Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'децу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Хуманитарна удружења "Златно звонце" и "Српска омладина за Космет" позивају све који су у прилици да дођу на добротворни концерт "За децу Ораховца", који ће бити одржан у уторак 16. јула 2024. године у храму Свете Петке у Сурчину, са почетком у 20 часова. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. На Православном богословском факултету у Београду до 25. августа траје прикупљање школског прибора за децу на Косову и Метохији. Више на плакату поред. Извор: ПБФ Инстаграм
  3. Тинејџери често крећу у средњу школу вођени перфекционизом – да постигну одличне оцене, врхунске резултате у спорту и имају сјајан друштвени живот. Тај притисак да се истакну у друштву, али и у академском смислу или у спорту може да потиче од родитеља, пријатеља или друштвених мрежа. Тинејџери се надају да ће, ако буду добро напредовали пре матуре, бити успешни касније. Међутим, истраживања показују да је перфекционизам непотребан да би ученици напредовали након средње школе. Родитељи би требало да се уздрже од усмеравања својих тинејџера ка савршеном успеху у средњој школи или да одгајају тинејџере којима су беспрекорна достигнућа приоритет. Тинејџерима није потребан савршен просек да би напредовали Једна од најзначајнијих области у којој се тинејџери боре са перфекционизмом су оцене. Одрасли често наглашавају важност добијања свих петица. Али да ли сте знали да добре оцене нису потребне за успех? Често појединци који нису били на врху у свом разреду постају професионалци у својим областима. Успех је вишедимензионалан, а академски учинак је само један његов аспект. Док ученици који добију четворку или тројку могу имати нижи просек, исто тако стичу вредне вештине на друге начине. Ове оцене ученицима дају искуство у превазилажењу изазова, прихватању неуспеха као могућности за учење и развијању отпорности на невоље. Често деца уче да јуре за перфекционизмом због онога што виде на својим екранима. На друштвеним мрежама виде наизглед савршене студенте, утицајне спортисте. Због свих тих милионских прегледа и безбројних лајкова на интернету, није ни чудо што се тинејџери осећају неадекватно и као да морају да ураде више. Друштвени медији су дубоко укорењени у нашој култури – готово је немогуће да тинејџери не буду под утицајем. Родитељи могу да интервенишу и помогну тинејџерима да се сналазе у ономе што виде онлајн. Прво, почните тако што ћете научити своје тинејџере да имају самопоштовање и здрав начин размишљања. Од малих ногу деца треба да науче да њихова вредност не зависи од изгледа, оцена или пријатеља. Такође, важно је да постану медијски писмени – тј. да су способни да се критички односе према свим информацијама које сазнају са Инстаграма, Фејсбука или ТикТока. Дакле, да не верују апсолутно свему што виде док скролују, као и да изграде здраве границе тако да не падну потпуно под штетан утицај друштвених мрежа. Родитељи, смањите притисак Иако родитељи не уче увек намерно своје тинејџере да буду савршени, понекад несвесно доприносе томе својим ставовима или реакцијама. Важно је запамтити да не хвалите свог тинејџера само за савршене поступке и уместо тога да му укажете на то да су и несавршености и те како вредне. Дакле, учите децу да се фокусирају на постизање онога што је „савршено прихватљиво“, а не искључиво на оно што је савршено. Тако ће тинејџери добити прилику да поставе јасне и изазовне циљеве, али без очекивања да све буде беспрекорно. Циљеви морају да имају акценат на напретку и померању граница, а не само на коначни резултат. Поред тога, родитељи могу научити тинејџере да су несавршености део пута ка личном и професионалном расту. Прихватањем несавршености, постављањем реалистичних циљева и неговањем окружења подршке, родитељи могу оснажити своје тинејџере да се сналазе у изазовима који су пред њима, уместо да поклекну под притиском савршенства. Савршени тинејџери – додатне напомене Перфекционизам није потребан да би се достигао пуни потенцијал. Уместо тога, фокусирајте се на постигнути напредак, велики или мали. Понекад ћете направити неколико корака уназад, али наставите да гурате напред и да учите у свакој ситуацији. Не заборавите да се осврнете уназад и размислите како би ваш прошли ја видео ваша тренутна достигнућа. Дозволите себи да будете поносни и задивљени својим растом. Запамтите, мерите свој успех кроз препреке које сте превазишли. https://zelenaucionica.com/zasto-roditelji-ne-bi-trebalo-da-uce-decu-da-budu-savrsena/
  4. JESSY

    За децу која полажу испите

