Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бачки'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Ускоро ће проћи два месеца откако је са највишег могућег места, поглавар Српске православне цркве, његова светост патријарх српски господин Порфирије, уз присуство архијереја, први објавио став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објављено је саопштење у којем, између осталог, пише: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, са председником Александром Вучићем на челу, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска православна црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији.” За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог синода и Светог сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapineti sat. Али неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову поводом питања Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за државу руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије Српска православна црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте – поновићемо креиране ко зна где – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин „корисни идиоти”. Као тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске православне цркве Његова светост патријарх српски господин Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска православна црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру нама на спасење, а свима осталима на корист!” Српска црква и планови за Косово и Метохију WWW.POLITIKA.RS Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама...
  2. Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Извор: https://pravoslavlje.spc.rs https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/
  3. Поштовани Владико, драги пријатељу, у тешкој и немирној минулој години наша Црква, предвођена Првојерархом, патријархом Порфиријем, испуњавала је своју мисију. То, уосталом, потврђују и освећене новоизграђене богомоље, међу којима је и недавно освећена црква Светога Саве у Фочи. Како оцењујете протеклу годину? Захваљујем Вам, поштовани господине уредниче, драги пријатељу, што сте на овако доличан начин отворили наш овогодишњи божићни разговор. Ваше речи су ме подсетиле на слику Уроша Предића, названу Узбуркано море. Често сам у прилици да је посматрам јер је изложена у Престоној дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску Цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору. Протекла 2023. година – као и 1910. година када је слика настала – била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна, како с правом констатујете. Наш Патријарх, Светејши Порфирије, данас се – исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена Патријарх српски Лукијан тада – посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. Господња поука, са страница отвореног Светог Писма које на Предићевој слици Свети Никола држи у рукама, а која гласи: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет”, односно: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”, уткана је у историјско искуство нашег народа. Због тога, наша Црква, како опет тачно и с правом констатујете, увек извршава своју мисију. Јер, наш народ је у одсудним историјским часовима чврсто и непоколебиво опредељен за Христа и за православну веру, а када нема другог, Србин и живот свој полаже за крст часни и слободу златну. Аналогија са протеклим годинама ратова и страдањâ јесте невесела, али не потпуно. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага Српске Православне Цркве и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Када су проценили да тадашња „пета колона” није у стању да поништи снагу Цркве, сублимирану у личности њеног првојерарха, они су, 1913. године, на свиреп начин убили Патријарха и обезглавили нашу Цркву. Као и у доба Лукијана Богдановића, Патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима „џак за ударање”. Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и Патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Победа ће, опет и опет, бити на страни Бога, Јединог Човекољупца, и свих Њему верних, а не на страни нечастивог Човекомрсца, оца лажи, првог Опадача или Клеветника (што је и једно од главних значења речи ђаво) и оних људи који, свесно или несвесно, њему служе изричући или исписујући своје лажи, клевете, хуле. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепотаˮ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Вероватно се читав цивилизовани свет, изузев сретникâ у aмазонским прашумама који никада не гледају у екране мобилних уређаја, осећа најмање онолико амбивалентно колико и чињенице којима сте поткрепили своје питање. Био бих најсрећнији да могу да оповргнем Вашу констатацију да је ово тренутак небивале претње опстанку човечанства и да то илуструјем историјским примерима, али, нажалост, не постоје одговарајуће аналогије које би ту моју жељу потврдиле. Исто тако, и Ви и ја, као и сви нормални људи, слутимо или, можда, већ и назиремо обрисе нове епохе и новог поретка у свету, поретка који ће доћи или, може бити, већ долази, под условом да се не оствари небивала претња човечанству и нашој планети. Дотле, до остварења једне или друге могуће перспективе, ми смо налик Надежди Мандељштам, која је пред Стаљиновом џиновском машинеријом за масовно убијање невиних људи живела између страха и наде. Читав свет данас гледа казаљке „Сата судњег дана” (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ седамдесет и осам година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Осип, муж Надежде Мандељштам, био је „зек” (затвореник, логораш) у Колими (коју је Шаламов оставио памћењу света), у леденој пустоши руског Севера, у логору ограђеном жицом, са наоружаним стражарима, док данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда. Претпостављам да, када говорите о обрисима нове епохе и новог поретка, имате у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, „може да буде, али не мора да значи”. У расуђивању о оваквим стварима пре свега треба имати у виду неизмерну љубав Божју, љубав Онога Ко је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да нико ко у Њега верује не пропадне него да свако има живот вечни (ср. Јов. 3, 16). Лично, верујем и знам да је Христос Својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведникâ, обичних људи, „несветих, а светих”, људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, које се у суштини своде на једну двоједину заповест о љубави као садржају и истинском смислу живота, о начину постојања боголиког и зато богочежњивог бића какво је човек. Напослетку изражавам и своју молитвену наду да ће људски род у будућности избећи иго дигиталног ропства. Ваше Преосвештенство, уверени смо да пратите црквене прилике у Украјини и то у што су се оне изродиле. Каква је Ваша процена и оцена тренутног стања и како видите будућност Православља у Украјини? Као што је познато, две су главне рак-ране Православља у многострадалној Украјини. Прва је фанатично антиправославно унијатство у западној Украјини, плод псеудовасељенског фераро-флорентинског сабора (1438 – 1439), а још много више такозване Брест-Литовске уније (1596). Друга су расколничке парацрквене структуре: она на челу са „Филаретом” Денисенком, негдашњим кандидатом број два за московски патријарашки трон, који се свог „украјинства” сетио тек тада када није постао патријарх московски и све Русије, укључујући, наравно, историјску Кијевску Русију, тојест земљу којој је тек Лењин дао њено данашње званично име и њене данашње границе, проширене накнадним Хрушчовљевим поклоном(!), Кримом, који је дотад увек био у саставу Русије, што мудро прећуткује „колективни Запад”, самопроглашени врховни арбитар за питања демократије, морала и људских права, и она на челу са „Епифанијем” Думенком, при чему је њихово „уједињење” муњевито пропало, упркос свим напорима тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и његових западних савезника, како оним непосредним, путем политичког притиска, тако и посредним, преко једностраних акција оних православних црквених кругова који су поверовали лажним информацијама о расположењу канонског украјинског епископата, верног јединству троједине целине Москва – Кијев – Минск. „Православна Црква Украјине” је створена на канонској територији Украјинске Православне Цркве, општепризнате до дана данашњег, али против њене воље и без њеног учешћа, као и без сагласности Московске Патријаршије и уз пренебрегавање става већине аутокефалних Православних Цркава, оптерећена, притом, страшном канонском хипотеком у виду присуства непостојећих епископа, како оних „хиротонисаних” руком анатемисаног Денисенка тако и оних „хиротонисаних” од стране опскурних ликова, лишених и епископске благодати и апостолског прејемства (сукцесије, наслеђа), па, штавише, и саме припадности Православној Цркви. Због свега тога, црквено законита Украјинска Црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска Лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље. Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске Православне Цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Јесу уништавали цркве и манастире, јесу већину преосталих оскрнавили и позатварали (уочи Другог светског рата, колико знам, постојала су само два „дејствујућа” храма на тлу Украјине, један у Кијеву и један у Одеси), јесу побили на десетине, а можда и на стотине хиљада епископâ, свештеникâ, монахâ и верникâ широм Совјетског Савеза, јесу на милионе њих прогнали на тужна „острва” (читај: у стравичне логоре) Архипелага Гулаг – јесу чинили и та и многа друга зла, али формалну одлуку највишег органа власти којом се Црква просто-напросто забрањује и укида нису донели. Цркву Христову у њеној саборној целини и пуноћи неће, по Његовим речима, „ни врата пакла надвладати” (Мат. 16, 18), док свећњак појединачне месне или помесне Цркве само Он, и нико други, може уклонити (Откр. 2, 5 и 3, 3), а то се, од апостолске епохе до наших дана, дешава када се њени чланови не кају за грехе (на истом месту), када се одричу праве вере и застрањују у јереси (Откр. 2, 14 – 16), када не живе по начелима хришћанске етике (Откр. 2, 20) и, уопште, када су млаки у вери (Откр. 3, 15 – 18). Насупрот овој јеванђелској истини, они који би да укину Цркву – уствари укидају себе, истовремено сахрањујући властиту државу у гроб из којег нема повампирења, а дај Боже да, кад-тад, буде васкрсења. Све наведене чињенице нису, нажалост, оно најгоре, у духовном и моралном смислу. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских – боље рећи антихристовских – подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права „ЛГБТ-популације” и других категорија људи и животиња, све до пасâ луталицâ, али „не примећују” страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском Истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у „међународној заједници” колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света. Да ли бисте нам овом приликом појаснили шта могу да значе гласине о некаквој „Европској Православној Црквиˮ, „Цркви” која се појавила ниоткуда и која би своје деловање могла усмерити и на канонски простор Српске Православне Цркве? Знам за разноразне самопроглашене и фантомске „Цркве”, – па и за анти-Цркве, на челу са морбидном, боље рећи монструозном, „сатанистичком Црквом”, – феномен уопште није нов: већ у апостолско доба постојао је појам „Синагога Сатанина” (Откр. 2, 9), – али, признајем, за ову коју помињете никад нисам чуо до овог Вашег питања. Једини њен спомен за који одскора знам јесте спомен у једној проницљивој колумни професора Слободана Антонића, чије увиде и ставове изузетно поштујем и потписујем. У тој колумни он се, колико разумем, нашалио са такозваним грађанистима у српском друштву, полазећи од чињенице да они презиру Српство, а да им се и на сами помен Републике Српске диже коса на глави, те им је као „еврофанатицима” великодушно понудио да иницирају оснивање „Европске Православне Цркве” као њима прихватљиву замену (супститут, сурогат) за Српску Православну Цркву, као и за Православну Цркву на европском континенту. У овом правцу мирише – или, пре ће бити, заудара – изјава Виоле фон Крамон да у Немачкој (читај: у Западној Европи) и не постоји Српска Православна Црква него постоје самосталне епархије Српске Православне Цркве, чему дописујем и немушто „објашњење без објашњења” из пера – или компјутера, свеједно – мога млађег сабрата и саслужитеља, притом мога бившег студента и, веровали то неки „Евросрби” или не, мени драгог човека. У нечијим очима, разуме се, ја могу да представљам само „смарајући” реликт прошлости. Српска Православна Црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску „ХПЦ”, сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову „МПЦ”, данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, „ЦПЦ”; затим „истинску СПЦ”, „слободну СПЦ” и њима сличне „удруге” на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се – што не дао Бог – на историјској позорници појави и фамозна фантомска „ЕПЦ”, или „ЕУПЦ”, или „НАТО-ПЦ”, онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине (IТим. 3, 15), Црква Божја, Црква Христова, Црква Саборна и Православна. У њеној природи нема „ћераније”, али ако нас, православне хришћане, и на овај начин почне гонити свет који у злу лежи, бранићемо се борбом за правду, за љубав, за истину, и, верујем, победићемо, у име Божје, а човека ради, никада не заборављaјући поуку и поруку Христа Самоистине: „Блажени прогнани због правде јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас због мене стану срамотити и прогонити…” (Мат. 5, 10 – 11). У којој мери су процес румунизације молдавског становништва и покушаји искључења Молдавије из руског света у вези са све гласнијим позивима Маје Санду да изазовна времена захтевају једну Цркву, у њеној визији – Бесарабијску епархију Румунске Православне Цркве? Сами Молдавци су се слободно изјаснили да хоће да буду то што јесу. Иако говоре једним од наречјâ румунског језика, нису се определили за присаједињење Румунији. Осим тога, у Молдавији, поред молдавске већине становништва, живи и много Руса, као и припадникâ других народа. Међу њима су и Гагаузи, по пореклу турско племе православне вере. Црква у Молдавији ничим није оштећена или угрожена тиме што, у аутономном статусу, припада Московској Патријаршији: већина епископâ и свештеникâ су Молдавци, богослужења се врше на њиховом језику, сав црквени живот се одвија и развија без сметњи. У исто време, Руси и остали Словени користе у храмовима црквенословенски, а у обичном животу руски и друге језике. Тежња за издвајањем Молдавске митрополије из Руске Цркве није диктирана неким проблемом, а још мање неком реалном потребом. Она, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне стране, и о стално присутној антируској агенди савременог Запада, са друге стране. Садашња пак државна и политичка врхушка Молдавије представља – то није никаква тајна – његовог послушног експонента. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, поново нађу под контролом Русије, непосредном или посредном? Или шта ако на чело земље дође, данас-сутра, лидер који није „прозападно” настројен него се, из природних и разумљивих разлога, оријентише према Истоку? Најзад, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација буде значила и одговарајуће манипулисање Црквом? Где би ту био крај? Имајући у виду наведене и друге чињенице, сматрам да госпођа Маја Санду треба да се окане Цркве и да се, уместо бављења туђим послом, односно устројством Цркве, позабави социјалним, економским и другим проблемима који су јој и иначе једини у опису посла, а има их, попут многих земаља, и Молдавија. Неколико свештеника Епархије аустријско-швајцарске иступило је из Српске Православне Цркве и приклонило се Цариградској Патријаршији. Је ли то изолован случај? Шта наша Црква чини и предузима овим поводом? Случај јесте изолован, али представља опасан преседан, не само зато што су отишли без редовног канонског отпуста него зато што замишљају да могу узети са собом – и за себе – српске парохије, као да су их они сами однекуд донели. По једногласној одлуци Светог Синода, ја покушавам да, мирољубиво и братољубиво, али искључиво на канонској основи, дођем до решења. Још је прерано да се опширније о свему говори. Боже здравља, има данâ за мегдана! Чини се да је Српска Православна Црква последњих година постала предмет појачане пажње неких западних центара моћи, где нашу Цркву виде као сметњу спровођењу својих политичких програма, у чијем су оквиру и промена свести и промена вредности које почивају на хришћанским темељима. О неопходности разбијања СПЦ говорило је више званичника колективног Запада. У којој мери се осећа тај притисак? Истини за вољу, никакав притисак не осећамо. Одлуке Сабора, Синода, Патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органâ било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, Српска Православна Црква морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на „свету простоту”, акамоли на наивност. Наиме, изјаве појединих западних политичара потврђују тачност Ваших констатација. Илустроваћу њихове ставове кроз три епизоде из протеклих година које су, чини ми се, имале највећи одјек. Генерал Хоџис, данас у пензији, а 2019. године главнокомандујући НАТО-а у Европи, у интервјуу „Гласу Америке” изјавио је да „треба помоћи Србији да се одупре притисцима Православне Цркве, везане за Русију”. Ова изјава је имала велики одјек, а неки медији су је још мало досолили, тако да њен ехо још увек одјекује. Наша Црква није уопште реаговала, пре свега зато што је контекст изјаве потпуно нејасан, а ако бисмо је разумели буквално, онако како је речена, она је потпуно нереална. Црква од државе, односно од државних власти, очекује и захтева одговоран став по питањима која су народу од животне важности, нарочито тамо где су права верног народа заиста угрожена, например у вези са верском наставом у школама и слично. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку. Јасно је и то да цитирани генерал следи политику своје земље, традиционално подложне стереотипу по којем су Руси вечити непријатељи, и да Српску Цркву ставља у лажну позицију промотера интересâ Руске Федерације(!). Стога наша Црква за њега представља легитимну, а за домаћу пету колону обавезну мету. Крајем 2021. године Виола фон Крамон, позната лобисткиња нелегалног режима косовско-метохијских Арбанаса, иначе радо виђена гошћа и покровитељица лажних еколошких организација у Србији, активна од Горњих Недељица до Пећи, после пријема код Преосвећеног епископа диселдорфског г. Григорија, изјавила је да је управо сазнала лепу вест да Српска Црква у Немачкој заправо и не постоји него да се ради о аутономној епархији. С обзиром на то да је њена изјава изазвала буру негодовања, пре свега код српских православних верника у Немачкој, али и у Отаџбини, објављено је званично саопштење Светог Синода наше Цркве у коме стоји да је Епархија диселдорфска део једне, недељиве, аутокефалне Српске Патријаршије, да њен Устав и ту важи као било где на њеном канонском подручју, да су сва њена црквено-јерархијска тела обавезна да се по њему управљају и да надлежне црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, док Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава било ког епархијског архијереја. У трећем примеру, из 2022. године, Српска Православна Црква је, ни крива ни дужна, доспела на странице Резолуције Европског парламента у крајње негативном контексту: она се, ни мање ни више, уплиће у све демократске процесе у Европској унији, а не либи се ни дезинформисања. Да није тужно, било би смешно. Све што о Српској Православној Цркви стоји у тој резолуцији засновано је на историјским предрасудама и стереотипима, а супротно елементарној истини. Например: Српска Црква – која се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима – оптужена је да је управо она узрочник „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”. Тешко је разумети и став врлих стразбуршких парламентараца кад нашу Цркву оптужују да традиционалне породичне вредности штити на исти начин како то чини и Руска Православна Црква. Узмемо ли у обзир чињеницу да то на исти начин чине и све друге помесне Православне Цркве, Римокатоличка Црква, поједине протестантске деноминације, Јевреји и муслимани, питам се: зашто не нападају све монотеистичке („аврамовске”) религије, па и религију уопште, већ нападају само Православну Цркву, особито пак Руску и Српску, као да оне „штрче” у односу на све остале Цркве и верске заједнице? Откуда то да нам бриселско-стразбуршки душебрижници приписују значај и утицај који ми сами себи не бисмо приписали ни у најлуђем „сну летње ноћи”? Лично немам одговора на ово реторско питање. Само нагађам да би реч могла бити о истовременој самообмани и обмани. У нашем синодском коментару на тај документ, објашњено је верном народу и широј јавности да су брак и породица елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се оне не могу мењати или замењивати другим, у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Још неке теме – на сличан, за нас апсурдан – начин третиране су у том документу, али ћу се задовољити запажањем да ниједном није поменуто име Српска Православна Црква него, у контексту појединих држава бивше Југославије само Православна Црква, што имплицитно потврђује Вашу тезу о жељи дотичних „партнера без алтернативе” да се разбије наша Црква. И још само једна мала констатација: ниједан од поменута три примера не би био могућ да се у српском друштву није повампирио лик из Нушићевог „Сумњивог лица”, срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један „срески шпијун”: ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и – на крају или на почетку – Српске Православне Цркве. Колективни Запад као да је „задужио” поједине политичаре са некадашњих југословенских простора да умање значај Српске Православне Цркве измештајући је из њеног историјског и богоданог оквира. Све се више уместо званичног назива „Српска Православна Црква” употребљава назив „Црква Србије”. Тај нови назив чујемо од неких црногорских, али и војвођанских политичара. Како се могу схватити овакви поступци? Питање је да ли је Запад иког ангажовао или „задужио” за ову надасве глупу работу или се домаћи „западњаци” добровољно препоручују и јавно представљају, као поменути Алекса Жуњић, „срески шпијун” наших дана. За разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела „Српска Спарта”, некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз „Црква Србије”, све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске Патријаршије и неких других помесних Православних Цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање. Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског – али и „војвођанерског” – кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије Српске Православне Цркве, али и за Српску Патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има. Ево и обећаних неколико речи о фамозној „Цркви Србије” из устâ оних који уобичајену, општеприхваћену синтагму Српска Православна Црква не могу да изговоре, а да им моментално не позли. Полазим од следеће ноторне чињенице: они о Цркви и њеном устројству не знају ништа, ама баш ништа. Отприлике толико познају и граматику српског језика, а да не говоримо о синтакси и фразеологији грчког језика, старог и новог, мени – маколико неком нескромно звучало то што ћу рећи – свог и рођеног, као што ми је српски, по рођењу, први свој и родни језик. Неки уображени неоцрквењени жутокљунци који су код мене полагали и Нови Завет и грчки језик, те знам шта знају, а знани су ми и њихови данашњи „научни” домети и узлети, могу да причају шта хоће, али, нажалост, једно је сигурно – да нису упућени у православну теологију (у неку другу можда јесу, макар делимично) и да не познају довољно ни српски ни грчки језик, у којем, иначе „идентификују” употребу термина „Црква Србије”. А сада да „пређем на ствар”! Богословски, – а то значи библијски и светоотачки, – месна/помесна Црква се именује на основу њене канонске територије, а не на основу националне или језичке припадности њених чланова. У Новом Завету налазимо Цркве у Азији и Европи, од Јерусалима и Антиохије до Рима и Шпаније, а за све њих, без изузетка, зна се да су биле мултиетничке и разнојезичне. И у потоњим вековима се апостолске Цркве именују географском, а не националном одредницом: Црква Јерусалима, Антиохије, Рима, Александрије и тако даље или, у духу српског језика, Јерусалимска, Антиохијска, Александријска и друге Цркве. Временом, међутим, улазе у употребу и термини који не полазе од именâ градова као црквених центара него и од њихових ширих области или земаља: Црква Јерменије, Грузије, Египта, Етиопије и тако даље или, сходно српској језичкој пракси, Јерменска, Грузијска, Коптска, Етиопска Црква… Најновији еволуциони ступањ ове терминологије, већ одавно присутан, јесу термини који истовремено указују и на конкретне географске координате и на народ који је постао главни, али не и једини, носилац етничког, културног, државноправног и сваког другог идентитета дотичних територијалних целина. Много је примера који ово илуструју. Даље, источне Патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), све одреда, у свом званичном називу имају и одредницу грчка иако њихова паства није већински грчка него арапска или арабофона, односно, у Африци, полифона. Разлог за то није грчки шовинизам, како мисле незнавени и недобронамерни, већ потреба да се нагласи православни (византијски, ромејски) идентитет тих Цркава како би се уочила њихова идентитетска разлика у односу на дохалкидонске, сиројаковитске и друге оријенталне Цркве које, све одреда, такође себе сматрају и називају православним Црквама. Сличан терминолошки развој запажамо код већине помесних Православних Цркава: Московска Патријаршија је данас познатија под називом Руска Православна Црква иако се у њеној јурисдикцији, уз већински руски народ, налази бар још стотину народâ, особито у азијским областима непрегледне руске земље. Некадашњи историјски називи Пећка Патријаршија и Трновска Патријаршија потпуно су, у пракси, замењени називима Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква. Није друкчије ни на микро-плану. Само у Епархији бачкој, за коју сам надлежан већ тридесет и три године тако да знам шта говорим, поред готово апсолутне српске већине међу верницима има и православних Словака, Мађара и Буњеваца, да и не говорим о нашој браћи Циганима или Ромима, који су нам из своје средине дали и више врсних православних свештеника. Као хумористичку илустрацију овога што тврдим навешћу један догађај из своје епископске праксе: једног дана, у своје време, добио сам молбу да одобрим мешовити брак између тога и тога, Немца православне вере, и те и те, Српкиње римокатоличке вере. Моја канцеларија је, за сваки случај, проверила да није, можда, посреди lapsus calami, што ће рећи нехотична замена етнонимâ Немац и Српкиња. Није био лапсус, омашка при писању у надлежној парохији. Наравно, тај брак сам одобрио, не питајући за мишљење ни стручњаке здесна ни експерте слева. Очекујем да ће ме дежурни ловци на главе „новотараца” и због ове епизоде напасти. Иначе, ја сам српски владика, а као новорођенче ме је крстио свештеник Владимир Родзјанко, руски емигрант, унук последњег председника царске Думе, потоњи руски владика. Српски сам владика, али ми је духовник, по упокојењу светог аве Јустина, био Грк, свети Порфирије Кавсокаливит. У Цркви нема Јудејина ни Јелина (види Гал. 3, 28; ср. Римљ. 10, 12 и IКор. 12, 13). Дакле: наша помесна Црква јесте Српска, али у њој има места за све, Србе и не-Србе. Толико о томе. А сад, ево, и ситница језикословна, не безначајна, како ми се чини. Ради се о значењу и употреби придева српски (слично стоји ствар и са аналогним словенским придевима руски, бугарски и другима). Тај придев се односи како на припадника српске нације тако и на Србију као земљу: српски, према томе, значи Србинов, који се тиче Србина и слично, али значи и све што одликује земљу или државу која се по свом већинском народу зове Србија. Другим речима, српски може значити и србијански. (Овај термин је, нажалост, временом добио некакав негативни призвук, док се у своје време нормално употребљавао да би означио Србе с обе стране Саве и Дунава, односно Србе из „Војводства Србија и тамишки Банат” под хабзбуршком врховном влашћу и Србе из Књажества Србија, касније из Краљевине Србије, или Србе из Србије и Србе из Црне Горе и томе слично. Доситеј Обрадовић је, подсећам, певао „на инсурекцију Сербијанов”. У новије доба, доба у којем је Српска Војводина била сведена на безимену „Војводину” без војводе, блаженопочивши владика Данило Крстић је за себе говорио да је „Србијанац из Новог Сада”, враћајући проскрибованој речи првобитно значење и достојанство.) Није ни место ни време да објашњавам руску семантичку финесу, придеве руски и росијски, или исту такву финесу у грчком језику, придеве елиникόс и еладикόс. У говору се не прави разлика између синтагми влада Србије и српска влада. Али када кажемо Патријарх српски или Српска Црква, онда то никако не значи „Патријарх Србије” или „Црква Србије” него Патријарх и Црква свих православних Срба, оних у Србији и оних у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и свуда у „региону”, као и у расејању широм света. Вредна је пажње и чињеница да се наша Црква у цариградском Томосу о њеној аутокефалности и статусу Патријаршије (1922) не назива „Црквом Србије” већ изричито „Уједињеном православном српском Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”. Ни у једном другом Томосу се не сусреће придев изведен из имена одређеног народа, а не из имена ове или оне државе. Најкраће казано, није истина да се грчким изразом Еклиси́а Серви́ас обележава само Србија као њена канонска територија. Тај израз је технички термин службеног, званичног карактера и изражава дух и структуру грчког језика, ништа више. У неформалној, првенствено колоквијалној употреби веома су и међу нашом грчком браћом распрострањени придеви из етнонимâ при именовању Цркава – Грчка Црква, Руска Црква, Бугарска Црква и тако даље, баш као што то звучи код нас Срба и међу осталим православним Словенима. На крају крајева, противници назива Српска Православна Црква и заговорници тенденциозног назива Црква Србије и нехотице пуцају себи у ногу, и то, рекао бих, рафално, да како не промаше. Они, кад боље погледамо, уствари увозе етнофилетизам или црквени шовинизам међу Србе. Пошто, по њима, постоји само „Црква Србије”, онда следи закључак да се Србија налази свуда где постоји јурисдикција те Цркве. Нико у Српској Православној Цркви не мисли и не говори тако. Острашћени плиткоумни људи, које не треба презирати већ их треба жалити, не размишљају исправно, па стога и не говоре православно. Надам се да ће бар неки од њих духовно прогледати. Дај Боже!
