Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.

Дана 18 јула 2021. год у селу Брод косовска полиција је ибавестила локалног свештеника у Штрпцу да су приликом рутинског обиласка храмова видели оштећена врата на храму Св. Ап. Петра и Павла у селу Брод. Парохијски свештеник затекао је поломљену браву на улазној капији, на силу отворена врата на храму и графите ОВК у храму. Полиција је у току дана уз присуство тима из Приштине извршила увиђај и отворена је истрага. Епархија рашко-призренска изражава забринутост због овог још једног у низу више вандалских напада на наше храмове на Косову и Метохији и апелује на поштовање основних верских слобода, као и духовне и културне баштине православних Срба на КиМ. Епархија рашко-призренска Призрен-Грачаница, 21. јули 2021. Извор: Епархија рашко-призренска

Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека. Хришћанин је дубоко свестан чињенице да свакодневни живот људи не може и не треба да се претвори у непрестану, неизлечиву, трајну епидемију и пандемију страха и немоћи. Је ли нормално стање да се једни других плашимо, да једни од других зазиремо, да једни друге избегавамо, да ближње своје сматрамо за даљње, туђе? Је ли нормално да своју браћу, сестре, родитеље, децу, браћу и сестре по вери, пролазнике на улици, видимо не као благослов и дар Божји нама него као потенцијални извор опасности, болести и смрти? Философски солипсизам је тек блага, безболна теорија према овом ставу потпуне себичности: ја сам потпуно заштићен тек онда када сам сâм и када нисам са другима (што и значи израз „превентивна изолација“). Наведена промишљања о питањима која су у овом тренутку одлучујућа за живот и опстанак не само хришћанске заједнице износи Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић. У традиционалном божићном разговору, који је пред читаоцима празничног броја Печата, наш високоуважени саговорник, чинећи изузетну част нашем листу – као што је то чинио и минулих година – у сусрет Божићу разматра актуелне прилике, као и низ најважнијих и за српски народ дугорочно отворених и неразрешених судбинских проблема. *Ваше Преосвештенство, година за нама била је изузетно тешка за цео свет. Пандемија ковида 19, која још увек бесни, настављање оштрих геополитичких сучељавања и свих других глобалних сукоба, донели су огромна искушења, патњу и страдање. Оваквој судбини није умакла ни Србија, а чини се да је одлазећа година, поготово њена завршница, била посебно страдална за Српску Православну Цркву. Упокојили су се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, епископ ваљевски Милутин и други припадници свештенства СПЦ. Како се борити с овако тешким губицима? Како истрајати и одржати снагу у овом времену? И поред свега што се догађа у свету и у нашем народу, овде у његовој матици и у расејању, дужни смо да истрајемо у вери, нади и љубави. Опасни – често, нажалост, и смртоносни – вирус који још увек бесни, како с правом констатујете, није угрозио само здравље и живот милиона људи већ и човека као личности и као заједнице. Човек не може, по самој својој богоданој и боголикој природи, да живи сам, без заједништва и општења са својом браћом и сестрама, са својом ужом и широм породицом, са ближњима и даљњима, са другим људским бићима уопште, са укупном створеном природом. Данас је он, међутим, даноноћно под унакрсном ватром порука и опомена да мора у изолацију, да је дружење са другима крајње ризично, да, у име преживљавања и очувања здравља, треба имати „социјалну дистанцу” у односу на ближње (каквог ли накарадног израза уместо нашег, српског, растојања или одстојања, али ни у ком случају „социјалног”!), да се одговорност према себи и према другима састоји, до даљњега, у „вештини да живиш сам” уколико и колико је то могуће… Некадашња изрека homo homini lupus (човек је човеку вук) данас би могла да гласи: Homo homini virus (човек је човеку вирус). Не заступам, наравно, тезу да је вирус корона безазлен и безопасан (напротив!) – јер безазлен и безопасан није ни обични вирус сезонског грипа – али не могу да се отмем утиску да неки центри моћи, вероватно наддржавни, глобални, злоупотребљавају епидемију и њоме изазвану општу невољу тако што производе и разносе још опаснији духовни вирус – страх, несигурност, безнађе, депресију. Наш народ је одавно из искуства знао да је рат некоме рат, а некоме брат. У планетарном контексту данашњице и сутрашњице то значи: после короне сиромашни, та јадна и гладна већина човечанства, биће – и већ јесу – још много сиромашнији и у сваком погледу угроженији, а богати, та мањина од највише неколико процената људи у чијем власништву се налази више од деведесет одсто добара и ресурса, биће – и већ јесу – још много богатији и, што је кудикамо горе, незаситији. Ипак, песимизму нема места: господар историје није човек, а поготову то није саможиви, безобзирни, добровољни потчовек или рашчовек, како се изражавао Свети Јустин Ћелијски. Господар историје јесте Богочовек, Христос, а