Претражи Живе Речи Утехе

Поводом упокојења Папе Франциска Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио изјаву саучешћа следеће садржине: Христос васкрсе! Са тугом смо примили вест да се на други дан празника Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, упокојио Папа Франциско. Имао сам прилику да се, током његовог понтификата, више пута лично сретнем са почившим Папом тако да осећам обавезу да данас посведочим да је био човек који је градио мир и разумевање међу људима и народима, са посебном жељом да развија сарадњу са Православним Црквама. Српска Православна Црква му је благодарна на дубоком разумевању трагичног историјског наслеђа подручја на коме живи српски православни народ. У име пуноће Српске Православне Цркве изражавам саучешће Римској дијецези и васцелој Римокатоличкој Цркви са молитвом да почившем папи Франциску Господ подари вечни живот и вечни спомен. АЕМ и Патријарх српски Порфирије https://spc.rs/sr/news/aktuelno//13844.izjava-saucesca-patrijarha-srpskog-porfirija-povodom-upokojenja-pape-franciska.html

"Дани патријарха Павла" у Чачку, Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену 10. "Дани патријарха Павла" у Чачку 10. Дрворезбарска колонија „Крст патријарха Павла“ Јавни позив за учешће на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“ Ове године, по десети пут, организујемо манифестацију „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Један од основних садржаја Манифестације је дрворезбарска колонија „Крст патријарха Павла“. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“, као утемељивач и организатор позива академске вајаре и аматере који се баве дрворезом да учествују на овогодишњој Kолонији. Дрворезбарска колонија се организује у част лика и дела патријарха Павла. Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2025. године на адресу „Павле – живот по Јеванђељу“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2025. године на електронску адресу [email protected]. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну награду и плакету, а остали учесници награду за труд и захвалницу. Максимална висина крста је 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом). На заједничкој свечаности свих који су део овог пројекта отварамо Манифестацију у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи. На Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2025. године, заједно сабрани ћемо, na sve;anosti после Свете Литургије, уз изложбу крстова, беседе о делу патријарха Павла и хорски концерт, доделити награде, плакету и захвалнице учесницима колоније. Свечаност организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Епархијом жичком и Центром за неговање традиције Чачак. Покровитељ је град Чачак. Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које се организују где за то постоји интересовање. Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно сабрани узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2025. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка. Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла! Детаљније о Колонији и Манифестацији прочитајте на сајту https://danipatrijarhapavla.rs/.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио поводом блаженог упокојења Aрхиепископа Тиране, Драча и све Албаније Анастасија изјаву саучешћа следеће садржине: Светом Архиерејском Синоду Аутокефалне Албанске Православне Цркве Тирана Драга у Христу браћо и саслужитељи, Са непоколебљивом вером у васкрсење мртвих и живот будућег века, али и дубоким жаљењем, својственим човеку, примили смо тужну вест о упокојењу Нашег вољеног брата, и саслужитеља у Господу Христу, блажене успомене Aрхиепископа Тиране, Драча и све Албаније Анастасија. Блажењејши је својом безостатном љубављу према вечном Архипастиру душа људских – Богочовеку Христу – био веродостојна икона самопожртвованог служења Светој Цркви и представљао величанствени украс православне васељене. Његово равноапостолно мисионарско служење у свету, учинило га је горостасном духовном фигуром у којој су многи заблудели и обезнађени људи пронашли љубљеног оца и задобили светлост вере у Исуса Христа, у Којем сви налазимо смисао, вечну утеху и радост. Не тугујући као они који немају наде (I Сол 4, 13), чуваћемо у драгом молитвеном сећању незаборавног архиепископа Анастасија као великог и искреног пријатеља Српске Цркве, са којом је неговао братски однос љубави и поштовања. Исто тако, његова чежња за решењем горућих црквених питања која су актуелна у православном свету, остаће у историји као вапијући глас одговорности овог блаженог Оца према завету датом Христу и најсветијој Цркви Његовој. Изражавајући најискреније и најдубље изразе саучешћа Вашим Високопреосвештенствима и пуноћи Албанске Православне Цркве, у име пуноће Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије и у Наше лично име, због губитка великог и вољеног архипастира у светлом лику архиепископа Анастасија, молимо Васкрслог Господа да се његова праведна душа настани у Царству савршене и непролазне љубави Христове, где верне слуге Божје вечито блаженствују! Вечан ти спомен блажењејши владико и брате, Анастасије! С љубављу у Христу Господу, Патријарх српски Порфирије https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45914

Патријарх српски Порфирије упутио честитке предстојатељима помесних Православних Цркава, Папи римском Франциску, Архиепископу кентерберијском Јустину, представницима традиционалних Цркава у Републици Србији и свим верницима који Рождество Христово прослављају по грегоријанском календару. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку светејшим патријарсима цариградском г. Вартоломеју, александријском и све Африке г. Теодору, антиохијском и свег Истока г. Јовану, румунском г. Данилу и бугарском г. Неофиту, као и блажењејшим архиепископима кипарском и Нове Јустинијане г. Георгију, атинском и све Јеладе г. Јерониму и тиранском и све Албаније г. Анастасију. Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку Папи римском Франциску, Архиепископу кентерберијском Јустину Велбију, апостолском нунцију у Републици Србији Надбискупу Санту Ганђемију, Надбискупу београдском Ладиславу Немету, Бискупу суботичком Ференцу Фазекашу, Бискупу сремском Фабијану Свалини, Бискупу Мирку Штефковићу, Бискупу Реформатске Хришћанске Цркве у Србији Бели Халасу, Бискупу Словачке Евангелистичке Цркве а.в. Јарославу Јаворнику, заменику Бискупа Евангеличке Хришћанске Цркве а.в. Габору Долинском, Бискупу крстурском Ђури Џуџару и апокрисијару Архиепископа кентерберијског пречасном Ромину Фоксу. Извор: Информативна служба СПЦ

Данас, на четврту годишњицу од упокојења блажене успомене Патријарха српског Иринеја, у цркви св. великомученика Кнеза Лазара српског у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару, свету Литургију са свештенством служио је викарни Епископ јенопољски г. Никон, уз појање хора Светосавског храма под управом др Катарине Станковић. После Литургије је служен и парастос Патријарху Иринеју код његовог места почивања у крипти Светосавског храма. Уз Епископа ремезијанског Стефана, старешину Подворја СПЦ у Москви, молитви су присуствовали и Председник Републике Србије г. Александар Вучић, Председник Владе Србије г. Милош Вучевић, министар културе г. Никола Селаковић и други званичници Србије. Владика Никон је у беседи указао да ће нас Патријарх Иринеј сакупљати у храму св. Саве до краја историје, подвукавши да је последњих десет година свог живота почивши Патријарх уређивао ову светињу и од ње направио један од најлепших храмова у Православној Цркви. Почивши "Патријарх Иринеј је био смирен и препун љубави према српском роду", истакао је Епископ Никон. Беседа Епископа Никона: Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан Св. Петке 27.октобра 1959. у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха Српског са титулом епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за епископа нишког где се налазио до 22. јануара 2010. године, када је изабран за Патријарха српског. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45487