  4. „Шта год да је проблем између Украјине, односно колективног Запада и Русије, нико нема право да увлачи Цркву у то, нити било коју другу верску заједницу“, поручио је Епископ бачки г. др Иринеј у интервју у емисији „Релативизација”, ауторке Љиљане Смајловић, која је снимљена у продукцији медијске установе РТ Балкан, известила је Информативна служба Епархије бачке. Коментар Владике Иринеја поводом отимања Кијевско-Печерске Лавре Владика је говорио о улози Запада у давању аутокефалности УПЦ и, између осталог, објаснио зашто је престао да верује да је Запад свет слободе и због чега СПЦ не шири ничију пропаганду - па ни пропаганду сопствене државе. ЛИНК интервјуа, који је објављен на јутјуб каналу "Релативизација". Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Епархија бачка
  5. За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика
  6. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини? Може, али само веома условно. Српска Православна Црква је сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак. 1. Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сâм рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини? Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохијâ, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обалâ Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба. Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњакâ” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево–печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог дâ”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores! Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих пагубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир. Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглицâ, уништавањем градова, десетинама хиљадâ жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима… Овакав трагични развој догађајâ јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје… 2. Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве – морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије” Тела Христовог? Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично. Примерâ има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верникâ је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, например, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забранâ, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље. Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблемâ и изазовâ у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питањâ друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота. Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крилâ? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда. 3. Пре давања аутокефалности такозваној Православној Цркви Украјине, Цариградска Патријаршија је повукла Томос из 1686. године којим је Кијевска митрополија припојена Московској Патријаршији. Познаваоци канонског права сматрају да је тај поступак Цариградске Патријаршије нелегалан, и већина Православних Цркава га није признала. Овом поступку обрадовале су се неке организације које себе називају Православним Црквама, као што су такозване Црногорска Православна Црква и Хрватска Православна Црква. Може ли се замислити тренутак да Цариградска Патријаршија почне делити Томосе о независности таквим Црквама? У години додељивања фиктивне аутокефалије непостојећој Цркви у Украјини, тачније двема на силу и привремено обједињеним безблагодатним расколничким групацијама, уз игнорисање канонске и једине постојеће Цркве у Украјини, у свим званичним документима како Цариградске Патријаршије тако и свих осталих помесних Православних Цркава Кијевска митрополија са свим својим суфраганим епископијама наведена је као аутономна или самоуправна црквена област у саставу Московске Патријаршије. И гле чуда: упркос томе, Цариградска Патријаршија после пуних триста тридесет и три године званичног прихватања и, потом, ћутања волшебно открива да њен сопствени званични канонски акт из 1686. године није био исправан и валидан и да је Кијев, и не знајући то, чак и не слутећи то, цело време заправо био у јурисдикцији Цариграда, због чега је он, наводно, властан и надлежан да коначно, у складу са својим наводним ексклузивним правима и привилегијама, мериторно дефинише канонски статус Цркве у Украјини, која, узгред буди речено, 1686. године није постојала ни у теoрији ни у пракси (постојала је само Кијевска митрополија, мали део данашње Украјине, док у савременој Украјини постоји стотинак канонских епархија). Тај поступак црквеног Цариграда је већина Православних Цркава или изричито или прећутно доживела као нелегалан, погрешан и бременит опасностима по јединство Православља, па зато и даље признаје канонског митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, а игнорише грађанина Сергеја Думенка („митрополита Епифанија”). Наша помесна Црква, Српска и Светосавска, поштује вековни канонски поредак Православне Цркве и придржава га се, жали због настале дубоке духовне и канонске кризе у Православљу и молитвено се нада да ће она бити превазиђена. Дај Боже да се то деси што пре! Велика Христова Црква у Константинопољу показује, додуше, тенденцију да своју јурисдикцију прошири на целокупну православну дијаспору на свим континентима и да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних Цркава, али сматрам – штавише, уверен сам – да такве карикатуралне псеудоцрквене организације као што су оне које сте споменули и друге, њима сличне, неће бити кандидоване за признавање, акамоли за неки Томос о самосталности, иако о томе маштају. 4. Сведоци смо збивања у Украјини када специјалне украјинске државне службе упадају у православне манастире Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, као што је древна Кијевско-печерска лавра и још неке цркве и богословије, где врше преметачину оптужујући их да су шпијунски центри који раде за руску војску. Компромитујући материјали за украјинске полицијске службе су све књиге штампане на руском језику, па чак и божићне и ускршње посланице патријарха Кирила. Дошло се до тога да се на просторима које контролише украјинска држава служба Божја може служити само на украјинском језику. Могу ли се такви примери наћи у прошлости? Не, нигде и никада. 5. Такву логику „Православне Цркве Украјине” прихватиле су и неке псеудоцрквене организације створене на канонском простору Српске Православне Цркве, као што је, пре свега, такозвана „Црногорска Православна Црква”. Ова организација не признаје српски језик и ћирилицу, у својим општењима користи црногорски и хрватски језик и „црногорску” или хрватску латиницу. Може ли се догодити да дође дан када ће се такве организације, уз подршку снажних полицијских служби, заложити за забрану богослужења на српском језику и коришћења ћирилице? Не верујем да се тако нешто може догодити, било у Црној Гори било игде. У Црној Гори је Православље већ однело, хвала Богу, историјску победу над државним пројектом стварања и наметања морбидне монтенегринске секте, створене регистрацијом у полицијској станици на Цетињу. И српски народ у Црној Гори – у којој постоји јединствени феномен да се два рођена брата национално различито изјашњавају, један као Србин, а други као Црногорац – доживљава своју ренесансу и свој тријумфални повратак на јавну сцену, што је већ постало и ноћна и дневна мора за новокомпоновано „дукљанство” и „монтенегринство”. Отужан је и тужан феномен Црне Горе: некрштени атеиста, „генералисимус” Мило, оснива „Цркву”, али своје унуче не крштава у њој – јер зна да његова творевина није никаква Црква – него га на крштење носи чак у Стамбол, где, реда ради, пали свећу, али се не осењује знаком часнога крста, што је и добро пошто крст њему ништа и не значи. Али Милова епоха је заувек прошла, по Божјој и људској правди. Узгред буди речено, ја Мила познајем из времена Жуте Греде, кад он није био Србин него великосрбин. Кад је лагао себе и друге, тада или доцније, било би добро да сâм саопшти јавности, али мислим да то неће учинити. 6. Цариградска и Московска Патријаршија су у трагичном сукобу, који се продубио и јурисдикцијским сукобом Москве са Александријом у Африци, што је, опет, последица чињенице да је Александријска Патријаршија, на трагу Фанара, признала легитимност украјинских расколника. Колико је ова ситуација бременита опасностима по јединство Цркве од Истока? Не мање од ситуације проузроковане претходним одлукама Фанара. 7. Под огромним притиском кијевског режима, Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије престала је да помиње патријарха Кирила и донела одлуку о коначној „аутокефализацији“, запечаћену одлуком о самосталном варењу мира за крштење. И ово је канонски проблематичан поступак. Колико је реч о политици, а колико о питањима саборности и Цркве уопште? Престанак помињања московског патријарха, под огромним притиском кијевског режима, како с правом подсећате, психолошки и етички је сасвим разумљив. Али томе не треба, чини ми се, придавати претерани значај. Православна Црква у Украјини, у Русији и широм православнога света, остаје у јединству вере и поретка, а то је једино меродавно. Мироварење не мења ствар: историјски и канонски, свака епархија има право на мироварење, акамоли свака аутокефална Црква. 8. Очигледно је да је, после смрти митрополита Амфилохија, верни народ Црне Горе снажно стао иза митрополита Јоаникија и епископа Методија. Како гледате на садашње верске прилике у Црној Гори? И претходних година смо разговарали о духовном буђењу и исцељењу народа у Црној Гори, после скоро осам деценија насиља које је трпео од властодржаца, чији циљ је био да радикално измене или, тачније, да пониште идентитет српског народа Црне Горе и да обезбоже све Црногорце, и Србе и не-Србе. Тај сурови инжењеринг се, нажалост, догађао свуда, а не само у некадашњој Српској Спарти, у исто време док смо ми Срби – гласније од свих, а можда и једини, као да су нам везане и очи и уши – певали: „Од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана…” Пошто је данас у Црној Гори не мало оних који тврде да јесу оно што нису и да нису оно што јесу, иако су њихови ближи или даљи преци за то што су били и главу на пањ стављали, видимо да је сурови инжењеринг, утемељен на „пасјим гробљима” и на десетинама хиљадâ побијених, имао доста успеха. „Страх животу каља образ често”, говори Његошев владика Данило. Наш патријарх врло добро разуме људске слабости и страхове. Зато је, беседећи у Подгорици пред десетинама хиљада верникâ уочи устоличења новог митрополита црногорско-приморског, у братски загрљај позвао и ону нашу браћу која нас не признаје за браћу. Тај позив патријарх Порфирије често понавља и он стоји и данас. Колико је значајна патријархова одлука да он и митрополит Јоаникије не подлегну бруталним притисцима и опасним претњама (али ни „добронамерним” сугестијама „пријатељâ”) да се Јоаникијево устоличење обави у Подгорици, а не у Цетињском манастиру, каква је древна пракса и одлука Сабора, од тог 5. септембра 2021. до данас често нас подсећају они који не мисле добро ни српском народу ни Српској Цркви. Такви су се оглашавали са Цетиња и из Подгорице, као и из београдског „круга двојке”, затим из Сарајева, али је, гле, убедљиво највише беса и отровне мржње према патријарху Порфирију и митрополиту Јоаникију, због њихове мужевне одлучности, дошло из Загреба. Чак су, више од хрватских ратних ветерана и екстремних „католичких“ интелектуалаца, бес показивали такозвани слободоумни левичари. Да не изостане, у једном од својих уобичајених неспутаних излива „хришћанске љубави” према српском народу и Српској Православној Цркви, о устоличењу на Цетињу огласио се и донедавни „корифеј екуменског дијалога Цркве у Хрвата”, сисачки бискуп Владо Кошић. Биће да је неуспех намере да се осујети један уобичајени црквени чин, практикован ко зна колико пута у историји, открио да је у хрватској политици, – левој или десној, свеједно, – када је реч о Србима као народу, о Српској Цркви и држави, тешко пронаћи разлику. Црну Гору су до 5. септембра 2021. и једни и други доживљавали као хрватско „задње двориште”. Али шта да радимо? Све има свој крај, па и повијесни снови о „Црвеној Хрватској до Валоне”. После свега, ситуација у Црној Гори је кристално јасна: огромна већина народа је уз Светосавску Цркву. Наш народ, премда није имао прилику да учи катихизис и да се верски образује, боље и од понеког свештеника разуме да целосно припада Цркви, богочовечанској Заједници слободних личности, крштених у име Оца и Сина и Светога Духа. Стога је народ, када је била угрожена црквена имовина, знајући да је то истовремено напад на национални српски идентитет, а не мање и на духовни (православни) идентитет оних Црногораца који не желе да се декларишу као Срби, бранио црквену имовину одлучније него сопствену. Надам се да ће се процес стабилизације приликâ наставити. Добар знак је потписивање Темељног уговора између црногорске државе и Српске Православне Цркве. После неславне улоге епизодисте, бившег премијера Кривокапића, следећи премијер Црне Горе, Дритан Абазовић, законски је, упркос претњама, изједначио већинску Српску Православану Цркву са другим Црквама и верским заједницама које су већ имале регулисан однос са државом. Од тренутка сусрета и разговора са њим приликом његове посете Патријарху српском сматрам га не само часним човеком и одговорним државником „старога кова” него и својим пријатељем, због чега и овом приликом призивам на њега благослов Божји (bekim или, како некад научих, „шњетен бол”). Још је доста посла остало, например враћање верске наставе, али верујем да ће моја браћа архијереји Јоаникије и Методије у нормалнијим друштвеним околностима много лакше него до сада остваривати права Цркве. 