Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'циљ'.
Found 42 results
-
„Награда се не даје због труда врлине, него због нашег смирења. Свети Исак Сирин јасно наглашава да не треба да се трудимо да бисмо били награђени за своја духовна достигнућа. Награда, која се састоји у привлачењу благодати, доћи ће због смирења стеченог подвижништвом. Веома је важно схватити да подвижнички живот који нам Црква нуди да бисмо угодили Богу није живот правила, лишавања и обавеза. Бог нас воли чак и у нашем греху. Божја љубав никада не престаје. Али да бисмо осетили Божанску љубав у свом животу, морамо своје биће уредити тако да прихватимо благодат. Нека нађе место у нама и активира се да Бог постане опипљив и разумљив не само на интелектуалном нивоу, већ и кроз искуство. Понизност, односно осећај да све дугујете Богу, признање да се сваки напор за аутономију завршава неуспехом, свест о својој немогућности да постигнете било какво добро без учешћа благодати, циљ је духовног животa. Али ни стицање смирења не би требало да постане само себи циљ. Ниједна врлина не треба да постане сама себи сврха. Ниједна врлина не треба да заузме место Христа. Понизан човек не тражи да остане у смирењу ради себе, већ да стекне однос са Христом. Он чезне за Христом и тражи Га. Понизност му показује пут ка Богу, показује му пут Љубави. Св. Јован Лествичник каже: „Љубав и смирење – свети пар! Први се уздиже, а други држи узнесене, спречавајући их да падну”. Велике речи Светог Јована. Оне нам показују колико имамо користи од љубави, али и колико смо заштићени понизношћу. Ко је на крају скроман? Онај кога нисмо упознали и никада нећемо јер уме да се сакрије од света. Крије се јер нећемо разумети његов живот – зваћемо га глупим, лудим. Не зато што ће се осећати увређеним – он се не плаши да преиспита свој живот, своје изборе, своја размишљања. Он жели да нас заштити од ствари о којима ћемо размишљати, од осуда и хвалисања који ће се појавити у нама. Зато нећемо чути понизног да говори, јер он више воли тишину; нећемо га видети да заузима прво место јер почива у сенци. Већина нас се труди да остави свој траг у свету. Људи очајнички чезну да их се сећају - и сада и после смрти. Истовремено, многи који су заиста смирени осветили су се и постали познати онима око себе, јер их је благодат Божија открила као светле примере за њих. Међутим, сигурно има безброј других који су остали ван нашег видокруга и далеко од срамотне славе којој ми људи много пута тежимо. Непостојећи за свет, они су истински постојећи. Неславни у очима људи, они су заиста од Бога прослављени. Животно искуство нас учи да, шта год да постигнемо у свом земаљском постојању, од тога нећемо имати користи ако не стекнемо љубав и понизно срце. То је оно на шта нас Црква позива устима својих богоносних отаца – подвижничким животом да живимо смерно и са љубављу. Живот у Христу никако није лак, али није недостижан. И није само за неке, већ за све нас. Потребно је насиље над нашом људском природом да бисмо постали кротки и понизни као наш Господ. На зиду једне зграде прочитао сам: „Њихов мир је рат. Зато рат њиховом миру!" Неопходно је борити се са својим страстима за постизање мира; морате се уморити да бисте нашли одмор; морате да мрзите да бисте волели; морате да ћутите да би чули; морате се покорити да бисте доминирали; морате устати да бисте били крунисани; морате се понизити да бисте устали. Све ово је сасвим могуће. Све ово је оствариво. Али не заборавимо разлог зашто то радимо. Зашто се трудимо? Зашто се умарамо? Зашто живимо? Да пронађемо Христа, односно да коначно видимо Христа, Који од почетка стоји пред нама и позива нас да останемо са Њим до краја. Крај је огроман јер је то само почетак. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg
-
О. Оливер Суботић - Исцељење душе, ума и срца од страсти, циљ је људског живота
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Бесједа оца Оливера Суботића 17. јула 2022. у цркви Светог Николе у Котору након прочитаног Јеванђелског зачала Јеванђеље Матеј, зачало 28. (8,28-34; 9,1) 28. А кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. 29. И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?” 30. А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. 31. И демони га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.” 32. И рече им: „Идите.” И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води. 33. А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике. 34. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја. 1. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. SPC Kotor -
