Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'децу'.
-
За мене лично Ускрс је увек био чаробнији од других празника. Иако у мом детињству осим педесетак офарбаних јаја није било баш никакве декорације, сећање на то време и данас, тридесет година касније, врло је живо. Нећу претерати ни ако кажем да су дани Ускрса моје најдраже успомене. А за то је заслужна моја бака. Једна од оних жена која је читав свој живот подредила мужу и породици. Изгледала је много старије него што је заправо била, увек погнута, са свега неколико зуба, блага, плавих, тужних очију. Никада није радила, па је сав новац који је имала био онај који би добила од своје деце, мог тате и тетке. А пред Ускрс, све што би добила оставила би са стране и кад се накупи довољно, купила слаткише за своје унуке којих је имала четворо. Заједно са неколико ускршњих јаја све би убацила у кесу за замрзивач и везала канапом. Док још спавамо у нашем великом дворишту пронашла би место и сакрила пакетиће. Сваки на друго место. Око подне, сви бисмо се окупили и кренули у потрагу. Мислим да нема потребе да описујем силно узбуђење и радост које смо осећали док смо завиривали у кокошињац, претраживали дедину радионицу, прегледали башту. А кад их коначно пронађемо! Ма ни најмање није било важно шта је то унутра, јер магија Ускрса коју је стварала моја бака била је вреднија од најскупље играчке. Много година касније, кад смо сви одрасли, седела сам на послу и пред Ускрс препричавала те догађаје својој колегиници Ани чија су деца тада имала 10 и 6 година. Ја своју још нисам имала. Слушала ме је пажљиво уз понеко „Ох, како је то дивно…“ Маштовита и креативна каква је, одмах је одлучила да сличне успомене из свог детињства понесу и њена деца, али мало другачије. И тако је настала Потрага за ускршњим јајима верзија 2.0. Ана није само сакрила ускршње пакетиће. Она је целу традицију обогатила и траговима које су деца морала да траже да би до поклона дошла. Прва загонетка чекала би их на столу, за доручком. Ту би, рецимо, писало: „Срећан Ускрс! Потрага за Зекиним поклонима почиње! Први траг пронаћи ћете у великој белој кутији!“ Погађате, то је замрзивач. Тамо је нови траг, који их води на следеће место. „Ми смо четири брата, један другог хвата. Све путеве смо видели, још се нисмо срели.“. Ово су точкови, а тамо их чека нови траг. Траг за трагом, док узбуђење расте. Из године у годину, загонетке постају све сложеније, а ову традицију деца дуго, дуго не прерасту. Моја деца данас имају 9 и 7 година и већ годинама много се више радују Ускрсу него Новој години, иако су поклони које добију врло скромни. Буде ту једно чоколадно јаје, једна малена, баш скромна играчка и незаобилазна ускршња јаја. За Нову годину и Божић их добију најмање 10 пута више, али узбуђење није исто. И док седим и смишљам загонетке за сутра, са носталгијом се присећам свог детињства и размишљам о томе колико би срећна била моја бака да зна да њена магија и данас живи. И сија још јачим сјајем. А. Ц. https://zelenaucionica.com/kako-je-moja-baka-uskrs-ucinila-najcarobnijim-praznikom-a-kako-ja-to-radim-za-svoju-decu/
-
- празником
- најчаробнијим
- (и још 8 )
-
На Православном богословском факултету Универзитета у Београду до 18. априла 2025. године траје прикупљање слаткиша и сланиша за Васкршње пакетиће намењене деци која се лече у болницама у Београду. Детаљи су на плакату поред. Факултет се налази у Улици Мије Ковачевића 11б, а линије градског превоза у близини су: 16, 23, 25, 48, 74, тролејбус 40, као и БГ воз. Извор: ПБФ, Инстаграм страница
-
Као родитељи, ми смо задужени за свакодневни живот своје породице, од распореда догађаја и обавеза за целу недељу до игре и одмора. Правимо структуру и ритам дана, често хаотичне распореде што неминовно слуђује и најидеалнију породицу. Деца су најсрећнија и напредују када имају времена и простора да истражују свој свет, без превише ограничења. „Превише“ је огромно и стресно, било да је у питању превише ствари, превише информација, превише активности, превише избора, или то да превише брзо јуре са једног задатка на следећи, без тренутка да се опусте и играју. Превише задужења може угрозити дете и довести до непотребног стреса код куће и у учионици. Поједноставите рутину детета и смањите гомилу информација и активности. Али и играчака – ово може да помогне да деца буду мање агресивна и деструктивна. Када поједноставите свет свог детета, правите простор за позитиван развој, креативност и опуштање. Најлакши начин да започнете је у кућном окружењу. Смањите количину играчака и повећајте њихову пажњу и њихов капацитет за игру. Очистите понешто од нереда. Када рашчистите, фокусирајте се на играчке које ваша деца воле и која им држе пажњу дуже време. Често, омиљене клинцима су једноставне, класичне играчке без много звона и пиштаљки – плишане животиње, лутке, Лего коцке, возови и аутомобили, костими за пресвлачење, као и материјали за прављење и креирање. Смањити и број књига, оставите само фаворите па после с времена на време вадите понеки примерак за ново читање. Нека пауза буде приоритет. Друга област у којој треба да направите измене је распоред дневних активности: деца воле кад знају шта очекују сваки дан. Ваш ритам не мора да буде строг, али нека буде предвидљив – нека се зна кад је време ручка а кад је време за игру. На тај начин, помажете породици да се опусти и да се не осећа као да је стално у покрету. Деца која имају много ваннаставних