Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'имају'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ако ЕКСПО кошта 15-17 МИЛИЈАРДИ (јер не може то и неће финасирати из буџета, то је "улагање" у "мртви капитал". Јер, на тај износ кредита мора да плати камате, дакле износ ће бити много већи (нико и не зна колики), и питање је: КАКО ће то улагање да врати паре назад, 15-17-25-30 милијарди са каматама? То ј епрактивчно немогуће, јет то нису никави производни погони, то је потрошња. Дакле постали смо мегаломани са туђим парама, а тиме и више поробљени! Да ли нео УОПШТЕ ЗНА шта је фамозни ЕКСПО? Колико кошта? Како ће ПОвратити уложене паре назад? Шта ће народ имати од толиког дуга? Како изгледа ЕКСПО је још јенда транша ропства и економије која се заснива на дужничком ропству! А "дуг је рђав друг"! И када држава узме толике паре, и када се те паре буду трошиле, онда ће се то урачунавати као привредни раст и "економси тигар" ће добити још једну шару, на народ више дуга. Флоскула "народ живи боље": али народ је више и дужан; народ има извршитеље; народ се хапси, затвара, удара кундацима и прогони; народ и ради за 3-4 пута, 5-6 пута мање плате него у Европи а све иде за Европом; народ се и расељава, а и сам народ бива све задуженији. Солжењицинов јунак у Гулагу бива задовољан са куваним кромпиром. Боље куван кромпир него батине, наравно! А је ли то једини избор? Па јесте јер СНС нема алтернативу, као ни ЕУ, као ни ММФ. Уствари има, само је нико не спроводи.
  2. — Хришћанин увек покушава да пре свега погледа како би Бог поступио у датој ситуацији. Имамо дивну књигу у којој можете прочитати како је Он реаговао на различите људске околности. И из ове књиге сазнајемо нешто невероватно. Понекад доживљавамо страх, усамљеност, очај... Али ако погледамо Јеванђеље, видећемо да је и Господ искусио сва та осећања. Читамо како је Господ у Гетсиманији замолио ученике да остану са Њим и бдију са Њим. У том тренутку Он је био усамљен и тражио је некога ко би био са Њим. Можемо прчитати да је Богу понекад била потребна једноставна физичка помоћ друге особе. Цео овај низ јеванђеоских прича о Христу нам говори много о томе шта сада можемо да урадимо и како треба да сагледамо тренутну ситуацију. Када се у свету дешавају неке ствари које нас ужасавају, када смо заиста уплашени, усамљени, када желимо да заплачемо, испостави се да можемо наћи "дозволу" за такве емоције у самом Јеванђељу. Исус је искусио та иста осећања у критичним тренуцима свог живота. Да ли је ово стање за нас норма? Наравно да не. Морамо сагледати наше физичко стање. Многи људи са којима разговарам имају проблема са спавањем, имају нападе анксиозности и тешко им је да обављају своје уобичајене обавезе. После овога, наравно, врло је лако поделити свет около на црно и бело и проценити ко је добар, а ко лош. На пример, неко се веома брине, то значи да је добар. А неко је равнодушан - то значи да је лош. Ако човек има исти став као и ја, то значи да је добар, а ако има другачије мишљење, лош је. Данас многе ствари не диктирају норме, већ ванредне околности. Постали смо раздражљивији и осетљивији јер се све ово одражава на нама. Погледајте друге људе чија вам позиција изгледа погрешно или можда нехумано. Размислите да ли је можда бирају због стреса или очаја? Најважније је да не дехуманизујемо људе око себе. Видели смо колико смо и сами постали слаби и колико смо рањиви. Други људи су у потпуно истој позицији. Погледајмо скуп јеванђелских истина које су откривене, на пример, у Беседи на гори („Љубите непријатеље своје“, „Благосиљајте оне који вас проклињу“). Видећемо да се поље испољавања ових посебних заповести значајно повећало. Ко је наш непријатељ у свакодневном животу? Можда шеф који нас је искоса погледао? Или таксиста који је закаснио на наш позив? Неки људи нас само нервирају, неки су једноставно непријатни. Али не постоји нико кога бисмо могли назвати непријатељем. У ванредним околностима, напротив, ово поље се невероватно шири. Чини нам се: ови људи не мисле као ја. Значи, они могу бити наши непријатељи. Данас се ми хришћани налазимо пред највећим испитом. Уосталом, зашто идемо у цркву? Да се смиримо, олакшамо своју савест? Или тамо идемо да би научили нешто од Бога? Ако сматрамо да идемо да учимо, онда је време за испит. Сада можемо разумети ко смо заиста. Можемо ли да волимо или не, да ли желимо да волимо или мрзимо, да ли желимо да видимо свет црно-бело или желимо да разумемо оне који имају другачије мишљење? Када отворимо Нови завет, поред религиозне и теолошке компоненте, суочавамо се и са политичком сликом. Видимо малу државу која је окупирана од стране империје и претворена у њену провинцију. Али Христова проповед се не фокусира на време онога што се дешава. Он задивљујуће добро зна како да пронађе "своје" и међу Јеврејима и међу Римљанима. Међу Његовим ученицима има оних који носе грчка имена (апостол Филип) али и јеврејска (апостол Јован) . То јест, Бог може прозрети човека иза паравана његових политичких ставова. А осим тога, позвани смо да будемо као Он. https://www.pravmir.ru
