Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црква'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Црква нам не нуди да постанемо „добри људи“. Црква проповеда да чак и у својој сломљености можемо бити вољени, а та љубав према нама омогућава нам да идемо напред. Неуспех да живимо истински волећи није препрека за Божју аутентичну љубав према нама. У већини случајева, људи се претварају да воле, претварају се да их други не нервирају. И то чине у покушају да сакрију свој егзистенцијални неуспех. Циљ није бити добар. Човек не тражи начине да постане добар, савршен или успешан следећи одређена понашања. Потрага за савршенством са светским критеријумима постаје опсесија. Човек губи смисао свог живота, непрестано настоје да буде успешан у очима других, да му други признају његово „достојанство“. Много пута иде тако далеко да осуђује све друге док сам води "лажни" живот у коме се маске мењају на олтару људског наслађивања. Уместо свега овога, човек мора да тражи благодат која „исцељује и подиже слабе“. Циљ није да „избришемо“ своју несавршеност да не бисмо пали у очима других, већ да је признајући положимо пред ноге Христове. Често мислимо да Христос жели да будемо савршени у световном смислу те речи. „Савршенство“ које Христос тражи од нас састоји се у Његовим речима: „Научите се од Мене, јер сам ја кротак и понизан срцем“. Усуђујемо се рећи да се „савршенство“ састоји у прихватању наше несавршености, у признању да нам је потребна помоћ. На крају крајева, „савршен“ је онај који живи у покајању – смеран и кротак, који живи са другима у слози, са жељом да служи ближњем. *** Већина људи се заљубљује у друге јер их не познаје. Другим речима, заљубљују се у тајну, у непознато, у наду да ће та особа испунити њихове чежње. Због тога многи убрзо изгубе љубав и ентузијазам. Почетак њихове везе био је погрешан и остао је мањкав након што је обмана себичности створила раздор. Одвајају се након захлађења односа. Међусобно упознавање их разочарава. Очекивали су једно, а нашли су друго. Желели су да други буде по њиховим мерама. Много пута у вези само желимо да добијамо без давања. Тражимо стално задовољство свог „ега“ и своје „воље“. Разочаравамо се јер нам егоцентричност не дозвољава да прихватимо да други није савршен, да наш „его“ није савршен. Постајемо разочарани након што смо своју срећу уоквирили у хедонистичку потчињеност. Не успевамо да живимо побожно. Наш живот постаје потврда плиткости која нас је обузела. Веза пуна усамљености. Празнина коју изазива и одржава наше незаустављиво самољубље. Љубав и веза сада изгледају као непријатељи, отварање другом као замка. Али није тако. . . Постоје људи који, како се више упознају, њихова наклоност расте, мења се, постаје љубав. То је однос међусобног разумевања и мира. Није им потребна материја да би били срећни. Задовољни су у додиру својих погледа. Докле год могу да кажу другом „хвала што си ми дозволио да те волим“. Они су креатори сопствених живота. За њих је живот однос са другим. Закони се укидају, оклоп наших права губи на снази. Границе више не постоје јер је деловање односа неограничено. Однос са другим постаје благослов, а не проклетство, иако није савршен. За све ово, међутим, потребно је понизно срце, ослобођено опсесије самообожења. Потребна нам је благодат која „исцељује слабе и поправља недостатке“. Бог постоји као однос личности, а човек је позван да се спасе, тј. да се испуни кроз троструку везу: Човек-Бог-Ближњи. архим. Павлос Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com
  2. Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре његовог почетка. Карактеристична одлика православне богослужбене традиције да се сви велики празници и периоди – Васкрс, Божић, Велики пост, итд. – унапред објављују и „припремају“. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познајући наш мањак усредсређености, застрашујућу „овосветкост“ нашег живота, Црква зна да ми нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног или менталног стања у друго. Зато, неколико недеља пре почетка Великог поста, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да држимо Пост објашњава нам се његово значење. Ова припрема се састоји од пет узастопних недеља које претходе Посту, свака је, кроз одломак из Јеванђеља који се у њу чита, посвећена неком од темељних аспеката покајања. Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човеку који је био пренизак да би видео Исуса, али је толико желео да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи препознаје и Јеванђеље: „Где је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмерена ка правом циљу, или је, по речима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човек једна „бескорисна страст“. Закхеј је желео „праву ствар“, хтео је да види Христа и да му се приближи. Он је први символ покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом. Закхеј је „пренизак“ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она „приморава“ Христа да обрати на њега пажњу, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у „бескорисну страст“. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити." о. Александар Шмеман https://www.facebook.com
  3. Полуаутономна православна црква Крита, која је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, одлучно се супротставила „браковима“ истополних парова и њиховом усвајању деце. Одговарајући циркулар Светог епархијског синода прочитан је током недељне божанске Литургије 28. јануара 2024. године. Изјава архијереја Критске цркве била је одговор на предлог закона грчке владе о легализацији истополних „бракова“, негативан став према којем је раније једногласно изразио Свети синод Грчке православне цркве. Епископи Критске цркве су заузврат такође изразили „дубоку забринутост и неслагање“ у вези са поменутим предлогом закона. Због тога су премијеру Грчке и члановима критског парламента послали релевантне синодалне документе, „позивајући их да преиспитају ову озбиљну ствар како се света институција породице не би оскрнавила“. "Брак по хришћанској вери је света Тајна заједнице мушкарца и жене и сеже у везу између Христа и Цркве. Као што се помиње у Новом завету: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви" (Еф. 5:32). Ова фундаментална духовна примедба упућена је свима вама у вези са предстојећим предлогом закона о такозваним „браковима“ између особа истог пола“, наводи се у апелу Синода надлежнима. Према критским јерарсима, свака неутрална дефиниција улоге оца и мајке „уништава природну институцију породице, истичући нове друштвене институције у име једностране „привилеговане“ мањине". Као што је наведено у синодалном циркулару, институционализација такозваног „истополног брака” могла би да доведе до катастрофалних последица по грчко друштво ако се, посебно, света имена „отац” и „мајка” замене терминима „родитељ 1. ” и „родитељ 2”. Уважавајући да је „једино законодавно тело држава“, чланови Синода су позвали да се узме у обзир чињеница да „Црква, као и сваки грађанин, има уставно право да слободно изражава свој став“. „Православна црква изражава своју ванвременску истину, која није обликована тренутним условима. Она, наравно, поштује личност и избор сваке особе и никога не одбацује. То, међутим, не значи да му треба признати било које право и било коју друштвену појаву“, нагласили су епископи Критске цркве, позивајући законодавце да „остану непоколебљиви у вредностима и начелима хришћанске вере и сачувају благодати које нам је завештала вековна историја, култура и православна традиција“ Синодални циркулар, у којем се изражава црквени став по питању легализације „бракова“ истополних парова и њиховог усвајања деце, потписало је девет архијереја Светог епархијског синода Критске Православне Цркве. https://pravlife.org/ru
