Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4601
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    9

Последњи трофеј

Поуке.орг инфо је имао/ла садржај са највише реакција!

О Поуке.орг инфо

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Contact Methods

  • Website URL
    www.pouke.org
  • Facebook
    https://www.facebook.com/zruportal
  • Twitter
    https://twitter.com/pouke_org

Скорашњи посетиоци профила

43434 посетилаца

Поуке.орг инфо's Achievements

  1. рпска Православна Црква – Епархија бачка са жалошћу обавештава јавност да је јуче, 5. марта 2024. године, у послеподневним часова, у новосадском насељу Лиман, физички нападнут свештеник наше Цркве Б.М. приликом обављања редовних парохијских дужности. Напад је извршио за сада непознати мушкарац који је на улици, пред сведоцима, ничим изазван, ударио свештеника и затим се брзо удаљио у непознатом правцу. Инцидент је пријављен новосадској полицији и у току је истрага. Очигледно је да је овај напад мотивисан свакодневним и све изражајнијим медијским походима на Српску Православну Цркву, нарочито последњих месеци и дана, када се на директном удару познате медијске антицрквене и антисрпске армаде поново нашла Епархија бачка и њена Црквена општина новосадска због мисијске делатности у српском народу, очигледно успешне. Последњих дана су речени медији и њихови покровитељи свој говор мржње усмерили против жеље и иницијативе православних верника да се изгради спомен-храм Светих мученика бачких на Лиману, где више десетина хиљада верника немају своју парохијску цркву. Ова потреба грађана Лимана је одмах злоупотребљена и исполитизована да би се наше друштво додатно поларизовало и вратило у друштвени амбијент послератних година када су Црква, њено свештенство и верни народ били дискриминисани на сваком кораку, па чак и физички ликвидирани. Позивамо све друштвене чиниоце, а посебно политичке партије, медије и невладин сектор, да на овом примеру увиде свој део одговорности и да сви заједно као друштво учинимо све да се амбијент у којем живимо излечи и упристоји јер ће, у супротном, долазити до све већих подела у друштву.
  2. Сретење је празник сусрета Бога и човјека. Човека који је ишчекивао сусрет са Богом. Желио бих да се задржим на оној тачки ИШЧЕКИВАЊА и СУСРЕТА. Цијели наш живот је саткан од ишчекивања. Када смо млади чекамо неке ствари да нам се десе у животу. Да нешто научимо, неко да се ожени, уда, да нађемо посао, да родимо дјецу, да учинимо неке ствари онако како ми замишљамо да је добро. Да добијемо једно, да достигнемо друго, да зарадимо треће. Та ишчекивања у многоме крију и оно чему се надамо. Дакле, које ствари у нашем животу сматрамо значајним. И зато када будемо могли да схватимо шта ишчекујемо у нашем свакодневном животу, шта је то што би нас испуњавало потпуно, тада ћемо разумјети гдје се налази ризница, благо нашег срца. Шта је то најзначајније у нашем животу. Шта је прво у нашем животу. Шта нас испуњава. Шта нам даје ентузијазам, ту лијепу лудост, радост живота. Настављајући наш живот, почињемо да успијевамо или не успијевамо да постижемо неке ствари. Због тога се испуњавамо осећајем среће ако успијемо или осећајем туге ако нисмо успјели. Један латиноамерички философ, мислим да се ради о Фернарду Песои, каже да је туга резултат ишчекивања које се никада није испунило. Човјек почиње да стари када стане да ишчекује, када престане да се нечему нада. Данашњи јеванђелски одељак пред нама доноси примјер двоје старих људи- Симеон и пророчица Ана. Њих двоје су ишчекивали да виде избављење Израиља, дакле сусрет са спасењем, сусрет са Оним који чини апсолутни смисао њиховог постојања. Тако ови толико стари људи постају символ младости, животности. И није случајно што је у неким Црквама празник омладине управо Сретење. Ово двоје стараца откривају шта је младост у коначници. Откривају нам јачину, силу једног ишчекивања који се непрестано испуњава, нема краја. Исту ту љепоту ишчекивања има и сусрет. Овдје има једна тајна: сусрет двоје људи који воле није коначност, није нешто достигнуто, већ је једно непрестано ишчекивање и сусрет истовремено. То је једно непрестано стварање и срећа. И управо је такво ишчекивање и тај сусрет начин Божији, начин сусрета са Богом. Јако много волим личност пророчице Ане. Та предивна слатка личност срета се само у овом јеванђелском одељку. Непрестано је у храму, служи у једноставности потребама храма, исчекујући да се сусретне са Богом. Не гледа шта ко ради и прича у истом том простору. Служи са љубављу, смирено, пуним срцем. Зна коме служи. Срце и ум су јој устремљени према горе, према Богу. Живјела је са мужем 7 година у браку. Када је умро њен муж, од тада се посвећује светињи. Неко би сада казао да је то личност којој се не даје посебан значај. Многе такве личности пролазе поред нас непримијећене Зашто? Зато што имају своје ишчекивање, живе то ишчекивање, и оно им даје мир, радост, даје пуноћу и смисао живота. Немају потребу ни за каквом потврдом овдје на земљи. Чине велике подвиге, велика дјела у тајности, невидљиве за људе. Можемо рећи да је критеријум од којег зависи срећа у нашем животу то шта ишчекујемо. И ако посматрамо пажљиво наше постојање, наше живљење, видјећемо да све тобожње наше туге и патње имамо зато што су наша ишчекивања безуспјешна, неостварена. Преживљавамо, од Бога нам дарован дан, у фрустрацији од неуспјеха. Неуспјех постаје егзистенцијални осјећај. И испуњавамо се празнином. Међутим, тај осећај је лажан! Њему не треба давати категорију коначне стварности. Против њега се треба борити свим силама. А најбоље оружје је смирење, љубав и разговор са Богом! И не заборављајте, Бог нам дарује да сваки дан можемо бити пред Њим. Пазите, не кажем да је лоше да имамо жељу, тежњу, да стремимо нечему. Већ кажем да је лијепо да те наше тежње воде ка коначном сусрету, ка јединственом, егзистенцијалном сусрету са Христом. И тако свака наша креативност, свако наше достигнуће чини један мали циљ који те води ка Богу. Тако се сваки циљ може охристовити. Живот задобија један правац, један ток према ономе што волимо, што заиста ишчекијемо и тако све у нашем животу постаје ход који напредује, једна шанса сусрета. И када кажем све, подразумијевам баш све, чак и наше грешке. Шта откривају наше грешке? Промашаје у нашем ишчекивању. Али чак и оне, грешке, јесу један пут. Када дамо и њих Господу у исповијести, када се и оне у молитви принесу Господу, чак и оне, наше грешке, стичу перспективу, могућност сусрета са Богом. И тако се све преображава, све добија други изглед у том сусрету са Богом и почиње нови живот (нпр. Разбојник на крсту, апостоли, преподобна Марија Египћанка и много људи кроз историју човјечанства до данас, непримијећених). Преображавамо се не на неки магични начин, већ од тог тренутка сусрета са Богом имамо и другачији начин погледа на живот, људе и пририду. Тај и такав начин нам даје снагу и вољу да се боримо. Тај начин је љубав према Богу која је истовремено љубав према себи, цјелокупном себи. Постајемо свјетлост у свјетлости онога што ишчекујемо да сретнемо. Желим нам свима од Господа да наше ишчекивање буде и остане живо, зато што непрестано осветљава у нама најзначајније, а то је воља Божија. Сретење 2024 Н.Г.