    Ових дана пуни сте жеља, охрабрења, оптимизма да остварите свој циљ. Неко ће успети, неко ће бити разочаран. Али реално, ствари су мало другачије... Испити, студије, факултет нису циљ вашег живота и не би требало на то да гледате тако. То је само пут. Пут кроз живот. Циљ је другачији... Циљ живота и постојања је сједињење са Христом и обожење по благодати. Остало су само путеви да се дође до овог циља. Није битно да ли ћеш постати обућар, лекар, хемичар или било шта друго. Све професије су путеви којима ћете, ако њима ходате са светом вољом, доћи до циља а то је преображење и довршење човека у Христу. Видимо то код светитеља...Изабрали су различите путеве, али су имали исти циљ. Професије, студије, брак, само су путеви. Ако их видимо као мету, онда ћемо пропасти. Зато немојте имати земаљске и пропадљиве визије. Погледајте у небо! Тамо је наш дом! Циљ је постати грађанин неба! Ујединимо се са љубљеним Жеником Христом! Живот је дар који има начина да доврши и испуни свој циљ кроз личну слободу. Како избећи стрес? Врло једноставно: Гледајте на испите као на пут а не као на циљ. Што значи да ако изгубите овај, наћи ћете други начин да дођете до циља. Тако ћете се ослободити и уживати у путовању. Ниједан земаљски неуспех није вредан наших суза. Једине сузе вредне проливања су због наших грехова. Ако не успете, гледајте на неуспех као на лекцију снаге да га превазиђете следећи пут. Помолите се : „Господе, помози ми да будем оно што Ти желиш, да бих могао да манифестујем Твоју славу свакодневно. Покажи ми пут да буде воља Твоја.” Од тренутка када имамо васкрсење, нада ће увек расти" Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. извор
  5. У сарадњи Шаховског савеза Београда, Привредне коморе Србије и издавачке куће „Клет“, у просторијама штампарије „Борба“ је у четвртак 30. маја 2024. године, одржана хуманитарна бизнис лига у шаху, са циљем прикупљања средстава за Удружење родитеља превремено рођене деце „Мали див“. Укупно је учествовало 22 екипе, а организатори су са захвалношћу саопштили да су прикупљена значајна финансијска средства. Опширније у наставку. Догађај је привукао велику пажњу спортске јавности и представника медија, а „репрезентација“ гостију на отварању је била бројна, почевши од представника политике, бизниса, државних установа, школа, а посебан аплауз добили су представници и корисници Удружења „Мали див“. Организација овог догађаја побудила је интересовање међу институцијама и предузећима не само из Београда, па су на листи учесника били и представници Новог Сада, Зрењанина, Ужица, а разне компаније широм Србије су показали хуманост уплатом средстава, јер нису имали могућност да саставе екипу за такмичење. Иако су сви самим учешћем стекли назив победника, треба истаћи да је прво место освојила екипа Нафтне индустрије Србије, док је другопласирана екипа „AGM Outsourcing“, а трећепласирана Математичка гимназија. Потом је на четвртом месту екипа Градске оштине Звездара за коју је са успехом наступао свештеник Борислав Петрић из Храма Св. пророка Илије у Миријеву, пето место „Заједничко предузеће“ из Београда, а после њих предузећа „Борба“, „Новости“, „Информатика“, „Привредна комора Србије“, „Издавачка кућа Клет“, итд. Извор: Шаховски савез Београда
  6. На Православном богословском факултету у Београду почело је прикупљање школског прибора за децу на Косову и Метохији - акција траје до 25. августа. Више на плакату поред. Факултет је известио да су чланови Студентског парламента на Велику Суботу, 4. маја 2024, посетили Универзитетску дечију клинику у Тиршовој и Болницу за педијатрију "Олга Дедијер", и том приликом поделили 200 пакетића деци која се тамо тренутно налазе на лечењу. Извор: ПБФ, Инстаграм страница
  7. Српска школа "Никола Тесла" при цркви св. Луке у Вашингтону је 30. децембра 2023. године, организовала традиционалну дечију Божићну радионицу уочи предстојећих славља, сазнаје Радио "Слово љубве". Радионицу је кратким словом отворио протојереј др Василије Вранић, а сабрана дечица су имала прегршт разноврсних питања о радосном празнику Рождества Христовог. Учитељи-волонтери су и за овогодишњу радионицу приредили неке од деци најомиљенијих божићних активности, попут мешења српског божићног хлеба - чеснице и украшавања божићне јелке и бадњака украсима које су деца сама направила тог дана, а посебну пажњу изазвао је специјални ликовни пројекат осликавања иконе Христовог рођења на стаклу. На крају радионице, деца су уживала у укусу свеже испечене чеснице, у чијем су стварању сама учествовала. Извор: Радио "Слово љубве"
