Претражи Живе Речи Утехе

У току излагања на конференцији „Православље у свету: првенство и саборност у светлости православне веронауке“ јерарх Српске Православне Цркве бачки епископ Иринеј се дотакао једне од најактуелнијих тема у међуправославним односима – питања аутокефалности. Ваша светости! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Драга браћо и саслужитељи-архијереји! Часни оци свештеници и монаси! Браћо и сестре! Сматрам да тема јединства Цркве и саборности обавезно обухвата и тему аутокефалности, зато што аутокефалност као структура црквеног уређења у току векова треба да представља јачање и потврду саборности и јединств Цркве и у најновијој фази њене канонске организације на васељенском нивоу, а у ствари је постала зид саблазни и камен спотицања. Уместо да служи јачању вере, расту тела Васељенске Православне Цркве, и пре свега, пастирској сотириолошкој бризи за спасење душа верника, тема аутокефалности се данас, нажалост, користи као оруђе и средство за подривање јединства Цркве с тенденцијом редефинисња и ревизије православне еклисиологије на такав начин да канонски неред и анархија, мешање и упад на канонску територију других Помесних Православних Цркава добијају жалосно квазибогословско објашњење и оправдање. Православни аспекат и сотериолошка перспектива рада Цркве у свету сад постају неважни и чак се игноришу. Све ово видимо данас на жалосном примеру Константинопољске патријаршије – наше Мајке-Цркве која је, нажалост, заборавила шта значе права мајчинска љубав и брига. Ако се црквена аутокефалност разматра у историјској перспективи, у контексту свих догађаја у историји Цркве, могу се наћи различите дефиниције и теорије у вези с тим шта је аутокефалност, какве су претпоставке за њу, услови за њено добијање и давање итд. Пре сто година угледни Сергеј Александрович Тројицки, којег подједнако сматрам и руским и српским богословом, о данашњој ситуацији на украјинској земљи писао је као да је лично био њен сведок. И исто као и преподобни Софроније (Сахаров) изразио је своју најдубљу бојазан у вези са поступцима и теоријама које су у Константинопољу настале век касније и које данас, нажалост, оправдавају најпознатији богослови Константинопољске Цркве. Из познатих различитих дефиниција и описа појмова аутокефалности следи врло једноставан закључак: аутокефалност је право епископа једне црквене области да имају сопствени самостални и независни Архијерејски сабор, да бирају поглавара чији избор убудуће не подлеже никаквој потврди или сагласности од стране другог вишег црквеног центра, већ га аутоматски прихватају све Православне Цркве. Сви остали елементи или аспекти аутокефалности су секундарни: није толико важно ко кога помиње, да ли свето миро освештавају самостално или га добијају из Цариграда – све су то детаљи који не изражавају суштину појма аутокефалности. У том смислу аутокефалност би, посебно због њене изузетно дубоке кризе која у целини може да изведе из кризе данашње црквене праксе, можда требало да постане једина тема на Критском сабору. На предлог и захтев Руске и Српске Помесне Цркве ова тема је на Сабору била обавезна. Чак ћу рећи да је то била једина тема која је била потребна на Свеправославном сабору. На саборима никад није било ничега што би личило на научне или богословске конференције – саборно су се увек разматрали проблеми, посебно јереси или канонски преступи, који су представљали опасност по јединство Цркве. Нажалост, већ у првим корацима на припреми за Критски сабор, шездесетих година прошлог столећа, сачињен је каталог који је обухватао 105 различитих тема, што је превише чак и за конференцију. И тек на самом крају је наведено неколико тема које су се мање-више дотицале изазова, проблема и искушења с којима се суочава васељенско Православље. На питању аутокефалности, као и на питању црквене аутономије радило се у току две или три деценије на Свеправославним предсаборним саветовањима и конференцијама и по њиховом завршетку је усвајан свеправославни текст који је, нажлост, имо само једну тачку конфронтације – начин потписивања општеприхваћеног документа (томоса – прим.). И кад смо у Шамбезију на прелиминарним седницама, пре свега покренули тему аутокефалности, председавајући нам је хладно и оштро рекао да је ионако потрошено много времена на друге теме (премда оне понекад нису биле толико важне), а за тему аутокефалности нема времена и она се неће налазити на дневном реду. И, као што је тачно истакао Његова Светост патријарх Кирил, можда је ова тема (не могу то да тврдим) намерно искључена из дневног реда. Јер, да је оно што је учињено у току деценија Сабор усвојио као општеправославни став о аутокефалности, то је могло да спречи трагичне догађаје који су уследили након антиканонског мешања Константинопоља у питања унутрашњег живота Руске Православне Цркве на украјинској земљи. Појам аутокефалности се разијао у току векова. Као што је познато, у доба апостола, свака локална Црква је била потпуна католичанска Црква, односно, присуство све