Данас, на 15. годишњицу упокојења Патријарха Павла, у његовим родним Кућанцима, у храму Светих апостола Петра и Павла, Свету Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ пакрачки и славонски г. Јован (Ћулибрк), сазнајемо благодарећи о. Игору Карановићу. На молитви се сабрао бројни верујући народ, између осталих крајева и градова из Бусија и Чачка, а по благослову Владике Јована су освештани славски дарови у славу Божију и част (светог) Патријарха Павла српског. После Литургије сабрани ће обићи и имање на којем је рођен Гојко Стојчевић, на којем ће, уз Божију помоћ, бити музеј посвећен Патријарху Павлу, а потом ће бити одржана и свечана академија. На источној страни фасаде храма св. Апостола, из олтара, налази се представа (светог) Патријарха српског Павла, а његов омофор је изложен у самоме храму. Извор: Радио Слово љубве

Данас, 15. новембра 2024. године, навршава се 15 година од упокојења Патријарха српског Павла, 44. поглавара СПЦ, који је остао упамћен по мудрости, скромности и животу по Јеванђељу, а његов испраћај ће се памтити као један од највећих скупова у српском народу, спонтано окупљање верног народа у непрегледној даноноћној колони која га је испратила, како у београдској Саборној цркви где су верници током четири дана целивали тело почившег Патријарха, потом у молитвеном испраћају 19. новембра 2009. године ка Храму Светог Саве до манастира Раковице, где почива, а где се врше редовни помени баш као и у родном месту блаженопочившег Патријарха, Кућанцима. Из архиве Радија, једна од поука Патријарха Павла, о Господу Христу: Подсећамо на једну од емисија Радија Слово љубве посвећену Патријарху Павлу - Реч пастира - у којој смо емитовали снимке беседа из Патријаршијске капеле. Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио Слово љубве

Изјава саучешћа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија поводом велике трагедије у Новом Саду Сваки изгубљен живот је немерљиви губитак. Ова трагедија нас подсећа колико је живот драгоцен и крхак. Моје мисли и молитве су са свим пострадалим и повређеним у овој страшној трагедији. Саучествујем у болу са родитељима, родбином и са свим онима који су на било који начин погођени овом страшном несрећом. У овим тешким тренуцима важно је да будемо једни уз друге, да се подржавамо и да пружамо утеху онима којима је најпотребнија. Коленопреклоно се молим Богу да у Царству своме упокоји смртно пострадале, да помогне да се повређеним зацеле телесне ране, а сродници нађу утеху и смирење у безобалној љубави Господњој. Вечан спомен и царство Божје свим пострадалима! Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ https://spc.rs/izjava-saucesca-patrijarha-srpskog-g-porfirija-2/

Хиротонија изабраног Епископа јенопољског Никона биће обављена у недељу, 1. септембра 2024. године, са почетком у 9 часова у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 31. августа 2024. године, са почетком у 18 часова биће извршен чин наречења изабраног епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Архимандрит Никон, изабрани викарни Епископ јенопољски, у свету Бранко Цветићанин, рођен је 27. септембра 1958. године, на Крстовдан, у Каћу, од благочестивих родитеља Недељка и Марице. Основну школу завршио је у родном месту, Гимназију „Светозар Марковић“ у Новом Саду, а потом уписује Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду. У време велике духовне и егзистенцијалне кризе, на самом почетку девете деценије двадесетог столећа, тачније 21. новембра 1991. године, по призиву Господњем, студент Бранко долази у Светогархангелску лавру у Ковиљу, где постаје искушеник код духовника и настојатеља јеромонаха Порфирија (Перића). У то време јеромонах Порфирије, по благослову Епископа бачког и новосадског г. Иринеја, предводи обнову те запустеле светиње. Млади ковиљски искушеник, заједно са тада невеликим манастирским братством, стасава у благодатној атмосфери и аскетском духу светогорских манастира. Дуга богослужења са древним византијским појањем смењује посведневи напоран рад на обнови манастирских конака и економских зграда чему доприноси свом својом духовном и физичком снагом и даровима. Стога га после четири године, на Сретење 1995. године, по чину мале схиме монаши епископ Иринеј са именом Никон, по Преподобном Никону Радоњешком, руском светитељу из 14. века. Монах Никон преузима дужност економа, развија их и управља економским делатностима, што битно доприноси напретку манастира. Посебан допринос даје личним ангажманом у враћању национализоване, односно бесправно одузете, манастирске имовине. То доприноси не само да манастир Светих архангела у Ковиљу постане једно од најпрепознатљивијих и најгостољубивијих манастирских заједница у Српској Православној Цркви, него и да може стабилно да се стара о Заједници за здравствену, психолошку и социјалну рехабилитацију младих људи од болести зависности Земља живих, која је основана и делује под окриљем ковиљске свете лавре. У чин јерођакона га је рукопроизвео епископ Иринеј 13. јуна 2004. године, на празник Светог апостола Јерма, а у чин презвитера, јеромонаха, рукополаже га његов духовни отац, тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфорије, на Томину недељу, 15. априла 2007. године. У исто време, отац Никон је био један од прегалаца обнове Верске наставе у Републици Србији. Предавао је веронауку од 1994. до 2002. године у Основној школи „Лаза Костић“ у Ковиљу, дакле, шест година пре него што је Верска настава враћена у образовни систем Републике Србије. Он успоставља изузетан однос како са децом тако и са вероучитељима и другим наставним особљем, од којих су многи у оцу Никону пронашли ослонац и духовну потпору за будући рад у образовању и васпитању деце. Због потреба мисије Цркве, 2004. године, када Епископ јегарски бива посвећен за Митрополита загребачко-љубљанског, јерођакон Никон одлази у Загреб, где као сабрат манастира Свете Петке обнавља монаши живот и посвећено ради на окупљању српске православне заједнице у Загребу. Као сабрат манастира Свете Петке водио је и духовно старање о професорима и ученицима Српске православне опште гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“ у Загребу. На Богословском факултету Универзитета у Београду је дипломирао у априлу текуће године. У чин архимандрита рукопроизвео га је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 26. јула 2024. године у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. На предлог Епископа бачког др Иринеја (Буловића) Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању одржаном од 14. до 18. маја 2024. године, изабрао га је за Епископа јенопољског, викара Патријарха српског. Извор: СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће учествовати 23. јула 2024. године у представљању књиге "Посланице и беседе патријарха Варнаве" које ће бити одржано у крипти храма Светог Саве са почетком у 19 часова. О овом, капиталном издању Епархије милешевске, говориће и аутори: Високопреосвећени Митрополит милешевски г. Атанасије, проф. Велибор Пуповић и мр Бојан Струњаш. Сви су добродошли! Извор: Епархија милешевска