9. Какви су односи с Македонском Православном Црквом – Охридском Архиепископијом, са архиепископом Стефаном на челу, којој је Српска Црква недавно признала аутокефалност? Како се остварују договори које су постигле две Цркве? Односи су, хвала Богу, не добри него братски. Суштински, егзистенцијално, духовно, ми смо били, јесмо и бићемо једна Црква. После васпостављања евхаристијског и канонског јединства са Мајком Црквом, у нашем случају са Српском Црквом (она је, напомињем, у времену пре Светога Саве била у саставу Охридске Архиепископије), а тиме и са васељенским Православљем, имамо следећу – површински необичну, али суштински једино могућу – ситуацију: формално, две Цркве су се међусобно удаљиле (јер је аутономна постала аутокефална), а садржајно, егзистенцијално, зближиле су се и ујединиле више него икада пре. Када су наша браћа у Северној Македонији схватила и прихватила да Српска Патријаршија не тера инат по питању аутокефалности коју су тако дуго и жарко прижељкивали, па ње ради и на стазу раскола ступили, али да им је услов свих услова на путу ка том циљу да га морају остварити искључиво на канонски исправан начин, вративши се у легитимни, од Српске Цркве дати им 1959. године статус најшире црквене аутономије у њеном оквиру. Чим су тако поступили, Српска Црква им је, без условљавања и одуговлачења, благословила не само повратак из раскола у јединство него и одавно жељену аутокефалију. Та наша браћа су се уверила да Српска Црква није против њих него за њих и да није против њихове аутокефалије (уосталом, ионако су вековима били самостална, мада не и формално аутокефална, Црква) уколико она доприноси успешнијем духовном и пастирско-сотириолошком деловању у народу и за народ. На крају крајева, црквеноправни статус неке Цркве нема утицаја на онтолошку чињеницу да све помесне Цркве сачињавају једну саборну Цркву. Иначе, разлика између аутокефалног и широко схваћеног аутономног статуса у самој ствари је минимална: у првом случају првојерарх или предстојатељ помиње на богослужењу све православне предстојатеље Цркава, а у другом само свог непосредно надлежног предстојатеља; исто тако, у првом случају избор предстојатеља не подразумева обавезну формалну потврду надлежног аутокефалног предстојатеља, а у другом подразумева, што се у пракси своди на исто јер потврда изостаје једино тада када би био изабран догматски или морално неприхватљив кандидат или кандидат иза којега стоје ванцрквени фактори, тојест силе овога света, политичке или неке друге. Укратко речено, аутокефалија не значи неки додатни суштински елеменат у бићу једне помесне Цркве, неко особито онтолошко својство, неку нову nota Ecclesiae, него значи систем организовања и узајамности великих црквених области ради што ефективнијег остваривања примарног задатка Цркве, спасења људи или, другим речима, пуноће њиховог аутентичног духовног живота, достојног човека као боголиког и богочежњивог бића. Аутокефалија је, строго узевши, историјска категорија. Јавила се доста касно, после периода примене митрополитанског система у устројству Цркве, и развијала се постепено. У најранијој фази хришћанске историје, ваља нагласити, свака локална Црква са епископом на челу (данас је зовемо епископијом или епархијом) била је потпуно самостална (данас кажемо аутокефална), али увек и обавезно у јединству са свим осталим месним Црквама. Током векова, не заборавимо, неке аутокефалије су нестајале, а нове настајале. У свим тим менама и променама, међутим, основно устројство Цркве, подробно документовано већ на страницама Новог Завета, што ће рећи од самог настанка новозаветне Цркве, Цркве Христове, увек је остајало исто и неизмењиво: то је епископално устројство (неки га називају и епископоцентричним). Систем саборне повезаности и узајамног прожимања самосталних (аутокефалних) Цркава, већих или мањих, богословски или еклисиолошки кудикамо је аутентичнији од монархистичког или пирамидалног устројства, у којем нема међусобно равноправних патријараха и где, уместо саборности и првенства части, влада начело првенства власти, са папом на врху „пирамиде” и са свима осталима испод њега. У Православљу епископе бирају и постављају сабори, а у католицизму један човек. Даље, код нас први по рангу епископ значи први у сабору једнаких (primus inter pares), а не први in absoluto. Поштења ради, треба истаћи да савремено римокатоличко богословље, изучавајући библијске и светоотачке изворе, а делимично и под утицајем православне теологије, све више открива целисходност и преимућства начела саборности у црквеним структурама, и то на свим нивоима, од парохије до папе и Римске курије. Код нас православних пак, на чудан ентропијски начин, учестала је терминологија и реторика која неодољиво подсећа на терминологију и реторику првог ватиканског концила (1870): те „ја имам посебна права”, те „ја имам привилегије”, те „ја имам специјална овлашћења”, и тако даље и томе слично. Оно што се, као плод таквог менталитета, – који се запатио негде више, негде мање, – дешава у савременом Православљу (трвења, надгорњавања, размирице, сукоби – све до раскола међу појединим помесним Црквама) не служи нам на част и ставља под знак питања нашу веродостојност пред инославним хришћанима, који су толико очекивали од нас у домену сведочења о саборности, сведочења не само речју већ и делом. Што пре смиримо себе, што пре разапнемо себе свету и умремо за високоумље и гордољубље, за самопреузношење и аутоидолопоклонство, то пре ће Христос, Господ свега и суверени Господар историје, али и страдални Слуга Господњи и добровољни Слуга свих нас, Његове „мале браће”, поново узвисити нас до Себе и до Своје крсноваскрсне славе. И да закључим: систем саборног јединства сестринских аутокефалних Цркава је најбољи могући систем, али кад га у дело спроводе духовно незрели и недорасли људи, онда он, захваљујући њима, у пракси постаје најгори могући систем. Нека се свако од нас потруди да он не буде најгори него најбољи систем, што уствари јесте! 10. Докле се, после давања аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, дошло с потпуним регулисањем канонског статуса црквене организације у Северној Македонији? Пошто су постојале извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ, шта бисте Ви, као вишедеценијски учесник преговарачког процеса, могли о томе да кажете? Статус Цркве у Северној Македонији је канонски потпуно и исправно регулисан. Испуњена су два главна услова: није прошла теза да Српска Православна Црква мора, једноставно, да призна пуч, односно самопроглашену аутокефалност (1967), а, са друге стране, она је на делу показала да јој приоритет представљају јединство Цркве и спасење душа и савести око два милиона верникâ, а не било какви парцијални интереси. „Извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ”, које спомињете, немају основа ни у црквеном праву ни у еклисиологији уопште. Оне сведоче искључиво о ставовима и мишљењима једног броја наших интелектуалаца, већином добронамерних, али не и богословски компетентних, с тим што су добар део њих махом декларативни хришћани, а не хришћани-практиканти, при чему један део њих врло ретко и улази у храм, али ипак сматра да може да дели лекције Патријарху српском, па и Сабору у целини. Бићу колико отворен толико и брутално искрен: они који су писали отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве и поручивали му на шта има, а на шта нема право, показали су само једно – да мало шта знају о природи и мисији Цркве. Примедба да је Српска Православна Црква „предала и продала” своје немањићке светиње на Југу представља, просто-напросто, подметачину: у Томосу о аутокефалији се јасно и гласно каже да Српска Православна Црква „уступа на коришћење” своје историјско наслеђе новој аутокефалној Цркви. Sapienti sat (паметноме доста)! Осим свега осталога, самозвани критичари превиђају чињеницу да Српска Православна Црква није имала доступа својим јужним епархијама од 1941. године па до недавно, најпре због бугарске окупације, а затим због Брозове „македонске” идеолошко-полицијске теорије и праксе. Данас и сви српски архијереји, почев од Његове Светости Патријарха, имају доступа свакој светињи у Северној Македонији – донемањићкој, немањићкој и постнемањићкој – и сви архијереји из Северне Македоније имају доступа свим српским светињама широм света. Мало ли је? Кад већ поменух јурисдикције, да ли је било нормалније и, пре свега, душекорисније да сама Српска Православна Црква, претходно обезбедивши повратак браће у канонски поредак и јединство после пуних педесет и пет година пребивања у расколу који нису сами створили него га наследили од својих претходника, на канонски начин реше једно болно питање из сопствене јурисдикцијске надлежности или да пасивно чека да га решава и по своме реши неки други црквени центар, а да ми о томе једног лепог јутра сазнамо из медијâ? У таквом случају би наши критичари, сасвим сигурно, тврдили да је наша Црква „предала” или „продала” не само нешто своје него и саму себе, у целости и без остатка. Уствари, статус једне помесне Цркве јесте ствар свеправославног консензуса и прихватања, али се притом полази од Мајке Цркве, у конкретном случају од наше Цркве. То је канонска норма и историјска пракса. Њу препознајемо из историје свих новијих аутокефалних Цркава (Руске, Српске, Бугарске, Румунске, Пољске, Чешко-словачке, Албанске): свака је добила аутокефалију иницијативом своје Цркве Мајке, а то је Велика Христова Црква у Цариграду, чијој јурисдикцији су пре тога припадале, а следила је рецепција од стране осталих Православних Цркава. Тачно тако смо и ми поступили: иницијално смо дали аутокефалију, а затим обавестили све – по рангу или по диптисима, од Цариграда до Тиране и Прага, односно Прешова – на даљи поступак. Ово је и у складу са свеправославно усвојеним документом о начину стицања аутокефалије (изостали су, нажалост, испод њега потписи, из тривијалних разлога). Тренутна ситуација је оваква: практично све помесне Цркве су успоставиле литургијско и канонско општење са новоформираном Црквом, неке су је већ признале и као аутокефалну, неке то одлажу док се не постигне сагласност о њеном званичном имену, а Бугарска Црква је нашла соломонско решење признајући јој аутокефални статус и уопштено име „Црква у Северној Македонији” (дакле, ни „Македонска” ни „Охридска”). Наша Црква оставља питање имена отвореним и прихватиће свако име које буде плод општег договора и сагласја, а дотле прихвата име којим сестринска Црква сама себе именује, име „Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија”. Надам се, драги пријатељу, да сам овим одговором макар донекле разјаснио канонску утемељеност приступа Српске Православне Цркве овом колико комплексном и сложеном толико и важном питању. 11. Смутна времена, у којима српски народ живи више од три деценије, разарајуће делују на душевни живот појединацâ и породицâ. У последње време учестали су злочини, кад отац насрће на сина, а син на оца, брат на брата, а брачни другови кидишу једни на друге. Како наша Црква гледа на таква збивања? Има ли начина да се утиче на такве догађаје? Ви говорите о насиљу у породици, али оно је само део и варијетет са палете насиља које смо, у највећој мери, увезли или које је индуковано код нас док смо се трудили да пратимо цивилизацијски развој савременог западног света: вршњачко насиље међу младима, сексуално насиље, душевно или психичко насиље, насиље које као медиј има друштвене мреже, мобинг…, фундаменталистичко религијско насиље којег има и на подручју на коме живи наш народ, и тако даље и тако даље. Уз разорне ратове и оружане сукобе, светске вести нам јављају и о масовним егзекуцијама на универзитетима, у богомољама и клубовима, као и на јавним местима, тако да се чини да живимо у цивилизацији насиља. Речи из Књиге постања: „…Да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми” (Пост. 1, 26) и „…тада погледа Бог све што је створио и гле, добро беше веома…” (Пост. 1, 31) указују нам на то да је човек целосно, неподељено, створен за то да се угледа на Тројичног Бога, да живи за љубав, заједницу и хармонију, а не да чини насиље. У својој природи човек нема тамне стране, а насиље, без обзира на то колико се понавља и колико је масовно и ужасно, последица је човековог пада у грех, дакле инцидент. Већ на наредним странама Књиге постања читамо о последицама грехопада, о првом злочину у историји, о насиљу у породици (братоубиству), а свети деспот Стефан Лазаревић, у Слову љубве, првога злочинца у историји човечанства прецизно дијагностикује речима: „Каин, љубави туђ…” Хришћански философ Лешек Колаковски каже да је насиље део културе, а не људске природе. Описујући пало људско биће, Достојевски, речима Ивана Карамазова, каже да, од свих других живих бића, једино човек користи насиље из задовољства и жеље да види другога како пати и да „производи зло као што пчела производи мед”. Ако, окрећући се данашњем тренутку, занемаримо чињеницу да је насиље код појединца и у породици, масовно дошло као последица разобрученог безакоња у великим револуцијама, – француској, октобарској и потоњим комунистичким, – данашња ескалација је природни наставак и плод либералног капитализма, који на свим нивоима живи под максимом уништи конкуренцију, односно живи објављивањем рата свих против свих, Хобсовом паролом: bellum omnium contra omnes. То што насиље – па и породично насиље, на које посебно указујете – није наш него глобални феномен, плод постхришћанског доба, односно либералног капитализма, а по томе