоће да се моле да не губе ток мисли у свакој молитви, читајући свако правило. Када ме питају зашто се 40 пута чита молитва „Господи, помилуј; Господи, помилуј, Господи, помилуј...“, ја одговарам овако: „Шта Ви мислите, да ако ја три пута исто то прочитам, да ја не губим пажњу? Губим! Било би добро да од тих 40 пута бар десет изговорим молитву од душе и без расејаности“. Ето то и јесте начин да напрегнемо своје мисли и да се не искључујемо, да се не удаљимо! То је веома битно и важно је да се то употребљава у православном богослужењу. И тога не треба да се плашимо, већ треба да се захвалимо Богу због људи који су направили правило да се 40 пута изговори „Господи, помилуј“. извор : pravoslavie.ru-
- неизбежна
- расејаношћу
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају. Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности. Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати. Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом. Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима. Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења. View full Странице
-
Протојереј Слободан Лукић: Пастирска брига Цркве и содомски гријех
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају. Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности. Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати. Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом. Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима. Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења. -
Протојереј Слободан Лукић: Не заборавите Цркву
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/ -
Протојереј Слободан Лукић: Не заборавите Цркву
тема је објавио/ла JESSY у Духовни живот наше Свете Цркве
Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/ View full Странице-
- заборавите
- лукић:
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Данас нас Господ Својом речју учи правилном односу хришћанина према свом ближњем – Његовој Љубави. Љубави која у све верује, трпи, не надима се, не тражи своје (уп. 1 Кор. 13: 4-7). Љубави с којом се Христос на крсту обраћа Свом Небеском Оцу: „Опрости им, не знају шта чине.“ Љубави која побеђује овај грешни свет. Христос је дошао у овај свет и донео ј у њега Љубав. До Христовог доласка људска природа оштећена грехом није била способна за њу. Пре Њега је због саме природе греха за човека била припремљена једна судбина: пакао – место где нема Бога. Пре Њега човек није имао варијанте колико год да је желео и да се трудио. Али Својом крсном жртвом Христос је победио смрт и свакоме је дао избор с могућношћу да стекне живот. Таква је љубав Христа Који је дошао да спаси грешника. Она није заслуга људи, већ дар који се стиче само захваљујући јединству с Богом. Видимо како се услед додира Његове љубави мењају тврдокорне и безосећајне душе, како им се враћа живот. Брата који је цео живот провео у затвору по закону греха преображава благодат Божја. Он плаче после исповести. Господ улази у његово срце и отапајући Својом љубављу чак и најокорелија, најнепослушнија, најтврдоглавија и најсамољубивија срца. Како груб, грешан, тврдоглав и самољубив човек да прими Бога? Како Господ може да уђе у њега, препуног греха? Све мења наша вера у то да Господ све може. Уз Његову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему, свет који лежи у греху. С њим можемо да стекнемо Царство Небеско. Господ окреће целу пирамиду вредности. Тако тамо где се умножава грех обилује благодат (Рим. 5: 20). Данас смо у храму. Храм постаје наша тврђава, место за које кажемо: врата пакла га неће савладати (Мт. 16: 18). Он је наша болница у којој се исцељују наше душе. Да, бојимо се корона вируса и вероватно ће у будућности бити неких горих и страшнијих инфекција. Вакцине и лекови могу да спасу од физичке смрти наша тела, али неће бити довољни за спасење наших душа. Потребни су нам покајање и заједничка молитва. Треба да идемо за Христом и да не изгубимо своје првородство. Наше истинско спасење је у Његовој Љубави. Ценимо и чувајмо дар Божје љубави: могућност да будемо заједно, да примамо Христово Тело и Крв. Молимо Га за Љубав. Молимо Га смирено, јер се Бог гордима противи. Нека се настави наша литургија како бисмо, какве год промене и измене да се десе, остали верни Богу и ишли за Њим до краја. Нека вас све Господ спаси и сачува! https://obitel-minsk.ru/sr/dar-bozhje-lubavi
-
Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ http://www.spc.rs/sr/protojerej_aleksandar_shmeman_radost_onih_koji_ljube_0
-
Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25). Период Велике 40-нице својим богослужбеним ритмом, садржајем и духом представља, по ријечима А. Шмемана, наше ходочашће на саме изворе хришћанске вјере. То је период пресааздавања нашег бића и припрема за учешће у пасхалној радости побједе над смрћу. Међутим, често се може уочити једна парадоксална ствар – немогућност да се доживи и издржи радост Васкрсења! Велики пост са свим његовим прописима и подвизима можемо да издржимо, и трећину године ћемо да постимо, чак са извјесним усхићењем. Али радост Васкрсења смо способни да доживљавамо свега неколико сати. Разлог томе је, како казује о. Софроније Сахаров, што ми, када смо схватили Христово Еванђеље као истиниту Ријеч Онога Ко је створио цио овај свијет, чекамо апсолутну непоколебљивост Његовог Царства, а живот наш протиче у сталним промјенама. Ништа не стоји. Овај свијет са свим искушењима, недаћама и видовима зла спушта тамну завјесу на наше духовне очи те не можемо да угледамо и увјеримо се да је коначна побједа – побједа радости велике. На самом шочетку Великог поста, Црква нам указује на трагику Адамовог изгнања из Раја. Седмонедјељни пост који слиједи јесте управо враћање нас, Адамових потомака у прекинуту заједницу са Творцем. Како казује један савремени духовник, и Адам је плакао због тога што ће свеколики род људски живјети у раздорима, ратовима, узајамним убијањима, узајамним угњетавањима и томе слично – што ће сви устати против закона љубави. Стога је наша хришћанска дужност да овоме свијету свједочимо радост Васкрсења и да свој живот темељимо на тој радости. Само је силазак Бога међу људе мога да разбије мрак који је окивао свијет и човјека у њему. Повијест овога Божијег силаска међу људе, говори вл. Николај, почиње са ангелом и дјевојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте: ”Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.” Архангел Гаврил први је благовјесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дјева Марија прва је чула ту благовијест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовијешћу: радуј се! Том ријечју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна ријеч, која се чула чим се завјеса велике тајне почела подизати. Како да се радујемо поред толиких искушења, кад толико људи страда, када је читав свијет погођен страшном пандемијом опаког вируса, када свакодневно чујемо гласове о ратовима? Ова питања често не добијају прави одговор јер данашња цивилизација не познаје прави смисао радости, те се она у најбољем случају схвата као некаква разонода, одмор или бјекство од ”тешке свакодневице”. А и хришћанство све више поприма тај дух и и све се теже брани од оне Ничеове оптужбе да хришћанима недостаје радости. Заборавили смо да управо радост одозго, за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16,22), представља извор хришћанске вјере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“. Зло које све више нараста се може побиједити једино Добром, а то не бива без Крста и Васкрсења, а битка почиње унутар нашег бића, бојно поље је наше срце. Томе нас учи и Велики пост који управо и значи поприште духовне борбе ради доласка у стање у којем је могуће примити радост тајанствене Пасхе. Господ каже: У свијету ћете имати жалост али не бојте се, ја побиједих свијет! У Христу је, дакле, ”свијет” већ побијеђен те је циљ нашег живљења улазак у радост Побједиоца, у радост која није од овога свијета и вијека. Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свијет Спаситеља и Свјетлости: ”Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: ”Уђи у радост господара свога” (Мт. 25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, тј. заиста само тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије. https://mitropolija.com/2022/04/26/protojerej-slobodan-lukic-pashalna-radost/
-
“Навршивши четрдесет дана који доносе корист души нашој, молимо те у човекољубљу твоме: дај и нама да гледамо Страсну недељу твојих страдања, да у њој прославимо силна дела твоја и неисказани промисао твој за нас, једнодушно певајући: Господе, слава Теби” (Доксастико, јутрење). Као што сви знамо, Лазарева субота означава крај Великог поста. Благословени период који је почео Чистим понедељком се сада завршио – поменута химна се певала и на Вечерњој служби на Лазарев празник. Шта нам поручује свети химнограф? Прво да ово време Великог поста „доноси корист нашој души“. Друго, иако је то „крај“ у погледу завршетка четрдесет дана, он такође функционише као полазна тачка. Ово је само по себи разумљиво: Црква је одредила Велики пост да бисмо се ми хришћани припремили за ту конкретну недељу, током које се фокусирамо на догађаје који су донели спасење људском роду – Христове муке и његову жртву на крсту. Није ли Христос на крсту узео наше грехе и победио ђавола? „Ето, кроз крст радост дође у цео свет“. Због тога ову недељу називамо „Великом“. Како примећује Свети Јован Златоуст, не зато што сваки његов дан дуже траје, већ зато што је све оно чиме се бави у вези са Христовим страдањем значајно и дирљиво. Суочени са духовном важношћу ових дана, с једне стране, од нас се захтева да извршимо посебне, јасне припреме – нико неупућен или неозбиљан не сме да додирне Свету тајну; с друге стране, они који су иницирани и припремљени позвани су, са онолико вере колико им је на располагању, да славе Господа, сагледавајући дубину љубави самог Створитеља. Четрдесетодневна припрема, као својеврсно увођење у духовност ове Свете седмице, објашњава израз „која доноси корист нашој души“ – да Црква нуди овај период Великог поста (са мноштвом богослужења, нагласком на истинском посту) духа и тела, као непрекидно подсећање на покајање које је једини пут који води у Царство Божије, чиме се храни и оживљава наша душа. Па ипак, чак и уз сву ову припрему, и даље нам је потребна милост Господња да бисмо добро ишли целим путем Велике недеље- „Дај нам благодат да јасно сагледамо смисао свете недеље твојих страдања“. https://mitropolija.com/2022/04/21/velika-strasna-nedelja-i-njen-smisao/