Пре нешто мање од две деценије, аутор овог текста је упитао једног познатог интелектуалца, припадника политичке левице, зашто је у јавности напао иницијативу Српске Православне Цркве која се тицала одбране електронске приватности у домену биометријских система идентификације. Он је сасвим озбиљно одговорио (парафразирано) да Црква нема шта да се меша у то питање, јер је хришћанство настало пре две хиљаде година, а микрочипови у XX веку. Управо је тај исти „генијални“ мислилац током маја месеца ове године у неким мас-медијима делио лекције Патријарху о томе шта би требало да ради да би то било у корист Цркве. И није био једини, напротив. Подсетимо се, у овогодишњој васкршњој посланици Српске Православне Цркве, коју потписује Патријарх са свим отачаственим архијерејима, изнет је осврт на иницијативу водећих западних земаља и њихових балканских сателита да искористе трагичне догађаје у Сребреници зарад остваривања сопствених геополитичких интереса. Основна теза дежурних прозападно орјентисаних медијских критичара била је да Патријарх Порфирије овом посланицом даје подршку владајућем режиму, који то користи за сопствене политичке поене. Хајде на самом почетку да цитирамо „спорна“ места Посланице и да видимо да ли у њима постоји нешто што је погрешно у чисто садржајном смислу. Дакле, да ли је заиста у питању „покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида“? Да ли је тачно да се на „злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру предлагачи резолуција“? Да ли је тачно да је „свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили“? И на крају крајева, да ли је тачно да је „свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна Голгота“. Ако је све то тачно – а јесте – зашто онда медијске критичаре боли истина? Вероватно ће већина њих одговорити: „јесте истина и она нас не боли, већ је проблем зато што се Посланицом даје подршка владајућем режиму“. За адекватан одговор, вратимо се на текст који претходи овом („Ретроспектива за шири контекст медијских напада на патријарха Порфирија“) и присетимо се чињенице да је у последње две и по деценије однос државних и црквених власти моделован концептом раздвојености уз начело сарадње на општу добробит друштва. Приметимо, с тим у вези, да су критичари Патријарха прескочили једно начелно питање пре било каквог даљег разматрања дневно-политичког контекста (за који није спорно да може бити валидна тема за расправу). А то начелно питање гласи: да ли у поменуту општу добробит друштва, у оквиру које српска држава и Црква сарађују према моделу који траје две и по деценије, спада и тежња да се сазна истина о Србима? То суштинско питање открива много тога јер ако пажљиво читамо поруке критичара Патријарха, испада да би Српска Православна Црква могла да реагује на лицемерну политичку иницијативу западних земаља тек пошто буде смењен тренутно владајући режим, да му не би ишла наруку. А управо такав приступ би Цркву довео у зависан положај – конкретно, да изношење њеног става зависи од статуса било ког политичког субјекта. На овом месту долазимо до јако важне поенте о којој говоре медијски теоретичари какви су Пол Лазарфелд и Роберт Мартон, напомињући да је од суштинског значаја обратити пажњу не на оно што је у медијима речено, већ на оно што је у њима изостављено. А у либерално-прозападним медијима у Србији је очигледно изостављен осврт на горепоменута питања. Поставимо у том случају радикалним критичарима питање на другачији начин: да ли је требало оћутати лицемерну представу западних земаља и држати се само уско-богословских тема (управо према једном од наслова из зборника проте Душана Петровића, поменутог у претходном тексту, у коме стоји „Црква у верске оквире“) да би се избегла оштрица лево-либералних медија? Тек би то био класичан конформизам, и то у односу на оне који стално критикују Цркву. На крају крајева, ако су познате личности опозиционог спектра (попут Вука Јеремића и Бориса Тадића) дале јасан став на ујдурму западних сила и подржали борбу за српске интересе, зашто је онда проблем ако се тим поводом огласи и Патријарх са архијерејима васкршњом посланицом, будући да Црква по природи ствари треба да се бори за истину и правду, поготово када је у питању поверени јој верни народ? Шта год ко мислио, ово је тема у којој једноставно није смело (и у будућности не сме) бити подела. Да не би било чудних учитавања овог текста, аутор напомиње да је по својим друштвеним погледима убеђени монархиста, и то у оном кључу у коме је монархизам сагледавао раније поменути епископ Данило Крстић. То значи да му се не може „пришити“ било какав политичи опортунизам у овој теми, поготово узевши у обзир да је већ писао о погубности феномена партократије, вишедеценијске хроничне болести која је створила менталитет императивног партијског чланства (по угледу на црвене књижице у време комунизма, без чијег поседовања је такође веома тешко било наћи посао у државној управи, а за управљачке функције да и не говоримо). Но када је реч о питањима која су од виталног интереса за цео српски народ (и притом су питања борбе за истину и правду), аутору је апсолутно свеједно да ли се за тај циљ боре леви, десни, црвени, плави, жути, опозиционари, владајући, републиканци или монархисти. У овим питањима су све политичке разлике небитне и апсолутно нико нема право да буде по страни. Зато је Српска Православна Црква, у лику српског Патријарха на њеном челу, сасвим правилно учинила што је одреаговала на ову подвалу западних сила, осврћући се у васкршњој посланици на историјску неправду учињену српском народу. А када смо већ код историје, сваки озбиљан и савестан српски историчар ће потврдити да је итекако требало реаговати. Разлог је једноставан: дневно-политичке констелације ће једног дана бити заборављене, а Патријархова реч остаје. Та реч ће за стотину година имати посебну снагу и бити вредно историјско сведочанство, када многи и не буду знали који режим је у то време уопште био владајући у српској држави. На ову тему се међу медијским критичарима „накалемила“ и тема молебна који је патријарх Порфирије одржао за српску делегацију и следствено давање благослова председнику државе пред наступање у Генералној скупштини Уједињених нација. И ову тему треба рашчланити, конкретно на два дела. Први део је сама могућност чина молебна и давања благослова државнику православне вероисповести, у чему не може бити (а није ни било, колико је аутору овог текста познато) никаквог спора. Лично право сваког човека је да добије молитвену подршку свог верског поглавара и то је сасвим јасно, бар у слободним државама. Друго питање је да ли је поменути догађај требало да буде медијски покривен, у чему заиста можемо имати различите ставове и размењивати аргументе. Као свештенослужитељ који се проблематиком утицаја мас-медија на црквени живот бави скоро две деценије, аутор текста се верно држи става да молитвословља (поготово литургијска) не треба уопште медијски преносити, осим у случајевима проповеди које редовно треба забележити, као и изузетних прилика попут интронизације, где би требало медијски преносити целу службу. Тај став је, међутим, изразито мањински када је реч о преовлађујућој пракси – одавно је доминантно другачије гледиште, по коме треба медијски преносити службе и молитвословља, што је пракса која је посебно интензивирана у време корона пандемије. Какав год став заузели у доктринарном смислу, у конкретном случају молебна-благослова треба поставити једно важно питање медијским ултра-критичарима Патријарха. Оно гласи: откуда то да против поменутог медијског преноса молебна и давања благослова председнику државе пред камерама иступају управо лево-либерални прозападни медији, који се свим силама труде да својим објективима „завире“ у сваки друштвено интересантан догађај? Да ли то можда говори о политичком мотиву критике која је упућена на рачун Патријарха? Ево правог питање за јавну расправу: у којој су мери данашњи „независни“ медији заправо зависни од политичког утицаја, а не само од утицаја структуре капитала? Додатно, код медијске критике на поменути догађај је потребно укључити и „периферни вид“ када је реч о извештавању једног дела мас-медија. Наиме, оно што је за искусно око било одмах уочљиво је динамика смењивања пропагандистичких текстова и коментара везаних за Цркву тих дана. Наиме, упоредо са медијским критикама упућеним на рачун Патријарха, на порталу Nova S на насловној страни су се све време смењивали текстови о градњи скупих некретнина у центру Београда од стране Српске Православне Цркве и, уопште, теме које се тичу „имовинске карте“ Цркве. Откуда такво преплитање тема? Није ли Црква поседовала некретнине и раније? Откуда баш сада да се ти текстови појаве и преплићу са темом молебна? Свако ко иоле размишља својом главом ће доћи до закључка да то није случајност, већ концептуално спроведена пропагандна шема у којој читалац треба да чита како текст тако и подтекст, то јест и критику медијског покривања молебна и упоредну серију чланака о црквеним некретнинама. Може се са великом извесношћу претпоставити да је идеја таквог уклапања медијских извештаја била да читаоца наведе на закључак да је Црква материјално повлашћена у друштву само да би заузврат пружила подршку властима. Дакле, ништа друго до прикривена пропагандистичка схема чији је циљ да се код медијских пратилаца смањи углед Цркве, „случајним“ уклапањем разнородних вести које треба да наводе на одређени закључак. Но ни ту није био крај медијским мајским нападима на патријарха Порфирија. Критички (а у доброј мери и пропагандистички) извештаји су заокружени Патријарховим појављивањем на Породичној шетњи уз градоначелника Београда, што је изнето као финални аргумент тобожње Патријархове укључености у предизборни маркетинг владајуће политичке партије. Опет, осврћући се на важност испитивања онога шта у медијима није речено, поставимо једно важно питање. Зашто у изразито критичким извештајима није јасно наглашено да је: а) Породична шетња градска манифестација формирана од стране Скупштине Града Београда годину дана раније, б) да је тим поводом градоначелник био на пријему код Патријарха, наводећи жељу да се настави сарадња са Српском Православном Црквом на пољима од општег значаја и в) да је Патријарх још прошле године започео традицију присуства у Породичној шетњи која се у Београду од тада спроводи сваког маја? Коначно, постоји и једно веома важно питање које открива крајњу пристрасност медијског покривања овог догађаја од стране поменуте лево-либералне медијске сцене. То питање гласи: зашто је у њиховим мајским критичким медијским извештајима потпуно прећутана чињеница да је, са благословом Патријарха Порфирија, свештенство Архиепископије београдско-карловачке пре нешто мање од две године учествовало са верним народом на сасвим другачијој породичној шетњи у Београду – оној која је била спонтани свенародни вид окупљања и протеста против у то време најављеног Europride-a (познатијег под називом „геј парада“)? И како то да се нису сетили да је управо Патријарх Порфирије на крају те манифестације, испред Храма Светог Саве, одслужио молебан за светињу брака и породице пред више хиљада окупљених грађана? С тим у вези, подсетимо да српски народ има лепу пословицу која каже: „Криво седи, право реци“. Ту пословицу, изгледа, неки медијски делатници или нису чули или су је чули, па пречули. И код ове теме имамо један упоредни медијски „траг“ који не би смео да нам промакне ако желимо да уочимо ширу слику. Наиме, исти тај градоначелник са којим је патријарх Порфирије био у Породичној мајској шетњи је, само месец дана раније, дао јавну иницијативу да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита, комунистичког диктатора директно одговорног за насилну ликвидацију више десетина хиљада Срба (од којих је највећи део са територије Београда) преместе у Кумровец (Хрватска). Огромна већина православних Срба и клира Цркве би здушно подржали ту иницијативу, макар у начелу, у смислу да се Брозови посмртни остаци преместе на неко гробље, без државних почасти које им се сада указују, а да се такозвана Кућа цвећа претвори у музеј са одговарајућом поставком која би обухватила аутентичне, праве хероје српске историје. Патријарх се, међутим, ниједном једином речју није огласио када је реч о овој идеји, колико год да је то несумњива жеља верног народа и клира, остављајући то питање државним властима, колико год да је иницијатива исправна. Није ли то пример уздржаности када је реч о политичким питањима, чак и у ситуацији у којој сама Црква има пуно право да захтева коначни раскид са титоизмом, од кога је брутално пропатила толике деценије? Са друге стране, већина медија који су критиковали посланицу и медијско преношење молебна нису имали Патријархову суздржаност када је у питању тема тзв. Куће цвећа, те су моментално и унисоно „гракнули“ на саму идеју да се реши питање последњег преосталог симбола окупације Србије од стране комуниста. Југословенство је, као што то неко добро примети, јако вино које озбиљно опија. А по свему судећи, мамурлук после те врсте опијености се најдуже задржао на лево-либералним медијима у Србији. Но то је већ тема за неку другу опсервацију… * Можемо са великом извесношћу претпоставити да ће се медијски напади на патријарха Порфирија и даље наставити. Оно што је важно тим поводом јесте да се шира јавност упути на расуђивање и разликовање добронамерне критике (која је свакако пожељна и стимулативна) од циљно мотивисаних пропагандистичких памфлета (које треба недвосмислено раскринкавати). Скромни прилог тој делатности представља и овај текст, уз онај који му је претходио. Оба текста уједно представљају и позив на самокритичност браћи у Христу која су се неопрезно упрегла у јарам медијских осуда Патријарха. Ако ништа, нека се барем пре своје критике мислено ставе у Патријархов положај и промисле колико је његова позиција тешка, сложена и одговорна. То није позив за апологију сваког Патријарховог потеза – и он је само човек (уп. ДАп 10, 26), те као такав свакако није непогрешив – већ је позив на суштинско разумевање његовог положаја пре изношења судова, посебно вредносних. На крају, овај аналитички осврт је и својеврсни апел упућен оним медијским делатницима чија савест не дозвољава да имају цену за коју могу бити купљени и који су спремни на преиспитивање својих ставова у светлу другачијих перспектива. Таквих несумњиво има, колико год да су у мањини. А што се тиче интересно ангажованих медијских „критичара“ и пропагандиста којима је савест спаљена (уп. 1 Тим 4, 2)… Њима људска реч, па ни овај текст, не може помоћи. Њима може помоћи само Господ Бог. Презвитер др Оливер Суботић Управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке https://spc.rs/o-majskim-medijskim-napadima-na-patrijarha-porfirija-i-o-tome-sta-nije-receno-u-njima/