нисмо ни најгори у свету, – нас не теши него обавезује и нас и читаво друштво (Цркву, државу и све одговорне чиниоце) да свако делује у домену своје одговорности. Црква, првенствено се обраћајући онима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима, поручује да је сваки насилни чин додатна рана на телу Христовом. Црква увек има на уму истину да ниједан човек није дошао на свет да чини зло и да свако и увек има прилику и довољно времена да се покаје, да се преобрати и да чини добро, ради којег је и призван из небића у биће. Од покајаног разбојника, распетог на крсту поред Господа Христа, много је примера из Светога Писма и из житијâ светих да су од насилникâ, па често и тешких злочинацâ, постајали истински покајници и богоугодници. Хришћани, а посебно свештеници, морају бити спремни да што снажније и доследније личним примером сведоче Јеванђеље Христово и да пруже помоћ и утеху жртвама насиља. А пошто су свештеници у сталном контакту са народом, треба, кад год је то могуће, да препознају потенцијално насиље и да, заједно са социјалним службама, делују превентивно. За спречавање ескалације насиља највеће могућности има, свакако, држава, са својим просветним, социјалним, медицинским и безбедносним службама, али и са могућностима да буде прекинута промоција насиља у медијима, а да се уместо силеџијâ, који су преко појединих телевизијских програма гости многих домова по двадесет и четири часа дневно, афирмишу позитивни примери и човекољубиве делатности. Сигурно је да, у том смислу, на руку афирмацији насиља иде посредно и постојећи рестриктивни однос према верској настави у школи. Иначе, дванаестогодишњи наставни план и програм верске наставе треба да код ученика развија љубав и хармоничан однос са свим људима и са природом. Истичући чињеницу да је у последње две године у Србији убијено више од четрдесет жена, а за последњих десет година њих око три стотине, поручујем, in bona fide, црквеним и јавним службама, као и медијима, да сви морамо да се успротивимо релативизацији овог проблема јер би његово прихватање или толерисање значило да смо насиље прихватили као такозвану нову нормалност. 12. Живимо у времену интернета и друштвених мрежа, на којима се може чути и видети много вредних садржаја, али и много бизарних, отровних и непримерених. У времену смо, исто тако, у коме се, захваљујући модерним средствима информисања, лаж може врло лако „продати” за истину, када се „нечастиве силе” више него икада раније могу размахнути. На који се начин верујући народ може одбранити од таквих пошасти, односно подстицаја свесно ствараних да му негативно преобликују свест? Како се данас могу сачувати православне душе? Питање утицаја интернета је веома комплексно. Зато мој одговор неће моћи да обухвати све аспекте нити да одговори на сва питања, почев од питања колики утицај имају алгоритми на генералну обавештеност корисника, у погледу самих вести и потрошње, па све до утицаја на емоције, и тако даље. Ипак, првенствено морамо имати у виду да је интернет медиј и да све интернетске варијанте – портали, сајтови, блогови, друштвене мреже, подкасти и остало – имају природу медијâ. У свету традиционалних медија (штампа, радио, телевизија) ипак постоје одређена правила, као и државни регулатори или условно независна регулаторна тела, затим новинарска и струковна удружења, са кодексима понашања и судовима части. На интернету, који обједињује све писане, звучне и визуелне форме, тога нема. Не постоји регулатор него се сви на тржишту боре за посећеност, а самим тим за маркетинг, односно за рекламе, за утицај, за потенцијалне гласаче, за освајање неке друштвене функције. Притом служе једним друштвеним интересима или групама на уштрб других. Несумњиво је да примат у односу на колико-толико регулисане традиционалне медије, који играју по како-тако важећим правилима, великом брзином преузимају интернетски медији, који у борби за опстанак не бирају средства: ту има свега – од теоријâ завере, порнографије, такозваних fake news, лажних реклама (чак и за лекове!) и тенденциозних полуистина до оних садржаја које ми сами производимо и приказујемо на друштвеним мрежама, а који и на глобалном нивоу и на нивоима појединих држава и области по бројности имају првенство. Зато се као тачно може прихватити мишљење да све оно што једно друштво преко медијских кућа, државних установа, компанијâ, невладиних организација и појединаца објави на интернету представља прилично верну слику оних вредности које то друштво усваја и слику пута којим се упутило. Нимало не занемарујући чињеницу да велики медији – који по правилу заступају интересе крупног капитала, моћних лобија и сличних чинилаца – у доброј мери креирају ставове и начин живота, ипак одговорност за садржаје на интернету, пре свега за парадигму и одраз стварности, имамо сви заједно. Првенствено држава има ту врсту одговорности зато што она и даље има на располагању средства и поседује капацитет да управља просветном и културном, а добрим делом и медијском политиком, да чува и изграђује идентитет друштва. Никакве сумње нема да, уколико држава те обавезе, због којих и постоји, не извршава, разни слојеви друштва ту много мање могу да помогну. Наша држава је, например, делимично допустила да српском просветом преко пројеката управљају невладине организације, које, због циљева који немају везе са нашим народом, финансирају стране фондације. Исто тако је држава дозволила да, уместо образовне стратегије, разобручено тржиште одређује која ће компанија узети екстрапрофит од школских уџбеника. Тако је, нажалост, и са културном политиком и медијима. Заборавља се притом да нам ни привредни ни војни напредак неће много значити уколико престанемо да будемо оно што јесмо. У односу на интернет Црква, по мом скромном схватању, има двоструку обавезу. Прва је да васпитава своје вернике у погледу коришћења позитивних и душекорисних образовних, културних и уметничких садржаја. Друга, можда и важнија, јесте да се без одлагања, користећи не мале капацитете којима располаже, укључи у такозване нове медије. Они, наиме, пружају неслућене могућности за разноврсне и богате садржаје – за мисију, катихизацију, обавештавање црквене и укупне јавности о важним темама и за пласирање свих оних садржаја који су саобразни јеванђелском систему вредности, односно правих духовних и културних садржаја. Заиста је нужно да Црква, сада и убудуће, делује без опструкција које се јављају због компликоване процедуре за добијање дозволâ за емитовање програма, без додатних улагања, несразмерних ефикасној мисији када се ради о аналогним класичним медијима и, с тим у вези, без ограничењâ у погледу зоне радиодифузног покривања и умрежавања. Имам у виду велике трошкове штампања часописâ који, по природи ствари, доносе садржаје већ објављене на интернету, затим недостатак уџбеника, а нарочито идеолошки мотивисану незакониту дискриминацију верске наставе и вероучитељâ у јавним школама. Наша Црква је позвана да надокнади кашњење у коришћењу традиционалних електронских медија. Тесла је, примера ради, пренос радио-сигнала на даљину представио свету на крају 19. столећа, а прве радио-станице у власништву Српске Православне Цркве су покренуте читав век касније, крајем двадесетог и почетком двадесет првог века. Црквена телевизија је такође покренута са закашњењем – онда када је већ било јасно да интернетски формати преузимају првенство и у погледу могућности дистрибуције и по питању економичности. Да закључим: доиста су се „нечастиве силе” у наше дане размахнуле, доиста брод наше Цркве и нашег народа запљускују опасни и бурни валови, али, упркос свему, Цркви, по речима Самога Христа, ни „врата пакла” неће одолети (Мат. 16, 18), а Господ нас увек чува благодаћу Својом. То нам је дато, али нам је уједно и задато да, са вером, надом и љубављу, чувамо сами себе и једни друге. Блаженопочивши патријарх Павле је говорио да Бог помаже кад има коме. То није била само духовита реч. Била је то превасходно духовна реч. 13. Српска Православна Црква је недавно изабрала и устоличила више епископа који ће новом енергијом одговорити на изазове савременог света. Шта очекујете од њих? Апостоли су стајали пред Христом на дан Његовог Вазнесења и чули Његову последњу, за њих најважнију заповест: „Идите и научите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 19 – 20). Тако столећима, сваки епископ на дан рукоположења у архијерејски чин, стоји пред Христом и чује те исте речи, добија тај исти задатак. Та се сцена, у последње две године, десет пута поновила у Храму Светог Саве на Врачару. Десет нових српских архијереја креће одатле на пут изградње Цркве Христове. Махом је Архијерејски Сабор, вођен Духом Светим, изабрао млађе, у неким случајевима и веома младе свештеномонахе за епископе. Српска Црква врши своју мисију у различитим социјалним окружењима, и то не само на својој матичној канонској територији него и широм света, све до средишта њујоршког Менхетна и до аустралијског подземног града Купер Пиди, где је налазиште опала. Јасно је да су за тако разнолик социјални миље потребни различити дарови. Наши нови архијереји их поседују. Образовани су, богословље су учили не само у Београду него и у другим добрим православним богословским училиштима. Добро говоре и светске језике, тако да ће, када као викарни епископи Његове Светости Патријарха стекну довољно пастирског искуства, бити спремни да, у зависности од потребâ Цркве, преузму управљање епархијама. Они познају начин функционисања савременог света, нове социјалне односе, нове технологије, нове проблеме и искушења, тако да су кадри да свету пренесу јеванђелски систем вредности, јеванђелски етос, на начин да их свет и нови нараштаји разумеју, у духу мудре светоотачке максиме nove, sed non nova (на нови начин, али не и нови садржај). Да то, помоћу Божјом, постигну, свима њима молитвено желим. 14. Шта сматрате најзначајнијом одлуком овогодишњег заседања Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве? Без и најмање сумње, одлуку о канонизацији – свечаном званичном проглашењу за свете – владике Иринеја (Ћирића), епископа бачког, Исповедника православне вере (1884 – 1955), и мученика бачких, пострадалих за време Хортијеве окупације Бачке, а нарочито за време злогласног погрома Срба, Јевреја и Цигана (данас званично: Ромâ) у Новом Саду, у Шајкашкој и у целој јужној Бачкој. Они, напомињем, нису мученички страдали, било на свом кућном прагу било под ледом Дунава и Тисе, само зато што су били Срби, па је требало „етнички очистити” окупирану Бачку (и „јужне крајеве” уопште) него и зато што су исповедали тадашњим – а и садашњим – нацистима непоћудну веру, као што су и Јевреје и Цигане-Роме истребљивали не само на основу „расних закона” него, исто тако, и због њихове верске припадности. Побијено је петнаест православних свештеника, не само Срба (бар један од њих је био Словак!), а то процентуално није био мањи број него онај у злогласној чудовишној НДХ у исто време. Стога, ево, поред јасеновачких, медљанских, горњокарловачких, сурдуличких и других мученика, одсада прослављамо и свете бачке мученике, а сви они се и саборно прослављају на заједнички празник, на Видовдан, који, поред светога кнеза Лазара, косовског великомученика, и осталих који на пољу Косову, „грдном судилишту”, принесоше себе на жртву „за крст часни и слободу златну”, обухвата и све потоње мученике из рода нашега. Свети мученици бачки и свети оче Иринеје Исповедниче, молите Бога за нас! Вама и свим уредницима, сарадницима и читаоцима Печата, нашег угледног недељника који доследно заступа светосавско српско становиште, желим благословен, честит и срећан празник Рођења Господа Исуса Христа, Спаситеља света, уз радосни божићни поздрав: Мир Божји, Христос се роди! Извор: Печат, 30. децембар 2022, стр. 6 – 16. Најновије вести Владика Исихије: Једино Господ долази као Спаситељ свих нас
  7. Српска Православна Црква је сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак. 1. Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сâм рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини? Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохијâ, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обалâ Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба. Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњакâ” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево–печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог дâ”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores! Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих пагубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир. Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглицâ, уништавањем градова, десетинама хиљадâ жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима… Овакав трагични развој догађајâ јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје… 2. Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве – морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије” Тела Христовог? Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично. Примерâ има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верникâ је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, например, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забранâ, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље. Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблемâ и изазовâ у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питањâ друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота. Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крилâ? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда.
