Претражи Живе Речи Утехе

Потоцима твојих суза, обделавао си бесплодност пустиње. Када се, чак и летимичним погледом, размотре многобројни примери који се могу наћи у хагиографској литератури о односима између свештених монаха и природне средине, схвата се да је свети монах човек који је пронашао адамско стање пре пада и живи у хармонији са целокупном творевином. Како не поменути лава светог Герасима, који је, пошто га је светитељ излечио, почео да једе само хлеб и поврће? Толико је био припитомљен да му је дужности била да магарца води до обала реке Јордан, и чак је умро од туге на гробу свог господара. Ваља поменути и другог лава који је, појавивши се из пустиње, дошао да помогне светом Зосими да сахрани свету Марију Египћанку, као и друге лавове и дивље звери које су делиле своја склоништа са светим пустињацима, као што је свети Кириак. Чак су и медведи, познати по својој крволочности, заборављали на своју дивљач када су прилазили Божијим људима. Неки су долазили да узимају храну из руку светог Сергија Радоњешког, други су дружили са светим Серафимом Саровским и многим другим пустињацима у шумама Русије, и пустињама Истока и Запада. Небројени су примери који илуструју поново пронађену блискост духовног човека са дивљим животињама. Оне учествују у његовој молитви, као што су козе светог Јована Кукузеља, које су престале да пасу, испуњене светим страхом, док је светац певао хвале Богу. Друге животиње долазе да утеше монахе у њиховим патњама, као она птица која је растерала тугу (акидију) која је мучила светог Акакија од Кавсокалије и пружила му предукус небеске радости. Још друге су доносиле храну пустињацима у пустињи: као гавран који је седамдесет година свакодневно доносио пола хлеба светом Павлу Тивејском, али је донео дуплу порцију када му је свети Антоније Велики дошао у посету. Неке звери су доносиле олакшање светитељима у њиховим аскетским подвизима, као видре које су лизале ноге светог Кутберта да га загреју после ноћи проведених у леденим водама. У знак захвалности, далеко од тираније над природом, светитељи показују бескрајно поштовање према свим створењима, као што се види код светог Макарија Александријског који се шест месеци купао у мочвари, док су га уједали комарци, због тога што је једног згазио без потребе. Осим власти над животињама, свети људи имају и моћ над природним елементима. Они окончавају суше, изводе изворе из суве земље, заустављају земљотресе и епидемије, одгоне инсекте и грабљиве животиње, и постају – како за живота тако и по смрти, преко својих светих моштију – служитељи Божије промисли за становнике своје околине, до те мере да се они боре међусобно како би задржали светог монаха међу собом. Примери се могу набрајати бесконачно. Међутим, треба напоменути да ова власт светитеља над творевином није само обнова адамског стања, већ је и, пре свега, предвиђање есхатолошког доба, који је описао пророк: „Тада ће вук боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И дете које сиса играће се над рупом аспидином, и дете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске. Неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, јер ће земља бити пуна познања Господњег као море воде што је пуно”. Свети монах који живи у пустињи подсећа на Христа, Другог Адама, који је после свог крштења боравио у пустињи у друштву дивљих звери док су му служили анђели (Мк 1,13). Међутим, ова идилична слика, ако би се узела једнозначно, само да покаже љубав и поштовање монаха према природи, могла би да доведе до озбиљног искривљавања – романтичног типа – места природе у православној духовности. Јер, у тим истим Житијима светих, види се да су ови Христови војници, ти добровољни мученици, такође били укључени у моћну борбу против природе. Постом до исцрпљења, бдењем, гвозденим оковима, добровољним излагањем хладноћи и временским непогодама, стојећи на високим стубовима, „потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским” (Јевр 11,38), шта су тражили? Како бројне студије потврђују, овде нема никакве везе са манихејским одбојношћу према телу и материји. Ова борба „против природе” заправо је средство наметања „силом”, кроз „еванђеоско насиље” (уп. Мт 11,12), закона благодати у палу људску природу, како би се стекла, једном када је слика Божија обновљена, добра која превазилазе природу. Монах је онај који непрестано ограничава природу (…) Повлачење из света је добровољно одрицање од природе ради достизања онога што је изнад природе. Природа: њен пад и обновљење Који је, онда, статус ове „природе”? Који је њен однос са духовним човеком у монашкој традицији? Да бисмо ово