Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црква'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Ускоро ће проћи два месеца откако је са највишег могућег места, поглавар Српске православне цркве, његова светост патријарх српски господин Порфирије, уз присуство архијереја, први објавио став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објављено је саопштење у којем, између осталог, пише: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, са председником Александром Вучићем на челу, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска православна црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији.” За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог синода и Светог сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapineti sat. Али неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову поводом питања Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за државу руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије Српска православна црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте – поновићемо креиране ко зна где – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин „корисни идиоти”. Као тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске православне цркве Његова светост патријарх српски господин Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска православна црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру нама на спасење, а свима осталима на корист!” Српска црква и планови за Косово и Метохију WWW.POLITIKA.RS Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама...
  2. За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика
  3. У Цркву долазе различити људи. Многи долазе са смирењем, скромно прихватајући оно што у Њој налазе, и ако виде, како им се чини, неке недостатке црквеног живота, трпе их трпељиво, схватајући несавршеност земаљског живота и схватајући да је, имајући пороке, немогуће доћи до Царства Небеског . А има и оних који су већ са црквеног прага опседнути реформистичким сврабом, који настоје да све модернизују, промене „у име напретка“ и нових вредности које су у овом тренутку модерне. Наравно, у Цркви се временом дешавају промене. Ово важи и за богослужење. Његова структура и језик се мењају. Генерално, узаjамна повезаност са светом се мења. Али све се то дешава полако, пажљиво и промишљено. Уосталом, свако форсирање догађаја, ма колико добар слоган био, бременито је расколима и раздором. Довољно је подсетити се раскола 17. века, изазваног сувише ревносним спровођењем реформи патријарха Никона. И у овом случају не треба занемарити људе са посебним ултраконзервативним поимањем Цркве, којима су спољашња испољавања обреда вреднија од њихове суштине. Али и они су деца Цркве. И за њих такође треба пронаћи приступ, као и за црквену интелигенцију. Црква не дели своју децу на мање или више важне, без обзира на њихова политичка опредељења, степен образовања итд. У Цркви су сви важни. Уопште, питање било какве реформе црквеног устројства је изузетно деликатно. Увек захтева свеобухватно разматрање. И што је најважније, прави приоритети, посебно у односима са светом. Свет се мења, мења се и Црква, али се мења не ради света, већ само ради узаjамне повезаности са њим, ради оних људи у свету који се могу спасти. На крају крајева, свет остаје свет – грешан, безбожан, пролазан, а често и непријатељски расположен према Цркви: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.“ (1 Јн 2, 17). Дакле, ако су реформе у Цркви усмерене не толико на спасење човечанства, колико на приближавање свету, оне су свакако штетне. Сваки реформатор мора да се запита: „Шта је тачно моја сврха и које би могле бити последице? Довести више људи у Цркву? Али зар мој чин неће још више људи удаљити од Цркве?“ Ово важи за све: језик богослужења, црквени календар, управу Цркве итд. Ако циљ реформатора не лежи у црквеном плану, већ је мотивисан апстрактним напретком, жељом да буду модерни, инклузивни, демократски и другим помодним слоганима, та жеља није од Бога. Немогуће је ићи у корак са светом и његовим брзим променама и трендовима, али је врло лако изгубити Бога у овој трци. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“ говори Господ. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-da-li-crkva-treba-da-se-menja-zajedno-sa-svetom
  4. Хроника значајних догађаја у протеклој години – правац којим ће Црква ходити у предстојећем периоду Знаменито издање, Kалендар Српске Православне Патријаршије ЦРКВА за 2023. годину, пред читаоцима је у свом јубиларном руху, зато што је заједно са другим, не само важним него кључним темама, посвећен и облежавању стогодишњице васпостављања Патријаршије, која је услед епидемиолошке ситуације, прослављена са двогодишњим закашњењем. Ова публикација, који постоји деведесет три године, веома важнa већ по томе што је једини годишњак наше Цркве, овога пута се и по садржају и по спољашњој опремљености вратила логичном формату (жанру) пажљиве хронике или летописа који бележи догађаје у години која је протекла и тако јасно указује на правац којим ће Црква ходити у периоду који предстоји. Утврђивање оваквог, једино смисленог, концепта црквеног годишњака одредио је, верујемо не непосредним упутствима уреднику издања архимандриту Нектарију, него динамизмом рада и бројношћу проблема и питања које је већ у другој години патријараштва решавао или почео, са Светим Сабором и Архијерејским Синодом, да решава сам предстојатељ Цркве, Светејши Патријарх Порфирије, што се може закључити и из његове Уводне речи којом нас упознаје са личним погледом на важне догађаје у 2022. години, на коју такође читаоцима скрећемо пажњу. По устаљеном обичају, уз календаријум просте 2023. године, наведени су чланови и запослени у свим законодавним и извршним патријаршијским телима и органима, затим у образовним, харитативним, информативним и издавачким установама. Значај прославе васпостављања Патријаршије наглашен је избором илустрација које љубитељу повести наше Цркве и народа могу бити довољан разлог за упознавање са овим издањем. Ту су: нацрт панагије Патријарха српског Димитрија, првог поглавара обновљене Патријаршије; Панагија Срба светитеља; Томос о васпостављању Српске Патријаршије од 2. априла 