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, главни старатељ Задужбине Симе А. Игуманова, саопштио је 7. децембра 2022. године да су утврђени резултати Конкурса за доделу стипендија ученицима и студентима из вишедетних породица, који је трајао од 26. септембра до 25. октобра 2022. године. Конкурсна комисија у саставу: проф. др Јован Радић, Милован Поповић и јереј Бранислав Јоцић, утврдила је да од укупно 79 пријављених кандидата 23 нису доставила одговарајућу и потпуну документацију, а потом темељно проучивши пристигле пријаве, утврдила коначан списак добитника стипендија. Сви стипендисти имају, Богу хвала, четворо или више браће и сестара. Одабрано је њих 13, а то су: Радић Дејан из Косовске Витине, Бабовић Јован из Врања, Стреларац Матеја из Београда, Зељковић Милана из Београда, Антићевић Илија из Београда, Грбић Урош из Београда, Јекић Лазар из Београда, Мићић Драган из Београда, Пурић Василије из Београда, Богдановић Лазар из Београда, Јакшић Симона из Соко Бање, Трнинић Лука из Жабља, Мајкић Евгенија из Крушевца. Укупан Фонд стипендија додељених по овом конкурсу, потиче од прилога Драгана и Милована Поповића из Београда, износи 2.340.000 динара, подељен је на тринаест стипендија у износу од по 180.000 динара, које ће бити исплаћене у 12 једнаких месечних рата. Са стипендистима или њиховим старатељима главни старатељ Задужбине Симе А. Игуманова закључиће уговор о стипендирању. Време свечаног уручења стипендија биће накнадно објављено. Извор: Информативна служба СПЦ
  4. ”Постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав”, рекао је Патријарх Порфирије на Недјељу слијепог у Загребу. У Пету недјељу по Пасхи, недјељу слијепог, 6. јуна 2021. године, Његова Светост патријарх српски Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Патријарху је саслуживало свештенство Саборног храма, а појао је хор под вођством Иване Србљан. Поглавар Српске цркве и администратор Епархије загребачко-љубљанске обратио се сабраном народу бесједом након прочитаног јеванђеља, у којој је издвојио питање које су апостоли поставили Господу: ”ко је крив због тога што је човек слеп од рођења – он или његови родитељи”. Упућујући на одговор, Његова Светост је казао да је ”свака слабост, свака болест, свака невоља и несрећа у суштини последица греха – погрешног употребљавања оних дарова и оних сила које смо добили од Бога.” Са друге стране, Патријарх је нагласио да искушења нису увијек проузрокована личним или гријехом нечијих предака. Примјер за то налазимо управо у прочитаном јеванђељу у ком Господ каже да је човјек био слијеп од рођења да би се кроз њега пројавила сила Божија, односно да би том који је слијеп, а који је пролазио кроз разне тешкоће и невоље, био постепено отваран унутрашњи духовни вид. Његова Светост је истакао да ”колико год да је овде реч о спољашњем виду, ова прича показује како су се овом човеку отворивши се телесне очи отварале и духовне очи” али и да ”постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав, који су слепи за заједницу љубави са Богом”. ”Свако искушење које имамо, колико је важно да се питамо откуда оно, још важније је да знамо да није без промисла Божијег и да је искушење задатак који нам је Господ поставио да га решимо како бисмо решивши га били ближе Њему, како бисмо Га боље упознали”, казао је Патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде. Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту. Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним? Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег. У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг? Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“. У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку? Непрестано враћање и осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова. Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење и разлог човечанства да се преиспитује? Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро! Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи? Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима. Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство? Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…). Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол – онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим! У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван! Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше… Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети лепо до краја живота. Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује… За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији. Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда. Драгана Клашња Извор: Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ ZIVERECI.COM
