Претражи Живе Речи Утехе

Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, и традиционална Спасовданска литија због страдања и губитка живота наших младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, због бола и туге васцелог народа за невино пострадалима биће у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима! На челу литије, која ће градским улицама од Вазнесењског до Светосавског саборног храма кренути 25. маја у 19.00 часова, биће кивот са моштима Светог владике Николаја, који ће изузетно, ради утехе верног народа у овим тешким данима и ради духовног окрепљења, бити донет из манастира Лелић код Ваљева. Претходног дана, 24. маја 2023. године, свете мошти владике Николаја биће пренете у ваљевски Саборни храм, одакле ће после молебна свечано у пратњи Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија кренути ка Вазнесењској цркви у Београду, где ће бити дочекане у вечерњим часовима пред празнично бденије. У Вазнесењском храму мошти ће бити и на сам дан празника да би у вечерњим часовима у свечаној Спасовданској литији биле пренете до храма Светог Саве, где ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служити молебан и беседом се обратити окупљеном народу. С вером и молитвом, уз Светог владику Николаја, корачајмо београдским улицама ради исцељења душе и тела, освећења улица и тргова и за мир међу људима! Преузмите плакат ОВДЕ (pdf).

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, Епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да нашем народу објасним значај титанске борбе коју је водила малена Србија са великом аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале.” Пре избора за епископа јеромонах Николај је био суплент Богословије Светога Саве у Београду. Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа жичког 1919. године. Већ 1920. године Епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве 1931. године, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији Епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је Епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу.” Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова Народне хришћанске заједнице створене су монашке матице у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету Епископ Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару. Поред мисионарских курсева Епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета Епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице.” До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Три године по смрти Епископа жичког Јефрема, Епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука Епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту…” Епископ Николај је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био „највећи беседник у историји Српске цркве”. Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу Светог Саве. У својству мисионара Српске цркве путовао је између два светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима Англиканске и Епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на Предсаборној конференцији Православних цркава одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца . Приликом конкордатске борбе, 1937. године, Епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације Епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са Патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945. После свога ослобођења Епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији Светог Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији Светог Владимира у Њујорку, Богословијима Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Светог Саве у Либертивилу”, а 1991. године пренет је у свој родни Лелић. Тропар глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему. Кондак глас 3. Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче! https://svetigora.com/sveti-nikolaj-ohridski-i-zicki/

Архиепископ охридски г. Јован посетиће Епархију будимску, где ће у суботу, 11. марта 2023. године, у 18 часова, у Текелијануму у Будимпешти одржати предавање на тему „Савремено хришћанство основано на вредностима предања“. У недељу, 12. марта, Владика Јован и Епископ будимски г. Лукијан служиће свету архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у Будимпешти са почетком у 10 часова, најавила је Епархија будимска на фејсбуку. Извор: Епархија будимска фејсбук

Главни му је празник 23. децембра, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну. Славни празник Светог Наума је 23. децембра (где видети његово опширно житије), а 20. јуна му је летњи празник (или сабор). О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе, или бивају доношени, да ту над моштима Светитељевим кроз веру и молитву добију исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од Светог Наума. Године 1926. један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао га поново у живот. Прилагач се зове Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су угледни, и сада живи, грађани у Ресну. О Светом Науму видети опширније под 23. децембром. https://mitropolija.com/2022/07/03/prepodobni-naum-ohridski/

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован обратио се видео-записом 24. октобра 2021. године на отварању Научног скупа посвећеног св. Краљу Милутину у Скопљу, изразивши своје задовољством овом значајном међународном научном манифестацијом, која се одржава са благословима Светог Архијерејског Синода СПЦ и Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије. Архиепископ Јован је посебно нагласио велику заслугу, труд и знање др Јасмине Ћирић и свих оних који су допринели да се на једном месту саберу научни делатници из великог броја земаља, што ће у наредна два дана моћи да виде и чују сви заинтересовани гледаоци, али и да прочитају сви у Зборнику радова који ће бити благовремено објављен. Звучни запис обраћања Архиепископ Јован је нагласио да је тема научног скупа веома важна и интересантна, али не само за српску историју, већ и за историју свих који живе на Балканском полуострву. Његово Блаженство је истакавши велики број научних дисципина и тема на овом скупу, као и велики број радова који је пристигао из свих крајева света, подвукао веома широк контекст скупа и рекао да то показује велики интерес научних радника за живот и дело св. Краља Милутина. И данас сви могу много научити од св. Краља Милутина, рекао је између осталог Његово Блаженство. Извор: Радио Слово љубве

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, на позив Митрополита санктпетербуршког г. Варсонуфија и настојатељице Воскресенског Новодевичког манастира игуманије Софије, у пратњи јерођакона Еразма (Бранковског) допутовао је 10. априла 2021. године у Санкт Петербург. У том Воскресенском Новодевичком манастиру je Архиепископ пре шест година боравио пуна три месеца, по изласку из затвора Идризово у који су га утамничили расколници из Северне Македоније. Архиепископ Јован је поново посетио и Александро-невску лавру и катедрални Казански храм Санктпетербуршке Митрополије. У недељу Светог Јована Лествичника, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован је служио свету Литургију са Митрополитом санктпетербуршким и ладошким г. Варсонуфијем у храму Васкрсења Христовог (Спас на крви) у Санкт Петербургу. На месту на коме је изграђен велелепни храм, на брегу изнад Екатеринског канала, 1881. године је извршен терористички напад у коме је смртно рањен император Александар II. Извор: Инфо-служба СПЦ

У суботу 03. априла 2021. године, Његово Блаженство Архиепископ охридски Јован, у пратњи Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, архимандрита Александра (Котова) и јерођакона Еразма (Бранковског), посетио је највећи центар руске духовности - знамениту Тројице-Сергијеву лавру. Том приликом, архијереји су обишли најзначајније храмове и поклонили се највећим светињама ове древне обитељи. Извор: Подворје СПЦ у Москви

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

