Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ако'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У божићној ноћи са 6. на 7. јануара 2020. године у селу Кучери, Борисоглебски округ, Јарославска област, догодила се трагедија : око поноћи је избио пожар у једној од старих дрвених кућа. У то време, власници куће - Алексеј и Марија Скорихин и њихово троје деце - спавали су, припремајући се за јутарњу празничну литургију у оближњој цркви Светог пророка Илије у селу Ивановское. Спасили су се само родитељи. Сво троје деце је умрло... Сада, две године касније, разговарамо са Маријом Скорикином о тој трагичној ноћи и новој цркви на месту где се догодила трагедија. О красној Бадњој вечери 2020 „Овог Божића сетили смо се страшне трагедије у селу Кучери. Чега се сећате из тих дана? „Првог дана сам била готово без свести – делом због потреса мозга и шока, једва сам видела, нестао ми је глас и пекле су ме руке, делом због дејства неких лекова. У исто време, из неког разлога сам врло добро разумела шта се дешава. Пробудила сам се у окружној болници Борисоглеб. Поред лекара, ту је била Татјана Викторовна, жена оца Владимира Мартишина, која се понудила да седне поред мене и прочита ми нешто. Мислим да је то било јеванђеље. Одмах сам се осетила лакше и смиреније, јер... речи попут „држи се, ми смо уз тебе“ и друге ствари изазивају негативну реакцију: само отежавају већ трагичну ситуацију и чине је болнијом и бесмисленијом. У почетку сам желела да мислим да то што се догодило није истина, да је то само сан: сад ћу се пробудити и отићи на службу, прославићемо Рождество Христово. Понекад ме је обузимало тако угњетавајуће црнило, таква тежина мисли да нисам желела да живим. Стално су ме мучиле мисли да је све могло бити другачије, мучило ме је осећање кривице за оно што се десило, где сам и шта сам погрешила, како сам дозволила да се тако нешто деси, зашто ја или мој муж нисмо умрли...То је било јако искушење. Мислим да је то био тренутак борбе између светлих и тамних сила за моју душу. -Ко вам је тада помогао? - Господ је, пославши искушење, послао и подршку, и то какву! Због широког публицитета, много људи се молило за нас. И сигурна сам да нас је то одржало у тим страшним првим данима. А свештеници нас буквално нису напуштали ни један дан. Имали смо прилику да одмах исповедимо све своје мрачне, мучне сумње душе, пре него што су оставиле свој неизбрисив траг и огорчиле нас. Причешћивали смо се скоро сваки дан, буквално неколико дана након што смо завршили у болници, помазани смо. Свештеници из Борисоглебске области и Јарославља свакодневно су се појављивали у болници. Сигурно их је то коштало много труда, јер сви су они вишедетни очеви са својим бригама и породицама, а да би стигли до нас, је било потребно прећи више од 100 километара зимским путем. Ово је била манифестација истинске хришћанске љубави и истинског пастирског служења. Мислим да нам је ово постала непосредна помоћ у том периоду, дало нам је снагу да опстанемо и уопште останемо са Богом. Бог благословио њих и њихове породице! Генерално, били смо окружени људима који су бринули о нама. Толико блиских људи као и потпуних странаца нам је искрено помогло. Свако је помагао колико је могао: трошили су своје време, енергију и новац на нас. Сваки пут сам била дирнута до суза . Још једном дубок наклон свима вама! Хвала Богу што постојите, људи великог, доброг срца! — Поред помоћи људи, да ли сте нашли за себе неку мисао или образложење које вас је тешило као хришћанку? — Прва ствар која је свима пала на памет, била је књига о Јову. Тада нисам могла да читам, јер нисам видела, а Алексеј је неко време био веома слаб због великог губитка крви. Отац Сергије Васиљев је први дошао код нас и почео да нам чита Књигу о Јову а затим су нам је читали и остали пријатељи који су нас посећивали у болници неколико пута у кругу. У то време, читали смо о многим примерима како су људи подносили таква искушења или како су покушавали да их спрече молећи Господа за живот своје деце. Занимљиво је да смо уочи баш тог Божића, моја деца и ја водили разговоре о молитви и смрти. Објашњавала сам им да нас Господ узима у најбољем тренутку за нас. Наравно, бол растанка са децом је јак и остаће, по свему судећи, заувек, али за верника је и овај бол лак... Вероватноћа да су наша деца завршила у Царству Небеском иде ка 100%, а ко зна шта би било да су живели, рецимо, 100 година. Не усуђујем се да претпоставим да бих их на прави начин могла даље одгајати и водити кроз цео њихов живот да им буде тако добро као што им је било тог тренутка пред Богом. Нажалост, ове моје речи изазивају огорчење међу неверницима... -Шта кажу неверници? — Видела сам коментаре на интернету како се луда мајка радује што су јој деца спаљена: где је полиција, где су психијатри, како и зашто ја сада живим? На крају крајева, то су наша дубоко хришћанска уверења по којима живимо! Мало је вероватно да ћу неком од ових људи успети да пренесем ово уверење, што је штета... Јасно се сећам и тренутка, мало времена после сахране, када ми је и даље било јако лоше, да ми је пришла жена коју сам познавала, да ми изрази саучешће и загрли ме. Она има одраслог сина са толико проблема и грехова да јако пати због тога, немоћна је да било шта промени, да допре до њега. А кад ме је загрлила, мислила сам да је њој горе него мени, заиста горе и теже... А таквих напаћених родитеља има много! Гледају како им деца полако умиру пред очима, а ништа не могу да учине... Помози им Господе и окрепи их! - Неочекивано резоновање! — Кад сам се мало смирила и све прихватила, постидела сам се: уосталом, управо у таквим тренуцима Господ испитује снагу наше вере! Лако је бити верник када је с тобом све у реду, када неки твоји мањи греси прођу непримећени и све се дешава на најбољи начин. И поставила сам себи питање: ако верујем у Јеванђеље, у то како и шта је Господ живео у својим земаљским данима, знајући сва Његова страдања, како бих онда ја могла да се жалим и очајавам? Бог, Творац свега, шаље Сина Свог Јединородног у свет, да се роди у пећини, у штали, у сиромашној породици. Због чега? Да би спасио сваког од нас, сваку прљаву душу као што је ова пећина. Знао је да је мора да прође тужан пут, да буде издан и разапет! Стога сам одлучила: ако сам прихватила радост, прихватићу и тугу. Пошто ме је Господ оставио да живим, значи да ме је оставио због нечега, а ја, највише од свега, желим да схватим зашто и поживим неко време, испуњавајући вољу Божију. — Постоји ли неко размишљање које вас је просветлило након ове трагедије? — Главна поука, главни закључак (не знам која би реч овде била прикладна), која ми је сада једноставно утиснута у срцу, је: „Ни под којим условима не треба само живети!“ Сваки дан може бити последњи за тебе или за ближњег, теби драгу особу, што значи да ни један дан не може да се проживи узалудно. Не можете живети без смисла и сврхе: треба да одредите приоритете, не површно, већ дубоко, и искрено одговорите на питање: зашто живите, шта радите, зашто то радите, шта желите на крају... — Опростите што питам: зар нисте пожелели да напустите Кучереда, да напустите место своје личне туге? - Чак и у болници сам одлучила да ни под којим условима не желим да заборавим било шта у вези са својом децом. Многи су мислили да ћу отићи у неко друго место да живим. Мој муж и ја смо из Јарославља. Моји родитељи живе тамо. Нудили су нам опције и убеђивали нас да можда не треба да се враћамо, јер би нас све тамо подсећало на нашу децу. Нисам могла одмах себи да објасним зашто су ми такве мисли биле страшно непријатне и изазивале осећај издаје према деци. Одлучили смо да 3 године ништа радикално не мењамо у свом животу, да прихватимо све што Господ шаље, да бисмо некако разумели како треба да служимо на земљи у славу Божију. — Како сте се нашли у селу Кучери? - У Кучерима смо завршили управо зато што смо дошли у школу у Иваново да васпитавамо и образујемо децу. — Сада сте изабрани за директора ове школе. Можда је то ваше главно дело сада? — То није била лака одлука. Недавно су ми честитали речима: „Драго ми је због тебе: то је тако добра ствар, јер си ти одговорна и искрена." Међутим, у савременој стварности овај рад је претворен у некакву папирологију, а не у образовни процес. И, што је најгоре, многе школе живе овако - пуно формалности, папири и извештаји, резултати тестова... И деца то одмах осете. Као резултат тога, потпуно су обесхрабрени да уче, да буду у школи, у групи, да учествују у нечему, генерално се занимају за нешто друго. Дете је са телефоном и свима је добро: тихо је, мирно, никоме не смета. Али ово је посебна и болна тема. - Али, знали сте где сте позвани. — Наравно, дуго сам радила са оцем Владимиром Мартишином, оснивачем школе, руку под руку и душом у душу, али сам се надала да ће Господ ипак послати другог директора, јер... није било самопоуздања. Пре свега, зато што је страшно негде погрешити и специјалну школу претворити у редовну. Наравно, отац Владимир је направио одличан темељ за будућност у виду тима наставника и заједнице људи који су се приближили школи да живе и васпитавају своју децу. Ово је јединствено место, јединствена средина са својим потешкоћама и недостацима, радостима и достигнућима. То је појачано и чињеницом да отац Владимир и ја и даље радимо заједно, седимо у истој канцеларији. Само смо заменили места: сада је он мој први заменик, а ја сам директор, пре је било обрнуто. — Шта је ваш циљ као директора? — У образовном систему тренутно има много тешко подношљивих глупости и, искрено речено, нечега што има за циљ да уништи образовање и претвори млађу генерацију у друштво поводљивих потрошача који ће бити спремни да прихвате све што им се понуди. Сада, у свом раду у нашој ивановској школи, видим своје служење ближњима и Отаџбини. Наш циљ је да одржимо правац којим је отац Владимир кренуо далеке 1994. године. Створио је програм Школе холистичког развоја, који је изграђен на принципу тројединственог процеса