ЧОВЕK је склон да сваку ситуацију још више "замрачи", учини гором него што стварно јесте. То свако може препознати код себе и приметити код других, али ми некако прећутно то превиђамо товарећи свакодневно нове терете на себе. Тако да нам је постало нормално да очајавамо у себи и прозивамо друге, не трудећи се да промишљамо оно о чему износимо недоречене и неутемељене закључке. Због тога је безнађе савременог човека достигло неподношљив степен бесмисла и бесциља. Скоро сви говоре да је "све лоше и сви су лоши". Овај став као својеврсна дијагноза о себи и другима дубоко се укоренио у многе појединце и подрива темеље бића у многим случајевима. Да је заиста тако, показују нам свакодневне лоше вести о многим трагедијама које односе невине животе. Неумесно је ћутати пред овом појавом и руководити се себичношћу која почива на лажној сигурности да је то далеко од нас. Потребно је храбро се суочити с проблемом и определити се за одговорно живљење и не пристајати на бесмисао преживљавања у страху или лажној нади. Никако није добро подлећи безнађу и тескоби због поступака појединаца који настоје да другима ускрате слободу самопроглашавајући се њиховим заштитницима и спаситељима. То треба препознавати и разобличавати тако што није умесно водити борбу против другога. Свако треба да се избори у себи и са собом, да порази у себи истовремено и диктатора и поданика, и постане стваралац који превазилази себичност. Тако је човек стварно слободан од свих страхова и спреман на себедавање без двоумљења и дволичења. Kад се на овакав начин у себи боримо са собом свако наше отварање једних према другима постаје одговорно промишљање које омогућава заједничко тражење добрих решења. Тада по оном јеванђелском принципу да "већи служе мањима", онај који претендује на високе друштвене функције стварно даје себе и све од себе. Није му примарно да узме или присвоји за себе, него да стварно да и себе и своје, чиме своју високу функцију осмишљава. Тако се ствара поредак слободе и одговорности у коме правда и једнакост нису јуридичке категорије него су одреднице које се надограђују одговорношћу и оптимизмом. Добро је да немају сви људи исте дарове, иста интересовања и пођеднаке реализације. Само је потребно ту евидентну различитост осмислити подстицањем сваког појединца да да самога себе и све од себе, никако да неодговорно присваја све за себе. Такође је важно да свако превазиђе у себи стање пасивног следбеника и задивљеног посматрача који припада публици - маси истомишљеника. То самообезвређивање је опасно јер доводи до опасности нестваралачке масификације која обезличава појединце и читаве народе. То су биле најпре освајачке хорде окупаторских армија које су кроз векове пркосиле смислу и добром начину постојања. Тако је људско достојанство сведено на најнижи могући ступањ. Разуларене масе припадника поразитеља, заведене бесмислом и безумљем, следовале су самовољу безумних појединаца који су умишљали да могу постати владари света. Скупо је човечанство платило цену тог безумља и крајње је време да се човек ослободи таквих лудости у себи и поред себе. За то је потребно бити просвећен и освешћен човек који не пристаје на слепо следовање ни за ким. Kонкретно, свако од нас треба да промишља шта најбоље може да ради, и то већ од најранијег детињства. Ако бисмо успели да у први план ставимо радост других а не своју корист, сигурно је да би све било много лакше, јер би међуљудски односи били слободни од корупције и непотизма. То би нас подигло изнад спорења о татиним синовима и зависти према њима и довело у стање препознавања стварних квалитета и капацитета свакога појединца. Не би стари и добри занати нестајали да би се отварали неки чудни локали с роком трајања од неколико дана или недеља. Ниједан посао не био био за подсмевање и омаловажавање. Али све док децу плашимо да ће "чистити улице ако не уче", ми их, у ствари, хушкамо против наших комшија које се труде да нам улице буду чисте. Важно је, дакле, препознати ову и сличне "ситнице" како бисмо избегли крупне пропусте којима се превише и предуго оптерећујемо. Сиђимо дубоко у себе, што дубље сиђемо у себе моћи ћемо више и даље да кренемо једни према другима и стигнемо заједно до правог циља. Видећемо да бољи живот није привилегија посебних појединаца, нити је илузија немоћних и фантазија неуспешних, него стварна могућност свих који то стварно желе. Стварно желети значи и непрестано се трудити и не пристајати на безнађе, увек тражити излаз са беспућа и пут... Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:609656-Прави-циљ-води-до-смисла
-
Старац Никодим светогорац: Наш циљ је Царство небеско
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Благодарећи Телевизији Храм, доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабратом свештене светогорске обитељи манастира Светог Павла. У разговору који је водила теолог и новинар Миланка Тешовић, старац је говорио о значају правилног поимања мисије Цркве, о значају Пресвете Богородице, како за Свету Гору, тако и васколики живот у Цркви. Поред тога, један од најпоштованијих светогорских стараца говорио је о савременим искушењима са којима је суочен човек 21. века, указујући да је сваки вид искушења и тешкоће плод нашег малаксавања у вери, с тога је старац Никодим поучио да смо призвани да свакога тренутка живимо аутентичним хришћанским животом, који подразумева да васколики свој живот предамо Христу Богу. Ризница литургијског богословља и живота: Старац Никодим светогорац: Наш циљ је Царство небеско BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Благодарећи Телевизији Храм , доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабра... -
Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Милешеве Епархије милешевске представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Виолета Досковић, новинар. Циљ и задатак "Православног мисионара" је да реч љубави Божје дође до срдаца многих, да их укрепљује и утврђује у вери, нади и љубави, истакао је катихета Бранислав Илић.