разумели, потребно је подсетити се духовног пута монаха, као модела за све хришћане. Модел овог пута нам је дат на почетку Великог поста, на Сиропусну недељу, која Адама представља као изгнаног из Раја како плаче пред његовим вратима: Адам је седео испред Раја и жалећи своју наготу, говорио је у сузама: Тешко мени, који сам био заведен поквареном обманом, па сам био одбачен и удаљен од славе! Тешко мени, који сам, некада наг у својој простоти, сада у оскудици. О, Рају, више нећу уживати у твојим сластима, нећу више видети свог Господа, Бога свога и Творца свога… Сваки хришћанин је на тај начин позван сваке године да постане свестан, са Адамом, да је сам одговоран за свој пад и за губитак блискости са Богом, што је довело до смрти и пропадања у целој осетљивој природи. И он с правом може рећи: „Постао сам нечистота за ваздух, за земљу и за воде.” Према томе, мој духовни живот почиње онда када постанем свестан да сам ја, а не неко други, узрок пропадања природе. Грех има космичке последице управо зато што је човек био позван да буде цар и свештеник творевине. „Ово богатство које си нам дао, потрошили смо у раскалашности”. Ту је главни допринос монашке традиције: позив на свест о нашој личној одговорности у процесу смрти који тиранише творевину и одбијање да се сакрије иза општих оптужби против грешног човечанства, неправедног друштва, деструктивне економије… Не, него сам ја онај који овековечуује Адамов прекршај и уништава хармонију творевине, напуштајући Творца како бих се предао противприродним страстима; и за узврат, рањена природа, осуђена да од сада носи трње и чичкове (Пост 3,18), побуњује се против мене. Када је Адам изашао из Раја, сва творевина коју је Бог извео из ништавила одбила је да се потчини преступнику: сунце није више хтело да сија, нити су месец и остале звезде желеле да се покажу пред њим; извори више нису хтели да теку, нити су реке желеле да се плове; ваздух је размишљао да се сам у себе увије и више не даје дах побуњенику; дивље звери и све животиње на земљи, видећи га лишеног његове првобитне славе, почеле су да га презриру и сви су одмах постали спремни да крену на њега… Монах одбија да пренебрегне прави проблем; одбацује да се бави технолошком контролом ове побуњене природе, која би имала једини циљ да га наведе да заборави на неизбежност смрти. Он одлучује да се суочи најдубљим узроцима пропадљивости и да обнови у себи искривљену царску слику, како би творевина, изгубљена у Адаму, била обновљена у Христу. Обраћење и покајање Образац овог обновљења изнова нам је дат на почетку Великог поста, у Недељу о блудном сину. Пошто је напустио очев дом да би се предао раскалашности страсти, гладан и очајан, грешник постаје свестан да је постао потпуно „туђ самом себи”, да је проћердао своје благо, Божији лик, и да више „нема суштину” у себи. Сећајући се добара у којима је уживао, он тада одлучује да започне свој пут повратка Богу. Покајање, „преумљење”, није ништа друго до та промена перспективе, „промена ума” (грч. νοῦς), која нас тера да схватимо своје стање изгнанства и подстиче нас на обраћење. Покајање је повратак из стања противприродног (παρὰ φύσιν) у стање које је у складу са природом (κατὰφύσιν), и од ђавола ка Богу посредством аскезе и страдања.Узимајући свој крст да се, кроз Христа, врати Оцу и пређе „из смрти у живот и са земље на небо”, монах у том пасхалном покрету повлачи са собом целокупну творевину, жртву његовог пада. Чуј, небо, и говорићу, и хвалићу Христа, који је узео тело од Дјеве и са нама пребива. Монах је пре свега „практичан” човек. Искуство пропадљивости за њега је свакодневно искуство, при чему покајање наглашава болну природу тог искуства. Променом „ума” (νοῦς), монах стиче осетљивост према патњи сваког створења, за које се осећа одговорним, и борба за обнову коју сада води са оружјем које му је дао Христос, „Господар борбе” (уп. Еф 6,14-20), представља блиску борбу „руку под руку” са законом греха који наставља да делује у њему (уп. Рм 7,14-25). Покајање и подвижништво Ова промена погледа на свет, коју доноси покајање, изражава се кроз преображај начина живота. Прекидајући зачарани круг жеље за егоистичним поседовањем (самољубље) ствари, у потрази за задовољством које ће неизбежно довести до бола и нових жеља, монах преображава добровољну патњу, прихваћену с радошћу, у извор жеље за божанским стварима, жеља која је трајна и бесконачно растућа. Аскеза, „уздржање” — које можемо превести као „умереност” или „самоконтролу” — мање се односи на врлинска и заслужна дела сама по себи, а више је израз новог „начина постојања” (τρόπος ὑπάρξεως) који се одвратио од привлачности