људског развоја: развоја тела, васпитања душе и уздизања духа. Школски програм је изграђен у складу са овим. Предајемо јединствене предмете: Филокалију, завичајну историју, генеалогију, калиграфију, кореографију и друге. Живот у школи је у пуном јеку у свим правцима: и васпитно-образовни рад, и организовање приредби, и бриге око проблема и психичког стања појединих ученика, и радост за оне који у нечему напредују. Ово је и административни посао, који се тешко може поделити на живот школе, села и парохије, јер код нас се све одвија у јединственом простору и уједињено је истим заједничким значењима и циљевима. Зато је отац Фјодор Божков, настојатељ Илијевске цркве у Иванову на Лехти, чији смо ми парохијани, практично самостални радник школе. Прође ретко који дан да нас не посети. Сада отац Фјодор и ја отварамо непрофитну организацију како бисмо привукли средства за школске пројекте, јер имамо много интересантних пројеката, али новац у буџету округа је ограничен. - Шта бисте тачно желели да урадите? — Још увек немамо фискултурну салу у школи. Обратили смо се надлежнима мислећи да ће је они изградити. Али то није био случај: могли смо једноставно бити затворени због непоштовања савремених захтева, и то је све! Прошле године смо се бавили питањем замене електричних трансформатора у селима. Хвала Богу, у наше крајеве је на стални боравак дошао адвокат са породицом, који је преузео доста посла и постигао да су трансформатори замењени и у нашем селу Кучери и у Ивановском. — Чуо сам да је у вашој кући избио пожар због неисправних трансформатора. — Да, узрок пожара у нашој кући је дуготрајно нисконапонско напајање. Годину дана раније, бавила сам се овим питањем, и као резултат, заменили смо старе танке жице (самоносиве жице). Али у Иванову и суседним селима, жице су и даље древне, танке, а оптерећење мреже је сада велико: сви имају велики број електричних уређаја и не можемо а да их не користимо. Овај стални извор опасности за многе породице је још једна тема мојих сталних брига и смера рада. Недавно смо као сеоска заједница, а не као школа, победили на конкурсу за изградњу хокејашког клизалишта. Први пут су наши клинци играли на правом хокејашком клизалишту – пре тога смо увек играли на залеђеном језерцету, што је и опасније и теже за организовање. И имамо доста играча – око 60, постоје три старосна тима и посебна екипа очева, а тренер је диван. Почела сам да се бавим овим и контактирам надлежне још 2019. године, јер је мој син Иван играо у хокејашком тиму. А наша хокејашка секција је вредна и зато што наш тренер не поставља задатак да одгаја сврсисходне хокејаше: желимо да деци усадимо вештину здраве, занимљиве, забавне рекреације, способност да играју у тиму, да буду срећни због противника, да се не узнемиравају због пораза и да помажу једни другима. Све ово није посао директора школе, али ово је наш живот, и ми овде све сагледавамо као целину и радимо шта можемо. Храм на месту трагедије...чудо — Реците нам ко је и како дошао на идеју да се на месту трагедије подигне храм. — Нисмо одмах дошли до идеје изградње храма на месту изгореле куће. Када смо супруг и ја почели да долазимо к себи, схватили смо да нећемо моћи да гледамо како на овом месту почиње да се гаје свиње. Не желим ни да неко други живи овде, поготово што ће проћи године, нас неће бити, сећање ће избледети, а ко ће се ту населити и како ће оскрнавити ово место, не зна се. Прво смо размишљали да само поставимо крст и очистимо околину, али онда смо закључили да је то некако тужно, нешто није у реду. Мој муж и ја смо одлучили да направимо капелу како бисмо се тамо молили, палили свеће и кандило. А онда су други проценили да је једина разлика између капеле и храма присуство олтара, који би омогућио служење литургије. Идеја о изградњи храма дошла је од неколико људи одједном. То нас је веома изненадило. А онда се догодило још једно чудо: Господ је довео дивног црквеног архитекту Алексеја Анатољевича Мамонова, који нам је једноставно дао диван дизајн за храм. Још један подстицај за изградњу храма био је тај што су нам људи након трагедије уплаћивали новац, а нама су та средства у неком смислу деловала свето: једноставно нисмо могли да их потрошимо ни на какве луксузне ствари. Купили смо шта нам је требало, завршили смо реновирање да бисмо могли да живимо, али нам је остало још новца. Људи су донирали не само новац, неко је поделио и оно мало што је имао. Уосталом, није у реду да ми човек да свој новац а да нема нешто што му треба, а шта ћу ја са овим новцем? Да купим ауто који он нема? Како ћу се онда појавити пред Господом? Сада повремено стижу новчане донације за изградњу храма . Овај новац је, наравно, могао да се потроши и на друга дела милосрђа (авај, у свету се дешавају многе невоље), али је одлучено да се овим средствима почне градња храма – уз искрену захвалност и молитву за све дародавце. , чија имена зна и сам Господ. На друштвеним мрежама направили смо странице о изградњи храма, на којима сам био одговорна за вести и извештаје о напретку конструкције. Али у једном тренутку моја рука је престала да се диже да нешто напишем, јер... неочекивано за мене, појавили су се многи злобни коментари због изградње храма. И, да будем искрена, после тих негативних коментара пожелела сам да уопште више не пишем о овоме. Недавно сам на друштвеним мрежама поделила размишљања која су ми се јавила (можда нетачна, али потпуно искрена). — Које су аргументе износили противници изградње храма у Кучерима? — Неки су говорили: зашто градити нови храм? Обновите старе – толико је порушених храмова! А наша парохија се бави и рестаурацијом цркве у селу Погорелка, регион Углич. Постепено чистимо друге цркве у Борисоглебском округу. У таквом раду активно су учествовала и моја деца. Али десило се да смо цркву у Погорелки очистили, сачували од даљег уништавања и повремено служили литургију са својим парохом, бар једном годишње. Међутим, овај храм сада није потребан: нико не живи у његовој близини. Лети има мало придошлица, а зими је немогуће прићи. А ако је храм потпуно обновљен, онда га је потребно некако и одржавати, зими грејати, штитити... Све ово кошта много новца. Али, храм није првенствено архитектонска грађевина...ипак има смисла у службама, тајнама које се тамо врше, у спасењу душа људи који долазе у овај храм. Други кажу: боље би било саградити нову кућу за страдале. То је такође добра идеја, понуђена нам је ова опција. Али зашто нам треба нова кућа? Прилично смо задовољни оном у којој живимо. Нова кућа нам неће донети радост: остала сам сама са мужем и мачком, колико нам сада треба? Не видим смисао у трошењу новца на ово. Неко се пита: на какво финансирање рачунамо? Одговарам: никакво – само уз Божију помоћ, учињено вашим рукама и добрим срцима. Ове сезоне смо излили темељ, али сада је градња стала јер нема новца. Зимска градња је много скупља него у другим периодима године, што значи да нам није потребна: ако Бог да, биће новца када затреба. Било је и оних који су писали да је ово „још један пословни пројекат Руске православне цркве“. То овде уопште није случај. Добили смо благослов Епархије за изградњу, и то је све... Ако погледате мапу, село Кучери налази се далеко од саобраћајница. Овде практично нема јавног превоза, тако да се тешко може рачунати на неку „зараду“ након изградње нашег храма. — Сигурно је некога занимало зашто је одлучено да се на овом месту подигне храм. - Да, и ово питање ме је дуго мучило. Заиста, наша парохија има малу дрвену цркву Илије Пророка у суседном селу Ивановское. И то нам је скоро довољно, иако је у почетку грађена за 15 људи, а сада нас има више од 200, и није најпогоднији облик, јер... два пута је завршена и продужена. Али то се, наравно, не може назвати прагматичним аргументима, уопште се не може објективно објаснити, иако је раније наша земља била прошарана црквама које су подигнуте у знак захвалности Богу под неким околностима, а у част одређеног свеца или празника, или у знак сећања на посебне догађаје. За све који покушавају да пронађу прагматично оправдање за изградњу овог храма, рећи ћу да га нисам нашла. Можда ће то учинити неко други. - Како бисте бар покушали да одговорите на ово питање? „Храм се гради јер... чудо, трагично чудо се догодило на овом месту: Господ је на Божићну поноћ 2020. године призвао душе троје деце – добре, чисте, паметне, љубазне, православне деце. Сви су се тога дана припремали за причешће и требало је да се причесте на јутарњој литургији. Ми, родитељи, и пре и, хвала Богу, после овог догађаја, били смо и остали дубоко религиозни православни хришћани, дугогодишњи верници. Сви догађаји који су се дешавали, сам пожар, све се дешавало тако да није било начина да се деца спасу. Наравно, вероватно ћемо увек у својим главама пребирати опције - да ли смо ми криви као родитељи? Може ли се пронаћи смисао у овом догађају? Шта је Господ хтео овим да нам каже, нека свако сам схвати. И зато молим помоћ у изградњи нашег храма само од срца. Ако некоме нешто смета, постоје и други начини да се покаже милост. Наша главна служба овде је васпитање деце. Већина нас ради у ивановској школи, многи од нас су због тога отишли из великих градова. Сви који овде живе и учествују у изградњи храма су веома сиромашни људи, па ћемо бити захвални на било којој донацији. Истовремено, као мајци, генерално ми је прилично тешко да се усудим да тражим од некога новац за градњу. Али ово није кућа, није палата или споменик. Ако Бог да, користиће их многе генерације после нас. https://pravoslavie.ru