Ходите чеда, послушајте ме; ходите сви који се бојите Бога и испричаћу вам; написаће се ово потоњему роду и народ наново створен хвалиће Господа (Пс. 66, 16; 102, 18). Овако је говорио Давид, а и ми данас са њим. Јер потребно је свагда и пред свима причати о Божанском величанству. И не само због тога што, као што верујемо, хвали Божјој нема броја, јер ма шта ми говорили и причали, безбројно је оно што преко тога остаје неизречено, него и због тога што онима које је савладала лењост, проповедање божанске лепоте бива на буђење ка делању добра. Многи мисле да људи у наше време нису способни за подвиге старих. По њима, прва времена била су и чудесима обасјавана и украшавана животом врлих мужева који су скоро бестелесно живели у телу; наше пак покољење није добило од Бога ниједан од тих дарова. И тако, сматрајући да је, тобож, наша природа за то неспособна, бедно се олењише и успаваше за подвижнички живот. То њихово схватање је међутим рђаво и врло погрешно: Закон природе је био и остао исти и непроменљив. Остави Господ Себи и у наше дане мужеве врло многе, који, не приклонивши колено своје ономе што се по земљи вуче, засијаше светлошћу живота у славу Небескога Оца, поставши светилници у свету, који имају у себе реч живота. Тако би и са Словенским народима који, будући још непросвећени Светлошћу Истине, примише од Бога Оце блажене и Учитеље, који угодивши животом и речју Богу просветише их, обасјавши их учењима и чудесима. Записати, каже блажени Теофилакт, архиепископ Охридски, њихов живот - веома је пожељно, али и изнад наших моћи. Зато нам исти тај блажени муж Теофилакт предлаже "мало" из живота једног од ученика равноапостолних просветитеља Словенских Кирила и Методија, Св. Климента Охридског, да би тиме како сам каже, посведочио човекољубље и благодат Бога нашег, Бога који је са нама и који ће са нама бити у све дане нашег живота до краја века, по обећању, и да би људима показао да није тачно да се наша природа изменила већ се развратила наша воља. Када Св. равноапостолни Кирило и Методије примише благодат Св. Духа као зору рану, и кад праведницима овим засија светлост знања, и кад их невеста њихова радост ослободи пређашње туге, - потрудише се тада одабранијима од ученика својих предати свој божанствени наук. Не мало њих пијаху воде живе са тог учитељског извора. Првенци пак и избраници у Сабору њихових ученика беху Горазд, Климент и Наум, Ангеларије и Сава. И док блажени Кирило почину од трудова својих и предаде дух свој Богу кад су још Св. Браћа била у Риму, дотле Методије настави просветитељску мисију међу Словенским народом, утврђујући истину еванђелску у срцима људи и сведочећи је својим мученичким подвигом. Када пак дође време и његове кончине, он, подражавајући Павлу, боље речено Господу Исусу, сазва ученике своје и утврђиваше их својим последњим поукама и тешаше. "Видите, говораше им, љубљена чеда моја, злу силу јеретика и како се труде, кварећи и замућујући слово Божје, да напоје ближње своје мутљагом измишљотина својих. Да би у томе успели служе се са два средства: слатким речима и претераном строгошћу; једним трују простије људе а другим страшљивце. А што се вас тиче, надам се и молим се, да су вам чврсте душе и према једном и према другом: нити ће вас примамити сладошћу речи нити празном обманом заробити. Јер сте утврђени на камену апостолског исповедања и учења. Пошто је и Црква сазидана на том камену, врата пакла неће је надвладати". Ово рекавши и много више од тога предаде дух свој анђелима светим, после 24 године епископског служења, у току кога се много потрудио не само на своме спасењу већ и на спасењу других. Јер није се бринуо само о себи већ и о другима да се спасу, живећи даноноћно само тако како је од користи и другима. О томе сведочи и мноштво ђакона и ипођакона и презвитера: оставио их је око 200 у својој цркви после своје кончине. А ако их је толико било само у олтару, - колико је било мирјана, можемо само претпоставити. За наследника његовог би постављен на Моравску архиепископију Горазд, а Климент овај блажени муж, оставши веран свом учитељу до смрти, беше један од главних његових сарадника. Но дрско мноштво јеретика не могаше да претрпи да Св. Методије има и после своје смрти поборнике, и сматрајући да у њима продужава он да живи, решише да их униште. И би постављен за епископа Вихик који беше немачког порекла, противник словенског језика у богослужењу, опијен латинском јересју о исхоћењу Духа Светог и од Сина, кога је још Св. Методије био предао анатеми. "Зашто се држите, питаху јеретици на челу са Вихиком православне Методијеве ученике, мртвог и смрдљивог учења Методијевог, а не пристајете уз живог архиепископа и зашто не исповедате, од Оца рођеног Сина и од Сина исходећег Духа?" Св. Горазд и Климент им одговорише: Методије још увек живи, јер смо од Господа научили да онај који у Њега верује и ако умре биће жив (Јн. 11, 25), а такође и то да је Бог Авраамов и Исааков и Јаковљев Бог живих а не Бог мртвих (Мат. 22, 32). У чему је онда наш грех ако имамо за учитеља онога који у Богу живи, који је духовно заједно са нама, и који се бори заједно са нама против вас? А што се тиче ове ваше нове вере, нити је налазимо посведочену Св. Писмом, нити примљену Св. Оцима. Зато не желимо да паднемо под анатему Павлову који јасно говори: "Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!" (Гал. 1, 9). Ми верујемо да је Дух - Дух Сина и ум Христов, будући да је Дух живота и истине (Рим. 8, 2; Јн. 14, 17) што и јесте Син; али и да происходи из Сина нити смо научили нити желимо да научимо, јер не желимо да се одречемо вере и да постанемо гори од неверника (1 Кор. 2, 16). Ми верујемо да Дух происходи од Оца и да је Родитељ Сина једини узрок и изводитељ Духа Светог. Дух је својствен и Сину и увек се дарује кроз Њега онима који су тога достојни. Друго значење има "исхођење" а друго "даривање": једно значи начин постојања Духа - јер као што је Син од Оца рођењем тако је и Дух од Њега исхођењем; "бити дарован" не значи предвечни начин постојања, већ даривање Његовог божанства и давање твари и човеку. И потврдивши речи своје примерима из живота и из Светог Писма рекоше им: "престаните да забадате себи мач у срце, престаните да се противите Сину Божјем, великом Благовеснику, из кога, кроз кога и у коме је садржано сво Еванђеље, и да говорите о Духу Светом без Духа, боље речено противно Духу". Завереници пак Вихикови зачепише уши своје на речи њихове, и пошто не успеше ништа са убеђивањем, прибегоше кнезу Моравском Светоплуку и оклеветаше Методијеве ученике да уводе нова учења и да се буне против његове власти, пошто се, тобож, не држе његове вере. Кад их пак кнез позва на одговорност, они опет кроз уста Горазда и овог богомудрог Климента брањаху веру своју у Св. Тројицу нераздељиву и несмешиву, која је била у опасности. А кнез, погружен у страсти и незналица у вери, врло мало схвати од онога што му говораху о Св. Тројици Св. Горазд и Климент. Јер како да се удуби и да схвати речи о Св. Тројици човек без освећеног здравоумља, без кога нико не може видети Бога? (Јевр. 12, 14). И будући потстакнут јеретицима са којима је био у пријатељству, кнез донесе одлуку да ће бити на страни онога ко се први закуне да је његово учење православно. Он не беше још ни одлуку изрекао - јеретици се заклеше и тако јерес би утврђена и овенчана насупрот Православљу. После тога наста велико гоњење на Методијеве ученике: сви они бише прво подвргнути мучењу и присиљавању да се одрекну свога учитеља и његовог учења. Горазд изгуби свој епископски престо, а Климент, који беше необично учен, и Лаврентије и Наум и Ангеларије и многи други бише оковани и у тамнице бачени. Било је забрањено да им било ко од рођака и пријатеља донесе утеху у тамницу. Но иако оковани, они ни у тамници не занемариваху молитву: певаху песме трећег часа, додајући и припев псалама у коме се молимо да задобијемо Духа Светога који би послан апостолима у трећи час. А Бог погледавши на земљу затресе је, и би велики земљотрес, као некад док се Павле молио у тамници и чу се као с неба звук, и окови спадаху са њих. Потрес се осетио у целом граду оном и узбудио