Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православна'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Na jedno pitanje: «Profesore Barth, napisali se više izvrsnih knjiga, i mnogi od nas misle da ste jedan od najvećih teologa na svijetu. Od svih vaših ideja, koja je najdublja koju ste ikada imali?» Bez sekunde oklijevanja veliki teolog je odgovorio: «Isus me voli.» Peter Kreeft Izvor: www.peterkreeft.com
  2. На 66. међународном сајму књига, који ће бити одржан од 21. до 29. октобра 2023. године у Београду, Српска Православна Црква ће представити своја издања на штанду у хали 1, док ће епархије Српске Православне Цркве своја издања изложити у хали 4. Ове године Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организује представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига. У хали 1 изложено је на стотине најактуелнијих наслова – разноврсна духовна и црквена литература из продукције домаћих и иностраних издавача: монографије о манастирима и црквама, светитељима, литература за студије, речници, поучна и аскетска дела, светоотачка књижевност у преводу на српски језик, теолошка литература, тумачења Светог Писма, богослужбене књиге, студије из црквене историје и уметности, основе веронауке, хришћанска књижевност, календари, православни планери и подсетници, књиге за децу… Поред наслова на српском, изложено је и на десетине публикација на енглеском језику. Извор: Информативна служба СПЦ
  3. Како је лепо када браћа сложно живе
  4. За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика
  5. ...а може и са осталих сервиса, наравно.
  6. Дана 25. августа 2022. године, на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, размотрено је саопштење Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила да је Српска Православна Црква даровала аутокефалију Македонској Православној Цркви ̵ Охридској Архиепископији. Синод је донео одлуку да заблагодари Господу Богу што је питање статуса Православне Цркве у Северној Македонији решено на основу канонских начела и да Македонску Православну Цркву ̵ Охридску Архиепископију призна као аутокефалну сестринску Цркву, а да име њеног предстојатеља, Архиепископа охридског и македонског Стефана, упише у свештене диптихе. Чланови Синода су изразили наду да ће Македонска Православна Црква ̵ Охридска Архиепископија, најмлађа у породици аутокефалних Православних Цркава, тврдо чувати свету православну веру чистом и неисквареном и верно се држати православне канонске традиције. Учесници заседања су такође одлучили да о донетој одлуци Свештеног Синода известе Његову Светост Патријарха српског Порфирија и Његово Блаженство Архиепископа охридског и македонског Стефана. Извор: Информативна служба СПЦ
  7. Потпуно неоправдано помињање Српске Православне Цркве у Резолуцији Европског парламента о спољном уплитању у све демократске процесе у Европској унији, укључујући дезинформисање, засновано искључиво на дубоким историјским предрасудама и тенденциозно креираним стереотипима није изненађујуће, али, свакако, јесте дубоко разочаравајуће за нас. Стављање Српске Православне Цркве у улогу узрочника „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице“, потпуно је супротно чињеницама и залагању Цркве у свакодневном животу и стога такав став одлучно одбијамо. Црква се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима, без обзира на то како се моле и ком народу припадају. Квалификовање Српске Православне Цркве у односној Резолуцији, супротно овим необоривим и опште познатим чињеницама, даje нетачну слику и резултате који нису у складу са циљевима због којих је основана и постоји Европска унија, судећи бар по њеним прокламованим начелима и званичним документима, а то су мир, правда и слобода за све. Дужни смо да појаснимо и заиста зачуђујуће стављање у негативан контекст питања заштите традиционалних породичних вредности, за које се Српска Црква залаже на исти начин како то заиста чини и Руска Православна Црква, као и све остале помесне Православне Цркве без изузетка, али, ни најмање различито, и Католичка Црква, као и неке Цркве Реформације. О томе сведочи, на пример, заједничка изјава папе Фрање и патријарха Кирила дата на Куби, као и низ изјава које је папа Фрања, као и његови претходници, дао заједно са патријархом Вартоломејем, којима и католици и православни заједно реафирмишу породицу као природно средиште живота човека и друштва. Слична начела о браку налазимо и у исламу, као, наравно, и у јудаизму. За Српску Православну Цркву ово су елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се не могу мењати у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Црква, како у свом бићу тако и у својој друштвеној делатности, није по себи ни конзервативна ни либерална. Она не чува ни стари систем вредности зато што је стар нити убрзано хрли да прихвати нови приступ човеку и окружењу у којем он живи, и то зато што је нов. Насупрот томе, својим јеванђелским и христоцентричним системом вредности Црква је, независно од времена и простора, увек савремена. То значи, да она у сваком времену припада вечности и свом времену, увек сведочећи неповредивост достојанства човека као иконе Божије, и труди се да учествује у свему ономе што је добро, истинско, честито и непролазно, заснивајући то на непролазности речи њене Главе и Утемељитеља, Христа Спаситеља. Подједнако је тешко разумети зашто се у поменутој Резолуцији као споран помиње однос између државе и Цркве. Свако ко се имало интересује за ово питање зна да се Српска Православна Црква залаже, што је у доброј мери уређено конкретним законима у државама где врши своју мисију, за начело кооперативне одвојености Цркве и државе. Овакво делање Српске Православне Цркве засновано је на демократским принципима и процедурама и то ради добра свих – државе, Цркве и свих грађана – без обзира на то да ли су верници или нису. Да ли треба подсећати да је управо такво уређење заступљено и у државама Европске уније у чијем парламенту је донесена Резолуција? Напослетку, нити постоји нити може да постоји уплитање, било са Истока било са Запада, у фундаментална питања мира и саживота, која се налазе у средишту интересовања, рада и ангажовања Српске Православне Цркве. Црква ће наставити да се једином Миротворцу, Христу Распетом и Васкрслом, моли за мир међу људима који живе на овом простору и за мир свега света. СПЦ
  8. Московска патријаршија формирала је патријаршијски егзархат на територији Африке након одлуке Александријског патријарха Теодора да призна такозвану Православну цркву у Украјини. Одлука да се оснује Афрички егзархат је донета на седници Синода РПЦ у Москви. Како се претпоставља, у егзархат ће ући 102 александријских свештеника из осам афричких држава који су изразили жељу да пређу под окриље РПЦ. Разлог томе је њихово неслагање са признавањем Православне цркве у Украјини, која је добила томос од васељенског патријарха. Епископ афричког егзархата носиће титулу "Клински", написао је на телеграм-каналу портпарол Руске православна црква Владимир Легојда. За митрополита Клинског је именован архиепископ јеревански и јерменски Леонид. https://rs.sputniknews.com/20211230/ruska-pravoslavna-crkva-se-siri-na-crni-kontinent-1132911257.html
  9. ”Увек ми је значила подршка од браће која су припадала већинској Цркви”, казао је патријарх у понедјељак приликом обиласка католичке катедрале и духовног центра у Београду и обећао да ће Српска Црква донирати средства за наставак радова. Повезана вест: Патријарх Порфирије честитао Божић београдском надбискупу Станиславу Хочевару Маријанум, комплекс зграда уз римокатоличку катедралу Вазнесења Пресвете Богородице у Београду који је у изградњи, заједно су, у понедјељак 20. децембра, обишли патријарх Порфирије и Надбискуп београдски Станислав Хочевар. Изазови за Римокатоличку цркву у Србији Након обиласка катедрале и Маријанума, надбискуп Хочевар је изразио задовољство због посјете Његове Светости којом се ”испуњују смернице свима добро познатим екуменским правилом који предвиђа да се у свакоме народу и свакој држави већинска Црква или већинска верска заједница прва занима за мањинске заједнице” и захвалио се поглавару Српске Цркве због успостављања ”природних друштвених и црквених релација”. Београдски надбискуп нагласио је потешкоће са којима се суочава Римокатоличка црква у Србији услијед недостатка простора у ком би се окупљала дјеца на вјеронауци, али и због недостатка простора за друге пастирске активности: ”Немамо место где можемо окупљати младе брачне парове, чланове жупских, парохијских, пасторалних и економских већа, литургијске сараднике, црквене хорове, као и за остале сличне делатности”. Надбискуп се захвалио патријарху због успостављања природних друштвених и црквених релација Обраћајући се патријарху, казао је: ”Ви знате да сваке године када славимо духовне вежбе морамо увек отићи на неко друго место да бисмо сви били заједно. Зато нам је крваво потребан духовни центар и конак за смештај свих тих особа. Толико више, постоји велика потреба обнове овог центра, јер наша катедрална црква увелико служи свим грађанима Београда за најразличитије концерте, посебно концерте на оргуљама, јер су наше оргуље познате по квалитету широј регији”, рекао је надбискуп Хочевар. Радост због сусрета исказао је и патријарх Порфирије и честитао католичким вјерницима у Србији наступајући празник Рођења Христовог – Божић и Нову Годину: ”Са радошћу долазимо у овај свети храм, у храм Пресвете Богородице, у храм Оне која је донела Христа, која је темељ света, космоса, па на крају и Европе, Србије и Београда. Долазим испуњен радошћу зато што се ближи празник Рођења Христовог по грегоријанском календару за неколико дана, радошћу што могу са овог места да честитам свим хришћанима припадницима Католичке цркве, али и свим другим хришћанима који славе Рођење Христово – Божић по грегоријанском календару. Нека је срећа и благословена 2022. година”. Патријарх: проблема међу људима не би било, када бисмо били са Христом у миру Патријарх је казао да проблема међу људима не би било, када бисмо били са Христом у миру, али и да тада ”нећемо имати сукоб са творевином Божјом, него ћемо од ње узимати оно што нам она дарује, а у исто време ћемо јој узвраћати, неговати је, мислити о њој, зато што знамо да кад јој отимамо, кад год узимамо од ње, када вршимо насиље над њом, она ће запамтити и кад-тад нам узвратити. У радости мира и Рођења Христовог желимо да будемо људи по слици и прилици Богочовека Христа, а не неко ко је једини у творевини Божјој у дисхармонији”. Православна Црква помаже изградњу Маријанума Његова Светост исказао је и радост због обнова храма и зграде и казао да ће Православна Црква дати свој скроман новчани прилог, као израз братске љубави и ”осећања потребе да и верници Католичке Цркве имају све неопходне услове за свој нормалан верски живот”. Поглавар Српске Православне Цркве говорио је и о искуству живота у Хрватској и о томе колико му је у то време значила подршка браће која припадају већинској Цркви: ”Ја лично имам то искуство, јер сам раније био у средини где је Православна Црква у мањини и увек ми је истински значила братска подршка од браће која су припадала већинској Цркви. Без обзира на то шта нама други чине, ми знамо да је Јеванђеље наша мера, наше мерило, да је Христос наша мера и наш канон и да је једино важно да будемо уписани у Његову књигу. Може бити да нам у неким тренуцима поједини лист нашег хода неће баш бити пријатан и да ће неко можда црним словима уписати своју оцену о нама на том листу. Најважније од свега је да читава књига на крају нашега живота, кад дођемо пред лице Божје, буде на грудима нашега