-
Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности. Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда. Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер "где се умножио грех, тамо изобилује благодат". И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким. Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: "Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио. Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20). https://www.facebook.com/jovanjamanastir/
-
Упокојио се у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У петак, 22. октобра 2021. године, у раним јутарњим часовима, уснуо је у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски. Прота Дејан је рођен 27. марта 1969. године у Опову (Банат), где је завршио основну школу, а потом је школовање наставио у Богословији „Светог Арсенијаˮ у Сремским Карловцима, коју је завршио 1989. године. После дипломирања на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, апсолвирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Последњих година студирао је и на Правном факултету у Београду. У чин ђакона, а потом у чин презвитера, рукоположио га је тадашњи епископ банатски Хризостом (Столић). Службовао је као парох у Вршцу, Панчеву и Опову. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, 2007. године примљен је у свезу клира Епархије бачке. Исте године је постављен за пароха при храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, а потом и за архијерејског намесника бечејског. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј одликовао га је чином протонамесника о прослави Патрона Епархије бачке, 19. септембра 2009. године, у Апатину, а у чин протојереја произвео га је о прослави Патрона, 19. септембра 2015. године, у Бачкој Паланци. Скупштина општине Бечеј одликовала га је 2018. године Првоавгустовском наградом, за развој и неговање толеранције и мултиетничности. У браку са супругом Татјаном имао је кћери Ану и Анастасију. Заупокојена Литургија новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву биће служена у суботу, 23. октобра 2021. године, у храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, са почетком у 9 часова, а чин опела у 11 часова. Тело новопрестављеног проте Дејана биће сахрањено на гробљу у Опову, а чин сахране почеће у 14 часова. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Дејане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- архијерејски
- станојев
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…” Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.” Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… Протојереј Александар Шмеман Превео Матеј Арсенијевић
-
- мироносице
- жене
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Протојереј Александар Шмеман: Жене мироносице
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Православно образовање
Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…” Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.” Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… Протојереј Александар Шмеман Превео Матеј Арсенијевић View full Странице-
- мироносице
- протојереј
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Протојереј Андреј Ткачов: Време је да почне суд од дома Божјег
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају. Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“ „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17). Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост. То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју. Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ. И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву. Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас. У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника. Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо? Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово? Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи. Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад. У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети. Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“. Извор: Православие.ру-
- протојереј
- андреј
- (и још 6 )
-
Упокојио се у Господу протојереј - ставрофор Небојша Младеновић
a Странице је објавио/ла ............. у Вести из Епархија
Опело високопречасном оцу Небојши служиће Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован са свештенством у Јагодини, у недељу, у 13 сати. Након завршених студија на Машинском факултету и уписа на студије православног богословља, рукоположен је у чин ђакона од стране Преосвећеног владике Саве шумадијског и постављен на службу у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини. Након рукоположења у свештенички чин постаје и старешина исте цркве. Његово напредовање у служби доводи до тога да буде постављен за архијересјког намесника беличког. Био је активан у медијском раду у вези са унутрашњом мисијом цркве и остаће упамћен у срцима многих по духовним утехама и лепим проповедима које је произносио на редовним богослужењима у оквирима своје службе. Иза себе је оставио неутешну мајку, супругу и три кћери.-