идолâ да би се усмерио ка Богу. Да је Адам задржао ову умереност, не би био изгнан из Раја и смрт не би ушла у свет; стога, усвајањем поста и добровољним одрицањем од задовољстава, можемо поново пронаћи рајски начин живота и, колико је то могуће, подражавати бестелесне анђеле. Време поста је дошло, мајка целомудрености, тужитељ греха и сарадник покајања, начин живота анђела и спасење људи… Током Великог поста, када сви хришћани постају, да тако кажемо, монаси и усвајају више или мање овај „начин постојања”, који је покајање, свет бива очишћен, како нас учи свети Василије, градови више нису узнемирени трговачком вревом, а ваздух више није загађен димом и мирисима кулинарских припрема намењених празним задовољствима. Подвижништво силом уводи закон природе (тј. „разум”) у тело подложно законом смрти и тиме му омогућава да поново открије осећај за ред и лепоту творевине. Далеко од тога да буде морбидно самоумртвљење, овладавањем телом, подвиг олакшава душу, ослобађа је њених окова и даје јој крила да се молитвом уздигне на небо. Потпуно окренут Богу, монах успоставља нови однос са својом природном околином: престаје је не експлоатише ради задовољавања својих пожуда, него је усклађено користи у сразмери са потребама његовог опстанак. Свакако, дефиниција појма „потреба” свакако је веома променљива у зависности од личности, места и времена, али је ипак мудро разјаснио свети Василије, законодавца општежића. Најбоља дефиниција и правило умерености је гледати на тело нити ради задовољства, ни ради умртвљења. Радије, ваља избегавати обе крајности, како тело не би било оптерећено гојазношћу, али исто тако ни да се разболи и буде неспособно да извршава заповести. Умереност, а тиме монахово руковање творевином, биће заправо регулисани на динамичан и личан начин, у складу са његовим духовним напредовањем. Због тога су неки Оци, потпуно посвећени молитви, заборављали да једу и да задовоље основне физичке потребе. Ученика Аве Сисоја је често говорио: „Ава, устани па да једемо.“ А он би му одговорио: „Зар нисмо већ јели, дете моје?” Ученик би рекао: „Не, оче”. Тада би старац рекао: „Ако нисмо јели, донеси храну и јешћемо”. У општежитељним манастирима ово правило умерености се примењује с расуђивањем, како би што већи број монаха могао да води борбу за „практиковање заповести”. Природа се користи за задовољавање потреба, уз олакшице које пружа технологија; али сви монаси имају дубок и личан разлог да ограниче ову употребу на строго неопходно, а не ради добити, луксуза или задовољства. У сваком случају, ово ограничавање потреба није за њих нека идеолошка дедукција, већ природна последица покајања и окретања свих сила душе ка помирењу човека са Богом. Природно сагледавање и жудња за Богом Монах, који се постепено ослобађа кроз покајање и умереност од телесне привезаности за ствари, због које је творевину посматрао као плен за задовољавање, поново успоставља однос сарадње и дијалога са њом. Његово унутрашње преобраћење има моћ да, могло би се рећи, промени природу бића и да им врати њихову првобитну динамику. То је зато што он сада приступа створеним бићима несебично, са жељом за Богом, те она поново задобијају своју транспарентност. Јер од величине и лепоте створења долази одговарајуће сагледавање њиховог Творца. Одрекавши се своје арагонције, духовни човек је сада спреман да слуша и прима, а створена бића су му откривена као ипостасне „речи”, чији је једини субјекат Реч Божија. У тишини, монах учи да разуме тај језик, који није сачињен од артикулисаних говора (Пс 18,1-4). У мери у којој улази у себе, да би концентрисао све своје психичке силе у свом срцу, створења омекшавају своју непробојност и постају му откривена као бескрајни сјај јединства Логоса. Од рационалног знања које досеже само до љуштуре природе, монах сада продире до онтолошких корена створених бића и стиче разумевање њихових „логоса”, односно вечних Божијих намера о творевини. Учећи да дешифрује те „логосе” кроз молитву, монах поново постаје „вртлар” биљака Раја, односно „божанских мисли”. Али то знање о природи је толико тесно повезано са Логосом да за њега може бити само средство, одскочна даска (епивасис) ка сагледавању самог Творца, изнад сваког створеног облика. Када је окусио живу воду, његова жеђ је постала још већа, и сада жуди са неизрецивом страшћу да пије директно са самог Извора спреман да потпуно у њега зарони. Покрет преобраћења, који га је водио од земље страсти до манастира, не може ту да стане. Претворивши се у покрет поунутарњења, он се одмах претвара у импулс узлажења у лични сусрет са Жеником своје душе, чије су га „речи” очарале. За