  8. Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, био је гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. У оквиру првог дела разговора предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, говорио је о првим сусретима са својим духовним оцем и учитељем преподобним Јустином Ћелијским, као и о целокупном сагледавању личности ћелијског старца под чијим будним духовним оком је стасавао. Говорећи о Преподобном Јустину, Епископ бачки је указао да је ћелијски подвижник сваком човеку приступао са великом пажњом и љубављу. Према речима владике Иринеја, отац Јустин је са студентима теологије разговарао као да су они њему равноправни саговорници. Присећајући се дана када је боравио у манастиру Ћелије, преосвећени владика је подсетио да је преподобни Јустин ћелијски целим својим бићем био у служби богослужења, често са молитвеним сузама у очима, са надахнутим и громогласним беседама са амвона старог и маленог ћелијског храма. Према сведочењу Епископа бачког, отац Јустин је беседио у полупразном манастирском храму, а његове речи су одјекивале као да се обраћа свеколикој васељени. У оквиру овог првог дела разговора за емисију "Врлинослов", предстојатељ Цркве Божје у Бачкој је указао да је преподобни старац Јустин ћелијски све присутнији у животима свих нас, како молитвеним посредништвом, тако и кроз своја многобројна дела која су остала нама на духовну корист.
  9. У среду, 13. априла 2022. године, у организацији Удружења „Уједињењеˮ, у амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводинаˮ у Новом Саду, одржано је представљање књиге Хибридни рат против Српске Православне Цркве, аутора Слободана Стојичевића. На представљању књиге говорили су: пуковник професор др Илија Кајтез, потпуковник Љубан Каран, књижевник Марко Танасковић и аутор. Књига Хибридни рат против Српске Православне Цркве објављена је 2021. године, у издању Српског одељења Међународног јавног фонда јединства православних народа. Аутор Слободан Стојичевић, правник, писац и преводилац, књигу је посветио успомени на свог деду, протојереја Душана Поповића, који је мученички страдао у манастиру Велуће код Крушевца 1944. године. У првом делу књиге говори се о теоријским поставкама нових начина ратовања, о техници мрежног деловања појединих невладиних организација које имају за циљ агресију цивилним средствима. У другом делу књиге се говори о последицама друштвених промена и антропоцентричног погледа на свет, док се у трећем делу говори о развоју медија и комуникација, али и о конкретним примерима хибридног рата који се води против Српске Православне Цркве путем различитих медија. Обраћајући се присутнима на крају представљања књиге, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је похвалио излагања говорникâ и изнео поједина лична искуства о медијском рату против српског народа и Српске Православне Цркве, нагласивши да историју на крају пише Бог, а не светски моћници. https://eparhijabacka.info/__trashed-2/22/53/13/04/2022/
  10. У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Ми сви људи, верни људи свих времена, излазимо у сусрет, дочекујемо, поздрављамо Спаситеља света са љубављу и благодарношћу, али никада не заборављамо да је први пошао у сретање са нама и први је сусрео нас – Господ Христос. Наше сретање је само узвратно, накнадно. Самим Својим Рођењем, доласком у свет у људскоме телу, у људској природи, Он је већ извршио најважнији сусрет у историји свих времена. Чак и пре Његовог рођења – кроз целокупну припрему спасења у Његовој личности, у Његовом делу – Он непрекидно излази у сусрет паломе човеку, сусреће га, сједињује га са Собом и спасава га. И поред пада човековог у грех, отпадништва од Бога, Бог није напустио дело руку својих, нити заборавио створење своје, него је, у сваком нараштају, чинио све што је било потребно да би био омогућен овај чудесни и спасоносни сусрет који данас прослављамо, а који и доживљавамо на сваком месту и у свако време, посебно на светој Литургији где се не само сусрећемо лицем к лицу са Господом нашим, него се и сједињујемо са Њим на најприснији могући начин – причешћујући се Телом и Крвљу Његовом. Овај празник је не само спомен давног историјског догађаја, него је он путоказ за наш живот овде на земљи. Треба свој живот тако да замишљамо, тако да га водимо да он увек буде излажење у сретање, у сусрет са Господом, Који је већ нас сусрео и никада се од нас не одваја. Из беседе Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник Сретења Господњег, 2021. године
  12. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј служио је, у петак, 18. фебруара 2022. године, на Новом бежанијском гробљу у Београду, чин опела над телом новопрестављеног слуге Божјег Василија Лазовића, сина госпође Славице Зељковић, управника службе општих и правних послова Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали протојереј др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета, протојереј Григорије Сапсај, презвитер Лазар Мајсторовић и ђакон Иван Васиљевић. После опела, Епископ бачки Иринеј је изговорио беседу над телом новопрестављеног Василија Лазовића, у којој је истакао: „Верујем да ће се његова душа радовати, а та радост је за све нас потпуна тек о Другом доласку Христовом, у време општег васкрсења свих упокојених. Али и дотле – очекујући ту пуноћу спасења, пуноћу блаженства – свака душа која је тога удостојена осећа радост већ у оној мери у којој је Божја љубав и доброта обасјава у животу после овоземаљског живота. То је за нас најважније сазнање по нашој светој вери и зато, као што рече реч Божја, ми не тугујемо као они који немају наде него је наша туга увек радосна туга, јер верујемо у Васкрслога Господа, Победитеља смрти и Дародавца вечнога живота.ˮ Епископ бачки је на крају беседе, у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и у име свих присутних, изразио саучешће породици новопрестављеног слуге Божјег Василија Лазовића. Опелу су присуствовали професори, службеници и радно особље Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у четвртак, 10. фебруара 2022. године, на Алмашком гробљу у Новом Саду, чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Мирјане Шапине, супруге Мирослава Шапине, дугогодишњег председника Црквене општине Беч, и мајке Наде Шапине, чланице Епархијског савета Епархије аустријско-швајцарске, из Беча. Саслуживали су протосинђел Клеопа (Стефановић) из Епархије сремске, протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, протојереј Јован Алимпић, парох бечки, свештенство и ђаконство Епархије бачке. После опела, Преосвећени владика Иринеј је изговорио беседу над одром новопрестављене слушкиње Божје Мирјане, у којој је навео: „Читава служба светога опела представља најбољу и једину могућу утеху за нас људе, јер нам указује – како речима Светога Писма, које смо управо саслушали, тако и дивним богонадахнутим песмама, стихирама које појемо, а које нису ништа друго до препевано и богонадахнуто изражено Јеванђеље – да за нас хришћане смрт није крај него је крај једног нашег животног искуства, али почетак новог, које ће бити још више обогаћено и усавршено Другим доласком Христовим и свеопштим васкрсењем мртвих у које ми верујемо као православни хришћани. Стога нас никада не обузима нада без утехе него увек у свакој нашој жалости крије се негде у дубини и радост коју нам Господ Христос дарује Духом Светим, за коју Он Сâм даје обећање пред Своје страдање, говорећи: Ви ћете сада бити жалосни, али радост ваша ће се вратити вама и нико је неће одузети од вас. Бог је Љубав и жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине Божје и не жели да ико пропадне него да свако има живот вечни.ˮ На крају беседе, Преосвећени владика Иринеј је – у име свештенства, верног народа Епархије бачке и у своје лично име – изразио саучешће породици Шапина. У својој беседи и обраћању породици упокојене Мирјане Шапине, прота Милош Весин је истакао да саучешће које упућујемо породици преминулог, поред саучествовања у тузи и болу, првенствено јесте саучествовање у истој вери и истој нади, која је управо данас све овде окупила. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга сестро Мирјана! Извор: Инфо-служба Епархија бачке
  14. Епископ бачки др Иринеј: Божићни интервју Печату (2021), разговарао: Милорад Вучелић; интервју прочитајте у целости на званичној интернет страници Информативне службе Епархије бачке: Episkop bački dr Irinej: Božićni intervju Pečatu (2021) – Eparhija bačka EPARHIJABACKA.INFO 1. Протекло, још увек не и прошло, време обележено короном донело је Цркви и нашем народу силна искушења и патње. Болест која је однела много људи, однела је и патријарха...