-
- мисионара"
- "православног
-
(и још 13 )
Таговано са:
-
Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе, представља мајско-јунски број са централном темом посвећеном библијским женама које су ватрено, стамено и непоколебиво сведочиле Христа. Жене Мироноснице, Рута, Марија и Марта су само неке од жена о којима се пише у новом броју, који је обогаћен и стандардним рубрикама са медицинском, социјалном и књижевном тематиком. Бранислав најављује да ће наредни број „Православног мисионара“ бити посвећен богомољачком покрету који је важно упориште имао у ваљевским крајевима. Извор: Радио Источник
-
Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин. „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове. „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије. „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- патријарх
- порфирије:
- (и још 10 )
-
Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем Радија Српски Сион упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Српски Сион
-
Владика Кирило: Бог је врховни љекар душе и тијела; циљ исцјељења узрастање у вјери
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је са свештенством данас, 14. новембра, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи Преосвећени владика је казао да нам данашњи празник открива и кроз Посланицу Светога апостола Павла, да је Црква Божја кроз сва времена па и прије Христа и до краја времена, присутна у овом свијету. Као што је тијело нашег Господа за вријеме Његовог живота давало исцјељења приликом додира, тако и Црква, као тијело Његово која пребива у овом свијету, даје исцјељења када је се неко дотиче са вјером. Наглашава да Господ не даје само механички исцјељење од болести, већ попушта неке болести и страдања на људски род, да би га васпитао и кроз то привукао Себи. “Циљ исцјељења је добијање неког дубљег духовног исцјељења, отварања духовних очију код човјека, да човјек кроз тај дар, који му даје Бог, узрасте у вјери”, бесједио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички, подсјетивши да се дешавало да Господ исцјељује и неблагодарне људе, као 10 губаваца од којих се само један вратио да заблагодари Богу. Дар исцјељења даје Дух Свети у Цркви својој, али, казао је, немају сви тај дар. “Неко има дар учитељства, неко исцјељења, неко други дар, како то говори апостол Павле у данашњој Посланици, али пошто смо сви једно тијело, значи сви имамо заједнички те дарове.” Подсјетио је да многи светитељи у току земнога живота нијесу вршили никаква чуда, али послије њиховог упокојења, пошто су они живи у васкрслом Христу, многа чудеса се молитвама које им упућујемо, пројављују од њихових светих моштију. Владика Кирило је нагласио да Црква чува дар исцјељења, као и све друге дарове које Дух Свети даје, у својим њедрима и дијели како Бог по свом Промислу зна и умије и “то морамо да имамо у виду и у вријеме ових глобалних страдања, које трпи човјечанство од ове нове болести” (пандемије ковида – 19). “Човјек Божији подноси све, и болести и радости, заједно са својим народом, и зна да је Бог врховни љекар и то Црква посебно у овом времену треба да свједочи. Наравно, ми смо захвални за све напоре медицинских радника, који жртвују своје животе за ближњега и труде се колико могу да помогну, иако у многим случајевима не успијевају јер је људско знање ограничено. Ми као Црква треба да свједочимо, а то свједочи и њена историја, да су све болести, пандемије, епидемије, у крајњој линиј завршаване молитвом пред иконама Богородице и другим светима. Бог је тај врховни љекар душе и тијела, који има љекове од свих болести па и од најтеже, смрти, која је ушла у људску природу због човјековог непослушања.” Поручио је да чувамо себе колико можемо јер не треба се излагати опасности превише, али да увијек треба да будемо доступни ближњему, његовим невољама. “Молимо се за наше ближње, помолимо се да ова пошаст што прије престане, и да се људи врате свом нормалном животу”, казао је Преосвећени и појаснио да је Господ и попустио ову пандемију па макар она била и вјештачки изазвана, да би нас вратио духовним вриједностима и покајању, које је увијек врата за Царство небеско, вјечни живот. Заблагодарио је Светим чудотворцима, бесребреницима који су, како је казао, увијек са нама и који нас подсјећају да дар исцјељења чува Цркву своју у њедрима, а она га кроз молитве, кроз Свете тајне, даје, “пазећи нарочито да не баца Светиње пред псима и пред свиње”: “И да не откривамо Свете тајне људима непосвећеним јер ето и у новинама излазе разни чланци којима ти људи, који не размију што је од Духа Божијег, него знају само што је тијело, критикују начин како се ми причешћујемо итд.” У даљем обраћању је нагласио и да је та Тајна за вјерне, а није за невјернике: “Они ако су невјерни, нико их не приморава да учествују у тој Светој тајни. А Црква свакога призива, не приморава, да учествују у тој Светој тајни, и осјете да је благ Господ и да је моћан као васкрсли Господ, који нам се даје кроз своје Свете тајне да исцијели све недуге наше природе, па и најтежу – смрт која је ушла у људски род због непослушања.” На крају је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило благословио славске приносе и честитао славу игуманији мати Јовани и сестринству ове свете обитељи, и пожелио да много година буду светионик вјере, чудеса Божијих и исцјељења. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Отац Игор Зиројевић, свештенослужитељ при манастиру Преображења Господњег у Кимију, на Евији, за наш радио говори на тему очувања брака и породице уопште, а посебно у овим данима изолације, када се, бивајући више упућени једни на друге, супружници сусрећу са неким скривеним проблемима који можда до сада и нису били толико видљиви. Звучни запис разговора Поред тога, са оцем Игором разговарамо о утицају музике на духовни живот човјека. Сазнајемо и каква је тренутна ситуација по питању епидемије корона вируса у Грчкој. Извор: Радио Светигора