1920. године и Повеља краља Александра I Карађорђевића поводом устоличења патријарха Димитрија 1924. године у Пећкој Патријаршији. На насловној страни је везени грб Карловачке митрополије, а на страници којом завршавамо читање са уживањем у овој публикацији налази се Митра дванаест апостола из 17. века, која је један од драгуља Патртијаршијског двора у Београду. Док читамо потресне житијске текстове намеће се утисак да су се у протеклим деценијама, из којих је преостао још који живи сведок, само понављале сцене из древних хроника Acta Martyrum или Acta Sanctorum. Са молитвеним трепетом поменућемо и овде њихова имена: Свети исповедник Данило (Јакшић), Епископ карловачки и плашчански; Свети Иринеј (Ћирић), Епископ бачки и Свети мученици бачки; Свети свештеномученици горњокарловачки, Свештеномученик Недељко Раковички, Свештеномученик Милош Грковачки, Новомученици ливањски Илија, Ристо и Коста, Преподобномученици медљански Серафим, Авакум и Мардарије, Света деци мученици јастребарски и сисачки, Свети мученици зворничко-тузлански и Мученици житомислићки. Као што догађаји из друге године патријараштва Светејшег г. Порфирија превазилазе хронике једне године, тако ће и чланци који их описују и коментаришу бити интересантни и читаоцима у временима која предстоје. То се пре свега односи на чланке о додељивању аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, затим о црквено-правном и правном положају епархија Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама; као и о потписивању Темељног уговора са Владом Црне Горе. Значајан је и текст о освећењу Светог мира које је и један од символа црквене аутокефалности, те чланак о обнови женског монаштва у нашој Патријаршији. Објављивање беседе патријарха Порфирија са молебна за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу, одржаног 11. септембра 2022. године испред храма Светог Саве, потсећа све на важност неотступног чувања православног начина живота и у годинама које долазе. Памћењу верног народа поверени су и чланци о устоличењу патријарха Порфирија у најсветији трон архиепископа пећких и патријараха српских у Пећкој Патријаршији; као и о устоличењу епископа западноевропског Јустина у Паризу и шабачког Јеротеја. Свети Архијерејски Сабор је изабрао и петорицу викарних епископа Патријарха српског: хвостанског Алексеја, новобрдског Илариона, јегарског Нектарија, липљанског Доситеја и топличког Петра. У Календару Црква се молитвено сећамо упокојених епископа западноевропског Луке и шабачког Лаврентија, као и проте Милана Јанковића, дугогодишњег секретара Светог Архијерејског Синода. Календар Црква нас обавештава и о новим посленицима на њиви Господњој, новорукоположеним ђаконима и презвитерима и тако заокружује све информације из живота Цркве а које су важне за живот сваког верника. *** Порука Патријарха српског г. Порфирија: Уводна реч у Календару Црква за 2023. годину Драга наша децо духовна! Време између два празника Рођења Богомладенца Христа у целом свету је било испуњено многим бурним и трагичним дешавањима: ратовима, сукобима, немирима, потресима, зебњом и страховима не само за голу човекову егзистенцију, него и за опстанак читаве планете, односно људског рода, који као да је кренуо путем самоуништења. На нашим улицама, у таласима миграција и миграната, уз припаднике азијских и афричких народа данас су избеглице и најближе нам сестре и браћа из Украјине и Русије. Ми данас треба да им изађемо у сусрет указујући им братску помоћ и саосећање, а не да их неко, не дај Боже, злоупотреби у невољи која их је снашла ради сопствене материјалне користи. И живот нашег православног народа је изложен искушењима и то не само оним која не можемо искључиво сами да спречимо као што су сталне претње и несигурност нашег народа на Косову и Метохији него, оним чије сузбијање, чак и уколико и нисмо потпуни виновнци, зависи од свакога од нас појединачно и свих нас заједно – социјалних и здравствених служби, полиције, школског система, браће парохијских свештеника, поготово медија, али и нашег народа у целини. Овде првенствено мислим на небивали пораст насилничког понашања и насиља, посебно међу младима, од стране младих, али и насиља у породици, а посебно према женама. Наш православни народ, живећи деценијама под притиском оваквих искушења, показује и живи здравим хришћанским оптимизмом заснованим на вери у Христове речи: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“. Отуда је живот нашег православног српског народа и у протеклој години био испуњен лепим и радосним догађајима на личном, али и на породичном, парохијском и ширем друштвеном плану. Осећам обавезу да, заокружујући годину на измаку, на једном месту истакнем неколико важних догађаја који ће остати забележени у историји Српске Православне Цркве. Пре свега, благодарим Господу, Светом Сави и мојим светим претходницима, што је на празник Покрова Пресвете Богородице у ставропигијалног лаври Пећкој Патријаршији обављен свечени чин устоличења наше смерности у најсветији трон архиепископа пећких и патријараха српских. Зацељење вишедеценијске ране раскола на телу наше Цркве, односно васељенског Православља, односно додељивање аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, у години када је управо питање аутокефалности произвело можда и највећу кризу у историји Православља, а наше две Цркве зближило и ујединило више него икада до сада, свакако је по важности на врху догађаја у години на измаку. Заједничким прегнућем епископа наше Цркве у Отаџбини и у Сједињеним Америчким Државама, уз учешће верног народа и свештенства трајно су решени озбиљни проблеми црквено-правног и правног статуса епархија у тој држави у складу са Свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве. Црна Гора је закључила Темељни уговор са Српском Православном Црквом и на тај начин је елиминисана деценијска правна неравноправност Српске Православне Цркве којој припада највећи број верника у Црној Гори. Верујем да је постављен добар темељ за остваривање права наше Цркве, а посебно православних верника, после вишедеценијског терора и дискриминације од стране комунистичког режима и њихових идеолошких наследника. Увек смо истицали и истицаћемо да не тражимо своја права на штету других. Црква се са верним