Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'добра'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/
  2. JESSY

    Распињање добра

    Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Од давних времена у суботу треће недеље Великога поста, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Зато се и поклањамо Крсту часноме. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст – као главни и узвишени симбол хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај симбол има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат, римски управитељ Јудеје коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: “Распни Га, распни Га!”. Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести, ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомилoм руље опрао руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести. Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да ‘неутралишемо’ неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта, уосталом, о томе има да се прича?”. Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни Га, распни Га!”. Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ”објаснили” да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ”никаквог зла није учинио”. Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну победу на овој земљи. Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас “Пилата” који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету. На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави – Истине и Добра, стоји свако од нас. Протојереј Александар Шмеман https://mitropolija.com/2022/03/29/raspinjanje-dobra/
  3. Срећан рођендан госпођи Бранки Веселиновић! 103 године посвећене уметности глуме 103 године несебичног давања себе ближњима. 103 године посвећене деци. То су 103 године у служби добра, а то је увек и служба Богу. Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима. ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх. Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога. ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. У емисији Живети по Јеванђељу презвитер Бојан Ђурђевић, парох у Будисави, говорио је како и на који начин савремени човек схвата и чини добра дела. Емисија је емитована 12. марта 2020. године. Водитељ је ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  7. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице
  8. Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори. Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења. Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји". Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство. Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске. На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине. "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић. Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли. Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести. Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства. Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља...
  9. Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори. Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења. Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји". Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство. Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске. На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине. "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић. Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли. Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести. Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства. Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља... View full Странице
  10. Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У 24. недјељу по Духовима, 1. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула Отрока, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Бранко Богојевић ластвански парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке, сабранима је бесједио о. Никита, који је између осталог казао да не постоји ништа љепше ни драгоцјеније од чисте и тврде вјере у Бога живога, који је свуда и све испуњава. – Из вјере као и из извора проистичу сва добра дјела, јер вјера је та која чуда ствара. У данашњем Јеванђељу видимо вјеру жене која је била болесна 12 година од болести опаке, крвоточења, а такве су се жене по Мојсијевом закону називале нечистима. Та жена је потрошила сва своја имања и све своје богатство, вјерујући да ће јој помоћи. Све је било безуспјешно, јер у тим случајевима само Божија рука може да помогне. Чула је за Господа, приступила му, дотакла се Њега и чим Га се дотакла осјетила је да је престала да тече крв из ње – казао је о. Никита и објаснио како је Господ на овом примјеру ученицима показао силу и дубину вјере која спасава. Заиста је вјера она сила која нас спасава и преображава и која нам даје сваку ревност и сваки подвиг, јер само ко има чврсту вјеру, он чини свако добро дјело , рекао је о. Никита. – На Божију ријеч све устаје, на Божију ријеч све живи и на Божију се ријеч све одржава, јер Христос јесте Божија Ријеч. Дјевојка је устала, дата оцу, а отац је имао вјеру у Христа и ни најмање није сумњао да Он може да оживи његову кћерку. Зато смо дужни да по вјери ходимо, да по вјери живимо, јер ако вјеру изгубимо, изгубићемо и свој идентитет, и свој живот. Ако изгубимо вјеру, изгубићемо живот вјечни – казао је о. Никита. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, међу којима је на велику радост било много дјеце, примили су Свете Тајне Тијела и Крви Господње. Извор: Манастир Острог