његове становнике тако да се чуђаху и питаху шта би то могло да значи. Када се пак приближише затвору, и кад видеше шта се десило са светима, и како се крећу слободно без окова - одоше кнезу и питаху га: шта ово значи? докле ћемо се борити против Божје Силе? Зар нам овај знак с неба неће отворити очи? Јеретици пак, као некад фарисеји, тврђаху да се ту ради о ђаволској сили и о враџбинама, те неразумни кнез Свете поново окова још тежим оковима, подвргавајући их још већим мукама. Кад прођоше три дана, опет за време молитве Трећег часа, догоди се исто чудо. А богоборци сакривши од кнеза шта се догодило поново их оковаше. А кад се после нових десет дана тамновања у оковима јави исти знак, изведоше их из тамнице и немилосрдно тукоше без знања кнеза који беше оног момента отсутан. После таквог нечовечног мучења, не дозволивши Светима да ишта једу, и не допустивши никоме да овим слугама Божјим, боље речено самом Христу, дотури бар парче хлеба, - предадоше их војницима, да их раздвоје и одведу свакога на своју страну. Примивши ове Свете, војници, сурови Немци, по природи дивљи и неукротиви, изведоше их из града и свукавши вукаху голе по хладном времену и ветровитом. Уз то мачевима рањаваху вратове њихове и копљима пробадаху груди, како не би умрли само једном смрћу већ многима. Кад се одмакоше далеко од града оставише их, вративши се натраг. А они пак, ови нови исповедници Христови, сећајући се Христових речи апостолима: "Кад вас потерају у једном граду бежите у други" (Мт. 10, 23), кренуше према Бугарској, надајући се да тамо нађу уточишта. Иђаху тако без јела и одела, по беспућима, скривајући се од људских очију и трпећи сваку невољу. На крају се по невољи раздвојише и расејаше на разне стране. А и то би по Божјем промислу да би могли да обухвате више крајева кругом Еванђеља. Климент и Наум и Ангеларије ходећи путем према Дунаву дођоше до неког места и тражаху ту богољубца и гостољубца човека који би их нахранио и обукао. И нашавши таквог отседоше код њега. А деси се да њиховом домаћину умре син јединац, леп, и у цвету младости, и то баш кад су они ушли у кућу. Тужни отац у жалости и очајању за изгубљеним очима, сином јединцем, оптуживаше своје госте да су они ти демони убице који усмртише наду његову и радост, и прећаше им мукама. А они будући састрадалних и човекољубивих душа жалошћаху се не мање од оца а уз то и стидом покриваху. И уверавајући га да нису врачари већ слуге Бога истинитог храбраху га, и говораху му да су уверени да ће Господ преко њих вратити живот детету. И, о чуда! На њихову молитву врати Бог благодаћу Својом живо дете родитељу. Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши Дунав дођоше у Београд. Јавивши се управнику града званом Воритакану, испричаше му све о себи. А он, сазнавши све о њима, схвати да се ради о великим људима и блиским Богу и знајући да бугароки цар Борис, чији војеначелник беше, тражи управо такве људе, реши се да му их пошаље. Борис их прими са великом чашћу и сазнавши ко су и откуда су, заблагодари Богу што му посла такве учитеље вере и то не случајне људе, но исповеднике и мученике. Обезбеди их Борис са свим што им је било потребно за просветитељски рад, имајући и сам велику жеђ и љубав да сваки дан са њима разговара, и да учи од њих стара предања и животе Светих и да слуша из уста њихових речи Св. Писма. Тако и сви на његовом двору такмичаху се ко ће их пре примити у дом свој, благослова и освећења ради. Вероваху да где се налазе њих тројица сабрани и душом и телима, да је ту присутан и сам Господ и сва благодат Његова. Ангеларија прими у дом свој неки Часлав, измоливши га од кнеза Бориса за учитеља. Али не би му дато да се дуго радује његовом присуству у овом животу. Ангеларије проживе код њега неко време и упокоји се у миру. Климент и Наум бише гости и учитељи једно време код једног другог бојара по дозволи Бориса, сејући семе слова Божјег, по људским срцима И просветљујући људе небеском светлошћу Св. Тројице. * Св. Климент, који се родио око 840 године у "европској Мизији" (негде у Македонији) како пише у његовом малом животопису Димитрије Хоматијан, Охридски Архиепископ, имао је као узор у свом раду своје учитеље Кирила и Методија. Својим очима је видео сва дела њихова; заједно са њима се трудио на преводу светих књига са грчког на словенски. Био је сапутник Свете Браће у Венецију и Рим где је рукоположен за свештеника. Обдарен беше овај свети муж особитим проповедничким даром којим се он прочу још у Моравској и Панонији, док брањаше веру Православну од јеретика, а још више овде на новој њиви на коју га упути Бог, да сеје по њој семе живота, по неизрецивом промислу Свом. Његова проповед је добијала у снази још више тиме што је била на народном језику. После неког времена посла га Борис по надахнућу Божјем у Кутмичевицу (у Западне делове Македоније) за учитеља и просветитеља, заповедивши свима који тамо живљаху да приме светога с љубављу сваком и уважењем и да му буду у свему од помоћи. А и сам се показа пример љубави другима, давши му још у Охриду и Главници дом и обезбедивши га свим земаљским, да би се светитељ бавио само свођењем неба и небескога у душу своју и душе поверених му Богом људи. Светитељ се не разнежи даровима кнеза и не предаде уживању и лењости него са још већим жаром, као да је тек тада почињао да служи Христу, труђаше се свом снагом на проповеди и ширењу Еванђеља. Обилажаше села и градове благовестећи спасење Божје народима и са свима разговарајући простим језиком о спаситељним Божјим врлинама и догматима. Све увераваше да, као што не може постојати исправан врлински живот без здравих догмата, већ је мртав и смрдљив, тако и догмати без врлинског живљења не могу увести у вечни живот. Једно личи на слепца који има руке и ноге, друго пак на човека са очима, али с отсеченим ногама и рукама. Имађаше Свети Климент по свима местима и црквеним општинама не мало изабраних ученика, беше их на броју око 3500, којима откриваше дубље тајне Св. Писма и посвећиваше им особиту пажњу да би што више научили. Они су му били ближи од других, често су ишли са њим пратећи из близа шта ради, шта говори. Никад га нико није видео да се одмара него, - или је децу подучавао, и то на разне начине: - једнима показујући слова азбуке, другима објашњавајући смисао написаног, треће опет учећи како да држе руке при писању, - и то не само дању него и ноћу, - или се молитви предавао, или се читању одавао, или је књиге писао. Бивало је случајева да је истовремено два посла свршавао: писао је и децу подучавао; јер је знао да је нерад учитељица сваког зла, као што је рекла мудрост, учитељица сваког добра преко једног од својих служитеља (Ис. Сир. 33, 28). Његов труд не оста без плода: његови ученици се показаше бољи од свих других, и животом и речју. Засађени у добру земљу, брижљиво заливени и узрасли благодаћу Божјом бирани су за чтеце, ипођаконе, ђаконе и презвитере. У свакој црквеној области имао је по триста ученика, који беху ослобођени од свих обавеза према кнезу, будући служитељи небеског Цара и војници. И трудио се на том послу блажени Климент 7 година. Већ је улазио у осму годину свог просветитељског дела, последњу земаљског живота слуге Божјег Михаила Бориса, светог кнеза Бугарског. Њега наследи син му Владимир који умре после четири године. Овога наследи брат му Симеон који би проглашен и за првог бугарског цара. Њега роди Михаило по образу и по подобију своме: беше он благ и добар, пун топле вере и ревности за дом Божји. Он надопуни недостатке оца, појачавши божанску проповед и утврдивши у свима црквама веру Православну, давши закону Божјем широк пут и нестешњен. Пошто је слава Климентова све више расла и глас о њему све се даље чуо, заплени и срце цара Симеона те и он постаде љубитељ његове врлине. Позва цар светитеља к себи и он се одазва његовом позиву. Пожњевши освећење и од лика његовог, јер беше изглед блаженог такав да је чак и код непријатеља изазивао стид и поштовање - благосиљаше земљу Бугарску и блаженим сматраше царовање своје, јер доби тако добро од Бога. Па, посаветовавши се са