Не памти се да је нека посланица Српске Православне Цркве (коју често погрешно називају Патријарховом, иако је он не потписује сам, већ са свим архијерејима Српске Православне Цркве) доживела толико изразито критичких опсервација у делу српског медијског простора који би се, условно говорећи, могао окарактерисати као лево-либерално-прозападни, као што је то случај са овогодишњом васкршњом посланицом. Стога тема те критике заслужује аналитички осврт, који би на првом месту обухватио сажету ретроспективу медијске слике Цркве обликоване на овим просторима у последњих неколико деценија. Такво уводно сагледавање ће нам помоћи да јасније уочимо шири контекст и неке важне закономерности, а потом и да апострофирамо оно што је прећутано у мајским медијским нападима усмереним ка патријарху Порфирију. * Пре нешто мање од једне деценије објављен је зборник под називом Штампа и Црква 1960 – 1990, аутора Душана Н. Петровића, некадашњег ректора Карловачке богословије. Прота Душан је, попут вредне пчеле, у том зборнику сакупио изабране чланке о Цркви који су се у штампи појављивали у време самоуправног социјализма. У том смислу, књига је важно историјско сведочанство о томе какви су били медијски извештаји о епископату, свештенству и монаштву Српске Православне Цркве у време разних фаза титоизма. Читајући наслове чланака какви су „Политизација православља“, „Политички тамјан“, „Црква у верске оквире“, „Политикантство у верској штампи“… , можемо добити déjà vu осећај, узевши у обзир наслове и поднаслове чланака о Патријарху у последњих месец дана у оном делу српског медијског простора који у наше време представљају Nova S – N1 – Danas – Vreme. Наслови и поднаслови попут „Porfirije zloupotrebio i Isusa Hrista i Uskrs“, „Patrijarh u kampanji“, „Porfirijeva uskršnja poruka: Budimo bolji ljudi, Srbi su uvek žrtve“, „Niko ne treba da zna kada predsednik republike ide u crkvu“, „Blagoslov pre puta u Njujork, a nije 1389“ као да су изашли из зборника проте Петровића, а не из садашњице. Разуме се, медијски делатници који данас изразито критички пишу о Патријарху нису вођени марксистичком идеологијом као „другови“ новинари из поменутог зборника, но, судећи по насловима, нека сродност у духу са марксистима је очигледна. Није згорег да се на самом почетку овог осврта укратко подсетимо чињенице да су од Другог светског рата до данас примењена три потпуно различита модела односа Цркве и државе у Србији, од којих је доминантно зависила медијска слика Српске Православне Цркве (односно њених великодостојника, свештеника и верника). У вишедеценијском периоду титоизма, који је обележио државни модел гоњења Цркве (који би се, због отвореног анимозитета према верном народу, тешко могао назвати чак и фундаменталистичким обликом секуларизма), у југо-медијима се није могло ни видети ни чути ништа добро о Српској Православној Цркви. Једине црквене личности које су биле приказиване у изразито афирмативном тону били су припадници тзв. „прогресивног“ дела клира, чији су чланови били јавни промотери и симпатизери тадашњег државног уређења (неки и чланови Комунистичке партије Југославије) и сматрали да је могуће спојити Крст и петокраку. Крајње антагонистички однос комунистичког државног апарата према Цркви, уз изражену и неприкривену нетрпељивост према њеним водећим личностима, имао је у то време јасан одраз у свим медијима, који су, сви до једног, били у државном власништву и под строгом контролом крајње ауторитарног (у једној фази и тоталитарног) режима. Увођењем вишестраначја после формалног (рас)пада комунизма, медијска слика на овим просторима постаје здравија, а појављују се и мас-медији у приватном власништву. Истовремено, однос нове државне власти према Цркви почиње полако да се мења и развија се у типично секуларан модел без благонаклоности, али уз толеранцију и без изражене нетрпељивости. То се одражава и на домен медија у државном власништву у којима престају систематски примитивни напади на црквене великодостојнике и свештенослужитеље. Почетком деведесетих година прошлог века долази до новог помака – први пут у послератној историји Србије Српска Православна Црква успева да добије колико-толико простора на државним медијима за верски садржај образовног карактера. Први учесник у тим образовним верским емисијама на државној телевизији био је епископ др Иринеј (Буловић), у оквиру серијала „Буквар Православља“. То је, историјски гледано, био први пробој православне речи на послератним државним медијима у Србији (у истом серијалу је, подсетимо, учествовао и данашњи патријарх Порфирије (Перић), у то време ковиљски монах). У погледу изношења било каквог критичког става, међутим, Српска Црква у то време у државним медијима – који су и даље били потпуно контролисани од стране владајућег режима, који је у доброј мери био наследник претходног, комунистичког, макар у погледу симбола и вредности – није имала никакав простор. Црквени великодостојници тог времена су своје критичке опсервације износили или у црквеним штампаним гласилима или у мас-медијима који су били опозиционо наклоњени – најупечатљивији пример у том погледу је, свакако, био антологијски наступ блаженопочившег епископа др Атанасија (Јевтића) на Студију Б. Прекретницу у односима државе и Цркве, а самим тим и у медијској слици црквеног живота у државним медијима, означава 2000. година. Тада долази до коначног пада ауторитарног режима који је баштинио извесну идеолошку везу са комунистима. Црква и држава у Републици Србији после тог догађаја и даље остају раздвојене, али са једном важном разликом – почињу убрзано да развијају начело међусобне сарадње на општу народну корист, што се итекако одражава и на медијском плану. Сви ми који смо били сведоци тог времена добро се сећамо радосног шока када смо на државној телевизији видели сцену потпуно незамисливу за претходни период: да председник наше државе присуствује и причести се на светој Литургији. Др Војислав Коштуница је, притом, дао огроман допринос у домену васпостављања вековних српско-хришћанских симбола на државним знамењима – управо је његово наслеђе повратак Крста, круне и двоглавог орла на српску заставу, као и враћање химне „Боже правде“. На тај начин је у домену државних симбола коначно поништено комунистичко наслеђе (премда не у целости, због даљег постојања такозване Куће цвећа), а председник Војислав Коштуница се златним словима уписује у историју као први аутентично српски државник после Другог светског рата. Једнако важан историјски допринос развоју односа државе и Цркве је дао премијер др Зоран Ђинђић. Подсетимо, др Ђинђић је био најзаслужнији човек за повратак веронауке у школе (што је учинио по кратком поступку, и поред веома оштрог противљења једног дела интелектуалаца и политичара са левице). Упоредо, премијер Ђинђић је дао веома јасну, конкретну и отворену подршку прикупљању средстава за Храм Светог Саве – о томе довољно сведочи његова беседа са донаторске вечери у којој је говорио о „обнови националног духа“ и о томе да ћемо „са Божјом помоћу“ завршити градњу Храма. Те четири ствари – застава, химна, верска настава и помоћ у изградњи Храма Светог Саве – биле су и до данас остале симбол новог поглавља у односима државе и Цркве када је реч о Србији. Благодарећи поменутој двојици српских интелектуалаца-државника, отпочела је епоха сарадње државе и Цркве на пољима од ширег значаја. Све то се јасно одразило и на медијској сфери – на државним медијима се црквени великодостојници појављују све чешће и износе свој став на разна питања све слободније, док је сама Српска Православна Црква представљена на крајње афирмативан начин. Овом приликом нећемо улазити у аргументацију pro et contra у којој мери Црква и држава уопште треба да буду у блиским односима, нити за то имамо довољно простора у овом осврту. Начелно гледано, у чисто правно-друштвеном смислу, сарадња међу та два одвојена ентитета је пожељна уколико доприноси духовно-материјалном благостању грађана. Притом, важно је нагласити да та сарадња није безусловна, напротив. Управо је пост-петооктобарски период показао да постоје случајеви у којима Црква не може остати по страни, и поред тога што су њени односи са државом одлични. Класичан пример је широка јавна дебата на тему биометријских система идентификације, покренута 2004. године, у којој су веома важну улогу имали управо угледни епископи Српске Православне Цркве (првенствено блаженопочивши епископи Хризостом (Столић) и Амфилохије (Радовић)). Укратко, тада су се угледне личности црквене јерархије успротивиле једном наметљивом државном пројекту, и поред чињенице да је тек коју годину раније отворено историјско поглавље сарадње у односима Цркве и државе. Благодарећи ставу епископата Српске Православне Цркве (који је, подсетимо, формиран на основу стручних симпосиона и независних студија), почетком 2007. године држава је донела компромисно решење које је на снази до данас. Код овог догађаја, међутим, долазимо до веома занимљиве појаве у посткомунистичком медијском простору Србије, бар када је реч о медијској слици Цркве. Наиме, током ове јавне дебате је тадашњи најутицајнији грађански, либерални медиј и предводник такозваног „независног“ новинарства – телевизија B92 – начином извештавања, избором вести, blog секцијом сајта, па чак и начином модерације тема на форуму свог сајта (о чему сам пре скоро две деценије објавио текст под називом „Форумом против истине“), недвосмислено дала подршку државном пројекту уместо грађанској иницијативи коју је својим ауторитетом доминантно подржала Српска Православна Црква. У чисто медијском смислу, овај феномен је класичан пример како су у посткомунистичком српском друштву медијска извештавања такозваног „независног“ (а у ствари либерално-прозападног) медијског сектора о делатности Цркве зависила пре свега од интереса корпоративних структура моћи и од уређивачке политике која је обликована у складу са тим интересима. Наиме, с обзиром да су иза поменутог државног пројекта у то време стајале велике и утицајне западне компаније, а да је истински грађанску и независну иницијативу за обрану права на приватност отворено подржала Црква, поменута медијска перјаница „грађанског“ и „независног“ новинарства тог времена, финансирана великим делом из западних фондова, је без двоумљења у својим извештајима стала на страну интереса корпоративног