Господа”. Патријарх се критички осврнуо на елиминацију тачака из Устава Европе које се тичу хришћанства као извора европске цивилизације: ”У временима када у Европи, која не би била онаква да није било хришћанства, да није било Цркве Христове, у Европи која не би имала цивилизацију какву има без Јеванђеља, без Христа, ми смо у тој Европи суочени са чињеницом да су многе важне тачке Устава Европе и закона Европе, а које су везане за изворе цивилизације, за хришћанство, елиминисане, а сада се чак и доводи у питање и сам помен празника Рођења Сина Божјег, који је дошао ради нас, ради читавог света, па и ради Европе. Питамо се, смемо ли да помињемо празник Рођења Христовог, да помињемо Божић”, казао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  10. Знате ли да постоји православна духовна елита? Да ли сте упознали посвећенике хришћанских мистерија који себе називају витезови духовности? Познајем их. Постоје деценијама уназад. Препознатљиви су по својим метафизичким пројектима и тајнама које обазриво саопштавају јавности. Они поседују скривену и тајну духовност, они су православна духовна елита и то скромно истичу. То су витезови духовности, мајстори хришћанских мистерија, узрасли у духу кроз учења разних тајних друштава која су искру светлости и тајна знања, које је Христ поделио само изабранима, сачували до дана данашњег. Они су они ратници светлости који познају тајну, духовну тајну коју је Црква сакрила од верника. Они су поседници мистерија у којима дух узраста, они имају Знање и Истину. Они су православна духовна елита која је умом и духом изнад осталих заблуделих незналица. Они су онај духовни спас који земљи треба. Повезани су са разним духовним круговима и витешким редовима Истока и Запада, крсташима и змајевима. Они су ударна сила напретка и одбране Светог Духа. Док сви живе у заблуди политичких и црквених обмана они једини знају тајну и шта је права Истина. И само чекају тренутак када ће своју Истину објавити. Њихова мисија је да спасу свет својим водјством и визијом друштвеног, духовног и сваког другог напретка, јер они имају знања за ново друштво и нову цивилизацију која мора настати када они, Божији изасланици на земљи, заузму трон и власт. Верујете ли у то? Духовна елита? Витезови духовности? Узвишено и скривено знање? Поседовање дубоке Истине? Глупост. Будалаштина. Гордост. Охолост. Обмана. То је назив за све оне који мисле да су православна духовна елита. Не постоји духовна елита у православљу. Не постоје витезови духовности у православљу. Постоје само свети и несвети. Верници и неверници. Грешни и мање грешни. Они блажени и истински свети људи у православљу, за себе ће мислити да су најгрешнији, иако су најсветији. Јер, у светости се види само грешност и ништост палог човека а не нека величина. И зато ти стварно свети људи никада неће за себе помислити да су елита, да су нешто изнад, него ће мислити да су испод свих, нишчи духом, ништавни и безвредни у очима Божијим. Они то стварно мисле, они то осећају, јер познају свој грех, и зато су најближи Богу. Зато их Господ Бог обасјава благодаћу Светог Духа и уздиже изнад свих. И чува их од погледа и додира радозналих знатижељника. О њима нећете никада ништа ни знати ни сазнати, осим ако сам Господ некога од њих не обзнани за живота као светог, да би помагао људима. А и тада, ти живи свеци ће одбијати сваку хвалу и свако величање и уздизање. Знам такве свете људе, упознао сам их. Не личе споља на свете људе, не показују своју светост, не покушавају ништа да ти саопште. Ћуте. Не намећу своју истину и не тврде да имају било какву тајну коју је Црква сакрила. Не, ништа од тога, они се држе Светог Јевандјеља. Држе се само тога што је у Библији и другим светим књигама написано, тамо је сва тајна обзнањена јасно и читко. И то што је написано у Светом писму они живе без лицемерја и лажне побожности. И због тог јевандјелског живота огромну силу су добили од Господа Бога. Али и то скривају, јер није воља Божија да Његову милост и силу демонстрирају као чаробњаци и да чудима забављају народ. Јер, вера није у чудима него у поседовању и живљењу вере по Писму. Ко је има, и по њој живи, има и снагу да чини чуда. Знам и оне који мисле да су православна духовна елита, да су витезови духовности и хероји будућег века, јер су начитани и пуни теолошких појмова, спиритуалних искустава. Пуни су знања скривених тајни и мистерија, поседници су демонских вештина и сила. Они су дубоко обманути од дјавола, они су горди и охоли због своје неке умишљене посебности. Они су славољубиви. Горди. Они не знају дубину православља и Божјих захтева. Они сами тумаче по своме вољу Божију. Несвесни да је Господова воље да уздиже оне нишће духом а обара оне високих мисли о сопственој духовности. Они не схватају оно што је у Библији написано да је богаташу теже ући у Царство Небеско него камили проћи кроз иглене уши. То је стога што богати новцем и знањем умишљају и везују се за своје богатство а не за суштину. А у православљу је суштина у једноставности вере, у посвећености а не у знању, у искреном срце а не у лажној побожности. Сврха је у тихом милосрдном делању а не у финим витешким манирима и бомбастичним речима. Суштина је у садржају а не у форми. Форма је за фарисеје. Зато на Свету литургију долази само прост свет, сиромашан, болестан, зарозан, неук. Онај народ који ради на пијаци, који се видја по улицама и аутобусима. На Свету литургију у Цркву не долазе академици наука, министри, високи уметници и заслужни градјани, генерали, научници, књижевници. Не, за њих је све то профано, сувише једноставно, неинвентивно, банално. У томе нема посебности које њихов ум воли и его велича. Док напротив, за убоге и профане људе пуне вере Света литургија је нешто узвишено, сусрет дна са висинама, али истинским висинама духа. И тако док једни умишљају да су духовни витезови и православна духовна елита, хероји новог доба, расправљајући о тајним знањима, обављајући бизарне ритуале иницијација и овладавања демонским знањима и вештинама, све то прекривајући назови православним мистеријама, верујући да је то скривена моћ, дотле они једноставни, прости и необразовани људи певају Господу химне љубави и дижу високо своје молитве до самог неба на литургијама. Тако први губе ум и разум у дјаволским обманама а други спасавају своје душе. Витезови духовности и православна духовна елита одлази из овога живота разочарана и резигнирана. Погледајте само задње интервјуе и размишљања наших врлих академика и уметника, генерала и заслужних градјана. Прочитаћете у њиховим речима резигнацију са друштвом и животом, као и надолазећи очај суочавања са смрћу. Наравно и збуњеност, јер се демонска полуистина у коју су веровали није остварила, није оживела. Са друге стране, они блажени мали људи смирено и достојанствено прелазе праг смрти са осмехом познања вере, док их андјео чувар води до рајских вртова. Како каже стара пословица “онај ко жели да води мора научити да служи”. То су мали људи схватили и служивши Богу као раби Божији постали су блажени и свети. Они који су веровали да су свети и витезови духовности још за живота, отишли су сви до једног у несвете пределе духа. Малима живот, великима смрт. (Башта Балкана)
  11. Засађено семе искрене посвећености изнедрило је и садашњег ’младог’ патријарха Порфирија (неизбежно је духовито поређење са Сорентиновим ’Младим папом’), као и епископе које је он недавно поставио. Први пут после много векова на устоличењу једног од њих у Храму Светог Саве орило се тзв. византијско појање, односно предањски молитвени мелос источне цркве. Деловало је као да се српска црква враћа својим изворима – далеко од фолклора, етничког припадања и свакодневног малодушног трвења Много смо пута до сада писали о српском православљу, о његовој обнови деведесетих година 20. века, о културним специфичностима његове интерпретације, о повезаности етничког и конфесионалног идентитета и о многим другим темама у вези са Српском православном црквом, њене обреде, и њено непрестано балансирање између историјских и народних традиција и проповедања „једине новине под капом небеском”, васкрслога Христа. Повратак православљу није био само наш идентитетски искорак из модерне. Он је пратио постсоцијалистичку транзицију у свим традиционално православним европским земљама. И више од тога, био је део глобалне ревитализације интересовања за религију која се дешавала у оквирима евроамеричке цивилизације већ током осме декаде прошлог века. Нову религиозност свуда је одликовао висок степен еклектицизма – комбиновања различитих религијских и уопште духовних традиција, веровања и пракси. У православним земљама он се огледао управо у стварању или обнављању мешавине народних, претхришћанских и нехришћанских схватања и учења цркве. Уз све то, модерни начин живота, свеопшти конзумеризам, те неспремност великог дела свештенства да и само раскрсти с фолклорним наносима, доприносили су својеврсној унутрашњој секуларизацији цркве која, тако је барем деловало, није имала довољно капацитета да на прави начин сведочи истину. Мејнстрим православља постао је, тако, за велики део јавности једина слика вере, чему су допринели и академски, а посебно медијски говор. Они су најчешће били усредсређени на негативне појаве, док су „здрави токови” црквеног живота и обнове остајали у њиховој сенци. Лоше ствари су увек занимљивија вест од добрих. Међутим, испод тог „имиџа” цркве као једномислене, конзервативне, несамокритичне и назадне установе, постојала су искрена настојања да се изврши темељни преображај у правцу обнове ранохришћанског и васељенског предања. То је било посебно очигледно управо почетком деведесетих година када су у цркву похрлили многи млади људи, трагајући за новим идентитетским упориштем, стаменијим од свих дотадашњих: космополите, побуњеници, хипици, рокери, левичари, Југословени… нашли су у цркви оквире постојања у којима су на најбољи начин били хармонизовани национално припадање и свечовечански карактер хришћанства. Паралелно с регионалним геополитичким превирањима, у којима су све традиционалне верске заједнице имале значајну улогу, унутар СПЦ се дешавала обнова манастира и манастирских обитељи, предањског појања и живописања, изградња храмова, развој издаваштва, оснивање медијских центара, школа и радионица, унапређивање студија теологије, увођење верске наставе, отварање рехабилитационих центара и народних кухиња итд. Читав овај духовни и друштвени покрет био је у служби успостављања и одржавања литургијског живота, као централне и свеобухватне тачке сабрања хришћанске заједнице. Било је у самој цркви, а и данас још увек има, много отпора овом процесу. Етнофилетизам, маловерје, недостатак ревности, среброљубље, бирократски менталитет, а надасве инерција окошталих институционалних структура, у комбинацији с медијским спекулацијама о политизацији цркве и десекуларизацији државе, одржавају лош општи утисак о улози цркве у савременом српском друштву. Међутим, антрополози су још одавно утврдили да институције не мисле, већ да мисле људи који делају унутар њих. Уколико се осврнемо уназад, можемо рећи да је током минулих деценија неколико епископа одиграло кључну улогу у обнови и изградњи СПЦ. Иако су неки од њих често оптуживани за национализам и ратно хушкање, њихова мисионарска и пастирска делатност учинили су их чврстим стубовима српског православља. Епископи и митрополити: Данило, Амфилохије, Атанасије, Артемије, Иринеј, Павле, наследници Николаја и ученици Јустина, и сами врхунски интелектуалци, махом образовани на престижним светским универзитетима, ерудите, полиглоте, писци, служитељи, утешитељи, аскете, градитељи и дипломате, сведочили су својим делањем о највишим захтевима хришћанског живота и православне вере. На појилу њихове мудрости и љубави према цркви и народу одгојени су и многи млађи епископи. Неки од њих били су тек на почетку свог трагалачког пута крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века. Тада засађено семе искрене посвећености изнедрило је и садашњег „младог” патријарха Порфирија (неизбежно је духовито поређење са Сорентиновим „Младим папом”), као и епископе које је он недавно поставио. Први пут после много векова на устоличењу једног од њих у Храму Светог Саве орило се тзв. византијско појање, односно предањски молитвени мелос источне цркве. Деловало је као да се српска црква враћа својим изворима – далеко од фолклора, етничког припадања и свакодневног малодушног трвења. Да ли је дошло време жетве? Глобална дешавања свих врста сведоче да јесте и да из те жетве неће бити изузет нико. Да ли ће се испоставити да смо кукољ или златно семе „које даје добар плод”, зависи и зависиће од разумевања једне недавне поуке патријарха Порфирија: „Љубав није морална врлина, она није религиозна вредност нити осећај, већ снага која се појављује из слабости. Љубав је савршено нејака јер је одустала од сваке агресије. Љубав је потпуно неосвојива јер је највећа моћ на свету. Ако човек не воли, онда пада у наручје греха неосетљивости, у власт силе социјалне равнодушности.” Дакле, судбину народа и читавог света одредиће одговор на питање да ли имамо такву љубав. А питање је упућено свима: и цркви, и држави, и верницима, и атеистима, и православнима и иновернима, и епископима, и лаицима. Научни саветник у Етнографском институту САНУ извор