  8. Хуманитарно уметничко вече за децу са светог српског Косова и Метохије биће одржано у четвртак 28. децембра 2023. године у 19 часова, у Удружењу књижевника Србије, на адреси Француска улица број 7. Као својеврсну улазницу на овај догађај и дар од срца, потребно је понети школски прибор за вредне ђаке из јужне српске покрајине. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  9. Данас се навршава шест месеци од страшне трагедије која се догодила у ОШ “Владислав Рибникар”, када је тринаестогодишњи дечак из пиштоља усмртио деветоро својих другара и чувара школе. Тачно у 12 сати данас, ученици “Рибникара” и њихови родитељи кренуће од школе до Малог Таша, где ће посадити јапанске трешње у знак сећања на убијене другаре и чувара. – Требало је тог дана Србија да стане и уради један рестарт што се тиче општег дискурса који у овом друштву постоји већ дуже од 30 година. Требало је да видимо шта је насиље, како настаје, који су мотиви за то. Имали смо разна упозорења на која нисмо обратили пажњу. Ако се сећате госпође која је убила предузимача пре више година, то је био први аларм. Не аларм што је она убила већ реакције људи тада, који су масовно подржавали њен чин. А то само показује да институције не раде свој посао, па зато људи узимају правду у своје руке.- рекао је др Горан Вилотијевић, професор педагошких наука гостујући на ТВ Нова. Он додаје да злочин у Рибникару ипак одудара од свега што смо до сада видели, те је то нешто што је непојмљиво и што нормалан ум не може да схвати. – Али и ове друге ствари које се понављају показују да ми као нација имамо ПТС (пост трауматски синдром). Прошли смо пет ратова, ми и сада нон-стоп слушамо о ратовима где се код људи ствара страх. А једна од природних реакција на страх је и насиље. – истиче Вилотијевић. Саша Јанковић, бивши заштитник грађана, казао је да све што се дешава није последица само онога што ради држава, већ много фактора утиче на тренд насиља које је постало свакодневица. Он објашњава да, све и да смо урадили све како треба, нема никакве гаранције да би тренд насиља који постоји већ десетинама година стао. Али је питање, каже он, да ли ми данас, после свега, имамо мање шансе да се тако нешто понови, или су шансе веће. – Нажалост, имамо веће шансе. Не постоји једна магична ствар коју је институције требало да ураде. Насиље је једна општа ствар коју ми сваког дана гледамо са највиших и највидљивијих места. Ми то насиље гледамо у ријалитијима, без обзира на то да ли је оно стварно или није, та култура насиља се промовише. Насиље је такође последица некажњавања за нека озбиљна кривична дела, па тако можемо да видимо људе који су озбиљни криминалци у школама како праве рекламу за себе. Много је тога требало урадити да би се поставиле границе насиљу, без обзира на то од кога оно долази. – казао је Јанковић. Професор Вилотијевић каже да је Рибникар један специфичан злочин за који се не може са сигурношћу рећи да има везе са свим што нам се дешава у друштву. – Ја не бих смео да улазим у анализу детета и родитеља, али мислим да је ту један од проблема. Проблем је и то што у школама развијамо такмичарски дух. А кад се такмичарски дух негује то значи да један побеђује а сви остали губе. Ми треба да учимо да се такмичимо сами са собом, да будемо бољи наредног дана него што смо били претходног.” – објаснио је проф. Вилотијевић и додао да му се чини као да је у овој школи дечак одлучио да елиминише своју конкуренцију. Kао проблем он наводи амбиције родитеља које они преносе на децу, као резултат својих неостварених жеља. С друге стране, наводи он, истраживања оваквих злочина у Америци показала су да је 70% деце која су починила нешто слично овоме, заправо претрпело насиље. – Зато, систем мора да прати и предвиђа овакве ствари. Да уочава овакву децу и да с њима превентивно ради како се неке ствари не би десиле. – тврди професор педагогије. Саша Јанковић објашњава да систем као такав мора да обезбеди извесност казне за злочине и да ту управо лежи проблем. – Ми деценијама живимо у систему који се разграђује и не можемо да рачунамо ни на један елемент тог система у потпуности. Проблем не можемо решити тако што ћемо подићи казне, то је популистичка мера. Наука је показала да одлука о извршењу неког кривичног дела не зависи од тога колика је казна, већ извесност да ће се та казна и догодити. А ми годинама гледамо како неки људи пролазе некажњено за ствари које раде. – подсетио је Јанковић и додао да је Рибникар био моменат да се анализирају недостаци. Уместо тога, каже он, ми смо рекли да систем није заказао и тиме послали поруку да ово може поново да се деси. Професор Вилотијевић каже да Министарство просвете неке ствари јесте урадило, али