њега не постоји међустаница, нема одмора у ливадама природне контемплације бића (φυσικὴ θεωρία), већ Божија љубав захтева да он стално поставља нове узлазне степенице у свом срцу (уп. Пс 83,5), додајући, дан за даном „ватру на ватру, жар на жар, ревност на ревност и љубав на љубав”. Хоризонт атонског монаха није ни море које се стапа са плавим небом, нити планина од белог мермера која пробија облаке и уздиже се ка небу. Његов хоризонт је тама његове пећине, његове келије, и, на крају, светилиште његовог срца. Оставите ме самог, затвореног у мојој келији. Вратите ме Богу, једином Пријатељу људи. Повуците се, удаљите се, оставите ме самог, да умрем у присуству Бога, мојим створитељем (…) Не желим више да видим светлост овог света, јер гледам свог Учитеља, гледам свог Цара. Гледам Онога који је заиста светлост и Творац сваке светлости (…) гледам Начело без почетка, кроз кога је све настало, кроз кога све добија живот и бива испуњено храном. Неки монах, који је живео на југу Атоса, имао је обичај да сваке вечери накратко осматра величанствени пејзаж који се простирао пред њим, а затим би се повлачио у своју келију да у тами проводи целу ноћ у молитви, рекавши да је тако сакупио „материјал за молитву”. Из те таме ће, у своје време, изаћи права Светлост која даје живот (уп. Јн 8,12), засијаће, и у тој Светлости монах ће видети светлост света (Пс 35,10). У благословеном срцу човека, чврсто утемељеном у трезвености, или које се труди да то постигне, обликоваће се унутрашње небо са својим сунцем, месецом и звездама, јер је такво срце, као плод мистичног сазерцања и усхођења, оспособљено да обухвати Неограниченога Бога. Као што су свети Оци истакли поводом празника Преображења, виђење божанске светлости која зрачи од Господа није било резултат било какве промене у Његовом телу, које је обожено од самог зачећа, већ је оно за Апостоле представљало прелазак са телесног на духовно виђење. Слично томе, за оствареног монаха, човека преображеног благодаћу, свет се не мења тако што постаје огромни горућа купина, већ зато што је монах прешао из плотског и егоцентричног односа према творевини у духовни однос, кроз очишћење своје душе. „Измена деснице Вишњега” (Пс 76,11) у њему не делује само као преображај његових способности познања и перцепције, него и као промена његовог понашања према творевини. Сва створења сада с њим певају славу Божију, у новој песми (уп. Пс 95,1). Поштовање које свети имају према природи, које смо раније споменули, заправо је резултат читавог овог процеса очишћења и духовног уздизања. Њихов пример нам показује да је ово стање блаженства доступно већ овде и сада, али се до њега не може доћи без проливања крви и без проласка кроз Крст. Православно монаштво и еколошки покрет Суочени са хитношћу и невиђеним размерама еколошке кризе, православни монаси у томе виде само потврду учења Отаца о последицама човекове побуне против Бога. Али уместо да траже техничко решење, они више воле да реше проблем своје личне одговорности у овом преступу, стављајући га у његову сотириолошку и духовну димензију. Не остајући индиферентни према иницијативама добронамерних људи за очување творевине, њихово учешће у том покрету састојаће се, дакле, у тихом сведочењу – примером свог живота – о могућности обнове хармоничног односа са природом. Творевина, коју је Бог поставио у службу човеку, (са)учествује у нашој палости (уп. Рм 8,20-22), но са надом да ће наше срце, видећи њене ране, бити гануто, и схвативши своју одговорност, одлучити да се, плачући, вратимо Оцу. Манастири, који су одувек били за хришћане модели јеванђељског и братског живота, и предзнаци Царства Божијег, представљају привилегована места где се овај хармоничан однос са околином остварује много природније: не као нешто изоловано и одвојено од целокупног живота Цркве, већ као њен цветни изданак. Јер монаси, који су окупљени у Име Господње, имају личне разлоге да у манастирима живе следећи јеванђељске савете. https://teologija.net/monah-i-priroda-u-pravoslavnom-predanju/

Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера. Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне. Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији. Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас. Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини. Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо. Патријарх српски Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода

У православном предању постоји разлика између: ума (νους) и логике. Ум је једно, логика друго! Уопштено говорећи, као што се види из православног предања – ум је око душе, којом човек види Бога! Ум је орган којим човек види нестворено, а логика је центар сазнања створеног, јер испитује створено. Неки Оци, да би прецизније одредили шта је ум, повезују га са пажњом и кажу да је ум најпрефињенија пажња. Где је пажња, ту је и ум човека. Ако је пажња окренута и подређена створеном свету, то значи да ум живи у стању свог противприродног кретања. Ако је пажња повезана са логиком и човек стално мисли и размишља, тачније, ако стално одвлачи своје мисли на небитне ствари, то значи да ум није у свом природном кретању, већ је помрачен. Ако је, пак, пажња у срцу, а у исто време логика има свест о створеном свету, који нас окружује, то показује да се ум креће по својој природи, живи у свом природном стању. Ова анализа, за оне који немају искуства, може изгледати нејасно и апстрактно, па ћу наставити са дубљим истраживањем теме у оквиру аскетског искуства наших светаца. Пре свега, треба нагласити да је сазнање шта је ум, и разумевање разлике између ума и логике, ствар духовног искуства. Само онај који је ово искусио, може схватити! Само онај, који је очистио срце од помисли и у коме срце ради природно (како треба), може тачно знати шта је ум! Они који немају искуства, чак и да читају много анализа и практичних размишљања, не могу ништа да разумеју. У вези са овим дешава се исто, што се дешава и са телесним оком. Слеп човек, колико год да чује објашњења о вредности боја и њиховим разликама од оних који виде, многе ствари неће разумети. Исто тако, онај чији је ум помрачен не може да разуме постојање ума, односно вредности и знања које ум омогућава; и изнад свега, не може ни да уочи и разуме разлику између ума и логике. Све што се дешава са телесним осећањима, много се више дешава са духовним осећањима, и, природно, умом човека. Дакле, разумевање ове теме подразумева духовно, лично, унутрашње искуство, иначе, свака анализа биће изједначена са покушајем уметника да опише чудесну хармонију великог музичког дела некоме ко нема чуло слуха. Опис је немогућ! Ипак, изнећу малу анализу, иако знам да сам лично слеп и глув за ове духовне теме које чине суштину и основу православног Предања. Човек, почевши да живи духовним животом, у највећој могућој мери испуњава заповести Христове и живи умишљеношћу. На почетку новог пута обузима га радосна туга и размишљање о животу проведеном у неуспесима. Хришћанин, који почиње овим путем, заиста живи прва Христова блаженства, духовно сиромаштво и блажени, духовни плач. Самопрекор и плач се изражавају и кроз молитву. Дакле, пошто познаје своју духовну болест, он плаче, јеца и, истовремено, моли Лекара душа, Богочовека Христа, да га исцели. Тако се, у атмосфери најдубљег созерцања и плача, молио Богу говорећи разне молитве, као: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, „просветли таму моју“, „исцели душу моју, јер сагреших теби“ итд. Овај савез понизности, плача и молитве може почети и на други начин. Хришћанин се на почетку вежба у молитви, у понављању молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, својим устима и својом логиком. Практикује, дакле, такозвани научни метод молитве. После дугог покушаја да се сабере ум у речи молитве, да се одбаце сметње мисли, при вишечасовном понављању молитве, рађа се осећај ништавила, претераног размишљања, плача. Дакле, и у овом случају, духовно сиромаштво и блажени плач су повезани са молитвом. У тренуцима када то човек не очекује, после великог подвига и усрдне молитве, која је повезана са размишљањем и смирењем, ум узима молитву срцу, и, суштински, тада се ум одваја од логике, јер сада ум преузима да изговори молитву. Особа то схвата као благи бол у пределу органа - срца; као када боли орган тела и сав ум, сва пажња је усмерена тамо. Иста ствар се дешава и у овом случају, с том разликом што је овај бол сладак, има топлину и повезан је са осећањима срца, осећања љубави (αγαπη) и ероса (ερως). Ово најтачније указује на разлику и расуђивање између онога што је ум и онога што је логика. Када је ум одвојен од логике, човек осећа благи и топли бол срца, а истовремено логика има свест о свету који га окружује. У древним текстовима и у живом Предању, које постоји до данас, каже се да човек има два сазнајна центра: један је логика, а други ум. Такође се каже да је у природном човеку, у обоженом, у човеку божанске благодати, могуће да оба сазнајна центра раде истовремено, да обе енергије душе раде, паралелно. Дакле, чак и ако човек једе, ради, могуће је да се ум моли. То разумемо из онога што смо раније рекли. Дакле, ради, једе, учествује у разговору, спава и, истовремено, осећа благи бол у пределу органа - срца. Овај бол је повезан са силаском ума у срце, јер увлачи ум у овај простор; и, не само да привлачи ум, већ иде и дубље. Тада човек осећа орган тела - срце, као дубок бунар, без краја. Рад логике и бол срца показују разлику између логике и ума. А то се, као што смо раније рекли, дешава истовремено, паралелно. Ово испуњава човека радошћу и усхићењем. Зато кажемо да се силазак ума у срце, умна молитва и просветљење ума, не дешавају са рационалним заносом. Човек тада има пуну свест о свету који га окружује, о својим речима и делима, а истовремено осећа овај бол срца, у горњем делу тела, што га тачно разликује од бола који се осећа при физичком или неуролошком обољењу срца. У тренуцима веће благодати, овај бол срца је повезан и усклађен са молитвом, која у том часу долази или као откровење Божије, или као људска потреба. Тако, у том часу, он чује молитву како се изговара у његовом срцу, и ту су сабране све душевне силе и душевна осећања, као једно осећање. Као пример могу навести дисање телесним органом, срцем. Када дубоко удахнемо и задржимо ваздух, тада осећамо као да нас срце боли, као да је ту концентрисана пажња. Изговарајући молитву и спуштајући ум к срцу, милошћу Божијом ово сабрање у срцу сабије се, овај најслађи бол делује без грча, без принуде срца, али са великом утехом, много слободе, а да човек не чини никакав напор. У почетку, овај најслађи бол се примећује у пределу тела, срца, али онда продире у нешто друго, дубље. И, као што рекох горе, повезује се са размишљањем, са радосном тугом, са молитвом Богу, а логика живи у свом свету и телесни орган срца не прима притиске и принуде. Оно стиче такву осетљивост, да тада човек разуме када ум улази у срце, а када излази. Постаје приметно, јер постоји овај благи бол, који има дубину. Тек тада човек разуме разлику између ума и логике! Као што постоји разлика између вина и чистог алкохола, таква разлика постоји између ума и логике. Ум је префињен, чист и јак. Логика је грубља. Разлика је аналогна и квалитативна. То је питање духовног искуства, искуства менталне енергије, духовног осећања, који се не стичу проучавањем и анализама, нити научним, филолошким испитивањима древних текстова, већ унутрашњом духовном борбом, са енергијама божанске благодати. https://davidninov.wordpress.com/2016/03/17/um-logika/#more-1648

„Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину, али које истовремено има и неисцрпну тајанствену садржину. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа“, подсетио је Његова Светост Патријарх српски Порфирије у својој поздравној поруци организаторима и учесницима Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Конференција се одржава 11. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије епископ моравички Антоније. Како је истакао Његова Светост Патријарх Порфирије, извор саборности је сарадња Бога и човека који негује своје срце, а плодови јачања саборности постају умножавање међусобне љубави, која је заповеђена Богом. „Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт. 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету“, са жаљењем је констатовао Његова Светост. „Последице те кризе биле су и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску Православну Цркву. Предстојатељ Српске Цркве је истакао: „Подршка расколницима, претње и насиље, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Извор: Мospat.ru

У оквиру манифестације „Светођурђевски дани 2021. годинеˮ, у четвртак, 11. новембра, ђакон др Здравко Јовановић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, одржао је предавање на тему „Мучеништво и страдање у православном богословљуˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Благо човеку који нађе мудрост, и човеку који добије разум." (Приче Сол. 3,13) Живимо у друштву где су мужеви и жене, мајке и очеви, били ишчупани из својих корена, издвојени од традиционалних и религиозних вредности, које су јасно одређивале шта значи бити мушкарац, жена, члан породице. Старе вредности и улоге, тако лако храњене, у великим земљорадничким и патријархалним друштвима, сада су скоро немогуће за подражавање у великим индустријским градовима. Здраво психолошко „везивање", које се природно јављало између мајки и ћерки, очева и синова, сада је веома ретка појава. Као да ово није довољно тешко бреме за духовно настројене људе, ми смо сада још и поплављени чудним, и понекад ненормалним појмовима и обрасцима сексуалности. Живимо у култури повећаног „унисекс" изопачења и неморала. Покрет за „женско ослобођење" је у почетку био разумљива реакција на неодговорног, насилног, охолог и безосећајног