  12. На празник Светих мученика Сргија и Вакха, а у 18. недељу по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. За пјевницом су одговарали Дејан Томовић и Маја Томић. Након прочитаног зачала из Јеванђеља отац Младен се обратио вјерном народу истичући да је човјек, створен по лику и подобију Божијем, дужан да тај лик Божији у себи сачува до краја свог живота. „А чувамо га тако што ћемо чинити добра дјела, што ћемо се молити Господу и сачувати тај лик, и ући у Царство Божије. Добра дјела без Господа, морамо знати, не можемо никако чинити. Без помоћи Божије, без Његове благодати, ми сами својим моћима не можемо ни један корак учинити, а камоли добра дјела.“ Да је то тако говори нам и данашња јеванђељска прича када је Господ рекао Симону Петру, након што је ушао у његову лађу и приповиједао народу Јеванђеље, да у дубину баци своје мреже и да ће уловити доста рибе. Симон је, иако је сву ноћ са друговима узалуд покушавао да улови рибу, послушао Господа и уловили толико рибе да су двије лађе напунили. „Ово нам говори да без помоћи Божије, без благослова Божијега, без благодати Његове ништа не можемо урадити и учинити. Узалуд наш неки труд, јер ако нема Господа који нам помаже, не можемо заиста урадити ништа добро. Зато увијек треба да имамо то на памети када учинимо неко добро дјело, да се тиме не гордимо и да то нама не буде на гордост, која је први гријех и од кога сви други гријехови долазе, него да увијек имамо на памети да нам Господ у томе помаже и да је то Божије дјело. Да Бог у нама и благодат Његова то чини.“ Само таквим размишљањем сачуваћемо се од гордости и избјећи замке ђавоље које он нам причињава и преко помисли и преко људи. И тако ћемо се спасити, поучио је отац Младен. Подсјетивши да данас наша Света црква слави и Свете мученике Сергија и Вакха, који су страдали почетком четвртога вијека у данашњој Сирији, свештеник Младен Томовић је нагласио да наша Црква и наш народ имају велико поштовање за ове Божије угоднике. „Има више Цркава посвећених Светом Сергеју и Вакху. У нашем народу се и славе Свети мученици Сергије и Вакх као крсна слава. Познат као Срђевдан, како наш народ зове овај свети празник и ове Свете мученике. Нека би Господ дао да њиховим молитвама и нама подари живот вјечни. Нека би дао да и ми сачувамо себе, сачувамо свој лик, тј. лик Божији у себи, и тако уђемо у царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин“, казао је у свом пастирском слову јереј Младен Томовић Вјерници који су постили, који ништа нису јели ни пили од поноћи, и који, како је нагласио отац Младен, у миру живе са свима, приступили су и причестили се Светим тајнама Господњим. Сабрање је, као и обично, настављену у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Преподобни Симеон Дајбабски: Из ризнице духовних поука – Стослов први 1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу. 2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља. 3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја. 4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу. 5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада. 6. Бог укорава људе да их добру научи. 7. Бог чека грешника на покајање све до смрти. 8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће. 9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени. 10. На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају. 11. Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја. 12. Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога. 13. Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан. 14. На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава. 15. Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења. 16. Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива. 17. Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли. 18. Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно. 19. Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају. 20. Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности. 21. Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли. 22. Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања. 23. Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен. 24. Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха. 25. Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души. 26. Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу. 27. Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат. 28. За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик. 29. Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех. 30. На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто. 31. Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце. 32. Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли. 33. Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњај стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима. 34. Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе. 35. Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце. 36. Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца 37. У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство. 38. Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто. 39. Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце. 40. Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце. 41. Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш. 42. Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом. 43. На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба. 44. Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога. 45. На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава. 46. Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер. 47. Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем. 48. Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење. 49. Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви. 50. Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи. 51. Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра. 52. Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно. 53. Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати. 54. Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније. 55. Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи. 56. чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека. 57. кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је. 58. Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље. 59. Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много. 60. Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења. 61. Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке. 62. Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха. 63. Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји. 64. Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује. 65. Какше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини. 66. Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво. 67. За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе. 68. Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња. 69. Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа. 70. Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити. 71. Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу. 72. И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити. 73. Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом. 74. Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити. 75. Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија. 76. Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити. 77. Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини. 78. Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш? 79. Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај. 80. Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу. 81. Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси. 82. Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула. 83. У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела. 84. Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи. 85. Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају. 86. Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје. 87. Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе. 88. Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру. 89. Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице. 90. Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује. 91. Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење. 92. Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу. 93. Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима. 94. Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту. 95. Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош. 96. Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава. 97. Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити. 98. Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити. 99. По својој вољи кречи кућу, а у свакој прилици чини добро, бићеш миран. 100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити. https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/03/31/преподобни-симеон-дајбабски-из-ризни/
  14. Политика може бити драгоцени облик милосрђа и служити миру ако се поштују и негују људска права, и охрабрују млади, истакао је папа Фрања у поруци за 52. светски дан мира који ће се обележити 1. јануара наредне године „Мир дому овом!“ – том жељом папа Фрања започиње нову годину, али и своју поруку, објављену поводом Светског дана мира који ће се обележити 1. јануара. То су речи којима Исус Христос шаље апостоле на проповед, а дом о којем говори јесте свака породица, заједница, свака земља, сваки континент, али је и наш заједнички дом који Бог поверава нашем старању. Изазов добре политике Срж је поруке, која носи датум од 8. децембра 2018. године, уска веза између мира и политике, за коју папа Фрања оцртава предности и мане, у садашњој и будућој перспективи, сводећи их на свакодневни изазов и велики пројект утемељен на узајамној одговорности и међузависности људи. Мир, попут крхкога цвета који се жели распупати усред стена насиља – написао је Папа цитирајући песника Чарлса Пеђуа – те се сукобљава са злостављањем и неправдама, с маргинализацијом и разарањем, које подстиће политика када она се не доживи као служење заједници. Добра је политика, напротив, битно средство за изградњу грађанског друштва и делā, те ако је остварена уз темељно поштовање живота, слободе и достојанства, може постати драгоцени облик милосрђа – написао је Папа. Добар политичар, како га је у „блаженствима политичара“ описао вијетнамски кардинал Франçа-Ксавиер Нгуễн Вãн Туậн, а на које подсећа папа Фрања, јесте онај који је свестан своје улоге, који је доследан, веродостојан, који зна слушати, који је храбар и који се заузима за јединство и за радикалну промену. Због тога Папа у поруци истиче да је добра политика у служби мира. Врлине и недостаци политике Међутим, политику не чине само врлине и поштовање темељних људских права. Папа Фрања је један део поруке посветио недостацима који – према његовим речима – ослабљују идеал истинске демократије. Папа их назива ‘личним неспособностима’, ‘изопаченостима у околини и у институцијама’, а међу којима је пре свега корупција, а потом непоштовање правила, оправдавање власти снагом, ксенофобија и расизам. Оне системима одузимају веродостојност, срамота су јавнога живота и стављају у опасност друштвени мир – истакао је Папа. Политика, млади и поуздање у другога Још један недостатак политике који је Свети отац истакао односи се на будућност и на младе. Када извршавање политичке власти тежи само очувању интереса појединаца, будућност је изложена опасности, а млади могу бити у искушењу због непоуздања, јер су осуђени да остану на маргини. Када се, напротив, политика претвори, конкретно, у охрабрење младим талентима и звањима која се желе остварити, шири се мир и ствара се динамичко поверење. Политика је, дакле, у служби мира ако признаје харизме сваке особе схваћене као обећање које може ширити нове енергије, истакао је он. Потребни су творци мира Али, хоризонт поуздања није никада лако, и то посебно у наше време. Папа тако истиче раширени страх од другога, затварања, национализме који обележавају данашњу политику, стављајући у питање братство које је толико потребно нашем глобализованом свету. Стога је позвао ‘творце мира’ и истинске Божје ‘веснике’ да подстакну наша друштва. Тој жељи је придружио и апел – 100 година након завршетка Првога светског рата – да се прекине неконтролисано ширење оружја.