је питање колико су те ствари ефикасне. – Сад свака школа у свој годишњи план мора да унесе и Протокол о борби против насиља, организује семинаре, креирају платформе. Направљене су смернице које нису лоше, али се види да су урађене на брзину. И проблем је што ће вам сваки наставник рећи да то он ради. Неки песимисти из области педагогије рећи ће вам да грешка која је направљена може да се исправи тек за 20 година, кад стигне нова генерација деце коју треба васпитавати. А ми сад имамо такав проблем да данашњу децу васпитавају они који су одрастали у време ратова, инфлације и несташица и преносе деци поруке које поспешују насиље. ‘Немој да се тучеш, али ако те удари, удари и ти њега.’ А у свакој реченици после али иде оно главно што хоћемо да кажемо. Тако родитељи практично саветују децу да се туку. – каже Вилотијевић. С друге стране, Јанковић тврди да је природна потреба и право човека да се брани и да не треба да учимо децу да очекују од државе и институција да их од свега одбрани. Проф. Горан Вилотијевић сматра и да наш утисак да је насиља сада много више него пре није сасвим реалан. – Насиља је било и пре, само што није било друштвених мрежа да га учине овако видљивим. И нисмо знали шта је све насиље. Kада сам, две хиљаде и неке године био директор школе и када нам је стигао Протокол о насиљу, ми смо децу упознали с тим шта је све насиље. Након тога драстично је порастао број пријава насиља јер су се пре тога неке ствари сматрале само несташлуком. – казао је овај педагог који је радио и као учитељ и као директор основне школе дуже од деценије. Kао први корак на путу ка решавању проблема, он наводи да морамо постати свесни да имамо проблем, а да је наш проблем свеприсутно насиље и страх и да добрим законима и поштовањем закона можемо да доведемо ствари у ред. – Требало би да променимо много тога, укључујући и програме у школама. Рекао сам да страх рађа насиље, али има неких ствари које су и у традицији. Kод нас се насиље негује традиционално. Ми кроз историју славимо оне који су били насилни. Чак и старе песме смо поделили на епске јуначке и на лирске женске. И своје студенте сам једном питао, сви су знали за буздован Kраљевића Марка, али врло је мало оних који су знали ко је написа Слово љубве. Али наша култура је и Слово љубве, не само Kраљевић Марко него и Бановић Страхиња. Ми морамо да радимо васпитно с децом и да им дајемо и неке друге примере.” – истакао је др Вилотијевић. Он као проблем наводи и то да су промене у друштву тако велике и брзе да нам је веома тешко да се томе прилагодимо, па самим тим теже разумемо и децу која расту у таквом свету који нам није близак. https://zelenaucionica.com/pedagog-dr-vilotijevic-mi-imamo-problem-da-danas-decu-odgajaju-oni-koji-su-odrasli-u-vreme-ratova-inflacije-nemastine/
  10. “Мала прича о великој Жичи”, песника и писца Милоја Радовића, јесте поема која кроз седам поглавља на најнежнији начин приповеда богату историју свете Жиче, задужбине краља Стефана Првовенчаног и центра Српске православне цркве. На основу поеме, урађен је анимирани филм за децу који је од 2. октобра доступан на званичном јутјуб каналу Манастира Жиче. https://mitropolija.com/2023/10/04/animirani-film-za-decu-mala-prica-o-velikoj-zici-video/
  11. Удружење "Народна дипломатија" позива на трећи по реду хуманитарни концерт под називом "Мирно небо за дечји осмех", посвећен деци са Косова и Метохије. Концерт је организован уз подршку Амбасаде Руске Федерације у Републици Србији, Руског дома, Међународног фонда јединства православних народа, Руске хуманитарне мисије, Координационог савета руских сународника у Србији и фирме МБР "Секјурити". Публика ће имати прилику да ужива у певању Павлине Радовановић, сестара Симовић, Вере Столић, Слободанке Радовановић, Бранке Зечевић и Милице Досковић, које ће наступити у уз пратњу триа "Вечности", Гаврила Кујунџића и Александра Ковачевића. Сви су добродошли! Извор: Руски дом