  15. ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом. (Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима "друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице). 1. ЕЛЕМ, он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање: "Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?" и да би сам себи одговорио овако: "Наравно да немам", чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: "По њиховим правилима, немаш". За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин - Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији - иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља и противник религије као такве? Да ли он зна да је максима "брат је мио које вере био" настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник - православни, али и инославни - прихвата и атеисту као брата или сестру, мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију. Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти. Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој "српскости" није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске православне цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини. 2. ЗАТИМ надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а у ствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошери муслиманским халал док се руга православним "поповима", а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива "рахметли" уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима. Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа - изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха - који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално "без обзира на веру и нацију", и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сам-самцит или у пратњи малог броја свештеника, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију, ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила. Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани "судија васељене" проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу малтене од речи до речи): "Ако је цена за стварање некакве велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале". Такође је говорио да сви народи бивше Југославије - и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци - имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!). Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомоља него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом... Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores! 3. ДОЛАЗИ следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, "православна џамахирија", зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница, а нарочито се жив поједе што држава помаже црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милиона, стотине милиона... Питамо се: Шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милиона, или стотине милиона? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца. Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: Да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас-Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална), римокатоличке и протестантске "џамахирије" или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим. 4. ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је "индивидуални осећај комуникације са вишим принципом", "индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу", односно "пред неумитном коначношћу". Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав "осећај комуникације" и овакво "трагање" постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживања Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији, да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског - у суштини атеистичког - мисаоног искуства. Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма религија на грчком језику и јесте култ, богопоштовање, збир богослужбених радњи и речи). Најпре поставља питање: "...Шта раде попови, шта је њихово занимање?" (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане...) На своје питање даје и одговор, конгенијалан самом питању, па каже да "поповско" занимање није ништа друго до "произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора". Овом "дефиницијом", темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно - пуцањ у празно. Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није "занимање попова": то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сам нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: "Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требало да учи". Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једанпут годишње божићни тропар "Рождество Твоје...", и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теолога постати неизбројив. Следствено и логично, овај велики теолог "нема ништа против Бога", у којег иначе и не верује, али зато има "против његове земаљске администрације", то јест против "попова" (а зашто, понављам, не и против хоџа, рабина, лама и шамана?). Даље, за "поповско произвољно тумачење" лошег превода Светог писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је "тумачење" заиста "произвољно", али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог - зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког - који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, нека ми се ово не узме за грех, сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, "произвољно тумачење" није само тумачење "лошег превода", што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење "текста непознатог аутора". Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка спис већег броја аутор, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала "у даху" него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања "фирме" у коју њен "газда" читаве "две хиљаде година није свраћао". (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је "газда", Црква Његова је "фирма", свештеници су "портири" који довикују: "Само ви оставте паре нама!", а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: "Сад, ми се правимо блесави". На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!) 5. ИМА у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисера. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао,"све религије везао ланцима и бацио у најдубље море". Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској православној цркви. Тако он зна да она данас форсира "архитектуру рашко-призренску" (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ "рашко-призренску"!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку е да би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке. Даље, он зна и која се зграда прави "најбрже на свету": то је "храм Српске православне цркве". Онда пита: "А знаш како?", па славодобитно одговара: "Само срушиш минарет". Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле "директно жалио" на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој "жалби" почивши патријарх само "потписан", а да ју је писао "овај Иринеј бачки". Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне. А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности... него и врхунски повјесничар, па ће нам се "само касти": свега тога никад није било на Цетињу - вазда црногорском, никада српском - све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак: "Како је било, видећемо; како ће бити, видели смо". Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о "десанту" извршеном "да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу". Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле "досманлије", са Чанком или без њега, не треба толковати). Врхунац представља Чанков коментар о "заклињању у Косово" у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: "Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову". Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави "републику" (на арапском "џамахирију"; његова омиљена реч). 6. ОДАВДЕ па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства. Једном приликом пита свештеник удбаша: "Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт." На те речи добија следећи одговор: "Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити." Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука. Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он - из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда - решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним "прича се" или "рекла-казала", па стога и наглашава да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке - крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе - него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство ("попове") и тако даље. Поставља се интригантно питање: Који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању "по указаној потреби", при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сам. Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника - Тесла, Пупин и Миланковић - заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим "случајним Србима". Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући немали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења. Рекох и душу спасох. Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић)
  16. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Светог Николаја Мирликијског, у недељу, 6/19. децембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаних јеванђелских зачалâ, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности Светог Николаја, светитеља који је нарочито ревновао за чистоту православне хришћанске вере. Посебно истичући светитељево милосрђе и делатну љубав према ближњима, Епископ Иринеј је рекао: „Свети Николај је илустрација те завршне истине коју Спаситељ проговара, кад каже да – за разлику од богаташа који пропада – свако ко себе богати Богом, тај стиче непролазно и највеће добро, највеће благо. Бог је наше једино и највеће богатство, и богатити се Богом у ствари је једини исправан пут богаћења човековог. Тиме богатимо своју душу, своју савест, свог унутрашњег човека, а такав човек, обогаћен Богом, умеће да располаже и материјалним богатством које буде имао у животу, јер ће знати да треба да га дели са потребитима, са невољнима, а не да гомила за себе. Свети Николај је управо то радио, није он био неки богаташ, али то што је имао, то што је добијао од верних, то је све делио одмах, и сви су му били благодарни. Бог га је прославио већ за живота, светошћу и чудотворством, а и свете мошти његове прославио је после његовог упокојења на земљи, тако да оне вековима – ето од четвртог века до данас – чине чудеса и помажу свима који са вером притичу његовим светим моштима.” Преосвећени владика Иринеј честитао је свима данашњи велики, двоструки празник: недељни дан и празник Светога Николаја, а посебно свечарима који славе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. У недељу, 1/14. новембра 2021. године, на празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, свечано је прослављена храмовна слава храма у Футогу. Бденије уочи празника служило је више свештеника Епархије бачке. На дан празника свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних одељака из светог Јеванђеља поучио верни народ. Говорећи о животу светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, Епископ бачки је истакао: „Света двојица дивних лекара које прослављамо имали су не само природне дарове и способности. Нису били само учени лекари – наравно, у границама медицинских знања свога доба и са средствима која су имали на располагању у своје време – него су, пре свега, имајући истинску веру, љубав према Господу Христу, а, кроз Њега и у Њему, и љубав према свакоме човеку, добили и посебан, благодатни дар Духа Светога, да не лече само као лекари него и да исцељују чудом Божјим, кроз благодат Духа Светога. Њихова молитва је била често и моћнији, чудотворнији лек од свих лекова које су преписивали. Зато их је Господ прославио и зато се називају управо овако како их Црква назива. Колико су имали љубави према Богу и према ближњима, можемо видети и по томе што своје лекарске услуге, било оне природне, било чудесне и натприродне, никада нису наплаћивали. Зато им Црква, уз њихова часна и света имена, додаје и ознаку да су били и бесребреници. У старини је новац бивао увек метални, или сребрени или златни, ретко када неки други, мање скупоцен метал. И зато, када се каже да су они бесребреници, значи да им није било стало до новца, да су бесплатно лечили људе, ширили љубав и славу Божју, исто тако. Они су заиста послушали речи Господње, које је Господ упутио својим апостолима, да иду и да проповедају Јеванђеље, да чине и шире добро, између осталога и да исцељују болеснике, да исцељују болести, и набраја даље све друге дарове и врлине које им дарује. На крају, даје и ову поуку и поруку: Примили сте на дар, на дар и да дајете. Дакле, све то, укључујући и дар исцељивања и све друго, дар је Божје љубави, којом Он стоструко награђује нашу скромну љубав према Њему. Зато се ова двојица светих лекара изузетно прослављају.“ На крају беседе, Епископ бачки Иринеј је напоменуо да данашњи празник често славе лекари, нагласивши да се данас огромна већина наших лекара и другог особља по болницама и у другим медицинским установама неуморно, са љубављу, самопожртвовано труди да помогне својим ближњима. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма, уз читање одговарајућих јеванђелских одељака и произношење јектенијâ са благосиљањем сабраног верног народа, а потом је служен помен оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. Истога дана свештенство Епархије бачке служило је вечерње, после којег је извршено благосиљање славских дарова. По завршетку вечерњег богослужења протојереј-ставрофор Стојан Билић, парох новосадски, одржао је кратко поучно слово у којем је присутне позвао да следују примеру светих Козме и Дамјана. Кум овогодишње славе био је г. Мирко Бјелобрк, који је залог кумства за следећу годину предао г. Добри Танасићу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у петак, 22. октобра 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву. Преосвећеном владици Иринеју је саслуживао ђакон Владо Поповић. Помену су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин и најближи сарадници Епископа бачког. Повезана вест: Упокојио се у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј одликован је, у среду, 20. октобра 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, Крстом Вожда Ђорђа Стратимировића. Високо одликовање Преосвећеном владици Иринеју за самопрегорно служење Богу и Српској Православној Цркви и њеном народу широм српских земаља и расејања, као и за пожртвовано истрајавање на вредностима светосавске духовности и идејама свесрпског јединства, а особито у знак признања за показану верност и значајан допринос на делу сведочења вредности и очувања традиција Српске Војводине, уручио је, у име породице Пл. Стратимировића, као и у име Центра за развој Шајкашке и Организационог одбора за повратак посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића, професор др Иван Стратимировић. Ово признање је успостављено поводом свечаности преноса и сахране посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића у порти манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Захваљујући на високом одликовању, Епископ бачки др Иринеј је истакао: „Сва признања која ми једни другима одајемо су нешто чиме се ми припремамо за вечни живот; припремамо се за оно признање које једино заслужује нашу потпуну радост и захвалност. То је да нас Бог препозна и призна као Своје у Христу, Духом Светим. То је смисао нашег живота. Личности и подвизи, као што је личност и подвиг вожда Ђорђа Стратимировића, јесу лекција и поука које никада не застаревају. Он је био војник, официр, јунак, војсковођа, али је на свом пољу ишао и борио се до краја. Зато је он један од оних без којих никада не би било Српске Војводине нити наше народне и црквене слободе. Ми можемо увек имати једни од других надахнуће и подстицај. Наша визија је увек она коју је наш народни песнички геније овековечио у идеји Косовског Завета, који се своди на Светосавски Завет, а Светосавски Завет није друго до Нови Завет Господа Исуса Христа у практичној историјској примени и искуству нашег народа као једног од хришћанских народа. То је оно што песник каже: да је само Царство небеско вечно и довека, а земаљско за малена. На нама је да сви радимо на томе да се та свест што брже и што више враћа у наш народ.