-
Игуман Доситеј: Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
У мартовско-априлском 372. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Доситеј: Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу! *Оче Доситеје, више деценија провели сте на Светој Гори подвизавајући се у светој царској лаври манастиру Хиландару, а по промислу Божјем сада сте игуман свештене обитељи манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. На почетку, како бисте описали Ваш живот на Светој Гори? Колико год причали о Светој Гори и животу у њој остаје једна неизрецивост, јер о њој не говоре на исти начин почетник, средњи и савршени. Сâм свети Сава је у хиландарском типику забележио: „Мислим да се са овим местом ниједно место на свету не може упоредити“. Јер то је место усрдног подвизавања, жртвовања, покајања и молитве. Оно је место интензивне борбе против ђавољих искушења, али и место где не недостају ни људска искушења. Света Гора је место где време стаје, а стварност живота много пута дотиче небо. Управо је то оно о чему говори св Сава, тј да се по начину живота на овом светом месту, начину живота који освећује, ниједно место на свету не може упоредити. Не освећује човека место него начин живота. Велико двоумљење сам имао где започети свој монашки живот, где ћу најбоље духовно напредовати? Молио сам се Богу да ме уразуми и да правилно изаберем место за мој монашки подвиг. Током једне молитве прошла ми је мисао из Светог писма кад Бог каже Аврааму: „Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати“. Тако сам за себе препознао да је то Света Гора. Туђиновање као удаљеност од својих ближњих и пријатеља изузетно погодује да се постави добар почетак, да се постави добар темељ на којем ће се стројити монашки живот. То је један посебан осећај слободе који се у светској вреви не може осетити, а без које се не може винути ка духовним висинама. Затекао сам Хиландар у том свештеном тиховању у зиму 1998. г. када је веома мало људи посећивало манастир. Тај почетак је незабораван, као кад се дете роди и радознало упознаје свет, тако и то духовно рађање и живот у монашкој цивилизацији. Тешко је у пар реченица описати 20 година живота у тој свештеној обитељи Хиландарској. Много је то дана и ноћи проведених у молитви и рвању са самим собом да се победи тај стари човек у себи који робује варљивим жељама које га маме и варају, и да се човек обуче у Христа. То из дана у дан рвање са собом, да бих као монах постигао да желим, да мислим и да чиним оно што је Богу угодно. Посебно су незаборавни тренуци давања монашких завета и стицања монашке благодати, а такође и посвећења у свештени чин и свештенослужења. Незаборавни су ти тренуци молитве у обитељи хиландарској и тајне радости које она доноси. Имао сам тај благослов да окусим и келиотски тиховатељни живот у келији Патерица, коју је сам свети Сава основао у Кареји и у њој се подвизавао и служио литургију. На местима где је живео неки велики светац и подвизавао се почива велика благодат. На мене су посебно оставили утисак разговори са старцима у тим келијама, који су избегавали да причају било шта што није из живота Свете Горе, ништа што се тиче политике, а и црквеног живота ван Свете Горе, само оно што се тиче молитве, духовног живота. Чак је и шала која би се понекад рекла била светогорска. *У духу речи светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, лепа је прилика да нас поучите о значају монаштва? Ми живимо у једном анти-исихастички настројеном свету, стога је и монашки начин живота често веома неразумљив људима. Живимо у свету у којем се човек од малих ногу васпитава на живот у комфору, саможивости, индивидуалности. Поприлично су завладале антихришћанске вредности. Нама су за духовно узрастање веома значајни добри духовни узори, али смо сведоци речи цара Давида као да их је писао за наше време: „Помагај Господе јер неста светих, јер је мало верних на земљи, лаж говоре једни другима, уснама лажљивим из срца дволична“. Стога монашки живот и жртва коју монаси чине Бога ради и ближњих ради је једно сведочанство да је јеванђеље потпуно оствариво и у наше време. Монашки живот је једно охрабрење посрнулим хришћанима да не клону у животним искушењима и не релативизују истине јеванђеља. Достојевски је за монахе говорио да „Лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини у свету“. У свом личном подвигу узрастају у љубави према Богу, а у односу на ближњег говоре: „Ближњи мој то је живот мој“, у таквом доживљају ближњег је најдубљи осећај Цркве. *Будући да живимо у времену када је видна будност