активности се осећају хаотично, јер немају слободног времена потребног за креативну игру и истраживања. Тек када поставите ефикасна временска ограничења, ви ћете помоћи свом детету да научи да пронађе радост у садашњем тренутку. Као родитељ „такси“, вероватно се ни ви не осећате опуштено. Укидање само једне или две активности вашег детета даје им слободу да се играју и истражују, али и времена да стварно вежбају и фокусирају се на активности које стварно воле. Смањење физичког нереда, постављање предвидљивих ритмова и поједностављење активности има предности првенствено за родитеље. Поједностављењем, можемо да се концентришемо на праве вредности, не само да трошимо дане реагујући на све оно што свет баца на нас. Поједностављивање је процес који траје, није нешто што може да се заврши за једно поподне или викенд. Потребно је време да се смањи количина ствари, промене навике и развијe нови ритaм. Није лако променити правац када се цела породица креће брзином светлости. Почните полако, са малим изменама и фокусирајте се на оно што желите да буде ваш породични живот. У таписерије детињства уткајте заједничке нити у којима ћете сви уживати: Породичне вечере, шетња кроз природу, читање заједно пред спавање, палачинке суботом ујутру… Једноставност је кључ за избегавање оног „превише“. Само тако деца могу да препознају ко су заиста и шта заиста желе. https://zelenaucionica.com/redukujte-aktivnosti-smanjite-informacije-pojednostavite-im-zivot-i-imacete-srecnu-decu/
-
- живот
- поједноставите
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Одрастање, само по себи, веома је сложен процес. И на том путу препуном изазова, склапање пријатељстава и изградња детета као социјалног бића сасвим сигурно је један од најважнијих задатака. Људска бића, у својој природи, имају потребу за друштвом других људи. Ми смо, као што сте сигурно много пута чули, социјална бића. А потреба детета да се уклопи и да у свом окружењу пронађе место, да буде прихваћено и поштовано, високо је у хијерархији потреба. Док покушава да се уклопи, свако од нас нужно ће правити компромисе јер је то део прилагођавања. Међутим, јако је важно да у том процесу не изгубимо себе и да сачувамо самопоштовање. Зато је наш задатак, као родитеља, да децу научимо да нађу средину, створе здрава пријатељства, а уједно да сачувај себе. Ово су најважније лекције. 1. Нећеш се сваком допасти и то је у реду Важно је да деца не носе са собом терет потребе да угоде свима. То се, најчешће, ствара у породици, када од деце очекујемо да нам се не супротстављају, буду послушни и тихи. Деца тако уче да је важно угодити другима, јер ћеш им се тако допасти. Али, много је битније да дете научимо да је потпуно у реду то што ће постојати нека деца која с њима не желе да се друже. Јер управо онда, када смо свима добри и са сваким се добро слажемо, постоји шанса да смо заправо изгубили себе. 2. Добри пријатељи увек ће поштовати кад им кажеш НЕ. „Ниси ми другарица, ако нећеш данас код мене“, „Ако се будеш играо с њим, нисмо више другари“. Објасните деци због чега им они који им говоре овакве ствари, НИСУ пријатељи. Рећи НЕ је вештина која се учи и почните тако што ће дете у свом дому имати право да каже НЕ. 3. НИКАД се не мењај да би се уклопио. Пронађи пријатеље који воле правог тебе Ово, можда, звучи као још једна фраза, али научити да волите себе и да истрајете у томе да останете доследни себи, значи постићи највиши ниво самопоштовања и здравог самопоуздања. То значи да сте свесни себе и својих вредности и да, ако се мењате, то чините јер сте ВИ препознали потребу за тим, а не због тога што то неко други од вас очекује. Било да је у питању начин говора, стил облачења, фризура, избор музике, објасните свом детету да ће га само искреност према себи и учинити особом коју ће сви поштовати. 4. Не мораш бити пријатељ неком ко се не понаша као пријатељ Склони смо да говоримо деци да према свима треба да буду љубазни и да сваком пруже шансу. И то је апсолутно тачно. Међутим, као ни одрасли, ни деца не морају да буду другари са онима чије им друштво не прија. Можда је неко велика причалица, неко воли грубо да се игра, а неко гледа друге са висине. Децу би требало да учимо да према свима буду пристојни, али да не морају са свима бити другари. 5. За стицање пријатеља потребно је време и труд. Али кад једном успеш, видећеш да се исплатило. Оно што важи и за све добре ствари у животу, важи и за искрена пријатељства. Не можемо их узимати здраво за готов и не могу опстати без много труда. https://zelenaucionica.com/pet-izuzetno-vaznih-stvari-o-prijateljstvu-kojima-moramo-nauciti-decu/
-