западног капитала (за детаљан осврт на ову тему читаоца упућујем на моју студију Биометријски системи идентификације из 2007. године која је доступна на интернету). У периоду о коме је реч долази, дакле, до својеврсне инверзије медијске слике Цркве у државним и приватним медијима у Србији – док у државним медијима она постаје јасно афирмативна, дотле се у оном делу приватног медијског сектора који је обележен latiničnim pismom, лево-либералном идеологијом и прозападном политичком усмереношћу она углавном третира изразито критичким тоном. У оба случаја је, несумњиво, постојало нешто што се у медијској теорији карактерише термином bias, а тиче се јасне (не)наклоњености, која настаје или из политичко-идеолошких или корпоративно-интересних разлога, а у неким случајима из оба (за детаљан увид у проблематику утицаја структура моћи на медије, упућујем читаоца на треће поглавље своје студије под називом Информационо контролисано друштво из 2011. године која је такође доступна на интернету). С тим у вези приметимо да, иако данас не постоји идеолошки притисак црвене петокраке у Србији, већ дужи период је приметан концентрисан медијски притисак петокрака неких других боја – свуда, па и у мас-медијима. Сетимо се, с тим у вези, блаженопочившег владике Данила Крстића, једног од најобразованијих епископа Српске Православне Цркве у другој половини 20. века и православног богослова о коме историчари тек треба да пишу. Владика Данило је, својевремено, приметио да је разлика између црвене и беле петокраке само у томе што следбеници потоње не ударају тако брутално, већ са манирима и у рукавицама. У том смислу, оно што је некада био комунистички идеолошки блок, у последње две и по деценије је хетерогена структура састављена од мноштва невладиних организација, оног дела медијских кућа које негују лево-либерално-прозападне вредности, једне групе интелектуалаца која не воли (и појединих који мрзе) Цркву, као и острашћених политичара који се, за разлику од некадашњих „камарада“, клањају петокракама жуте или беле боје. Таква парадигма се данас, у мањој или већој мери, сасвим јасно одражава на горенаведени део медијске сцене, у коме се доследно пројектује интересни оквир структура моћи које стоје иза ње. У државним медијима, као што је већ наведено, Српска Православна Црква годинама уназад има сасвим довољно простора да искаже свој став и не налази се ни под каквим ударом – напротив, углавном је приказана у афирмативном тону, чак и када постоје неслагања са државом. Ту несумњиво има и политичке срачунатости јер српски политичари добро знају колики углед Црква има у народу, при чему им је судбина српских комуниста јасно дала до знања како пролазе политички режими који се обрушавају на светињу. У том смислу, иако су државни медији у Србији још увек традиционално под контролом политичких партија које освоје власт – нажалост, партократски модел ће у нашој држави тешко бити искорењен у догледном периоду – одласком комуниста са историјске политичке сцене у државним медијима више нема идеолошког притиска који би имплицитно или експлицитно захтевао напад на Цркву. Што се тиче медија у приватном власништву, данашња слика Цркве у њима зависи пре свега од структуре капитала која стоји иза њих, а следствено томе, од уређивачке политике коју тај капитал диктира. Ова закономерност се најбоље види у случајевима промене власника одређеног медија. И овде је незаобилазан пример телевизије B92 – када се упореде извештаји те телевизије о Цркви пре и после промене власничке структуре капитала, једина сличност коју ћемо приметити јесте у комбинацији боја и заштитном знаку – ништа више није исто. То је еклатантан пример који показује да је прича о тзв. „независним медијима“ само велика шарена лажа за лаковерне људе – медијске извештаје пре свега диктирају корпоративни интереси и(ли) идеолошки притисак политичких структура. Нажалост, оно што би требало да буде правило, а то је да се у медијским извештајима чује „истина, пуна истина и ништа друго до истина“ у данашњем свету медијских монопола је реткост на нивоу статистичке грешке, мада не и немогућност. Такер Карлсон је очигледан пример да је тако нешто ипак могуће, благодарећи револуцији коју су изазвали нови медији (конкретно: широкопојасни интернет). * Однос одвојености Цркве и државе, уз међусобну сарадњу на пољима од општег значаја, је у свом дводеценијском трајању и развоју, затекао и Патријарх Порфирије када је пре нешто више од три године изабран на трон српских патријараха. Он је наставио даље да развија тај модел, по угледу на своје претходнике. Из неког разлога, међутим, у поменутом либерално-прозападном делу српског медијског сектора (који, као што је већ наведено, предводе Nova S – N1 – Danas – Vreme) почела се јасно форсирати теза да патријарх Порфирије није настављач претходног дводеценијског модела сарадње, већ зачетник неког новог односа Цркве и државе, у смислу преласка са нивоа сарадње на ниво фактичке потчињености Цркве држави. Та теза се упорно форсира и поред чињенице да је Патријарх веома оштро реаговао у неким ситуацијама, износећи став дијаметрално супротан од оног који су имала државна тела. Примера ради, такав је случај са Патријарховим критичким опсервацијама у домену статуса вероучитеља и верске наставе (који су изразито дискриминисани и којима се константно, из године у годину, покушава сузити опсег рада), негативним ставом о извођењу такозване „геј параде“ по београдским улицама, као и изражено негативним ставом о закону о родној равноправности, после чијег изношења је патријарх Порфирије постао мета оштрих напада у либерално-прозападном делу јавности. Притом, поменута група вредносно комплементарних медија јасно се издвојила у интензитету критике и симфонијски испредњачила у броју прилога и осврта у мери да је то већ прешло у медијску пропаганду. Приметимо, узгред, и чињеницу да блаженопочившем патријарху Иринеју (Гавриловићу), који је такође имао веома добар однос са државним властима (и изразито ретко иступао са негативним ставовима према њиховим иницијативама), поменути медији никада нису упућивали критике у том обиму и интензитету као што то чине у случају патријарха Порфирија. У складу са претходно изнетим опсервацијама, сасвим је јасно да медији чији финансијери немају систем вредности који је комплементаран хришћанском немају баш пуно мотива да афирмишу најлепше стране црквеног живота, али да, са друге стране, имају интерес да проналазе све оно што би према Цркви усмерило критичку оштрицу. Уколико изузмемо неколико медијских циркусаната и stand up комичара који с времена на време изругују све што је „свето и честито“, оно што је за данашње медијске нападе усмерене на Цркву, а пре свега на патријарха Порфирија, особено јесте да су они примарно резултат утицаја интересних структура моћи. Тај утицај, притом, у пракси има јачу снагу чак и од уредниче политике на одређеном медију из једног једноставног разлога – онај ко плаћа, тај и поставља уредника. Овде, међутим, не бисмо смели да упаднемо у искушење генерализације јер је готово сигурно да постоје савесни новинари и уредници који имају чврст карактер, те своју критику усмерену на неке црквене личности износе из жеље да што објективније покрију одређену тему, а не из лукративних и(ли) идеолошких разлога. Слично томе, постоје и критичке медијске опсервације које имају своју тежину, а везане су за поједине црквене службенике који својим поступцима заиста наносе штету угледу Цркве. На крају крајева, приметимо да има и новинара који су верујући људи, а чије критике добронамерно указују на слабости у свакодневном црквеном животу и као такве могу бити корисне. Ништа од тога није спорно, као ни чињеница да се и на лево-либералним медијима могу пронаћи извештаји који су коректни када је црквени живот у питању. Ипак, кумулативно гледано, све то је само пратећи декор у тим медијима и „покривалица“ за предефинисану константу која је доминантна, а има порекло у капиталу који, готово по правилу, долази од стране фондова које су под патронатом неких страних земаља, затим извора који негују вредносни систем који није комплементаран православном хришћанству (а неретко је отворено антихришћански), а у неким случајевима и од политичко-интересних групација са целог југо-простора. Сасвим упрошћено речено – ако неке медијске куће финансијски подржава, рецимо, Фондација за отворено друштво, на њима се тешко може очекивати серијал православне веронауке, али се несумњиво може очекивати серијал наглашено критичких текстова и(ли) емисија о Српској Православној Цркви. Приметимо, у вези са свим претходним, да су медијски „другови“ из времена титоизма били далеко поштенији од данашњих „првобораца“ прозападног лево-либералног медијског сектора који делује у Србији. Kомунисти су отворено „исповедали“ да се боре против утицаја Цркве и хришћанства, у складу са марксистичком доктрином у коју су слепо веровали, док криптокомунисти у елегантним оделима свој напад облаче у космополитизам и вербално испољавање чак и „добронамерних“ савета црквеним личностима. Нагласимо да је сасвим очекивано да ће лево-либерално орјентисани интелектуалци износити критику на рачун свега што се тиче Српске Православне Цркве и ту нема ништа што треба да чуди. Но да ли је уопште нормално да неко ко нема апсолутно никаквог додира ни са хришћанском вером ни са црквеним животом (осим што, можда, станује близу неког православног храма, па чује звона пре службе), полаже право да ауторитативно на мас-медијима говори о томе како би црквени великодостојник требало да поступа у интересу верника? А управо такав парадокс се дешава ових дана наочиглед свих нас. Овај феномен, чини се, ни теоретичар медија какав је Маршал МекЛуан не би могао лако објаснити, па то неће покушати ни аутор овог текста, већ ће на овом месту завршити са уводном медијском ретроспективом потребном да би се разумео шири контекст и унутрашњи механизми који стоје иза мајских медијских напада на Патријарха Порфирија. А о томе како су конкретно изгледале овогодишње синхронизоване мајске медијске „хајке“ на патријарха Порфирија и шта (ни)је речено у њима, биће речи у следећем, закључном тексту. Презвитер др Оливер Суботић Управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке https://spc.rs/retrospektiva-za-siri-kontekst-medijskih-napada-na-patrijarha-porfirija/