разборитијим око себе, постави Климента, кога сви слушаху као оца свога, за епископа Дрвеничког 893 г. тако да он поста први епископ "Бугарског језика". Примивши се епископског служења Св. Климент умногостручи своје трудове, поставивши своје достојанство као подлогу за узлажење Богу. Каже премудри Соломон да онај који умножава знање умножава муку (Проп. 1, 18). Тако и Симеон умноживши част Клименту - умножи му муку. Јер нашавши да је народ ове области потпуно неупућен у божанско Слово и Св. Писмо, а они који су управљали Црквама врло неуки, не даваше сна очима својим ни дремања трепавицама: храна и уживање му беше брига о народу. Непрестано учаше и заповедаше, незнање исправљајући, ружно улепшавајући, поставши све свима, сходно свачијој потреби. Клир подучаваше о благољепију црквеном и о појању и молитви, тако да му је подручно свештенство било упућено у сваки добри поредак и трудило се да буде пример свима речју и делом. Народ утврђиваше на камену праве вере хришћанске изграђујући у њима тврђаву побожности. Јер беху врло непросвећени и прости. И не само што храњаше речју као истинитим хлебом и утврђиваше срца њихова, него вођаше бригу и о њиховој телесној храни, бринући се о удовицама и сиротама и дајући утеху сиромашнима. Знајући грубост народну и неукост, и видећи да многи од свештеника не разумеју грчке књиге, састави беседе за све празнике, просте и јасне, да би могао да их разуме и најпростији човек. Тако је хранио млеком просте словенске душе и неспособне за тврду храну, поставши за њих оно што је био Павле за Коринћане. Преко тих беседа су се они учили тајнама празника, извршеним кроз Христа и Христом. Исто тако написа у част Богородице, која се празнује често у току године, многе похвале и описе Њених чудеса. Не заборави у својим поукама ни Јована Крститеља, описа путовања и животе пророка и апостола, подвиге светих мученика, написа и многе каноне у част Светих и молебне Мајци Божјој. Описа и живот својих учитеља Кирила и Методија, упростивши и њихову азбуку звану "глагољицу" како би била приступачнија народу Још док беше жив мудри Борис, сазида и манастир у Охриду, додавши му касније и другу цркву која потом поста седиште архиепископије. Сва жеља му је била и труд да искорени лењост, опитоми сурова срца и насади у њих богопознање, а кроз њега питомост и човечност. Пренесе из земље Јелина питомо и плодно дрвеће, калемећи дивље, да би и тиме показао шта треба да ради човек да би плода донела душа његова. Све, дакле, што је радио, на корист душе је радио, заборављајући и себе од бриге за спасење других. Чим би пак посетио и обишао своју област, утврђујући народ страхом Божјим и врлином, долазио би из Велике у свој манастир у Охрид, где се предавао молитвеном тиховању, хранећи душу Божјим миром и лепотом. Велика беше љубав овог Светог Климента к Богу, као сина к Оцу, али су и многа сведочанства да му Бог узврати љубављу на љубав, прославивши га Својом чудесном благодаћу. Ево само једног примера за то. Деси се, док је једном ходао, да види двојицу богаља од којих је један био лишен и сладосног свакоме очњег вида. То пробуди у души његовој сажаљење и састрадање. Но милостивост имађаше код њега увек за пратиоца смирење. Шта више, жеља да сакрије учињено чудо беше јача код њега од жеље богаља да буду излечени. Зато, тек онда кад виде да нема никога у близини, подиже очи своје небу, и преподобне руке своје на молитву, па призвавши божанску помоћ, дотаче се молитвеним рукама својим тела раслабљених. И оздравише тела њихова, а слепац доби вид и величаше Бога. Но чудо не оста скривено за људске очи: један од служигеља његових би невидљиви сведок догађаја чудеоног овог. Кад Свети то сазна изгрди га и запрети му да никоме не каже док је он жив. Педесет година се труђаше на благовести Слова Божјег овај небески човек и земаљски анђео. А кад му дође старост и кад се истроши великим трудовима, намисли да преда другом епископску власт, не бежећи од одговорности и од свога чина у кога га постави Дух Свети да чува Цркву Божју, но блажене побожности ради и божанствене. Јер се бојао да његова старачка немоћ не постане препрека и сметња делу Божјем. И дошавши цару мољаше га да му постави млађег заменика имајући само једну жељу: да му дозволи оно мало дана живота што му је преостало да проведе у манастиру у разговору са собом и са Богом. Цар пак задивљен његовом жељом преклињаше га да не жалости оне који се труде да га ничим не ожалосте, као свог заједничког оца, и одлучно одби да му да тражено. Оставка, рече му цар, приличи само недостојнима а ти си драгоценији од сваког достојанства. Старац се потчини царевом настојању и не рекавши му више ни речи о томе, врати се у манастир. Но небески Цар се показа предусретљивији његовој жељи: тек што се врати натраг разболе се. И ту на болесничком одру остави последњи дар својој духовној деци: преведе на Словенски језик књигу звану Цветни Триод која садржи у себи службе од Ускрса до дана Св. Тројице. И шта још? Написа и завештање своје о књигама и другом што је имао. А мало шта имађаше осим Бога с којим је свагда боравио, и с којим се једино богатио, мудри овај трговац, који нађе добар бисер у пољу и све за њега продаде. Пола заоставштине остави епископији а пола манастиру, и тиме показавши како треба стицати и трошити стечено: све пред Богом и по Богу. И тако поживевши и украсивши Богом постављени престо, и крај поставивши складан почетку, предаде дух свој Господу 27 јула 916 г. Божанствено пак тело његово, равночесно души, иако по достојанству ниже од ње, би уз песме положено у манастиру у гроб, кога он спреми сопственим рукама, с десне стране припрате, у дане Бугарског цара Симеона. Пре пак његовог уснућа видеше неки од његових ученика у сну Кирила и Методија како приступише блаженом, и најавише му излазак из овог живота. Но чак и прах учитељев, сведочи нам блажени Теофилакт на завршетку свог животописа овог преподобног Климента, и после његовог уснућа чињаше добро, лечећи сваку страст и сваку болест. Као сведока реченога наводи човека неког који је имао осушене руке и ноге који, дошавши у храм за време литургије, би исцељен. Мало њих је знало ко је он и од куда је. Када пак поче на сав глас да благодари Богу на задобијено здравље питаху га присутни у храму ко је и откуда је. Одговори да је и он из Охрида, да је много година био свезан овом злом болешћу и да је вукући се по земљи на ногама и рукама дошао на гроб Светитеља и, поставши изван себе, видео некаквог старца који се дотаче косе његове и заповеди му да устане. Чим је чуо глас, зачу се пуцкетање у његовом телу и трење костију, изгледало је као да се сабирају опуштени удови, и шире покретни мишићи. И дошавши себи нађе да је потпуно оздравио: "и ево сад, рече, дижем руке своје ономе који ми их је испружио, и стојим на ногама својим". И заблагодари Богу и Његовом угоднику, и он и сав присутни народ. А чему набрајање толиких и толиких чудеса? Коме је непознато колико ђавоиманих и од других немоћи страдалника задобише здравље, било дошавши са вером на гроб Светитеља, било поменом имена његовог! И како је то бивало некад, тако бива и данас са свима онима који му са вером и љубављу приступају, клањајући се заједно са њим и са свима Светима Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Јединосушној и Нераздељивој, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Пренос моштију Светог Николаја Жичког Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим мно-гобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале." Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару. Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'" Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ." Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић. Тропар глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему. Кондак глас 3. Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уживо на нашем порталу пратите ново издање "интернет литије" - Не дамо светиње. Интернет литију предводи специјални гост-домаћин, Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован.