младих људи да крену благословеним путем монашког живота, према Вашем мишљењу, да ли је то знак да смо као народ спознали праве, истинске и вечне вредности? Далеко смо од тога да се велики број младих људи одлучује да крене путем монашког живота, али пробуђеност за монашки живот је свакако веома значајна. Монаштво у својој историји бележи и своје успоне и своје падове. У овој епохи материјализма и агресивног либерализма достојна је дивљења спремност на такво самоодрицање које подразумева монашки живот. Прави је благослов изобиље духовне литературе у наше време, а на пастирима наше Цркве је велика одговорност да поуче верни народ у спознаји правих, истинских и вечних вредности. Манастир Хиландар из кога долазим је доживео велики препород у сваком погледу. Кад сам 1998. г. отишао у Хиландар затекао сам 19 монаха, од којих је било пола стараца. А сада број монаха у Хиландару греди ка 50. Надам се да ће и Хиландар и други манастири СПЦ изнедрити монахе кадре да буду со земљи и светлост свету. *Завршна прозба Велике јектеније нас позива да сами себе, једни друге и сав свој живот Христу Богу предамо. У духу наведених речи које можемо поимати као императив васколиког хришћанског живота, замолио бих Вас да нам на основу Вашег монашког етоса кажете како је могуће да у овоме свету, овде и сада, истински сагледамо себе очима вечности? „Сами себе и једни друге“ значи да се не старамо само за своје спасење него и за спасење наших ближњих, као што и говоре светогорци „ближњи мој то је живот мој“, а на то нас побуђује заповест Божија о љубави према ближњем. Циљ нам је у овоме животу да се уподобимо Богу, али постати сличан Богу не бива само кроз аскетизам, него се уподобљавамо кроз љубав према ближњем, када наша међусобна љубав наликује оној унутартројичној љубави Оца и Сина и Светога Духа. Сила љубави према ближем је велика, она је залог нашег вечног живота. Колико више љубимо ближњег толико више имамо живота у себи. *Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Евхаристији која се јавља центром целокупног црквеног живота. Она је Тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина. Драги оче, како је могуће сачувати литургијску радост и благословени мир, када смо суочени са бројним искушењима? Радост човека је нешто рајско у човеку, јер радост се не може да задржи за себе, радостан човек увек жели да своју радост подели са другима. Посебно је велика радост вере, јер она потиче од окретања наше душе ка Богу, и у том покрету наше душе ка Богу бива и тајанствено сусретање са Богом, које души даје радост вере. Та литургијска радост и мир Божији губе се само услед човекове непажње, када пролазне и ништавне ствари овога света заокупе пажњу човека. Све док човек чува сећање на Бога, сећање на Његову доброту, имаће и радост и мир душе. Посебно је значајно да се литургијски живи да бисмо сачували своју хришћанску свест. *Да ли можемо рећи да је један од основних задатака евхаристијског сабрања да укључи човека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповедати Бога? Литургијско сабрање је окупљање народа Божијег око Месије Христа. Евхаристија је начин, она је пут да дођемо до Бога Оца као његови синови. Речи Христове: „Ово чините у мој спомен“ односе се на заједницу, али не на било какву заједницу, него на заједницу словесних бића која благодаре Богу, која славослови и исповеда Бога. *Драги оче, у Вашој свештеној обитељи редовно се одржавају и духовна сабрања у виду поучних предавања која су органски наставак Литургије. Замолио бих Вас да нас упознате са катихезама и уопште мисионарском делатношћу манастира Ћелије? Манастир светог великомученика Георгија Ћелије, или краће Ћелије Колубарске недалеко од Лајковца и Лазаревца потиче из XIV века, али је као и наш народ имао тешку историју и своје запустошење. Старањем преосвећеног владике Јована, Епископа шумадијског, започело је враћање старе славе овој светињи. Прва и основна мисија сваког манастира је молитва и јеванђелски живот. Суботом, недељом и празницима долази већи број људи на службу у манастир, и то је прилика да у духовним разговорима са људима им се усмери ум на размишљање о Божанским стварима. Људи одлазе озарених лица и са духовном коришћу, и све је већа заједница људи који долазе у манастир. Манастир је ограничен у мисији малим простором, али ускоро планирамо повећање конака и зидање параклиса (капеле) посвећене Сабору преподобних отаца Хиландарских. Прошлог лета држао сам у порти манастира духовне вечери, укупно шест предавања на разне духовне теме. Повремено одржим и понеко предавање или беседу по позиву и у другим местима. Недавно смо направили и интернет страницу манастира ћелије (www.manastircelije.com) која такође отвара разне могућности па и могућности за мисију Цркве. *На крају, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? У овом смутном времену у којем живимо да не будемо маловерни и испуњени забринутошћу и страховима и да се у свему ослонимо на Бога. Да се чувамо свега онога што гаси љубав према ближњем, да се чувамо оговарања, злих разговора, подела, јер ће нас Христос признати за своје ученике само ако будемо имали међусобну љубав. То је наша хришћанска одговорност, јер ако се у љубави и слози не одржимо онда као хришћани нисмо успели. Ако се одржимо у љубави бићемо непобедиви. Разговарао: Катихета Бранислав Илић, *Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 4-8) Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. *Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање? Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама. Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим. Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд. Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће. Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре. *Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема? Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног. Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом - Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем. Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.” Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“. Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце. Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.” На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу. *Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу? Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију. У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38). *Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана? Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај. Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати. *Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније? Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја. Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш? Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине. *Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу? Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину. *Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом? Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо. Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног. *Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије? Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову. *Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком. У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота. Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
-
Празник Светог Великомученика Трифуна, заштитника винара и виноградара, прослављен је 14. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у манастиру Буково чије братство годинама узгаја најквалитетније сорте винове лозе и прави вина врхунског квалитета. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског а саслуживали су му архимандрит Козма, протосинђел Симеон, јеромонах Енох, јереј Дарјан Комненовић, архиђакон Илија и јерођакон Марко, док су за певницом појали Дарко Ђорђевић и Душан Стојменовић. Епископ Иларион је у беседи честитао свим винарима и виноградарима славу и пожелео родну и благословену годину. У свом обраћању истакао је да брига о винограду нема за циљ само производњу вина већ и васпитавање човека да се у труду узраста у стално напредује, као и подсећање да уз добар плод узносимо и благодарност Богу на свему што нам дарује. Након свете Литургије литијски се пошло до винограда где је, уз традиционално орезивање лозе, владика благословио род а освећен је и нови виноград. У манастирском конаку је затим уприличено послужење и дегустација вина за верни народ и успешне винаре неготинског краја. Извор: Епархија тимочка
-
-Нико не уцјењује државу, нити је то могуће. Држава припада свима нама. Владајућој већини покушавамо да предочимо својеврстан плебисцит, да нам треба бољи правни пропис од оваквог закона. Није добро да било ко из власти, себе или своја политичка рјешења поистовјећује са државом, поручио је Перовић коментаришући наводе Ђукановића. -СПЦ у Црној Гори покушава да креира преседан. Ову државу није стварала СПЦ, већ је учинила све што је у њеној моћи да ове државе не буде, тврди Ђукановић, наводећи да литије у Црној Гори имају политичку позадину. Ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић поручио је предсједнику државе Милу Ђукановићу да се Српска православна црква у Црној Гори, борећи против спорног Закона о слободи вјероисповијести, бори за бољу Црну Гору, те да им није циљ да промијене државу, већ спорни правни акт. Ђукановић је синоћ у емисији Телескопија на РТЦГ оптужио СПЦ да је инструмент за реализацију великосрпских националних интереса, да покушава да сруши државу Црну Гору, те да представља мину у темељима црногорског мултиетничког и европског друштва. Лидер ДПС-а је оспорио да митрополиту црногорско-приморском Амфилохију припада трон Светог Петра Цетињског, тврдећи да СПЦ дијели људе и позвао државне институције да препознају да је Црна Гора угрожена и да дјелују у складу са овлашћењима. Коментаришући тешке оптужбе предсједника Ђукановића, Гојко Перовић је у изјави за „Дан“ казао да „борећи се против оваквог закона, ми као грађани Црне Горе, а истовремено и вјерници Православне цркве, боримо се за бољу Црну Гору. За Црну Гору која ће имати добре, а не лоше законе. Све остало су промашене и неутемељене приче. Тема је лош закон. Тема протеста је лош закон који једној великој групи људи и једној институцији, која окупља највећи број вјерника у Црној Гори, ускраћује могућност да се за своја права бори свим могућим правним средствима. Дакле, ускраћени