Позив Патријарха српског: Среда, 12. јун, навечерје престоничке славе: - У 17 ч у храму Вазнесења Господњег биће приређен свечани дочек моштију Преподобног оца нашег Јустина Ћелијског и чудотворне иконе Пресвете Богородице Знамење, а затим ће бити служено празнично бденије Четвртак, 13. јун - Вазнесење Господње - Спасовдан - 9 часова - Храм Светог Саве на Врачару - Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће началствовати светом Литургијом, уз саслужење Његовог Високопеосвештенства Митрополита источноамеричког и њујоршког г. Николаја Руске Православне Заграничне Цркве и заграничних архијереја. У храму Вазнесења Господњег свету Литургију ће служити викарни Епископ топлички г. Петар - 19 часова - Спасовданска Литија од Вазнесењске цркве до Храма Светог Саве на Врачару - у Литији ће бити ношене мошти Преподобног Јустина Ћелијског и руска чудотворна икона Пресвете Богородице Знамење ** Спасовданске вечери - од 10. до 12. јуна 2024. године на платоу цркве Светог Марка, са почетком у 19 часова - програм https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=44187

Користим ову прилику и да се и лично обратим нашој деци, ђацима основних и средњих школа у Србији. Прошло је годину дана од трагедије која је задесила ваше другаре, ученике Основне школе „Владислав Рибникар“. Ми, одрасли, нисмо створили свет у којем се врлина и другарство цене. Како будете одрастали, драга децо, искуство ће вас учити да смо вам оставили свет у којем има много неправде и зла. Али никада немојте помислити да је читава стварност таква. Није! И не мора бити! За бољи свет се, међутим, морамо борити; али не тако што ћемо на насиље узвраћати насиљем, него добротом – попут Христа, који се чак и са Крста моли за оне који га распињу и вређају, и жели им добро. Знајте да је победа зла и неправде привремена, и привидна! Велики петак није коначна истина о доброти коју носите у срцима, којој вас уче ваши родитељи, учитељи и наставници; којој се надате и коју прижељкујете да видите у целом свету, а коју јасно видите у Христу. Лепо васпитање, искрено пријатељство, љубав и пожртвованост, имају смисла зато што их Бог потврђује, зато што им се анђели радују. Будите, дакле, храбри и истрајни у добру; а када вам буде тешко – угледајте се на Христа; и знајте да доброта односи коначну победу! Васкрсење Христово је ваша победа! Христос Васкрсе! Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија: Извор: Информативна служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије честитао је празник Васкрсења Христовог Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину Велбију, Апостолском нунцију надбискупу Санту Ганђемију, Надбискупу београдском Ладиславу Немету, осталим великодостојницима Римокатоличке цркве, великодостојницима цркава реформације и свој браћи и сестрама који сутра славе Празник над празницима. У Патријарховој честитки се, између осталог, наводи: Данас се све испуни светлошћу – и небо и земља и подземље! Нека зато сва твар празнује васкрсење Христово; у њему се утврђујемо. (Трећа песма Пасхалног канона) Радујте се! (Мт 28, 9) Овим речима Васкрсли Спас је поздравио жене мироносице, али истина њима објављена одјекује и у срцима свих нас. На том чудесном поздраву – Христом објављеном тријумфу над тиранијом смрти и пропадљивости – заснива се свеукупни хришћански идентитет. Управо овом Исусовом победом сви примамо усиновљење, од Адама, преко Авраама и потомака племенâ Израиљевих, преко апостола и апостолских мужева, отаца и учитеља, па све до нас данас, не изузимајући ни будући род. Безмерна је љубав Очева, који ради отпалог рода људског шаље у историју Сина свог једнородног, да нас својом крвном жртвом, обуче у прву одежду. Савршено је послушање Сина Оцу, и то до смрти на Крсту (Фил. 2, 8). Ненадмашна је сила Духа, којим Отац Васкрсава Сина, чиме смрт бива згажена, природа људска у Христу возглављена и сва твар обновљена. У радости Васкрсења Господа Христа, које од смрти избавља, неућутно Вас поздрављамо, кличући: Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Патријарх српски Порфирије Извор: СПЦ