  12. Капитални пројекат Руске православне цркве „Православна енциклопедија”, чији се обимни томови објављују већ 21 годину, стигао је и до дела у којем је одредница посвећена сестринској Српској православној цркви. Наиме, недавно је у Москви објављен 62. том „Православне енциклопедије”, коју издаје истоимени црквено-научни центар, а у њему значајан простор заузима и чланак о СПЦ: њеној историји, светитељима, знаменитим црквеним писцима и архијерејима, све до наших дана и избора 46. поглавара српске цркве патријарха Порфирија. Чланак је прилично обиман и заузима 20 страница енциклопедије, што је значајан простор за стандарде овог дела, објашњава за „Политику” један од аутора одреднице о СПЦ јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. – О српској цркви могло се писати у недоглед, али сам формат захтева одређена ограничења, па смо покушали да у задатом обиму уврстимо све најважније и најзначајније. Сматрам да је од посебне важности што смо успели довољно детаљно да напишемо о историји српске цркве у 20. и 21. веку јер је тај период у руској историографији најмање проучаван и посвећено му је недовољно пажње. Појава чланка у овој форми веома је важна за студенте богословија и све које занима историја СПЦ – каже отац Игнатије. Он додаје да одредница о Српској православној цркви обухвата цео период њеног историјског трајања, од Светог Саве, па и раније, до данас када је на њеном челу патријарх српски Порфирије. Представљена је и њена данашња структура, али је највећи део посвећен њеној историји, знаменитим личностима које су је градиле, светитељима, светињама, историјским путевима којима је СПЦ прошла. – Приликом писања чланка следили смо традицију српске историографије у којој се историја српске цркве посматра и у хронолошком и у „географском” аспекту. Под тим подразумевам приступ у којем је осветљен црквени живот појединих изолованих црквених организама: Карловачке митрополије, српске цркве у Босни и Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Старој Србији – каже отац Игнатије Шестаков. Чланак о СПЦ у руској „Православној енциклопедији” обухватио је бројне историјске личности уткане у историју српске цркве и смештене између Светог Саве и патријарха Порфирија. Међу њима су патријарси, светитељи, епископи, црквени писци. Отац Игнатије каже да би их било тешко и само набројати јер у одредници има најмање стотину историјских личности. Опремљен је и бројним архивским документима, иконама светих, фотографијама. Настанку бар једне од њих сведочиле су хиљаде савременика, Београђана. То је она настала испред Храма Светог Саве приликом посете руског патријарха Алексија Другог српској цркви и држави у време НАТО бомбардовања 1999, када је служио молебан заједно с патријархом Павлом. Двојица патријараха сада су почивша, али њихови наследници на трону руске и српске цркве, требало би да се ускоро поново нађу на истом месту, али сасвим другим поводом: да освештају нови мозаик сада већ готово у потпуности завршеног светосавског храма. – Чланком су, наравно, обухваћени и односи с Руском црквом. Колико је то било могуће, ова тема провлачи се кроз цео текст. Био је тешко у потпуности обухватити и овај аспект у оквиру једног чланка, али смо ипак покушали да не занемаримо ово питање и осликамо занимљив тренутке наше заједничке црквене историје – истиче отац Игнатије. „Православну енциклопедију”, иначе, ствара посебан научни институт у коме раде стотине стручњака, док су у писање одредница укључене хиљаде аутора из целог света, објашњава наш саговорник. Сваки том има приближно 800 страница великог формата, а процењује се да ће бити објављено још 10–15 томова. – Тешко је укратко описати све оно што је до данас већ било уврштено у објављене томове енциклопедије. У најкраћем, у њима се нашло готово све што је на неки начин повезано са црквом. Има много чланака из свих области људског живота. На пример, они посвећени појединим земљама или градовима. Свуда је нагласак, наравно, на верском животу. Када говоримо о одредници „Српска православна црква”, треба се подсетити да су се већ појавили слични чланци о другим помесним црквама: Антиохијској, Александријској, Грузијској, Бугарској, Румунској, Кипарској, Цариградској, Албанској, Пољској. Иначе, у истом 62. тому је и велики чланак под насловом „Србија”, који такође садржи много занимљивих и важних ствари о историји нашег братског народа. Ова одредница такође садржи и верски аспект и савремену историју Србије – истиче јеромонах Игнатије Шестаков. https://www.politika.rs/scc/clanak/489048/Srpska-pravoslavna-crkva-u-ruskoj-enciklopediji?fbclid=IwAR1jrFWXMcI0RFvixbd2XpkaGbiGWsDypw_IX3xOpax3RNIf2guJFbq_Pa8
  13. ПЕТ ГОДИНА КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНЕ КОМИСИЈЕ О АЛОЈЗИЈУ СТЕПИНЦУ Католичка и Српска православна црква, српско-хрватски дијалог и канонизација Степинца: Докле се стигло? Пише: ДРАГО ПИЛСЕЛ Четвртак, 07. окт 2021, Извор: ртс.рс На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, хрватски етичар Жељко Поробија је написао: “Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да дјецу не треба тући недјељом”. Тако нам од прилике дође величање ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Алојзије Степинац Дана 12. јула се било навршило пет година од првог сусрета католичко-православне Комисије о Алојзију Степинцу. Мислим да је потребно се тога присјетити и теми се вратити из неколико разлога, али прије свега због најважнијега: изузетно је постигнуће када се разговара о деликатним питањима, о оним болнима, као што би било изузетно да, рецимо, православни и муслимани и католици, прво они, поведу разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу... Ја се, као политички теолог који се уз то бави и моралним питањима, залажем за дијалог који ће бити темељен на чињеницама, а оне понекад могу бити кратко и јасно приказане успјешним метафорама. Зато, прије него што вас подсјетим на рад Комисије, једну слику коју посуђујем из једног ФБ статуса доктора етике, паче и доброг познаватеља религиологије (премда атеист), Жељка Поробије. На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, Поробија је написао: "Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да се дјецу не треба тући недјељом". Отприлике на то можемо свести и "величање" улоге загребачког надбискупа Алојзија Степинца за трајања Другог свјетског рата на подручју НДХ. Наравно, колега је искористио ову метафору да се присјетимо Степинца. И његова је метафора прецизна. Дапаче, увјерен сам да је папа Фрањо, након серије писама које је добивао из Хрватске откако је изабран за надбискупа града Рима (нешто о тому знам јер сам и ја писао), могао разумјети писма која му је послао покојни патријарх Иринеј и која сам, знате и то, први дао на увид широј јавности. Наиме, та су писма снажна као и Поробијина метафора. Папа Фрањо у Ватикану, 1. октобра 2021. Састављање Комисије је, дакле, био плод приједлога папе Фрање који је одговорио на иницијативу Српске православне цркве да се питање Степинчеве канонизације "скине с дневног реда" (да се тиме не жури), јер би, сматрајући православни Срби да је Степинац, најблаже речено, амбивалентна особа која је радила дубиозне компромисе са усташама, та канонизација "само продубила ране и постојеће разлике", а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу допринијела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог стољећа. Степинац, дакле, не само да ни с чим не доводи у питање постојање расних законâ и мјерâ против Жидова и Срба него се залаже за поштовање њиховог "достојанства" у тренутку када је итекако добро знао да споменуте "мјере" значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске. „Ако се не ради о цинизму, сигурно је да је ријеч о стравичном компромису, каквих је на жалост било много у односима Степинца и његовог клера с Независном Државом Хрватском и који су, и поред спашавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према Римокатоличкој Цркви 'у Хрвата', симболизираној у личности кардинала Степинца", написао је покојни патријарх папи Фрањи. Укратко, Срби не могу пријећи (као ни Жидови и други, па и многи од нас Хрвата) преко тога да је Степинац релативизирао расне законе (усмјерене против Жидова над којима је извршен језив злочин) и геноциде (над Ромима и Србима). То је уједно нешто што католици тешко могу обранити. Опћенито се може рећи да је надбискуп Степинац био фасциниран чињеницом да је хрватска држава основана и сматрао је да је треба апсолутно подржавати без обзира на расистички карактер њених темеља. Срби сматрају да о томе треба повести рачуна јер, када је ријеч о политици папе Фрање, Степинац ту је мање важан. Степинац у посети Анти Павелићу 1941. Папа Фрањо не жели - већ је то показао и у другим случајевима па и стопирајући процес проблематичнога папе Пија XII, или Француза Ивана Леона Дехона, оснивача Дружбе свећеника Срца Исусова (случајевa стопираних процеса има више, није Степинац преседан) - канонизирати никога за кога се сумња да не представља провјерену и трајну вриједност свим кршћанима. Католици (не наравно сви) мисле и вјерују да је Степинац неокаљан и примјер кршћанског живота. Срби тако не мисле. Рад Комисије Било је шест сусрета у оквиру рада мјешовите Комисије и покушат ћу то најкраће и најбоље што могу вама сумирати. Српска је делегација, предвођена тадашњим митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем Перићем (у пратњи покојног митрополита црногорског Амфилохија Радовића, владике бачког Иринеја Буловића, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка и бившег амбасадора Србије при Светој Столици Дарка Танасковића), покушала затражити да се разговара о предратном, ратном и послијератном Степинцу за што се претпостављало да се неће постићи никакав релевантан ефект ако Света Столица комисији не стави на располагање архиве папе Пија XI и папе Пија XII (можда и ону папе Ивана XXIII, у чијем је понтификату Степинац и умро, 10. фебруара 1960). Хрватска делегација предвођена загребачким надбискупом кардиналом Јосипом Бозанићем (у пратњи пожешкога бискупа Антуна Шворчевића, тадашњег мостарскога бискупа Ратка Перића и повјесничара Јуре Криште и Марија Јареба), пак, настојала се задржати на констатацији да је Степинац мученик (комунистичког режима) и да је у границама рата покушао и углавном успијевао спашавати људе под ударом усташа те да не стоји оцјена СПЦ-а да је углавном "шутио". Морали смо вјеровати да ће резултат рада Комисије бити већи ступањ сугласности око повијесне улоге Алојзија Степинца, сазнање истине о њему и улазак у климу што је могуће мање међусобних оптужби и нетолеранције. Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције о Алојзију Степинцу 2017. Да ово појасним: Државно тајништво Свете Столице у писму кардинала Пиетра Паролина Хрватској бискупској конференцији од 8. априла 2015. (Број: 3342/14/РС), је да се заједнички чита предратна, ратна, али и послијератна повијест Алојзија Степинца, што је и лаику јасно да се не може обавити у раздобљу мањем од пет година, и то под претпоставком да се стручњаци често састану, као наставак рада Комисије, и да су јој сви архиви, па и они Државног тајништва за доба Другога свјетскога рата, на располагању. Делегација СПЦ-а није жељела да се питање најављене канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца затвори у српско-хрватске односе, јер оно увелике надилази те односе и најизравније је везано уз питање држања и настојања Свете Столице и Ватикана у Другоме свјетском рату. Приопћења која су дана након сваког сусрета Комисије су била штура, чисто протоколарна, а чланови Комисије су, углавном, били закопчани до грла. У име Свете Столице састанцима је предсједао Бернардо Ардура, предсједник Папинског одбора за повијесне знаности. Хрватски представници, поновимо, били су загребачки надбискуп, кардинал Јосип Бозанић, мостарско-дувањски бискуп, монс. Ратко Перић, пожешки бискуп, монс. Антун Шкворчевић те знанствени савјетници с Хрватског института за повијест, др. Јуре Кришто и др. Марио Јареб. Као представници СПЦ-а судјеловали су митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, епископ бачки Иринеј Буловић, епископ славонски Јован Ћулибрк те др. Радмила Радић, знанствена савјетница на Институту за новију историју Србије у Београду, др. Љубодраг Димић, професор на Филозофском факултету у Београду и др. Милан Кољанин, виши знанствени сурадник на Институту за савремену историју у Београду. Мјешовита комисија састајала се шест пута и на пажљиво бираним локацијама у Хрватској, Србији, Црној Гори и Ватикану. Први (12. и 13. јула 2016) и посљедњи (12. и 13. јула 2017), шести пут били су у Ватикану. Други је састанак одржан у Загребу (17. и 18. октобра 2016,када се разговарало о предратном Степинцу), трећи у Новом Саду (13. и 14. фебруара 2017), четврти у Пожеги (20. и 21. априла 2017. - на оба сусрета, у Новом Саду и у Пожеги, се говорило о ратном периоду), пети у Подгорици (7. и 8. јуна 2017, када се анализирало послијератно раздобље). Заседање православно-католичке комисије у Пожеги 2017. Дакле, док су на првом сусрету усвојени оквир и методологија рада, а на задњем је изнесен закључак који се може свести на то да су сви задржали своје почетне ставове, сљедећи састанци били су подијељени на Степинчево дјеловање до 1941, на његов однос према Српској православној цркви и православним вјерницима, потом на његов однос према НДХ и напосљетку на послијератно раздобље и прогон Степинца од комунистичких власти. Степинац и тумачења Чланови Мјешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака на заједничко разматрање лика кардинала Алојзија Степинца, поновит ћу, окупили су се под предсједањем предсједника Папинскога вијећа за повијесне знаности Бернарда Ардуре, 12. и 13. јула 2017. у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану на свому шестом и посљедњем састанку. У име Хрватске бискупске конференције (ХБК) били су присутни: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп пожешки монс. Антун Шкворчевић, бискуп мостарско-дувањски монс. Ратко Перић те Јуре Кришто и Марио Јареб из Хрватскога института за повијест. У име Српске православне цркве били су присутни: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован те стални представник Републике Србије при UNESCO-у Дарко Танасковић. Мјешовита комисија хрватских католичких и српских православних стручњака за заједничко разматрање лика загребачког надбискупа кардинала Алојзија Степинца извијестила је у четвртак 13. јула 2017. у заједничком приопћењу како су "у случају кардинала Степинца тумачења која су претежито давали католички Хрвати и православни Срби остају и даље различита". Комисија је истакнула како је дошла "до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, шутња и стајалишта још увијек предмет различитих тумачења". Наглашава да је проучавање живота кардинала Степинца показало како су све Цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и да су имале своје мученике и исповједаоце вјере. У том смислу, истиче Комисија, како су се њезини чланови сложили око могућности будуће сурадње, у погледу заједничкога рада, како би подијелили сјећање на мученике и исповједаоце вјере двију Цркава. Чланови Комисије сложили су се и да је њихов рад омогућио боље разумијевање повијести у годинама између Првога свјетског рата и 1960. - године смрти кардинала Степинца. Наглашавају како се у раду "могло такођер освијетлити живот и службу једног угледнога католичког Пастира у особито тешком повијесном раздобљу". OKO магазин о Степинцу, 23. септембар 2014. Чланови Комисије истичу како су препознали великодушност папе Фрање који је доброхотно прихватио молбу патријарха Српске православне цркве Иринеја, и одлучио установити Комисију. Сви су зато "захвални на срдачном озрачју, у којем су, с пуном слободом изражавања, могли испунити задаћу повјерену Комисији, то јест приступити заједничком разматрању живота кардинала Степинца". Наводе како су од почетка рада Комисије чланови били свјесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој мјеродавности Папе те признају такођер да свака Црква има властите критерије за поступак канонизације. Пожешка изјава Први јасан знак да је Комисија почела получивати оне ефекте за коју се залагао папа Фрањо и његова дипломација, био је сусрет у Пожеги почетком 2019. У четвртак 17. јануара је у Пожеги у Бискупском дому одржан преважан, можда и повијесни сусрет епископа Српске православне цркве у Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. На сусрет је позвао пожешки бискуп и предсједник Вијећа ХБК за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Из Српске православне цркве на сусрету је судјеловао митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, епископ горњо-карловачки Герасим Поповић, епископ славонски Јован Ћулибрк, епископ далматински Никодим Косовић те епископ осјечко-пољски и барањски Херувим Ђермановић. Уз домаћина, бискупа Шкворчевића, Хрватску бискупску конференцију на сусрету су представљали задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције Желимир Пуљић, сплитско-макарски и метрополита надбискуп Марин Баришић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те тадашњи хварски (сада мостарски) бискуп и (бивши) генерални тајник Хрватске бискупске конференције Петар Палић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промицања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнули су да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко властитих, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљује једне од других. Патријарх Порфирије и владика Јован у Јасеновцу 13. септембра 2021. Бискупи и епископи истакнули су како желе охрабрити вјернике да промичу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости, додаје се у приопћењу ХБК. Разговарало се о актуалностима из јавног живота, с обзиром на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно након њега, те о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995, и Хрвата и Срба. О томе су католички бискупи и епископи СПЦ-а дали и посебну Изјаву коју, још једном, преносим у цијелости: У божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство кршћана, посвједочили смо заједничку вјеру у истога Господина Исуса Криста који "себе даде за нас" (Тит 2,14), изразили једни другима поштовање, подијелили радости и наде, потешкоће и проблеме заједница које предводимо. Изразили смо увјерење како ни једна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу. Споменули смо се тешких страдања српског и хрватског народа те других грађана Хрватске тијеком недавне прошлости у ратним сукобима, прогонима и убијањима, узрокованима мржњом. Свјесни смо да међусобним оптуживањем, манипулирањем повијесном истином, интерпретацијом ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђањима и понижавањима због припадности одређеној нацији или вјери, остајемо заробљеницима прошлости и губитницима у садашњости. Заузимамо се да се знанствено истражи и аргументирано утврди истина о страдању за вријеме II свјетског рата и у вријеме рата у Хрватској од 1991. до 1995. како би се престало лицитирати с бројем страдалих те им вратило достојанство које имају као жртве. Дубоко жалимо сваку недужну жртву било којег народа, вјере или политичког назора из наше недавне прошлости, те свједочимо да све зло и неправде нанесене према њима "надмоћно побјеђујемо у Ономе који нас узљуби" (Рим 8,37). Полазиште нашег пастирског дјеловања у хрватском друштву јест чврсто увјерење да нас је Бог "помирио по Кристу и повјерио нам службу помирења" (2 Кор 5,18). Стога молимо да се на нама оствари Исусова ријеч: "Будите милосрдни као што је Отац ваш милосрдан" (Лк 6,36), да својим праштањем будемо већи од почињеног зла које нас је понизило, те без осветничких мисли и осјећаја мржње у чистом памћењу чувамо спомен на наше недужне жртве, лијечимо рањене душе, промичемо повјерење и разумијевање међу појединцима и народима и на тај начин еванђеоским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности у нашој домовини за сваког човјека. Нека Господ благослови наше братске осјећаје, доброхотне мисли и искрене накане. Бројке и морал Закључно: пред нама је једно ново раздобље, симболично започето избором митрополита Порфирија за патријарха српског. То је раздобље квалитетнијег дијалога који ће бити обогаћен радом хисторичара, али и доведен у разумне оквире, оквире који ће се догодити утврђивањем повијесних чињеница на темељу докумената. Прошло је вријеме митоманије. Прошло је, рецимо, вријеме о напухавању жртава. Како је ми је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк: и српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа Концила и других), су неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања. Елем, пред Српском православном црквом, као највећом вјерском заједницом на овим меридијанима, и пред Католичком црквом много је још посла. Тек су њихови представници тим послом започели. А видите, већ нам је пројурило пет година, и нешто више (љето је иза нас). У трен ока. Сигуран сам да би неки окретнији и конкретнији бискуп на челу ХБК, нпр. надбискуп коадјутор ријечки (и управитељ дубровачке бискупије) Мате Узинић, учинио све да вријеме не цури узалудно. У сваком случају, било би важно да се ствари покрену, да се покаже воља и спремност за корак даље, односно да се наставе у веселијем и кршћанскијем расположењу. Јер ако нема воље и нема весеља ми заправо кршћани и нисмо. Ми само глумимо да то јесмо. Колико познајем патријарха, господина Порфирија, могу рећи да њему до глуме није стало. ОКО: Разговор с Драгом Пилселом 4. октобра 2021.