Рак је код деце ретка појава, али свако пето оболело дете од тога умире. За децу постоји мало лекова. Истраживачи у Хајделбергу узгајају мини-туморе које им шаљу лекари из читавог света. На њима тестирају лекове. У 2022. години широм света је код више од 275.000 деце и адолесцената дијагностификован рак, а више од 105.000 деце умрло је од те болести. У Европи сваке године од рака оболи 35.000 деце, а у Немачкој, према подацима Регистра за обољења рака код деце (ДКР), 2.400 малишана. Поређења ради, код одраслих особа се у Немачкој сваке године региструје око 500.000 нових случајева рака. Најчешћи облик рака код деце је леукемија (рак крви), док адолесценти најчешће обољевају од лимфома (рак лимфних чворова). Према подацима Франкфуртске фондације за децу оболелу од рака, 80 одсто оболелих се излечи. Међутим, шансе за излечење код многих врста рака нису се побољшале у последњих 30 година – свако пето дете оболело од рака, умире. Ако излечено дете касније доживи рецидив, прогнозе су лоше. У просеку, време преживљавања у таквим случајевима износи осам месеци. Осим тога, за рецидиве не постоји стандардизован третман. Премало лекова за децу и адолесценте оболеле од рака Један од највећих проблема у лечењу рака код деце јесте недостатак специјализованих лекова. За децу постоји само мали део онога што је доступно одраслим пацијентима. Многи нови лекови који долазе на тржиште, одобрени су искључиво за одрасле. Истраживачи у Хоповом центру за дечије туморе из Хајделберга због тога се ослањају на индивидуализовани приступ лечењу уз помоћ „мини-тумора“. Од 2019. године лекари – не само из Немачке, већ и из иностранства – тамо могу да пошаљу узорке ткива деце оболеле од рака, када се ради о високоризичним пацијентима или деци која су већ имала рецидив. Стотине мини-тумора за борбу против рака код деце На основу тих узорака, истраживачи узгајају стотине мини-тумора, објашњава Ина Еме, шефица Одељења за тестирање лекова. Ти мали тумори, познати и као органоиди, омогућавају тестирање 80 различитих лекова у разним дозама и комбинацијама. Тестирани лекови су углавном онколошки лекови за одрасле, укључујући оне који су већ одобрени, али и оне који су још у фази клиничких испитивања. Према речима др Еме, до сада је у Хајделбергу примљено више од 500 узорака ткива, од којих су две трећине биле погодне за тестирање. Код око 80 одсто тих узорака пронађен је одговарајући лек, односно медикамент, који је у лабораторијским условима довео до повлачења тумора. Отприлике три недеље након узимања узорка, истраживачи могу да знају да ли одређени лек делује или не. Лечење и истраживање у исто време Осим тестирања лекова, истраживачи из Хајделберга секвенцирају целокупни геном тумора, како би боље разумели биолошке процесе који стоје иза дечјег рака и тешких болести крви. Хопов центар за дечије туморе заједничка је институција Немачког центра за истраживање рака (ДКФЗ), Универзитетске болнице Хајделбегр (УКХД) и Универзитета Хајделберг (Уни ХД). Институт сарађује с бројним немачким, али и међународним истраживачким центрима. Хопов центар такође води први паневропски програм секвенцирања генома за децу оболелу од рака. До сада је у тај програм укључено више од 1.700 пацијената, а више од сто центара из 12 европских земаља и Израела послало је до сада узорке тумора оболеле деце-пацијената у Хајделберг. Иако и други истраживачки центри користе узгој мини-тумора за тестирање лекова, специфичност пројекта из Хајделберга је у његовој систематској методологији. Због великог броја тумора које прикупља, центар располаже обимном базом података, што омогућава прецизније и поузданије резултате, објашњава Ута Дирксен, дечија онколошкиња из Универзитетске болнице у Есену. https://www.dw.com/sr/svetski-dan-borbe-protiv-raka-istraživanja-iz-hajdelberga/a-71501226
-
Туга је драгуљ чија вредност није толико позната. Не само да одрасли људи на све начине избегавају да буду тужни, већ тако уче и децу. Kолико пута сте видели да се детету рецимо сломи играчка, а родитељи га теше: “Не плачи, купићемо другу“ или „Ти си велики дечко (девојчица)“ или „То је само играчка“ итд. Тиме шаљемо поруку да плач није пожељан, као и да треба на сваки начин да порекнемо свој губитак. Губитак једне играчке за дете је велика ствар, зато је овакав догађај сјајна прилика да покажете детету како да се носи са губицима у животу. Једна од најтежих ствари у животу је прихватити живот какав јесте. Људи који избегавају болна осећања када су она реална, спречавају себе да буду психолошки здрави. Можемо да замрзнемо један кадар из живота родитеља, када дете трчи и падне, а родитељи брже боље упућују бујицу речи „Ништа! Ништа страшно! Скочило дете! Прошло…“. Оваква реакција родитеља је сасвим природна, али учи дете да је страшно осећати бол и да се он мора избећи. Тако имамо читаве генерације младих људи који су потпуно неспремни да се носе са животним недаћама, нетолерантни на фрустрације свакодневног живота и дубоко несрећни што осећају и најмању нелагодност. Истраживања су показала да вештина нашег ума да неке емоције отклони из свести је неселективна, тако да потискивање туге доводи до потискивања и других емоција, нарочито радости, те долази до безвољности, мањка енергије и развоја депресије. Иако туга може бити за неког непријатна, туга је здрава емоција која се јавља у ситуацијама губитка. Губитак може бити стваран или фантазиран. Неки људи могу избегавати тугу из страха да би она вечно трајала и да никада неће из ње изаћи ако јој се препусте. То није тачно, туга је процес који има свој јасан почетак, развој и чак и срећан крај. Насупрот томе, потискивање туге траје бескрајно, јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга претвара се у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности. Одбрамбена понашања која служе да се осећај туге замаскира су на пример еуфоричност, неаутентична веселост, прегласан смех, претерана акција, излажење, различита ризична понашања, као и коришћење алкохола и психоактивних супстанци. Kада спречавамо себе да будемо тужни ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања, а са умртвљивањем туге успављујемо и све друге емоције, те остајемо празни, беживотни, равнодушни, исцрпљени и без способности за љубав, рад и радост живљења. Рад туге је драгоцен за здрав психички живот и без њега нема развоја, ни зрелости, прихвата се реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче. Тек тада постиже се нова зрелост и личност постаје снажнија, отпорнија и више интегрисана. Зато, следећи пут када се ваше дете буде сусрело са ситуацијом губитка, уместо да кажете „Ништа страшно“, реците „Да, то је тако тужно, разумем“ и пустите дете да се исплаче у вашем загрљају. Пустите децу да тугују, јер тако расту и сазревају, уче о себи и животу и прихватају живот какав јесте, што им омогућава да га живе пуним плућима. https://zelenaucionica.com/cemu-sluzi-tuga-zasto-ne-treba-sprecavati-decu-da-budu-tuzna-2/