Велики Пост је вријеме искушења. У то се увјеравамо свакодневно, а то нам потврђују бизарни текстови и огавни наслови у царству лажи - у које нас покушавају утамничити портали сумњивих намјера, друштвене мреже без икаквих ограничења, али и слобода која нам омогућава да кажемо све, па и највећу лаж! Прва страда истина и они који истину проносе, али и они који Истину живе. Зато је, готово у правилу, на удару Црква, од разних Грухоњића, Бурсаћа, Шуковића и остале евроатлантске дружине, којима, чини се, хонорар расте са сваким новим нападом на Цркву Христову. У тој синхронизованој, беспризорној и лажној канонади увреда, прво слово њихових неистина погађа патријарха српског, јер је он онај који је глава свима нама, који персонификује нашу Свету Цркву. Зато је ударац у патријарха директан ударац у цијелу Цркву, која је овај измучени народ чувала и сачувала кроз дугих осам стотина година. Циљ је очигледан. Срозати патријарха на њихов ниво, а Цркву обезвриједити, омаловажити и учинити неприсутном тамо гдје је одувијек била – у срцима њених вјерних чада. Да би у свему томе бар мало успјели, по друштвеним мрежама бљују отрцане кованице: „јеретик“, „папољубац“, „екумениста“... Све са циљем да посију сјеме неповјерења међу вјерујућима, да никне сумња према ономе у чију се вјеру, љубав, доброту и оданост Православној Цркви никада, ни на трен, није ни најмање посумњало. Знајући животни пут патријарха српског, од његове ране младости до патријарашког трона, Србе ће бити тешко преварити, а колико Срби воле свог патријарха и колико патријарх воли своје Србе, као и све друге људе и народе, јасно је и птицама на грани. То се, чак, не мора ни знати. То се види и то се осјећа. Како вријеме одмиче, постаје све јасније зашто је Црква некима „кост у грлу“. У времену када се разграђује породица, када се уништава образовни систем, када се намећу вриједности које ту нису, Црква стоји као „Стуб и Тврђава истине“, па је ваља, у том освајачком подухвату, ако не у потпуности разорити а оно бар учинити мање способном да брани и одбрани народ који она закриљује вијековима. Ипак, памћење Цркве дуготрајније је од постојања многих народа, држава и евроатлантских институција. Зато Црква ћути и кад је нападају, не ропће кад је прогоне, не тужи кад је остављена, јер њена је глава Сам Господ. Зато и наш патријарх не проговора кад га обасипају лажима, знајући да ће се свака лаж распрснути као пјена од сапунице, јер је немогуће преварити народ који је преживио све што се преживјети може. Са усана Његове Светости никада нећемо чути ни слово мржње, осуде, гњева, срџбе и било чега другог чиме би изневјерио Христа, већ само ријеч Јеванђеља, ријеч Господњу и ријеч спасоносну, којом гради мостове, спаја људе и народе, загријава охладњела срца и кријепи богочежњиве душе. У том и таквом патријарху, какав је наш, Срби у тешком времену виде сламку спаса, која ће их, на немирном мору овога живота, довести до Лађе Христове, у којој за све и свакога има мјеста, баш као и у патријарховом срцу. Наш патријарх је и најбољи показатељ колико Господ љуби нашу Цркву Српску и наш народ, јер оваквог патријарха заслужују само добри народи које је Господ привео к Себи кроз огањ, сузе и невоље. Зато, заједно са огромном већином нашег вјерујућег народа, молитвено загледани у Господа Христа и Светог Оца нашег Саву, с благодарношћу, љубављу и поштовањем, можемо, требамо и хоћемо ускликнути: Долгоденствуј, Свјатјејши Владико! https://www.facebook.com/story.php?story_fbid=1622069991899623&id=100022899142769&mibextid=oFDknk&rdid=ynDmO1BrS1GuUS0X