народом, али и интелектуалном елитом најснажније супротставила настојањима да накарадна џендер идеологија и из ње проистекле политика и пракса, и овде постану тзв. „нова нормалност“. Православна свест нашег народа у име одбране светиње брака и породице, слоге и мира у нашем народу извела је на улице Београда, Подгорице и других наших градова десетине и десетине хиљада људи, који су мирно и достојанствено устали у одбрану православне вере и морала, породице и хришћанског начина живота. Са жаљењем морамо констатовати да је статус Верске наставе, предмета чији је циљ да формира етички здраву, личност моралну и отворену према другима, после више од двадест година од повратка у школски систем Републике Србије, далеко гори него што је био на почетку. За разлику од Републике Српске и Републике Хрватске, то видим као заједнички неуспех и Цркве и државе Србије, који треба превазићи у најкраћем року и то на цивилизацијским и демократским основама постављеним пре две деценије. То је наш заједнички дуг и обавеза не само према православним ученицима него и према деци из осталих традиционалних Цркава и верских заједница. На послетку, желим да име Господа Исуса Христа – новорођеног Богомладенца свима нама што чешће буде у мислима и на уснама, јер је његово значење Спаситељ, односно Бог је Спаситељ! Мир Божји – Христос се роди! Молимо се Спаситељу да нама и целом свету дарује године мира и напретка. Запојмо и ми анђелску химну: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Ваш молитвеник пред витлејемском колевком Богомладенца Христа, Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски + Порфирије Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве
  5. Богу су потребне пукотине да уђе у човека. Да би дошла благодат, човек треба да је напукао. Све се крије у човековој жудњи да његов живот буде истинит. Црква је одговор на ову људску жеђ за савршенством коју толико тражи, а коју не види нигде око себе. И највише од свега, не види је у себи ни на лицима других. Дакле, одувек постоји недостатак у нашим животима. Не налазимо оно што осећамо од малих ногу, да смо створени. Потреба за проналажењем апсолутне присутности је на чекању. То је оно што Црква нуди, историјско тело Христово, које се оваплоћује у свету, са перспективом Царства небеског. Црква је Божји одговор на људску муку, на вапај који је почео у нашем детињству. Потрага за другим који нам је толико потребан. Увек тражимо тог другог. Целокупност присуства овог другог је Бог. Само Он може учинити да се остваримо као људска бића. Али зато што смо у историји света и зато што егзистирамо на пропадљивом месту, укус Божији нема апсолутност. Добијамо предукус, тренутке. Спасење значи бити цео. То испуњење хришћани добијају у Цркви Христовој. Христос је истина, живот. Дакле, Христос је спасење, односно завршетак. Да ли тражимо Христа, Божје искуство и љубав, или су то на крају, оно што Бог даје, Његови дарови? Огромна већина нема испред себе Христово лице као предмет љубави, ми не тугујемо за њим. Жудимо за добробити које нам пружа наш однос са Њим. Када човек има чврсту љуштуру себичности и осећа се чуваром традиције, када жели да контролише Бога, да зна истину, то не оставља простора за улазак милости. Библија човека ставља испред његове личне одговорности. Човек има одговорност за историју, он има одговорност да открије царство небеско у овом свету. Пре или касније, онај ко уђе у унутрашњост свог постојања и живи унутрашњим, духовним животом у Христу, откриће да је у њему дубок пад. Јасно је да је то слика Бога, али дах Божији је веома дубоко унутра. Потребно је много труда да би човек могао да види дубину унутрашњости, која је дах Божији, слика Божија. Зато у току нашег живота видимо да су наше жеље најчешће самодеструктивне. Дакле, ми бирамо у свом животу да ли ћемо да се предамо Христу. И ми то радимо зато што Га волимо, верујемо Му и знамо да постоји испуњење онога што „желим“. Ми бирамо слободу коју нам је Бог дао, да је претворимо у испуњавање Његових заповести. Аутономија човека се не поништава, већ улази у другу перспективу. Његова слобода се манифестује када поступамо у складу са заповестима Његовим. Обично страсти нестану када их загрлите. То не значи да неко ужива у њима, али разуме да је та страст његова сопствена. Није случајно дошла у његов живот. Страст је потреба која чека у нама и која је кренула погрешним путем. Радост је резултат односа, прво са Христом, друго са самим собом и треће са другим и стварима. Односно, радост долази у човека када почне да проналази квалитете и вредности. Радост је резултат начина живота. Задовољство није исто што и радост. За хришћане је радост дар Духа Светога. Тешка ствар је бити срећан радошћу другог. Тешко нам је јер то премашује наше могућности. Да се дивимо отворено и слободно ономе што бисмо и ми желели да имамо. Не постоји успешна особа која није доживела неуспех. Нема успеха који се није инкарнирао на неуспеху. Многи неуспеси нас воде ка успеху. Неуспех је стога кључни услов за успех. Ствар је у томе да будемо верни ономе што радимо, да будемо аутентични. о. Харалабос Пападопулос facebook.com/p.libyos
  6. У сали парохијског дома цркве Светог Ђорђа под Горицом одржана дијалошка трибина на тему “Црква и музика”. О томе су говорили протојереј Бранко Тапушковић, парох подгорички, мр Људмила Радовић, диригент хора “Свети Марко” из Подгорице и мр Милица Калуђеровић, филолог и појац. Модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. https://www.youtube.com/watch?v=OjMxiEX1Ll4&t=3s https://mitropolija.com/2022/11/29/dijaloska-tribina-crkva-i-muzika-video/
  7. Црква Светог Саве у Лондону слави 70 година од освећења, а Црквена школа Свети Сава - 60 година од оснивања, а јубилеји ће бити обележени 19. новембра 2022. године уз присуство Епископа г. Доситеја и уз богат културни програм, најавила је Управа парохије лондонске. У програму наступају црквени хор, фолклорни ансамбл Растко, ученици Црквене школе Свети Сава, Весна Станојевић, Силва Меквин, Живорад и Анђелија Николић, Илија Обрадовић. Извор: Парохија Светог Саве, Лондон