мушкарца, али уместо подизања свести и морала код мушкарца ка традиционалним вредностима, и моралног нивоа код жена, имао је за последицу спуштања жене до још нижег нивоа у односу на понашање мушкараца, док се у исто време разбија „мушки мит", не дајући место правилном значењу онога „шта заправо треба да буде мушкарац" - или, шта значи бити православни хришћанин мушкарац. Необични модел за угледање за православног мушкарца данас је свети праведни Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу". Његов живот показује извесне главне особине по којима православни мушкарац може и треба да оцењује себе данас - обезбеђујући себи план духовног развоја и борбе. Ми мислимо о светом Јову пре свега у смислу пробе његове вере и страдања у његовом животу, због чега га православни зову „Многострадални". Заборављамо да је он истрајао до краја и извојевао победу над невољама. Ретко схватамо да је у циљу задобијања ове победе, он морао имати одређене вредности карактера и душе - квалитет истинског и побожног мушкарца. Које су то вредности? Био је човек који није заборавио Бога и Божију љубав према њему, без обзира колико је ужасна била тренутна патња: „Кад ме Бог чуваше, кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах без мрака" (Јов 29, 3-4) Православни човек тежи да никада не заборави Бога и Његове благослове било из прошлости или садашњости, и он даје исти пример својој жени и деци, посебно у време искушења. Праведни је волео своју децу и крајње су му недостајали док је био у изгнанству. Није их посматрао као иритирајуће наметање свом сопственом „начину живота". Он је устајао рано и приносио жртву за њих, са циљем да их очисти ако су грешили (Јов 1, 5) Православни мушкарац се ватрено моли за своју децу - и за мудрост у њиховом васпитавању, и за Божије благослове и благодат за њих. Ово је такође образац и за свештеника, који има много духовне деце. Свети Јов је био праведан и поштен, и са својом децом, али и са онима за које је сносио одговорност ван своје породице. (Јов 29, 14-17). На исти начин, православни хришћанин је образац правде и непристрасности за своју децу, ублажавајући правду милошћу. Праведни Јов је био поштован и од старих и младих (Јов 29, 7-10). Православни мушкарци показују поштовање према својим надређенима, и на послу и код куће, али нарочито у Цркви, и задобијају поштовање своје жене и деце, не чинећи ништа што ће уништити ово, да их не саблазни. Светитељ је био постојан, сличан дрвету чије корење увек има воде (29, 19). Православни човек увек свесно тежи да избегне немир нашег јурећег друштва, схватајући потребу деце да имају сигурни осећај „места" и стабилности у својим животима. Свети Јов је био мудри тражитељ Бога и мудрости: Господ даде, Господ узе; да је благословено Име Господње. Православни Хришћанин такође тежи да се спокојно одмори у Промислу Божијем, чувајући живо своју посвећеност вери православној, и примењујући ово на своју породице према својој снази. Због свих ових духовних особина, свети Јов је био у стању да издржи ужасну патњу и невољу, и за последицу имао да је Господ благословио последњи део Јововог живота, чак још више од првог (Јов 42, 12). Ово је, дакле, прави пример за данашње мушкарце, који су често у искушењу да се повуку у пасивну самодовољност кад су суочени са тешкоћом и неприликом, који су превише спремни (и охрабрени од стране друштва) да напусте посао, жену, децу на најмањи каприц или тешкоћу. Овде је, дакле, Светитељ који може надахнути у савременом човеку потребу за стварним човештвом, пре него на притворну мушкост. „Благо човеку који се свагда боји; а ко је тврдоглав, упада у зло". (Приче Сол. 28:14) о. Алексеј Јанг Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У ноћи између 6. и 7. августа 2020. године, непознати починиоци су покушали да изврше провалу у храм Успења Пресвете Богородице на Великом православном гробљу у Сомбору. Разбојништво је откривено 7. августа, у јутарњим часовима, о чему је одмах обавештена сомборска полиција. Увиђај су извршили инспектори Полицијске управе у Сомбору. Приликом овог разбојничког чина начињена је мања материјална штета. Управа храма Успења Пресвете Богородице на Великом православном гробљу у Сомбору апелује на актуелне градске власти и надлежне органе унутрашњих послова да се у што краћем року открију починиоци овог дела и да се спречи даље пљачкање и скрнављење ове светиње и свих светиња у Сомбору. Српска Православна Црквена општина Сомбор Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Интернет издање Поуке.орг