- младеновић
- небојша
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Протојереј Иван Цветковић: Настанак и значај Великог поста
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ [2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5] Но, намеће нам се питање када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti – Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо пет (неко рачуна четири) припремних недеља: Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. Недеље поста су: 1) Недеља Православља (Чиста), 2) Светог Григорија Паламе (Пачиста), 3) Крстопоклона, 4) Светог Јована Лествичника (Средопосна), 5) Свете Марије Египћанке (Глувна), 6) Цветна, и на крају 7) Велика или Страсна (Страдална) седмица. Значај Великог поста Пост је боља човекова песма у свету, песма која прелази у васкршње појање. Архимандрит Јован Шаховски Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода (Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша. Свети Григорије Палама Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему – пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“. Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је, евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање (грч. метанија = преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски = светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику – Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше и усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“… Ето почетка поста. Његово деловање је „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста „узмите бреме моје на себе“, а његова психологија „и научићете се од мене“… Намена Великог поста је „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. – – – – – [1] Библија, Књига постања 2:16,17 [2] Библија, Римљанима 8:16,22 [3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 [4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [6] Тертулијан, О постовима [7] Ориген, Беседа на Књигу левитску [8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва [9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства [10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста [11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста [12] Библија, Матеј 17:21 [13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље Приредио: отац Иван Цветковић Извор: поуке.орг-
- протојереј
- иван
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ [2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5] Но, намеће нам се питање када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti – Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо пет (неко рачуна четири) припремних недеља: Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. Недеље поста су: 1) Недеља Православља (Чиста), 2) Светог Григорија Паламе (Пачиста), 3) Крстопоклона, 4) Светог Јована Лествичника (Средопосна), 5) Свете Марије Египћанке (Глувна), 6) Цветна, и на крају 7) Велика или Страсна (Страдална) седмица. Значај Великог поста Пост је боља човекова песма у свету, песма која прелази у васкршње појање. Архимандрит Јован Шаховски Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода (Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша. Свети Григорије Палама Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему – пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“. Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је, евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање (грч. метанија = преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски = светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику – Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше и усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“… Ето почетка поста. Његово деловање је „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста „узмите бреме моје на себе“, а његова психологија „и научићете се од мене“… Намена Великог поста је „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. – – – – – [1] Библија, Књига постања 2:16,17 [2] Библија, Римљанима 8:16,22 [3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 [4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [6] Тертулијан, О постовима [7] Ориген, Беседа на Књигу левитску [8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва [9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства [10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста [11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста [12] Библија, Матеј 17:21 [13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље Приредио: отац Иван Цветковић Извор: поуке.орг View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.