-
Традиционално хуманитарно уметничко вече за децу са Косова и Метохије, у организацији Издаваштва "Битије" и коорганизацији Клуба историчара "Посавина", и странице "Веруј, воли, радуј се", одржаће се у суботу 28. децембра 2024. године, у Прес сали хотела "Славија" (Светог Саве бр. 1), са почетком у 19 часова. Посетиоци ове добротворне вечери уместо улазница могу донети школски прибор, слаткише и сланише. У програму учествују: Маја Видовић, Милош Петровић, Андријана Чарапић, Раде Шупић, Јована Чарапић и Вања Ковачић. Музиком ће ово вече украсити: Алекса Недељковић и Хаџи Марина Лазић. Сви су добро дошли. Извор: Радио Слово љубве
-
о. Бора најавио Ликовни конкурс о манастирима за децу Звездаре
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Ликовни конкурс "Српске светиње - седам векова средњевековних манастира" за ученике млађих разреда школа на општини Звездара отворен је од данас, 22. новембра 2024, а ову лепу активност је подржао Катихетски одбор АЕМ, ангажоване су катихете у 14 школа, као и наставници ликовног, потом, ту је Општина Звездара, као и Храм Светог Илије где ће 21. децембра бити финална изложба и награде за сваког учесника Конкурса, најавио је за Слово љубве миријевски парох о. Борислав Петрић, истакавши да је дружење деце и окупљање око храма оно најважније: "Шта год да је везано за учешће деце у духовној сфери, а овде ће се упознати са манастирима, то су ствари које просто не можемо да допустимо да не учествујемо у њима", казао је о. Бора. Отац Бора Петрић о Ликовном конкурсу: Цео разговор из Јутарњег програма са о. Бором Петрићем. Извор: Радио Слово љубве-
- манастирима
- конкурс
- (и још 5 )
-
На иницијативу и у организацији ХО "Српска солидарност", у четвртак 7. новембра 2024. године, са почетком у 19 часова, у великој сали Руског дома у Београду, одржаће се хуманитарно вече "За децу са Косова и Метохије". Те вечери биће представљена монодрама "Сведок покајања" о Светом Јакову Туманском, у извођењу глумца Александра Ристановића, док ће у музичком делу вечери наступити песмописац и појац Алекса Недељковић. Тим поводом данас разговарамо са Иваном Ћорић из организације "Српска солидарност". Разговарао Алекса Недељковић Хуманитарна организација "Српска солидарност" постоји пуних девет година током којих је спровела више од 180 акција. Хуманитарно деловање је већим делом усмерено на пружање помоћи српском народу на Косову и Метохији, пре свега деци. Један од пројеката од националног значаја којим пружају подршку и помоћ младима са Косова и Метохије јесте њихово стипендирање. У ту сврху је основан Фонд "Милан Иванчевић" који је до сада, годишњим стипендијама помогао 62 деце. Извор: Радио Слово љубве
-
"Чизме солидарности" за нашу децу на КиМ
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести са Косова и Метохије
Хуманитарна организација "Српска солидарност" већ седму годину за редом организује акцију "Чизме солидарности", намењену деци из енклава на Косову и Метохији, којој је неопходна топла обућа и одећа. Позивају се сви људи добре воље и друштвено одговорне компаније, синдикати, удружења и сви који су у могућности да подрже ову акцију, да помогну деци да са радошћу дочекају зимске чаролије у новој топлој обући и одећи. У претходном периоду "Српска солидарност" је утоплила 250 малих хероја из Косовског Поморавља – Ново Брдо, Дрена на Мокрој Гори, Врбештице на Шари, Цернице, Понеша и Паралова. Прошле године обрадована су и деца општине Клина из села Видање, Берково, Рудице и Дугоњиве. Овог пута радост ће бити приређена за 32 деце старости од 0 до 18 година из Старог Грацког. Жиро рачун за динарске уплате: 340-11013053-38 PayPal: [email protected] Инструкције за уплате на девизни рачун: Currency tag (EUR,$,CHF, CAD) SWIFT CODE: GIBARS22 IBAN: RS35340000001101305338 NAME: Srpska solidarnost ADDRESS: Beograd, Skerliceva 12 Подршку можете пружити и слањем СМС-а на хуманитарни број 1389. За правна лица постоји могућност склапања уговора о донацији. Наше мало је некоме много! Извор: Радио "Слово љубве"-
- нашу
- солидарности"
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
-
На ПБФ до 25. августа прикупљање школског прибора за децу на КиМ
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
-