Благослов, поздраве и очиске савјете, слушаоцима Радио Светигоре упутио је данас Његово Блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован. Звучни запис разговора Владика је између осталог казао да је искушење пандемије корона вируса, као уосталом и друга искушења кроз која пролазимо, нарочито у периоду Свете Четрдесетнице испит у нашем хришћанском животу. Ово су дани у којима требамо умножити молитве, рекао је блажењејши. Извор: Радио Светигора

У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав ‘која превазилази разум.’ Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Како се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању. У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. ‘Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас’ (Рим 5, 6-8). Није ли то љубав која превазилази сваки разум? Свети Николај (Велимировић), Касијана Извор: Епархија жичка

Васпитање деце данас је остављено самој деци. Породица и школа не помажу детету у томе: породица дете само храни и одева, школа само пуни знањем, породица пуни стомак детету а школа му пуни главу. Срце му не пуни нико осим сâмо дете и улица. Целокупно садашње васпитање омладине заснива се на мисли: човек живи једино од хлеба. Три отровне биљке успевају бујно на тој основи: себичност, прождрљивост и песимизам. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова него се губи васпитање и губе се прави људи. Човек школован а бескарактеран кудикамо је опаснији по себе и по друге неголи човек нешколован а бескарактеран. Овај је бескарактеран по слабости, онај по убеђењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Било је покушаја увлачења бугарске цркве у решавање статуса МПЦ, а што се тиче Цариграда, мислим да у овом случају неће поступити неканонски. Српска православна црква донела је врло принципијелну одлуку на последњем Светом архијерејском сабору да отпочне дијалог са Македонском православном црквом (МПЦ), који није био прекинут разлозима који су се јавили у српској цркви, већ због МПЦ, каже у разговору за „Политику” архиепископ охридски Јован (Вранишковски). Поглавар Православне охридске архиепископије са седиштем у Скопљу истиче и да нема директних контаката ни са једним чланом Синода МПЦ. – Преговори су били прекинути после неприхватања Нишког споразума од стране МПЦ. Тада је МПЦ предузимала све што је могла да би неутралисала постојање Православне охридске архиепископије, па је чак и прекинула сваку комуникацију са СПЦ. Затим се у све умешала држава, сада Северна Македонија, а држава је то радила врло неодмерено, рекли бисмо грубо, тако да је отежала, боље речено одужила, сваки вид комуникације са МПЦ. Као што је познато, ја сам неколико пута био затваран, а и после мог последњег ослобађања из затвора 2015. судски процеси су се наставили. То је био разлог зашто је дијалог био прекинут. И сада још траје један процес који је пред Врховним судом, а који је управо тај суд пре четири године вратио на поновно одлучивање првостепеном суду. Али ипак, и поред свих неиспуњених предуслова, односно да се уклони тај Дамоклов мач који нам прети уколико преговори не успеју, ми смо се сагласили да се преговори наставе како би се коначно решио статус МПЦ, која је већ много деценија у расколу – објашњава архиепископ охридски. Да ли је дијалог СПЦ и МПЦ могућ у овом тренутку? Осим претходно наведеног, сада постоји још једна препрека. Као што је већ познато, последњих година МПЦ је правила недостојне егзибиције. Прво је нудила Бугарској православној цркви да јој она буде мајка црква, као да се мајка може бирати, а затим је затражила од Константинопољске патријаршије да јој она буде апелациони судија, правним речником рекли бисмо од ненадлежног суда. Све ово, наравно, продужава време да би преговори започели, јер док се не добије јасан став о томе да архијереји МПЦ неће седети на две столице, почетак преговора је немогућ. Сам захтев о апелацији упућен Васељенској патријаршији о статусу МПЦ је бесмислен, јер чак и да се призна Васељенској патријаршији апелационо право у неким степенима, то би могло једино на индивидуалном нивоу, рецимо уколико нека личност, са црквеним чином или без њега, осећа да је обесправљена у помесној цркви у којој је суђена. Васељенска патријаршија није надлежна да решава међуцрквене спорове, за то је надлежан једино Велики црквени сабор. А не знам колико би МПЦ одговарало да њихово питање изађе на Велики црквени сабор, јер са претпоставком да се њихово питање на том сабору реши на начин неприхватљив за МПЦ, онда би они остали расколници још много деценија. Да ли би у решавање питања канонског статуса МПЦ могла да се укључи и нека друга православна помесна црква? У својој недавној изјави премијер Зоран Заев је истакао добре односе МПЦ са бугарском црквом. Црква је једна и поред тога што је административно подељена на 14 аутокефалних цркава. Тако је свакој помесној цркви чак и неопходно да се занима о стању цркве у читавој екумени. Ипак, неки административни процеси су у јурисдикцији једне од помесних цркава. Такво је и питање о црквеној аутономији неког дела који је под јурисдикцијом неке помесне цркве. Територија Северне Македоније је под јурисдикцијом СПЦ, и то је признато и од Васељенске патријаршије и од свих осталих аутокефалних цркава. Зато Бугарска православна црква није прихватила понуђено мајчинство. Дакле, није једнострано покушавала да се меша у решавање статуса МПЦ, него је било покушаја МПЦ да у то увуче бугарску цркву, а поготово је на томе инсистирала влада Северне Македоније под председништвом Заева. Господин Заев има можда добру вољу да решава и статус МПЦ. То је, на крају крајева, на дневном реду приоритета и Владе Северне Македоније јер, да не заборавимо, МПЦ је од почетка стварања 1958. под непосредним патронатом власти, будући да ју је власт створила. Сада кад су се побољшали државни односи са Бугарском, председник владе је сматрао да може да утиче на побољшање црквених односа. Али то се није остварило, јер су црквени односи независни од државних. Када ово схвате политичари у Северној Македонији и када оставе цркву да сама решава свој велики проблем који има са читавим православљем биће и решења, али све док они желе да имају патронат над МПЦ, до решења проблема МПЦ је немогуће доћи. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у интервјуу агенцији Тас, рекао је и да не сматра могућим да „украјински сценарио” буде примењен било где на Балкану, па ни у Македонији. Слично сте изјавили и ви, када сте пре неколико месеци говорили о томе у „Политици”. Да ли је ваш став и данас исти? И ја сам истог мишљења да Васељенска патријаршија неће направити такав неканонски поступак. Она је та која је дала јурисдикцију СПЦ над територијама данашње Северне Македоније, а сада нема никаквог разлога да ту јурисдикцију доводи у питање. Али, као што је митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао у истом том интервјуу, после онога што се догодило у Украјини може се све очекивати. Ипак, то би било на највећу штету управо Васељенској патријаршији, чије првенство части данас нико не доводи у питање, али првенство власти је неприхватљиво у православној цркви. Неприхватљиво је да у 21. веку само једна црква, па нека је она и првотрона, сама одлучује о питањима која су у интересу и других православних цркава. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ходите чеда, послушајте ме; ходите сви који се бојите Бога и испричаћу вам; написаће се ово потоњему роду и народ наново створен хвалиће Господа (Пс. 66, 16; 102, 18). Овако је говорио Давид, а и ми данас са њим. Јер потребно је свагда и пред свима причати о Божанском величанству. И не само због тога што, као што верујемо, хвали Божјој нема броја, јер ма шта ми говорили и причали, безбројно је оно што преко тога остаје неизречено, него и због тога што онима које је савладала лењост, проповедање божанске лепоте бива на буђење ка делању добра. Многи мисле да људи у наше време нису способни за подвиге старих. По њима, прва времена била су и чудесима обасјавана и украшавана животом врлих мужева који су скоро бестелесно живели у телу; наше пак покољење није добило од Бога ниједан од тих дарова. И тако, сматрајући да је, тобож, наша природа за то неспособна, бедно се олењише и успаваше за подвижнички живот. То њихово схватање је међутим рђаво и врло погрешно: Закон природе је био и остао исти и непроменљив. Остави Господ Себи и у наше дане мужеве врло многе, који, не приклонивши колено своје ономе што се по земљи вуче, засијаше светлошћу живота у славу Небескога Оца, поставши светилници у свету, који имају у себе реч живота. Тако би и са Словенским народима који, будући још непросвећени Светлошћу Истине, примише од Бога Оце блажене и Учитеље, који угодивши животом и речју Богу просветише их, обасјавши их учењима и чудесима. Записати, каже блажени Теофилакт, архиепископ Охридски, њихов живот - веома је пожељно, али и изнад наших моћи. Зато нам исти тај блажени муж Теофилакт предлаже "мало" из живота једног од ученика равноапостолних просветитеља Словенских Кирила и Методија, Св. Климента Охридског, да би тиме како сам каже, посведочио човекољубље и благодат Бога нашег, Бога који је са нама и који ће са нама бити у све дане нашег живота до краја века, по обећању, и да би људима показао да није тачно да се наша природа изменила већ се развратила наша воља. Када Св. равноапостолни Кирило и Методије примише благодат Св. Духа као зору рану, и кад праведницима овим засија светлост знања, и кад их невеста њихова радост ослободи пређашње туге, - потрудише се тада одабранијима од ученика својих предати свој божанствени наук. Не мало њих пијаху воде живе са тог учитељског извора. Првенци пак и избраници у Сабору њихових ученика беху Горазд, Климент и Наум, Ангеларије и Сава. И док блажени Кирило почину од трудова својих и предаде дух свој Богу кад су још Св. Браћа била у Риму, дотле Методије настави просветитељску мисију међу Словенским народом, утврђујући истину еванђелску у срцима људи и сведочећи је својим мученичким подвигом. Када пак дође време и његове кончине, он, подражавајући Павлу, боље речено Господу Исусу, сазва ученике своје и утврђиваше их својим последњим поукама и тешаше. "Видите, говораше им, љубљена чеда моја, злу силу јеретика и како се труде, кварећи и замућујући слово Божје, да напоје ближње своје мутљагом измишљотина својих. Да би у томе успели служе се са два средства: слатким речима и претераном строгошћу; једним трују простије људе а другим страшљивце. А што се вас тиче, надам се и молим се, да су вам чврсте душе и према једном и према другом: нити ће вас примамити сладошћу речи нити празном обманом заробити. Јер сте утврђени на камену апостолског исповедања и учења. Пошто је и Црква сазидана на том камену, врата пакла неће је надвладати". Ово рекавши и много више од тога предаде дух свој анђелима светим, после 24 године епископског служења, у току кога се много потрудио не само на своме спасењу већ и на спасењу других. Јер није се бринуо само о себи већ и о другима да се спасу, живећи даноноћно само тако како је од користи и другима. О томе сведочи и мноштво ђакона и ипођакона и презвитера: оставио их је око 200 у својој цркви после своје кончине. А ако их је толико било само у олтару, - колико је било мирјана, можемо само претпоставити. За наследника његовог би постављен на Моравску архиепископију Горазд, а Климент овај блажени муж, оставши веран свом учитељу до смрти, беше један од главних његових сарадника. Но дрско мноштво јеретика не могаше да претрпи да Св. Методије има и после своје смрти поборнике, и сматрајући да у њима продужава он да живи, решише да их униште. И би постављен за епископа Вихик који беше немачког порекла, противник словенског језика у богослужењу, опијен латинском јересју о исхоћењу Духа Светог и од Сина, кога је још Св. Методије био предао анатеми. "Зашто се држите, питаху јеретици на челу са Вихиком православне Методијеве ученике, мртвог и смрдљивог учења Методијевог, а не пристајете уз живог архиепископа и зашто не исповедате, од Оца рођеног Сина и од Сина исходећег Духа?" Св. Горазд и Климент им одговорише: Методије још увек живи, јер смо од Господа научили да онај који у Њега верује и ако умре биће жив (Јн. 11, 25), а такође и то да је Бог Авраамов и Исааков и Јаковљев Бог живих а не Бог мртвих (Мат. 22, 32). У чему је онда наш грех ако имамо за учитеља онога који у Богу живи, који је духовно заједно са нама, и који се бори заједно са нама против вас? А што се тиче ове ваше нове вере, нити је налазимо посведочену Св. Писмом, нити примљену Св. Оцима. Зато не желимо да паднемо под анатему Павлову који јасно говори: "Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!" (Гал. 1, 9). Ми верујемо да је Дух - Дух Сина и ум Христов, будући да је Дух живота и истине (Рим. 8, 2; Јн. 14, 17) што и јесте Син; али и да происходи из Сина нити смо научили нити желимо да научимо, јер не желимо да се одречемо вере и да постанемо гори од неверника (1 Кор. 2, 16). Ми верујемо да Дух происходи од Оца и да је Родитељ Сина једини узрок и изводитељ Духа Светог. Дух је својствен и Сину и увек се дарује кроз Њега онима који су тога достојни. Друго значење има "исхођење" а друго "даривање": једно значи начин постојања Духа - јер као што је Син од Оца рођењем тако је и Дух од Њега исхођењем; "бити дарован" не значи предвечни начин постојања, већ даривање Његовог божанства и давање твари и човеку. И потврдивши речи своје примерима из живота и из Светог Писма рекоше им: "престаните да забадате себи мач у срце, престаните да се противите Сину Божјем, великом Благовеснику, из кога, кроз кога и у коме је садржано сво Еванђеље, и да говорите о Духу Светом без Духа, боље речено противно Духу". Завереници пак Вихикови зачепише уши своје на речи њихове, и пошто не успеше ништа са убеђивањем, прибегоше кнезу Моравском Светоплуку и оклеветаше Методијеве ученике да уводе нова учења и да се буне против његове власти, пошто се, тобож, не држе његове вере. Кад их пак кнез позва на одговорност, они опет кроз уста Горазда и овог богомудрог Климента брањаху веру своју у Св. Тројицу нераздељиву и несмешиву, која је била у опасности. А кнез, погружен у страсти и незналица у вери, врло мало схвати од онога што му говораху о Св. Тројици Св. Горазд и Климент. Јер како да се удуби и да схвати речи о Св. Тројици човек без освећеног здравоумља, без кога нико не може видети Бога? (Јевр. 12, 14). И будући потстакнут јеретицима са којима је био у пријатељству, кнез донесе одлуку да ће бити на страни онога ко се први закуне да је његово учење православно. Он не беше још ни одлуку изрекао - јеретици се заклеше и тако јерес би утврђена и овенчана насупрот Православљу. После тога наста велико гоњење на Методијеве ученике: сви они бише прво подвргнути мучењу и присиљавању да се одрекну свога учитеља и његовог учења. Горазд изгуби свој епископски престо, а Климент, који беше необично учен, и Лаврентије и Наум и Ангеларије и многи други бише оковани и у тамнице бачени. Било је забрањено да им било ко од рођака и пријатеља донесе утеху у тамницу. Но иако оковани, они ни у тамници не занемариваху молитву: певаху песме трећег часа, додајући и припев псалама у коме се молимо да задобијемо Духа Светога који би послан апостолима у трећи час. А Бог погледавши на земљу затресе је, и би велики земљотрес, као некад док се Павле молио у тамници и чу се као с неба звук, и окови спадаху са њих. Потрес се осетио у целом граду оном и узбудио његове становнике тако да се чуђаху и питаху шта би то могло да значи. Када се пак приближише затвору, и кад видеше шта се десило са светима, и како се крећу слободно без окова - одоше кнезу и питаху га: шта ово значи? докле ћемо се борити против Божје Силе? Зар нам овај знак с