су нам правни механизми, ускраћена нам је прилика да се за црквену имовину боримо онако како се могу борити сва физичка и правна лица у Црној Гори до усвајања овог закона. Усвајањем овог закона суспендована су нам она права за доказивање имовине која имају сва друга физичка и правна лица у Црној Гори на основу и других закона и Устава. Дакле, закон је антиуставан и дискриминише нас као и Цркву. Желећи да овај и овакав закон нестане и да га замијени бољи, ми се управо боримо за Црну Гору, као њени лојални грађани и као вјерници Православне цркве. Све остало је политикантство и обмањивање јавности. Све мимо ове борбе за бољи закон и за бољу Црну Гору која ће имати добре законе је празна прича која обмањује јавност, па макар она долазила и са мјеста предсједника државе“, казао је Перовић. Он је истакао да треба спустити тензије и тражити пут ка разумијевању. „Не желим да на сваку предсједникову тезу, којом обмањује јавност, дајем коментаре што би било подизање тензија. Нико не уцјењује државу, нити је то могуће. Држава припада свима нама. Владајућој већини покушавамо да предочимо својеврстан плебисцит, да нам треба бољи правни пропис од оваквог закона. Није добро да било ко из власти себе или своја политичка рјешења поистовјећује са државом. Циљ нам је да промијенимо закон, а не државу“, поручио је Перовић одговарајући на наводе Ђукановића. Мило Ђукановић је синоћ на РТЦГ казао и да би и он могао да позове грађане на контрапротесте, али да то не ради јер би могло да изазове последице. Ипак, истакао је како вјерује да ће доћи до дијалога између предсједника Владе Душка Марковића и митрополита Амфилохија о спорном закону, али и да држава неће пристати ни на какве уцјене. Устврдио је да СПЦ није стварала државу Црну Гору већ је чинила све да она нестане. „СПЦ се опире регистрацији и обавези да буде друштвени субјект који ће бити дио правног система Црне Горе. Њена централа у Београду прихватила је ту обавезу у Србији, а СПЦ у Црној Гори не жели да се региструје јер тврде да су стварали Црну Гору и да су старији од Црне Горе. СПЦ покушава да у Црној Гори креира преседан. Ову државу није стварала СПЦ, већ је учинила све што је у њеној моћи да ове државе не буде“, тврди Ђукановић, који је оцијенио да литије у Црној Гори имају политичку позадину и да их подржава просрпска опозиција. Он је коментарисао и изјаву Гојка Перовића који је казао да нема колективне одговорности, већ да сви индивидуално сносимо одговорност, поручујући „да свако мора знати да када извуче мач из корица, треба да зна како ће га у корице вратити, а не да преноси одговорност на другог“. „Државни органи гарантују стабилност и безбједност грађана, уставни поредак и право и слободу сваког грађанина“, казао је Ђукановић, одговарајући на питање о слању специјалних полицијских снага на сјевер државе. Ðукановић је рекао и да је проблематична легитимација да митрополит Амфилохије говори са трона Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки био је гост емисије "Моја професија" на Радио телевизији Будва. Гостујући у наведеној емисији отац Драгослав је представио како своју парохију преневши своје пастирско искуство, тако и школу веронауке којом руководи. Циљ верске наставе је да деца заволе Христа и себе уграде у вечност. Сам долазак деце у недељни дан, њихово активно учествовање на Литургији, наше молитвено дружење, али и час верске наставе, највећи су доказ јаке вере и велике љубави коју та деца имају према Цркви, истакао је прота Драгослав Ракић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- протопрезвитер
- драгослав
- (и још 10 )
-
Епископ Методије за ТВ Храм: Циљ нашег живота је задобијање благодати Божје!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског богослужио је у Паризу. Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке приредила је прилог који је пропраћен сегментима са овог литургијског сабрања, а обогаћен разговором са Епископом Методијем који је говорио о мисионарском животу западноамеричке епархије. "Овде народ има више потребе да се сабира око Цркве, јер је храм место где се наш народ осећа као у свом дому, због тога је изазов ове епархије веома велики", истакао је владика Методије у разговору за ТВ Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм -
Зоран Матић: Циљ и извор науке: позив на дијалог [Предавање]
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре, од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука. По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9). Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126). Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013). Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање. * Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Библиографија Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем. Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013. Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle. Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015. Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018. Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014. Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012. Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде. Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019. Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972. Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“ Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019. Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019). Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004. Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995. Извор: Теологија.нет -