  4. У јужнокорејском Инчеону 18. јануара, уочи празника Богојављења, почео је са радом нови мисионарски манастир Корејске епархије Руске православне цркве. Манастир, који се налази на острву Јонгјонгдо, подигао је Његово високопреосвештенство Архиепископ корејски Теофан и јерођакон Нектаријe, који је изнајмио приватну кућу и поред ње поставио приколицу. Основана је и црква која носи име Светог Антонија Великог, оца монаштва, преноси Фома. Литургијски живот новог манастира отпочео је бдењем, а затим и Божанственом литургијом Светог Василија и великим водоосвећењем уочи Богојављења. Епископ Теофан напомиње да на острву живи неколико православних породица, које су раније морале да проведу два сата путујући до Сеула да би дошле до цркве. Архијереј објашњава да је манастир основан зато што је сво руско свештенство које тренутно служи у Јужној Кореји у монаштву, укључујући два јеромонаха и јерођакона. Корејска епархија Руске цркве тренутно поред новог манастира обухвата три парохије. https://mitropolija.com/2024/01/24/ruska-crkva-osnovala-manastir-u-juznoj-koreji/
  5. На 66. међународном сајму књига, који ће бити одржан од 21. до 29. октобра 2023. године у Београду, Српска Православна Црква ће представити своја издања на штанду у хали 1, док ће епархије Српске Православне Цркве своја издања изложити у хали 4. Ове године Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организује представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига. У хали 1 изложено је на стотине најактуелнијих наслова – разноврсна духовна и црквена литература из продукције домаћих и иностраних издавача: монографије о манастирима и црквама, светитељима, литература за студије, речници, поучна и аскетска дела, светоотачка књижевност у преводу на српски језик, теолошка литература, тумачења Светог Писма, богослужбене књиге, студије из црквене историје и уметности, основе веронауке, хришћанска књижевност, календари, православни планери и подсетници, књиге за децу… Поред наслова на српском, изложено је и на десетине публикација на енглеском језику. Извор: Информативна служба СПЦ
  6. JESSY

    Црква Духа Светог

    Црква је заједница љубави Бога и људи, Богочовечански организам, Тело Христово, коме је глава сам Христос (1.Кор.12,27). Она је лађа која кроз историју – простор и време, стихију света, плови ка мирној луци – Царству Божјем. У Цркви, кроз Христа, од постања, кроз сва времена и векове, сабран је читав свет и творевина, као што у Нојевој лађи спасење нађе биће, од свакога рода и семена. Црква је икона живота Свете Тројице, а Света Литургија као њено срце, икона је Царства Божјег које је дошло и које ће доћи. Духом Светим она кроз људе, несавршене и грешне, живи и постоји. Свети Дух је њена животна сила и енергија, сваршенство по дару свакоме човеку, јер у њој, кроз Литургију, свако од нас узраста и налази своје спасење. Од свога постања, силаском Духа Светог на апостоле у педесети дан по Васкрсењу Христовом, Црква је суд свету, а свет њено искушење. Унутар њеног Тела, услед различитих историјских околности, јављала су се искушења и немири. Често, такве олује су биле силне и болне. Ипак, кроз своју саборност и јединство, пројављивао се Дух Свети који чува, гради, негује и исцељује Тело Цркве и који је чини „стубом и тврђавом Истине.“ Саборност Цркве оличена је у епископату и верном народу, у заједници једноверја, једнодушја и једномислија. То је бедем сваком искушењу, злом чину и незнању појединца или групе у Цркви. Најбоље историјско сведочанство пружају нам Васељенски и Помесни сабори, кроз које је Црква очувала своје биће и идентитет, насупрот насртајима бројних јереси и схизматика (расколника), зла и гордости непријатеља. Потврда ове силине Цркве је реченица епископата којим је сваки Сабор завршаван – „Би подобно Духу Светом и нама.“ Кроз векове и данас, свецела Црква води непрестану борбу против таме „прељуботворног и грешног рода“ (Мк.8,38). Јединство вере, љубав и позив на покајање су светлост Цркве, којом обасјава читав свет и своје непријатеље. То је позив на сабирање унутар Христа, у мир Његов. То је и крепост, утеха и снага свакоме Хришћанину да савлада искушења светске стихије јер „Христос је победио свет.“ Зато, при свакоме искушењу Цркве, данас и у будућности, нема места страху и немиру у нашим душама, већ је то призив нашем трезвеноумљу, чвршћој вери и обилнијој љубави. Духом Светим позвани смо да сведочимо јединство и силину наше вере, постојаност у Истини, милост, правду и доброту Божју. За непријатље се молимо и праштајмо, а Цркви својој и Христу Васкрслом, „сами себе, једни друге и сав живот свој предајмо.“ Протонамесник Александар Вучај http://crkvauobrenovcu.rs/misija/Crkva-duha-svetog-2023
  7. Руска Православна Црква је у календар унела низ српских светитеља међу којима су свештеноисповедник Свети Иринеј (Ћирић) Бачки, Свети мученици Житомислићки, Свети мученици логора Јастребарско и Сисак у Хрватској, пренела је Епархија зворничко-тузланска: Свети Синод Руске православне цркве на заседању 25. августа 2023. у Санкт Петербургу под председавањем Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, донео је више одлука о светитељима и празницима, и уз то прибројао Сабору светих неколико нових светитеља. Конкретно, Синод је решио да се Сабору новомученика и исповедника Руске цркве додају три имена, с тим што ће се они помињати на дан своје мученичке кончине: јереј Леонид Серебреников (25. децембар/7. јануар), јереј Филип Распопов (новембар 23/6. децембар), и јереј Василиј Носов (21. септембар/4. октобар). Ако се пронађу, њихови остаци треба да буду поштоване као свете мошти, а у њихову част ће се насликати иконе, наводи Синод. Свети Филип треба да се уврсти и у Сабор Светих самарских, а Свети Василије у Сабор Светих чељабинских. Синод је установио и празник Свих Светих просијавших у земљи Немачкој, који ће се обележавати у недељу најближу 20. септембру/3. септембру. Немачке епархије су формално почеле да прикупљају материјал о житијима својих локалних светих 2018. године, а 2022. године подаци су достављени Синодалној комисији за канонизацију светаца, која је проучила материјале и проследила их Синоду. Тренутно је руски Синод благословио уврштење 12 светаца, а још се разматрају и житија других: Свештеномученик Бонифације, архиепископ Мајнца, просветитељ Немачке (754); Свештеномученик Ауреја, епископ Мајнца (436); Мученик Маврикије и други са њим: Гереон, Касије, Флорентије и други војници (око 300.); Мученица Афра Аугзбуршка (304); Свети Максимин, епископ трирски (347); Свети Матерн, први епископ келнски (4. век); Свети Корбинијан, први епископ фрајзиншки (725/730); Свети Вилиброрд, архиепископ утрехтски (739); Свети Буркард, епископ вирцбуршки (753); Свети Ансгар, архиепископ хамбуршки (865); Свети Лиоба Бишофсхајмски (728); Преподобна Валпурга Ајхштетенска (779) Синод је такође формално признао посмртне остатке пронађене на Сабору Господњег храма у Старопишминску, Свердловска губернија (код Екатеринбурга) 2022. године, као свештеномученика ђакона Јована Плотњикова, кога су бољшевици погубили 1918. године, и дао благослов да буду поштовани као такве. Руски Синод је и у руски литургијски календар формално унео низ недавно прослављених српских светитеља, међу којима су свештеноисповедник Свети Иринеј (Ћирић) Бачки (24. март/6. април), Свети мученици житомислићки који су зверски мучени и убијени од усташа 26. јуна 1941. (13/26. јуна) и стотине Светих мученика логора Јастребарско и Сисак у Хрватској (13./26. јула). Извор: Оrthochristian.com и Ризница Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Спасавамо се у Цркви Христовој – на месту где човек има могућност да се причести Божанском благодаћу, која га оживљава, сједињује са Богом и помаже му да оствари своју судбину – обожење. У Цркви Христовој постоје три важна постулата без којих Она не би била: саборност, преjемство и Евхаристија. Када говоримо о саборности, прво што нам пада на памет је дефиниција православног катихизиса, који каже да се Црква назива Саборном јер није ограничена ни људима, ни местом, ни временом. Ако упоредимо новозаветну Цркву са старозаветном Црквом, видећемо да је старозаветна Црква била повезана са одређеним народом који је Господ изабрао да би сачувао веру у јединог и истинитог Бога и да би довео Месију-Цара, Спаситеља целог света кроз овај народ у свет. Старозаветна црква је тако била повезана са одређеним географским положајем, па је чак и једино место где је било могуће принети жртву једном Богу било назначено – Jерусалимски храм. У погледу времена, старозаветна Црква је такође била ограничена – њена сврха је била да припреми народ за долазак и прихватање Месије. Доласком Христа у свет завршена је мисија старозаветне Цркве. А Новозаветна Црква није ограничена местом, јер Сам Господ наш Исус Христос, шаљући апостоле на проповед, каже: «…Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу» (Мк 16,15). Новозаветна Црква није ограничена на одређени народ.