неба неће отворити очи? Јеретици пак, као некад фарисеји, тврђаху да се ту ради о ђаволској сили и о враџбинама, те неразумни кнез Свете поново окова још тежим оковима, подвргавајући их још већим мукама. Кад прођоше три дана, опет за време молитве Трећег часа, догоди се исто чудо. А богоборци сакривши од кнеза шта се догодило поново их оковаше. А кад се после нових десет дана тамновања у оковима јави исти знак, изведоше их из тамнице и немилосрдно тукоше без знања кнеза који беше оног момента отсутан. После таквог нечовечног мучења, не дозволивши Светима да ишта једу, и не допустивши никоме да овим слугама Божјим, боље речено самом Христу, дотури бар парче хлеба, - предадоше их војницима, да их раздвоје и одведу свакога на своју страну. Примивши ове Свете, војници, сурови Немци, по природи дивљи и неукротиви, изведоше их из града и свукавши вукаху голе по хладном времену и ветровитом. Уз то мачевима рањаваху вратове њихове и копљима пробадаху груди, како не би умрли само једном смрћу већ многима. Кад се одмакоше далеко од града оставише их, вративши се натраг. А они пак, ови нови исповедници Христови, сећајући се Христових речи апостолима: "Кад вас потерају у једном граду бежите у други" (Мт. 10, 23), кренуше према Бугарској, надајући се да тамо нађу уточишта. Иђаху тако без јела и одела, по беспућима, скривајући се од људских очију и трпећи сваку невољу. На крају се по невољи раздвојише и расејаше на разне стране. А и то би по Божјем промислу да би могли да обухвате више крајева кругом Еванђеља. Климент и Наум и Ангеларије ходећи путем према Дунаву дођоше до неког места и тражаху ту богољубца и гостољубца човека који би их нахранио и обукао. И нашавши таквог отседоше код њега. А деси се да њиховом домаћину умре син јединац, леп, и у цвету младости, и то баш кад су они ушли у кућу. Тужни отац у жалости и очајању за изгубљеним очима, сином јединцем, оптуживаше своје госте да су они ти демони убице који усмртише наду његову и радост, и прећаше им мукама. А они будући састрадалних и човекољубивих душа жалошћаху се не мање од оца а уз то и стидом покриваху. И уверавајући га да нису врачари већ слуге Бога истинитог храбраху га, и говораху му да су уверени да ће Господ преко њих вратити живот детету. И, о чуда! На њихову молитву врати Бог благодаћу Својом живо дете родитељу. Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши Дунав дођоше у Београд. Јавивши се управнику града званом Воритакану, испричаше му све о себи. А он, сазнавши све о њима, схвати да се ради о великим људима и блиским Богу и знајући да бугароки цар Борис, чији војеначелник беше, тражи управо такве људе, реши се да му их пошаље. Борис их прими са великом чашћу и сазнавши ко су и откуда су, заблагодари Богу што му посла такве учитеље вере и то не случајне људе, но исповеднике и мученике. Обезбеди их Борис са свим што им је било потребно за просветитељски рад, имајући и сам велику жеђ и љубав да сваки дан са њима разговара, и да учи од њих стара предања и животе Светих и да слуша из уста њихових речи Св. Писма. Тако и сви на његовом двору такмичаху се ко ће их пре примити у дом свој, благослова и освећења ради. Вероваху да где се налазе њих тројица сабрани и душом и телима, да је ту присутан и сам Господ и сва благодат Његова. Ангеларија прими у дом свој неки Часлав, измоливши га од кнеза Бориса за учитеља. Али не би му дато да се дуго радује његовом присуству у овом животу. Ангеларије проживе код њега неко време и упокоји се у миру. Климент и Наум бише гости и учитељи једно време код једног другог бојара по дозволи Бориса, сејући семе слова Божјег, по људским срцима И просветљујући људе небеском светлошћу Св. Тројице. * Св. Климент, који се родио око 840 године у "европској Мизији" (негде у Македонији) како пише у његовом малом животопису Димитрије Хоматијан, Охридски Архиепископ, имао је као узор у свом раду своје учитеље Кирила и Методија. Својим очима је видео сва дела њихова; заједно са њима се трудио на преводу светих књига са грчког на словенски. Био је сапутник Свете Браће у Венецију и Рим где је рукоположен за свештеника. Обдарен беше овај свети муж особитим проповедничким даром којим се он прочу још у Моравској и Панонији, док брањаше веру Православну од јеретика, а још више овде на новој њиви на коју га упути Бог, да сеје по њој семе живота, по неизрецивом промислу Свом. Његова проповед је добијала у снази још више тиме што је била на народном језику. После неког времена посла га Борис по надахнућу Божјем у Кутмичевицу (у Западне делове Македоније) за учитеља и просветитеља, заповедивши свима који тамо живљаху да приме светога с љубављу сваком и уважењем и да му буду у свему од помоћи. А и сам се показа пример љубави другима, давши му још у Охриду и Главници дом и обезбедивши га свим земаљским, да би се светитељ бавио само свођењем неба и небескога у душу своју и душе поверених му Богом људи. Светитељ се не разнежи даровима кнеза и не предаде уживању и лењости него са још већим жаром, као да је тек тада почињао да служи Христу, труђаше се свом снагом на проповеди и ширењу Еванђеља. Обилажаше села и градове благовестећи спасење Божје народима и са свима разговарајући простим језиком о спаситељним Божјим врлинама и догматима. Све увераваше да, као што не може постојати исправан врлински живот без здравих догмата, већ је мртав и смрдљив, тако и догмати без врлинског живљења не могу увести у вечни живот. Једно личи на слепца који има руке и ноге, друго пак на човека са очима, али с отсеченим ногама и рукама. Имађаше Свети Климент по свима местима и црквеним општинама не мало изабраних ученика, беше их на броју око 3500, којима откриваше дубље тајне Св. Писма и посвећиваше им особиту пажњу да би што више научили. Они су му били ближи од других, често су ишли са њим пратећи из близа шта ради, шта говори. Никад га нико није видео да се одмара него, - или је децу подучавао, и то на разне начине: - једнима показујући слова азбуке, другима објашњавајући смисао написаног, треће опет учећи како да држе руке при писању, - и то не само дању него и ноћу, - или се молитви предавао, или се читању одавао, или је књиге писао. Бивало је случајева да је истовремено два посла свршавао: писао је и децу подучавао; јер је знао да је нерад учитељица сваког зла, као што је рекла мудрост, учитељица сваког добра преко једног од својих служитеља (Ис. Сир. 33, 28). Његов труд не оста без плода: његови ученици се показаше бољи од свих других, и животом и речју. Засађени у добру земљу, брижљиво заливени и узрасли благодаћу Божјом бирани су за чтеце, ипођаконе, ђаконе и презвитере. У свакој црквеној области имао је по триста ученика, који беху ослобођени од свих обавеза према кнезу, будући служитељи небеског Цара и војници. И трудио се на том послу блажени Климент 7 година. Већ је улазио у осму годину свог просветитељског дела, последњу земаљског живота слуге Божјег Михаила Бориса, светог кнеза Бугарског. Њега наследи син му Владимир који умре после четири године. Овога наследи брат му Симеон који би проглашен и за првог бугарског цара. Њега роди Михаило по образу и по подобију своме: беше он благ и добар, пун топле вере и ревности за дом Божји. Он надопуни недостатке оца, појачавши божанску проповед и утврдивши у свима црквама веру Православну, давши закону Божјем широк пут и нестешњен. Пошто је слава Климентова све више расла и глас о њему све се даље чуо, заплени и срце цара Симеона те и он постаде љубитељ његове врлине. Позва цар светитеља к себи и он се одазва његовом позиву. Пожњевши освећење и од лика његовог, јер беше изглед блаженог такав да је чак и код непријатеља изазивао стид и поштовање - благосиљаше земљу Бугарску и блаженим сматраше царовање своје, јер доби тако добро од Бога. Па, посаветовавши се са разборитијим око себе, постави Климента, кога сви слушаху као оца свога, за епископа Дрвеничког 893 г. тако да он поста