  2. Шта да радите ако стално примећујете грехе других? Најлакши начин да се одговори на ово питање је у две речи: „Не примеуј“, али то се не дешава. Господ каже у Јеванђељу: „А зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвно у оку свом не осећаш?“ (Мт. 7:3). У принципу, уочавање грехова других људи је нормално: не видимо себе споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити да размишљате о грешности других за своје задовољство. Ако приметите такву тенденцију код себе, морате разумети њене разлоге. Пре отприлике шест година приметио сам да постоји неколико људи које нисам могао да поднесем. Били смо принуђени да се често укрштамо и они су ме јако иритирали. Почео сам да анализирам зашто се то дешава и схватио сам да моја раздражљивост није у вези са њима: видео сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да третирам ове људе. Схватио сам очигледно: људи могу да погреше, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавате са људима, не говорите им где греше, не захтевајте да буду одговорнији или пристојнији, већ промените себе: постаните бољи, љубазнији и одговорнији. Дакле, сви смо ми живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, које прихватамо или не. Генерално, ово је нормално. Није нормално када, видећи грехе другог, почнемо да им указујемо на њих, поучавамо их, упркос томе што се од нас то не тражи. Ово је ствар васпитања и унутрашњег такта: ако човек не пита, не треба да кажеш да ли је у праву или не. Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и грехе – то су родитељи. Они не могу себи да приуште да кажу: „Нећу ништа рећи, иначе ћу те увредити!“ Ако примете било какве грехе и пороке код детета, на њих треба обратити посебну пажњу. Родитељ је дужан да то уради, то је његова одговорност. Овде можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде у области образовања и обуке. Ако приметите да одређена особа греши, пре него што било шта кажете или на било који начин реагујете, било би лепо да схватите да ли је то грех, да ли свесно чини лоше ствари или не. Понекад су неки поступци резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не познајемо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако је клептоман, онда ово више није грех, већ болест. Када православни хришћанин шета около и осуђује све око себе, то је веома тужан призор. Ако човеку кажемо о његовом греху без жеље да му помогнемо, онда боље да ћутимо. Да, ситуације су различите, понекад се деси да не можете да ћутите. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, ипак се морате се понашати деликатно. Морате бити у стању да разумете да ли је особа спремна да прихвати ову истину. Веома често она ће демантовати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на грехе некоме ко затвара очи пред истином? Наш посао није да осуђујемо. Можете искрено рећи пријатељу шта мислите о његовим гресима, али морате бити опрезни када су непознати у питању. Живимо у друштву које критику доживљава веома негативно, тако да људима треба прићи веома нежно када се говори о гресима. Када они сами поставе нека питања, онда сте добродошли, али пре тога је боље избегавати оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и страхујући да ће бити проказани и изгрђени. Да ли су греси других људи које примећујемо увек огледало наших? Не, не увек - иако истине ради треба напоменути да у овом или оном степену сви ми имамо страсти тако својствене људима. Само што неке од њих нису развијене, добрим делом због начина на који су се наши животи одвијали. Дакле, када видите туђе грехе, не морате да тражите исте у себи, само схватите: ви сте једнако оштећени грехом као и ваш ближњи. Препознајте се у њему управо у овом смислу. Не треба мислити да ако људи чине неке грехе, онда су непоправљиви. Противник сам пословице „гроб ће исправити грбавог“ и сигуран сам да за живота сваки човек има прилику да се промени. Такође, не треба осуђивати људе због грешака: непознато је зашто су почели да их праве. Могуће је да, да сте у истој ситуацији, не бисте грешили ни мање, ни више. Зато је боље да се бринете о свом духовном животу него да осуђујете друге. Главна ствар коју православац мора да научи јесте да одвоји грех од грешника. Ако не знамо да говоримо о греху, а да не кривимо човека, боље је да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, која је свакако важнија од осуђивања особе. Препоручљиво је уопште не судити ко је грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. “ (Лука 13:4-5). Није наш задатак да утврђујемо степен грешности других људи. Наш посао је да им покажемо љубав. Како могу да урадим? Путем молитве! Људи често мисле да се грешна особа може променити само моралним учењем или неком врстом активне помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша морална учења, онда се сматра да се ништа више не може учинити да се помогне. Али то није тачно: можемо се молити за њу. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, онда то утолико више треба да чинимо у односу на оне до којих нам је стало. Може се молити и треба се молити за све — крштене и некрштене, за оне који су друге вере и злочинце. Евхаристијско заједништво се дешава само између хришћана, али лични апел Богу може бити за било кога - чак и за ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити и за оне које волимо и за оне који нас нервирају. Дакле, да сумирамо. Ако стално примећујете грехе других људи, онда: - обратите пажњу – можда вам на тај начин показују како сте и сами грешни; - покушајте да схватите да је друга особа исто тако оштећена грехом као и ви; - покушајте да сазнате разлоге зашто човек греши - то може бити болест, проблеми у васпитању, карактеристике животног пута и још много тога; - научите да одвојите грех од човека, потрудите се да покажете ближњима, ако не љубав, оно бар разумевање; - подсетите се да, док је особа жива ,може постати боља ; - молите се за оне чији вас греси нервирају - ово је веома важно и за вас и за оне који греше. свештеник Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua
  3. Видим га док покушавам да паркирам у рикверц. Заправо, видим му само ноге и истањене ђонове. Остатак му је негде у контејнеру који на јунских плус тридесет заудара као сам ђаво. Гасим мотор. Вадим кључ. Настављам да седим у колима и зурим у инструмент таблу, као да желим да му дам времена да оде, да се не сретнемо, да не мисли да сам га видела, да му не буде непријатно, да ми не буде непријатно, јер мени је непријатно кад год видим туђу муку. На крају, шта ћу, излазим из кола. Вучем неке кесурине, по обичају. Закључавам. Одмичем пар корака и схватим да сам заборавила телефон на седишту. Вратим се. Откључам. Узмем телефон. Закључам. Окренем се и замало сударим с њим. “Извините, да немате једну цигару?”, пита. Кажи да немаш, шапуће ми онај вазда опрезни глас у глави. Ко зна ко је? Можда има нож? Можда ће те избости..? Стисни ту торбу и трчи. Знам ја такве, пресрећу људе у сред дана, као – само би да те нешто пита ко фол – и док трепнеш – нема ти новчаника! Види га на шта личи?! Да је нормалан, радио би нешто, не би претурао по контејнеру. И што још стојиш?! Одмакни се барем, видиш да смрди на километар! Хоћеш неку болештину да ти пренесе? Чујеш ти мене? И само да знаш, тако је једна жена, кад си ти била мала, не сећаш се, кренула да купи нову веш машину, па стала да помогне некој сиротици што је просила тамо код пијаце на Грбавици, ко вели – ваља се, ко зна каква је несрећа стисла кад мора да проси… и само што се сагла да јој спусти неки динар у ону ћасу, ова ни пет ни шест него цап за новчаник и трк! Викала, плакала, дозивала, милиција дошла – и џаба. Ни новчаника, ни жене, ни веш машине. Рекли јој касније да су ту исту виђали како оперише по аутобуској. Хоћеш и тебе тако да… Хало, теби говорим!!! “Чекајте да нађем”, говорим и спуштам кесе на бетон. “Нико неће да ми да”, каже. “Десеторо их је прошло и ништа.” Ћутим, настављам да претурам по торби. “Какви су то људи, бре, додаје. Ја сам увек давао… кад сам имао да купим. Сад немам, шта ћу… Немам. Ја сам ти машиновођа… Био сам. Сад нисам… А знаш како ми некад дође да запалим…” “Знам”, кажем и вадим пакло из торбе. “Једну само”, додаје. Пружам му четири. “Ма не треба толико…” “Треба…”, кажем. Јер знам да треба. Јер знам шта је празно пакло. Знам како је кад останеш без и једне. А знам као је и кад тражиш. Пружам му и упаљач. Прсти нам се накратко додирују. Гледа у оне четири цигарете. Очи му цакле. Ја гледам у њега. Сед је. Чупав. Дуге пожутеле браде. Стар. Млад. Средњи. Не знам. Несрећа човеку додаје године, без да пита. “Ти си једина која ми је дала.”, каже. Гледа ме у очи. Скрећем поглед на кесе. С кеса на контејнер. Па опет на кесе. С кеса на његове ногавице. Предуге. Непорубљене. И ципеле. Жуте. Распале. Настављаних пертли. “Морам да идем.”, кажем. Покушавам да се осмехнем уместо поздрава. Нешто ми не иде. Он се, за разлику од мене, смеје целим својим бићем. “Једина…”, понавља за мном и подиже руку с цигаретама као да су штафете, а не нешто што ће у три дима изгорети. “Хвала ти…”, говори. “Бог ти дао здравља. Да си ми жива и здрава! Сто година! Триста!” Улазим у лифт. Дишем. Гледам у оно пакло. У оне кесе. Гледам у своје руке које никада нису копале по контејнеру. У кључеве од куће. Мобилни телефон. Лаптоп. Предсобље. Шеснаест пари ципела. Целе пертле. Гледам у дневну собу. Кухињу. Купатило с топлом водом. Гледам у три ћурећа батака у кеси. Кафу. Пикслу. Фрижидер. Гледам у све оно што он нема. И мислим. Мислим – где живи? Где леже? Чиме се покрива..? Има ли кога – да проговори..? Да се изјада кад му је тешко. Има ли неког коме прича о возовима..? О свим погрешним станицама на којима је сишао…? Мислим, када је последњи пут јео..? И колико ће му трајати оне четири цигаре…? Мислим како је требало да му дам више. Десет барем. Мислим како сам могла да му кажем “сачекај ме овде“. Како сам могла да узмем ону стару Декијеву јакну, ципеле, да ставим нешто у кесу, да има да поједе, шта било, заувар је… Мислим какви су то људи који су прошли поред њега – као да не постоји… Људи поред којих живим, засигурно. У истој овој згради. У овом улазу. Сутра ћемо се срести на овом истом месту, испред лифта. Уљудно ћемо придржати врата једни другима. Добро јутро, комшинице, рећи ће, а ја ћу мислити – јеси ли то јуче ти био, а? Јеси ли ти прошао поред њега? Јеси ли ти окренуо главу на другу страну, погледао га с гађењем, убрзао корак? Јеси ли рекао детету “овако ћеш и ти ако не будеш учио школу“? А, докторе? А, професоре? А, девизна пензионерко, инспекторе, судијо, архитекто? Је ли, бивши људи, јесте ли то били ви? Нисте. Дабоме да нисте. Мора да је неко други, па је л’? Па јесте, драги комшија. Мора да сам вас помешала с неким другим… човеколиким. Него… да немате можда једну цигару, а..? https://zelenaucionica.com/tako-ces-i-ti-ako-ne-budes-ucio-skolu/
