Претражи Живе Речи Утехе

Онај ко је пажљиво читао поуке Светих Отаца Цркве, сигурно је приметио да се у овим учењима највише говори о покајању, смирењу и плачу пред Богом због својих грехова. Оци су о томе тако много писали да се готово на свакој страници у књигама Светих Отаца може наћи слична поука. Међутим, ма како чудно то било у наше доба Хришћани највише занемарују, унакажавају и нарушавају управо ово учење, овај најважнији закон духовног живота. И то није случајно! Овај век иде ка свом страшном крају и приближава се време свеопштег одступништва од истине, време када ће ђаво и свеопшта прелест завладати светом, и зато се људи све више заглибљују у своје страсти, падајући у све могуће грехове и заблуде. Прва, пак, болест века овог јесте гордост и баш она највише подиже своју главу. Апостол Павле је јасно прорекао да ће у последња времена људи бити: „Самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2. Тим. 3, 25). И већ сада сваки духовник који се труди да помогне верницима, који долазе код њега да би исцелили своје душевне болести, зна како је то данас сложен посао, како су се ове болести дубоко увукле у људске душе, како су сви од најмањег до највећег обузети безумном гордошћу, сујетом и самољубљем, како су говорљиви, охоли, увредљиви, како су сви својевољни, непокорни, непослушни и неповерљиви. А ово је најтеже у духовном животу. Сада већ ретко ко верује својим наставницима, свако више слуша свој разум, људи се духовницима обраћају само привидно, само зато што је то уобичајено, а у ствари се у свему ослањају на себе. Уопште, врло је жалосна слика садашњег духовног живота и ако би је видео неко од древних Отаца својим очишћеним погледом вероватно не би издржао овакав призор и горко би заридао због наших душа. Тако је Пахомију Великом, који је живео још у четвртом веку од Бога било дато виђење о томе како ће живети последњи монаси. После тога он је дуго плакао, патио и одбијао да једе (из Житија преп. Пахомија по црквеном календару се слави 15. маја). Међутим, ми смо се толико навикли на ову ситуацију да уопште ни не видимо своју несрећу. Многе страсти се данас тако отворено шире у хришћанској средини, према њима се људи односе као према крајње невиним па, чак, и забавним цртама карактера, нико их се не ужасава, не спречава их, мада многи од ових „несташлука“ директно убијају душу и сеју духовну смрт око оног ко испољава дату страст и њоме заражава друге. Из тако јадног стања, због напуштања правилног учења Отаца Цркве, због одсуства искусног и пажљивог пастирског надзора над верницима, дешава се погибељно одступање од спасоносног пута, и то се наравно, пре свега огледа у томе да Хришћани губе (или не налазе) истински дух покајања, правилан поглед на своју греховност, на свој пад. Простије речено: не знамо ко смо ми заиста, у каквом смо односу према Богу, какви смо пред Њим, колика је Његова величина и каква је наша греховна ругоба. Ово знање даје Православље! Сама ова света реч већ много говори: право славити Бога, односно правилно и тачно схватати величину, славу Божију, достојно овој величини изражавати хвалу, славословити Сведржитеља, Творца неба и земље, свега видљивог и невидљивог. Међутим, ово знање је нераскидиво повезано са правилним и тачним схватањем нашег сопственог пада, ништавила и недостојности и да са страхом изговарамо Име Божије. Непрестано величање Бога и непрестано смиравање себе – то је Православље! Наша гордост, наш горди разум ће, ако не почнемо одмах да га обуздавамо и газимо као што Архангел Михајло на иконама гази змију-сатану – по речима Св. Теофана Затворника – обавезно покушати да унакази овај правилан поглед на себе и да нам представи наш пад као не тако дубок, а наше добре особине много лепшим и поузданијим него што то оне стварно јесу. Отуда и проистиче одвратна извитопереност духовног вида, наше духовно око се помрачује, а у души настаје паклени бездан. Колико је несреће ово проузроковало! Ако се пажљиво анализира учење свих јеретика и расколника може се видети да је код њих највише одступања у погледу покајања и у погледу тога како Бог гледа на наша срца, колико је према нама строг и колико снисходљив. Тако римокатолици мисле да се спасу само спољашњим добрим делима без очишћења дубина срца. Протестанти, насупрот томе, сматрају да је довољна само вера, а да дела покајања нису важна, да је све наше грехе искупио Исус Христос на Крсту: само веруј и своју веру исповедај речју и то је довољно. У том смислу се све више и више шире одступања од правилног схватања тога ко смо ми, како треба да живимо да бисмо стекли милост Божију и шта је неопходно за спасење. Пут духовног живота је необично сложен: као што, на пример, није једноставно научити се сликарству или музици: колико је труда потребно за то, знања, навика и разних вежби, при чему се многе навике у уметности развијају некако интуитивно, оне се, чак, не могу јасно изразити или схватити разумом. Притом још много тога зависи од учитеља, од школе. Али, зар духовни живот није сложенији, није ли тајанственији? Овде је велика тајна, овде је готово све невидљиво. Па то је наука над наукама и уметност над уметностима! Како човек у духовном животу може да се прихвати посла нагло, уображено, да се по неком нејасном зову душе предаје власти неких непознатих осећања, да суди о својим покретима и расположењима само по укусу који они производе у нама. У духовном животу су и опасности много ужасније, овде се не може изгубити углед и имовина као у бављењу уметношћу, овде се губи живот и вечност. Овде се среће веома снажно супротстављање злих сила – и унутар нас и споља; овде онога ко иде, на путу срећу поквареност непријатеља, лукавство за лукавством, замка за замком. И ето болне слике: велико је мноштво прелешћених Хришћана. Многи од њих силазе са ума, чине страшне поступке, проповедају небулозе. То је зато што су људи данас почели да извитоперавају и заборављају истинско светоотачко, православно и смирено учење, те се овакве обмане данас прихватају као нормалне „духовне“ појаве. Чак се и разноразни заноси, лажно ревновање и фанатизми, засноване на таквој самообмани, прихватају као „деловање благодати“ и сматрају за плод „препорода вере“, почетак „Новога доба“. архимадрит Лазар Абашидзе извор