  8. Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква. Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама. А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега сличног, да буде света и неоскрнављена. Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32). Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса. „Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19). Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима? Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17). Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо. У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.” Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем. Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио. Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи. А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово. И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу. И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/ako-je-crkva-sveta-i-nepobediva-zashto-onda-u-njoj-postoje-nesloge
  9. После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим... О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој заједно причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. Једино што је и снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство... Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у пратњи Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима, посетио је 22. септембра 2022. године банијска села пострадала у земљотресу прошле године. Патријарх српски г. Порфирије посетио је село Мајске Пољане код Глине, где су га у својим новим домовима срдачно дочекале породице Бајловић и Паспаљ. Такође, Патријарх је посетио и нови дом породице Врањанин у Лушчанима код Петриње. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и надлежни архијереј, Преосвећени Епископ г. Герасим, као и више епархија Српске Православне Цркве, од првог дана су пружали подршку и сву неопходну помоћ пострадалим житељима банијских села, што је крунисано великом акцијом обнове и изградње њихових домова. Патријарх Порфирије је истакао да је земљотрес, који је задесио Банију и шире околно подручје, оставио веома тешке последице: -Многи људи су у том тренутку остали без, пре свега, својих домова, без крова над главом. Било је, нажалост, и неколико људских жртава. Од тада па до данас, Црква се трудила, уз сарадњу са другим институцијама из Хрватске, али и институцијама из Србије и Републике Српске, да учествује најпре у првој помоћи људима који су пострадали, који су остали без своји домова, а онда и касније. Пре свега, уз помоћ Града Београда, ми смо обезбедили као прву помоћ 120 контејнера, а затим смо се ангажовали – јер није могуће да се непрестано живи у контејнерима – да у мери у којој је то било могуће скупимо средстава за подизање најпре дрвених кућа, које си иначе овде традиционално постојале. Данас смо обишли неколико таквих кућа у Мајским Пољанама и овде, у Лушчанима, где је највише трудом и прилогом Владе Републике Српске подигнуто десет кућа за које слободно можемо рећи да су комфорне. -Поред изграђивања кућа, у које сада породице могу да се врате и да живе нормално, следећа фаза бриге око људи који су претрпели штету током земљотреса треба да буде усмерена на њихова домаћинства. Наиме, ово су крајеви у којима је било развијено сточарство, била је развијена пољопривреда. Све то је доведено у питање с обзиром да су и штале пострадале, тако да није било могућности да се брине о стоци у овим крајевима после земљотреса, па су људи оно мало што су имали распродавали. Сада долази и тај тренутак када је неопходно људима, који су се уселили у своје нове домове, помоћи да покрену своја домаћинства. Притом треба нагласити да има још породица где је потребна помоћ за довршење домова, али и за довршење и развој како се овде каже господарства, тј. домаћинства и имања домаћина. Ми као Црква смо захвални свима онима који су на било који начин учествовали у помоћи људима који живе на Банији и захвални смо онима који су расположени да то чине и убудуће, поручио је Патријарх Порфирије. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=35525
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС
  12. На Крстовдан, у уторак, 27. септембра 2022. године, у 17 часова, Српска Православна Црква у Бечу преузеће свој нови храм, најавила је Епархија аустријско-швајцарска. Храм ће нашој Цркви бити предат од стране Надбискупа Бечког Кардинала г. Кристофа Шенборна. Поред Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја биће присутно и више епископа и великодостојника СПЦ. Нови храм се налази на адреси: 12. Wiener Gemeindebezirk Meidling Lichtensterngasse 4a 1120 Wien. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  13. 9/09/2022 Дана, 4. септембра 2022. године навршило се 80 година од страдања Светог свештеномученика Горазда Чешког, Моравског и Шлеског од нациста у Прагу. * * * Повезан садржај: Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог свештеномученика Горазда, епископа чешког Поводом овог празника, Православна црква Чешке и Словачке, заједно са архијерејима и свештенством Украјинске Цркве, Руске Цркве и Православне Цркве у Америци, прославила је празник Светог свештеномученика Горазда и у свом прашком Саборном храму и у манастиру Светог Кирила и Методија у Хоржовичком. Прослава је почела 3. септембра Великим вечерњем у Саборном храму Светог Кирила и Методија у Прагу, где се свештенству Саборног храма придружио о. Едвард Хендерсон из Западноамеричке епархије. Следећег јутра, Јутрење и Свету Литургију служили су у Саборном храму Њихова Преосвештенства архиепископ прашки Михаило, архиепископ михаловачки и кошички Јурај и епископ бероунски Јоаким из Чешко-Словачке Цркве, заједно са делегацијом из Украјинске Православне Цркве коју је предводио Његово Високопреосвештенство митрополит полтавски и миргородски Филип, као и поменути о. Едвард из Православне цркве Америке. Поподне је служен парастос на некадашњој стрељани Кобилиси у Прагу, где су нацисти извршили масовна погубљења, након чега је уследила молитва на спомен-плочи Светог Горазда у затвору Панкрац у Прагу. Следећег дана митрополит Филип полтавски началствовао је Литургијом у манастиру Светих Кирила и Методија у Горжовичкој, уз саслуживање архијереја Михаила и архијереја Георгија. На саслужење је позван и протојереј Николај Лишењук из Руске православне помесне цркве у Карловим Верима, саопштава представништво РПЦ. После службе архијереј Михаило уручио је свештенству спомен-ордење. За наш портал превод са енглеског приредила: проф. Сања Симић де Граф, сарадник информативно-катихетског портала "Ризница" Извор: Оrthochristian.com