Сетимо се речи Божанског Откровења да «Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос» (Кол 3,11). Црква Христова такође није временски ограничена, јер је Сам Господ рекао да је Он увек са Црквом, која ће постојати заувек. И врата пакла је неће надвладати. Дакле, новозаветна Црква ничим није ограничена. Ово је Универзална Црква. Често користимо синониме: католичка (саборна), васељенска црква, иако појмови саборности и универзалности нису идентични. Већ у II веку свештеномученик Игњатије Богоносац је рекао: где је Христос, тамо је и цела cаборна црква. То значи да чак и да су присутни сви критеријуми о којима смо говорили: нациjа, простор, време, онда ово друштво можда није Црква. Јер тамо нема Живог Христа. Где нема Живог Христа, нема ни Истине ни љубави. Може се чак догодити да се Црква сведе на малу заједницу људи – малу паству, које ће бити Саборна црква. То се десило много пута у историји. Када су скоро сви јерарси, врло често под притиском државне власти, одлазили у расколе или јереси, а само неколико светих подвижника задржало је у себи Истину и љубав, и самим тим оличило целу Саборну Цркву. Кроз ових неколико подвижника препорода се цела Васељенска саборна православна Црква. Када говоримо о прејемству, морамо схватити да ово није апстрактан концепт. Само тамо Црква је истинита где постоји апостолско прејемство епископа. Ако нема таквог прејемства, нема ни Цркве. Право, физичко преjемство хиротонија сачуван је само у Апостолској Цркви. Ако нема ланца прејемства, нема ни Цркве. А ако нема Цркве, нема ни Светих Тајни. Нема Светих Тајни, нема Божанске благодати – нема спасења. Зато Света Црква толико пази на Свете Тајне и не признаје „таjне“ расколника и јеретика. Али без трећег критеријума – Евхаристије – саборност и приjемство нису од значаја. Евхаристија је централна Тајна Цркве Христове. И сам Господ каже: «…Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан» (Jн 6,53- 56). Кроз Тајну Крштења улазимо у Цркву Христову, добијамо ново рођење, опраштају нам се сви греси. Али, нажалост, моћ греха је толика да његове последице и даље утичу на човека. И само захваљујући Христовим Тајнама, а посебно Светој Тајни Евхаристије, човеку се даје снага да победи ову склоност греху. У Евхаристији се сједињујемо у једно Тело Христово, преображавамо се. Снага вере и Божанске благодати лежи у томе што се човек мења изнутра. Треба имати на уму да је за очување неискривљене вере у Тројичног Бога и Оваплоћење Бога неопходно бити члан Цркве Христове, а Црква се заснива на саборности, апостолском прејемству и Евхаристији. И веома је важно схватити да је одсуство бар једног од наведених критеријума знак да овај сабор није Црква Христова. Тамо где нема континуитета, нема ни свештенства ни благодати. Где нема саборности, нема ни Цркве, јер саборност је слободно јединство чланова Цркве на основу љубави према Богу и ближњем. Снага саборности је у томе што у Цркви постоји безусловни ауторитет коме се сви морају повиновати, без обзира на положаj, чин, године и друге разлике. Овај безусловни ауторитет је сама Црква. Ако у Цркви изостане овај безусловни ауторитет, Она почиње да се прилагођава свету, околностима, конкретној личности, јединство се руши, а Црквено Предање, изражено у догматима и канонима, је упитно. Ако се то догоди, ауторитет Соборности је изгубљен. И свака конкретна заједница људи почиње да тражи свој ауторитет. Ово је пут, као што смо већ видели, који води ка расколу. Треба да ценимо оно што нам Црква даје и да не кршимо каноне и Црквено Предање, без обзира на све овоземаљске и наизглед важне околности. Ако преступимо каноне и Предање, уништава се Cаборност и сама Црква. И, коначно, ако човек не види потребу за Евхаристијом, није му потребна ни Црква. митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/28581
  9. Дух православних народа није у складу са индивидуалистичким духом Запада. Заједнички дух православља није изражен у колективизму, већ у једнодушности, која се најпотпуније одразила у ранохришћанској заједници. Овај дух се не култивише упућивањем на спољашњи циљ или тежњом за неком објективном користи, већ се доживљава на нивоу појединаца као циљ сам по себи. Колективизам не ствара једноумље, већ је другачији облик индивидуализма. Као што је тачно напоменуто, „колективизам игнорише ближње у јеванђељском смислу те речи и представља скуп удаљених појединаца... Игнорише достојанство личности“. Капитализам и комунизам нису ограничени на структурирање и промовисање економије, већ такође изражавају индивидуалистичку идеологију која симулира религију. Посебно комунизам спада у границе секуларизоване религије. Ако се данас поново говори о постсекуларизацији, она се не схвата као повратак несекуларизованој религији, већ као покушај реактивације или, тачније, као прихватање реактивације религије у јавном простору. У наше време, у условима неолиберализма и глобализације, такозвана правна држава, као и држава благостања, ослабљене су до тачке нестанка. Постојање транснационалних центара који у великој мери контролишу привреду, информисање, формирање јавног мњења и политичка дешавања, умањује значај националних држава и њихових влада. Националне државе су ослабљене, национална права су одузета, кључне државне надлежности су везане, а хомогенизација и суптилни или отворени тоталитаризам се подстичу. Средства државе за спровођење било какве социјалне или друге политике се смањују или чак елиминишу. То све више показује њену неспособност да помогне друштву и грађанима. С друге стране, витална питања грађана везана за њихов живот и опстанак као што су здравствена заштита, образовање, запошљавање, социјална сигурност и животна средина, не само да се не решавају, већ постају све озбиљнији. Јасно је, међутим, да је дугорочно овај развој штетан за друштво у целини и деструктиван за читаво човечанство. На тај начин химера глобализације у актуелним догађајима истиче потрагу за универзалношћу коју обећава православље. Универзализам није колективистички, већ усредсређен на човека. Она не жртвује појединца зарад друштва, већ у сваком појединцу види цело друштво. Овај последњи елемент, постигнут кроз неограничено отварање личности према хоризонталној и вертикалној друштвености, разликује православни став од предлога било ког политичког система заједнице. Међутим, очигледно је да се пре свега ради не о промени политичког система, већ о образовању и васпитању. Одавде може доћи истински прогресивни и стваралачки импулс у политици који изражава „дух православља“; у политици која ће престати да презире или чак да се бори против православља као реакционарног, која ће се приближити и разумети, бар донекле, његов заједничарски дух. Постмодерност, са крајем идеологија, вероватно би требало да олакша такав подухват. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/