Он је Оваплоћена Љубав. Он је Хлеб наш насушни. Он је Лек бесмртности. Он је Васкрсење и Живот. Његов суд о смислу људске историје биће коначан, за неке страшан, а за друге радосно очекиван. Од искони, пре света и времена, беше Он, вечна Реч Божја. Он је и сада присутан међу нама и у нама, за неке невидљиво, а за неке и видљиво. Због свега тога нас наша света Црква непрекидно позива: горе срца, заблагодаримо Господу, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Њему поверимо! Јер, Он се родио да би све нас препородио. То ћемо најјаче осећати ускоро, о Божићу. На потпуно исти начин треба да се осећамо и по губитку тројице наших духовних челника, блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. Њихов одлазак, боље рећи прелазак или пресељење (то значе старински изрази престављење и преминути), њихова смрт (црквеним речником речено, њихово упокојење или уснуће у Господу) јесте губитак, али је још већма добитак: овде на земљи Бога су славили и Цркви Његовој служили, а исто то, верујем, чине и чиниће и онде где су сада њихове душе, пред Лицем Божјим и у заједници са свима од памтивека светима, спасенима и помилованима. *Ако је тачно да се одласком њених великих архијереја Српска Црква заљуљала јер, како рече песник, скршила су се два њена носећа стуба, шта бисте издвојили као најважније и у овом времену најпрече да би се не само учврстили њени преостали стубови већ и оснажили – верујемо неуништиви – православни црквени темељи? На ово питање сам добрим делом већ одговорио. Али додаћу још понешто. „Крилата реч” да се наша Црква заљуљала јер су се скршила два њена носећа стуба звучи лепо и речито у песничком језику. Она заправо изражава љубав и поштовање према покојницима. У њеном суштинском, стриктно богословском, значењу ова реч не може, међутим, бити схваћена дословно. Црква као богочовечански организам, као нерукотворени Дом Божји (узгред буди речено, по мишљењу многих филолога словенска и српска реч Црква етимолошки и потиче од грчке речи која значи Дом Божји), уопште се не може „заљуљати”. Она је, по апостолу Павлу, непомериви Стуб истине и неосвојива Тврђава истине. По речима Самога Господа Христа, њен Камен темељац је такав да њу „ни врата пакла не могу надвладати”. Могу се, делимично и привремено, заљуљати, па и скршити, само одређене историјски условљене црквене структуре, чак и читаве локалне Цркве, али не и Црква у својој саборној пуноћи. Нема више многих славних малоазијских Цркава које се спомињу у Светом Писму Новог Завета и које су основали апостоли Христови, али Црква и даље живи, свуда, па, као „мало стадо” Христово, и у Малој Азији. Ово важи, мање или више, и за друге апостолске Цркве на Блиском и Средњем истоку и у Африци, али Црква и даље живи, свуда, па и у том делу света, чак и у Саудијској Арабији. Првобитну Цркву чинили су Христос и шака људи око Њега, људи из дубоке провинције тадашњег „цивилизованог света”, друштвено безначајних и у јавности свога времена практично непостојећих. Кроз само три века она је постала свуда присутна у тада познатом свету. Диоклецијан је веровао да ју је коначно скршио, а само десетак година касније она постаје владајућа вера. И Стаљин је мислио да је у својој империји безбоштва и нечовештва (зачудо, ова два појма су неодвојива!) уништио Цркву, али је он исти, после Хитлерове најезде, морао да шаље међу народ и војску владике и свештенике из тамница и логора које није стигао да побије и да у доброј мери врати Цркви слободу или бар фамозни „толерантни однос” према њој. Његов потоњи наследник Хрушчов обећава грађанима Совјетије да ће им на телевизији показати „последњег живог попа”, да би после свега две-три деценије Православна Црква у обновљеној историјској Русији била главна духовна и морална снага. Брисел је одбио не само да у устав Европске уније унесе молитву Богу него и да бар спомене историјску чињеницу да савремена европска култура и цивилизација имају јудеохришћанске корене, али зато Владимир Владимирович Путин, Европљанин више од свих бриселских бирократа заједно узетих, враћа Бога у устав нове, праве, хришћанске и православне Русије. „Већи је Онај Који је у нама него онај који је у свету”, пише у Новом Завету, при чему се под светом не подразумева свет који је створен да буде рај, односно Царство небеско, него пали свет греха, зла и смрти. Да питање које постависте конкретизујемо: отидоше од нас – и остадоше са нама – Иринеј, Амфилохије и Милутин, али Бог Живи и Истинити, Који не оставља Себе непосведоченим ни у једном поколењу, подићи ће њихове достојне наследнике и настављаче. Ја у то не сумњам. Надам се да не сумњате ни ви, мој верни вишедеценијски пријатељ и сабеседник. *Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним, тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу „новопапизма”, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете? Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али нажалост није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од помесних Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верника. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру. У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Цариградске Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште. Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђена. Дај Боже што пре! *Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе”, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије? На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније. У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископа: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на Другом ватиканском сабору (1961–1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике… За разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истанбула. Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је при томе динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сам, без сабора, нити сабор сам, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије. *За Српску Православну Цркву минула година је још по нечему, али добром, чак величанственом, била изузетна. Литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ учиниле су да 2020. буде време за памћење и историјско вредновање. Спонтане и масовне, показале су свету јединство Цркве и верног народа. Биле су покрет идентитетске, националне и културне, а не само верске самосвести и снаге, и тако су извојевале својеврсну победу народне воље. Видели смо огромну снагу која је изборила промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе, и трасирала пут за укидање злогласног и Српској Цркви тако очигледно непријатељског Закона о слободи вероисповести. Како разумети и објаснити ово по много чему јединствено догађање? Истина, то је догађај без преседана у савременој српској историји. Историчари, затим социолози, психолози и други, проучаваће узроке и мотиве, а последице ми савременици још увек сагледавамо само делимично. Надамо се и верујемо у добро за наш народ и све друге народе који живе у Црној Гори. Под јединственим именом Литије и слоганом „Не дамо светиње” биће упамћен велики покрет нашег народа у Црној Гори, чији је повод такозвани Закон о слободи вероисповести, за спречавање тоталитарног и недемократског режима да од Српске Православне Цркве одузме непокретну имовину – храмове, куће, земљиште – коју она баштини осам столећа. То је непосредни повод. Узрок је пак у континуираном терору који се над Црквом и над српским православним народом на подручју Црне Горе на различите начине спроводи од Бадњег дана 1942. године, када је по Титовом наређењу масакрирано триста људи код Колашина. Начина егзекуције не би се постидели ни јасеновачки крвници. Убиства Срба, групна и појединачна, комунисти су наставили читавим током рата, нарочито на самом крају, када су, опет по Титовом наређењу, побили хиљаде избеглица у Кочевском Рогу и другим местима на аустријској граници. У тим масовним погромима побијени су свештеници, официри, просветни радници, домаћини, сви који су могли бити за углед народу. Богу хвала, неколицина је ипак успела да побегне у иностранство. И над тим осиротелим народом без духовног, интелектуалног и просветног вођства вршен је деценијама страховити притисак. Тајна полиција, злогласна УДБА, у Црној Гори је, више него било где иза гвоздене завесе, преко својих жбира вршила стриктну контролу свих видова живота: привредног, културног, верског, спортског, просветног. Срби су пунили најпре Голи оток, а после Спуж; остајали без посла… Исто је настављено и после преименовања Савеза комуниста у Демократску партију социјалиста. Тајни снимци удбаша, који 2006. године наговарају домаћине, претећи њиховим породицама, да на лажном и фалсификованом референдуму гласају за самосталност (!), имају елементе црног хумора („Играће Реал из Мадрида у Голубовце”), али заправо откривају страхотни карактер црногорског режима. Потом долази учлањење у НАТО, признавање лажне државе Косово, вишекратно фалсификовани избори, измишљање новог језика и писма, афирмисање групе опскурних преступника као тобожње Цркве и многи други акти који не само што су недемократски, противни вољи апсолутне већине народа, него су и чињени да би променили идентитет већинског српског народа у тој републици, са крајњим циљем да он нестане, коначно и у потпуности. За мене је загонетка зашто су, од првог нацрта 2015. године, били толико упорни са тим законом, у ствари безакоњем. Вероватно су мислили: када нам је све до сада пролазило, и ово ће… Масовност, слобода, истрајност народног одговора на намеру да му отму светиње и црквену имовину био је изненађење за све, чак, рекло би се, и за Цркву која је бранила своје биће и своју имовину и повела народ, а највише за државне клептократске структуре. Народ је осетио да је куцнуо крајњи час да одбрани и колективни и лични идентитет, самосвест и достојанство. Из тог разлога су били потпуно неуспешни и депласирани стални, махом