  14. Дана 25. августа 2022. године, на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, размотрено је саопштење Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила да је Српска Православна Црква даровала аутокефалију Македонској Православној Цркви ̵ Охридској Архиепископији. Синод је донео одлуку да заблагодари Господу Богу што је питање статуса Православне Цркве у Северној Македонији решено на основу канонских начела и да Македонску Православну Цркву ̵ Охридску Архиепископију призна као аутокефалну сестринску Цркву, а да име њеног предстојатеља, Архиепископа охридског и македонског Стефана, упише у свештене диптихе. Чланови Синода су изразили наду да ће Македонска Православна Црква ̵ Охридска Архиепископија, најмлађа у породици аутокефалних Православних Цркава, тврдо чувати свету православну веру чистом и неисквареном и верно се држати православне канонске традиције. Учесници заседања су такође одлучили да о донетој одлуци Свештеног Синода известе Његову Светост Патријарха српског Порфирија и Његово Блаженство Архиепископа охридског и македонског Стефана. Извор: Информативна служба СПЦ
  15. Једна од најзначајнијих кипарских цркава, за коју се верује да су је изградили анђели, предложена је за Унескову светску баштину. Црква Панагиа Ангелоктисти („Изграђена од анђела“) у селу Кити, око 12 км југозападно од Ларнаке, дом је мозаика посвећеног Богородици-Панагиа тис Ангелоктисти и Христа-Детета, окруженог арханђелима Михаилом и Гаврилом, једним од најбоље очуваних ранохришћанских мозаика на Кипру. Највероватније датира из касног 6. века, под византијским царем Јустином II. Црква је од 2015. године на листи пробних Унескових локација. Према народној традицији, становници Китиja су се тамо преселили да би избегли арапске нападе и одлучили да изграде цркву у част Богородице, преноси Cyprus-mal.com. Садашња црква подигнута је у 11. веку на рушевинама базилике из 5. века. Према предању, људи су приметили да се темељ цркве током ноћи померао и да је преко ноћи долазила војска анђела да гради цркву. Отуда и наслов „Панагиа Ангелоктисти“ . https://mitropolija.com/2022/08/22/kiparska-crkva-koju-su-sagradili-andjeli-predlozena-za-uneskovu-listu-svetske-kulturne-bastine/
  16. Спасавамо се у Цркви Христовој – на месту где човек има могућност да се причести Божанском благодаћу, која га оживљава, сједињује са Богом и помаже му да оствари своју судбину – обожење. У Цркви Христовој постоје три важна постулата без којих Она не би била: саборност, преjемство и Евхаристија. Када говоримо о саборности, прво што нам пада на памет је дефиниција православног катихизиса, који каже да се Црква назива Саборном јер није ограничена ни људима, ни местом, ни временом. Ако упоредимо новозаветну Цркву са старозаветном Црквом, видећемо да је старозаветна Црква била повезана са одређеним народом који је Господ изабрао да би сачувао веру у јединог и истинитог Бога и да би довео Месију-Цара, Спаситеља целог света кроз овај народ у свет. Старозаветна црква је тако била повезана са одређеним географским положајем, па је чак и једино место где је било могуће принети жртву једном Богу било назначено – Jерусалимски храм. У погледу времена, старозаветна Црква је такође била ограничена – њена сврха је била да припреми народ за долазак и прихватање Месије. Доласком Христа у свет завршена је мисија старозаветне Цркве. А Новозаветна Црква није ограничена местом, јер Сам Господ наш Исус Христос, шаљући апостоле на проповед, каже: «…Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу» (Мк 16,15). Новозаветна Црква није ограничена на одређени народ.Сетимо се речи Божанског Откровења да «Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос» (Кол 3,11). Црква Христова такође није временски ограничена, јер је Сам Господ рекао да је Он увек са Црквом, која ће постојати заувек. И врата пакла је неће надвладати. Дакле, новозаветна Црква ничим није ограничена. Ово је Универзална Црква. Често користимо синониме: католичка (саборна), васељенска црква, иако појмови саборности и универзалности нису идентични. Већ у II веку свештеномученик Игњатије Богоносац је рекао: где је Христос, тамо је и цела cаборна црква. То значи да чак и да су присутни сви критеријуми о којима смо говорили: нациjа, простор, време, онда ово друштво можда није Црква. Јер тамо нема Живог Христа. Где нема Живог Христа, нема ни Истине ни љубави. Може се чак догодити да се Црква сведе на малу заједницу људи – малу паству, које ће бити Саборна црква. То се десило много пута у историји. Када су скоро сви јерарси, врло често под притиском државне власти, одлазили у расколе или јереси, а само неколико светих подвижника задржало је у себи Истину и љубав, и самим тим оличило целу Саборну Цркву. Кроз ових неколико подвижника препорода се цела Васељенска саборна православна Црква. Када говоримо о прејемству, морамо схватити да ово није апстрактан концепт. Само тамо Црква је истинита где постоји апостолско прејемство епископа. Ако нема таквог прејемства, нема ни Цркве. Право, физичко преjемство хиротонија сачуван је само у Апостолској Цркви. Ако нема ланца прејемства, нема ни Цркве. А ако нема Цркве, нема ни Светих Тајни. Нема Светих Тајни, нема Божанске благодати – нема спасења. Зато Света Црква толико пази на Свете Тајне и не признаје „таjне“ расколника и јеретика. Али без трећег критеријума – Евхаристије – саборност и приjемство нису од значаја. Евхаристија је централна Тајна Цркве Христове. И сам Господ каже: «…Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан» (Jн 6,53- 56). Кроз Тајну Крштења улазимо у Цркву Христову, добијамо ново рођење, опраштају нам се сви греси. Али, нажалост, моћ греха је толика да његове последице и даље утичу на човека. И само захваљујући Христовим Тајнама, а посебно Светој Тајни Евхаристије, човеку се даје снага да победи ову склоност греху. У Евхаристији се сједињујемо у једно Тело Христово, преображавамо се. Снага вере и Божанске благодати лежи у