  3. Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац Свети Архијерејски Синод са жаљењем и индигнацијом прати медијску кампању коју је, рециклираjући једну стару – иначе потпуно нетачну и крајње штетну – изјаву о броју српских жртава у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима на територији НДХ, покренуо извесни сарајевски портал, а оберучке прихватило на десетине гласилâ, пре свега у Хрватској, у такозваној Федерацији Босне и Херцеговине, у оним круговима Црне Горе који функционишу као Антисрбија, као и незаобилазна београдска CNN affiliate група са трабантима, дакле tutti quanti. Сви ти медији и њихови саговорници тријумфално објављују наслове типа „Мит о 700.000 Срба убијених у Јасеновцу руши управо Српска Православна Црква”. Њихов тријумф је, међутим, самоопсена, због тога што Српска Православна Црква, у потпуности и без остатка, као ненаучну, противну историјској истини, одбацује изјаву која је својевремено покренула данас актуелну медијску кампању, али и све друге сличне изјаве које, ма од кога потицале, релативизују геноцид извршен у НДХ. Историјску истину да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, не може порећи никаква лаж, ма ко је изговарао натежући се силогизмима и клеветајући сопствени народ и његове државе, Србију и Републику Српску. Историјска истина о геноциду у НДХ годинама после рата није довођена у питање јер је о њој сведочио остатак закланог народа, а уз преживеле сведоке никоме није падало на памет да демантује не „српске пропагандистичке” већ аутентичне нацистичке, односно немачке и усташке, као и послератне хрватске изворе и низ других докумената и експертских анализа. У овом контексту се мора истаћи да је Свети Архијерејски Синод, чим је Преосвећени Епископ славонски Јован пре више година изнео своју приватну – по нама произвољну, историјски неутемељену – процену о броју јасеновачких жртава, Свети Архијерејски Синод му је званично, својом одлуком, одузео право да се у јавности оглашава по том питању, знајући унапред да ће сви дежурни нападачи на Српску Православну Цркву и на српски народ, како они из такозваног региона тако и они из саме Србије, извршити замену тезâ и усамљено лично мишљење приказивати као став саме наше Цркве. Тако смо дошли до парадоксалне ситуације да они, класични лицемери, привидно осуђују став који и сами деле – или га, штавише, заступају у још радикалнијем облику – и „бране” традиционални став врсних представника историјске науке, код нас и у свету. Њима су се нехотице, несмотрено и неразборито, прикључили поједини угледни српски интелектуалци и дали себи право да држе моралистичке лекције и изричу пресуде Патријарху српском, Синоду и Сабору Српске Православне Цркве, све у име светосавског патриотизма, који иначе обично не разумеју у црквено-православном већ у секуларно-политичком кључу. Посебно је жалостан пример једног угледног и заиста заслужног академика који није осетио потребу да се јавно осврне на поновљене изјаве претходног председника САНУ да су Косово и Метохија изгубљена ствар и да од њих треба дићи руке, али се зато ревносно бави темом броја јасеновачких жртава, што је у реду, али уз инсинуацију да Српска Црква институционално стоји иза инкриминисане изјаве једног од њених епископа, што није у реду. Овде треба, поштења ради, додати да се поменути епископ свих ових година дословно држао синодске одлуке док не треба трошити речи о „поштењу” сарајевског портала који је релативно давну изјаву приказао као дату у наше дане. Наша Црква је вековна будна чуварка аутентичног историјског народног памћења, особито пак вечног спомена светих мученика, исповедника и страдалника „за крст часни и слободу златну”. Уз то, она је по правилу прва и највећа жртва сваког прогона и погрома. Зато је, сматрамо, у најмању руку неумесно њу прозивати или од ње тражити да се правда пред самопостављеним цензурама, трибуналима и инквизицијама, медијским и иним. Откако постоји, није издала себе, није издала Христа и Његово Јеванђеље, а уверени смо да неће ни убудуће. Став је Светог Архијерејског Синода да се утврђивањем историјских чињеница бави историјска наука, заједно са другим потребним научним дисциплинама, а да свештеници треба да се моле Господу за све невине жртве, српске и несрпске, да се моле да се систематско вишегодишње масовно убијање невиних људи, мушкараца, жена и деце, више никад и нигде не понови, као и да негује хришћанску културу сећања. Свети Архијерејски Синод скреће пажњу на то да је историјски ревизионизам, у нашем случају вишеструко умањивање броја усташких жртава, само део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори ревидирају и намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима. Свети Архијерејски Синод указује на то да се у историјском ревизионизму најбрже препознају последице намераване опште сатанске травестије јер се број жртава вишеструко умањује како би представници „врлог новог света” масовне убице, виновнике геноцида, најпре аболирали, а потом им доцртали ореол херојâ, да би им напослетку заменили места са жртвама. Тако у медијским кампањама попут ове актуелне црно постаје бело, са невероватном лакоћом добро и зло мењају места, а лаж се намеће као ултимативна истина. Свети Архијерејски Синод подсећа на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима поставља питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост? Стога Свети Синод са великим жаљењем указује и на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и, надамо се, православне вере јавно одричу светих мученика, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су они и задобили мученички венац, а Црква Христова у српском народу стекла немерљиви морални и духовни капитал. Свети Архијерејски Синод позива све и сваког на коленопреклону молитву јасеновачким светим мученицима, пострадалим само зато што су били Срби и православни хришћани, а предводнике суштински богохулног ревизионизма позива на покајање и рађање плодова покајања, јавним одрицањем од датих изјава. У исто време, Свети Архијерејски Синод подсећа на чињеницу да логор смрти Јасеновац јесте био најмасовније губилиште, али и да на територији сателитске нацистичке НДХ готово да није било града или села у којем није било масовних злочина над православним Србима, у којем није почињен magnum crimen, геноцид над српским народом, као и над Јеврејима и Ромима. Свети Архијерејски Синод стога истиче да је Јасеновац, са тамошњим манастиром Светог Јована Крститеља, данас изузетно светилиште у нашој Цркви, место молитве, место на коме свети мученици јасеновачки позивају, између осталог, све на покајање и на истинско помирење двају хришћанских народа, православног српског и римокатоличког хрватског. Саопштење Светог Архијерејског Синода поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац – Српска Православна Црква SPC.RS Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти...