  6. Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде. Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту. Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним? Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег. У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг? Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“. У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку? Непрестано враћање и осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова. Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење и разлог човечанства да се преиспитује? Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро! Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи? Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима. Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство? Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…). Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол – онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим! У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван! Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше… Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети лепо до краја живота. Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује… За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији. Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда. Драгана Клашња Извор: Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ ZIVERECI.COM View full Странице
  7. Папа Фрања: Заштитити законом хомосексуалце, да имају право на породицу У документарном филму "Фрања", папа Фрања је рекао да би хомосексуалци требало да буду заштићени законима грађанских заједница. Папа Фрања је додао и да хомосексуалци имају право на породицу. Папа Фрања: Заштити законом хомосексуалце, да имају право на породицу "Они су Божја деца и имају право на породицу. Нико не би требало да буде изопштен или огрочен због тога", навео је папа Фрања. Нагласио је да је потребно развити законе грађанских заједница, преноси Ројтерс. "Тако су правно заштићени. Заузимам се за то", рекао је папа Фрања. ИЗВОР:ТАНЈУГ
  8. У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен. Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем. Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере. Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења. Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством, много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Цетињски свештеник Игор Балабан повео је двадесетпрву по реду „Интернет литију“ која је и ове недеље емитована на радију и youtube каналу „Светигора“, Фејсбук и Инстаграм страници „Не дамо светиње“ и телевизији „Нови“. „Црква је једна и једина масовна организација или скуп вјерника у Црној Гори који је потпуно независтан“ нагласио је отац Игор додавши да Црова нема никакву потребу за било каквим клијентелистичким односом према власти. Он је је рекао да је то њен услов постојања – да би била Црква само таква мора и да буде. „Онога часа када се ставља у службу било које политичке идеологије, било којег интереса, државе или нације, чак и циља коме крајња станица није Царство Божије – она тога часа долази у опасност да престане да буде Црква“ релао је отац Балабан, службеник Митрополије црногорско-приморске. „Власти овога свијета су склоне томе да све подреде својој власти“ објаснио је тежње наше власти отац Игор нарочито нагласивши да у режиму могу да одлуче да буду невјерници и то је право које им нико не треба одузети „али ни нама нико не може одузети право да будемо вјерници“. Дио разговора посвећен је инциденту који се 21. маја догодио у Бару када је група младића који су прослављали Дан незавиности и у „заносу“ напали свештеника Николу Радовића испред Парохијског дома у Бару. Том приликом оцау Николи је група младића псовала српску мајку и пријетила говорећи да “попови убрзо више неће моћи да се шетају по Црној Гори”, „У Бару сам као дијете одрастао током рата у Босни и никада није било никакви инцидената. Ово је плод анти-црквене и анти-српске пропаганде која се огледала у нападу на оца Николу“ прокоментарисао је са чуњем отац Игор Балабан. Отац Игор је нагласио да је јасна разлика између ових политичких скупова и молитвених литија у Црној Гори. „Чули смо да се момак који је препознат као виновник осјетио понешен у атмосфери масе. То говори о маси која није слична литијама које би се зауставиле када крене езан са џамије“ подсјетио је на диван примјер суживота у Пљевљима отац Игори Балабан. Балабан објашњава да је благослов видјети праву хришћанску рекацију оца Николе Радовића „А видите како прави Хришћанин реагује – Отац Никола је забринут а не озлојеђен. Када је чуо шта му вичу није изашао да се обрачува већ да помогне“ рекао је отац Игор похваливши гест оца Николе који је понудио помоћ у плаћању новчане казне младићу који је препознат као виновник тог недјела. Отац Игор се на на крају придружио поруци да је одлучан да истраје на путу Божијем – “Ходећи стазама Светих Божијих људи, уздајући се у њихову помоћ, поручујемо још јаче и гласније – Не само светиње”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе. ,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново. Искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са вољом или допуштењем Божијим. Све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато. Ипак, Господ не заборавља овај свет и брине о нашем спасењу. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански, којима су се чак и животиње покоравале. У овим светитељима боравио је сам Господ. Постали су кротки, пуни љубави. Били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они, него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много. Они су путоказ како човек треба да се опходи према Божијој творевини. Они су верне слуге Божије на чијим молитвама почива овај свет. Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Од малена је заволео Господа. Био је чудесно дете. Теофан и Нона, његови родитељи, дуго нису имали деце. Молили су се да добију дете. Господ је њихове молитве услишио, а они чедо принели као уздарје Богу. Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Када су му се родитељи упокојили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари. Тада је његов подвиг постао сведочанство Бога међу људима. Био је изабран за Епископа Мире Ликијске. Водио је своје словесно стадо као мудри пастир. Многа чудеса је чинио. Учествовао је на Првом Васељенском сабору. Пре тога, за време Диоклецијана и Максимијана, био је бачен у тамницу. У ревности за истину није могао да подноси кривоверје и лажно учење о Господу. Зато је у току Сабора ошамарио јеретика Арија. Неки архијереји су сматрали да због тога није више достојан да буде архијереј. Епископско достојанство му је враћено посредовањем Пресвете Богородице. Она је кроз јављања посведочила о његовој праведности. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. Тада су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Свештену успомену на тај догађај, ми данас славимо. Период у коме славимо овај празник је обележен јављањима Васкрслог Господа. Он се јављао мироносицама, апостолу Томи и многим другима. Тиме их је утврђивао у вери. Пратећи богослужбени поредак и јеванђелска читања, из недеље у недељу нам се показује Божија сила. Он исцељује раслабљенога у Витезди, жену Самарјанку обраћа од таме у светлост богопознања. Она је постала Света Фотина (српски Светлана). Кроз све ове догађаје и нама се даје поука да треба да стремимо ка сусрету са Христом. Он је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.“ Епископ Јустин је свима честитао празник, поручивши да у храмове треба да долазимо на света богослужења како би стекли живот вечни На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије. Извор: Епархија жичка
  11. Недеља Жена Мироносница и Пренос моштију Светог Николаја Српског литургијски су прослављени у Храму Покрова Пресвете Богородице уз молитвено учешће великог броја верника који су поштовали прописане мере безбедности услед ванредног стања у земљи, изазваног пандемијом вируса Ковид 19. Светом Литургијом је началствовао протонамесник Бранко Чолић уз саслужење више свештенослужитеља и појање певнице. Отац Бранко је и беседио и у својој проповеди се дотакао јеванђељске приче, подвукавши да је камен наваљен на Христов гроб како нико не би могао да уђе. Похваливши веру Жена мироносница којима је ова недеља посвећена, отац Бранко је рекао да су жене верније, да имају мушки дух и да су спремне да жртвују све шта имају за оног кога воле. „Због страха од смрти, сви су се разбежали“, истакао је беседник, додавши да је тај страх данас посебно присутан и да је услед тог страха велики камен наваљен на Цркву Христову. „Многи хришћани су се уплашили да ако се дотакну Тела Христовог да ће умрети“, додао је отац Бранко који је у наставку своје проповеди посведочио да на актуелни вирус треба да гледамо као на милост Божју. „Не можемо да победимо ако Он није са нама, ако се са Њиме не сјединимо. Богу хвала, да Вас има. То значи да је вера јача од страха“, рекао је отац Бранко, закључивши беседу речима Светог Владике Николаја, кога такође славимо, да се сетимо брата свога, да се сетимо вере своје и да се сетимо свога Бога. Извор: Радио Источник