  4. У свету постоје два проблема независно један од другог. Први је да је живот неправедан. Ова неправда има много аспеката, али се један директно тиче ове ситуације. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако се трудим да будем поуздан, онда ћу управо ту поузданост захтевати од свог ближњег. Као резултат тога, испада да су наша очекивања од наших ближњих увек донекле превисока. Не у свему, наравно, али у ономе што нам је важно – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А различити људи имају различите грехе. Међу гресима има и оних који, иако наносе штету души власника, уопште не могу да нашкоде другима. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, наравно, одвратан. Али ближњи, који не зависе од њега, уопште не маре. Постоје и пороци који штете и наносе бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо из ове категорије. Не само да је човек сам по себи подао, подмукао, већ успева и да отрује живот ближњем. Ово је свакако веома лоше. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога, наравно, не треба очекивати да ће према нама поступати по принципу реципроцитета. То је неправедно, погрешно је, не би требало да је овако, али то је тако. То је неправда живота. И колико год нам било болно, колико год нам било тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Дакле, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или претпостављати да ће се неко опходити према нама пазећи на наше расположење, поверење или добра дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви из животног искуства знају да од људи не треба очекивати оно што нам они не могу дати. На пример, глупо је покушавати да увучете интроверта у разговор о било чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је праволинијски по природи да ће нешто тражити два пута. Уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и оне нам помажу да изградимо коректне и међусобно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ ни од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да...”? Не знам. Не знам док не дођем у ту ситуацију. Јер под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за ствари на које никада не бисмо помислили. Али на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је било ко други. Обећајте особи велику корист, изложите је озбиљној опасности - и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све, колико очигледно толико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Кад бисмо се стално сећали да је сваки човек лаж, видите, не бисмо се у људима преварили, не бисмо разочарали, не бисмо били заведени њиховим поступцима. Сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом, и пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни за издају. Чак и вољене особе. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике свакога: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И на основу тога градите комуникацију не захтевајући од ближњег више него што он може. Ако се сетите ове две једноставне ствари, онда је лакше не изгубити поверење које већ имате. Они који су навикли да верују настојаће да то учине поново, чак и ако нема разлога за поверење. Може бити, када време прође и душа се смири, да се разлози појаве. Само треба да престанеш да гајиш у себи незадовољство, и да сакријеш сећање на непристојне поступке својих ближњих колико год је то могуће. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org
  5. Шта је Црква? Свештеничка организација? Затворена елитна заједница? Гомила покајаних грешника? Зграда? На ово питање нема директног одговора ни у књигама Новог Завета ни у списима светих отаца. Чини се да сви све разумеју, али не могу да објасне. Знамо шта је, знамо где је, која су јој својства, каква је њена историја, али не можемо рационално да је схватимо и збијемо у један појам. Црква је увек више него што можемо да замислимо. Замислите да сте видели нешто незамисливо лепо. Толико лепо да је немогуће речима описати. Напишите чак хиљаду књига, али ће све речи бити само бледа сенка. Истовремено, не можете ни да ћутите. Буквално сте прожети жељом да ово поделите са другима. Црква нам је дата управо у овим сликама: Тело Христово, сабор, лађа... Они су ти који ће нам помоћи да дотакнемо тајну Цркве. Црква је сабрање верних Божијих око Исуса Христа, око чаше са Његовом Телом и Крвљу. Хришћани се сједињују са Христом и једни са другима. Христос је у њима, и они су у Њему. Сваки од њих постаје близак један другом. Бришу се границе, разлике, поделе. Све постаје споредно. Црква је пројава Царства Небеског. Она је у свакоме, расте из малог семена у огромно дрво. Црква је и у овом свету и није од овога света. То значи да је Црква увек нешто лично са становишта друштва. Црква је сасуд за Његов огањ, који се преноси из века у век. Ово је сусрет оних којима је заиста потребан. Они који допру до Њега и дишу са ишчекивањем сусрета са Њим. Црква је брод на коме има места и улоге за свакога. Неко седи у безбедној средини, неко стоји на прамцу и упозорава на опасност, неко планира курс. Различити људи, са различитим погледима на свет. Понекад дође и до свађе. Али они су на истом броду, раде исту ствар, и свако има своју важну улогу, чак и ако је не схватају. Црква је Тело Христово. Сваки од верника је буквално део невероватног богочовечанског организма. Ви нисте нешто одвојено од Христа, већ сте буквално сједињени са Њим. Свет је несавршен, подељен, пун мржње и неповерења. Човек је засићен тиме и не може да размишља другачије све док не сретне Христа и не уђе у Цркву. Управо у овом тренутку долази до прекретнице. Оставите иза себе све своје идеје о добру и злу и научите да волите друге безусловно. Ви волите свог брата/сестру не због њихових заслуга, већ зато што сте сами вољени од Бога. Када људи постану једно у Христу, све границе нестају у позадини. Није битно какав је политички став брата. Није важно које је боје косе или коже ваше сестре. Ви сте једна породица. Ово јединство је, упркос томе, једно од невероватних својстава Цркве, које се мора ценити. У православној цркви либерал, конзервативац, демократа, монархиста, богаташ, сиромах могу се окупити око евхаристијске чаше, и сви ће бити делови једног Тела Христовог, и сви ће бити браћа и сестре. У нашем свету, подељеном на стада и групе, ово је непроцењиво! Будући да смо у сталном току информација, доживљавајући читав низ контрадикторних осећања, треба да научимо да будемо Црква, да видимо, пре свега, шта нас спаја. Црква смо ми, а ти и ја смо различити. И апостоли су били другачији. Узмимо Петра и Павла, на пример. Бројни проучаваоци Библије чак говоре о две различите традиције у раној Цркви: предању Петра и предању Павла. Емотивнији и конзервативнији Петар и (модерним речима) либералнији и смиренији Павле. Сваки апостол је био личност. Христос нам није оставио књигу правила. Он сам уопште није ништа написао. Оставио нам је Цркву коју су чинили апостоли - тако различити и, у исто време, препорођени огњем Духа Светога горећи љубављу према Богу и вери. Управо су они, раштркани по разним деловима света, пренели вест о васкрслом Месији из провинцијског града Назарета. Чак и јеванђеља која су написала четири јеванђелиста имају неслагања. Различита времена, различита публика, различити стилови, понекад чак и другачије описују догађаје и обраћају пажњу на различите ствари. Јеванђеља су рођена у Цркви и од саме Цркве. Црква се никада није стидела њихових разлика. Улазећи у нову земљу, хришћани су покушавали да говоре о Богу језиком локалне културе. Добра вест је у сваком народу звучала другачије. Неке ствари су христијанизоване, али су друге одбачене као неспојиве са вером у Бога. Тако је настала читава палета различитих Помесних Цркава са својим невероватним традицијама и обичајима. Апсолутно је нормално да видите брата у Христу са другачијим мишљењем. Да ли би ово требало да вас уплаши? Напротив. У свакој ери, унутар Цркве је постојала борба између „земаљског“ и „небеског“. Било је не само успона, већ и падова људи. Зашто? Јер, Црква смо ми. Људи смо и несавршени смо. Свети оци су у главном били уједињени и исповедали су исту веру, али и међу њима је било различитости. Имали су различито образовање, другачији статус, другачији карактер и понекад различите погледе. Неки су се чак и међусобно свађали. У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. Ово је једно од главних начела Цркве. Важно је да гледамо у Христа и да само у Њему видимо силу која може да нас уједини. Он је за хришћанина најважнији. Он је пут, истина и живот. У Цркви смо сви усиновљени и усвојени од Бога у Њему. И све наше разлике, од тренутка када уђемо у Цркву, постају неважне. Не морате да прихватите гледиште свог брата или сестре. Нисте обавезни (и не би требало) да оправдавате његов грех. Али морате научити да га волите упркос томе. А то је тешко. Тешко је волети другог, са другачијим мишљењем и другим скупом грехова. Морамо научити да будемо Црква. Ово је својеврсни подвиг и пројава верности Христу. Замислите круг. Бог је у средишту тога. На ивицама, у супротним смеровима, налазе се две особе. Колико год се трудили, ма како се кретали по кругу, међу њима ће увек постојати понор разлика. Чим почну да се крећу ка центру, ка Богу, јаз између њих ће почети да се смањује. Чим стигну до Бога, у једном тренутку ће се састати. јереј Александар Данилов https://www.pravmir.ru/kak-lyubit-blizhnego-esli-u-vas-raznye-mneniya-o-proishodyashhem-svyashhennik-aleksandr-danilov/