  4. Пише: О. Милош М. Весин Размишљах данас, 8. септембра 2023., у светлу чудесно лепог житија Светих мученика Адријана и Наталије – чији спомен славимо, и о следећем: Боже, колико ли је младих људи широм света, али хајде да узмемо само оне који су по имену православни хришћани, или да се само ограничимо на младе православне Србе и Српкиње, који знају безбројна имена из читавог осињака света савремене „забаве“. Без обзира да ли је реч о онима из света поп, рок, турбо-фолк и ине музике, света филма, или „звездама“ самозваних „ријалити програма“ и сличних идејно малигних вируса и тешких обољења која данас преплавише обале на којима млади, и не само млади, данас траже и налазе „забаву“. Тако је широм Америке, тако је у Србији, јер је тако, па наравно, и у Америци. А ако би се, са друге стране, неко усудио да на улицама било ког града истока или запада, севера или југа, упита те младе људе ( оне пред браком, или у браку, или у ма којој другој вези, али свакако у вези са мушко-женском привлачношћу) ко су, на пример, Свети мученици Адријан и Наталија, дај Боже да би и пола од једног процента знало за њих. А тај диван пар већ вековима блиста чистотом оне једине благословене привлачности која се из богочежњиве душе из света у нама, шири ка свету око нас. Та и таква привлачност не подлеже оним тако лелујавим и несталним, и увек променама подложним „естетским стандардима“. А баш се данас слави њихов спомен, данас 8. септембра по новом, или 26. августа по старом календару. Адријан и Наталија су као супружници живели свега тринаест месеци заједно. У Никомидији. Али оно што је суштина њиховог заједништва открива нам уистину непатворени и радосни квалитет привлачности! Ево како Црква, на данашњи дан, славослови о њима: Ревност мужа благочестивог привукла је жену богољубиву ка поукама светим. Док друга једна поетска струна православне химнографије о њима каже и ово: Некада је супружница, по злом савету змије, изагнала Адама из раја, а сада Наталија свештеним беседама Адриана у рај премудро уведе. Запитајмо се: ко су данас узори младима, а особито младим паровима, и како и зашто, тако неосетно, гњилост испразности и одсуство смисла, уз сву, за узврат, стечену пуноћу тривијалности, заузима не тек „почасно“, већ често и једино место на листи животних приоритета? А овде је испред нас један тих, а својом лепотом ненаметљиво гласан, пример истинољубиве, богољубиве и човекољубиве привлачности! Пример, али и доказ шта се дешава када двоје не гледају без престанка једно у друго него, како је то мудро и надахнуто рекао Никита Михалков, када двоје гледају у истом правцу! Тек онда то може из себе да изнедри квалитет несебичне љубави и оплемењеног ероса, који је увек излажење из себе и своје самодовољности и самозаљубљености. Све остало су опсене и чаролије, варке и замке чулности, непредвидива игра хормона, молекуларни танго пумпе за крв и амигдала у мозгу, несазрела пубертетска опчињеност и томе слично. Наравно да и све наведено може да има своје чари, али то не може да буде ни окосница, а некмоли темељ нечег постојаног! Те и сличне мисли ме прате кроз цео овај Божији дан. Како је дивна, свеобухватна и чедољубива Црква Христова, јер Она не велича и не слави само испоснике, пустињаке и девственике, него и оне, или – посебно оне, који су неухватљиву драж препознатости, а онда и искуствену лепоту блискости доживели вођени снагом привлачности оног „магнетизма“ који не зависи од овога што је само овде и само сада. Па ако је цена те привлачности и на њој, богомирисним благословом, извајане љубави – мучеништво, онда нека је слава Богуна том великом и светом дару – дару мучеништва! А мученик, мученик је увек и само- сведок! Сведок Љубави! Сведок Онога Који је љубављу, и из љубави, али и зарад љубави, саздао свет Речју која беше у почетку. Има ли благороднијег животног позива од мучеништва? Наравно, мучеништво се не тражи, оно се не изазива, али ако до нас дође кроз захтев или принуду овога света да бирамо између Христа и света, онда они који заиста имају снагу истинске привлачности у себи, они, Христом у себи, увек постају сведоци. Да, чак и онда, или – посебно онда, ако то сведочење приводи ка последњем трептају овоземне маловремености и улива се у ничим спутану и безобалну радост и светлошћу лица Божијег обасјану вечност.
  5. Један број православних стручњака тврди да се у Украјини разрађује сценарио нове уније и да се земља води ка покатоличењу. Да ли се слажете с таквим оценама? О томе директно говоре и представници католичког света и ПЦУ. Конкретно, још 17. априла 2018. године поглавар украјинских гркокатолика Свјатослав (Шевчук) jе на састанку са амбасадором САД у Украјини нагласио да је стварање тзв. Православне цркве Украјине само први корак на путу постизања јединства Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) и Украјинаца који себе сматрају православнима. Други корак ће бити екуменски дијалог између унијата и „уjедињеног украјинског православља“ о обнављању поменутог јединства. Да се овај свеобухватни план већ спроводи потврђује, између осталог, и чињеница да су сасвим недавно и УГКЦ и ПЦУ заједнички прешле на нови календар. У целини, с обзиром на то да су за реализацију пројекта ПЦУ лобирале парламентарне снаге блиске УГКЦ, а гркокатоличко руководство подржава напоре званичног Кијева и расколника да униште Украјинску православну цркву, намеће се крајње јасна слика. Унијати желе да остваре ликвидацију УПЦ, уливање њених остатака у ПЦУ, а затим и претварање организације Думенка у католичку структуру. Занимљиво је да Ватикан подржава одговарајуће процесе. Римски папа се већ истакао што је примио лидера ПЦУ, а надбискуп Лавовске надбискупије РКЦ Мечислав Мокшицки је директно изјавио да је оснивање тзв. Православне цркве Украјине позитиван догађај. Заузврат, Думенко сматра да су кључеви уједињења ПЦУ и УГКЦ у Риму и Константинопољу. Речи вође украјинских расколника нису лишене логике, јер Фанар и РКЦ отворено показују жељу да обнове молитвено и евхаристијско јединство. А сасвим је могуће да је формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – неопходно Константинопољској патријаршији и Ватикану као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене догмата њихових учења остварљиво и стварно. Представници српске интелигенције недавно су упутили отворени апел у одбрану светиња и верника УПЦ. Какав је тренутни статус УПЦ, да ли се притисак власти на њу смањио или повећао? Један од посланика председничке партије „Слуга народа“ недавно је јавно рекао да ће за месец дана Украјинска православна црква престати да постоји. Највероватније, то ће се десити као резултат доношења Закона о забрани УПЦ у Украјини. У ствари, Црква је била стављена пред једноставан избор. Или ће УПЦ пристати да изда православну веру и споји се с расоклничком ПЦУ, или ће њена даља судбина бити уништење и служба у катакомбама. А да би донела „праву одлуку“, настављају систематски да врше притисак на њу. У току је велики талас заузимања храмова УПЦ, њени епископи су послати у затвор или у кућни притвор, верницима није дозвољено да се моле чак ни на територијама које су њихово приватно власништво. Иначе, тренутно су две епархије Украјинске православне цркве – Лавовска и