добронамерни, апели појединаца да се не истичу национална обележја, српске тробојке и слично, јер је, наводно, нападнута Црква, а не српски народ. Видех тада, уместо званичне заставе Српске Православне Цркве, тробојке са крстом и оцилима, а поједини свештеници су носили белу заставу са четири кружића. Кажу да је то обележје Михољског збора. Па добро… Народ је свакога дана, широм Црне Горе, у литијама носио наше народне, државне и црквене заставе. Бојио их је по зидовима зграда, на јавним местима, по путевима, свуда. Младићи су бранили заставе од полиције, борили се за тробојке, били привођени, малтретирани, добијали тешке батине. Зашто су то, побогу, радили? Зашто су километрима ходали, и под врелим сунцем и по цичи зими, са крстом, часним иконама и заставама у рукама? Зато што су тиме снажно, најснажније, манифестовали да је њихов идентитет исти као код наших суграђана у Београду, Новом Саду, Суботици, Призрену, Шапцу, Бањалуци, и земљака у свим државама и државицама Балкана и широм света. И шта то уопште значи „нападнута је Црква, а није народ”? Да ли је тако нешто и теоретски могуће? Да ли се верска права тичу неког другог, а не верујућег народа? Али да се вратимо на почетак! Ваља нам се подсетити шта је у основи идентитета који је бранио, потврђивао и утврђивао наш верни народ у Црној Гори бранећи себе, своје светиње и своје постојање. Које су то вредности и особине, заједничке и идентичне код свих Срба, ма где они живели, а које не смеју да буду измењене глобализацијом и фрагментацијом? Особине по којима нас Сам Спаситељ препознаје? Те вредности и особине називамо једним именом: Светосавље! Светосавље јесте или треба да буде српски етос, начин на који ми Срби живимо. Али хришћанство или Православље „српског стила и искуства” одликује и многе од оних који су – из разних разлога, а највише услед вишедеценијске пропаганде и невиђених притисака – свој идентитет заменили субидентитетом, а национално име својих часних предака његовим регионалним синонимом. Ми смо пре свега православни хришћани, са изразито хришћанском културом, традиционалном и уједно савременом, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Наш народ и даље, упркос поплави пропаганде и најави закона против светиње брака и породице, зна шта је породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји. Гостољубље, помоћ свакоме ко је у невољи, поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера, према слободи избора оних који не желе ни да чују за Бога и веру, а пре и после свега тога одбрана сопствене слободе на начелима чојства и јунаштва – све су то хришћанске, православне и светосавске врлине. Набрајање осталих могло би да траје дуго, веома дуго. *Трају проблеми раскола и с њим повезаног слабљења, који су на светском плану, уплитањем страних, а пре свега западних сила, задали историјски тежак ударац свеукупном Православљу. Није заустављен даљи настанак нових неканонских самосталних Цркава, после стварања такозване Православне Цркве Украјине. Овим процесима угрожена је и Српска Православна Црква, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска. Можемо ли рећи, када је реч о Митрополији црногорско-приморској, да је поменута опасност данас дефинитивно уклоњена и да у том смислу спокојно гледамо у будућност? Околности су такве да нема много користи од „дипломатског језика” и еуфемизама. Лепше је, свакако, и отменије, користити што суптилније изразе, али у сучељавању са булдожер-дипломатијом то је изгубило смисао. Како то изгледа у пракси, показује пример који следи. Председник Синода једне од водећих Православних Цркава, као и већина у њеном епископату, свештенству, монаштву и народу, није показивао никакав ентузијазам за одлуке своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, поводом црквене кризе у Украјини нити за већ донете и примењене одлуке којима се криза наводно превазилази, а јединство Православља у тој земљи васпоставља. (Као што је општепознато, исхитрене одлуке и неканонске мере не само што нису превладале раскол у Украјини него су га додатно продубиле да би у наставку проузроковале и раскол међу појединим Православним Црквама, као и унутар неких од њих.) Али не лези враже, после неких годину дана ћутања угледног архиепископа и јерархије његове помесне Цркве, на сцену излази господин Браунбек, амбасадор САД који надгледа стање верских слобода не само на територији своје земље него и на свим другим меридијанима. После неких седам-осам његових посета архиепископу и разговора са њим, ваљда на теме богословске науке, нарочито пак на проблематику из области канонског права, имамо коперникански обрт у ставу архиепископа и Синода око њега. Резултат? Муњевито формално признавање расколничке структуре у Украјини као стварне Цркве, без обзира на супротно сагледавање ствари од стране многих угледних канониста и теолога дотичне Цркве! Сличне сцене су се одигравале и при сусретима америчких званичника са поглаварима и високим