  12. Како да децу инспиришемо да воле истину, како да их научимо да воле истину и да се гнушају лажи? Потреба за истином и љубав према њој су елементи својствени човеку, дакле и детету. Првобитни грех, иако је помутио и ослабио осећај истине, није га потпуно избрисао. У човеку је остала тежња ка истини. Управо та склоност манифестује се код детета у његовој жељи да све сазна. Дете пита за све. А оно што му старији кажу, он прихвата као истину. Чисто дете не зна за лаж и претварање. Оно се стиди и поцрвени, не само када из журбе или непромишљености слаже, него и када чује да други лажу. Љубав према истини унео је у дечју душу сам Бог. Само треба да помогнемо овој природној тенденцији да расте и ојача. То је посао родитеља. Али како то постићи? Прво што треба да ураде јесте да их опомињу од раног детињства. Постоје три основна правила: а) Научите своју децу да воле истину, имајући Бога у својим мислима. Дете мора да зна да Бог, који је једина вечна и непобитна Истина, жели да увек говоримо истину. Само верност, која се заснива на вери и љубави према Богу, може да издржи сваки испит. б) Односите се према деци једноставно и искрено. Верујте у њихове речи све док сте сигурни да не лажу. Не захтевајте да вам потврђују под заклетвом оно што говоре. Ако имате било какав добар разлог да сумњате у истинитост њихових речи, немојте од првог тренутка показати да им не верујете. Покушајте да се уверите да ли је дете заиста лагало. И ако је то учињено, позовите га к себи, погледајте га у очи озбиљно, и са пуно љубави, и реците му нешто овако: „Бог жели да говоримо истину. Он је свезнајући, зна чак и наше најтајније мисли и мрзи лажљиве усне." На лицу детета тада ће се видети руменило стида. Одмах ће открити истину и никада више неће лагати. в) Увек покажите пред својом децом да и ви волите и поштујете истину. Будите искрени у свим својим пословима и поступцима. Најпре поштујте божанску истину, веру и закон Божији. Ако желите да ваша деца заволе људску истину, научите их да имају посебно поштовање према божанској истини. Не дозволите да равнодушност према православној вери и Цркви нађе упориште у вашим срцима или у срцима ваше деце. Ако деца примете да се олако односите према истинама хришћанске вере и правилима Цркве или да се претварате у стварима које се тичу хришћанског живота, како се можете надати да ће веровати вашим речима; Будите, дакле, својој деци пример љубави према хришћанској истини и вери. Ширите ову љубав и њима. Тако ће волети истину. Али и у свим околностима будите искрени и поштени. Чувајте се лажи и претварања. Ако деца виде, да се на овај или онај начин ругате другима, да користите лукавство и лицемерје, да нисте поштени у односима – нпр. дружите се са неким, а иза леђа га псујете и грдите – будите сигурни да ће се тако понашати и деца у односима са вама или другима. Ако желите да ваша деца постану људи истине и поштења, покушајте пре свега да се одликујете одбојношћу према лажима, лицемерју, превари, ласкању, скривеним намерама и подмуклим намерама. У свим својим пословима будите поштени, директни и у доброј вери. Негујући, с једне стране, поштовање и љубав према истини у срцима деце, с друге стране, и сами морате свим силама да се борите против лажи. Учите своју децу од детињства да то мрзе, јер Бог је Истина и свака лаж је грех. Деца треба да избегавају лагање, не зато што знају да ће бити кажњена ако буду разоткривена, већ зато што знају да се Бог гнуша тога. Никада, ни на који начин, не обмањујте децу. Али не дозволите да то раде ни други. Врло често родитељи, да би умилостивили мрзовољно дете, обећавају му ствари које никада не испуне. Како је то штетно! Дете брзо схвата да је преварено. Његова вера у речи његових родитеља је пољуљана и његов осећај за истину је поткопан. Немојте сами, намерно или несвесно, терати своју децу да лажу. Шта рећи о родитељима који се смеју или хвале своју децу због "паметних" лажи које су изговорили? А шта да мислимо о родитељима, који сами подстичу своју децу на лаж, учећи их како да преваре учитеља и друге људе, да би изашли из неког тешког положаја или избегли казну? Такви родитељи су прави кваритељи своје деце. Упамтимо добро да, ко лаж не сматра грехом, способан је да краде и вара. Ко је непоштен на речима, биће непоштен и на делима. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/makria-apo-to-psema/#
  13. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година...
  14. ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна. Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година... View full Странице
  15. Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра. Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања. Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце. Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш. Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста! Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла... Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима. Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај! Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови! Моје искрено саучешће породицама и деци. Психијатар Петар Војводић https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm View full Странице