Ивано-Франковска – скоро потпуно уништене. На сабору у Феофанији УПЦ је донела одлуку о својој потпуној независности. Може ли се то сматрати аутокефалијом? Каква је позиција РПЦ у вези с овим питањем? Аутокефалност се не може самовољно прогласити. Ово ће одмах бити квалификовано као раскол. Наравно, одлуке „феофаније“ су груби канонски прекршаји. УПЦ је дошла до њих, покушавајући да угоди властима. Међутим, овај подухват је пропао. Непријатељи су, увидевши уочену слабост, с још већом снагом напали Украјинску цркву, која је, не добивши ништа заузврат, сама себе отерала у раскол. Замислите само да је на исти начин деловала Митрополија црногорска-приморска. И уместо активне борбе за своја права, одржала „сабор“ и тамо прогласила своју „потпуну независност“ од Српске цркве. Сигуран сам да такве антиканонске акције не би баш наишле на разумевање и подршку на нивоу СПЦ. Стога резултате „феофаније“, посебно престанак помињања Његове светости патријарха Кирила, сматрамо отвореним вратима за клизање у раскол. По речима поглавара Руске цркве, свештенство УПЦ има право да не испуни безаконе захтеве за непомињањем патријарха, а лаици да очекују од свог свештенства да ће извршити такав помен и сачувати јединство Цркве. Александријски патријарх је оптужио патријарха српског Порфирија да Српска црква наводно не примећује „инвазију“ Руске цркве на афрички континент. Колико су ове оптужбе оправдане? Може ли се рећи да је РПЦ прекршила каноне стварајући свој егзархат у Африци? Прва парохија РПЦ у Африци појавила се 1914. године у Египту, тада су почеле да се појављују све више – 1920. освећена је црква у Тунису, 1922. створена је парохија у Алжиру, 1927. руске православне парохије су отворене у Мароку. Александријска православна црква присутна је од древних времена, али је територија њеног ширења била ограничена на Египат и Либију. Тек око 1930. године александријски патријарх Мелентије прогласио је ширење своје јурисдикције на цео афрички континент, што је почело да се оличава у стварним акцијама тек у другој половини ХХ века. Библија позива на избегавање оних „који чине раздоре“ у Цркви (Рим. 16:17), тако да је Православна црква веома строга према проблему раскола. Односи између Руске и Александријске цркве су донедавно били најбољи. Али, нажалост, они су обустављени 2019. године након што је александријски патријарх Теодор, под спољним притиском Запада, признао расколничку псеудоцркву у Украјини, иако је раније обећао да то неће учинити. Да подсетим, патријарх Теодор је 8. новембра 2019. званично признао ПЦУ. Штавише, 13. августа 2021. је саслуживао са Думенком на литургији на острву Имврос, што је аутоматски учинило предстојатеља Александријске цркве саучесником раскола. Исходећи из тога, као и реагујући на бројне апеле свештенства Александријске патријаршије, које ниjе желело да буде саучесник у расколничким делима патријарха Теодора и које је жудело да остане у канонској цркви, у децембру 2021. Синод РПЦ донео је одлуку да формира Патријаршијски егзархат Африке. Дакле, није било кршења канона с наше стране. Такође, имајте на уму да смо дуго чекали пре него што смо предузели такав корак. Чекали смо искрено покајање патријарха Теодора за грех раскола. Није уследило и морали смо да водимо рачуна о очувању истинског православља на афричком континенту. Какво је стање егзархата на чијем сте челу у овом тренутку? Како Африканци доживљавају нову мисију Руске цркве? У протеклих годину и по дана Патријаршијски егзархат Африке отворио је више од две стотине парохија у 25 афричких земаља. Поред литургијског живота, покренути су и многи хуманитарни и едукативни пројекти, преводи књига на локалне језике и још много тога. Оснивање и активан рад егзархата изазвали су велику пажњу Африканаца према РПЦ. За многе је драгоцено то што наша црква има древне корене који потичу од времена апостола, то што смо традиционална и конзервативна црква која не дозвољава људима да мењају или поништавају учење Библије о моралним и породичним питањима у корист модерних идеолошких трендова који долазе са Запада, као и да РПЦ никада није била црква колонизатора. Африканци показују велико интересовање за нашу мисију. Уосталом, искрено говорећи, ми смо добили тешко наслеђе после Грка. Стиче се утисак да нису покушавали да изграде нормалан црквени живот у Африци. На пример, морамо да упознајемо Африканце са постом, Тајном исповести. Све нам то ствара одређене потешкоће, али, с друге стране, отвара и широке перспективе за прави мисионарски рад и просветитељство. Велику пажњу посвећујемо образовању и верском и световном. Неколико десетина студената из Уганде, Кеније, Танзаније, Нигерије, Руанде, Бурундија, Камеруна, Централноафричке Републике и Мадагаскара већ је послато на студије у руске богословске школе. Истовремено, у Москви су одржани краткорочни теолошки и пастирски курсеви на енглеском и француском језику, након чега су грађани Централноафричке Републике, Нигерије, Малавија, Камеруна, Јужне Африке, Демократске Републике Конго, Обале Слоноваче, Тогоа и Мадагаскара рукоположени у свештенике. Да би се повећала квалификација свештеника и лаика, покренути су богословски онлајн-курсеви на Московској духовној академији на енглеском језику. На њима се обучава 160 Африканаца. Што се тиче световног образовања, Руска православна црква је отворила основну школу у ЦАР и образовни центар у Танзанији. На хуманитарном правцу, РПЦ има суштински нови приступ решавању проблема опасности од глади. Иако смо повремено делили храну гладнима (у Кенији и Нигерији, на пример), сада се ипак више фокусирамо на обезбеђивање локалних афричких пољопривредника семеном и/или ђубривом и на тај начин им помажемо да уберу већу жетву. Овакви пројекти су успешно реализовани у Танзанији, Малавију и Кенији. Наша визија је – дати штап за пецање, а не рибу. Црква помаже и жртвама природних катастрофа, као што је, на пример, циклон Фреди у Малавију. Афрички егзархат има два сиротишта у Кенији и једно у Камеруну. Активно преводимо и публикујемо православну књижевност на афричким језицима, не само широко распрострањеним, као што је свахили, већ и као што су ачоли (Уганда), тив (Нигерија), бемба (Замбија), кирунди (Бурунди), кикују и тирики (Кенија ), малгашки (Мадагаскар) и други. Ово је наш допринос очувању и развоју афричких језика који се користе и за богослужење у нашим локалним парохијама. Свети Петар Цетињски је пре него што је предао своју душу Господу рекао митрополиту црногорско-приморском Петру ІІ: „Моли се Богу и држи се Русије!“ Шта данас уједињује наше цркве, народе и земље? И може ли се рећи да у светлу садашњих изазова пред којима се налази православље, Руска и Српска црква треба да формирају стратешки савез? Уједињују нас братске везе, заједничка историја, а нарочито жеља да живимо у Духу Божјем. Верујем да је наша заједничка мисија да заштитимо традиционалне вредности, ону нормалност без које је немогућ правилан развој човечанства. Такође сам уверен да ако Руска и Српска црква стану раме уз раме, онда никакве јереси и расколи неће моћи да уздрмају васељенско православље. А формат таквог стратешког савеза мораjу, ако таква идеја буде одобрена, да развију наши поглавари уз подршку Синода. Ваше високопреосвештенство, на крају нашег интервјуа, били бисмо вам захвални на поуци нашим читаоцима и српској јавности. Треба увек и у свему да се држимо Бога, да верујемо у Њега и Његову безграничну милост. Ако успемо на овом путу, и најтежи проблеми и кризе биће решени. Нека Господ чува српски народ, а Богородица својим омофором закрили нашу браћу и сестре на Косову и Метохији! Just a moment... WWW.PECAT.CO.RS