  10. Црква није равнодушна према политици. Нарочито у контексту својих односа са државом, Црква мора да допринесе политичком животу и да својим институционалним присуством изрази политички глас када је то потребно. И овај дискурс постаје делотворан и активан када се изрази као дискурс службе а не моћи, као дискурс истине и правде, независно од политичких скривених мотива и сврсисходности. Израз њене речи диктира предање Православне Цркве. Нарочито у условима савремене нејасноће и лицемерја, реч Цркве о политичким стварима мора бити формулисана јасно и искрено. Не заборављајући главну сврху Цркве, не занемарујући њену есхатолошку перспективу, неопходно је да сведочи у свакодневној стварности. Живот светих, као и живот свих чланова Цркве, одвија се у општељудском животу, где је Црква, као и сваки верник, позвана да делује као со и светлост . Покушај политичке моћи да осмисли људски живот тако што ће узурпирати место Цркве или је чак употребити као свој инструмент води у тоталитаризам. Али и у неуспех да се да смисао и сврха животу, до чега "де факто" води слично искуство политичке моћи. Води до тривијализације узвишених принципа и вредности и промовише аморализам и анархију. На тај начин постаје евидентан значај Цркве у ограничавању политичке моћи на сопствене надлежности. Живо присуство Цркве у јавном животу отклања опасности тоталитаризма и анархије. Али када постане инструмент политичке моћи, искривљује не само себе него и политички живот. Права помоћ Цркве грађанима и политичарима нуди се када остане политички несврстана и духовно јака. Црква је „име јединства и сагласности“. Њена сврха је да се обрати свету не тако што ће се придружити његовим поделама, већ тако што ће га позвати на јединство између политичких и партијских подела. Док Црква чува свој идентитет, она нити дели нити раздваја, већ уједињује и обнавља. Зато је њена мисија, чак и на чисто друштвеном нивоу, јединствена је и незаменљива. Она пред друштвом и његовим члановима отвара простор за помирење и сарадњу, што омогућава суштинску и трајнију револуцију – стваралачку револуцију духа. Странке подразумевају поделе. Свака политичка партија, ма како инспирисана духом хришћанства, не може претендовати на хришћанско име чији је носилац Црква, али она се не може поистоветити са политичком моћи нити постати њен инструмент а да не буде у супротности са њеном суштином и мисијом. Црква није ограничена само на земаљско. Фокусирање на овоземаљско искривљује њену сврху и ограничава њену слободу. Странке допиру до људи са заједничким политичким аспирацијама и сродним социо-економским оријентацијама, док разлике међу њима стварају трвења и опозицију. Својим присуством у различитим земљама, верници могу допринети хармоничном јединству целине, али опасност за њих је, да могу да жртвују своју црквену савест у корист партије. А ова опасност се појачава када партије учвршћују контролу над државним и друштвеним животом, који заузврат контролишу, можда чак и гуше, центри локалне или чак глобалне моћи. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/
  11. Чланови Цркве су природно заинтересовани за политички живот и баве се решавањем својих проблема, било као обични грађани или као представници и администратори државне власти. Штавише, равнодушност према политици је такође облик политичког става. У ствари, ова позиција додатно деградира политички живот. Избегавање политичке моћи од стране достојних, препушта своју владавину злима. А када зли нису само појединци, већ и шири кругови или инструменти мрачних сила, које обично превазилазе границе националних држава и делују неконтролисано, проблем постаје још акутнији. Нарочито у нашем модерном времену, ово искуство је веома болно. С друге стране, укључивање вредности у политику, уз њихову садашњу девалвацију, постаје проблематично, а стварање хришћанских партија, или још више удруживање Цркве са политичким формацијама, не може се теолошки оправдати. Штавише, покушаји стварања хришћанске партије у прошлости, имали су слабе резултате и били су неуспешни. Наравно, за хришћане је природно да више воле да политичка моћ буде у рукама верујућих људи. Међутим, политика се односи на решавање овоземаљских ствари и захтева посебне вештине као и методе које не морају нужно да претпостављају хришћанску веру, нити су са њом компатибилне, али могу бити присутне у сваком човеку. Штавише, познато је да су хришћани првих векова избегавали да преузму власт над светским властима, јер су их сматрали неспојивим са њиховом главном сврхом. Као што Ориген примећује, верни су се радије посветили „божанственијој и неопходнијој служби Божје цркве за спасење људи“. Бити добар хришћанин не значи нужно успех у вршењу политичке моћи. Овај успех не претпоставља хришћанску веру. Како примећује Свети Николај Кавасила, људски живот се креће на два нивоа: на земаљском и на нивоу вечности. Сврха политичке моћи је да регулише временски, а не будући живот. Као што се заповедници бродова брину о путницима само за време путовања, не мислећи да је њихова дужност да брину о њима након што напусте брод, тако ни они који управљају грађанским животом народа не сматрају својом дужношћу да брину за њихово вечно блаженство. Стога, додаје, људи који су успели у политици, напуштају овај свет испуњен небројеним залима, и док су овде почаствовани због своје политичке способности, тамо су сврстани међу најгоре и осуђени. На овом нивоу се креће и секуларна држава. Њена сврха није да даје смисао људском животу. То се ради у Цркви. Сврха државе је да брине о безбедности и добробити својих грађана. А овај циљ се остварује кроз политичке акције и прописе који су условне природе и природно подложни прилагођавању свету који се стално мења. Представници државне власти морају да воде рачуна о дугогодишњој колективној свести друштва којим управљају, а не да делују независно од ње, а још мање против ње. Напротив, треба да буду инспирисани њоме и да се радују њеној динамици, јер само тако могу да јој служе и да је промовишу. Поштовање институција, традиције и непролазне свести једног друштва је поштовање самог друштва. Као што је, с друге стране, њихова ерозија и промена кроз произвољно и политички мотивисано деловање, ерозија и промена самог друштва. Напредак није уништавање или игнорисање прошлости, већ је то надоградња и динамичко ширење ка будућности. Модернизација друштвених институција не може бити прогресивна. Напредак подразумева „пут“ који је већ пређен. И сваки „напредак“ који игнорише или не узима у обзир пут који је друштво већ прешло, може бити занимљив или чак и привлачан, али не и прогресиван у правом смислу те речи. Наравно, напредак мора ићи руку под руку са елиминацијом произвољних и неправедних пракси из прошлости. Црква је временски повезана са традицијом друштва свог народа. На тај начин она заправо има своју политичку димензију, која постаје још значајнија и актуелнија у процесу савремене глобализације. Штавише, чак и најдуговечнија влада или политичка партија у било ком региону света има, углавном, краћу историју од историје Цркве. Проблем је овде, наравно, однос који се ствара према политици. Приступ Цркве овом проблему не може бити политички, већ теолошки, па чак и више од тога - пастирски. Хришћанство не презире политику, али јој се не може ни прилагодити. „Предај, дакле, ћесарове ствари ћесару, а Божје ствари Богу”. Овај принцип је од изузетног значаја не само за верски већ и за политички живот. Присуство Цркве је од великог значаја за политички живот, јер не дозвољава држави да наруши принцип секуларизације и постане тоталитарна. То, наравно, захтева да Црква не нарушава сопствени принцип и да не постане политичка снага. Са православне теолошке тачке гледишта, не постоји политичко хришћанство. Ако су друге хришћанске конфесије подржале стварање хришћанских партија, Православна црква није. Христова заповест „љубите непријатеље своје“, пише старац Софроније, „не дозвољава нам да Јеванђеље сведемо на ниво братоубилачке поделе материјалних добара... Али можемо осудити неправду тако што ћемо интензивно живети да бисмо сачували правду за све, и то чинимо када видимо корист од наше речи“. У овој атмосфери лако је разумети зашто, тзв „политичко богословље“ западног хришћанског света, није наишло на значајнији одјек на православном тлу. Као што је успешно примећено, у „политичкој теологији“ се може уочити „извесна инфериорност хришћанске вере у секуларизованом окружењу западних друштава. У свету, у коме политичко деловање добија размере непосредне човекове способности да својим рукама обликује своју историјску судбину и своју будућност, хришћанска вера се појављује бесмислено и без „ефикасности“. Нешто слично се примећује и на институционалном нивоу у Цркви. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/