томе што се човек мења изнутра. Треба имати на уму да је за очување неискривљене вере у Тројичног Бога и Оваплоћење Бога неопходно бити члан Цркве Христове, а Црква се заснива на саборности, апостолском прејемству и Евхаристији. И веома је важно схватити да је одсуство бар једног од наведених критеријума знак да овај сабор није Црква Христова. Тамо где нема континуитета, нема ни свештенства ни благодати. Где нема саборности, нема ни Цркве, јер саборност је слободно јединство чланова Цркве на основу љубави према Богу и ближњем. Снага саборности је у томе што у Цркви постоји безусловни ауторитет коме се сви морају повиновати, без обзира на положаj, чин, године и друге разлике. Овај безусловни ауторитет је сама Црква. Ако у Цркви изостане овај безусловни ауторитет, Она почиње да се прилагођава свету, околностима, конкретној личности, јединство се руши, а Црквено Предање, изражено у догматима и канонима, је упитно. Ако се то догоди, ауторитет Соборности је изгубљен. И свака конкретна заједница људи почиње да тражи свој ауторитет. Ово је пут, као што смо већ видели, који води ка расколу. Треба да ценимо оно што нам Црква даје и да не кршимо каноне и Црквено Предање, без обзира на све овоземаљске и наизглед важне околности. Ако преступимо каноне и Предање, уништава се Cаборност и сама Црква. И, коначно, ако човек не види потребу за Евхаристијом, није му потребна ни Црква. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kad-prekrshavamo-kanone-i-predanje-unishtava-se-sabornost-i
  17. Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1
  18. „Црква је пре свега Црква, а то значи заједница. Индивидуална, самостална побожност је и те како важна и потребна, али она мора бити укључена и у побожност заједнице. Дакле, мора бити у сагласју, како су говорили Васељенски Сабори, са свима светима“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на инстаграму и додао: „Индивидуална вера је, другим речима, вера по личном надахнућу и она може бити оваква и онаква. То што је Црква - Црква, еклисиа, значи да је она сабор, заједница. То ни на који начин не укида личну слободу, таленте и дарове. У данашњем модерном свету нема потребе да се ажурира вера већ је можда потребније да се вера открије у свом аутентичном, изворном значењу и смислу. Ми не треба да ауторитете у Цркви доживљавамо као власнике вере и као власнике наших појединачних живота. Црква је организам у којој свако има своје место. Свештеници и епископи постоје да би у име народа приносили жртву, али у име народа, у име заједнице, не у своје лично име. Епископи и свештеници не постоје без народа. Али, и народу је потребан свештеник. На крају крајева, сваки је човек на неки начин свештеник зато што своје место на коме живи треба да учини светим, да то учини својим животом у врлини“. Извор: porfirije_patrijarh
  19. Благодарећи архиепископу Стефану и љубављу високопреосвећених митрополита данас и јуче овде, у Охриду, имали смо могућност да се поклонимо светињама, православним и хришћанским, истакао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 21. јуна 2022. године приликом посете цркви Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера. Пошто се заједно са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и македонским г. Стефаном поклонио светињама храма, патријарх Порфирије је поручио: -Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по Jеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет. -Наравно, Црква је увек савремена. Oна не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности. Oна припада вечности. У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, Црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створни за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори Јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када Јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави. http://www.spc.rs/sr/fotogalerija_makedonija
  20. Свети Синод Бугарске Православне Цркве апеловао на власти у Софији са захтевом да се откаже „Парада поноса“ 18. јуна 2022. Свети Синод наше матерње Православне Цркве категорички изражава своје негодовање и неслагање, противи се организацији и одржавању геј параде 18. јуна у нашој драгој престоници Софији“, наводи се у саопштењу. БПЦ „снажно потврђује да је хомосексуално понашање потпуно свесна и грешна промена од Бога датог родног идентитета“, а сексуална оријентација није ствар избора, већ установљена чињеница, како Свето писмо сведочи. Пастири БПЦ су забринути да се у бугарском друштву „повећава перцепција хомосексуалних чинова као нечег нормалног, па чак и природног међу младима“. „Телесно општење особа истог пола је неприродно и није својствено људској природи“, наводи се у апелу и истиче да Православна Црква не може да нађе оправдање за такве поступке и односе. Православна Црква поштује слободну вољу човека, али категорички подржава моралне истине, не подлегавши утицају сила, моде и сујете времена, саопштила је БПЦ. Свети Синод је изразио посебну забринутост што ће током геј параде деца бити посматрачи, па и учесници овог догађаја. „Позивамо све одговорне институције да учине све што је у њиховој моћи да зауставе овај чин помрачења разума“, обратио се Свети Синод властима Софије. http://www.nspm.rs/hronika/sveti-sinod-bugarske-pravoslavne-crkve-apelovao-na-vlasti-u-sofiji-sa-zahtevom-da-se-otkaze-parada-ponosa.html