  6. Многи примећују да се око нас дешавају глобални процеси које је тешко објаснити и са становишта морала и са становишта здравог разума. Оно што се јуче сматрало срамотним данас се представља као норма. Штавише, одређени концепти и иницијативе продиру у масе тако системски и агресивно да њихови противници, чак и ако имају огромну бројчану надмоћност, нису у стању да зауставе продирање тих разорних идеја у све сфере друштвеног живота. Реч је, између осталог, о феноменима као што су ЛГБТ агенда, дозвољена еутаназија, популаризација абортуса, породично право и све друго што непосредно удара у суштину православља, каже на почетку разговора за „Печат“ Његово високопреосвештенство митрополит клински и патријаршијски егзарх Африке Леонид. На недавно одржаном архијерејском састанку у Тројице-Сергијевој лаври патријарх московски и све Русије Кирил упозорио је на чињеницу да се православљу сада супротстављају моћни непријатељи. Можете ли да конкретизујете које су то снаге и које задатке пред себе постављају? Иза свега тога стоје деструктивне снаге Колективног запада, које делују и отворено и у тајности, ослањајући се на огромна финансијска средства. Извршиоци воље ових глобалиста су националне владе и шефови држава, марионете које су доведене на власт. У служби глобалиста су недостатак савести и информативни гласноговорници. Задатак који су ови „господари“ поставили пред собом је монопол на управљање људима. Њихова је намера да човечанство буде подељено на елиту и услужно особље, чија ће популација и наталитет бити под контролом. Првима ће бити пружене све могућности и благодети света, док ће друге, прилично проређене, покушати да претворе у крдо слабе воље, без идентитета и самосвести, спремно на послушност сваке врсте и одрицање од свих права за чинију леће. У ту сврху се сада брише систематски, на нивоу многих држава, граница између добра и зла. „Дубока моћ“ жуди да успостави контролу над људском природом, приморавајући нас да добровољно предамо своју слободу „изабранима“ у замену за примање милостиња, као и илузија виртуелног света. Зато се она тако и наоружала против православља, које наставља да грех назива грехом, као и да указује на праву мисију сваког од нас – спасавање сопствене душе. У одлуци архијерејског састанка РПЦ се каже да су челници Константинопољске патријаршије постали један од инструмената непријатељских снага према православљу. Шта је подстакло учеснике епископске конференције да се усагласе око такве формулације? Тешко је порећи очигледно. Руководство Константинопољске патријаршије веома дуго подрива јединство васељенског православља. И пре незаконитог мешања у украјинске црквене послове, Фанар је починио недостојне поступке. Вреди се сетити његове одлуке да, у супротности с канонима, створи структуру која паралелно делује са Естонском православном црквом Московске патријаршије, или таjне претње Српскоj цркви да ће дати аутокефалност неким неканонским ентитетима на Балкану. Коначно, патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон када је с планом реализовао пројекат тзв. Православне цркве Украјине, у којој, између осталог, „епископи“ немају законска рукоположења. Као резултат одлуке главе Фанара, раскол није био залечен већ легализован. Штавише, руководство Константинопољске патријаршије је постигло да тзв. ПЦУ призна још неколико грчких помесних цркава. Иначе, у овоме су фанариотима активно помагале дипломатске и обавештајне структуре низа западних земаља. Према резултатима таквог очигледног безакоња, васељенско православље је подељено. Његовом јединству задат је снажан ударац. А ми се сећамо ко је заинтересован за слабљење и уништавање православља. Које су главне тачке документа „О изопачењу православног учења о Цркви у пракси Константинопољске патријаршије“, представљеног и одобреног на архијерејском састанку РПЦ. Шта се планира са овим документом у будућности? У документу постоји много важних ставова, али фокусираћу се на онај кључни. Одбацујемо концепцију првенства константинопољског патријарха, представљеног као земаљског поглавара васељенске цркве. Јер то је заправо јерес „папизма“, која директно гази принцип саборности васељенског православља. Неоснованим сматрамо и тврдње да константинопољски патријарси наводно имају искључиво право да се самоиницијативно мешају у унутрашње ствари било које помесне цркве о било ком питању, да самостално оцењују, укидају или преиспитују одлуке аутокефалних цркава ако их Фанар сматра као „недовољне“. У Православној цркви не може бити поглавара који има посебне привилегије у поређењу с другим поглаварима, пошто је глава васељенске цркве Господ наш Исус Христос, а не патријарх који је турски држављанин. На основу тога, мешање једне помесне цркве у послове друге цркве је такође неприхватљиво. Документ је веома исцрпан и аргументован. Биће преведен на различите језике и послат на разматрање помесним црквама. Током гостовања на једној ТВ рекли сте да се реч „јерес“ осећала у ваздуху током састанка архијереја у Тројице-Сергијевој лаври. Зашто се ипак није чула и када мислите да ће се чути? Наша црква делује постепено, сваки пут остављајући браћи прилику да се врате из „далеке земље“. Јер нико не жели да буде сведок понављања догађаја из 1054. године, који су довели до одласка Католичке цркве из православља. Међутим, јеретичка тврдоглавост Фанара у својим заблудама не оставља нам избора. Када је један од делова тела погођен гангреном, улажу се сви напори да се излечи оболели део. Али ако неко верује да му се ништа није догодило и болест користи као средство да потврди своју надмоћ, хируршка интервенција постаје неопходна. Ако полазимо од ове аналогије, можемо рећи да се сада припрема операциона сала. А операција ће сигурно уследити ако се део црквеног организма изједен гангреном јереси „источног папизма“ не опамети и настави да представља опасност, од духовне смрти, за све. У овом контексту треба напоменути да историја Цркве познаје многе случајеве када је костантинопољски архијереј скренуо у јерес или раскол. Тако је константинопољски епископ Јевсевије био аријанац, а Македониjе jе био духоборац. Епископ константинопољски Несторије је био јересиарх, због чега је био анатемисан од Цркве на Трећем васељенском сабору. Константинопољски патријарси Сергије I, Пир, Павле II, Петар су пали у јерес монотелитизма, а патријарси Анастасије, Константин II, Никита I, Теодот Каситера, Антоније I Касимата, Јован VII Граматичар – иконоборства. Заузврат, патријарси Митрофан II и Григорије III Мама били су у униjи с Римом. Васељенско православље је подељено због црквене ситуације у Украјини, односно стварања ПЦУ и њеног признања од једног броја помесних Цркава. Да ли је остало простора за налажење решења за ову кризу тако што би се обновило јединство православних цркава? Или су негативни процеси неповратног