  14. “Честитам вам новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Данас се радује читава Црква православна, и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божијих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом.” Овим ријечима се данас Његова светост Патријарх српски г. Порфирије обратио народу у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици по доласку са Цетиња гдје је свечано увео у трон црногорско-приморских митрополита Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Патријарха Порфирија, Митрополита Јоаникија и владику крушевачког Давида испред Саборног храма дочекали су ријечима Достојан – Аксиос, архијереји наше и других помјесних цркава: Архиепископ катарски Макарије (Јеруслимска патријаршија), Митрополит тверски и кашински Амвросије (Руска православна црква), Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Украјинска православна црква), Митрополит теронопољски и кременецки Сергије (Украјинска православна црква), Митрополит берлински Марко (Руска православна загранична црква), Митрополит ловчански Гаврил (Бугарска православна црква – БП), Епископ сјемјатички Варсонуфије (Пољска православна црква), Митрополит ђирокастријски Димитрије (Албанска православна црква), Архиепископ кошицки Георгије ((Православна црква чешких земаља и Словачке), Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Митрополит дабробосански Хризостом, Епископ сремски Василије, Епископ банатски Никанор, Епископ будимски Лукијан, Епископ британско-скандинавски Доситеј, Епископ жички Јустин, Епископ шумадијски Јован, Епископ зворничко-тузлански Фотије, Епископ милешевски Атанасије, Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, Епископ полошко-кумановски Јоаким, Епископ брегалнички Марко, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ славонски Јован, Епископ аустријско-швајцарски Андреј, Епископ бихаћко-петровачки Сергије, Епископ нишки Арсеније, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, Епископ ваљевски Исихије, Епископ изабрани будимљанско-никшићки Методије, Епископ моравички Антоније, Епископ ремезијански Стефан, Епископ топлички Јеротеј, Епископ умировљени канадски Георгије, Епископ изабрани марчански архим. Сава (Бундало), Епископ изабрани хвостански архим. Јустин (Јеремић), архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом и вјерним народом. Дочеку је присуствовао и Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе, представници политичког и јавног живота у Црној Гори. Сабраним се обратио и Митрополит Јоаникије, који је поручио да је устоличење библијски догађај када дође Његова светост и 40 архијереја из светих Божијих цркава. “Ми знамо да нам је то призив, да се што више Богу молимо да се Божија благодат преко њихових молитава што више умножи међу нама. И наравно било је доста искушења. Ми смо се том искушењу одупрли на такав начин што смо се Богу молили и што нијесмо дозволили да узвраћамо истом мјером, нити у било ком моменту да уђе мржња у наша срца, јер знамо да су ове подијеле, које су у Црној Гори, а које поједини људи користе, вјештачки изазване, и да се на томе много радило.” Нагласио је да је ово све што се догађало око устоличења, оптерећивало Црну Гору и њене грађане и да сви ми у Црној Гори доживљавамо да смо одговорни и за оно зашта нијесмо одговорни. “Није лијепо да Црна Гора, посебно град Цетиње, шаље поруке да неко није добродошао, не само ја, него ево данас се тако догодило да нам нијесу могло доћи ни представници наших сестринских помјесних цркава, који су дошли да увеличају нашу радост и да Црној Гори и свима нама дају подршку”, бесједио је високопреосвећени Митрополит Јоаникије, додајући да је ово највише оптерећивало Владу Црне Горе и лично премијера господина Здравка Кривокапића. Даље је објаснио да је Црква гледала да све учини да се раздор међу браћом смањи: “Сви имамо искушења, али је преовладао разум, али и осјећај части и поштења, посебно према гостима. И ево радујем се, што су нам дошли гости јер на такав начин се прожима љубав и заједништво у цијелој Црној Гори”, казао је владика, рекавши да је у Цетињском манастиру било довољно народа да испуни њихове душе и срца, као и овдје у овоме Светоме храму, гдје почивају мошти његовога претходника блаженопочившег Митрополита Амфилохија, гдје су служили браћа архијереји који су дошли да нас молитвено подрже. Честитке Митрополиту Јоаникију упутили су и представници помјесних цркава који су му том приликом уручили и пригодне поклоне. Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице
  16. Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
  17. Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  19. Последњих година Албанска православна црква, поред бројних новосаграђених богомоља, отвара и школе и библиотеке, обданишта и омладинске центре, болнице и старачке домове, гради водоводне мреже и путеве. Има свој дијагностички центар „Благовијести” у Тирани који пружа здравствене услуге из 25 медицинских области, али и покретну стоматолошку клинику која обилази мања мјеста За вријеме владавине Енвера Хоџе скоро све богомоље биле су сравњене са земљом. Уништено је више од 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника само 22 је остало у животу и то радећи углавном као занатлије. Цркве које нису срушене махом су претваране у гараже, магацине, штале за стоку или су једноставно остављане да пропадају. Но, 1992. године, Албанска православна црква је обновљена именовањем архиепископа и синода, и за ове двије и по деценије је направила подухвате који су равни чуду! Данас, путујући кроз ову земљу можете да наиђете на обновљена здања “божјих кућа“ која вам просто речено – одузимају дах! Међу њих се смјестило чак 250 православних храмова и мноштво манастира. Нема званичних података, тек сматра се да православних вјерника има између 360.000 и 520.000. Црква обухвата четири епархије: Тирана-Драч, Берат, Ђирокастра и Корча, а православни Албанци углавном живе на југу земље и у градовима Тирани и Драчу. Око 460 православних парохија је реорганизовано и уређено, а богослужбени живот са вјерском наставом, проповиједима, доботворним активностима и др. уређен је како у градским, тако и у сеоским црквама. Албанска православна црква, са сједиштем у Тирани, данас важи за једну од најактивнијих помјесних цркава. Довољно је рећи да се налази на 12. мјесту у диптиху православних цркава, као и да има ранг архиепископије. Богослужење у овој цркви одвија се на албанском и грчком језику. Иначе, сарадња са Грчком црквом је до те мјере изражена, да многи мисле да су православни Албанци заправо Грци! Прије формирања богословије у Драчу, многи богослови су школовани у Грчкој, тако да је веза са Грчком црквом још продубљенија и израженија. Корча За ових 25 година, у једној сиромашној земљи, Црква је успјела да изгради из темеља 150 цркава и још 70 разних црквених здања, обнови 60 старих светиња и поправи 160 богомоља. За почетак, имала је подршку моћне и утицајне сестринске цркве: Васељенске патријаршије. Почевши скоро ни од чега, Албанска православна црква морала је да ишколује сопствено свештенство, а пре тога да отвори богословску школу (1998. године). Рукоположено је 140 нових свештеника, црква данас има три богословске школе са интернатима. Она је сада у могућности да осим духовне, врши и хуманитарну дјелатност. Кад се томе броју придода и више од 120 новоподигнутих обданишта, школа, омладинских центара, митрополитских дворова, гостопримница, радионица, народних кухиња, сиротишта, старачких домова, здравствених центара и др. – добија се донекле слика о подухватима благочестивог православног народа ове сиромашне земље. Треба имати на уму да ове грађевине нису тек тако изграђене, него су подигнуте по најсавременијим грађевинским прописима, темељито, и не само објекти као такви, него и њихови екстеријери, уз обавезне парохијске домове са салама за предавања, концерте, позоришне представе и учионицама за вјерску наставу, малим кухињама и др. Албанска црква има своју штампарију, па овде штампа богослужбене књиге на албанском језику (много је већ преведено с грчког језика), богословске књиге, уџбенике за вјерску наставу или приручнике за две богословије и једну духовну академију. Она има своје мјесечне новине „Васкрсење“, дечји часопис „Радујте се“ и студентски билтен „Ријеч“, као и омладински часопис „Звона“. Године 2009. отпочели су објављивати стручне чланке у часопису „Истраживање“, и то из богословља, науке, културе, уз репортаже о савременим догађањима у Цркви. Већ четири године, Црква има у Тирани свој дијагностички центар „Благовијести“ са стручним медицинским особљем које ради у савремено опремљеним просторијама и уз добровољни рад, а у питању су већ позната имена на пољу медицине. Центар пружа здравствене услуге из 25 стручних медицинских области. Здравствене установе постоје и у мјестима: Каваја, Џерџукат и Лушње. Уз то, мобилна стоматолошка клиника пружа стоматолошке услуге (нарочито дјеци) у селима и градовима. У новембру 2011. г. отворена је Очна клиника, као и Оториноланколошка клиника, с напоменом да се у очној клиници однедавно врше и хируршки захвати. Саранда Црква има 17 обданишта, у која се примају дјеца првенствено из сиромашних породица. У овом тренутку, Црква има 50 омладинских центара, распоређених по градовима и селима. Сваке године организују се разне активности намијењене омладини, као што су љетњи и зимски омладински кампови, конференције, спортска такмичења, рад с дјецом и омладином ометеном у развоју, омладински фестивали, свечаности и др. Ова Црква организује љетње кампове и за дјецу с Косова и Метохије. Ради школовања свештеничког подмлатка, Албанска Црква је у међувремену основала следеће школске установе: Богословску академију „Васкрсења Христовог“ у новом манастиру светог Власија и двије средње богословске школе, обје под заштитом Часног крста, и то у Ђирокастру и малом мјесту Сукту, недалеко од Драча. Све три школе су интернатског типа. Сваки студент има своју посебну спаваћу собу са свима условима за студирање. Богослужбене књиге се штампају у црквеној штампарији, а има их све више. Наиме, Црква жели да хитрим ходом покуша накнадити све оно што је било прекинуто и угушено у вријеме атеистичке власти. Албанска црква је отворила школе за образовање лица других струка, тако у Тирани постоји школа „Протагонити“, што је албанско-америчка школа, и двије „Школе љубави“, што су албанско-грчке школе, у Драчу и Ђирокастру. Од 2013. г. у Корчи ради тзв. Платонова средња школа, а у месту Месопотам, близу Саранде на југу земље, функционише техничка школа „Апостол Павле“. У Буларату, близу Ђирокастра, такође на југу, постоји интернат за дјевојчице средњошколке. У октобру 2012. отворена је прва школа византијске музике у тзв. Центру „Тавор“. При свему овоме, имају и Институт за професионалну обуку „Дух љубави“, који функционише у Тирани и Ђирокастру. Већина ових школа је смјештена у црквеној порти, гдје им је и мјесто, јер се Архиепископија труди да се сваки слободан градитељски простор што боље искористи. Све школске зграде су подигнуте по најсавременијим прописима, док су професори и наставници веома квалификовани. Напоменути је да су све црквене школе, православне и римокатоличке, признате пред законом, па се ученици могу уписати на државне факултете без додатних испита. Установљена је Канцеларија за очување културног наслеђа, и Црква је утрошила неколико милиона евра за рестаурацију културно-историјских споменика, па су у оквиру овог залагања настале радионице за иконописање и рестаурацију и конзервацију икона; према њиховим извјештајима, до сада је рестаурисано 600 старих икона. У овом циљу образују се нови умјетници, који обнављају традицију православног живописа. У многим црквама постоје хорови, али и посебан византијски хор који је издао седам касета и ЦД. Споменимо још црквену радио станицу „Васкрсење“ у Тирани која емитује од 1998. године. Црква је објавила многе научне радове настале на научним семинарима, издаје документарне филмове, организује академске симпосионе и разне изложбе иконографије, води дечје пројекте и сл. Црква је помогла и у унапређењу земљорадње, воћарства и сточарства у неразвијеним крајевима своје земље. Вриједно похвале и пажње је и то да је за села Вуларитис и Клеисари, оба код Ђирокастра, изградила нови водовод. Обнављала је и електричну мрежу и градила путеве како би боље повезивала светилишта. Међу најљепше православне цркве на свијету убрајају се оне које се налазе у околини Корче, центру православља у југоисточној Албанији, у близини границе са Грчком и Македонијом, а у подножју планине Мораве на узвишењу Света Тана. Почетком средњег вијека, Корча постаје урбани центар са црквом из 9. вијека, која је обновљена у 14. вијеку. Једна од оних која привлачи највише пажње свакако је и малена Богородичина Црква – Свете Марије, смјештена на врху узвишења у селу Мборја, на падини планине Мораве. Ова црква посвећена је Христовом Васкрсењу и потиче из 13. вијека. Саграђена је од камена и дрвених греда са ових простора, у облику тролиста, са малом куполом на врху. Фрескосликарство у овој цркви важи за једно од најбољих на Балкану. Поред оних у Корчи, међу најљепше цркве на свијету убрајају се и црква у Поградецу, катедрала у Берату, катедрала у Драчу, манастир Арденица, Свети Никола у Мезопотаму… И за крај – Саборни Храм Христовог Васкрсења у Тирани. Величанствен је овај грађевински подухват! Са оваквим духовним остварењем могле би се подичити и много бројније и богатије помјесне православне цркве. Налази се у строгом центру Тиране. Занимљиво је примијетити и то да је старија, мања Саборна црква срушена у вријеме атеистичког дивљања 1967. да би на њеном мјесту био подигнут хотел. Садашње власти су подариле нову локацију за ову Саборну цркву. Комплекс нове цркве у Тирани састоји се од Саборне цркве, капеле, звонаре и двора за Архиепископију и Свети синод. На куполи има 52 прозора, која представљају 52 недеље у години. Звоник је висок 46 метара. На његове четири стране виде се пасхалне свијеће усмјерене према небу, а символишу четири јеванђелиста који су писали о догађају Васкрсења Христовог. На звонику је 16 звона, а на врху је и часовник. У крипти цркве је културни центар. Центар је амфитеатар и може смјестити 500-850 лица. Може служити за држање предавања, приказивање представа и организовање концерата, наравно, и за приказивање филмова и др. Има и бину, па може послужити и као позориште. Иначе, сав комплекс захвата 5039 кв.м. Сама Саборна црква има 1660 кв.м; висока је 29.2 м, а крст 32.2 м. Синодални центар захвата 830 кв.м. Подизање Саборне цркве је започело у јулу 2004. г., а завршено је у мају 2011. године. извор