  12. У овој епизоди емисије „Косметска кандила“ мати Макарија Игуманија манастира Соколица код Звечана, и сама неугасло кандило вјере православне, говори нам о ратним страдањима наших Светиња и народа на Косову и Метохији, језивим сценама на које је наилазила а у којима су жртве били наши људи убијени на правди Бога, само зато што су били Срби Православни. Она подсјећа и на пријатељску улогу француског пуковника Жака Огара у очувању манастира Девич и осталих наших светиња и своју борбу за манастир Девич. Звучни запис емисије „Свуда монашка кандила значе јако много и свуда су она расадници и чувари наше вјере, а посебно на Косову. Ми нисмо само чувари овог манастира. Ми имамо и своје духовно посланство. На Косову монаштво има посебан значај. То је звијезда водиља у коју су упрте очи свих Срба. Јер Бог и Свети кнез Лазар воде рачуна о Косову. Господ је у нашим монашким срцима упалио кандило које стално гори у нама, то је љубав, оданост према Богу и Његовој творевини и људима својој сабраћи“-каже Мати Макарија- Она подсјећа и да је манастир Ормилија њена монашка колијевка коју су љуљали отац Емилијан Симонопетритски и игуманија, врла монахиња Никодима. „Ја то никад не заборављам“-каже мати Макрија. Она говори и о свом духовном оцу блаженог спомена Владики Данилу (Крстићу). Аутор емисије: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  13. Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског Методија, викара Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио на отварању "Трга од ћирилице", 2018. лета Господњег. "Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета", истакао је Владика Методије. Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Инфо служба СПЦ
  14. У петак, 2. августа 2019. године, на дан Светог пророка Илије, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе у Вранићу. Владику је дочекао велики број верног народа са децом. Епископу су саслуживали: јеромонах Доситеј (Радивојевић), протојереј-ставрофор Видо Милић, јереји Игор Обрадовић и Огњен Козлина, протођакон Иван Гашић и ђакони Зоран Станковић и Зоран Степановић. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) На литургији су певали чланови појачког састава “Србски православни појци”. Владика је после прочитаног Јеванђеља у првом делу беседе говорио о личности светог пророка Илије. Епископ је том приликом нагласио: “Свети Илија је са правом назван Боговидцем јер је Бога видео, са правом је назван чудотворцем јер је васкрсао сина једне жене и са правом је назван ревнитељем јер је био велики молитвеник и том молитвом спалио жртву на гори Кармилу. Он је сву своју младост провео у молитви и богомислију. Својом молитвом је због греха народног зауставио кишу на три године. После три године његовом молитвом пала је киша. Такав је молитвеник био свети пророк Илија”. Епископ је у наставку напоменуо: “Да се молимо једни за друге јер имамо сви греха и зато смо духовни болесници. Сви имамо клице гордости, сујете, саможивости... али имамо црквену заједницу кроз коју можемо да тражимо лека за себе и ближње. Најбогатији су они који имају Бога у себи. Зато смо позвани да се молимо, а молитва се даје по мери чистоте срца нашег. Литургија коју служимо тражи целога човека. Ако смо расејани онда се молитва не прима. Данас је нама хришћанима све казано и много нам је лакше него људима у првим вековима хришћанства или људима пре Христа. Ти људи тога времена су сведочили увек исто, а то је вера у једног Бога. Бог када види данас нашу веру, по тој вери нам и даје. Сетимо се само праведног Јова који нам може бити најбољи пример како се верује у Бога. Свети пророк Илија је био најнеобичнији човег свога времена јер се телом вазнео на небо и није прошао капију смрти кроз коју сви ми пролазимо. Он је био пророк огњене вере. То је показатељ какву моћ даје Бог ономе ко има живу веру. Ђаво измишља лажну веру и лажне цркве и зато је у свету стална борба између истине и лажи. Зато нам је данас потребно да бранимо веру поштеним животом. Ми као православни треба да се разликујемо од других, да будемо у заједници, у саборности. Позвани смо да Цркву питамо и у њој да тражимо одговоре на наша питања”. На крају је владика честитао славу верном наоду и братству светог храма и позвао да се молимо светом Илији и да Богу стално благодаримо, али на прави начин и то пре свега “за живот и за дан који смо данас угледали”. После причешћа Епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа Вранића и околине. На крају богослужења био је опход око храма, а испред храма извршен је обред освећења жита и резања славског колача. Трпеза љубави послужена је трудом домаћина на челу са старешином храма вранићким - свештеником Дарком Павловићем. Епископ је посетио и храм Светог Јована Крститеља у Мељаку где је осветио крсно знамење које ће красити ову новосаграђену светињу и том приликом похвалио труд верног народа и њиховог свештеника Огњена Козлину. Извор: Епархија шумадијска
  15. Протосинђел Сергије (Рекић), намјесник манастира Острог синоћ је у крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару одржао предавање на тему: Свједочанства о чудима Светог Василија Острошког. „Чуда имају спасоносни смисао. То није само да нам продужи вијек неко вријеме“, рекао је отац Сергије на почетку предавања.