карактера? Може се спасти заустављањем на самој ивици понора, центиметар од пада у понор. Кључно је имати искрену жељу за тим. Нажалост, Фанар не жели да се заустави. Слажем се са идејом да је сада рукама Константинопољске патријаршије створен симулакрум, инфериорни и штетни фалсификат васељенског православља. У овом паралелном систему такви аспекти као што су кршење канона, легализација расколничких структура, саслуживање са лицима која немају канонска рукоположења, уништавање саборског формата црквене управе сматрају се природним и нормалним. Све оно што се раније чинило незамисливим и немогућим. Штавише, иза ове стварности већ се назиру нови оријентири. Говоримо о даљем сиромашењу православне еклисиологије, отвореном саслуживању са представницима других вера, помирењу са наметањем ЛГБТ идеологије итд. Финале овог духовног пада биће непосредно учешће у процесу формирања јединствене светске синкретистичке религије. Међутим, веома се надамо да ће, ако се то деси, само неколицина јурнути у море са стрмине, а већина православних стајати у вери и истини. У вези с тим, по мом дубоком уверењу, потребно је обновити рад тзв. аманског формата, где ће поглавари помесних цркава моћи да формирају општи став о тешким и актуелним питањима општеправославне агенде. View full Странице
  7. Многи примећују да се око нас дешавају глобални процеси које је тешко објаснити и са становишта морала и са становишта здравог разума. Оно што се јуче сматрало срамотним данас се представља као норма. Штавише, одређени концепти и иницијативе продиру у масе тако системски и агресивно да њихови противници, чак и ако имају огромну бројчану надмоћност, нису у стању да зауставе продирање тих разорних идеја у све сфере друштвеног живота. Реч је, између осталог, о феноменима као што су ЛГБТ агенда, дозвољена еутаназија, популаризација абортуса, породично право и све друго што непосредно удара у суштину православља, каже на почетку разговора за „Печат“ Његово високопреосвештенство митрополит клински и патријаршијски егзарх Африке Леонид. На недавно одржаном архијерејском састанку у Тројице-Сергијевој лаври патријарх московски и све Русије Кирил упозорио је на чињеницу да се православљу сада супротстављају моћни непријатељи. Можете ли да конкретизујете које су то снаге и које задатке пред себе постављају? Иза свега тога стоје деструктивне снаге Колективног запада, које делују и отворено и у тајности, ослањајући се на огромна финансијска средства. Извршиоци воље ових глобалиста су националне владе и шефови држава, марионете које су доведене на власт. У служби глобалиста су недостатак савести и информативни гласноговорници. Задатак који су ови „господари“ поставили пред собом је монопол на управљање људима. Њихова је намера да човечанство буде подељено на елиту и услужно особље, чија ће популација и наталитет бити под контролом. Првима ће бити пружене све могућности и благодети света, док ће друге, прилично проређене, покушати да претворе у крдо слабе воље, без идентитета и самосвести, спремно на послушност сваке врсте и одрицање од свих права за чинију леће. У ту сврху се сада брише систематски, на нивоу многих држава, граница између добра и зла. „Дубока моћ“ жуди да успостави контролу над људском природом, приморавајући нас да добровољно предамо своју слободу „изабранима“ у замену за примање милостиња, као и илузија виртуелног света. Зато се она тако и наоружала против православља, које наставља да грех назива грехом, као и да указује на праву мисију сваког од нас – спасавање сопствене душе. У одлуци архијерејског састанка РПЦ се каже да су челници Константинопољске патријаршије постали један од инструмената непријатељских снага према православљу. Шта је подстакло учеснике епископске конференције да се усагласе око такве формулације? Тешко је порећи очигледно. Руководство Константинопољске патријаршије веома дуго подрива јединство васељенског православља. И пре незаконитог мешања у украјинске црквене послове, Фанар је починио недостојне поступке. Вреди се сетити његове одлуке да, у супротности с канонима, створи структуру која паралелно делује са Естонском православном црквом Московске патријаршије, или таjне претње Српскоj цркви да ће дати аутокефалност неким неканонским ентитетима на Балкану. Коначно, патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон када је с планом реализовао пројекат тзв. Православне цркве Украјине, у којој, између осталог, „епископи“ немају законска рукоположења. Као резултат одлуке главе Фанара, раскол није био залечен већ легализован. Штавише, руководство Константинопољске патријаршије је постигло да тзв. ПЦУ призна још неколико грчких помесних цркава. Иначе, у овоме су фанариотима активно помагале дипломатске и обавештајне структуре низа западних земаља. Према резултатима таквог очигледног безакоња, васељенско православље је подељено. Његовом јединству задат је снажан ударац. А ми се сећамо ко је заинтересован за слабљење и уништавање православља. Које су главне тачке документа „О изопачењу православног учења о Цркви у пракси Константинопољске патријаршије“, представљеног и одобреног на архијерејском састанку РПЦ. Шта се планира са овим документом у будућности? У документу постоји много важних ставова, али фокусираћу се на онај кључни. Одбацујемо концепцију првенства константинопољског патријарха, представљеног као земаљског поглавара васељенске цркве. Јер то је заправо јерес „папизма“, која директно гази принцип саборности васељенског православља. Неоснованим сматрамо и тврдње да константинопољски патријарси наводно имају искључиво право да се самоиницијативно мешају у унутрашње ствари било које помесне цркве о било ком питању, да самостално оцењују, укидају или преиспитују одлуке аутокефалних цркава ако их Фанар сматра као „недовољне“. У Православној цркви не може бити поглавара који има посебне привилегије у поређењу с другим поглаварима, пошто је глава васељенске цркве Господ наш Исус Христос, а не патријарх који је турски држављанин. На основу тога, мешање једне помесне цркве у послове друге цркве је такође неприхватљиво. Документ је веома исцрпан и аргументован. Биће преведен на различите језике и послат на разматрање помесним црквама. Током гостовања на једној ТВ рекли сте да се реч „јерес“ осећала у ваздуху током састанка архијереја у Тројице-Сергијевој лаври. Зашто се ипак није чула и када мислите да ће се чути? Наша црква делује постепено, сваки пут остављајући браћи прилику да се врате из „далеке земље“. Јер нико не жели да буде сведок понављања догађаја из 1054. године, који су довели до одласка Католичке цркве из православља. Међутим, јеретичка тврдоглавост Фанара у својим заблудама не оставља нам избора. Када је један од делова тела погођен гангреном, улажу се сви напори да се излечи оболели део. Али ако неко верује да му се ништа није догодило и болест користи као средство да потврди своју надмоћ, хируршка интервенција постаје неопходна. Ако полазимо од ове аналогије, можемо рећи да се сада припрема операциона сала. А операција ће сигурно уследити ако се део црквеног организма изједен гангреном јереси „источног папизма“ не опамети и настави да представља опасност, од духовне смрти, за све. У овом контексту треба напоменути