- Мир се не може никако свести само на равнотежу снага и страха, напоменуо је и посебно споменуо многобројну децу жртве рата. Политика мира и Богоридичино Велича душа моја Господа У последњем одломку Папа се осврнуо на однос између правā и дужности, и истакао да се велики политички нацрт мира темељи на узајамној одговорности и међузависности људских бића. Она нас, према Папиним речима, позива на свакодневно заузимање и тражи од нас обраћење срца и душе. Онима који се желе бавити политиком мира, Папа препоручује дух Богородичиног ‘Велича душа моја’ коју песму она пева у име свих људи: „Од колена до колена милост је његова над онима који Га се боје. Показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихова. Силне збаци с престоља, а подиже понижене (…)“, спомињући се доброте своје према Авраму и потомству његовом довека (Лк 1,50-55) – написао је на крају папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква
  15. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију са парастосом комитском војводи Јовану радовићу у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи. Владика је богослужио поводом 100 година од упокојења војводе Јована, а тим поводом је у мјесном парохијском дому одржан и научни скуп. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је ономе ко је везан за земаљска и пролазна добра тешко ући у Царство небеско. „Тако то бива до наших времена. Они који се везују за пролазна богатства, славу и част, који се везују за новац, за злато, за властољубље, за своје неко знање, они тешко могу да се жртвују за оно што је вјечно и што је непролазно“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је увијек било људи, нарочито у младим годинама, који су све жртвовали само да би задобили вјечно и непролазно достојантво. „Ту се поставља питање: за што вриједи жртвовати свој живот? Они који жртвују свој живот за оно што је пролазно нијесу схватили смисао живота. Они који жртвују свој живот за оно што је вјечно, што је непролазно, за истину, за правду, такви знају зашто су се родили, зашто су живјели на овој земљи. Таквих је увијек било, таквим има и данас, посебно код младих људи“, објаснио је он. Један од таквих, додао је Владика, је и комитски војвода Јован Радовић. „Који је у двадесет седмој години свога живота пострадао у Сарајеву и који се прије тога, од 1916. године, заједно са осталим Морачанима и Ровчанима, успротивио насиљу аустроугарском, истовремено незадовољан и оним што је урадио велики краљ Никола Петровић, везан за властољубље и земаљску славу“, казао је Владика. Владика је подсјетио да је Јова Радовић, заједно са групом Морачана отишао у Јужну Србију и учествовали у Топличком устанку. „Да би се после вратили отуда и ако комите ослободили Андријевицу, допринијели ослобођењу Колашина, Подгорице, ослободили Никшић: Војвода Јован је потом ослободио Фочу, стигао до Сарајева гдје га је нажалост стигло оно што у Црној Гори стиже од давнина – да брат убија брата, кум кума. И он је убијен у Саарајеву 1918. године. Међутим, убијенији су они који су њега убили. Он је жртвовао своју младост, свој живот за правду Божју, за слободу“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају данашњег богослужења у Барама Радовића, Митрополит Амфилохије је одслужио помен на гробу војводе Јована. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Немојмо, браћо, оставити непротумачену незлобивост Господа нашег Исуса Христа према неблагодарним Гергесинцима, јер ће расуђивање о овоме помоћи нашем исправљењу од овога греха у који готово свако од нас и неосетно упада. Ми се, по навици неразумно озлобљујемо на оне који су неблагодарни према нашим доброчинствима. То да је неблагодарност велики грех, показао је сами Богочовек Исус Христос, видевши неблагодарност десеторице прокажених. Ових десеторица су заједнички узвикујући, гласно дозивали: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17, 13). Исус, пак, умилостививши се, рекао им је: Идите свештеницима и покажите им ваше прокажене удове. Они, пак, радосно се покоравајући Његовој свештеној заповести, похиташе свештеницима: али пре него што су стигли до њих, односно на самом путу, „очистише се“ (Лк. 17, 14). Само, пак, један од њих, Самарјанин, тада се вратио Исусу Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодари Му (Лк. 17, 16). И тада је Исус изобличио грех неблагодарности, говорећи: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17, 17 – 18). Неблагодарни човек презире законе, не само разумне већ и бесловесне природе. Јер и неразумне животиње, којима је учињено доброчинство, пројављују благодарност према људима који су им то добро учинили. Тако је преко животиња Бог укоравао Израиљце који нису препознали Његова превелика доброчинства према Њему. „И во“, говори им кроз пророка Исаију, „познаје добротвора свога и магарац познаје јасле господара свога“, а ви, Израиљци не препознајете, нити разумете изобиље мојих доброчинстава. „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис. 1, 3). Неблагодарни уистину греши против свих закона, јер и осећања и разум и Бог потребују благодарност. Међутим и сами доброчинитељ, уколико негодује на неблагодарног, губи награду за доброчинство и тешко сагрешује.