  20. Последњих година Албанска православна црква, поред бројних новосаграђених богомоља, отвара и школе и библиотеке, обданишта и омладинске центре, болнице и старачке домове, гради водоводне мреже и путеве. Има свој дијагностички центар „Благовијести” у Тирани који пружа здравствене услуге из 25 медицинских области, али и покретну стоматолошку клинику која обилази мања мјеста За вријеме владавине Енвера Хоџе скоро све богомоље биле су сравњене са земљом. Уништено је више од 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника само 22 је остало у животу и то радећи углавном као занатлије. Цркве које нису срушене махом су претваране у гараже, магацине, штале за стоку или су једноставно остављане да пропадају. Но, 1992. године, Албанска православна црква је обновљена именовањем архиепископа и синода, и за ове двије и по деценије је направила подухвате који су равни чуду! Данас, путујући кроз ову земљу можете да наиђете на обновљена здања “божјих кућа“ која вам просто речено – одузимају дах! Међу њих се смјестило чак 250 православних храмова и мноштво манастира. Нема званичних података, тек сматра се да православних вјерника има између 360.000 и 520.000. Црква обухвата четири епархије: Тирана-Драч, Берат, Ђирокастра и Корча, а православни Албанци углавном живе на југу земље и у градовима Тирани и Драчу. Око 460 православних парохија је реорганизовано и уређено, а богослужбени живот са вјерском наставом, проповиједима, доботворним активностима и др. уређен је како у градским, тако и у сеоским црквама. Албанска православна црква, са сједиштем у Тирани, данас важи за једну од најактивнијих помјесних цркава. Довољно је рећи да се налази на 12. мјесту у диптиху православних цркава, као и да има ранг архиепископије. Богослужење у овој цркви одвија се на албанском и грчком језику. Иначе, сарадња са Грчком црквом је до те мјере изражена, да многи мисле да су православни Албанци заправо Грци! Прије формирања богословије у Драчу, многи богослови су школовани у Грчкој, тако да је веза са Грчком црквом још продубљенија и израженија. Корча За ових 25 година, у једној сиромашној земљи, Црква је успјела да изгради из темеља 150 цркава и још 70 разних црквених здања, обнови 60 старих светиња и поправи 160 богомоља. За почетак, имала је подршку моћне и утицајне сестринске цркве: Васељенске патријаршије. Почевши скоро ни од чега, Албанска православна црква морала је да ишколује сопствено свештенство, а пре тога да отвори богословску школу (1998. године). Рукоположено је 140 нових свештеника, црква данас има три богословске школе са интернатима. Она је сада у могућности да осим духовне, врши и хуманитарну дјелатност. Кад се томе броју придода и више од 120 новоподигнутих обданишта, школа, омладинских центара, митрополитских дворова, гостопримница, радионица, народних кухиња, сиротишта, старачких домова, здравствених центара и др. – добија се донекле слика о подухватима благочестивог православног народа ове сиромашне земље. Треба имати на уму да ове грађевине нису тек тако изграђене, него су подигнуте по најсавременијим грађевинским прописима, темељито, и не само објекти као такви, него и њихови екстеријери, уз обавезне парохијске домове са салама за предавања, концерте, позоришне представе и учионицама за вјерску наставу, малим кухињама и др. Албанска црква има своју штампарију, па овде штампа богослужбене књиге на албанском језику (много је већ преведено с грчког језика), богословске књиге, уџбенике за вјерску наставу или приручнике за две богословије и једну духовну академију. Она има своје мјесечне новине „Васкрсење“, дечји часопис „Радујте се“ и студентски билтен „Ријеч“, као и омладински часопис „Звона“. Године 2009. отпочели су објављивати стручне чланке у часопису „Истраживање“, и то из богословља, науке, културе, уз репортаже о савременим догађањима у Цркви. Већ четири године, Црква има у Тирани свој дијагностички центар „Благовијести“ са стручним медицинским особљем које ради у савремено опремљеним просторијама и уз добровољни рад, а у питању су већ позната имена на пољу медицине. Центар пружа здравствене услуге из 25 стручних медицинских области. Здравствене установе постоје и у мјестима: Каваја, Џерџукат и Лушње. Уз то, мобилна стоматолошка клиника пружа стоматолошке услуге (нарочито дјеци) у селима и градовима. У новембру 2011. г. отворена је Очна клиника, као и Оториноланколошка клиника, с напоменом да се у очној клиници однедавно врше и хируршки захвати. Саранда Црква има 17 обданишта, у која се примају дјеца првенствено из сиромашних породица. У овом тренутку, Црква има 50 омладинских центара, распоређених по градовима и селима. Сваке године организују се разне активности намијењене омладини, као што су љетњи и зимски омладински кампови, конференције, спортска такмичења, рад с дјецом и омладином ометеном у развоју, омладински фестивали, свечаности и др. Ова Црква организује љетње кампове и за дјецу с Косова и Метохије. Ради школовања свештеничког подмлатка, Албанска Црква је у међувремену основала следеће школске установе: Богословску академију „Васкрсења Христовог“ у новом манастиру светог Власија и двије средње богословске школе, обје под заштитом Часног крста, и то у Ђирокастру и малом мјесту Сукту, недалеко од Драча. Све три школе су интернатског типа. Сваки студент има своју посебну спаваћу собу са свима условима за студирање. Богослужбене књиге се штампају у црквеној штампарији, а има их све више. Наиме, Црква жели да хитрим ходом покуша накнадити све оно што је било прекинуто и угушено у вријеме атеистичке власти. Албанска црква је отворила школе за образовање лица других струка, тако у Тирани постоји школа „Протагонити“, што је албанско-америчка школа, и двије „Школе љубави“, што су албанско-грчке школе, у Драчу и Ђирокастру. Од 2013. г. у Корчи ради тзв. Платонова средња школа, а у месту Месопотам, близу Саранде на југу земље, функционише техничка школа „Апостол Павле“. У Буларату, близу Ђирокастра, такође на југу, постоји интернат за дјевојчице средњошколке. У октобру 2012. отворена је прва школа византијске музике у тзв. Центру „Тавор“. При свему овоме, имају и Институт за професионалну обуку „Дух љубави“, који функционише у Тирани и Ђирокастру. Већина ових школа је смјештена у црквеној порти, гдје им је и мјесто, јер се Архиепископија труди да се сваки слободан градитељски простор што боље искористи. Све школске зграде су подигнуте по најсавременијим прописима, док су професори и наставници веома квалификовани. Напоменути је да су све црквене школе, православне и римокатоличке, признате пред законом, па се ученици могу уписати на државне факултете без додатних испита. Установљена је Канцеларија за очување културног наслеђа, и Црква је утрошила неколико милиона евра за рестаурацију културно-историјских споменика, па су у оквиру овог залагања настале радионице за иконописање и рестаурацију и конзервацију икона; према њиховим извјештајима, до сада је рестаурисано 600 старих икона. У овом циљу образују се нови умјетници, који обнављају традицију православног живописа. У многим црквама постоје хорови, али и посебан византијски хор који је издао седам касета и ЦД. Споменимо још црквену радио станицу „Васкрсење“ у Тирани која емитује од 1998. године. Црква је објавила многе научне радове настале на научним семинарима, издаје документарне филмове, организује академске симпосионе и разне изложбе иконографије, води дечје пројекте и сл. Црква је помогла и у унапређењу земљорадње, воћарства и сточарства у неразвијеним крајевима своје земље. Вриједно похвале и пажње је и то да је за села Вуларитис и Клеисари, оба код Ђирокастра, изградила нови водовод. Обнављала је и електричну мрежу и градила путеве како би боље повезивала светилишта. Међу најљепше православне цркве на свијету убрајају се оне које се налазе у околини Корче, центру православља у југоисточној Албанији, у близини границе са Грчком и Македонијом, а у подножју планине Мораве на узвишењу Света Тана. Почетком средњег вијека, Корча постаје урбани центар са црквом из 9. вијека, која је обновљена у 14. вијеку. Једна од оних која привлачи највише пажње свакако је и малена Богородичина Црква – Свете Марије, смјештена на врху узвишења у селу Мборја, на падини планине Мораве. Ова црква посвећена је Христовом Васкрсењу и потиче из 13. вијека. Саграђена је од камена и дрвених греда са ових простора, у облику тролиста, са малом куполом на врху. Фрескосликарство у овој цркви важи за једно од најбољих на Балкану. Поред оних у Корчи, међу најљепше цркве на свијету убрајају се и црква у Поградецу, катедрала у Берату, катедрала у Драчу, манастир Арденица, Свети Никола у Мезопотаму… И за крај – Саборни Храм Христовог Васкрсења у Тирани. Величанствен је овај грађевински подухват! Са оваквим духовним остварењем могле би се подичити и много бројније и богатије помјесне православне цркве. Налази се у строгом центру Тиране. Занимљиво је примијетити и то да је старија, мања Саборна црква срушена у вријеме атеистичког дивљања 1967. да би на њеном мјесту био подигнут хотел. Садашње власти су подариле нову локацију за ову Саборну цркву. Комплекс нове цркве у Тирани састоји се од Саборне цркве, капеле, звонаре и двора за Архиепископију и Свети синод. На куполи има 52 прозора, која представљају 52 недеље у години. Звоник је висок 46 метара. На његове четири стране виде се пасхалне свијеће усмјерене према небу, а символишу четири јеванђелиста који су писали о догађају Васкрсења Христовог. На звонику је 16 звона, а на врху је и часовник. У крипти цркве је културни центар. Центар је амфитеатар и може смјестити 500-850 лица. Може служити за држање предавања, приказивање представа и организовање концерата, наравно, и за приказивање филмова и др. Има и бину, па може послужити и као позориште. Иначе, сав комплекс захвата 5039 кв.м. Сама Саборна црква има 1660 кв.м; висока је 29.2 м, а крст 32.2 м. Синодални центар захвата 830 кв.м. Подизање Саборне цркве је започело у јулу 2004. г., а завршено је у мају 2011. године. извор View full Странице
  21. Да ли сутра увече дочекујемо Српску Нову годину, Православну Нову годину или Нову годину по јулијанском календару, сазнајемо у разговору са јерејем Владаном Костадиновићем. Разговор је реализован на програму Радија Златоусти, Православне Епархије шумадијске. Звучни запис разговора
  22. На првим страницама новембарско-децембарског 376. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом (Бојовићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Владика Кирило: Православна Црква је мисионарска Црква! *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Бог да помогне и благослови редакцију и све читаоце Православног мисионара! *Драги Владико, рођени сте у Подгорици, а осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршили сте у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Преосвећени, каква Вас сећања вежу за детињство? Од дјетињства сам упућиван на прави пут благочашћа и врлине од стране својих родитеља Рада и Зорке и одгајан у побожној атмосфери патријархалне српске (црногорске) породице. Одрастао сам у Бјелопавлићима које красе природне љепоте али и велике светиње: Острог, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, света Текла,… свакако да то све оставља утисак на младог човјека. Имао сам и срећу да имам добре учитеље и професоре који су ми усадили љубав према науци. *Након одслуженог војног рока, уписали сте се на Природно-математички факултет у Подгорици, који сте завршили у предвиђеном року са средњом оценом 9,68. Године 1993. своје усавршавање настављате уписујући се на постдипломске студије на истом факултету у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ одбранили сте 17. јула 1996. године. Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да са нама поделите важније детаље у погледу Вашег изузетно озбиљног научно-истраживачког рада на Природно-математичком факултету? Поново сам имао срећу да и у Подгорици и Београду, а касније и у Москви имам добре професоре. Ја сам заиста са великим заносом и љубављу изучавао науке а посебно математику. Интересовала ме је и умјетност нарочито поезија и драмска умјетност али о томе сада није ријеч. И та моја љубав према математици није остала празна. Математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да у њој постигнем високе резултате. Тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред Богом. Свака наука, ако то није нека лажна идеологија као што је марксизам на примјер или ако није лажна хипотеза као што је Дарвинова теорија еволуције, говори на лијеп начин о творевини Божјој и самим тим о Творцу, наравно да се претпоставља да личност која ту науку изучава има основно религиозно осјећање. Тако је и математика мени много рекла о Богу, наравно поред свега онога што сам сазнао из Библије и других духовних књига. Ја сам у њеним формулама (наравно сам за себе) видио појмове: душа, тијело и њихов однос, затим однос човјека према осталој творевини, а иза те тајновите бесконачности, која нема нити може да има тачну научну дефиницију, као иза неке тајанствене завјесе увијек се за мене налазио Бог. Чак сам у неким њеним теоремама, наравно само иконично, сагледавао икономијски однос у светој Тројици. Далеко би нас одвело кад бих све то овдје потанко објашњавао. *Следујући тајанственом призиву Божјем, крајем 2000. лета Господњег, добровољно сте дали оставку на подгоричком Природно-математичком факултету и благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постајете послушник у Цетињском манастиру, док касније примате монашки постриг и ступате у клир, најпре као јерођакон, а потом и јеромонах. Често волите да кажете да живот крај ћивота Светог Петра Цетињског за Вас представља посебан благослов, с тога шта нам можете рећи о овом благослову и данима проведеним у овој великој светињи? Да, светитељи се за нас моле иако ми тога можда нијесмо свјесни. Дан моје крсне славе Светог Луке поклапа се са празником Светог Петра Цетињског који је покровитељ и гимназије и факултета у којима сам учио и радио. Свакако није случајно што сам мојих, могуће најљепших петнаест година провео у Цетињском манастиру. Увијек су за мене посебан значај имала мјеста са, тако да кажем, згуснутом духовно - историјском садржином. Човјек има посебан осјећај кад живи на мјесту гдје су проходиле ноге светог Петра цетињског, пјесника и свеца Његоша и других великих цетињских владика и подвижника вјере. Да тај мој благодатни почетнички занос има добар правац старао се брижно и цијело вријеме велики духовник нашег времена Митрополит Амфилохије уз чију пастирску палицу смо духовно сазрели. Наравно ту је и духовно радостна цетињска братија па затим и поклоници манастира који су ме увијек изнова духовно кријепили. Духовна веза са Русијом се осјећа поред кивота светог Петра, и не само због тога што се ту налазе гатчинске светиње дио Часног Крста и Десница Светог Јована. Ту на Цетињу се налази у државном Музеју и трећа светиња Богородица Филермоса. Био сам веома срећан што сам учествовао 2006 године у догађају четрдесетодневне литије са Десницом Светог Јована кроз Русију, Украјину и Бјелорусију који је по мени имао васељенско значење. Милиони вјерника Московске Патријаршије су се поклонили тој великој светињи, то је био заиста величанствен призор и за земљу и за небо. Ту поред кивота светог Петра добио сам и благослов од Митрополита Амфилохија за духовно школовање у Московској Духовној Академији што је за мене било испуњене мог давнашњег дјечачког сна. *Ваше Преосвештенство, 2008. године на Московској духовној академији одбранили сте кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад добили сте прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона Архиепископа верејског I степена. Истовремено сте и ванредно завршили Московску духовну семинарију. У Вашој личности обједињена је љубав према теологији и природно-математичким наукама, у том духу реците нам како повезујете ово што је нама у први мах неспојиво? Његошева философска мисао и интуиција је такође проткана егзактним наукама. То сам и покушао да представим у мојој дисертацији, и по оцјени мојих професора и успио. Три године живота у зидинама Тројице Сергијеве Лавре и Академије су незаборавно искуство… Лавра је свакако једно од најљепших мјеста на земљи… У Московској академији имају веома велики опит изучавања веза науке и теологије, сјетимо се само Павла Флоренског. Па знате ја на науку гледам као на катафатичко богословље, јер свака наука изучава творевину Божју а самим тим се бави и Творцем. Наравно да представља одређени труд (и рекао бих дар) у математичким формулама видјети нешто више. Али ако имамо у виду да без математичких прорачуна не би била могућа савремена машинска техника (аутомобили, авиони,…), не би била могућа компјутерска техника, не би била могућа савремена архитектура па самим тим и конструкција таквих дивних храмова као на примјер Храм Светог Саве у Београду или Храм Христовог Воскресења у Подгорици, тада и обичном човјеку који није изучио велике науке помало постају јасније везе науке и теологије. Недавно преминули Пеђа Ристић, велики гениј архитектуре, такође у једној својој књизи говори о повезаности теологије и науке. Наука никада не може досегнути апофатику јер то није њен метод и зато јој је управо потребна теологија да не би залутала у лажне идеологије и лажне хипотезе и теорије. Теологија треба да покаже науци циљ и пут ка Олтару Премудрости који је иза завјесе бесконачности односно вјечности и гдје се налази апсолутно познање. Зато су сви велики научници били дубоко религиозни људи, поменимо само, Њутна, Лајбница, Јунга, Анштајна, нашег Николу Теслу, Михаила Пупина,… *Драги Владико, били сте професор и главни васпитач у Цетињској богословији. Шта за Вас представља Богословија и која би била порука младим људима који се припремају да крену благословеним путем изучавања речи Божије? Свака специјалистичка школа захтијева од човјека савладавање неких одређених вјештина, такве су на примјер школа за пилота која учи човјека да лети на једној машини, математичка гимназија која учи човјека да разумијева неке симболе и формуле и да рјешава логичке проблеме, ДИФ која захтијева од човјековог тијела извјесне вјештине, и тако даље. Међутим богословија захтијева у процесу обучавања учествовање не једног дијела наше личности, већ цијелог тјелесног (пост и аскеза) и духовног човјека (молитва и созерцање), такође за разумијевање теологије итекако је потребно развијено логичко мишљење. Мислим да би ту чињеницу требало да има у виду сваки млади човјек који се припрема да упише теологију. Као што сте рекли богословија је благословени пут којим се следује Христу. Богословија даје човјеку знање али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у Христу то јест по његовим заповијестима а то је и једини начин истинског познања Премудрости Божје. *На празник светог мученика Емилијана, 31. јула 2016. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског. Ваш избор за епископа догодио се у смирај празника Вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог Кирила. Да ли можемо рећи да је Ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолсних Кирила и Методија? Благодаран сам нашој Светосавској Цркви и његовој светости Патријарху Иринеју која је у мени недостојном препознала архипастирски дар. Наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико је то успјешно Бог зна? *Одлуком Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве, од 2018. лета Господњег, следујући Кирило-Методијевској ревности, реч Еванђеља Христовог проповедате у новооснованој Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој. Преосвећени Владико, замолио бих Вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној Вам Епархији? И до оснивања Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионара (наравно и других православних). Тако после другог рата Патријарх Гаврило упућује у Аргентину свештеника Радојицу Поповића, који је часно служио Богу и роду овдје све до своје смрти. Сахрањен је у градићу Арибењосу недалеко од Буенос Ајреса. Колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само Аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) Бог зна? Отац Радојица живио је у врло тешким условима али је остао вјеран Христу и свештеничком позиву до краја. После њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владаванина у матици И тд). То је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у католичку или протестантску вјеру. Деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит Доситеј (садашњи епископ у Лондону) а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ Митрофан (сада канадски). Сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире Христовог стада. Морам рећи да епископ Митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални. Негдје од 2007 године у јужну Америку долази митрополит Амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије. Ја сам по послушању Цркви и свом духовном оцу Митрополиту Амфилохију стигао у Аргентину као архимандрит крајем 2014 године. Касније сам и постао први епархијски архијереј наше Цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност. Сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији. Требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства а уз све то и што је најважније, проповиједати Христа свакоме створењу. Дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски) нашао сам се и ја (и моји сарадници) као на некој другој планети или боље рећи у пустињи. Растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију. Поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо Храмове, манастире и параклисе. Прегаоцу Бог даје махове како каже Његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито Митрополија Црногорско Приморска а онда и епархије наше Цркве из сјеверне Америке и Канаде. *У приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког, рекли сте да Вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак? Да већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, не постојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, не постојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју Цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје. Али сâм Господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако. Овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје. *У ово тешком задатку на њиви Господњој хвала Богу нисте сами. На првом месту са Вама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов, али са Вама је непрестано и благослов Митрополита Амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали. Да, без подршке Цркве и нарочито мог духовног оца Митрополита Амфилохија наш рад овдје би био немогућ. Могуће да се и наша Црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије. То јесте тешко али је са друге стране и велики изазов. Треба уочити да оснивањем ове епархије и Српска Православна Црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима. Такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: Константинопољске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Московске Патријаршије и Заграничне Руске Цркве. *Ваше Преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску Епархију? Ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти. Поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе). У Аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију. У Бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању. У Венецуели двије парохије. У Доминикани и Панами по једну парохију. У Колумбији двије парохије. У Еквадору једну парохију и двије у оснивању. У Чилеу једну парохију и један манастир. У Гватемали један манастир и једну парохију. У Никарагви и Костарики по једну парохију. У Перуу имамо један манастир. Што се тиче Храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у Чилеу имају своје Храмове. У парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој Храм. Остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним просторијама у облику параклиса. Такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства али нарочито монаштва и женског и мушког. С обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва. Рецимо у манастиру у Перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва. ”Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју.” (Лк 10, 2) *На ком језику се савршавају свештена богослужења, али и да нас детаљније упознате са богослужбеним животом поверене Вам Епархије? У Бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик. Сви наши манастири и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом и великим празницима. У вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир. *Драги Владико, замолио бих Вас да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, Епархије буеносајреско и јужно-централноамеричке. Православна Црква је мисионарска Црква. Господ Исус Христос је пред своје Вазнесење заповиједио својим ученицима ”Идите, дакле, и научите све народе…” (Мат. 28, 19) А такође дао и велика обећања самим мисионарима: ”И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.” (Мат. 19, 29) Свакако највећи од мисионара који је живио на земљи свети апостол Павле оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: ”Дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати.” (Рим 15, 1) Знајући све то, ја позивам све читаоце ”Православног мисионара” да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију Цркве, и да благу вијест Христову донесу до што више душа људских. Нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара Цркве Христове од светих Апостола преко наших просветитеља и учитеља Кирила и Методија преко равноапостолног оца нашега Саве, до нових мисионара цркве Христове на новом континенту Германа аљаског, Јована санфранцискога, преподобног Севастијана џексонског, светог Мардарија либертвилског и других наших светих отаца. Амин. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 376. броју Православног мисионара (стр. 4-10)
  23. Помаже Бог. Ову тему сам направио поводом књиге Православна психотерапија- наука Светих Отаца, коју сматрам веома значајном. Концепт ће бити да ћу дословно износити поједине делове које ми се учине посебно занимљивим (уз ризик да се смисао не пренесе до краја). Као увод изнећу део из рецензије: "Данас многи тврде да човек може доћи до самопознања путем самоанализе и психоанализе. Књига митрополита Јеротеја нуди решење кроз подвижнички метод- односно, стражење над умом, његово очишћење и повратак у срце путем покајања и умно- срдачне молитве, наведеним "поступцима", као и очувањем Христових заповести, настојимо да ум вратимо у срце, како би видели своју унутрашњу пустош. До самопознања се долази деловањем Светог Духа. Тек кад благодат Божија, заједно са нашим сопственим деловањем, озари нашу душу, поуздано спознајемо сваку појединост нашег бића..."