Тинејџери често крећу у средњу школу вођени перфекционизом – да постигну одличне оцене, врхунске резултате у спорту и имају сјајан друштвени живот. Тај притисак да се истакну у друштву, али и у академском смислу или у спорту може да потиче од родитеља, пријатеља или друштвених мрежа. Тинејџери се надају да ће, ако буду добро напредовали пре матуре, бити успешни касније. Међутим, истраживања показују да је перфекционизам непотребан да би ученици напредовали након средње школе. Родитељи би требало да се уздрже од усмеравања својих тинејџера ка савршеном успеху у средњој школи или да одгајају тинејџере којима су беспрекорна достигнућа приоритет. Тинејџерима није потребан савршен просек да би напредовали Једна од најзначајнијих области у којој се тинејџери боре са перфекционизмом су оцене. Одрасли често наглашавају важност добијања свих петица. Али да ли сте знали да добре оцене нису потребне за успех? Често појединци који нису били на врху у свом разреду постају професионалци у својим областима. Успех је вишедимензионалан, а академски учинак је само један његов аспект. Док ученици који добију четворку или тројку могу имати нижи просек, исто тако стичу вредне вештине на друге начине. Ове оцене ученицима дају искуство у превазилажењу изазова, прихватању неуспеха као могућности за учење и развијању отпорности на невоље. Често деца уче да јуре за перфекционизмом због онога што виде на својим екранима. На друштвеним мрежама виде наизглед савршене студенте, утицајне спортисте. Због свих тих милионских прегледа и безбројних лајкова на интернету, није ни чудо што се тинејџери осећају неадекватно и као да морају да ураде више. Друштвени медији су дубоко укорењени у нашој култури – готово је немогуће да тинејџери не буду под утицајем. Родитељи могу да интервенишу и помогну тинејџерима да се сналазе у ономе што виде онлајн. Прво, почните тако што ћете научити своје тинејџере да имају самопоштовање и здрав начин размишљања. Од малих ногу деца треба да науче да њихова вредност не зависи од изгледа, оцена или пријатеља. Такође, важно је да постану медијски писмени – тј. да су способни да се критички односе према свим информацијама које сазнају са Инстаграма, Фејсбука или ТикТока. Дакле, да не верују апсолутно свему што виде док скролују, као и да изграде здраве границе тако да не падну потпуно под штетан утицај друштвених мрежа. Родитељи, смањите притисак Иако родитељи не уче увек намерно своје тинејџере да буду савршени, понекад несвесно доприносе томе својим ставовима или реакцијама. Важно је запамтити да не хвалите свог тинејџера само за савршене поступке и уместо тога да му укажете на то да су и несавршености и те како вредне. Дакле, учите децу да се фокусирају на постизање онога што је „савршено прихватљиво“, а не искључиво на оно што је савршено. Тако ће тинејџери добити прилику да поставе јасне и изазовне циљеве, али без очекивања да све буде беспрекорно. Циљеви морају да имају акценат на напретку и померању граница, а не само на коначни резултат. Поред тога, родитељи могу научити тинејџере да су несавршености део пута ка личном и професионалном расту. Прихватањем несавршености, постављањем реалистичних циљева и неговањем окружења подршке, родитељи могу оснажити своје тинејџере да се сналазе у изазовима који су пред њима, уместо да поклекну под притиском савршенства. Савршени тинејџери – додатне напомене Перфекционизам није потребан да би се достигао пуни потенцијал. Уместо тога, фокусирајте се на постигнути напредак, велики или мали. Понекад ћете направити неколико корака уназад, али наставите да гурате напред и да учите у свакој ситуацији. Не заборавите да се осврнете уназад и размислите како би ваш прошли ја видео ваша тренутна достигнућа. Дозволите себи да будете поносни и задивљени својим растом. Запамтите, мерите свој успех кроз препреке које сте превазишли. https://zelenaucionica.com/zasto-roditelji-ne-bi-trebalo-da-uce-decu-da-budu-savrsena/
-
Ових дана пуни сте жеља, охрабрења, оптимизма да остварите свој циљ. Неко ће успети, неко ће бити разочаран. Али реално, ствари су мало другачије... Испити, студије, факултет нису циљ вашег живота и не би требало на то да гледате тако. То је само пут. Пут кроз живот. Циљ је другачији... Циљ живота и постојања је сједињење са Христом и обожење по благодати. Остало су само путеви да се дође до овог циља. Није битно да ли ћеш постати обућар, лекар, хемичар или било шта друго. Све професије су путеви којима ћете, ако њима ходате са светом вољом, доћи до циља а то је преображење и довршење човека у Христу. Видимо то код светитеља...Изабрали су различите путеве, али су имали исти циљ. Професије, студије, брак, само су путеви. Ако их видимо као мету, онда ћемо пропасти. Зато немојте имати земаљске и пропадљиве визије. Погледајте у небо! Тамо је наш дом! Циљ је постати грађанин неба! Ујединимо се са љубљеним Жеником Христом! Живот је дар који има начина да доврши и испуни свој циљ кроз личну слободу. Како избећи стрес? Врло једноставно: Гледајте на испите као на пут а не као на циљ. Што значи да ако изгубите овај, наћи ћете други начин да дођете до циља. Тако ћете се ослободити и уживати у путовању. Ниједан земаљски неуспех није вредан наших суза. Једине сузе вредне проливања су због наших грехова. Ако не успете, гледајте на неуспех као на лекцију снаге да га превазиђете следећи пут. Помолите се : „Господе, помози ми да будем оно што Ти желиш, да бих могао да манифестујем Твоју славу свакодневно. Покажи ми пут да буде воља Твоја.” Од тренутка када имамо васкрсење, нада ће увек расти" Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. извор
-