  17. Papa: Išao sam na seanse, puno mi je pomogla jedna psihoanalitičarka Sveti Otac u najnovijoj knjizi dijaloga sa sociologom „Politika i društvo” govori o temama koje su donedavno u Crkvi bile proglašavane smrtnim grijehom Reuters/Pixsell Upoznao sam jednu psihoanalitičarku židovku. Odlazio sam k njoj u stan šest mjeseci jednom tjedno da bih razbistrio neke stvari. Imao sam 42 godine i u tih šest mjeseci mnogo mi je pomogla”, iznio je papa Franjo u knjizi “Politika i društvo” koja u izdanju L’Observatoirea treba uskoro izaći u Francuskoj. Knjiga je dijalog između pape Franje i francuskog sociologa Dominiquea Woltona. Vražji Freud Papa je ispričao svoje šestomjesečno iskustvo između 1978. i 1979. kada je u Argentini vladala diktatura i kada je zaključio svoje ne baš lako iskustvo kao provincijal Isusove družbe i trebao je preuzeti položaj rektora Collegio Máximo u kojem su se obrazovali studenti koji su htjeli ući u Družbu. Dodao je da ga je psihoanalitičarka, kada je bila na samrti, pozvala ne da dobije sakramente, dakako, jer je bila židovka, nego zbog duhovnog dijaloga. Bila je jako dobra osoba, kazao je papa Franjo. Ta njegova “ispovijed” pokazuje i koliko se promijenilo držanje Crkve prema psihoanalizi. Naime, na početku je bio rat između Crkve i psihoanalize. Sigmund Freud vjeru je smatrao najvećom preprekom za slobodu čovjeka i mrzio je Katoličku crkvu. S druge strane Katolička crkva freudovsku je psihoanalizu smatrala nečim gotovo vražjim. Njegova djela ušla su u Indeks zabranjenih knjiga za Crkvu, a Rimska biskupija čak je “smrtnim grijehom” smatrala odlazak nekog katolika na seansu psihoanalitičaru. Prvi korak prema psihoanalizi učinio je papa Pio XII., koji je uvijek htio biti informiran o napretku znanosti. Godine 1952. kazao je da ima razlika u psihoanalizi, odnosno da panseksualizam (Freudov) nije obveznim dijelom svake psihoterapije. Dakle, psihoanaliza ne treba biti baš freudovska. No, Sant’Uffizio (bivša inkvizicija, a današnja Kongregacija za nauk vjere 1961., dakle u vrijeme pape Ivana XXIII., objavio je Upozorenje kojim se svećenicima zabranjivalo da provode psihoanalizu, a redovnicima da budu psihoanalizirani. Papa Pavao VI. ukinuo je tu zabranu 1967. s enciklikom Sacerdotalis coelibatus u kojoj iznosi mogućnost traženja pomoći i od “kompetentnog psihologa”. A, Ivan Pavao II. prvi je papa koji je promišljao i pisao o temi ljudske seksualnosti. Poznata je njegova pobudnica iz 1981. Familiaris Consortio, u kojoj prije svega govori o jednakom dostojanstvu žene i muškarca (pobudnicu vrijedi pročitati i danas jer još ima onih koji ne žele izjednačiti ulogu žene i muškarca u društvu). Danas je, barem u nekim državama u kojima su katolici u većini, kao u Italiji, stanje znatno promijenjeno u odnosu na ono otprije 50 godina. Psihoanalitičari drže predavanja na papinskim učilištima te traže se konzultacije s njima i vezano za osjetljiva pitanja kao što je ono svećenika pedofila. Proročki film Dakle, Bergoglio, odnosno budući papa Franjo, bio je zatražio pomoć psihoanalitičarke. U filmu Habemus Papam iz 2011. talijanskog redatelja Nannija Morettija papa (glumi ga Michel Piccoli), nakon što je prihvatio pontifikat, pada u krizu i traži savjet psihoanalitičara. I papa Franjo sada je priznao da je, dok je još bio Bergoglio, tražio savjet psihoanalitičara. Papa je s Woltonom razgovarao i o današnjem životu u Vatikanu. Kaže da se osjeća slobodnim, premda dodaje da je “tu u Vatikanu kao u kavezu, ali ne duhovno. Ne plašim se ničega”, kaže i kritizira one svećenike koji se boje komunicirati. “To je oblik fundamentalizma. Kada susretnem rigidnu osobu, posebno ako je mlada, kažem si da je bolesna. To su osobe koje traže neku njihovu sigurnost”, kazao je papa odbacujući i “pravedni rat”, što je bio i temelj u tradiciji Crkve i u legitimnoj obrani naroda. Za papu je samo jedna stvar pravedna – mir. Budući da je razgovarao s francuskim sociologom, nije izostalo ni pitanje vezano za laicitet. “Laička država zdrava je stvar. Isus je rekao da treba dati caru ono što je carevo, a Bogu Božje”, ali “mislim da neke države, kao Francuska, imaju presnažan laicitet kao nasljedstvo iluminizma koji stvara opću sliku zajednice u kojoj su religije viđene kao potkultura”, kazao je papa. Silvije Tomašević (Вечерњи лист, 3. 9. 2017)
×
×
  • Креирај ново...