  6. „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо? Повратак у детињство? Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно? На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом. Шта одрасли не морају бити? Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује. Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо. Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету. Пусти друге да живе Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите. Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите. Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“? Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно. Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи. За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем. Посматрајте и анализирајте Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос. Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо. Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе. Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com-ua./byt-kak-deti-kak-eto-voplotit-esli-my-vzrosleem-i-stareem/
  7. Наше странице су као фото албуми Живимо у доба крајње отворености, посебно у новије време. Никада раније нису сви знали толико о свима. Већина нас има странице на друштвеним мрежама. Трудимо се да тамо објавимо све занимљиво што нам се дешава. Ни један састанак, ниједан догађај не пролази без слика, које се потом објављују на интернету. Не желим да кажем да је снимање нечега за памћење лоше - никако! У ствари, наше странице на друштвеним мрежама су исти они албуми којима су нас рођаци мучили када смо им долазили у посету. Само што су сада ови албуми добили другачији формат – електронски. Има ли нешто лоше у жељи да поделите нешто важно, незаборавно, радосно? Не, ово је апсолутно нормално. Међутим, шта год да се каже, чекамо неку врсту одговора на наше публикације, као што то увек бива. Фотографија, видео, текст - драго нам је када има повратних информација, било да су у питању лајкови или коментари. Страница друштвене мреже – прилика да се идентификујете Зашто људи мисле да је неопходно да деле на друштвеним мрежама шта се дешава у њиховим животима? Мислим да је ова традиција настала из жеље да негде ставите своје емоције. Психологија је научила људе да их спутавање није добро, а друштвене мреже су одлична прилика да их избаците. Други извор инспирације за актуелне блогере су вести из живота неке познате личности. Сада, кроз рад папараца, можете сазнати о сваком кораку било које познате личности. Све што ради представља се као велика вест, иако то у ствари могу бити најобичније ствари: певач је отишао негде да попије кафу, глумац је примећен како шета пса... Сви ти „догађаји” теку упоредо са вестима о лансирању нове ракете или стварање лека за тешку болест, чиме се изједначавају у нашим главама. Стога, обични људи често осећају да је њихов живот досадан и незанимљив, јер у њему нема црвених тепиха и излаза. Штавише: осећају се апсолутно невидљивим, као да нису ту због друштва, јер оно их не види. „Ако је тако, онда не живим“, „живот ми је пропао“, мисли особа. Тако се јавља жеља да се било која информација о себи објави на друштвеним мрежама – да се покаже да „јесам, постојим“. Да ли је лоша? Ако човеку олакшава живот, вероватно не. Шта је са верницима? Да ли је грех за хришћанина објављивати детаље свог живота? Не. Сви смо различити, свако са својим потребама, способностима и тежњама. Неко заиста воли да блогује о себи, испада занимљиво, али за некога је то апсолутно неприхватљиво. Ова ситуација је нормална, у Цркви је увек било различитости. Главно је да хришћани треба да буду уједињени у фундаменталним стварима, а детаљи о начину живота могу да се разликују. Такође сам активан корисник интернета и друштвених мрежа, имам странице на Инстаграму, Твитеру и заиста волим да поделим нешто добро са својим пратиоцима. Међутим,немогуће је да сврха нечијег живота буде одобравање интернет публике или виртуелних пријатеља. Наш задатак је да научимо како да живимо добро, радосно и пријатно, али тако да то не омета животе људи око нас. Постоји леп израз: „Моја слобода престаје тамо где почиње слобода другог човека“. Ово правило се мора запамтити. Проблем савременог друштва је што људи бране своја права, траже повлађивање за себе, али нису спремни да признају права других људи и поштују њихове особине. Шта треба запамтити Када објављујете постове на друштвеним мрежама, морате запамтити: постоје тренуци које треба оставити само за себе, а не јавно објавити. Понекад видите да су људи због покривености или лајкова спремни да покажу најинтимније области живота. Ово је веома тужно. Наравно, све је одређено сврхом човека. Ако жели само да подели радост или да је подели са истомишљеницима, то је одлично. Ако се радује само због чињенице да му се свиђа и да је спреман на све за ово, то је већ нездраво. Ако не може да се радује, а да не каже другима шта се дешава - ово је повод да размисли о томе шта се, у ствари, дешава са његовим животом. Мислим да ће добар симулатор бити паузирање у коришћењу справица. Ако осећате да сте зависни од друштвених мрежа, изаберите дан када тамо нећете ништа објављивати. Пре неколико година сам схватио да превише времена проводим на интернету и зато сам одлучио да не користим друштвене мреже током поста. Отишао сам тамо тек увече да проверим поруке и обавештења, ако није било ништа важно, одмах сам отишао. Помогло ми је . Меморија уместо камере Не потцењујте своје памћење. Наши деде и баке нису имали интернет, чак ни могућност да фотографишу главне догађаје живота, али су се свега сетили и испричали нам. Сећања на моју баку су се тако живо одлагала у мом уму, као да сам учесник у њима - била је тако талентована приповедачица. Морамо да ценимо прилику да живимо догађаје који нам се дешавају. Недавно сам био на концерту једне групе и током наступа певачица се обратила публици са молбом да скину мисли са телефона и уживају у ономе што се дешава. Била је у праву, јер смо на догађају заузети снимањем, а не концертом, а гледати га кроз објектив камере уопште није исто. Рекао сам више пута: треба себи дозволити да живиш и будеш присутан, ако не у свим, онда бар у значајним тренуцима свог живота. Урадите то што чешће без телефона, без размишљања: „Како ћу људима показати овај догађај?“ Ако човек уме да се радује и дели радост, то је дивно. Живот је тако диван! Дивно је када на страницама верника видите радост, а не непрекидне позиве на покајање. Неопходно је делити добре ствари, али ако човек ништа не дели, то не значи да у његовом животу нема ништа добро. Можда су његова искуства интимна или постоји нека тајна у његовом животу - што је такође лепо. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua/esli-moey-radosti-ne-vidyat-drugie-eyo-net/
  8. Хришћани су позвани да опонашају Спаситеља, али како да разумемо шта се под тим тачно мисли? Да ли Бог очекује да можемо да ходамо по води и да васкрсавамо мртве? Да ли је то могуће за обичне смртнике? Ако не, како и на који начин можемо да се угледамо на Христа? Објашњава протојереј Владимир Шутов, настојатељ храма Светих царских мученика. Имитација је природна Стварајући човека, Творац је у њега унео потребу да анализира догађаје који се дешавају око њега и опонаша оно што види. Дете се рађа - и пажљиво посматра свет. Још не зна да говори и анализира, али већ понавља поступке и дела људи око себе. Човек кад одрасте и даље има узоре, само што су то сада уметници, фудбалери, неке јавне личности, писци, јунаци књига или филмова. Понекад имитација достигне тачку апсурда - то се дешава када покушавају да у потпуности копирају неке идоле у одећи, начину комуникације и понашању уопште. Тако се манифестује инстинкт стада, услед чега људи одређеног узраста или ставова изгледају као да су изашли из истог инкубатора. Желим да истакнем да је имитација људск. У тренутку крштења оваплоћеног Сина Божијег људи су чули глас Бога Оца који је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 17). Спаситељ је дошао да људима објави истину, и није говорио од Себе, него од Оца: „Назвах вас пријатељима, јер вам рекох све што чух од Оца Свога“ (Јн. 15,15). Научио је људе да живе на нов начин, показујући одређени начин понашања, морална начела и још много тога. Цео његов живот била је проповед, која се вршила и речју и делом. Његове речи „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“(Матеј 5:48) је позив Оца Светлости, и не можемо га игнорисати као нешто непотребно или превисоко за људско разумевање. Наш задатак је да схватимо шта треба да буде савршено, шта да имитирамо. Искуство најдостојнијег имитатора Многи људи нису били сведоци земаљског живота Христовог, па су се угледали на Његове подражаваоце – апостоле и светитеље. Пример достојног угледања на Спаситеља је живот апостола Павла. У писму Коринћанима он тражи: „Молим вас: угледајте се на мене као што се ја угледам на Христа“ (1. Кор. 4, 16). Он допуњује овај позив у посланици Ефесцима: „Угледајте се на Бога као љубљена деца“ (Еф. 5,1), односно указује да опонашање треба да долази из љубави. То је као у породици: ако деца воле своје родитеље, ако родитељи уживају у ауторитету, онда деца покушавају да копирају све што је добро у њима. Дакле, љубав је главни критеријум и подстицај, главни циљ и покретачка снага. Али да се вратимо на списе апостола Павла. После позива да се угледамо на Бога, апостол пише: „И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:2-4). Ту се испољава подражавање Христу. Живите у љубави и миру у својим породицама и у свом тиму на послу, покушајте да избаците празне приче, псовке и подсмех из свог живота – и у томе ћете се угледати на Христа. И уосталом, оно што је апостол навео је веома релевантно, истовремено у свему томе нема никакве тешкоће, не можемо рећи да смо позвани на немогуће. Ништа архаично Даље, апостол пише: „Истражујте што је угодно Господу.