Епископ Методије: Циљ васцелог живота је ходање путем који нам је пропутио Господ!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски. Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије. По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике. Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску. Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Архијереј Епархије шумадијске: Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У 10. недељу по Духовима, 25. августа 2019. године, када наша света Црква слави св. мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Ратари код Смедеревске Паланке. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј - ставрофор Велибор Ранђић, протојереј – ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Дејан Бркић, протонамесник Мирољуб Станковић, јереј Саша Миленковић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић и многобројни народ Ратара и околине, као и деца из локалне основне школе са вероучитељем Милошем Старчевићем. Литургију је увеличало појање хора “Светог Симеона Богопримца” из Смедеревске Паланке. Владика је у својој богонадахнутој беседи, након прочитаног јеванђељског зачала, подсетио да се у датој причи ради о ђавоиманом дечаку кога мучи ђаво, а узрок те муке у овом случају био је грех. Да не мора увек тако да буде, Епископ је подсетио причом из Јеванђеља о исцељењу слепорођеног . Још је Владика објаснио шта је то грех рекавши следеће: “Грех је злоупотреба човекове благодатне слободе. Лек против сваке злоупотребе је Богочовек Господ наш Исус Христос. Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека, а вера, пост и молитва су само средства за остварење тог циља”. Подсетио је Владика још и на речи светог апостола Павла: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. “Када је човек у греху он је немоћан, а са Христом је свемоћан. Господ поставља праву “дијагнозу” овој болести, а то је невера. Зато Господ и прекорева и ученике и народ речима: “О роде неверни”. Тек тада се отварају очи оца болесног дечака и он тада вапајно говори Господу: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Зато смо дужни да преиспитамо чистоту своје вере, јер неверство одводи у странпутицу и на многе погрешне путеве који воде у пропаст. Бог жели да се сви људи спасу, али без нашег слободног пристанка ни Бог нам не може помоћи. Да се помолимо да нам Бог да вере и да ми помогнемо другима да би и Бог нама помогао”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска -
На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка
-
Епископ шумадијски Јован: Светитељство је идеал и основни циљ хришћанског живота!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У понедељак, 02. јула 2019. године, када Света Црква прославља Св. апостола Јуду и Св. Јована Шангајског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин. Саслуживали су му протонамесник Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали Србски православни појци из Београда. Преосвећени владика је у беседи истакао светитељство као идеал и основни циљ хришћанског живота. Бројни светитељи којима се Црква кроз векове украшавала сведоче нам да је тај циљ достижан, јер они нису неки ликови из бајке, већ жива реалност Цркве. Они су савршени хришћани, христоносци, носиоци вечног живота; различити по много чему, заједничко им је да су све њихове мисли и дела, читав живот пре Христови него њихови сопствени. Сваки светитељ је доживљено Јеванђеље. На Божије људе, чији је основни циљ спасење и улазак у вечност, устремљене су и нечисте силе и људи, јер овај свет неће Царство Божије. Црква је увек била и биће гоњена. Но, не треба се бојати гоњења, јер што год је Црква била више гоњена, све се више красила светима својима који блистају непролазном славом. Међутим, људи често бивају гоњени и мучени својом гордошћу, сујетом, трошећи снагу и енергију на непотребне ствари, вођени овоземаљским циљевима, а једини циљ хришћанина је спасење и вечни живот. Св. Јован Шангајски нам показује да је светитељство мера и данашњих дана, учи нас да, кад се човек узда и ослони на Бога, може узрасти у меру раста Христовог, јер му Бог даје снагу, док је уздање у себе далеко од хришћанског идеала. Бог у свако време и у свакој епохи шаље светитеље који нас уче како да негујемо лик Божији у себи, по коме смо саздани, и да тражимо спасење у Цркви. Преосвећени владика Јован је по заамвоној молитви пререзао славски колач породици Борић из Београда, која је након Литургије приредила послужење за све учеснике литургијског сабрања. Извор: Епархија шумадијска-
- епископ
- шумадијски
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k
- 6 коментара
-
- посланица
- патријарха
-
(и још 10 )
Таговано са:
-
Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k View full Странице
- 6 нових одговора
-
- сестринском
- заједнице
-
(и још 10 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.