  12. Молебан за спорт и све спортисте и тренере који се такмиче установио је Свети синод Грчке православне цркве на свом заседању прошлог месеца. Одлука је донета као одговор на предлог Митрополита хиоског Марка, председника Синодалног одбора за спорт, преноси новинска агенција Ортодоксиа. Конкретно, Синод је одлучио да пред Божић сваке године одржи свечану Литургију у Цркви Светог Спиридона у близини историјског стадиона Панатинаикос у Атини. Молиће се за духовно јачање спортиста, тренера и спортских агената. Свака епархија се подстиче да успостави сличан догађај. Како преноси новинска агенција Ортходоксиа, Црква ставља нагласак на спорт како би подстакао социјализацију и научио децу дисциплини. https://mitropolija.com/2023/06/09/grcka-crkva-utvrdila-dan-molitve-za-sport/
  13. "Дан 14. маја 2023. биће златним словима исписан на страницама историје Православне цркве у Пољској и наше отаџбине", саопштава Пољска православна црква. „После више од 10 година тешких подухвата усмерених добијању дозволе за подизање православне цркве у Варшави, и мање од 8 година након освећења камена темељца, захваљујући благодатној помоћи Створитеља, као и многим титанским напорима Његовог Блаженства митрополита Саве, прослављено је освећење Саборног храма Свете Софије у Варшави“. Нова Саборна црква, пројектована по угледу на знамениту цркву Свете Софије - Божанске премудрости у Цариграду, прва је православна црква која је подигнута у Варшави после једног века. А у складу са одлуком Архијерејског сабора Пољске православне цркве, освећењем Саборног храма свечано отпочиње прослава 100. годишњице аутокефалности Пољске цркве. Освећење се поклапа и са 25-годишњицом ступања на првојераршки престо митрополита Саве. „У срцу Европе, у храму Свете Софије звоне звона и служи се православна Литургија у славу Васкрслог Господа. Црква је настала у спомен и почаст жртвама депортације, логора, Операције Висла, рушења православних цркава у областима Хелма и Подласја, септембарске кампање, Варшавског устанка, као и деце у православном сиротишту у варшавској четврти Вола убијене 1944. године. „На тај начин ће зидови ове цркве заувек сведочити о нашим прецима, који су често проливали крв своју за верност Православљу и љубав према родном крају“, пише Црква. Освећење је одслужио пољски предстојатељ митрополит Сава заједно са свим архијерејима Пољске цркве и свештенством из целе земље. Дошло је толико поклоника да их црква није могла све птримити. Мошти невиних Витлејемских младенаца и Детета-мученика Гаврила Бјалисточког ношене су у опходу око цркве. У својој проповеди после прочитаног јеванђељског зачала архиепископ вроцлавски и шчечински Георгије означио је овај дан као тријумф мученичког пута Православља у Пољској, која је изгубила око 200 цркава, али се данас опоравља захваљујући напорима митрополита Саве. Са своје стране, на крају службе је митрополит Сава изразио своју захвалност: „У своје име и у име свих који су придружили молитви, благодарим Богу на 85-годишњицу мог овоземаљског пута, пуног многих изазова, и на 25 година служења као предстојатељ Православне цркве у Пољској. Данас захваљујем Богу на свему и данас је за мене радостан дан усред ових изазова.“ У име Архијерејског сабора архиепископ лублински и хелмски Авељ уручио је Његовом Блаженство комплет литургијских одежди и албум посвећен његовом архипастирском служењу. Извор: Ризница / Оrthochristian.com Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Неколико реченица из Васкршње посланице Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, упућене свештенству, монаштву, верном народу и свим људима добре воље, изазвало је, као што то обично бива, реакцију оних којима нису ни упућене. Да не би било недоумице шта је то изазвало гнев и открило екстремну нетрпељивост појединаца и група према Цркви и вредностима које она оличава, а коју нештедимице сеју преко CNN affiliate–групе електронских и штампаних медија, поновићемо их. Дакле, српски архијереји кажу: „Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота. На јеванђелским темељима смо градили и изградили свој начин живота, свој етос, свој систем вредности, у коме су брак и породица, засновани на љубави према Богу и на међусобној љубави, претпоставка склада у животу народа, друштва и државе“. Важно је одмах истаћи да се Црква моли Богу да и она наша браћа и сестре која и овим поводом, уз лажи и клевете, према њој показују нетрпељивост, као и они који од медијâ праве оружја за продубљивање поделâ у друштву, не одбаце љубав Божју која хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, јер долази час, и већ је настао, када треба да буду препознати као људи љубави и истине, а не као они који свесно стварају неслогу и сукобе. Стога, следујући љубави Божјој, настојаћемо да по ко зна који пут укажемо на нетачност тезâ и штетност клеветâ које они, духовно заслепљени, пласирају у јавности. Прва теза, која се одавно истиче, од времена Лењинове диктатуре пролетеријата па надаље, а посебно ових дана, начелне је природе и може се сажети отприлике овако: Црква нема никаквог права да учествује у јавном животу, па, наравно, ни у политичком животу државе и народа; о томе не сме да се оглашава, а и ако се огласи, то нико не би требало да узме у обзир, јер је то, како тврде, „мешање Цркве у политику”. Ми, чланови земаљске Цркве (који се, истина, у свему највише уздамо у помоћ небеске Цркве), нисмо изопштени из друштва јер чинимо његову апсолутну већину. Стога нам заступници овог чисто марксистичког схватања, прерушени у присталице „западног либерализма”, не могу, барем засад, одузети грађанска права, као, наравно, ни одговорност пред законом и друштвом. Ми, православни хришћани, немамо ништа против тога да и невладине организације, макар колико чланова да имају, чак и ако нису основане у Србији него су им програми писани у неком од међународних центара моћи, имају право, пошто им већ то закон не забрањује, да се у јавности изражавају и боре за своје ставове, али са индигнацијом одбијамо њихову нескривену намеру да то право претворе у монопол, а да свако исказивање хришћанског мишљења о неком важном народном питању називају „малигним утицајем Цркве на државу и друштво” или да иступају са још тежим и ружнијим клеветама. Притом се Црква никада не залаже за интересе било које политичке странке нити пак за своје партикуларне интересе, који би могли да угрозе било чије друге интересе, него увек и искључиво за опште добро, за заједницу у целини. Црква је, наравно, сагласна са јавно изреченом опаском да она не одлучује о законима, а у конкретном случају се не би ни оглашавала да је приликом доношења инкириминисаних одредби Закона о родној равноправности узет у обзир став Одбора за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности, стручно мишљење Матице српске, став Националног просветног савета и исти такав став свих шест србистичких катедри са свих шест државних универзитета у Србији. Сви они су сагласни да одредбе Закона о родној равноправности представљају веома груб облик насиља над српским језиком и његовом књижевнојезичком нормом. Поготову су сви стручни људи били, а и даље су, против примене таквих одредби у школским уџбеницима и у настави уопште. Међу стручњацима из наведених институција не постоји дилема да ли је Закон противуставан. Пре свега, Устав Републике Србије не познаје категорију рода и родне равноправности него, у члану 15, говори о равноправности жена и мушкараца. Сâмо коришћење вишезначне речи род отвара низ недоумица, колико о овом противуставном Закону, толико, па још и више, о Националној стратегији за родну равноправност, са акционим планом за њено спровођење за период 2021–2023. године, класичним тоталитарним документом, који би по ригидности, нетолерантности, примитивном буквализму у литерарном смислу, могао да послужи за инспирацију неком новом Орвелу, а на нивоу политичке праксе не би га се постидели ни реализатори идеја које су се између два светска рата остваривале у појединим европским државама. Заиста, упитајмо се сви заједно, а позивамо и посланике Народне скупштине да се упитају: како је могуће да мишљење и ставови најважнијих научних ауторитета за српски језик у Републици Србији не буде уважено? Која и чија „политичка воља” је меродавнија од њих? Зна ли се уопште чије је мишљење прихваћено када се гласало за овакав Закон, закон који врши насиље над српским језиком и над духовношћу српског народа, а као интегрални део пројеката такозване гендер-идеологије и политике врши насиље над етосом и начином живота српског