представницима неких других Православних Цркава. Споменути званичници, уосталом, отворено и јавно се, у име своје уистину велике и моћне државе, мешају у унутрашње верске и црквеноправне проблеме појединих Православних Цркава иако такво делање није у складу са духом и словом демократског устава њихове сопствене земље. Овим својим речима не желим да инсинуирам било шта, нити да изводим неосноване закључке, нити да пружам индулгенцију оним одговорним представницима Цркве који, по мени, недовољно одговорно сагледавају све опасности и искушења о питању јединства Цркве. Само преносим оно што читам, гледам и слушам. Желим да служим истини онолико колико могу, sine ira et studio (без гнева и пристрасности). Што се тиче статуса наше аутономне Охридске Архиепископије и наше Епархије (или Митрополије) црногорско-приморске, верујем да ће он остати такав какав јесте и како је дефинисан у цариградском Томосу из 1922. године, што је запечаћено и свеправославним консензусом. Цена јединства наше помесне Цркве висока је и превисока. Не смемо заборавити страдање и јововско трпљење архиепископа охридског Јована за јединство Цркве нити борбу и исто такво трпљење недавно преминулог митрополита Амфилохија за Српску Православну Цркву и њену слободу. *Давно сте се јасно одредили: Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Данас се у делу јавности често истиче ваша „блискост и посебно добри односи с Руском Црквом“. Како то коментаришете? Мислим да би сваки мој коментар био излишан, али кад ме право питате, право ћу и казати. Осећам праву и пуну блискост и узајамно прожимање са свим Православним Црквама. Чини ми се да и отварање могућности веће „блискости” са једном Црквом и мање „блискости” са другом, исто тако једноверном, обелодањује чињеницу да људи који тако мисле и осећају заправо веома слабо и оскудно схватају истину јединства и саборности Цркве. *Духовно сте узрастали на Косову и Метохији, које је, за вас и за све православне у нас, истинска Стара Србија. Патријарх Иринеј нам је завештао одбрану Косовског завета и за будућност. Има ли наде да га одбранимо? Стара Србија је за наше претке био недвосмислени и неупитни именитељ за Косово и Метохију, јасан свима, а нарочито странцима тога доба. У наше време, махом међу омладином, родила се нова девиза: Косово је срце Србије! (подразумева се, наравно, и Метохија). Доживљај Косова и Метохије као свете, заветне српске земље у новим нараштајима, можемо слободно рећи, још је јачи и изразитији него у ранијим нараштајима. То веома охрабрује и ја у томе видим Божји благослов и укрепљење за још снажнију борбу за наше светиње и наш народ на Косову и Метохији. Са друге стране, постоје различити процеси којима се умањује значај не само уставног поретка Србије у погледу Косова и Метохије него и наших тапија на ту заветну земљу. Ти процеси, недовољно познати нашој широј јавности, одигравају се на неким страним универзитетима и у извесним научним институтима. Пишу се дисертације и научни, односно квазинаучни радови са темом наводне српске митоманије у вези са Косовом и Метохијом. Списатељима таквих сочињенија основна је намера да историју и културу наше јужне покрајине „објасне” помоћу наводне великосрпске политике и српских територијалних аспирација у 19. веку. По креаторима ових теза, покушај тек ослобођене младе српске државе да ослободи свој народ у Босни и Херцеговини и прошири се ка западу наишао је на бедем великих сила. Стога је, опет по њима, она била принуђена да се окрене ка југу – Рашкој, Косову, Метохији и Македонији. На ове конструкције, које се потом пласирају политичким и другим утицајним круговима, надовезују се бајке шиптарских квазинаучника, по којима су косовско-метохијски манастири баштина фантомских, измишљених албанских великаша из рода Нимани и сличне измишљотине. Циљ им је заједнички: да се задужбине наших светитеља, краљева и царева одузму не само од државе Србије него и од наше Цркве и да буду предате Албанцима. Ова псеудонаучна демонтажа српских националних права и циљева који су били природни ток развитка српске државе после ослобођења од турског ропства плаћена је и наручена, а сервира се научним и политичким круговима по свету као истина. Квазинаучне студије и дисертације те врсте добрим делом су, нажалост, писане руком људи пониклих у Србији која им је све пружила, а они су јој рекли хвала тако што су свој научни рад и таленат огласили на продају и упрегли се у службу туђим интересима. Овакве појаве увећавају и умножавају одговорност наших научних установа, Академије наука, историјских института, универзитетских катедри за историју, појединаца историчара, али и надлежних министарстава, као и научних кадрова у крилу наше Цркве. Сви морају да уложе напор да истина не остане скривена. Ово није борба на једну, две или три рунде. Ово је борба непрестана. Духовно благо које смо наследили, видљиво у нашим светињама свуда где живи српски народ, наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје. Остају и остаће речи нашег блажене успомене патријарха Иринеја: „Може Косово да буде отето, да буде окупирано, као што и јесте данас, али Србија никада не може да каже: Ми то поклањамо. Јер, оно што се поклони, заувек се губи, а оно што је силом отето, једног дана ће бити враћено.” То су надахнуте речи које говоре и о вери, и о нади, и о унутрашњој спремности и решености да своје одбранимо, а туђе признајемо и уважавамо. Уосталом, јасно је: онај ко жели да нам одузме део територије, не жели само наше Косово, део нас. Он жели све наше! Он жели да нас не буде! А Косово је ту само почетак. Отуда и онај поклич – Косово је срце Србије – погађа саму суштину. Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље. *ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ: Епископ бачки Иринеј (Буловић): Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Преображење Господње са свештенство м Свету службу Божију у цркви посвећеној овом празнику на Кључком Тавору на Бјеласици. Након Литургије Владика је предводио литију око храма, а онда је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач и грожђе. Говорећи о данашњем великом хришћанском празнику, Митрополит црногорско-приморски је рекао да је таворском преображењском свјетлошћу лица Божијег обасјана Црква Божија и кроз њу сви земаљски народи од тада до данашњега дана. Звучни запис беседе “Та свјетлост Христвог лика са горе Преображења, она је обасјала, ево, и ову биволину, како се она звала прије онога времена када је наш часни и честити архимандрит Јоил овдје подигао овај ловћенски храм, онај који је тамо разорен и срушен. Ево га, он је овдје са горе Ловћена ову гору претворио у нови Ловћен, у нови Тавор, у нову гору преображења”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је са Кључког Тавора данас позвао све људе у Црној Гори, све Црногорце, без обзира како се они осјећају, да изађу на предстојеће изборе. “Али на тим изборима, наравно, да буду свједоци те свјетлости Христа Бога нашега, вјечне и непролазне. И да на њој, као на свјетлости, истини и љубави Божјој граде и себе и своју државу и своје потомство. Не дај Боже, да Црногорци граде будућност Црне Горе на оном духу онога каплара Фрање Јосифа који је срушио цркву на Ловћену и оскрнавио гроб Ловћенског Тајновидца”, поручио је Владика. Поручио је да не да Бог да Колашинци граде будућност града Колашина на духу оних који су Божић чертдесет и прве године оскрнавили братском крвљу и направили Пасје гробље, да се гради будућност Колашина на Пасјем гробљу. Неће, ако Бог да”, рекао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да Црква ове године обиљежава 70 година од упокојења патријарха Гаврила Дожића. “Највећега Колашинца, Морачанина и Ровчанина и овога краја. Међутим, дух каплара Фрање Јосифа и данас влада у Колашину. Па не само што је тај дух направио Пасје гробље него до данас није нашао мјеста, ево седамдесет година, за један мали ћошак у Колашину да га посвети патријарху српском Гаврилу Дожићу. И сада они њега проглашавају малтене и за фашисту. И оне који следују његовим путем оптужују да иду путем фашизма. Можете да замислите: он који је седам и по година провео у затвору аустроугарском, Фрање Јосифа, и у затвору Хитлеровом, који је по Хитлеровом налогу четрдесет и прве године ухапшен у Острогу, који је заједно са Светим владиком Николајем окончао Други свјетски рат у Дахауу – њега данас проглашавају за фашисту”, казао је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да Црна Гора данас све дубље и дубље срља у провалију са брозоморном идеологијом која и до данас овдје влада. “Неће ваљда на томе да се гради будућност Црне Горе”, рекао је он. Додао је да Колашинци и Морачани не смију градити будућност на фашистичком духу Секула Дрљевића. “Који је стварао фашистичку Црну Гору 12. јула 1941. године, који је стварао НДЦГ у Старој Градишки, гдје је, заједно са Антем Павелићем побио 140 најугледнијих Црногораца тога времена. На тим темељима проклетога Секула Дрљевића сада хоће да стварају будућност Црне Горе моји Црногорци и моји Колашинци. Ја се у Бога надам да неће”, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да они који сада воде Црну Гору у својој беспамети светосавље проглашавају за фашизам. “Свети Сава је један од најпознатијих светитеља свеукупног хришћанства. Његове иконе ћете наћи од Кремља, широм Русије, Румуније, Бугарске до светога града Јерусалима и до Америке. Храмови његови су широм свијета подигнути. И тога Светога Саву ови сада сврставају међу фашисте. Можете да замислите каква је то беспамет и незнање”, нагласио је он. Рекао је да је за овај тренутак најбитније да сви Црногорци изађу да гласају на изборима. “Али да гласају за вјечно људско достојанство и за оне који су ходили тим путем вјечног људског достојанства, а не за оне који су крвљу обагрили Божић и 1919. и 1941. године и који и данас темеље на тој и таквој лажној идеологији, безбожној и антибожној, будућност