“ (Еф. 5:10). Ако бирамо оно што није угодно Богу, сами себи штетимо, јер пред собом затварамо врата у вечност. „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.“ (Еф. 5:11), „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16), „Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;“ (Еф. 5, 17-19), — мислим да у овим препорукама нема ничег архаичног. То су критеријуми за подражавање Христа које човек може да поднесе. Да, ми не можемо да се уздигнемо као Он — да можемо, онда не би било потребе за оваплоћењем Сина Божијег. Слаби смо, немамо живот у себи – он нам је дат одозго. Али можемо да се угледамо на слику коју нам је Господ донео, то јест да живимо у миру, у љубави, да се без престанка молимо, да за све благодаримо Богу, да се снисходљиво односимо једни према другима. Морате неговати своју веру Постоје светитељи који су се много тога одрекли у животу да би били слични Христу. Ради тога су се повлачили из овоземаљског живота, постили, молили се и вршили друге подвижничке подвиге, настојећи да максималан део свог времена посвете Богу и својим душама. Јасно је да не можемо да живимо као они: имамо породице и посао, главни део нашег живота је посвећен бризи о хлебу насушном. Међутим, чак и у овим бригама можемо неговати духовно језгро и образовати своју веру. Понекад се чини: ако не покажем да могу бити жилав, оштар, љут, онда нећу ништа постићи, сви ће ме сматрати слабим, и ми почињемо да гајимо у себи нешто што није својствено човеку. У таквим тренуцима заборављамо да је Господ позвао пре свега да тражимо Царство Божије и Његову правду. Ако пак у нечему претрпимо, попустимо, покажемо сажаљење и милост, онда ће нас Господ, видећи то, наградити по делима нашим. Тако се подражавањем Христу васпитава наша вера и јача љубав. Наравно, уз то јача и наша нада, јер се угледамо на Христа у нади да ћемо наследити живот вечни и наћи на земљи бар минимум онога што је неопходно за Царство Божије. Наш задатак је да стекнемо оне карактерне особине и животне вредности које се котирају у обитавањима Божјим, а не да живимо у вечној трци за илузорном срећом. https://gorlovka-eparhia.com.ua/kak-podrazhat-hristu-esli-on-bog-a-my-lyudi/
  9. JESSY

    Ако волиш никад ниси усамљен

    Онај ко је заиста скроман нема страха. Ко воли Бога и ближње, и када је сам, није сам. Понизан има сигурност, неустрашивост, радост, мир, дуготрпљење, кротост, доброту, самоконтролу, слободу, благодат. Прави хришћанин, који воли, даје, жртвује се, живи за друге, не може а да не буде понизан. Истински понизни се више радују давању него примању. Они немају никаквих захтева према другима. Они их трпе, прихватају, дочекују, моле се за њих. Не нервирају се. Узнемирени смо другима јер им постављамо превише захтева. Према њима смо прилично строги, док смо према себи прилично попустљиви. Желимо само да будемо примећени, саслушани, вољени. Штедљиви смо у пажњи, у слуху, у љубави према другима. Тражимо признање, похвалу, пуно интересовање других. Али шкрти смо са давањем. Људи се лако растужују, обесхрабрују, разочаравају, бивају тужни и меланхолични, јер њихова вера није срдачна, њихово поверење у Бога је лабаво и њихова нада далека. Верник има информације сигурности, поткрепљења, поверења и наде. То не значи да нема проблема, али се суочава са проблемима са надом. Нада у Свемогућег и свеприсутног Бога даје вернику мир, спокој, спокој, утеху, милост. Старци и старице из ранијих времена су са већим проблемима смислено правили свој крст, часно их подносили, истрајавали ... Данашњи арогантни људи сматрају да је велика срамота да се “разапне” или да се позивају на Бога и верују да ће њихова интелигенција, њихово знање, њихова свестраност решити све њихове проблеме... Али то се не дешава и џепови су им пуни анксиолитика, аналгетика, седатива, антидепресива и хипнотика. Они који су веровали у своју обожену логику и свој арогантни его, заведени су опасном самодовољношћу, модерним хришћанством фарисејске светиње и постали игре демона. Светост никада није снисходљива, лицемерна, егоцентрична, непријатељска и изолована. Светитељи не верују у себе и своја дела, већ се надају и непрестано призивају бескрајну милост Свеблагога Бога. Светитељи нас грешне подстичу да будемо дирнути и умудрени примерима великих грешника који су се покајали и постали свети... Монах Мојсије Агиореитис https://www.vimaorthodoxias.gr/peri-zois/an-agapas-pote-den-echeis-monaxia/#
  10. “Ако смо ми Тијело Христово, а Он је Љубав и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало бесмислено и узалудно”, казао је Његово преосвештенство Епископ будмиљанско-никшићки господин Методије, јуче, 5. априла, у Цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова, уз сазлужење свештеномонаштва бјелопољског намјесништва. Када се хришћани сабирају на Литургији, бесједио је Владика Методије, они знају једну велику тајну и истину, за којом трагају и наслућује је, а то је да је све на овом свијету створено невидљивом руком Божјом. „И да овај свијет није по нужности настао нити створен зато што је то тако морало бити, него зато што је то тако Бог хтио и благоволио, и Његова љубав, да створи овај дивни видљиви и невидљиви свијет. И у том свијету као круну свога стварања да створи и човјека, свога сабесједника, по лику Своме створенога од праха земаљског и душе живе, у које га је дух и дах божански Господ дунуо“, бесједио је Владика Методије, додајући да сви ми треба да будемо свјесни тога цијелим својим бићем и у цјелокупном човјечанству, да је Господ и нас одабрао у предвјечном дану своме. Владика Методије је објаснио да само због тога што смо створени у овом свијету и што постојимо, довољан разлог да стално и бескрајно благодаримо Богу, који свима даје посебне дарове, чак и онима за које неки мисле да нису довољно развијени. „Треба да се сјетимо и да имамо душу, бесмртну, али само у мјери у којој је приљубљена Христу Богу нашем. Душа може да умре и прије него што тијело умре, а њен живот зависи од приљубљености за Бога. Ако се одвоји од Њега, душа умире и прије смрти овога тијела. Дакле, бесмртност наше душе је директно скопчана са нашим односом са живим Богом, без кога нема бесмртности наше душе, а по чијем обећању ће и наше тијело васкрснути у онај дан Страшнога и Другог доласка Христовог, Васрксењем Христовим. Оним васкрсењем којим је Христос Васкрсао и обећао сваком од нас који буде следовао Њему, Његовим ријечима, стопама и дјелима, и животу, да ће васкрснути и бити са Њим у посљедњи дан и живјети у вјечности. Ми се надамо у милост Божју да ће нас Бог спасити, не по правди и по заслузи, и ономе што смо ми нешто учинили у овом животу, него по милости Његовој, по ‘неправедној’ милости Његовој и по необјашњивом човјекољубљу. То је једина наша нада и узданица спасења нашег и оно за шта смо баш ми створени у овом свијету, и за шта смо се баш ми родили. Тај циљ нашег живота је велика тајна која надилази наше поимање, али која ће нам се у току нашега живота открити по мјери нашега смирења; Бог ће нам открити шта је сврха и циљ нашега рађања на земљи и то је дјело у које ваља утрошити цијели свој живот, снагу и енергију. Поред тога што смо ми свјесни и надамо се у милост Божју, ипак на неки начин морамо да будемо и ми ти који ће допринијети спасењу сваког од нас појединачно. Дакле, морамо да будемо на неки начин одоговорни, а одговорност произилази из тога што смо ми чланови Цркве Божје, односно дијелови Тијела Христовог, јер је Црква Божја Тијело Христово, ту је тајна Цркве Божје. Из тога произилази наша одговорност не само за наше спасење, него и за спасење свих људи на овом свијету“, бесједио је Владика Методије, истичући да ћемо ту одговорност, као чланови Тијела Христовог, испунити једино ако будемо имали љубави према свом ближњем. Ако смо ми Тијело Христово, а Он је, нагласио је Владика Методије, Љубав, дакле, и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало и друго бесмислено и узалудно. И ми ћемо бити одговорни, и допринијети спасењу нашем и ближњих наших у оној мјери у којој будемо истински конституитивни чланови Тијела Христовог, Цркве, дакле они који имају љубави. „Без тога нам, као што каже Апостол Павле ништа не вриједи, макар и ‘највећа чудеса чинили и мртве оживљавали’. Без љубави смо, по његовим ријечима и свједочењу, ништа и ништа нам не помаже. То нека нам буде наук, тврдо уздање и поуздање – милост Божја и то мало уздарје наше које треба да му принесемо, то једно зрно наше љубави коју узвраћамо за Његову преизобилну, несхатљиву, непојмљиву, бесконачну љубав“, бесједио је Владика будмиљанско-никшићки г. Методије. Извор: Епархија будмиљанско-никшићка
  11. Снага верника: Боље завапити Богу него другима. Јер Бог трпи наше кукање, наше слабости јер нас воли дубоко и чврсто и види наше ране. Али, друга особа можда нема стрпљења, није у таквом духовном стању или нема довољно љубави да издржи наше непријатељство према њима, и може се нанети у велика штета нашем односу. Не правите од ваших ближњих вреће за ударање. Нису вам они криви. Јер, једно је поделити свој бол, пожалити се другоме, а друго је љутити се и викати јер ти се десило нешто што није у вези са том особом , нити може да поправи ствари. Зато клекните и реците Богу. Плачите и вичите. Изразите своје притужбе, гунђајте, испразните се. Јер шта год да кажете Богу, изгуби се пред његовим бескрајним загрљајем. Након тога ућути да чујеш Бога. Ћути да осетиш Његову утеху, да умириш своју рану Његовим додиром. Молитва може да делује тако благотворно у нашем животу, да када бисмо знали величину користи, учинили бисмо је главном делатношћу нашег живота. Нажалост, ми игноришемо благотворно дејство молитве у нашем свакодневном животу, у малим и великим проблемима нашег живота. Невероватно је колико нас Бог слуша. Он се не повинује свему што тражимо од Њега, али нас слуша. И на срећу што не послуша, јер много тога што тражимо вероватно није за наше вечно добро. Али размислимо о следећем: слушамо ли Бога у својој молитви? Бог нас чује. Слушамо ли ми Бога? Да ли заћутимо да би чули Његов одговор, или говоримо толико пуно да је Божји глас угушен у нама? Како год било, увек имајте на уму да имате некога ко ће вас саслушати, ко се неће одвратити од вас чак ни када говорите са гневом и омаловажавањем, чак и када говорите са бесом и љутњом. Увек имајте на уму да имате некога ко ће чути ваш бол, пред ким можете дати себи одушка и Он ће вам узвратити прихватањем и загрљајем, опраштањем и љубављу. Он вам стоји на располагању ако желите да Га слушате. А ја вам кажем да је потребно слушати Га. Послушај Га у ономе што ће ти рећи, коју ће информацију проследити у твоје срце; то ће бити за твоје добро, биће то лек за твоју рану, биће залиха за твоју борбу... И онда веруј ми, твоје сузе неће бити узалудне. Оне ће постати храна која ће вас учинити јачим, мудријим. Јер ове твоје сузе неће више без сврхе падати на земљу, већ ће напојити твоје срце утехом и прихватањем; јер ће то бити сузе дестиловане Његовим додиром, Његовом милошћу, Његовим вечним позивом, вечним прихватањем Њега којег сте окусили негде у својим патњама, у свом плачу, у свом стењању... клечећи пред Његовим ликом. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/akomi-kai-ean-esy-echeis-pligothei-min-pligoseis-alloys/#