  16. У вечерашњој емисији катедра доносимо вам предавање игумана манастира Велика Ремета, оца Стефана Вучковића на тему „Очи имају а не виде, уши имају а не чују“ одржаног 30. јануара на духовној трибини у организацији храма Преображења на Пашином брду, у Сали општине Вождовац. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  17. У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Прије причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је између осталог казао да православни хришћани имају једини пут, пут спасења. – То је разлог крштења, то је разлог тога што смо православни хришћани, то је разлог што смо чланови Цркве Божије, то је разлог што се причешћујемо, то је разлог што смо се удостојили такве небеске славе и таквог Божијег и непролазног вјечног загрљаја и путање у Царству небеском, у мајци Цркви и на нама је не само да пазимо себе и на своју душу, него и да свједочимо Христа Бога васкрслога онима који ће изгубити душу своју и којима људска дјела не упућују на Бога и на Царство небеско – казао је о. Данило. Он је казао да треба да имамо и кућу и род и домаћинство и да радимо и стварамо, да имамо иметак и у пољу и на сваком мјесту гдје на нам је то потребно, али да то није циљ православних хришћана. – Нијесмо због тога дошли на овај свијет, неће Господ тражити то од нас. Тражиће наша дјела драга браћо и сестре – казао је о. Данило и подсјетио да ускоро почиње Божићни пост, те да треба постити, исповиједати се и причешћивати и живјети црквеним живтом ради задобијања Царства небеског. Извор: Манастир Острог
  18. У овој години политичких криза и у нашој земљи и у иностранству – као и председничких избора, сви хришћани морају увидети своју одговорност у уобличавању догађаја, у најмању руку, гласањем. Мишљење по коме је могуће уздржавање од политике, имуност у односу на процес који је неизбежно проблематичан и често прљав, једна је од најучесталијих грешака која се јавља код многих људи. У ствари, уздржавање је пасивно, несвено и неодговорно подржавање било кога ко има или ће добити власт. Често се дешава да услед индиферентности већег дела људи, погрешни људи дођу на власт у погрешно време. Црква је у прошлости често пружала неусловљену и некритичку подршку императорима, царевима и осталим властодршцима, једноставно због тога што се сматрало да су они од самога Бога одабрани и постављени да владају. Заиста, и сам свети апостол Павле нас учи да је власт „од Бога установљена“ и храбри да „чинимо добро“ (Рим. 13, 1–3). Овде се нећемо бавити расправљањем о томе у којој су мери у прошлости „хришћанске државе“ и теократије биле одане или не њиховом хришћанском призвању, него ћемо се задовољити констатацијом да оне више не постоје и да су у нашим савременим секуларизованим друштвима сами људи – а не Бог – одговорни за начин на који се води политика владе. Стога ми, као православни хришћани, увиђамо своју одговорност пред Богом, не само за себе и своје спасење, него исто тако и за сав свет. Једна од најкрупнијих грешака која се човеку може десити, без обзира на то да ли учествује у политичком процесу или се уздржава од њега, почива у веровању да су политички избори бирање између апсолутног добра и апсолутног зла. У ствари, такво апсолутно изабирање постоји само на нивоу духовних реалности – где се зло назива грехом, а сам Бог идентификује се апсолутном добротом. Политика се ретко бави таквим радикалним дихотомијама. Када гласамо за неког кандидата, ми тада не гласамо ни за, ни против Бога, него за особу која ће, по нашем мишљењу, чинити боље (или не тако лоше) као друга. Када подржавамо неки програм, ми га тада не изједначавамо са апсолутном правдом, јер не верујемо, попут марксиста, да је апсолутна правда човеку достижни и оствариви идеал. Него пре, као одговорни хришћани, морамо мислити о томе шта је „боље“ или „горе“ за народ, друштво и земљу. Уколико се, у најмању руку, не потрудимо да барем стекнемо мишљење, грешимо неодговорно се усредсредивши само на себе. Наравно, могућности које су нам предочене су често веома двосмислене и неодрећене, али се увек морамо потрудити да изаберемо, ако не то што је одистински „добро“, онда бар, оно што нам се чини мањим злом. Као хришћани ми, исто тако, можемо имати различита мишљења о многим стварима, а да истовремено останемо сједињени у вери и једној Цркви. Али немамо право да будемо себични и индиферентни. Извор: Теологија.нет