Црне Горе”, поручио је Митрополит Амфилохије након преображенске Литургије на Кључком Тавору на Бјеласици. Након Литургије одржано је традиционално преображенско пјесничко сабрање у склопу овогодишње манифестације “Трг од ћирилице”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Министарство унутрашњих послова Румуније, у сарадњи са Румунском православном црквом, одлучило је да се Благодатни огањ у ноћи Васкрсења разнесе у домове верника, на основу споразума који су две стране потписале. Према најавама, свештеници, парохијски волонтери и полицајци разделиће Благодатни огањ увече у 20 ч. „Док се придржавају правила социјалног дистанцирања, верници ће се моћи појавити испред свога дома како би избегли масовна окупљања и групе више од три лица. Двоје или троје из једне стамбене зграде могу, уз неопходне мере предострожности, разделити Благодатни огањ свим станарима исте стамбене зграде “, рекла је министарка унутрашњих послова Марчела Вела. У подручјима која су у карантину због ширења вируса корона, Благодатни огањ биће достављен уз помоћ особља Министарства унутрашњих послова. „Кретање свих свештеника који раздељују Благодатни огањ од врата до врата верницима, као и добровољцима, дозвољено је у васкршњој ноћи. Сви они ће носити личне карте, потребна документа своје парохије, као и маске и заштитне рукавице, “ додала је Вела. Она је додала и да ће “службеници Министарства унутрашњих послова који раде у васкрсној ноћи такође разносити Благодатни огањ болницама, социјалним центрима и карантинским центрима”. Извор: Инфо-служба СПЦ

На почетку емисије отац Макарије је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на 35. недјељу по празнику Педесетнице када наша Света Црква доноси причу о блудном сину. Наша обавеза коју нам је Бог дао је љубав према ближњима својим. Сусретањем са Богом ми поврђујемо своју личност. Звучни запис емисије „Осјећај раја и пасхалне радости гледати лица људи сабраних на литијама“-рекао је између осталог отац Макарије говорећи о свом осјећају литија које ових дана пролазе улицама црногорских градова у одбрану светиња и вјере православне. Отац Макарије је потом одговарао и на питања наших слушалаца на која ћете одговоре чути ако одслушате ову душекорисну емисију и духовне поуке оца Макарија. Извор: Радио Светигора

Његово Блаженство патријарх александријски и све Африке Теодор II допутовао је у архипастирску посету централној Танзанији у среду, 15. маја 2919. Ово је његова друга патријарашка посета, пошто је претходно посетио ову земљу 2007. године. Њега су дочекали на аеродрому у Дарес Саламу епископ арушки и централнотанзанијски Агатоник, представници локалне власти, председник и чланови Грчке заједнице Танзаније. Следећег дана, 16. маја, Његово Блаженство је осветио цркву Светог Пајсија Светогорца и Светог Светог Луке Исцелитеља у селу Масеге у јужној Танзанији, а следећег дана је обавио чин освећења врата порте цркве Преображења Господњег и Светог Порфирија Кавсокаливитиса у селу Игагитунгу у централној Танзанији. Други велики духовни догађај збио се 17. маја када је Патријарх Теодор служио последовање крштења 350 Танзанијаца у православном Мисионарском центру у селу Кидамали. У чину крштења суделовали су епископ Агатоник, епископ Гулуа и Источне Уганде Силвестар и епископ малавијски Фотије. Извор: Православие.ру (са енглеског Инфо служба СПЦ)

У среду Светле Седмице у храму “Светог Луке Кримског”, који се налази у комплексу Завода за смештај одраслих лица у Малим Пчелицама, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештеника: протојереја ставрофора Животе Марковића, протојереја Драгана Брашанца, протонамесника Бранислава Матића и јереја Ненада Милојевића. Овај прелепи храм, иначе црква-брвнара, претпрошле године у среду Светле Седмице је свечано освећен. Непосредно пред освећење у храм је донета честица моштију Светог Луке Кримског. Наш Епископ је између осталог даривао овај Свети храм и моштима Светог кнеза Лазара и Свете Анастасије (мајке Светога Саве). На Литургији су били присутни корисници завода и радници ове установе од којих се већина причестила. Литургију је својим умилним појањем украсило друштво “Србских православних појаца” из Београда. После прочитаног јеванђеља, протонамесник Сретко Петковић се обратио присутнима пригодном беседом. ТВ ;ХРАМ