  12. Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква. Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама. А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега сличног, да буде света и неоскрнављена. Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32). Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса. „Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19). Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима? Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17). Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо. У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.” Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем. Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио. Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи. А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово. И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу. И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/ako-je-crkva-sveta-i-nepobediva-zashto-onda-u-njoj-postoje-nesloge
  13. После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим... О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој заједно причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. Једино што је и снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство... Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
  14. Опрезне особе које уживају у сигурности, неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају: новца, престижа, ега – односно, од нечега што је изван њих. Али шта се са њима дешава ако остану без онога што имају? Јер, све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање – а са њим обично и позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније, човек мора изгубити живот. Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено, ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је да стално будем забринут да ћу изгубити оно што имам. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, не само када је у питању губитак здравља већ губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен; гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ибзен је у Пер Гинту прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом, у екстремном егоцентризму верује да је он – он сам, зато што је ,,клупко жеља“. На крају живота схвата да због постојања усмереног на имање није успео бити он сам, да је попут лука без језгра недовршен човек који никада није био он сам. Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има, одсутне су у модусу постојања заснованом на бивствовању. Ако сам оно што јесам, а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета. Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основне моћи део је структуре мог карактера и зависи од мене. То важи за нормалан живот, не важи за околности попут онеспособљавајуће болести или случајеве снажних спољних ограничења. Док је имање засновано на нечему што се троши коришћењем, бивствовање се праксом увећава. (,,Горући грм“ који никада не престаје да гори, билбијски је симбол овог парадокса.) Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту путем процеса изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив, оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у мени: у недостатку вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивним тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да други преузму мој живот Али, те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању. Одломак из књиге Ериха Фрома ,,Имати или бити“ https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/15/ако-сам-оно-што-имам-а-оно-што-имам-је-из/
  15. Ових дана, молитва нам је потребна више него икада. Потребно је да се сјединимо са Христом, да окусимо радост и благодат Његовог присуства, да засладимо горчину наших страхова, да смиримо наше узнемирене умове од толико негативних информација пуних панике. Дакле, ако још нисмо направили мирно склониште у свом дому, учинимо то сада. То је оно што нам треба. Простор у нашем дому где се можемо одморити, где можемо да ћутимо, да обновимо своју уморну душу. Потребно нам је пар икона, мало тамјана и свећа да нас подсети на светлост коју имамо у себи, без обзира на наше грешке и грехе. Ту, у нашем уточишту, можемо се молити, док сви почивају, уз молитвеник, изговарање вечерње или Богородичине молитве, молитве светитељу према коме осећамо нарочиту блискост. Можемо полако и мирно изговарати Исусову молитву . То је најслађа молитва. А можемо пребивати и у потпуној тишини, само присутни пред Њим. Можете прочитати и нешто што ће вам дати снагу, смиреност и позитивност. Изоставите тешке текстове ових дана. Ово није време за размишљање. Наш нервни систем треба храну да би издржао, а то је мир и тишина ума. Можете да слушате музику, све док вас она опушта. Знајте да све може постати молитва, докле год идете ка Њему. И не заборавите, - ако сте ви добро, биће добро и други око вас. Ако имате светлост, понудићете је другима. Ако нађете мир у себи, онда ће они око вас смирити немир својих умова. Ако желиш да тама нестане, постани светлост... о. Хараламбос Пападопулос facebook.com/p.libyos
  16. У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог. У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама. Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд. Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан. Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna
  17. Не, нећемо да говоримо о измишљеним «увредама» наводно потлачених мањина, већ о најреалнијим људским притужбама које тргају срце и трују душу. Колико пута смо многи од нас били неправедно увређени или злостављани? И сваки случај је јединствен на свој начин, тако да се чини да је у сваком конкретном случају неопходно понашати се другачије. Заиста, једно је кад вас у четире ока увреди неко од ваших блиских особа, а друго кад вас потпуно непознат човек увреди у градском превозу. И сасвим другачији случај ако сте били понижавани на послу у присуству других људи и ваша репутација је пољуљана. Међутим, без обзира на увреду, упркос околностима у којима нам је нанета, постоји само један лек: «благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне» ( Матеј 5:44). А овај лек нам не даје сертификовани психоаналитичар или познати психотерапеут, већ сам Господ Исус Христос. Господ Бог, који нам је заповедио да се молимо за оне који нас вређају, ће учинити све и решити најтеже ситуације. Када су наша срца тешка, када је наша репутација неправедно страдала, када су људи променили став према нама, Господ ће све ово исправити и покрити. Само нека наша молитва буде искрена. А и увредилац се може променити и исправити због ове молитве. И саму чињеницу увреде треба схватити као испитивање наше вере, попуштено од Бога. Jер, ако нас неправедно вређаjу, можда је ово одговор на наши поступци: можда смо се у прошлости према некоме неправедно односили. У таквом случају, наше кротко подношење увреде покриваће и наш сопствени грех. Важно је да се не заглибљавамо у своје душевне патње и више се уздамо у Господа, Који много боље зна шта ће и када ће бити за нас најкорисније. «Уздај се у Господа, и Он Он ће спасити и наградити», каже псалмопевац, и то је заиста тако. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-uchiniti-ako-ste-nepravedno-uvredjeni
  18. Ко је у праву, а ко није? Свако је за нешто крив. Ко воли, а ко мрзи? Ко се заиста понизи, таj воли. Тежак је пут ка познању истине Божије, тежак је и пут у Царство Небеско: грех је заузео људску природу и покварио је. Човек многе ствари доживљава искривљено, пристрасно и површно. Не види суштину и дубину. Али постоји нада за исправљање. Милостиви Господ нас је обдарио способношћу да се преображавамо Божанском благодаћу. Трансформација је највише и најлепше испољавање љубави за коју је човек способан. Ово је одговор осетљиве душе на љубав Створитеља. Потпуно напуштање свог ега и блажено растварање у бесконачном облаку Божије благодати. Неодољива тежња душе да стекне благодат је љубав. Учествујемо у Тајнама, усрдно се молимо, постимо. А све то да би стекли благодат Духа Светога. Али постоји један услов. Благодат неће пребивати у нама ако некога мрзимо. Нема духовних плодова без љубави и смирења. Молитва неће постати утеха, пост неће донети очишћење, Свете Тајне неће испунити душу радошћу. Колико год да је тешко, треба да покушате да избаците бес и мржњу из свог срца. Будимо верни Христу у свему, следимо Савршеног Кормилар до краја, тежимо непоколебљиво да испунимо све Његове заповести! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagodat-netshe-prebivati-u-nama-ako-nekoga-mrzimo