У сарадњи Шаховског савеза Београда, Привредне коморе Србије и издавачке куће „Клет“, у просторијама штампарије „Борба“ је у четвртак 30. маја 2024. године, одржана хуманитарна бизнис лига у шаху, са циљем прикупљања средстава за Удружење родитеља превремено рођене деце „Мали див“. Укупно је учествовало 22 екипе, а организатори су са захвалношћу саопштили да су прикупљена значајна финансијска средства. Опширније у наставку. Догађај је привукао велику пажњу спортске јавности и представника медија, а „репрезентација“ гостију на отварању је била бројна, почевши од представника политике, бизниса, државних установа, школа, а посебан аплауз добили су представници и корисници Удружења „Мали див“. Организација овог догађаја побудила је интересовање међу институцијама и предузећима не само из Београда, па су на листи учесника били и представници Новог Сада, Зрењанина, Ужица, а разне компаније широм Србије су показали хуманост уплатом средстава, јер нису имали могућност да саставе екипу за такмичење. Иако су сви самим учешћем стекли назив победника, треба истаћи да је прво место освојила екипа Нафтне индустрије Србије, док је другопласирана екипа „AGM Outsourcing“, а трећепласирана Математичка гимназија. Потом је на четвртом месту екипа Градске оштине Звездара за коју је са успехом наступао свештеник Борислав Петрић из Храма Св. пророка Илије у Миријеву, пето место „Заједничко предузеће“ из Београда, а после њих предузећа „Борба“, „Новости“, „Информатика“, „Привредна комора Србије“, „Издавачка кућа Клет“, итд. Извор: Шаховски савез Београда
-
- превремено
- помоћ
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
На Православном богословском факултету у Београду почело је прикупљање школског прибора за децу на Косову и Метохији - акција траје до 25. августа. Више на плакату поред. Факултет је известио да су чланови Студентског парламента на Велику Суботу, 4. маја 2024, посетили Универзитетску дечију клинику у Тиршовој и Болницу за педијатрију "Олга Дедијер", и том приликом поделили 200 пакетића деци која се тамо тренутно налазе на лечењу. Извор: ПБФ, Инстаграм страница
-
- акција
- хуманитарна
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Српска школа "Никола Тесла" при цркви св. Луке у Вашингтону је 30. децембра 2023. године, организовала традиционалну дечију Божићну радионицу уочи предстојећих славља, сазнаје Радио "Слово љубве". Радионицу је кратким словом отворио протојереј др Василије Вранић, а сабрана дечица су имала прегршт разноврсних питања о радосном празнику Рождества Христовог. Учитељи-волонтери су и за овогодишњу радионицу приредили неке од деци најомиљенијих божићних активности, попут мешења српског божићног хлеба - чеснице и украшавања божићне јелке и бадњака украсима које су деца сама направила тог дана, а посебну пажњу изазвао је специјални ликовни пројекат осликавања иконе Христовог рођења на стаклу. На крају радионице, деца су уживала у укусу свеже испечене чеснице, у чијем су стварању сама учествовала. Извор: Радио "Слово љубве"
-
Хуманитарно уметничко вече за децу са светог српског Косова и Метохије биће одржано у четвртак 28. децембра 2023. године у 19 часова, у Удружењу књижевника Србије, на адреси Француска улица број 7. Као својеврсну улазницу на овај догађај и дар од срца, потребно је понети школски прибор за вредне ђаке из јужне српске покрајине. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
-
Данас се навршава шест месеци од страшне трагедије која се догодила у ОШ “Владислав Рибникар”, када је тринаестогодишњи дечак из пиштоља усмртио деветоро својих другара и чувара школе. Тачно у 12 сати данас, ученици “Рибникара” и њихови родитељи кренуће од школе до Малог Таша, где ће посадити јапанске трешње у знак сећања на убијене другаре и чувара. – Требало је тог дана Србија да стане и уради један рестарт што се тиче општег дискурса који у овом друштву постоји већ дуже од 30 година. Требало је да видимо шта је насиље, како настаје, који су мотиви за то. Имали смо разна упозорења на која нисмо обратили пажњу. Ако се сећате госпође која је убила предузимача пре више година, то је био први аларм. Не аларм што је она убила већ реакције људи тада, који су масовно подржавали њен чин. А то само показује да институције не раде свој посао, па зато људи узимају правду у своје руке.- рекао је др Горан Вилотијевић, професор педагошких наука гостујући на ТВ Нова. Он додаје да злочин у Рибникару ипак одудара од свега што смо до сада видели, те је то нешто што је непојмљиво и што нормалан ум не може да схвати. – Али и ове друге ствари које се понављају показују да ми као нација имамо ПТС (пост трауматски синдром). Прошли смо пет ратова, ми и сада нон-стоп слушамо о ратовима где се код људи ствара страх. А једна од природних реакција на страх је и насиље. – истиче Вилотијевић. Саша Јанковић, бивши заштитник грађана, казао је да све што се дешава није последица само онога што ради држава, већ много фактора утиче на тренд насиља које је постало свакодневица. Он објашњава да, све и да смо урадили све како треба, нема никакве гаранције да би тренд насиља који постоји већ десетинама година стао. Али је питање, каже он, да ли ми данас, после свега, имамо мање шансе да се тако нешто понови, или су шансе веће. – Нажалост, имамо веће шансе. Не постоји једна магична ствар коју је институције требало да ураде. Насиље је једна општа ствар коју ми сваког дана гледамо са највиших и највидљивијих места. Ми то насиље гледамо у ријалитијима, без обзира на то да ли је оно стварно или није, та култура насиља се промовише. Насиље је такође последица некажњавања за нека озбиљна кривична дела, па тако можемо да видимо људе који су озбиљни криминалци у школама како праве рекламу за