Често смо забринути због поскупљења вртића, бензина и много тога... Али постоје особе које на све то кажу: „Па, па шта ако је све то поскупело. Зашто кукати око таквих ствари и повијати због тога леђа. Треба видети како изгледа кад не можеш сам да једеш, сам да устанеш, ходаш, одржаваш хигијену, обављаш физиолошке потребе. Треба то да видиш... како да носиш такав крст“, као да поручује свима Антонија Михајловић са којом су волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства разговарали 21. јануара 2018. године приликом посете Дому за одрасла инвалидна лица у Земуну. У недељу по Богојављењу, пре ове посете волонтери су били на светој Литургији у параклису Светог првомученика и архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“ а потом посетили Дом за одрасла инвалидна лица. На Литургији којом је началствовао јереј Лазар Војводић, духовник КБЦ „Бежанијска коса“, било је поред болесника и станара Дома и пуно породица са малом децом која су чистотом и непосредношћу на свој дечји начин учествовала на литургијском сабрању по речи Спаситељевој „Пустите децу нека долазе Мени, и не браните им, јер је таквих Царство Божје“ (Мк10,14). Волонтерима се придружио један млади брачни пар са две ћеркице, који је био на Литургији а заинтересовао се за активности ВДС-а и Милосрдне секције. Девојчице су улепшале сусрете са станарима Дома а старија девојчица је све освојила отпевавши течно на црквенословенском тропар Светом Георгију и песмицу „Моја бака јаја шара и са коком разговара“. Посета Дому инвалида као да није била посета инвалидима, особама с великим телесним ограничењима него посета песницима и сликарима. У дневном боравку смо прво присуствовали партији шаха коју су играли Рајко и Зоран а пратио и навијао Душко. Душко Босанчић из Зрењанина је песник и пожелео је да нам покаже своје песме. Сам је отишао, одвезао се колицима до собе и донео књигу својих песама коју је поклонио Милосрдној секцији. Пријатно изненађени волонтери су с задовољством прочитали неколико песама, међу којима и песму „Молитва“. Ој, човече праведниче Један Божји службениче. Ако мислиш Божји бити Чини добро за живота: Поштуј брата старијега, И тебе ће млађи твоји. У добру се не понеси У злу се не понизи. Јер, човече праведниче Кад човека смрт снађе Ништа собом не понесе До скрштене беле руке И праведна дела своја. Наша стара познаница Антонија Михајловић, која је била на Литургији нас је упознала са својим „кумчетом“ Катарином којој је била крсна кума. У припреми да се обави њено крштење учествовао је волонтер Филип Николић студент Богословског факултета и чест посетилац Дома инвалида. Антонија болује од мултипле склерозе од тринаесте године. Говорила је да су узроци инвалидитета различити, да свако обољење има и „своју психологију“ и да се све људске особине, оно најгоре и најбоље у човеку, кроз болест испоље у потпуности. Рекла је да је у Дому изузетно лепо прослављена Православна Нова година, да је музика свирала од 19,30 до 4 сата ујутр, „да је било лепо, па је човеку жао кад то лепо прође“. Антонија воли цвеће и прошле године је садила цвеће и лале. Њој је веома жао што здрави људи нису свесни шта имају и што то не умеју довољно да цене. А о храбрости и смирењу с којим носи свој крст пуно говоре ове Антонијине речи које је једном записала „Живим јер волим да живим, не умем другачије“ Благост и радост зраче не само на сликама него и у срцу, осмеху и говору сликара Радослава Рада Радуловића кога смо посетили у његовој соби. У сусрету са Радославом као да се питамо ко је кога дошао да посети, обрдадује и охрабри. Он је осетио да у ношењу животног крста, који је понео у раној младости, није сам и искусио „како те Господ мудро води кроз све ове ситуације у срећу и радост вечну“. И да мало треба да људи дођу до тога, Господ куца на свака врата. Само да би чули тај глас треба се потрудити, треба се ослободити жудње према пролазном јер како сејемо тако ћемо жњети. Радослав је и у детињству волео да црта а кад је настрадао, постепено и упорно је на радним терапијама почео да учи да слика. Сад слика устима, љубав га „нагони да ради, да се труди, да успева у томе све више и више“. Каже да се много трудио да све научи, да подражава старе мајсторе и кроз тај велики труд и напор осетио је да је „Развио вољу и моћ запажања“. Његове слике су доказ тог умећа а његова животна прича потврда оцене једног посетиоца Дома: „Овде људи сведоче Бога“. Извор: ВДС Архиепископија београдско-карловачка |

Још једно масовно крштење је обављено недавно у Митрополији Катанге (Конго) у граду Колвези, сјединивши 556 људи с Телом Христовим у Светој Православној Цркви. Током дводневног државног празника, сви катихумени (оглашени) града Колвезија, на југу земље близу границе са Замбијом, као и из суседних области, окупили су се с Његовим Високопреосвештенством митрополитом Катанге Мелетијом и једним бројем свештеника у цркви Светог Георгија, где је архијереј служио обред Крштења за све катихумене који су се исповедали и примили благослов светог крштења. Они који су већ били склопили брак, сад су добили благослов да се венчају у Цркви у њиховим сопственим парохијама. Током дводневног празника укупно 556 катихумена је крштено, углавном у Колвезију, али и у далеким парохијама. Град Колвези је такође благословен посетом Његовог Блаженства Теодора II, папе и патријарха александријског и све Африке, фебруара прошле године када је посетио црквену болницу Светих бесребреника Козме и Дамјана у Демократској Републици Конго да би осветио новоизграђено крило болнице. Извор: Православие.ру Вести из сестринских цркава | English