православног народа. И законодавцима мора да буде јасно да онима који су смислили такве апсурдне одредбе није ни на крај памети добробит Српкињâ, њихова равноправност или признавање места у друштву. Јер, резултат ће бити потпуно супротан, уз стварање антагонизама и по овом питању. Са жаљењем ћемо поменути директне безочне клевете на рачун нашег Патријарха да се он не залаже против насиља над женама. Његова Светост је више пута о томе говорио, најоштрије осуђујући насилнике, и истицао да хришћани, посебно свештеници, морају бити спремни да што снажније и доследније личним примером сведоче Јеванђеље Христово, да пружају помоћ и утеху жртвама насиља и да по могућству учествују у препознавању и спречавању оваквих злодела и изопачења. Ноторна је чињеница да се наш Патријарх у свакодневном животу, лично и преко црквених установа, залаже за институционално решавање положаја жена изложених насиљу и за стриктније кажњавање злостављачâ. Бесмислено би било коментарисати стручност оних које CNN affiliate–конгломерат назива филолозима. Они, наиме, тврде да се Црква бори против именицâ женског рода. То тврђење је толико недостојно да не може бити чак ни смешно. Биће да су такви „експерти” и скројили у Скупштини Републике Србије изгласани дискриминаторски и противнародни закон о „родној равноправности”. Напослетку истичемо да Српска Православна Црква и њен верни народ неће и не могу одустати од захтева да се противуставни Закон о родној равноправности стави ван снаге, а да се, ако је потребно, донесе закон који би, поштујући богодана различита призвања и дарове, афирмисао и унапређивао конкретну једнакост мушкараца и жена. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве https://spc.rs/episkop-balki-irinej-i-crkva-se-pita/
  15. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Ускоро ће проћи два месеца откако је са највишег могућег места, поглавар Српске православне цркве, његова светост патријарх српски господин Порфирије, уз присуство архијереја, први објавио став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објављено је саопштење у којем, између осталог, пише: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, са председником Александром Вучићем на челу, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска православна црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији.” За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог синода и Светог сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapineti sat. Али неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову поводом питања Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за државу руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије Српска православна црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте – поновићемо креиране ко зна где – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин „корисни идиоти”. Као тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске православне цркве Његова светост патријарх српски господин Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска православна црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру нама на спасење, а свима осталима на корист!” Српска црква и планови за Косово и Метохију WWW.POLITIKA.RS Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама...
  16. За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика
  17. У Цркву долазе различити људи. Многи долазе са смирењем, скромно прихватајући оно што у Њој налазе, и ако виде, како им се чини, неке недостатке црквеног живота, трпе их трпељиво, схватајући несавршеност земаљског живота и схватајући да је, имајући пороке, немогуће доћи до Царства Небеског . А има и оних који су већ са црквеног прага опседнути реформистичким сврабом, који настоје да све модернизују, промене „у име напретка“ и нових вредности које су у овом тренутку модерне. Наравно, у Цркви се временом дешавају промене. Ово важи и за богослужење. Његова структура и језик се мењају. Генерално, узаjамна повезаност са светом се мења. Али све се то дешава полако, пажљиво и промишљено. Уосталом, свако форсирање догађаја, ма колико добар слоган био, бременито је расколима и раздором. Довољно је подсетити се раскола 17. века, изазваног сувише ревносним спровођењем реформи патријарха Никона. И у овом случају не треба занемарити људе са посебним ултраконзервативним поимањем Цркве, којима су спољашња испољавања обреда вреднија од њихове суштине. Али и они су деца Цркве. И за њих такође треба пронаћи приступ, као и за црквену интелигенцију. Црква не дели своју децу на мање или више важне, без обзира на њихова политичка опредељења, степен образовања итд. У Цркви су сви важни. Уопште, питање било какве реформе црквеног устројства је изузетно деликатно. Увек захтева свеобухватно разматрање. И што је најважније, прави приоритети, посебно у односима са светом. Свет се мења, мења се и Црква, али се мења не ради света, већ само ради узаjамне повезаности са њим, ради оних људи у свету који се могу спасти. На крају крајева, свет остаје свет – грешан, безбожан, пролазан, а често и непријатељски расположен према Цркви: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.“ (1 Јн 2, 17). Дакле, ако су реформе у Цркви усмерене не толико на спасење човечанства, колико на приближавање свету, оне су свакако штетне. Сваки реформатор мора да се запита: „Шта је тачно моја сврха и које би могле бити последице? Довести више људи у Цркву? Али зар мој чин неће још више људи удаљити од Цркве?“ Ово важи за све: језик богослужења, црквени календар, управу Цркве итд. Ако циљ реформатора не лежи у црквеном плану, већ је мотивисан апстрактним напретком, жељом да буду модерни, инклузивни, демократски и другим помодним слоганима, та жеља није од Бога. Немогуће је ићи у корак са светом и његовим брзим променама и трендовима, али је врло лако изгубити Бога у овој трци. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“ говори Господ. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-da-li-crkva-treba-da-se-menja-zajedno-sa-svetom
  18. Хроника значајних догађаја у протеклој години – правац којим ће Црква ходити у предстојећем периоду Знаменито издање, Kалендар Српске Православне Патријаршије ЦРКВА за 2023. годину, пред читаоцима је у свом јубиларном руху, зато што је заједно са другим, не само важним него кључним темама, посвећен и облежавању стогодишњице васпостављања Патријаршије, која је услед епидемиолошке ситуације, прослављена са двогодишњим закашњењем. Ова публикација, који постоји деведесет три године, веома важнa већ по томе што је једини годишњак наше Цркве, овога пута се и по садржају и по спољашњој опремљености вратила логичном формату (жанру) пажљиве хронике или летописа који бележи догађаје у години која је протекла и тако јасно указује на правац којим ће Црква ходити у периоду који предстоји. Утврђивање оваквог, једино смисленог, концепта црквеног годишњака одредио је, верујемо не непосредним упутствима уреднику издања архимандриту Нектарију, него динамизмом рада и бројношћу проблема и питања које је већ у другој години патријараштва решавао или почео, са Светим Сабором и Архијерејским Синодом, да решава сам предстојатељ Цркве, Светејши Патријарх Порфирије, што се може закључити и из његове Уводне речи којом нас упознаје са личним погледом на важне догађаје у 2022. години, на коју такође читаоцима скрећемо пажњу. По устаљеном обичају, уз календаријум просте 2023. године, наведени су чланови и запослени у свим законодавним и извршним патријаршијским телима и органима, затим у образовним, харитативним, информативним и издавачким установама. Значај прославе васпостављања Патријаршије наглашен је избором илустрација које љубитељу повести наше Цркве и народа могу бити довољан разлог за упознавање са овим издањем. Ту су: нацрт панагије Патријарха српског Димитрија, првог поглавара обновљене Патријаршије; Панагија Срба светитеља; Томос о васпостављању Српске Патријаршије од 2. априла 1920. године и Повеља краља Александра I Карађорђевића поводом устоличења патријарха Димитрија 1924. године у Пећкој Патријаршији. На насловној страни је везени грб Карловачке митрополије, а на страници којом завршавамо читање са уживањем у овој