  16. Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра. Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања. Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце. Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш. Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста! Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла... Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима. Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај! Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови! Моје искрено саучешће породицама и деци. Психијатар Петар Војводић https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm
  17. Црквена општина у Требињу и Образовни центар Церовац организују и позивају на Васкршњу радионицу за децу од 7 до 15 година, на Велики четвртак, 13. априла 2023. године, у Епархијском дому у Требињу, са почетком у 10 часова. Дођите да украшавамо јаја декупаж техником и учимо о Страдалној седмици! Бранислав Рајковић, ђакон представник Епископије захумско-херцеговачке и приморске за културу и медије Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  18. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ, у сарадњи са Катихетским одбором Епархије бачке, у току Васкршњег поста организује добротворну акцију прикупљања пакетића за децу са Косова и Метохије, поводом највећег хришћанског празника – Васкрсења Христовог. Акција под називом „Деца – дециˮ реализује се у новосадским основним и средњим школама до 5. априла 2023. године. Садржај пакета подразумева школски прибор, друштвене игрице за децу, сликовнице, књиге и средства за личну хигијену. Прикупљени пакетићи ће бити подељени деци на Косову и Метохији како би Празник над празницима дочекали још радосније са својим породицама. Извор: Информативна служба Епархије бачке
  19. С благословом декана Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, студенти овог училишта су 27. јануара 2023. године поделили Светосавске пакетиће и обрадовали малишане који се тренутно лече у педијатријској болници "Др Олга Поповић - Дедијер", известио је ПБФ на Инстаграму: "Велику благодарност дугујемо братству храма Светог апостола и јеванђелиста Марка на челу са старешином архимандритом Нектаријем Ђурићем. Молимо се Господу у Светом Сави да укрепи и исцели децу која овај велики праник прослављају ван својих кућа због болести. Жеља наших срца је да свима који су на било који начин учествовали у овој акцији врати стоструко и награди својим непролазним, небеским даровима", наводи се у објави. Извор: ПБФ, Инстаграм
  20. "Ваша Светости! 1. Када је на мрежама "Горњокарловачке епархије" објављена "Молба Светом Архијерејском Синоду" (датираног од 15. маја 2021) да се "Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих" достави предлог "да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих", прочитали смо ту "Молбу" и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину Ипак, из саопштења "Светога архијерејског сабора Српске православне цркве" од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и "свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа". Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања. Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност. С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром. 2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи "прибрајање свецима" деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој "Молби" за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени. Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој "Молби" пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило "о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата". Осим тога, пише да је "логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског" те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У "Молби" се користи синтагма "приложена сведочанства и историјске чињенице", премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива "историјским чињеницама" с њима су заправо у дубоком нескладу. Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала "само зато што су православне вере", премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи. 3. У прилозима "Молби", у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке. Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, "презимена нису позната". Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!). Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави. На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима. Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били "познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин". Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: "На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23)." Надбискуп Кухарић надаље каже: "У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави" (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3). 4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело. Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице. Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама. Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове. С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су "објективношћу и правдом" вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега. Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем "Каритаса Загребачке надбискупије" – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла. 5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. "козарачке деце" и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета. Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман "Спашавање дјеце". Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора. Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987. Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника. Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић "Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата", Загреб, 2020. Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца. Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске. Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце. 6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је "Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике. Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин. Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства. Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви. Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо. Бискупи Загребачке црквене покрајине: Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р. Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р. Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р. Боже Радош, бискуп вараждински, в. р. Милан Стипић, владика крижевачки, в. р. Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р. Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘"
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је 22. јула 2022. године српску децу из Славоније у Храму Светог Саве. Поздравно слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Деца из основних школа у Тењи, Бијелом Брду, Бршадину, Борово Насељу и Вуковару дошла су, предвођена својим вероучитељима Мирјаном Поповић, Јованом Секулићем, Срђаном Деспотовићем, Петаром Рудићем и Бориславом Вигњевићем у једнодневну посету Београду у кординацији Заједничког већа општина Вуковар, Министарства омладине и спорта Републике Србије и народном посланицом Сањом Лакић. У пратњи Његове Светости био је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан. Деца из Славоније донела су патријарху Порфирију икону на дар, као и слику храма из њиховог краја као рођендански поклон. Њима су се у Београду придружили и другари из региона, који су већ раније долазили у посету Храму, и том приликом су Патријарху донели, као рођендански поклон, слику коју су заједничким снагама насликали, а на кој се налазе храмови из њихових места. Малишани су посебно замолили Патријарха да што пре посети и њихова места, јер како су нагласили: “наши храмови јесу мали по величини, али су преобилни љубављу и радошћу”. Показавши им Храм Светог Саве патријарх Порфирије је пожелео добродошлицу гостима указавши, том приликом, да су дошли у центар нашег народа, јер Београд је главни град у коме је Храм духовни центар који је подигнут у част Светог Саве. ”Што је више било противника светости у нашем народу, тј. што је више било противника Светитеља Саве, утолико је он више растао и ево, хвала Богу, где год да је наш народ зидају се храмови Светог Саве и сви православни Срби знају да је Свети Сава духовни отац, родоначелник нашег народа”, рекао је Патријарх истичући да смо: ”Сви заједно смо овај велелепни храм сазидали”. ”Светост, дакле честит живот, живот у врлини, живот у љубави јесте нешто што повезује сваку препреку, што савлађује сваког противника, нешто што и од противника, па ако хоћемо и непријатеља, може учинити пријатеља. Не постоји ништа друго на овом свету што од оног који је против нас може нам учинити пријатеља и брата. Наравно, не постоји ништа тако снажно на овом свету што од брата и пријатеља може учинити неког који је потпуно поистовећен са нама и ми са њим и чинити све више и више пријатеља и брата. Зато сам рекао да је важно да имамо Светог Саву као пример да њиме надахњујемо свој живот, да се напајамо