  19. За оне који су заборавили шта још то имамо на Косову и Метохији, и то јужно од Ибра, да подсетимо: - Две трећине од 120 хиљада Срба са женама и децом живе јужно од Ибра, највише у Косовском Поморављу, око Грачанице и Штрпца, а само једна трећина на северу Косова - 140 цркава у којима служе свештеници Епархије Рашко-призренске, од којих неки живе са по четворо деце у етнички чисто албанским местима - 10 активних манастира са преко 100 монаха и монахиња у њима - Богословија у Призрену са више од 80 ђака, професора и радника - 4 УНЕСКО споменика: Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу и Богородицу Љевишку, који су истовремено и најзначајнији споменици српске културе - Друштвену и приватну имовину десетина хиљада људи, као и природна блага, о чему државне институције имају тачније податке Наравно, све је то важно и за друге људе који овде живе и са којима желимо да живимо у миру. Ваљда је довољно ваздуха и воде за све и ваљда смо у стању да коначно поштујемо једни друге као људи који нису могли да бирају у ком ће се народу и на ком простору родити.
  20. Неки су изгледа заборавили шта Срби имају јужно од Ибра, па је ред да их подсетимо: За оне који су заборавили шта још то имамо на Косову и Метохији, и то јужно од Ибра, да подсетимо: - Две трећине од 120 хиљада Срба са женама и децом живе јужно од Ибра, највише у Косовском Поморављу, око Грачанице и Штрпца, а само једна трећина на северу Косова - 140 цркава у којима служе свештеници Епархије Рашко-призренске, од којих неки живе са по четворо деце у етнички чисто албанским местима - 10 активних манастира са преко 100 монаха и монахиња у њима - Богословија у Призрену са више од 80 ђака, професора и радника - 4 УНЕСКО споменика: Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу и Богородицу Љевишку, који су истовремено и најзначајнији споменици српске културе - Друштвену и приватну имовину десетина хиљада људи, као и природна блага, о чему државне институције имају тачније податке Наравно, све је то важно и за друге људе који овде живе и са којима желимо да живимо у миру. Ваљда је довољно ваздуха и воде за све и ваљда смо у стању да коначно поштујемо једни друге као људи који нису могли да бирају у ком ће се народу и на ком простору родити. View full Странице
  21. У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница. Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину". Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде. Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе. Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде. Извор: Радио-телевизија Војводине
  22. Право на пензијско и здравствено осигурање свештеника и верских службеника, поред традиционалних цркава, остварују и друге регистроване цркве и верске заједнице, а тренутно их има 18 које та права и остварују, пише "Политика". Такође, све регистроване цркве и верске заједнице имају право на ослобађање од пореза за богослужбени простор. Поред тога, оне могу да аплицирају и за друге врсте помоћи у складу са процедурама и прописима који регулишу ту област, кажу у Министарству правде. У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница. Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину". Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде. Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе. Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде. Извор: Радио-телевизија Војводине View full Странице
  23. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква
  24. На Бадње вече 24. децембра 2017. године (по грегоријанском календару) поноћну мису у катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије у Београду предводио је београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар уз саслужење катедралног жупника влч. Леонида Бевза, влч. Горана Аврамова и богослова Хрвоја Шпехара и Михаела Сокола. Евхаристијско славље директно је преносио РТС. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...