Ђакон др Србољуб Убипариповић одржао је предавање у недељу, 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „У светлости твојој видимо светлост – принос и улога светлости у православном богослужењу”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Нови семестар Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској ће почети 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, где ће предавање одржати ђакон др Србољуб Убипариповић. Предавање ће почети у 19 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У мору лажи и превара, лудости и лудорија којима нас обасипају бројни новинарски коментари и информације појединих медија, јутрос нас је „Портал Аналитика“ насмијала и на тренутак орасположила вијешћу да у Цркви има заражених ни мање ни више него коронавирусом. Ни овај текст није могао да прође без „великосрпског национализма и хегемонизма“ Митрополије црногорско-приморске који је, вјеровали или не, заразио и Кину. Али се очигледно Кина одбранила коронавирусом који ће, како се надају аутори ове оригиналне досјетке, коначно уништити и „великосрпски утицај“ у Црној Гори. Вјерујемо да ће овај текст пробудити духовитост Црногораца и да ће то бити најбољи одговор на ову лажну вијест. Нажалост, ствар је много озбиљнија. Нарочито ако се ова небитна вијест сагледа у контексту свега онога што се последњих мјесеци догађа у Црној Гори. Свима је постало јасно да власт нема одговор на мирне и достојанствене литије, које су ујединиле разједињену Црну Гору, и дале јој наду да се истински помири и збратими. Умјесто да, по угледу на демократске земље, послушају глас народа и повуку овај неуставни Закон, који је једини разлог протеста, власт је упрегла све своје службе да се обрачунава са Православном црквом, њеним клиром и вјерницима, не презајући ни од чега. Годинама смо навикли на игнорантски и непријатељски однос према Цркви од стране појединих медија блиских режиму, па чак и од оних које називамо Јавним сервисом свих грађана. Тако је и ових дана. Важно је присјетити се разних метода и злоупотреба у борби против истине. Били смо у прилици да чујемо да је загађеност ваздуха повећана у поподневним часовима и савјетима у свим информативним емисијама да се без неке потребе не излази из домова. О подметањима да су литије политичке природе, да имају другу позадину, да чувају интересе других држава, да и не говоримо. Пријетње Митрополиту Амфилохију и последња упозорења, хапшења и привођења дјеце, па све до намјере полиције да не обезбјеђује литије, само су неки од покушаја да се, ако је икако могуће, смањи број учесника на литијама. Зато ова хумореска са коронавирусом добија на озбиљности. У периоду који је пред нама, очигледно се спрема нови покушај дискредитације епископа, свештеника и вјерног народа. Тајне и јавне службе, по сценарију неких од аутора поменутих медија који се ових дана утркују ко ће више мржње посијати у својим писанијама, припремају јавности оно што би требало да зада нови ударац православљу у Црној Гори. Ко је тај и шта жели постићи обмањивањем јавности, ширењем лажних вијести и непрекидним застрашивањем народа? Можда одговор на ово питање лежи у неспретној и несмотреној констатацији једног од полицијских службеника: „докле год дјеца шетају у литијама репресивни апарат не смије да дјелује“. Све ово показује у каквом правном, политичком и моралном ћорсокаку је власт увела Црну Гору. Шта год власт радила и каквим се методама у својој борби користила, ми ћемо и даље остати доследни завјета које смо дали на Тројчинданском и Световасилијевском сабору. Научени од Патријарха Павла да је боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди, мирно, достојанствено и молитвено ћемо изражавати своје противљење овом безакоњу, увјерени да овим бранимо и вјечно људско достојанство, али и Црну Гору. Тако ће то бити све док Закон не буде стављен ван снаге. Све остале оптужбе и клевете остављамо јавности на суд. Како ко радио тако му Бог и Свети Василије и Свети Петар помогли. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора

У уторак, 14. јануара 2020. године, у Студентском центру Руског православног универзитета у Москви уприличен је божићни ректорски пријем коме су присуствовали сарадници, професори, студенти, пријатељи и гости Универзитета. Свечаност је отпочела служењем новогодишњег молебна у храму Универзитета посвећеном Светом Јовану Богослову, којим је началствовао Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, декан Философско-богословског факлутета РПУ. После молебна одржан је пригодни програм у ком су учествовали студенти Универзитета, у оквиру којег је ректор отац Петар (Јермејев) наградио плакетама сараднике и студенте Универзитета. Извор: Инфо-служба СПЦ