вредностима Јеванђеља и оним што нас Јеванђеље учи, управо онако како је чинио Свети Сава”, истакао је патријарх Порфирије додајући да ћемо: ”тада заиста бити, где год да се налазимо, јединствени припадници исте Светосавске Православне Хришћанске Цркве, осећаћемо једни друге као браћу, као једну породицу, али у исто време – још једанпут понављам: где год да смо – бићемо грађани који су пример за углед, који доприносе другима, који доприносе изграђивању заједнице у којој се налазимо, али исто тако ћемо имати свој посебан печат. Само онда када смо утврђени у својој вери, када знамо ко смо и шта смо, имаћемо мир у души, када то не скривамо, када се не плашимо да то покажемо”. ”Кад год имамо страх у себи и бојимо се да покажемо ко смо и шта смо – то вероватно понеко од вас и зна – онда имамо и немир, онда смо несигурни, онда сумњамо у све око себе, али и у самог себе”, посебно је истакао Патријарх додавши да кад немамо: ”унутрашњу препреку и страх који нас спречавају да једноставно покажемо ко смо и шта смо, онда имамо мир и слободу. Тада слободно можемо да градимо односе са свима, а то је могуће ако смо заиста утврђени у својој вери -рећи ћу, можда неће свима бити разумљиво – не идеолошки, него утврђени у вери тако зато што се заиста молимо Христу, молимо се Богу, молимо се светитељима Божјим, трудимо се да живимо по речи Христовој, да живимо у истини и у правди, да живимо у љубави” Како је предвиђено планом посете деца ће обићи музеј Николе Тесле и Министарство спољних послова Републике Србије. Извор: Радио Слово љубве
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је, у среду 1. јун 2022. године, седамдесеторо деце из Косова и Метохије и Црне Горе који су гости заменика Градоначелника Града Београда г. Горана Весића, домаћине градске славе. Заједно са Патријархом децу су дочекали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан и г. Горан Весић. Деца ће у Београду бити два дана, а сутра ће, како је најављено, учествовати у Београдској литији. Патријарх Порфирије је разговарао са децом указавши им да Свети Сава као најумнији Србин увек треба да нам буде узор у нашем животу. Након дочека у Храму деца су угошћена у Светосавском дому Храма Светог Саве, где им је Преосвећени Епископ топличи и изабрани шабачки г. Јеротеј уручио поклоне. Извор: Радио Слово љубве
  23. Богословија Светог Саве у Београду организовала је хуманитарну акцију и прикупљање помоћи за децу која живе у енклавама на подручју јужне српске покрајине, известила је Богословија на инстаграм страници. Деци предшколског и школског узраста од првог до осмог разреда у Ораховцу, Хочи, Церници и Косовском Поморављу, послати су пакетићи који садрже у себи основне хигијенске намирнице, школски прибор и играчке. Такође, хуманитарној организацији ''Мајка девет Југовића'' донирана је одећа и обућа, као и играчке за најмлађе, стоји у објави и додаје се: Овом приликом, захвалили бисмо се компанији PERTINI TOYS која је донирала играчке за нашу децу са Косова и Метохије, као и компанији Coca-Cola Србија на донацији сокова. Поред Богословије, велики допринос успеху ове акције допринеле су и основне школе са територије града Београда (наводимо их азбучним редом) ОШ ''Борислав Пекић'' (директору Горану Шупљеглаву и вероучитељима Маши Бјелици и Драгољубу Бришевићу), ОШ ''Драган Лукић'' (директорки Ољи Ћоровић и вероучитељима Данијели Кошћал и Оливери Николић), ОШ ''Карађорђе'' (директору Обраду Дракулићу и вероучитељима Тањи Карастојковић и Наташи Пољак) и ОШ ''Савремена'' (директорки Јасмини Френовић, Анђелији Златић и Ксенији Лазић). Свим директорима, наставницима, сарадницима, ученицима и родитељима захваљујемо се на свесрдном учешћу у овој акцији, а нашој дечици на Косову и Метохији желимо да их Сам благи Господ благослови, награди, сачува и орадости. Извор: Богословија, ФБ
  24. Бесплатно летовање на Црногорском приморју за децу са Косова и Метохије и овог лета организује ХО „Српска солидарност“. У сарадњи са НВУ „Ступови Црна Гора“ и Канцеларијом за Косово и Метохију припремају све услове да у првој половини јуна наши мали чувари Косова и Метохије летују у Сутомору и Бечићима. Придружио им се и протојереј Петар Церовић, парох бечићки, родом из Пећи. Позивамо све људе добре воље да се прикључе и помогну ову акцију названу „Косово је срце нашег срца“. О свим детаљима ове, као и осталим хуманитарним акцијама, говориће Бранко Антић, оснивач „Српске солидарности“, у суботу, 21. маја 2022. године, у 11 часова у емисији „Будимо људи“ Радија „Слово љубве“. Реприза емисије је истог дана у 21 час. Извор: Радио "Слово љубве"
×
×
  • Креирај ново...