ˮ Професор др Иван Стратимировић је, у име породице, изразио захвалност Епископу бачком др Иринеју, рекавши: „Ваше Високопреосвештенство, желим да захвалим Вама, Вашим сарадницима и Српској Православној Цркви што у овим тешким и смутним временима мудрошћу водите правим путем овај народ тамо где треба да идемо.ˮ Свечаном чину у Владичанском двору присуствовали су: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, др Стефан Стратимировић, г. Данијел Кулачин, председник Центра за развој Шајкашке, г. Александар Ђурђев, председник Организационог одбора за повратак вожда Ђорђа Стратимировића у отаџбину, и Горан Миленковић, члан Организационог одбора за повратак посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. „Улога епископа Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа“, стоји у писму председника Мађарске г. Јаноша Адера. На пригодној свечаности одржаној 28. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Епископа топличког г. Јеротеја, Епископа хвостанског г. Јустина, изабраног Епископа марчанског г. архимандрита Саве, шефа Патријарховог кабинета, чланова државне делегациjа Мађарске, као и г. Балинта Пастора, народног посланика и истакнутог представника мађарског народа у Србији, вицепремијер Мађарске г. Жолт Шејмен, у име председника Мађарске г. Јаноша Адера, одликовао је Његово Преосвештенство Епископа бачког г. Иринеја Средњим крстом ордена за заслуге. Том приликом, амбасадор Мађарске у Београду г. Атила Пинтер прочитао је писмо председника Мађарске г. Јаноша Адера: -Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, поштоване даме и господо, поштовани гости, Јанош Адер, председник Републике Мађарске, одликовао је Иринеја Буловића, Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског, Средњим крстом мађарског ордена за заслуге. Улога Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа. Између Мађарске и Србије 2012. године у Будимпешти је покренут један процес помирења који је следеће године имао свој наставак у Београду и Чуругу, приликом којег су председници Мађарске и Србије одали пошту у знак сећања на невине мађарске и српске жртве страдале у Другом светском рату. Напори који су уследили након овога, политички гестови и развој друштвених односа допринели су томе да смо до сада већ успели да оставимо иза нас ране из прошлости и да почнемо да градимо заједничку будућност. Помирење и заједничка изградња будућности није могла да се започне без људи попут Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског господина Иринеја. -Иако већина Мађара и Срба припада различитим конфесијама, ангажованост Његовог Преосвештенства господина Иринеја у великој је мери допринела нашем мирном суживоту. Не могу довољно да истакнем колико је важно заједнички мирно живети у регији у којој је напетост између народа и земаља више пута била побуђена. Улога господина Иринеја у процесу помирења, његов приступ који сведочи о разумевању и његова отвореност према мађарском народу подстакли су нас да дамо предлог за доделу овог високог одликовања. Ваша Светости, Ваше Преосвештенстово, поштовани гости, у времену у којем су мађарско-српски односи на једном изванредном нивоу имамо све разлоге да славимо све оне који су нас задужили оним што су учинили за мир и сарадњу. Задовољство ми је што је и епископ Иринеј Буловић добио заслужено признање. Дозволите ми и да још једном изразим своје поштовање Његовом Преосвештенству уз искрене честитке, истакао је амбасадор Пинтер. Захваљујући на високом одликовању државе Мађарске, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј је истакао: - Веома сте ме обрадовали овим гестом који ничим посебним не заслужујем. Хвала Вама и преко Вас господину Адеру, кога сам имао такође прилику да лично упознам. То што сте Ви и господин председник Мађарске истакли као моју заслугу, у ствари је само мој покушај да поступам по нашој хришћанској вери и савести. Већ у претходном разговору сте могли да чујете о нашим пријатељским, блиским, братским односима са представницима хришћанства у Мађарској како са оним из Римокатоличке Цркве тако и из Реформатске Цркве, од којих и једни и други живе и овде код нас, у Србији, а највише у Епархији бачкој, где ја живим и делам. Ми смо свих ових година радили заједно на свему што се тиче свих нас, и обнове живота, црквеног и духовног, и даљег унапређивања тога живота. Кад је на дневном реду била тема реституције црквене имовине, ми смо онда ступили пред нашом државом сви заједно са потписима свих традиционалних Цркава и верских заједница на истом документу. За све смо тражили исти третман, исти положај и иста права, било да се ради о Православној Цркви као већинској, било пак о малим, релативно малим, црквама као што је код нас управо Реформатска Црква. Али ми смо осећали сви да морамо радити заједнички и са потпуним прихватањем једних од стране других. У том погледу, признање и захвалност треба одати не само представницима Православне Цркве него и представницима осталих цркава и верских заједница. -Исто тако, кад је враћана верска настава у јавне школе, представници свих цркава и верских заједница најпре су имали сопствени договор међу собом и предложили смо држави модел како треба да функционише верска настава. До дана данашњега имамо комисију, а то није комисија само једног министарства него комисија Владе Србије, у којој се налазимо опет сви заједно, представници свих традиционалних цркава и верских заједница. Никада међу нама није било никаквог конфликта нити различитог погледа и што је најважније такав став и однос је био спонтан и искрен од стране свих, подсетио је владика Иринеј и истакао: -Ја се радујем ако сам било шта макар најмање могуће, макар две лепте - како се помиње у Јеванђељу, могао да пружим као свој допринос у име своје Цркве и у своје лично име. Исто тако, генерално гледајући кроз историју, ми знамо да је било великих мрачних сенки прошлости повремено између наша два суседна и братска народа, али се показало да са духовним сазревањем свих нас то све може да се превазиђе; не може се избрисати из наше историје, али може да се превазиђе. Зато данас треба више да наглашавамо и више да имамо на уму оне светле благословене тренутке у нашој историји када су се Срби и Мађари заједнички борили за очување свог хришћанског идентитета и силом свог географског положаја били тзв. antemurale christianitatis за Северну и Западну Европу. Срби и Мађари су се борили заједно не само у чувеној Мохачкој битки него и у битки за Београд. Без учешћа мађарске стране питање да ли би дошло до победе и одбране Београда. Није случајно што је Хуњади Јанош под именом Сибињанин Јанко, у српској варијанти, постао јунак и наших народних песама. Он је заједнички јунак мађарског и српског народа. Таквих личности има много у историји, више него што ми данас знамо и управо оне требају да нам буду путоказ за будућност. Ја се искрено радујем као и наш Патријарх, Његова Светост Патријарх Порфирије, и сви ми у нашој Цркви што је данашња Мађарска после ослобођења од тоталитарног комунистичког система власти, који је Мађарску веома уназадио, успешно организовала своје друштво. Ја сам пролазио кроз Мађарску и у тим годинама, пошто ја имам релативно доста година, и знам огромну разлику између Мађарске тада и Мађарске сада. Оно што је посебно важно јесте да од свих народа који су тада били у источном блоку духовно најздравији и најснажнији показао се управо мађарски народ. Не бих желео да у оваквом радосном и свечаном тренутку било шта лоше кажем о било коме, али ви знате као и ја, можда и боље него ја, да има народа који у условима пуне слободе вероисповести и савести сада иду мање у цркву и мање се моле Богу него што су то чинили тада, а неки не иду уопште. Верујем да сви делимо ту заједничку мисао. Ја сам је врло често истицао да пред најездом екстремног секуларизма, који је само еуфемизам за атеизацију, нажалост, сада већ већински постхришћанске Европе, ми сви морамо заједничким снагама да сведочимо своју веру, своју душу, своју савест, свој идентитет и да на тај начин поновимо онај подвиг који се водио некада на бојном пољу, а данас треба да се води на духовном пољу, на пољу културе, цивилизације. Ту савремена Мађарска и њен председник, као и премијер Мађарске г. Орбан, дају веома речит пример и поуку читавој Европи и читавом нашем данашњем културном кругу у којем живимо и постојимо као Цркве, као народи, као државе. У том контексту, веома је значајно и лично пријатељство и искрена сарадња на нивоу државничке одговорности између председника и премијера Мађарске и Србије, између влада двеју земаља, али што је Његова Светост такође нагласио, и између одговорних црквених личности у Мађарској и у Србији. Знамо и за ваше личне заслуге на овом пољу и у прошлости и недавно. Били смо заједно, чини ми се, приликом прославе у Сент Андреји и у најлепшем сећању смо задржали и тај сусрет и ту дивну свечаност, и тај однос који постоји и наравно статус наше Цркве у Мађарској. Верујем да и овде није битно друкчије. Напротив, о томе сведочи и мој пријатељ Иштван Пастор, и други, и донедавни бискуп суботички господин Пензеш, сада је у пензији, са којим смо деценијама искрено и братски сарађивали. -И у мом личном животу постоје мотиви љубави и пријатељства према мађарском народу. Ја сам рођен и провео детињство у месту које је имало - нажалост, данас су млади нараштаји заборавили - и мађарски назив: Станишићи - Őrszállás. Од како знам за себе, од предшколског узраста, у истој улици смо били заједно и играли се заједно и српска и мађарска деца. Тада је још мало било и немачке деце, али мало. И један од тих мојих другара, из исте улице, из тог раног детињства, после је постао и мој зет, јер се моја рођена сестра, сад су обоје покојни, удала за њега. Ви знате за наш обичај и традицију, која само код нас постоји, славе као породичног, духовног празника. Ја, ако Бог да, по тридесет и први или други пут требам да славим славу у Новом Саду, ако ми Бог да живота и здравља. Не постоји година у којој на мојој слави нису гости били неко од Мађара, мојих пријатеља. Да споменем још, што ретко чиним у јавном говору, и једну своју професорицу из Сомборске гимназије коју су сви ђаци веома волели. Нико је није звао ни по презимену ни по имену, него само тепајући - Флорика. Наша Флорика. Она је била, да кажем, двоструког порекла, јеврејског и мађарског, али мађарски је био њен родни језик и у мом животу је заузела место моје друге мајке, по свим параметрима. Тако бих сад могао да вас задржавам још дуго, али мислим да је и ово више него довољно да разумете моју захвалност и моју ганутост, искрену, овим гестом, који понављам, ничим посебним нисам заслужио, али да ћу, ако Бог да живота и здравља, докле будем могао увек радити не само на помирењу него на истинском узајамном поштовању и прожимању наших народа и на добру и напретку свих. То сам слободан да вас уверим. Поготову што, као што рекох, на глобалном плану, у нашем културном кругу, хришћанска заједничка сведочења су неопходнам као и подршка Мађарске Србији пред, сад већ не баш много уједињеном Западном Европом, али у сваком случају моћном и важном, али и заједничко инсистирање на томе да та заједница ако нема духовни супстрат, духовну подлогу, нема ни будућност. И у том случају, иако се ја не питам и не одлучујем, нисам политичка личност, мислим да неће бити ни важно мом народу да ли ћемо бити чланови те заједнице или нећемо. О томе ће народ одлучивати као што је код вас одлучивао. У том погледу потребно је да поред разних ванхришћанских, понекад чак нехришћанских и антихришћанских садржаја који се пласирају, барем имају исто право и хришћанске вредности. Да се хришћанске вредности не потискују разним, понекад прикривеним, методима, једном теоријом људских права која је изворно хришћанска идеја, библијска идеја, али по којој су права универзална, а не да је, као код Орвела, једна категорија људи више једнака него друга. То је заиста наш заједнички задатак, заједничка одговорност и по мери мојих скромних снага, духовних, физичких, молим вас да рачунате на мене и као држава Мађарска и као Црква у Мађарској. Захвални смо вам наравно за сву подршку нашој Епархији будимској у Мађарској, која је историјски тамо већ неколико векова, а као црквена јурисдикција претходи вековима, тада још није имала епископа посебно. Исто тако и овде не постоји период у којем нису поред нас Срба живели и Мађари, некад је у неком делу било више једних, некад више других, али важно је да се осећамо сви као код куће било овде, било у Мађарској. Хвала најлепше. Köszönöm szépen, поручио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је у петак, 24. септембра 2021. године, трибини под називом „Бескрај и(за) маске: Драган Симеуновић – интелектуалне мене и еволуција пореткаˮ, одржаној у дворани трибине младих при Културном центру Новог Сада. Говорник на трибини био је академик Драган Симеуновић. Госта трибине је присутнима представила госпођа Мирјана Лукић Маринковић из Градске управе за културу Града Новог Сада, а модератор је била госпођа Јелена Делибашић из Центра за културне интеграције. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ УЧЕСТВОВАО НА КОНФЕРЕНЦИЈИ О ПРВЕНСТВУ И САБОРНОСТИ У ПРАВОСЛАВЉУ ВИДЕО ЗАПИС ИЗЛАГАЊА: https://eparhijabacka.info/episkop-backi-irinej-ucestvovao-na-konferenciji-o-prvenstvu-i-sabornosti-u-pravoslavlju/12/11/16/09/2021/
  23. Епископ бачки Иринеј: „Пресвета Богородица није била плен гроба и труљења него се заиста преселила, преставила се, прешла – као Мати Живота – Самоме Личностном Животу, своме Сину, Господу своме и нашем, Ономе Кога је она била удостојена да роди, као најчистије и најсветије створење у роду људскоме. Она, као што у Рођењу Сина свога није изгубила девственост, тако ни у смрти није напустила живот и овај наш свет него је и даље жива као Мати Живота.” Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на празник Успења Пресвете Богородице, у суботу, 15/28. августа 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. После прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки Иринеј је беседио о значају празника Успенија Пресвете Богородице. „Није нимало необично, у складу са вером свете Цркве Божје и са нашом вером православном, да главни празник било којега светога, посебно и пре свега Пресвете Богородице, јесте празник њеног или његовог упокојења, а не празник рођења. Данас славимо упокојење Пресвете Богородице, телесну смрт њену, а њено рођење је тек други по значају њен празник. Успеније је на нашем данашњем језику уснуће. Богородица није била плен гроба и труљења, како каже црквени песник, него се заиста преселила, преставила се, прешла – као Мати Живота – Самоме Личностном Животу, своме Сину, Господу своме и нашем, Ономе Кога је она била удостојена да роди, као најчистије и најсветије створење у роду људскоме. Она, као што каже црквени песник, у свему је изузетак, у свему је чудо и чудесна: у девствености рађа не на природан начин него на један чудесни, натприродни начин – силаском Духа Светога на њу. Она спаја у себи оно што је у обичном људском искуству неспојиво – и материнство и девичанство. Исто тако, и њена смрт је сасвим друкчија него упокојење обичних, смртних људи. Она, као што у Рођењу Сина свога није изгубила девственост, тако ни у смрти није напустила живот и овај наш свет него је и даље жива као Мати Живота. Пресвета Богородица је била подложна природним законима, иако најчистија и насјветија у људскоме роду, па тиме и старењу и упокојењу. Али, у исто време – као облагодаћена свим својим бићем, освећена, обожена, најчистија и најсветија – она превазилази све те датости и законитости створене природе, по речи Господњој да где Бог хоће, ту се надилази и превазилази поредак природе, ту постаје поредак Јеванђеља, слободе и благодати Духа Светога. То је, дакле, с једне стране, упокојење, с друге стране, прослављење и тела и душе, целе личности Пресвете Богородице”, истакао је Епископ бачки. Преосвећени владика Иринеј је сабраном верном народу честитао празник, уз молитвену жељу да Пресвета Богородица буде свагда са нама и међу нама својом материнском љубављу и непрекидном молитвом за нас, „јер, кроз њену молитву, Бог дарује све синовима и кћерима Своје Цркве”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...