први епископ "Бугарског језика". Примивши се епископског служења Св. Климент умногостручи своје трудове, поставивши своје достојанство као подлогу за узлажење Богу. Каже премудри Соломон да онај који умножава знање умножава муку (Проп. 1, 18). Тако и Симеон умноживши част Клименту - умножи му муку. Јер нашавши да је народ ове области потпуно неупућен у божанско Слово и Св. Писмо, а они који су управљали Црквама врло неуки, не даваше сна очима својим ни дремања трепавицама: храна и уживање му беше брига о народу. Непрестано учаше и заповедаше, незнање исправљајући, ружно улепшавајући, поставши све свима, сходно свачијој потреби. Клир подучаваше о благољепију црквеном и о појању и молитви, тако да му је подручно свештенство било упућено у сваки добри поредак и трудило се да буде пример свима речју и делом. Народ утврђиваше на камену праве вере хришћанске изграђујући у њима тврђаву побожности. Јер беху врло непросвећени и прости. И не само што храњаше речју као истинитим хлебом и утврђиваше срца њихова, него вођаше бригу и о њиховој телесној храни, бринући се о удовицама и сиротама и дајући утеху сиромашнима. Знајући грубост народну и неукост, и видећи да многи од свештеника не разумеју грчке књиге, састави беседе за све празнике, просте и јасне, да би могао да их разуме и најпростији човек. Тако је хранио млеком просте словенске душе и неспособне за тврду храну, поставши за њих оно што је био Павле за Коринћане. Преко тих беседа су се они учили тајнама празника, извршеним кроз Христа и Христом. Исто тако написа у част Богородице, која се празнује често у току године, многе похвале и описе Њених чудеса. Не заборави у својим поукама ни Јована Крститеља, описа путовања и животе пророка и апостола, подвиге светих мученика, написа и многе каноне у част Светих и молебне Мајци Божјој. Описа и живот својих учитеља Кирила и Методија, упростивши и њихову азбуку звану "глагољицу" како би била приступачнија народу Још док беше жив мудри Борис, сазида и манастир у Охриду, додавши му касније и другу цркву која потом поста седиште архиепископије. Сва жеља му је била и труд да искорени лењост, опитоми сурова срца и насади у њих богопознање, а кроз њега питомост и човечност. Пренесе из земље Јелина питомо и плодно дрвеће, калемећи дивље, да би и тиме показао шта треба да ради човек да би плода донела душа његова. Све, дакле, што је радио, на корист душе је радио, заборављајући и себе од бриге за спасење других. Чим би пак посетио и обишао своју област, утврђујући народ страхом Божјим и врлином, долазио би из Велике у свој манастир у Охрид, где се предавао молитвеном тиховању, хранећи душу Божјим миром и лепотом. Велика беше љубав овог Светог Климента к Богу, као сина к Оцу, али су и многа сведочанства да му Бог узврати љубављу на љубав, прославивши га Својом чудесном благодаћу. Ево само једног примера за то. Деси се, док је једном ходао, да види двојицу богаља од којих је један био лишен и сладосног свакоме очњег вида. То пробуди у души његовој сажаљење и састрадање. Но милостивост имађаше код њега увек за пратиоца смирење. Шта више, жеља да сакрије учињено чудо беше јача код њега од жеље богаља да буду излечени. Зато, тек онда кад виде да нема никога у близини, подиже очи своје небу, и преподобне руке своје на молитву, па призвавши божанску помоћ, дотаче се молитвеним рукама својим тела раслабљених. И оздравише тела њихова, а слепац доби вид и величаше Бога. Но чудо не оста скривено за људске очи: један од служигеља његових би невидљиви сведок догађаја чудеоног овог. Кад Свети то сазна изгрди га и запрети му да никоме не каже док је он жив. Педесет година се труђаше на благовести Слова Божјег овај небески човек и земаљски анђео. А кад му дође старост и кад се истроши великим трудовима, намисли да преда другом епископску власт, не бежећи од одговорности и од свога чина у кога га постави Дух Свети да чува Цркву Божју, но блажене побожности ради и божанствене. Јер се бојао да његова старачка немоћ не постане препрека и сметња делу Божјем. И дошавши цару мољаше га да му постави млађег заменика имајући само једну жељу: да му дозволи оно мало дана живота што му је преостало да проведе у манастиру у разговору са собом и са Богом. Цар пак задивљен његовом жељом преклињаше га да не жалости оне који се труде да га ничим не ожалосте, као свог заједничког оца, и одлучно одби да му да тражено. Оставка, рече му цар, приличи само недостојнима а ти си драгоценији од сваког достојанства. Старац се потчини царевом настојању и не рекавши му више ни речи о томе, врати се у манастир. Но небески Цар се показа предусретљивији његовој жељи: тек што се врати натраг разболе се. И ту на болесничком одру остави последњи дар својој духовној деци: преведе на Словенски језик књигу звану Цветни Триод која садржи у себи службе од Ускрса до дана Св. Тројице. И шта још? Написа и завештање своје о књигама и другом што је имао. А мало шта имађаше осим Бога с којим је свагда боравио, и с којим се једино богатио, мудри овај трговац, који нађе добар бисер у пољу и све за њега продаде. Пола заоставштине остави епископији а пола манастиру, и тиме показавши како треба стицати и трошити стечено: све пред Богом и по Богу. И тако поживевши и украсивши Богом постављени престо, и крај поставивши складан почетку, предаде дух свој Господу 27 јула 916 г. Божанствено пак тело његово, равночесно души, иако по достојанству ниже од ње, би уз песме положено у манастиру у гроб, кога он спреми сопственим рукама, с десне стране припрате, у дане Бугарског цара Симеона. Пре пак његовог уснућа видеше неки од његових ученика у сну Кирила и Методија како приступише блаженом, и најавише му излазак из овог живота. Но чак и прах учитељев, сведочи нам блажени Теофилакт на завршетку свог животописа овог преподобног Климента, и после његовог уснућа чињаше добро, лечећи сваку страст и сваку болест. Као сведока реченога наводи човека неког који је имао осушене руке и ноге који, дошавши у храм за време литургије, би исцељен. Мало њих је знало ко је он и од куда је. Када пак поче на сав глас да благодари Богу на задобијено здравље питаху га присутни у храму ко је и откуда је. Одговори да је и он из Охрида, да је много година био свезан овом злом болешћу и да је вукући се по земљи на ногама и рукама дошао на гроб Светитеља и, поставши изван себе, видео некаквог старца који се дотаче косе његове и заповеди му да устане. Чим је чуо глас, зачу се пуцкетање у његовом телу и трење костију, изгледало је као да се сабирају опуштени удови, и шире покретни мишићи. И дошавши себи нађе да је потпуно оздравио: "и ево сад, рече, дижем руке своје ономе који ми их је испружио, и стојим на ногама својим". И заблагодари Богу и Његовом угоднику, и он и сав присутни народ. А чему набрајање толиких и толиких чудеса? Коме је непознато колико ђавоиманих и од других немоћи страдалника задобише здравље, било дошавши са вером на гроб Светитеља, било поменом имена његовог! И како је то бивало некад, тако бива и данас са свима онима који му са вером и љубављу приступају, клањајући се заједно са њим и са свима Светима Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Јединосушној и Нераздељивој, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости

Помаже Бог драга браћо и сестре! Апликацију охридски пролог која је била на српском комплет сам пребацио на руски језик. У охридском пролог поред пролога на руском ту имају још молитве, акатисти, канони на руском. Тропари, посни и цветни триод, часослов, октоих итд...је на црквенословенском. Ако неко зна руски тиме боље или ако је неко почео да учи руски ето прилике да се едикује. Охридски пролог на српском имате као што знате у апликацији православац: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac Андроид апликацију охридски пролог можете преузети са гоогл плај продавнице: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.ohridskiprolog