себе. Много је тога требало урадити да би се поставиле границе насиљу, без обзира на то од кога оно долази. – казао је Јанковић. Професор Вилотијевић каже да је Рибникар један специфичан злочин за који се не може са сигурношћу рећи да има везе са свим што нам се дешава у друштву. – Ја не бих смео да улазим у анализу детета и родитеља, али мислим да је ту један од проблема. Проблем је и то што у школама развијамо такмичарски дух. А кад се такмичарски дух негује то значи да један побеђује а сви остали губе. Ми треба да учимо да се такмичимо сами са собом, да будемо бољи наредног дана него што смо били претходног.” – објаснио је проф. Вилотијевић и додао да му се чини као да је у овој школи дечак одлучио да елиминише своју конкуренцију. Kао проблем он наводи амбиције родитеља које они преносе на децу, као резултат својих неостварених жеља. С друге стране, наводи он, истраживања оваквих злочина у Америци показала су да је 70% деце која су починила нешто слично овоме, заправо претрпело насиље. – Зато, систем мора да прати и предвиђа овакве ствари. Да уочава овакву децу и да с њима превентивно ради како се неке ствари не би десиле. – тврди професор педагогије. Саша Јанковић објашњава да систем као такав мора да обезбеди извесност казне за злочине и да ту управо лежи проблем. – Ми деценијама живимо у систему који се разграђује и не можемо да рачунамо ни на један елемент тог система у потпуности. Проблем не можемо решити тако што ћемо подићи казне, то је популистичка мера. Наука је показала да одлука о извршењу неког кривичног дела не зависи од тога колика је казна, већ извесност да ће се та казна и догодити. А ми годинама гледамо како неки људи пролазе некажњено за ствари које раде. – подсетио је Јанковић и додао да је Рибникар био моменат да се анализирају недостаци. Уместо тога, каже он, ми смо рекли да систем није заказао и тиме послали поруку да ово може поново да се деси. Професор Вилотијевић каже да Министарство просвете неке ствари јесте урадило, али је питање колико су те ствари ефикасне. – Сад свака школа у свој годишњи план мора да унесе и Протокол о борби против насиља, организује семинаре, креирају платформе. Направљене су смернице које нису лоше, али се види да су урађене на брзину. И проблем је што ће вам сваки наставник рећи да то он ради. Неки песимисти из области педагогије рећи ће вам да грешка која је направљена може да се исправи тек за 20 година, кад стигне нова генерација деце коју треба васпитавати. А ми сад имамо такав проблем да данашњу децу васпитавају они који су одрастали у време ратова, инфлације и несташица и преносе деци поруке које поспешују насиље. ‘Немој да се тучеш, али ако те удари, удари и ти њега.’ А у свакој реченици после али иде оно главно што хоћемо да кажемо. Тако родитељи практично саветују децу да се туку. – каже Вилотијевић. С друге стране, Јанковић тврди да је природна потреба и право човека да се брани и да не треба да учимо децу да очекују од државе и институција да их од свега одбрани. Проф. Горан Вилотијевић сматра и да наш утисак да је насиља сада много више него пре није сасвим реалан. – Насиља је било и пре, само што није било друштвених мрежа да га учине овако видљивим. И нисмо знали шта је све насиље. Kада сам, две хиљаде и неке године био директор школе и када нам је стигао Протокол о насиљу, ми смо децу упознали с тим шта је све насиље. Након тога драстично је порастао број пријава насиља јер су се пре тога неке ствари сматрале само несташлуком. – казао је овај педагог који је радио и као учитељ и као директор основне школе дуже од деценије. Kао први корак на путу ка решавању проблема, он наводи да морамо постати свесни да имамо проблем, а да је наш проблем свеприсутно насиље и страх и да добрим законима и поштовањем закона можемо да доведемо ствари у ред. – Требало би да променимо много тога, укључујући и програме у школама. Рекао сам да страх рађа насиље, али има неких ствари које су и у традицији. Kод нас се насиље негује традиционално. Ми кроз историју славимо оне који су били насилни. Чак и старе песме смо поделили на епске јуначке и на лирске женске. И своје студенте сам једном питао, сви су знали за буздован Kраљевића Марка, али врло је мало оних који су знали ко је написа Слово љубве. Али наша култура је и Слово љубве, не само Kраљевић Марко него и Бановић Страхиња. Ми морамо да радимо васпитно с децом и да им дајемо и неке друге примере.” – истакао је др Вилотијевић. Он као проблем наводи и то да су промене у друштву тако велике и брзе да нам је веома тешко да се томе прилагодимо, па самим тим теже разумемо и децу која расту у таквом свету који нам није близак. https://zelenaucionica.com/pedagog-dr-vilotijevic-mi-imamo-problem-da-danas-decu-odgajaju-oni-koji-su-odrasli-u-vreme-ratova-inflacije-nemastine/
-
Анимирани филм за децу “Мала прича о великој Жичи” (видео)
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
“Мала прича о великој Жичи”, песника и писца Милоја Радовића, јесте поема која кроз седам поглавља на најнежнији начин приповеда богату историју свете Жиче, задужбине краља Стефана Првовенчаног и центра Српске православне цркве. На основу поеме, урађен је анимирани филм за децу који је од 2. октобра доступан на званичном јутјуб каналу Манастира Жиче. https://mitropolija.com/2023/10/04/animirani-film-za-decu-mala-prica-o-velikoj-zici-video/ -