  24. Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији. Савремени човек је човек „једне димензије“: његова настојања окренута су пре свега ка акумулирању позитивних знања, ка овладавању чињеницама и генерализацијама које претендују на апсолутну сигурност и потврђеност у њиховој непосредној примени. Тиме он, у грозници своје професионалне или политичке ангажованости, у љуштури самодовољности, не само што гуши, затупљује, паралише у себи својствено му осећање бесмртности, своје „сећање на будућност“, на заједницу са Богом, него и губи способност да осећањем и мишљу досегне до другог људског бића, најзад, да оствари контакт са самим собом. Испарцелисаност и фрагментарност слике света и представе о себи човека данашњице неминовно налазе свој израз и одраз и у креирању васпитно-образовног процеса, чије се поимање још увек сужава на његову материјалну раван (стицање знања у што већем екстензитету). Доминација дидактичког материјализма и прагматизма манифестује се, између осталог, и на једном тако осетљивом подручју као што је расправа о сврсисходности, дометима и евентуалним садржајима верског образовања у институционалном школству. Показује се, наиме, да педагозима, психолозима, научницима хуманистичког профила углавном није страна идеја о инкорпорирању у постојећи фонд ученичких знања и извесних чињеница, представа, генерализација везаних за религију (у најширем смислу). Размимоилажења, међутим, настају у вези са: (а) интерпретирањем информативног циља наставе и (б) односом према реализовању потенцијалних формативних и васпитно-развијајућих циљева, из чега проистичу, даље, и недоумице око избора и презентације наставних садржаја, приступа настави итд. Да би се могло компетентније расправљати о проблематици веронауке (катихизиса, теологије) као наставног предмета, сматрамо да је пожељно најпре нагласити да је реч о дидактички транспонованој научној дисциплини чије је полазиште систем теолошких наука са својственим им садржајима и методолошким приступом. То, дакле, значи да настава даје одређени, сваком узрасту примерени дидактички обликовани фонд спознаја, али се она свакако не ограничава искључиво на информативни моменат. Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији, а то значи да ученици систематски упознају веру са доктринарног, литургијског, социјалног и мисионарског аспекта, при чему се излагање хришћанског виђења живота и постојања света обавља у веома отвореном, толерантном дијалогу са другим наукама и погледима на свет, кроз који се, опет, настоји показати да хришћанско виђење (литургијски и подвижнички опит Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну и конфесионалну припадност. Ово упознавање са вером спроводило се како на информативно-спознајном, тако и на доживљајном и делатном плану, са настојањем да се доктринарне поставке спроведу у свим сегментима живота (однос са Богом, са светом, са другим људима и са собом). А то конкретно значи: (а) да се код ученика развије отвореност и однос према Богу као Другој и другачијој Личности у односу на нас, као и отвореност и однос према другом човеку као икони Божијој, личности такође другачијој у односу на нас, те да се између ове две релације оствари узајамно зависна веза (спознавање заједнице); (б) да се ученици оспособе за постављање питања о целини и најдубљем смислу постојања човека и света, о људској слободи, животу у заједници, феномену смрти, односу са природом која нас окружује и др.; (в) да се код ученика изграде способности дубљег разумевања и вредновања културе и цивилизације у којој живе, успона и падова у историји човечанства, достигнућа у разним областима стваралаштва; (г) да им се помогне у одговорном обликовању заједничког живота са другима, у изналажењу равнотеже између властите личности и заједнице, у остваривању сусрета са светом (са људима различитих култура, религија и погледа на свет, са природом) и са Богом и (д) да се код ученика изгради уверење да је свет и све што је у њему створен за вечност, да смо сви створени да будемо причасници (удеоничари) вечнога живота, те да се из те перспективе развије способност разумевања, преиспитивања и вредновања сопственог односа према другом човеку као непоновљивом бићу и према творевини Божијој (а то значи и изграђивање спремности на преумљење, на покајање). Из прегледа овако схваћених циљева и задатака наставе веронауке очигледно је да је реч о предмету који дубоко задире не само у когнитивну, него и емоционалну и волитивну сферу личности ученика. Његова предност у односу на друге предмете свакако је у томе што он нуди неупоредиво веће могућности за откривање смисла живота, емоционалну размену и интелектуално напредовање – а то су, по мишљењу пољског психолога Обуховског, три најзначајније потребе чије задовољење треба обезбедити у васпитно-образовном процесу. У расправама о концепцији наставе веронауке поставља се, између осталог, проблем евентуалне ограничености методолошког приступа: полази се од претпоставке да се стицање знања у овој области не може базирати на „индуктивно-истраживачком и критичком, него на догматско-религијском приступу“, те да као таква она „не би доприносила или би барем успорила развој слободног и критичког мишљења ученика“ (др Невенка Тадић). У покушају да отклонимо дилеме око могућног методичког приступа најпре бисмо нагласили да је и веронауци, као и већини других предмета, својствен полиметодизам. Искуства конципирања и извођења наставе веронауке у другим срединама недвосмислено показују присуство већег броја методичких приступа (интерпретацијско-аналитички, медитацијско-стваралачки, проблемско-стваралачки, хеуристички, демонстративни, комбиновани), који представљају само предметну конкретизацију у општој дидактици посведочених метода: вербално-текстуалних, илустративно-демонстративних и практичних. Веронаука, дакле, нема пресудну улогу у когнитивном развоју ученика, нити је од ње то умесно очекивати. Њено није ни да убрзава, ни да успорава или омета развој когнитивних функција, него да пружи простор за самореализацију интегралне личности. Наставу веронауке, даље, морамо посматрати у јединству са остваривањем васпитно-образовног рада у другим предметима, другим дидактички транспонованим наукама и уметничким (радним, спортским) дисциплинама. Са њима она остварује потенцијално веома широку корелацију (појмовно-терминолошку, садржајну, методолошку), омогућавајући дубљу спознају њихових садржаја (тумачење књижевних, уметничких дела, интерпретација научних достигнућа, историјског процеса итд.), превладавајући предметну испарцелисаност и нудећи оквир за јединствено методолошко-интерпретативно полазиште. Али постојање корелативних веза не би смело угрозити системност самог предмета: било би недопустиво било какво фаворизовање, рецимо, историјских или културних садржаја на рачун теолошких (они су, наиме, парцијално инкорпорирани у ове потоње као главне за формирање профила самог предмета). У вези са концепцијом школске катихезе јавља се, разумљиво (с обзиром на дисконтинуитет у њеној заступљености у нашем школском систему, али и велико интересовање јавности, не увек довољно теолошки обавештене), више начелних дилема, између осталог: да ли су и колико представе које се нуде у оквиру предмета флексибилне, одн. јесу ли оне чврсте и непомериве или „расту“ заједно са учеником; у ком је саодносу информациона димензија наставе са њеном еклисијалном димензијом (уцрквењивањем ученика); у којој мери веронаука прати актуелне узрасне тенденције у психичком животу деце, саображавајући се њима, а колико их сама подстиче, и сл. Покушаћемо да их размотримо у кратким цртама. Када је реч о флексибилности представа које се формирају у оквиру наставе веронауке сматрамо да је, упркос код нестручњака увреженом мишљењу да оне имају „догматски“ карактер, да се базирају на некаквим учауреним формулацијама које се имају репродуковати дословце у свакој прилици, мало предмета који пружају толико подстицаја за динамички развој појмовно-категоријалног апарата којим се у настави оперише. У настави веронауке то је и неопходан услов духовног узрастања ученика. Митрополит Антоније Блум у вези са овим примећује: „Мислим да је један од проблема који се појављују пред дететом у томе што га нечему уче док је још мало, а затим, када постане нешто старије и напуни десет година, одједном се открива да оно има и питања, и сумњи, и недоумица. Прерасло је све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га нисмо ничему научили, зато што нам није падало на памет да пратимо каква се питања у њему рађају и да обраћамо пажњу на ова питања, да се према њима односимо озбиљно, а не да се просто чудимо: „Како то доводиш у питање?“ (...) Често се дешава да, када дете у пубертету почне да нам поставља питања, ми на њих не одговарамо. И не одговарамо, на жалост, веома често не зато што смо према њему непажљиви, већ зато што немамо шта да одговоримо, сами никада о томе нисмо размишљали“. Проф. др Ксенија Кончаревић Извор: Инфо-служба СПЦ
  25. Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране. С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи. С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања. Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега. Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године? Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године, је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио. Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола. Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве. Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније. С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете. Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд. Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве. Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела. Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора) Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало! Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве. Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд. Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки. Исто тако, из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена. Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“ Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945. У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор. Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду. У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас. Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао. Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи! Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...
×
×
  • Креирај ново...