  21. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. јун 2009. године ,,Жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша”, ријеч је Светога јеванђеља и Откривења Божијег. ,,Господ је Бог живих, а не Бог мртвих”, речено је, такође у Светом јеванђељу, то показује и потврђује сва историја рода људскога, историја свеукупне васионе, а нарочито историја свете Цркве Божије. Неки су говорили да су у само неким првим временима Цркве Христове бивали свети Божији људи, свети апостоли, свети мученици и подвижници, а да послије Црква више није рађала свете Божије људе. Па каква би она била радионица живота, каква би она била чуварка и носитељка живога Светога Духа ако у свим временима не би рађала и увијек изнова препорађала људске душе истином Божијом, животом дјечијим и силом Духа Светога. Ево и данашњи празник нам поручује да је Црква радионица живота и да Црква Божија непрекидно рађа свете Божије људе. Данас славимо Свету Марту и Марију, дивне сестре Лазареве. Марта, која се много труди, и Марија која клечи код ногу Господњих, а обадвије вапију Господу да васкрсне њиховога умрлога брата Лазара. А онда празнујемо великог патријарха цариградског који је живио триста-четристо година послије њих, Митрофана, првог патријарха Константинопоља града, који је био и патријарх у вријеме Првог васељенског сабора 1325. године у вријеме великог цара Константина. А онда, послије њих, празнујемо и друге велике и свете мученике, који су такође за Христа пострадали у то вријеме, у оно страшно вријеме великог гоњења Цркве Христове. Онда идемо даље, празнујемо Светога Зосиму, који је био епископ Новога Вавилона, био пустињак на Гори синајској и последње дане свога живота провео на Синају. Ту идемо даље, кроз сву историју Цркве до наших времена, јер, ево данас, ми прослављамо и свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорскога и приморскога, и са њиме пострадале мученике и свештеномученике, Богића свештеномученика који је, такође, за Христа пострадао у наше вријеме. Црква Божија, двије хиљаде година, увијек изнова рађа свете Божије људе, свете мученице, мученике и свете свједоке Његове истине и Његовог присуства са нама и међу нама. Свештеномученик Јоаникије, који је наш савременик, који је био као свештеник у Котору, био професор на Цетињу тридесетих година, који је био професор овдје Шесте мушке гимназије, и данас његови ученици памте га као изузетног педагога, који је кратко вријеме био на трону цетињских митрополита, од 1940. до 1945. године, управо уочи оног страшног Другог свјетског поклања, он је примио трон митрополита цетињских, да би већ 1945. године мученички пострадао у Аранђеловцу. Недавно смо добили свједочанство од једнога, малтене, очевица, какав је био страдални завршетак Митрополита Јоаникија. Један ондашњи капетан ОЗНЕ, који је био задужен за њега када су га довели преко моста овдје на Сави, 1945. године, јуна мјесеца, када су га довели у Аранђеловац, није могао да се упокоји, а да не остави запис за будућност, како стоји у том његовом запису. Рака Ивановић, да га поменемо, да га Бог опрости, упокојио се, није могао да умре, а да не остави тај запис. ,,Довели су га” каже ,,преда ме, видио сам старца намученог, згрушена крв на његовој бради. Тукли су га, једва се кретао. Рекао сам му да сједне и сио је.” “Шта могу да учиним за вас?” каже њему Рака. А он каже: ,,Ако је могуће, чашу воде.” И он нареди да му донесу бокал воде и попио је. Не само што су га тукли и мучили, него су га и жеђу и глађу мучили. Иде даље и описује саслушања која су се догодила непосредно послије тога, и не само саслушања. И да не поменемо имена оних који су учествовали у тим саслушањима, негдје ту у ове дане је било, дванаести јуни па тог петнаестог, осамнаестог јуна, саслушања када је тај Рака ушао у собу гдје су га двојица саслушавали. Нашао га је у несвјести пребијеног, обореног на земљу, са лицем према земљи. Наредио је чуварима те су га посули водом да дође себи, непосредно послије тога, описује он за 18. jуни, а ми смо га уписали у календар 17. jуна, јер нијесмо тачно знали датум. Али сад ето знамо и датум, да је то био 18. jуни. А закљичили смо да је то вријеме јер смо нашли у Цетињској архиви запис једног тадашњег генерала ондашње војске, гдје доставља црквеном суду Митрополије црногорско- приморске панагију ,,разбојника Јоаникија Липовца. Смрт фашизму, слобода народу!”. И на основу тога смо закључили отприлике, 23. јуни је датум на основу кога смо рачунали да је то негдје 17. јуни и тако је уписано у календару. Међутим, по свједочанству овога Рака, 18. јуна је он стријељан испод Букуље. Трагамо за његовим гробом и помолимо се Господу да нам Бог открије његове мошти. Прије него што су га одвели на стријељање, дошао је код овога Рака да му каже: ,,Јеси комуниста, али видим да си добар човјек. Молим те овај прстен, мене ће стријељати, однеси или у Митрополију или мојој ћерки.” А њему је била умрла попадија и, највјероватније, тај прстен је био од његове попадије покојне који је он сачувао са собом. И тај прстен је и данас сачуван, тај Рака га је сачувао и предао своме пријатељу, а тај пријатељ нам га је показао недавно и вечерас, ако Бог да, предаћемо га. Ја ћу ићи у Крагујевац, биће промоција једне књиге у вези Митрополита Јоаникија и страдања тих времена код владике Јована. Дакле, тај прстен ће остати у Епархији шумадијској, гдје се припрема и градња храма у част Свештеномученика Јоаникија. ,,Предај овај прстен, мене ће убити, а да знаш да никоме зла нијесам направио. Једино по чему сам се ја управљао је закон живога Бога и то је оно што је мене и довело на моју Голготу.” Тако су Свети свештеномученик Јоаникије и са њиме преко стотину свештеника само Митрополије црногорско-приморске, убијени од безбожника нашег времена. И Богића данас прослављамо, такође свештеномученика из Босне. То су нови изданци Цркве Божије, они који су засијали на небу Цркве Божије, који су свједоци живи живога Господа. И заиста, жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша, Бог је Бог живих, а не Бог мртвих, Црква је радионица вјечнога живота, и у свако вријеме рађају се свети Божији људи, подвижници, молитвеници, мученици, страдалници, исповједници, живи свједоци живога Господа, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/17/besjeda-mitropolita-amfilohija-o-svetom-joanikiju-crnogorskom-crkva-bozija-neprekidno-radja-svete-bozije-ljude/