публикацији налази се Митра дванаест апостола из 17. века, која је један од драгуља Патртијаршијског двора у Београду. Док читамо потресне житијске текстове намеће се утисак да су се у протеклим деценијама, из којих је преостао још који живи сведок, само понављале сцене из древних хроника Acta Martyrum или Acta Sanctorum. Са молитвеним трепетом поменућемо и овде њихова имена: Свети исповедник Данило (Јакшић), Епископ карловачки и плашчански; Свети Иринеј (Ћирић), Епископ бачки и Свети мученици бачки; Свети свештеномученици горњокарловачки, Свештеномученик Недељко Раковички, Свештеномученик Милош Грковачки, Новомученици ливањски Илија, Ристо и Коста, Преподобномученици медљански Серафим, Авакум и Мардарије, Света деци мученици јастребарски и сисачки, Свети мученици зворничко-тузлански и Мученици житомислићки. Као што догађаји из друге године патријараштва Светејшег г. Порфирија превазилазе хронике једне године, тако ће и чланци који их описују и коментаришу бити интересантни и читаоцима у временима која предстоје. То се пре свега односи на чланке о додељивању аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, затим о црквено-правном и правном положају епархија Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама; као и о потписивању Темељног уговора са Владом Црне Горе. Значајан је и текст о освећењу Светог мира које је и један од символа црквене аутокефалности, те чланак о обнови женског монаштва у нашој Патријаршији. Објављивање беседе патријарха Порфирија са молебна за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу, одржаног 11. септембра 2022. године испред храма Светог Саве, потсећа све на важност неотступног чувања православног начина живота и у годинама које долазе. Памћењу верног народа поверени су и чланци о устоличењу патријарха Порфирија у најсветији трон архиепископа пећких и патријараха српских у Пећкој Патријаршији; као и о устоличењу епископа западноевропског Јустина у Паризу и шабачког Јеротеја. Свети Архијерејски Сабор је изабрао и петорицу викарних епископа Патријарха српског: хвостанског Алексеја, новобрдског Илариона, јегарског Нектарија, липљанског Доситеја и топличког Петра. У Календару Црква се молитвено сећамо упокојених епископа западноевропског Луке и шабачког Лаврентија, као и проте Милана Јанковића, дугогодишњег секретара Светог Архијерејског Синода. Календар Црква нас обавештава и о новим посленицима на њиви Господњој, новорукоположеним ђаконима и презвитерима и тако заокружује све информације из живота Цркве а које су важне за живот сваког верника. *** Порука Патријарха српског г. Порфирија: Уводна реч у Календару Црква за 2023. годину Драга наша децо духовна! Време између два празника Рођења Богомладенца Христа у целом свету је било испуњено многим бурним и трагичним дешавањима: ратовима, сукобима, немирима, потресима, зебњом и страховима не само за голу човекову егзистенцију, него и за опстанак читаве планете, односно људског рода, који као да је кренуо путем самоуништења. На нашим улицама, у таласима миграција и миграната, уз припаднике азијских и афричких народа данас су избеглице и најближе нам сестре и браћа из Украјине и Русије. Ми данас треба да им изађемо у сусрет указујући им братску помоћ и саосећање, а не да их неко, не дај Боже, злоупотреби у невољи која их је снашла ради сопствене материјалне користи. И живот нашег православног народа је изложен искушењима и то не само оним која не можемо искључиво сами да спречимо као што су сталне претње и несигурност нашег народа на Косову и Метохији него, оним чије сузбијање, чак и уколико и нисмо потпуни виновнци, зависи од свакога од нас појединачно и свих нас заједно – социјалних и здравствених служби, полиције, школског система, браће парохијских свештеника, поготово медија, али и нашег народа у целини. Овде првенствено мислим на небивали пораст насилничког понашања и насиља, посебно међу младима, од стране младих, али и насиља у породици, а посебно према женама. Наш православни народ, живећи деценијама под притиском оваквих искушења, показује и живи здравим хришћанским оптимизмом заснованим на вери у Христове речи: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“. Отуда је живот нашег православног српског народа и у протеклој години био испуњен лепим и радосним догађајима на личном, али и на породичном, парохијском и ширем друштвеном плану. Осећам обавезу да, заокружујући годину на измаку, на једном месту истакнем неколико важних догађаја који ће остати забележени у историји Српске Православне Цркве. Пре свега, благодарим Господу, Светом Сави и мојим светим претходницима, што је на празник Покрова Пресвете Богородице у ставропигијалног лаври Пећкој Патријаршији обављен свечени чин устоличења наше смерности у најсветији трон архиепископа пећких и патријараха српских. Зацељење вишедеценијске ране раскола на телу наше Цркве, односно васељенског Православља, односно додељивање аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, у години када је управо питање аутокефалности произвело можда и највећу кризу у историји Православља, а наше две Цркве зближило и ујединило више него икада до сада, свакако је по важности на врху догађаја у години на измаку. Заједничким прегнућем епископа наше Цркве у Отаџбини и у Сједињеним Америчким Државама, уз учешће верног народа и свештенства трајно су решени озбиљни проблеми црквено-правног и правног статуса епархија у тој држави у складу са Свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве. Црна Гора је закључила Темељни уговор са Српском Православном Црквом и на тај начин је елиминисана деценијска правна неравноправност Српске Православне Цркве којој припада највећи број верника у Црној Гори. Верујем да је постављен добар темељ за остваривање права наше Цркве, а посебно православних верника, после вишедеценијског терора и дискриминације од стране комунистичког режима и њихових идеолошких наследника. Увек смо истицали и истицаћемо да не тражимо своја права на штету других. Црква се са верним народом, али и интелектуалном елитом најснажније супротставила настојањима да накарадна џендер идеологија и из ње проистекле политика и пракса, и овде постану тзв. „нова нормалност“. Православна свест нашег народа у име одбране светиње брака и породице, слоге и мира у нашем народу извела је на улице Београда, Подгорице и других наших градова десетине и десетине хиљада људи, који су мирно и достојанствено устали у одбрану православне вере и морала, породице и хришћанског начина живота. Са жаљењем морамо констатовати да је статус Верске наставе, предмета чији је циљ да формира етички здраву, личност моралну и отворену према другима, после више од двадест година од повратка у школски систем Републике Србије, далеко гори него што је био на почетку. За разлику од Републике Српске и Републике Хрватске, то видим као заједнички неуспех и Цркве и државе Србије, који треба превазићи у најкраћем року и то на цивилизацијским и демократским основама постављеним пре две деценије. То је наш заједнички дуг и обавеза не само према православним ученицима него и према деци из осталих традиционалних Цркава и верских заједница. На послетку, желим да име Господа Исуса Христа – новорођеног Богомладенца свима нама што чешће буде у мислима и на уснама, јер је његово значење Спаситељ, односно Бог је Спаситељ! Мир Божји – Христос се роди! Молимо се Спаситељу да нама и целом свету дарује године мира и напретка. Запојмо и ми анђелску химну: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Ваш молитвеник пред витлејемском колевком Богомладенца Христа, Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски + Порфирије Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве
  19. Богу су потребне пукотине да уђе у човека. Да би дошла благодат, човек треба да је напукао. Све се крије у човековој жудњи да његов живот буде истинит. Црква је одговор на ову људску жеђ за савршенством коју толико тражи, а коју не види нигде око себе. И највише од свега, не види је у себи ни на лицима других. Дакле, одувек постоји недостатак у нашим животима. Не налазимо оно што осећамо од малих ногу, да смо створени. Потреба за проналажењем апсолутне присутности је на чекању. То је оно што Црква нуди, историјско тело Христово, које се оваплоћује у свету, са перспективом Царства небеског. Црква је Божји одговор на људску муку, на вапај који је почео у нашем детињству. Потрага за другим који нам је толико потребан. Увек тражимо тог другог. Целокупност присуства овог другог је Бог. Само Он може учинити да се остваримо као људска бића. Али зато што смо у историји света и зато што егзистирамо на пропадљивом месту, укус Божији нема апсолутност. Добијамо предукус, тренутке. Спасење значи бити цео. То испуњење хришћани добијају у Цркви Христовој. Христос је истина, живот. Дакле, Христос је спасење, односно завршетак. Да ли тражимо Христа, Божје искуство и љубав, или су то на крају, оно што Бог даје, Његови дарови? Огромна већина нема испред себе Христово лице као предмет љубави, ми не тугујемо за њим. Жудимо за добробити које нам пружа наш однос са Њим. Када човек има чврсту љуштуру себичности и осећа се чуваром традиције, када жели да контролише Бога, да зна истину, то не оставља простора за улазак милости. Библија човека ставља испред његове личне одговорности. Човек има одговорност за историју, он има одговорност да открије царство небеско у овом свету. Пре или касније, онај ко уђе у унутрашњост свог постојања и живи унутрашњим, духовним животом у Христу, откриће да је у њему дубок пад. Јасно је да је то слика Бога, али дах Божији је веома дубоко унутра. Потребно је много труда да би човек могао да види дубину унутрашњости, која је дах Божији, слика Божија. Зато у току нашег живота видимо да су наше жеље најчешће самодеструктивне. Дакле, ми бирамо у свом животу да ли ћемо да се предамо Христу. И ми то радимо зато што Га волимо, верујемо Му и знамо да постоји испуњење онога што „желим“. Ми бирамо слободу коју нам је Бог дао, да је претворимо у испуњавање Његових заповести. Аутономија човека се не поништава, већ улази у другу перспективу. Његова слобода се манифестује када поступамо у складу са заповестима Његовим. Обично страсти нестану када их загрлите. То не значи да неко ужива у њима, али разуме да је та страст његова сопствена. Није случајно дошла у његов живот. Страст је потреба која чека у нама и која је кренула погрешним путем. Радост је резултат односа, прво са Христом, друго са самим собом и треће са другим и стварима. Односно, радост долази у човека када почне да проналази квалитете и вредности. Радост је резултат начина живота. Задовољство није исто што и радост. За хришћане је радост дар Духа Светога. Тешка ствар је бити срећан радошћу другог. Тешко нам је јер то премашује наше могућности. Да се дивимо отворено и слободно ономе што бисмо и ми желели да имамо. Не постоји успешна особа која није доживела неуспех. Нема успеха који се није инкарнирао на неуспеху. Многи неуспеси нас воде ка успеху. Неуспех је стога кључни услов за успех. Ствар је у томе да будемо верни ономе што радимо, да будемо аутентични. о. Харалабос Пападопулос facebook.com/p.libyos
  20. У сали парохијског дома цркве Светог Ђорђа под Горицом одржана дијалошка трибина на тему “Црква и музика”. О томе су говорили протојереј Бранко Тапушковић, парох подгорички, мр Људмила Радовић, диригент хора “Свети Марко” из Подгорице и мр Милица Калуђеровић, филолог и појац. Модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. https://www.youtube.com/watch?v=OjMxiEX1Ll4&t=3s https://mitropolija.com/2022/11/29/dijaloska-tribina-crkva-i-muzika-video/
  21. Црква Светог Саве у Лондону слави 70 година од освећења, а Црквена школа Свети Сава - 60 година од оснивања, а јубилеји ће бити обележени 19. новембра 2022. године уз присуство Епископа г. Доситеја и уз богат културни програм, најавила је Управа парохије лондонске. У програму наступају црквени хор, фолклорни ансамбл Растко, ученици Црквене школе Свети Сава, Весна Станојевић, Силва Меквин, Живорад и Анђелија Николић, Илија Обрадовић. Извор: Парохија Светог Саве, Лондон
  22. Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква. Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама. А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега сличног, да буде света и неоскрнављена. Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32). Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса. „Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19). Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима? Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17). Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо. У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.” Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем. Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио. Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи. А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово. И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу. И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/ako-je-crkva-sveta-i-nepobediva-zashto-onda-u-njoj-postoje-nesloge
  23. После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим... О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој заједно причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. Једино што је и снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство... Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
  24. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у пратњи Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима, посетио је 22. септембра 2022. године банијска села пострадала у земљотресу прошле године. Патријарх српски г. Порфирије посетио је село Мајске Пољане код Глине, где су га у својим новим домовима срдачно дочекале породице Бајловић и Паспаљ. Такође, Патријарх је посетио и нови дом породице Врањанин у Лушчанима код Петриње. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и надлежни архијереј, Преосвећени Епископ г. Герасим, као и више епархија Српске Православне Цркве, од првог дана су пружали подршку и сву неопходну помоћ пострадалим житељима банијских села, што је крунисано великом акцијом обнове и изградње њихових домова. Патријарх Порфирије је истакао да је земљотрес, који је задесио Банију и шире околно подручје, оставио веома тешке последице: -Многи људи су у том тренутку остали без, пре свега, својих домова, без крова над главом. Било је, нажалост, и неколико људских жртава. Од тада па до данас, Црква се трудила, уз сарадњу са другим институцијама из Хрватске, али и институцијама из Србије и Републике Српске, да учествује најпре у првој помоћи људима који су пострадали, који су остали без своји домова, а онда и касније. Пре свега, уз помоћ Града Београда, ми смо обезбедили као прву помоћ 120 контејнера, а затим смо се ангажовали – јер није могуће да се непрестано живи у контејнерима – да у мери у којој је то било могуће скупимо средстава за подизање најпре дрвених кућа, које си иначе овде традиционално постојале. Данас смо обишли неколико таквих кућа у Мајским Пољанама и овде, у Лушчанима, где је највише трудом и прилогом Владе Републике Српске подигнуто десет кућа за које слободно можемо рећи да су комфорне. -Поред изграђивања кућа, у које сада породице могу да се врате и да живе нормално, следећа фаза бриге око људи који су претрпели штету током земљотреса треба да буде усмерена на њихова домаћинства. Наиме, ово су крајеви у којима је било развијено сточарство, била је развијена пољопривреда. Све то је доведено у питање с обзиром да су и штале пострадале, тако да није било могућности да се брине о стоци у овим крајевима после земљотреса, па су људи оно мало што су имали распродавали. Сада долази и тај тренутак када је неопходно људима, који су се уселили у своје нове домове, помоћи да покрену своја домаћинства. Притом треба нагласити да има још породица где је потребна помоћ за довршење домова, али и за довршење и развој како се овде каже господарства, тј. домаћинства и имања домаћина. Ми као Црква смо захвални свима онима који су на било који начин учествовали у помоћи људима који живе на Банији и захвални смо онима који су расположени да то чине и убудуће, поручио је Патријарх Порфирије. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=35525
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС
×
×
  • Креирај ново...