Удружење "Народна дипломатија" позива на трећи по реду хуманитарни концерт под називом "Мирно небо за дечји осмех", посвећен деци са Косова и Метохије. Концерт је организован уз подршку Амбасаде Руске Федерације у Републици Србији, Руског дома, Међународног фонда јединства православних народа, Руске хуманитарне мисије, Координационог савета руских сународника у Србији и фирме МБР "Секјурити". Публика ће имати прилику да ужива у певању Павлине Радовановић, сестара Симовић, Вере Столић, Слободанке Радовановић, Бранке Зечевић и Милице Досковић, које ће наступити у уз пратњу триа "Вечности", Гаврила Кујунџића и Александра Ковачевића. Сви су добродошли! Извор: Руски дом
-
Како да децу инспиришемо да воле истину, како да их научимо да воле истину и да се гнушају лажи? Потреба за истином и љубав према њој су елементи својствени човеку, дакле и детету. Првобитни грех, иако је помутио и ослабио осећај истине, није га потпуно избрисао. У човеку је остала тежња ка истини. Управо та склоност манифестује се код детета у његовој жељи да све сазна. Дете пита за све. А оно што му старији кажу, он прихвата као истину. Чисто дете не зна за лаж и претварање. Оно се стиди и поцрвени, не само када из журбе или непромишљености слаже, него и када чује да други лажу. Љубав према истини унео је у дечју душу сам Бог. Само треба да помогнемо овој природној тенденцији да расте и ојача. То је посао родитеља. Али како то постићи? Прво што треба да ураде јесте да их опомињу од раног детињства. Постоје три основна правила: а) Научите своју децу да воле истину, имајући Бога у својим мислима. Дете мора да зна да Бог, који је једина вечна и непобитна Истина, жели да увек говоримо истину. Само верност, која се заснива на вери и љубави према Богу, може да издржи сваки испит. б) Односите се према деци једноставно и искрено. Верујте у њихове речи све док сте сигурни да не лажу. Не захтевајте да вам потврђују под заклетвом оно што говоре. Ако имате било какав добар разлог да сумњате у истинитост њихових речи, немојте од првог тренутка показати да им не верујете. Покушајте да се уверите да ли је дете заиста лагало. И ако је то учињено, позовите га к себи, погледајте га у очи озбиљно, и са пуно љубави, и реците му нешто овако: „Бог жели да говоримо истину. Он је свезнајући, зна чак и наше најтајније мисли и мрзи лажљиве усне." На лицу детета тада ће се видети руменило стида. Одмах ће открити истину и никада више неће лагати. в) Увек покажите пред својом децом да и ви волите и поштујете истину. Будите искрени у свим својим пословима и поступцима. Најпре поштујте божанску истину, веру и закон Божији. Ако желите да ваша деца заволе људску истину, научите их да имају посебно поштовање према божанској истини. Не дозволите да равнодушност према православној вери и Цркви нађе упориште у вашим срцима или у срцима ваше деце. Ако деца примете да се олако односите према истинама хришћанске вере и правилима Цркве или да се претварате у стварима које се тичу хришћанског живота, како се можете надати да ће веровати вашим речима; Будите, дакле, својој деци пример љубави према хришћанској истини и вери. Ширите ову љубав и њима. Тако ће волети истину. Али и у свим околностима будите искрени и поштени. Чувајте се лажи и претварања. Ако деца виде, да се на овај или онај начин ругате другима, да користите лукавство и лицемерје, да нисте поштени у односима – нпр. дружите се са неким, а иза леђа га псујете и грдите – будите сигурни да ће се тако понашати и деца у односима са вама или другима. Ако желите да ваша деца постану људи истине и поштења, покушајте пре свега да се одликујете одбојношћу према лажима, лицемерју, превари, ласкању, скривеним намерама и подмуклим намерама. У свим својим пословима будите поштени, директни и у доброј вери. Негујући, с једне стране, поштовање и љубав према истини у срцима деце, с друге стране, и сами морате свим силама да се борите против лажи. Учите своју децу од детињства да то мрзе, јер Бог је Истина и свака лаж је грех. Деца треба да избегавају лагање, не зато што знају да ће бити кажњена ако буду разоткривена, већ зато што знају да се Бог гнуша тога. Никада, ни на који начин, не обмањујте децу. Али не дозволите да то раде ни други. Врло често родитељи, да би умилостивили мрзовољно дете, обећавају му ствари које никада не испуне. Како је то штетно! Дете брзо схвата да је преварено. Његова вера у речи његових родитеља је пољуљана и његов осећај за истину је поткопан. Немојте сами, намерно или несвесно, терати своју децу да лажу. Шта рећи о родитељима који се смеју или хвале своју децу због "паметних" лажи које су изговорили? А шта да мислимо о родитељима, који сами подстичу своју децу на лаж, учећи их како да преваре учитеља и друге људе, да би изашли из неког тешког положаја или избегли казну? Такви родитељи су прави кваритељи своје деце. Упамтимо добро да, ко лаж не сматра грехом, способан је да краде и вара. Ко је непоштен на речима, биће непоштен и на делима. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/makria-apo-to-psema/#
-
Епископ новобрдски Иларион: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Поучни
Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година... -
Епископ новобрдски Иларион: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ
тема је објавио/ла александар живаљев у Настава
ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна. Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година... View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.