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Антипасхе - Томину недељу 1. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бограду. Патријарху су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, протојереји - ставрофори Милован Глоговац и Мирослав Радојевић, јереји Радомир Чворо, Чедомир Милосављевић, Оливер Суботић и новорукоположени јереј Владимир Пекић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакони Радомир Маринковић, Владан Таталовић. По древној литургијској пракси ђакона Владимира Пекића привели су патријарху Порфирију након великог входа, након чега је Патријарх испред Часне трпезе прочитао молитву рукоположења. Новорукоположеног јереја Владимира патријарх Порфирије је представио, на Царским дверима, верном народу, који је потврдио рукоположење радосним ускликом: ”Достојан!”. Новорукоположени јереј Владимир Пекић је вероучитељ у Дванаестој београдској гимназији, који је као ђакон служио при обитељи манастира Ваведења. "Ма колико веровали, имамо потребу и ми, да проверимо да ли је то у шта верујемо баш тако, тј. имамо потребу да видимо Господа, имамо потребу да га опипамо, имамо потребу да нам се јави. Наравно, то не значи да нам се јави споља и да Га опипамо споља, него значи да изнутра имамо истинску и праву информацију о томе, да Бог у Христу јесте међу нама и са нама. Отуда и питање Томино, тј. његова потреба да додирне Господа, да Га опипа рукама и да Га види, легитимна је и људска је, међутим када је Тома пројавио сумњу, Господ га је искритиковао, упутио му је укор, не због тога што је хтео да одбаци Томину потребу за личним сусретом, не због тога што је он заиста хтео да види својим очима, да опипа својим рукама, не због тога што је хтео да има нераскидиви свој лични однос са Господом, јер то сви имамо и тако смо саздани и створени, него је Господ искритиковао Томин начин на који је хтео да види Господа, позвао га је на унутрашњи преображај", истакао је патријарх Порфирије беседећи о значају сусрета Васкрслог Господа и Апостола Томе. Извор: Радио Слово љубве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Слово патријаха Порфирија новорукоположеном свештенику
  20. Доносимо фото вест са данашњег дирљивог сусрета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са дечицом која су се сабрала на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Повезана вест: Патријарх Порфирије богослужио у храму Светог Пантелејмона: У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско" (Мт. 13, 3), реч је Господња која је актуализована како данaшњом празничном радошћу поводом недеље светих Отаца и празника Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског (кога је по предању Господ узео у своје окриље када је изговорио ове чудесне речи), тако и овим дирљивим сусретом дечице са својим духовним оцем и првојерархом Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм
  21. У понедељак, 16/29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелиста Матеја, свечано је прослављена храмовна слава храма у Српском Милетићу. Бденије уочи празника је служио протојереј Славко Стојисављевић, парох бачкобрестовачки, а саслуживало је више свештеника Епархије бачке. На дан празника, на светој архијерејској Литургији је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Преосвећени владика Дамаскин је у беседи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља поучио верни народ. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Матеја, Епископ мохачки је истакао: „Ми видимо да када отворимо своје срце за Господа и када кренемо за Њим, Господ улази у њега, као што је ушао у дом цариника Матеја. Тако и ми треба да отворимо своје срце, и када кренемо за Њим – а кренућемо управо ако слушамо Његове заповести и ако творимо дела на која нас Он позива, ако постимо, Богу се молимо и чинимо друге хришћанске врлине – Господ ће доћи и уселити се у нас, као што је дошао у кућу цариника Матеја.” По заамвоној молитви је извршен чин благосиљања славских дарова, које је припремио овогодишњи црквени кум, г. Радуле Перишић. Залог кумства за наредну годину прихватио је г. Дејан Дујковић. По завршетку свете Литургије, протојереј Миле Мајкић, надлежни парох, захвалио је Преосвећеном владици Дамаскину на доласку у Српски Милетић и на речима поуке, а црквеном куму и свим дародавцима на труду око украшавања храма и припреми прославе храмовне славе. Епископ мохачки Дамаскин је заблагодарио и изразио радост што се налази у Српском Милетићу, међу народом који је пореклом са југа Србије. Потом је протојереј Владислав Пајић, архијерејски намесник оџачки, прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом се додељује архијерејска грамата признања г. Миловану Мацановићу из Свилојева, а архијерејске захвалнице госпођи Стани Радин, господи Дејану Дујковићу и Стеви Машуловићу из Српског Милетића, као и г. Браниславу Косовићу из Бачке Тополе. Сви именовани су одликовани због оданости вери и љубави према Цркви, показаној на делу кроз помоћ и допринос украшавању храма. Светој Литургији је присуствовао и велечасни Јакоб Пфајфер, римокатолички жупник из Оџака. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. У четвртак, 25. новембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин Стефан началствовао је Евхаристијским сабрањем у цркви посвећеној Светом Јовану Милостивом, на београдском гробљу Лешће, где је прослављена храмовна слава. На крају свете архијерејске Литургије освештани су славски дарови и преломљен славски колач. У својој архипастирској беседи Епископ Стефан је говорио о Светом Јовану Милостивом, о искушењима са којима се сусреће данашњи човек и између осталог рекао: "Свети Јован Милостиви је био Божији угодник, неко ко је живео животом као и сваки други човек и имао породицу, жену, децу и када је остао без својих најмилијих, онда је сав свој живот посветио чинећи добра дела. То нас и данас учи Црква, да и данас имамо шансу да и ми будемо свети Божији људи. Пре свега смо Свети, ако примамо у себе светињу, тело и крв Христову, ако се причешћујемо, али немогуће је да нам је тело храм Духа Светога и да живимо у Духу Светоме, а да не чинимо добра дела". Извор: Телевизија Храм
  23. У 18. недјељу по Духовима кад славимо Спомен и похвалу Светим Оцима VII Васељенског Сабора, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Храму светих апостола Петра и Павла у селу Градац, у парохији чађавичкој. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намјесник бијељински, протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, протонамјесник Зоран Михајловић, надлежни парох и ђакон Лазар Илић. Исказавши радост због данашње канонске посјете селу Градац Епископ Фотије је рекао да је дошао да се ''помолимо Богу за добро нашег српског православног мученичког и страдалног народа који је обремењен свим мукама и невољама, али ако будемо јединствени и заједно са својом Црквом – опстаћемо.'' Говорећи на тему данашње јеванђелске перикопе у којој Христос позива Симона Петра и друге рибаре који су били са њим да постану Његови ученици и апостоли и 'ловци људи'. А свети апостол Павле нас у својој посланици коју смо данас читали учи да ''чинећи добро другима не мислимо да расипамо свој иметак. Ако дамо неку помоћ сиромашнима ми не разбацујемо узалуд своја материјална добра. То су велика дела и пред Богом и пред народом и она су записана у књизи живота на небесима'', рекао је између осталог Владика Фотије у својој бесједи. Послије заамвоне молитве Преосвећени Епископ освјештао је нови живопис храма. За исказан труд током досадашњег служења својој светој цркви Владика Фотије је одликовао надлежног свештеника о. Зорана Михајловића чином протојереја. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  24. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију поводом празника Преноса моштију светог архиђакона Стефана који је уједно и слава храма на гробљу Пучиле у Бијељини. Том приликом Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински; протонамјесник Радиша Јокић и ђакон Немања Спасојевић. ''Ако погледате живопис овога храма видећете сву икономију спасења. Приказана су старозаветна и новозаветна историја, али и наша српска мученичка и страдална. Икономија спасења у бојама, како су говорили свети оци. С обзиром да се овај храм налази на гробљу имамо могућност да созерцавамо тајну овога света, земаљскога, пролазнога и тајну вечности и васкрсења коју доживљавамо на светим литургијама. Све нам је сабрано на једном месту и свако за себе узима или созерцава колико може и на ком је духовном нивоу. Сви смо заједно на светој литургији. Небо и земља сабрани на једном месту. То је литургија, браћо и сестре'' рекао је Епископ Фотије у својој бесједи окупљеном вјерном народу. Бесједећи о данашњем празнику Преосвећени владика је истакао да ''кад год помињемо светог архиђакона Стефана сећамо се његовог страдања и мучеништва, али сећамо се и тога да је он, ношен Христовом љубављу, опростио онима који су га каменовали речима: 'Господе, не упиши им ово у грех'. Аналогно томе и ми треба тако да чинимо. Све увреде које примамо, сва 'каменовања' која примамо речју и делом, неправде, прогоне и распињања – поготово у нашем српском народу, да праштамо. Али, не да праштамо наивно па да опет будемо овце за клање, него да будемо 'мудри као змије и безазлени као голубови'.'' Благословивши славске дарове Владика је преломио крсни колач са кумом данашње славе Јовом Милићевићем, и његовим синовима Савом и Љубишом, из Бијељине. Храм Светог архиђакона Стефана у Бијељини је ктиторски храм који је подигао Илија Ранкић, а храм је освештао Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ) 1936. године. Храм је подигнут на бијељинском старом гробљу. Ово гробље је својеврсан историјски споменик, јер ту почивају и земни остаци многих знаменитих бијељинаца који су обиљежили историју овога краја. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  25. На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Креирај ново...