да историја Цркве познаје многе случајеве када је костантинопољски архијереј скренуо у јерес или раскол. Тако је константинопољски епископ Јевсевије био аријанац, а Македониjе jе био духоборац. Епископ константинопољски Несторије је био јересиарх, због чега је био анатемисан од Цркве на Трећем васељенском сабору. Константинопољски патријарси Сергије I, Пир, Павле II, Петар су пали у јерес монотелитизма, а патријарси Анастасије, Константин II, Никита I, Теодот Каситера, Антоније I Касимата, Јован VII Граматичар – иконоборства. Заузврат, патријарси Митрофан II и Григорије III Мама били су у униjи с Римом. Васељенско православље је подељено због црквене ситуације у Украјини, односно стварања ПЦУ и њеног признања од једног броја помесних Цркава. Да ли је остало простора за налажење решења за ову кризу тако што би се обновило јединство православних цркава? Или су негативни процеси неповратног карактера? Може се спасти заустављањем на самој ивици понора, центиметар од пада у понор. Кључно је имати искрену жељу за тим. Нажалост, Фанар не жели да се заустави. Слажем се са идејом да је сада рукама Константинопољске патријаршије створен симулакрум, инфериорни и штетни фалсификат васељенског православља. У овом паралелном систему такви аспекти као што су кршење канона, легализација расколничких структура, саслуживање са лицима која немају канонска рукоположења, уништавање саборског формата црквене управе сматрају се природним и нормалним. Све оно што се раније чинило незамисливим и немогућим. Штавише, иза ове стварности већ се назиру нови оријентири. Говоримо о даљем сиромашењу православне еклисиологије, отвореном саслуживању са представницима других вера, помирењу са наметањем ЛГБТ идеологије итд. Финале овог духовног пада биће непосредно учешће у процесу формирања јединствене светске синкретистичке религије. Међутим, веома се надамо да ће, ако се то деси, само неколицина јурнути у море са стрмине, а већина православних стајати у вери и истини. У вези с тим, по мом дубоком уверењу, потребно је обновити рад тзв. аманског формата, где ће поглавари помесних цркава моћи да формирају општи став о тешким и актуелним питањима општеправославне агенде.
  8. Ових дана се у медијима који себе представљају као православни, а заправо немају са Православљем ништа заједничко, појавио подмукао и сензационалистички текст о садашњем јерођакону Методију, а све у контексту његовог животног пута од магистра римокатоличке теологије и римокатоличког клирика, до садашњег православног монаха и јерођакона. Те текстове нећу да наводим. Но, зарад истине и љубави према нашем оцу Методију, али и према свима који желе да прихвате Православље као Богом спасавајућу веру, позивам вас да прочитате неколико ових редака: Некадашњи Марко (Пранић), а сада јерођакон Методије, млади је човек са Хвара, Далматинац. Завршио је надбискупијску гимназију и богословију у Сплиту, дипломирао и магистрирао теологију у Загребу и Риму, завршио Музичку академију на престижном америчком универзитету, радио као шеф студентске службе и продекан на богословском факултету у Рочестеру, имао каријеру концертног оргуљаша (концертирао на оргуљама на свим важнијим местима по Америци), постигао магистериј из систематског богословља (догматике), па наставио студије (специјализација у литургици) у Чикагу, и ту дошао у контакт са нашим студентима православног богословља у Либертивилу, и монасима. Искуство при првом уласку у храм у манастиру Нова Грачаница изменило је све у животу овог младог човека. Оно шта је до тада било незамисливо, сада је полако почело да постаје реалност. Од скорог рукоположења у католичкој цркви, осигуране парохије, плате, шест недеља плаћеног годишњег, кола, куће, хране, академске каријере на факултету у Њујорку, концертне/уметничке каријере, па до одрицања од свега - и себе и света, предајући свој живот вољи и промислу Божијем, дубоко верујући да ће све, уз искушења, страдања, патње, неразумевање, па чак и мржњу и презир, али и много лепих и светих момената, сусрета, и разговора изићи на добро и по Његовој вољи, Марко прихвата православље и монашки начин живота. У овом подвигу знао је добро да ће бити удараца и са једне и са друге стране: поједнима ће бити ”усташа”, другима ”четник”, а онима који су имали прилике да се ити минуту сусретну с њим и поразговоре: пријатељ, друг, ослонац, и брат у Христу. Нека се и овде врши она светописамска реч Апостолова: ”Свима сам постао све, да неке пошто-пото спасем. А све чиним ради Јеванђеља, да бих у њему имао удела”. Не може се ”свезати” Духа Светог. С благословом владике Лонгина, прота Милош Весин је пре скоро три године извршио Чин преласка у Православље и Свету Тајну Миропомазања. Марко је најпре два месеца боравио у нашем манастиру у Мизурију, а онда је, као наш клирик, послан код Руса у Џорданвил. Када су видели каквих је способности, унутар свега пар месеци су га увели у наставни кадар. У међувремену је уписао докторске студије у Беогртаду на нашем Православном Богословском Факултету, са благословом Епископа бачког Г. Иринеја, који га је примио у своју епархију. Касније је, обзиром на пријашње професионално/радно искуство у администрацији високошколских установа (факултета) у Америци (шеф студентске службе, продекан за наставу), именован од стране Светог Архијерејског Синода за Повереника за акредитацију нашег факултета у Либертивилу. Замонашен има свега пар недеља, и рукоположен у јерођакона у Ковиљу, као клирик Бачке епархије, дошао је с благословом назад у Џорданвил, по молби Руске Заграничне Цркве, и ту ће једно време предавати предмете из литургике и појања на њиховој Духовној Академији. Много је претрпео тај млади човек, који је искрено заволео Православље. И то од ”наших”. Неки надобудни ”велико-Срби” су му на дан када је требало да прими нашу веру претили смрћу. Отац Милош му је поручио да дође код њега у Ленсинг, и да ће све мирно и лепо ту обавити. Дошло је и доста наших студената. И то је баш било уочи Светога Саве. Пошто је било ризично да се враћа у Нову Грачаницу, прота Милош га је, у договору са владиком, задржао код себе у Ленсингу, где је провео пар дана, одакле је отишао у Мизури, а оданде у Џорданвил. Када се у априлу појавио као искушеник у Новој Грачаници, по благослову и мандату Светог Архијерејског Синода и нашег факултета, ”јунаци” из ”Српске братске помоћи” (није помоћ, а братска још мање, српска понајмање!) излепили су цео манастир огромним постерима са Марковим ликом и речима: - Нећемо усташу! Ту исту недељу су ти исти чекали дали ће Марко доћи на богослужење у манастирски храм, па да га ухвате и избаце напоље и отерају. Божјим промислом, Марко је већ био договорио да ће бити на једној од парохија у Чикагу, па су ”браћа” остала закинута задовољства да једног монаха, искушеника, физички избаце из храма Божијег на недељном богослужењу, и из манастира. Онда је јеромонах Макарије, Американац који је прешао у Православље, сабрат манастира Нова Грачаница, скидао те постере и свађао се са ”браниоцима Српства”, који су викали: Ово је наш манастир!, а на шта је он одвикивао: Није ваш, него Божији! А ја сам монах у овом манастиру! Свему овоме се супроставио и умировљени владика славонски Г. Сава (Јурић), који живи у манастиру