  22. И то не чуди, јер се протеривање прародитеља из Раја, на овај или онај начин, није могло не утиснути у колективно памћење човечанства. И обичан човек понекад воли да размишља да је „раније било боље“. У Цркви постоји такав феномен: многи траже „златно доба“ у црквеној прошлости, сматрајући да је тренутно стање Цркве нетачно. Наравно, нико није отказао предвиђену епоху отпадништва, али жеља за „побожном прошлошћу“ понекад излази из оквира трезвеног размишљања. Штавише, свако има своје „златно доба Цркве“. Неко сматра Стоглавски синод стандардом црквеног живота и покушава да угура савремену Цркву у оквире статута из XVI века. Неко са уздахом сећа се величине Византијског царства, иако је у прашини више од пола хиљаде година. Неко воли да се препусти сновима о једноставности ранохришћанске заједнице, потпуно се одвајајући од стварности данашњице. А неко наставља да живи у синодалном периоду XIX века, као да није било револуција... У принципу, црпљење инспирације из прошлости за тако традиционалну институцију као што је Црква је нормалан процес. Али већ је ненормално ићи потпуно у прошлост. Jер Црква није само вапај за изгубљеним Рајем, у већој мери, то је тежња за будућим Царством Небеским. Шта свакодневно изговарамо у свом вероисповести? "Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века". Будућег, а не „лепу прошлост“. Занимљиво је да секуларно нецрквено друштво прихвата идеју да Црква наводно живи у прошлости, тврдећи да је религија уопште „скуп застарелих догми“ које ометају напредак. Али тежња за световним „напретком“, уступак духу овог доба, ово је такође нецрквени пут и, штавише, отворено антихришћански. Да бисмо прошли „уски пут“ који је заповедио Сам Христос, не бисмо требали одустати од сопствене суштине, ради тренутног „јавног мњења“ и „прогресивне агенде“. Међутим, „игре улога“ које репродукују древност нису наш начин. Црква се ослања на мудрост својих светих подвижника из прошлости, али паметно примењује ову мудрост у садашњим стварностима, очекујући да ће се поново спојити са Христом у Његовом долазећем Царству. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-propoveda-o-budutshnosti-ne-o-proshlosti
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије написао је данас, 3. јуна 2022. године, на свом Инстаграм профилу, да ће Српска Православна Црква помоћи деци настрадалих рудара у руднику Соко. Патријарх Порфирије је рекао да се Црква придружује хуманитарној акцији Удржења драмских уметника Србије, МТС Дворане и Фондације Ђоковић те ће донирати 20.000 евра. У Патријарховој објави стоји: ”Одлучио сам да се Црква прикључи хуманитарној акцији драгих људи Горице Поповић, Светлане Бојковић, Аните Манчић, Тихомира Станића, Јелене Ступљанин, МТС Дворане и Фондације Ђоковић који су организовали да се вечерашњом представом ”Брод плови за децу рудара” прикупе средстава за децу пострадалих у руднику Соко. Са задовољством истичем да је наш пројектовани циљ остварен. наиме, од распродатих улазница прикупљено је око 20.000 евра, а за мирнији и извеснији живот деци рудара Фондација и Црква дарују још по 20.000 евра. Црква ће наставити да и убудуће брине о овој деци и да увек, у границама могућности, учествује у човекољубивим акцијама.” *** Након више од 20 година после трагедије у руднику Соко у Сокобањи, када је погинуло 29 рудара, 1. априла 2022. године догодила се нова тешка несрећа. ”У обрушавању дела јаме, погинуло је осам рудара, а 21 је повређен”, изјавио је приликом збрињавања рудара Родољуб Живановић, директор Дома здравља Алексинац. У несрећи је погинуло шест рудара из Алексинца, један из Врања и један из Сокобање. Најмлађи погинули рудар имао је свега 31 годину. Настрадали су рудари Златковић Дарко (1979), Ненад Тривунац (1985), Петровић Петар (1991), Грујић Радован (1975), Чокирило Бранко (1966), Бранислав Златановић (1967), Живковић Братислав (1963) и Стајић Бојан (1988). А према речима министарке рударства и енергетике Зоране Михајловић, узрок смрти рудара било је тровање метаном. Извор: Инстаграм патријарха Порфирија
  24. И ова идеја се тиче не само појединачних судбина људи, већ и судбина земаља и судбине Цркве. Они који добро познају историју Цркве обично су смиренији и скромнији у прихватању свих искушења која падају на судбину црквеног народа. Уосталом, колико би се пута у скоро две хиљаде година историје Цркве могло се чинити да она стоји на ивици провалије, да су архијереји и свештенство изгубили издржљивост, а мирјани размишљаjу само о земаљским проблемима. Али сваки пут је Сам Господ водио Цркву на прави пут. Била су различита времена: било је и најжешћих прогона од стране паганске или богоборачке власти, и унутрашњих раздора и раскола. Понекад су се прогон и раскол дешавали истовремено. Понекад је Црква била принуђена да учини неке уступке прогонитељима. Било шта се десило. Али Црква је увек из свих искушења излазила јача него што је била пре њих. И нама се понекад чини да су сва искушења нешто спољашње, невезано за нас: кажу, живели смо нормално, али онда су дошли прогонитељи (расколници, јеретици, револуције, ратови – шта год). Чињеница је да је "нормалност" била само привидна. Уосталом, сви проблеми, како у животу појединаца, тако и у животу друштва (а Црква у свом земаљском делу је управо заједница људи), резултат су наших грехова. Обично се у глави просечног човека појављује следећа слика: човек почини грех – Бог га кажњава страдањем. Ово није сасвим тачно. Чинећи грех, ми одагнамо Божију милост од себе и тако постајемо рањиви силама зла. Сходно томе, покајавши се, враћамо се не само у љубеће руке Господње, већ добијамо и заштиту од зла. Jер Господ не намеће нама нашу вољу. Наравно, последице грехова се могу осећати дуго. Међутим, наше стрпљиво трпљење искушења и туге свакако ће бити награђено, ако не у овом привременом животу пуном патње, онда свакако у животу будућег века, који чекамо, понављајући ово сваки дан у Символу наше вере. Ма какве драматичне појаве да се дешавају, ма какви догађаји збунили душу, увек и у свему морамо се уздати у Господа и молити Му се, борити се са љеношћу, маловерjем, сопственим гресима да бисмо се очистили од зла, ослободили се свега сујетног и тренутног, да бисмо се спојили са Господом нашим. Смерност, стрпљење, нада, вера и љубав. Тек тада ће свет постати светлији и Господ ће бити у свему. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-uvek-iz-svih-iskushenja-izlazila-jacha-nego-shto-je-bila
  25. У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века. И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни. Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања. Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди? И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту. Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово. Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља. И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima
×
×
  • Креирај ново...