Изјава саучешћа Патријарха српског Порфирија: Његовој Светости Патријарху московском и све Русије Господину КИРИЛУ Москва Ваша Светости, Ноћас је васцела Српска Православна Црква, свештенство, монаштво и сав верни народ уједињен са Вама и нашом руском браћом и сестрама у болу и молитви Спаситељу за невино пострадале у ужасном терористичком нападу у Москви. Молимо се Господу да рањенима и повређенима подари исцељење, а унесрећеним породицама снагу да као светињу чувају спомен на пострадале. Господ нека ову недужно пострадалу децу прими у рајско насеље. Вечан спомен! АЕМ и Патријарх српски +Порфирије Извор: СПЦ

“Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељeм манифестације градом Чачком у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“, објављују јавни позив за учешће на деветој дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Колонија се организује у част дела патријарха Павла и основни је садржај манифестације "Дани патријарха Павла". Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ као организатор Манифестације ће, у сарадњи са градом Чачком од крстова Колоније и портрета патријарха Павла, како је и наговештено, приредити сталну поставку у Чачку када град Чачак обезбеди адекватан простор. Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2024. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2024. године на електронску адресу [email protected]. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Висина крста је највише 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом). На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2024. године, после Свете Литургије ће се на свечаности, уз изложбу крстова и беседе о делу патријарха Павла, доделити награда и плакета за најлепши крст и награде и захвалнице осталим учесницима колоније. Свечаност прати и појање хора. Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2024. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка. Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла! Извор: Епархија жичка

Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије одржаће предавање у малој сали студентског дома Карабурма у уторак, 05. марта 2024. године, са почетком у 18 часова. Извор: ТВ Храм

Патријарх српски Порфирије упутио честитке предстојатељима помесних Православних Цркава, Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину, представницима традиционалних Цркава у Републици Србији и свим верницима који Рождество Христово прослављају по грегоријанском календару. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку светејшим патријарсима цариградском г. Вартоломеју, александријском и све Африке г. Теодору, антиохијском и свег Истока г. Јовану, румунском г. Данилу и бугарском г. Неофиту, као и блажењејшим архиепископима кипарском и Нове Јустинијане г. Георгију, атинском и све Јеладе г. Јерониму и тиранском и све Албаније г. Анастасију. Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину Велбију, апостолском нунцију у Републици Србији Надбискупу Санту Ганђемију, Надбискупу београдском Ладиславу Немету, Бискупу суботичком Ференцу Фазекашу, Бискупу сремском Фабијану Свалини, Бискупу Реформатске Хришћанске Цркве у Србији Бели Халасу, Бискупу Словачке Евангелистичке Цркве а.в. Јарославу Јаворнику, заменику Бискупа Евангеличке Хришћанске Цркве а.в. Габору Долинском, као и Бискупу крстурском Ђури Џуџару. Извор: СПЦ

Братство Спомен-Храма св. Саве на Врачару са благословом Епископа ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског г. Порфирија, обавештава благочестиви народ да ће у понедељак 20. новембра 2023. године, молитвено бити обележена годишњица од упокојења блаженопочившег Патријарха Иринеја. У крипти Светосавског храма ће тога дана у 7 сати и 30 минута бити служена света Литургија и у наставку парастос блаженопочившем Патријарху Иринеју, првом српском Патријарху који почива у заветном храму српског народа. Извор: Храм Светог Саве

Дана 15. новембра 2023. године навршава се 14 година од упокојења Патријарха српског Павла. Свету Архијерејску Литургију ће у манастиру Раковица поводом годишњице од многих душа вољеног Патријарха српског, тога дана служити Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион, викар Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија са почетком у 8 часова сазнаје Радио "Слово љубве". Потом ће Владика са свештенством, на гробу блаженопочившег Патријарха, служити и помен. Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"