Нова Грачаница, а који је Марку од првог сусрета био и ослонац и подршка, и који је такође пострадао од истих, и њима сличних. Дан пре тога су га исти ти напали у трпезарији за време ручка пред људима који су дошли на парастос, правећи јавну и непријатну сцену, па је устао владика Митрофан (канадски, декан нашег факултета) да се обрачунава с њима. Нити њега нису хтели да чују, и опет понављају претње да Марко има два дана да ”нестане” из манастира или ће бити онога чим су му пре три године претили и наговештавали… То је истина о оцу Методију, и о нашим емигрантским патопсихолошким ликовима, који своје фрустрације пребацују на црквени терен, а врх њиховог ”црквеног живота” је опијање на пикницима и ”црквеним” забавама! А оца Методија помјаните да му Господ подари снаге, мудрости, љубави, и устрајности, јер он је наш по Божијој вољи, - не захваљујући нашој ”мисији”, већ је наш упркос нашој ускогрудости и кратковидости (једном речју) нашег ”дијаспоритиса”, како је то тачно означио мудри отац Немања у својој недавно изашлој књизи! И на крају: када је Марко саопштио своју жељу да пређе у Православље, његов дотадашњи надлежни бискуп из Америке му је рекао: - Одабрао си оно најбоље и највредније у хришћанству! Драги моји пријатељи, браћо и сестре, пријатељски вас и братски молим да не подлежете под утицај нецрквених, квази-црквених, али и цркво-разорних медија. Не улазим у све разлоге зашто то раде, већини вас су то веома добро познати разлози. Будимо људи широкогруди, какви и јесу наши преци одувек били. Наша вера је вера искрене и свете љубави, вера која прима све у топли загрљај Бога Живога. ”Чудна љубав Божија према човеку познаје се када је човек у бедама што разоравају надежду његову. Овде Бог показује силу своју на спасење његово. Јер никада човек не познаје силе Божије у покоју и слободи.” Свети Исак Сирин Извор: ФБ профил о. Ивана Цветковића
  9. Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, и традиционална Спасовданска литија због страдања и губитка живота наших младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, због бола и туге васцелог народа за невино пострадалима биће у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима! На челу литије, која ће градским улицама од Вазнесењског до Светосавског саборног храма кренути 25. маја у 19.00 часова, биће кивот са моштима Светог владике Николаја, који ће изузетно, ради утехе верног народа у овим тешким данима и ради духовног окрепљења, бити донет из манастира Лелић код Ваљева. Претходног дана, 24. маја 2023. године, свете мошти владике Николаја биће пренете у ваљевски Саборни храм, одакле ће после молебна свечано у пратњи Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија кренути ка Вазнесењској цркви у Београду, где ће бити дочекане у вечерњим часовима пред празнично бденије. У Вазнесењском храму мошти ће бити и на сам дан празника да би у вечерњим часовима у свечаној Спасовданској литији биле пренете до храма Светог Саве, где ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служити молебан и беседом се обратити окупљеном народу. С вером и молитвом, уз Светог владику Николаја, корачајмо београдским улицама ради исцељења душе и тела, освећења улица и тргова и за мир међу људима! Преузмите плакат ОВДЕ (pdf).
  10. (Јеванђеље по Јовану 5 гл., 1-15) Нада човека Христос је био и јесте једини и непрекидни захтев сваког човека. Одагнава сваку тугу и преображава сваки људски бол. Нико није толико заволео човека и ослободио га страха од његових граничних ситуација као Христос. У Јерусалиму, у бањи Витезди код Овчијих врата, како се у јеванђелском читању помиње, догодило се чудо исцељења болесног (раслабљеног), који је читавих 38 година носио крст своје болести. У такво стање, како закључујемо из јеванђелског текста, одвео га је грех и прекид његовог односа са Богом. И поред очаја и усамљеност који га је као човјека обузимао, он није престао да стрпљиво чека своје исцељење. И чудо се дешава. Бог га не оставља. Није га разочарао. Реч Христова је спасоносна: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди. Искупитељско присуство Господње исцељује тело и душу раслабљеног. Потрага за Богом Бог је постао приступачан Његовом нествореном благодаћу и Његовим нествореним енергијама, које су део Његовог божанског постојања. Човек заиста може да упозна Бога. Међутим, овај сусрет се одвија на тих начин, односно одвија се у простору срца, као што је био сусрет Христов са раслабљеним човеком. Дакле, трагање за Богом се не врши само са људским интелектом, одсеченим од остатка људског постојања, већ са целим недељивим људским бићем, а центар тог напора је људско срце. Човек не може да се сретне са Богом све док му је ђаво у срцу, који често господари човековим срцем. Стална духовна борба Наша једина брига требала би да буде да живимо Христовим животом, да будемо Његови ученици и да престанемо да будемо заробљеници греха. А роб не остаје у кући вавијек, син остаје вавијек. Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јв. 8, 34-36). То је управо слобода коју Господ даје одузетоме, свакоме од нас, који се труди да постане син Божији и да неуморно пребива у дому свога Оца. Наравно, наша молитва за ово не долази одмах. Није лак задатак задржати сећање на Бога у нашим срцима док смо окружени светом који се не моли и не живи евхаристијским (литургијским) животом. Људи који се моле Молитва преноси ум и срце у вечност и једино нас брине како ћемо се удостојити Бога. То не значи пасиван живот одвојен од наших ближњих, и оних који нас окружују, дакле један вертикални индивидуални однос са Богом. Напротив. Човек молитве је онај који својом молитвом обухвата све људе, сву творевину, цео свет. Оче наш, кажемо у нашој молитви. Дух молитве чини да владамо својим страстима а не другима, чини нас људима љубави, милосрђа, разумевања, доброте. Чини нас сличнима Господу који је чуо уцвељени глас раслабљенога: “Господе, немам човека”, односно “Господе, немам никога, неподношљиво сам сам”, и Он га исцељује, искупљује. Молитва у радости, у искушењу, у борби је наша једина нада и наша радост: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. (Митрополит Агатангел Харамантидис је генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве) Превод са грчког: Н.Ј. Гачевић
  11. Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера. Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне. Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији. Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас. Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини. Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо. Патријарх српски Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода View full Странице
  12. Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера. Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне. Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији. Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас. Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини. Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо. Патријарх српски Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода
  13. За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика
×
×
  • Креирај ново...