католичанске Цркве на једном подручју и у једном времену као пуноће благодати Светог Духа у општењу епископа, клира или свештенослужитеља, мирјана, верујућег Божијег народа. Због практичних разлога, с развојем Цркве и њене мисије у свету, испоставило се да је потребно да се организује такозвани систем митрополија. У доба Васељенских сабора, посебно до IV Васељенског сабора, у Римском царству је било више од сто аутокефалних митрополија. Међутим, постојале су митрополије и ван његових граница и веома је важно да се то има и виду: неке Цркве које су се налазиле ван граница Византијског или Римског царства чак су биле старије од Константинопољске цркве. Касније се развија систем који претпоставља да неколико епархија улази у састав једне митрополије, а неколико митрополија формира ширу заједницу – егзархију. На IV Васељенском сабору се помиње такозвани егзарх диоцезе – по неким тумачењима, то је сам константинопољски патријарх, али се мени чини да то није вероватно. Присталица сам мишљења оних који сматрају да је егзарх диоцезе био предстојатељ врло широке црквене структуре. На IV Васељенском сабору и после њега коначно је установљен патријаршијски систем с аутокефалним субјектима који је подразумевао пентархију (пет апостолских древних Цркава) и друге Цркве, на пример, Јерменску и Грузијску које су биле ван граница или делимично у границама царства и које су живеле и развијале се без пентархије. Судбина овог система црквене структуре и организације се нагло променила с падом Константинопоља, кад је Отоманско царство и нехотице постало наследник пале Византије. Чак се и султан међу својим многобројним титулама називао ромејским императором сматрајући себе његовим законитим наследником. И као такав, он је полазећи од својих муслиманских уверења, константинопољском патријарху дао таква права и овлашћења каква овај није имао у Ромејској хришћанској империји. Константинопољски патријарх је постао такозвани етнарх (милет-баша) који није водио само духовну бригу о православцима у Отоманском царству, већ је имао и политичку власт над њима, могао је чак да прикупља порез за султана без директног учествовања турске власти и чиновника. Дакле, још у ово време су се зачеле неке од идеја које су се у ХХ веку развијале на начин који смо већ поменули. Ово се, између осталог, може закључити на основу историјата с томосима које је Цариград издавао аутокефалним Црквама или ситуације у вези са признањем аутокефалног статуса Грузијске Цркве – јер не може се рећи да она никад није имала аутокефалност, али су пронађене формулације у којима се помиње да се не ради о даровању аутокефалног статуса, већ само о потврди коју је дала Антиохијска црква. У периоду XV-XVI века, кад је Руска Православна Црква стекла аутокефалност, запажа се јачање идеја да Константинопољ влада темом аутокефалности и да инокосно и самостално одређује колики ће бити обим сваке аутокефалности и у ком облику ће она бити дата. У том смислу Константинопољска патријаршија касније све више и више ограничава аутокефалност. Може се рећи да је аутокефалност коју је добила Руска Црква била потпуна, права и истинска. Слична њој је аутокефалност Српске и Бугарске Цркве и неких других, на пример, Румунске Цркве. Неке од следећих су већ врло ограничене и временом се долази до „аутокефалности“ ПЦУ – цркве (боље речено псеудоцркве) у којој уопште нема никакве аутокефалности. Низ истакнутих богослова у грчком свету (а неки од њих су моји пријатељи из младости) придржавају се врло чудне идеје, изјављујући да наводно само од добре воље константинопољских патријараха (или напротив, њеног одсуства) зависи да ли ће некоме бити дата аутокефалност или не. Један од таквих богослова је, на моју жалост и разочарење, изјавио да је Константинопољ начинио огромну грешку што је, како је дозволио себи да се изрази, дао аутокефалност „руској хорди“ и „масама дивљака“. Међутим, он у потпуности занемарује чињеницу да је ова аутокефалност (прво незванична, али стварна, животна) представљала принудни одговор на то што је Константинопољ у то време био унијатска Црква: [у Москви је митрополит који је подржао унију] Исидор био једноставно протеран и никакав унијатски програм није усвојен. Нешто слично се десило и са српском аутокефалношћу у XIII веку: тада је у Константинопољу било латинско царство, остаци Византије су се налазили у емиграцији у Никеји и на другим местима, а константинопољски патријарх је био у прогонству. А Србија се већ у том тренутку налазила (и још увек се налази) на граници западног и источног римског света. У великој мери су се осећали католичко присуство и прозелитизам – чак је и рођени брат светог Саве у Црној Гори био католик. Светитељ Сава је морао да учврсти Православље у својој земљи – то није била побуна против постојећег поретка, за шта је био оптужен и за шта га неки и данас оптужују, већ једноставно борба за Православље, што представља један од главних аспеката живота и задатака аутокефалне Цркве. Затим пролази доба османске власти – и више нема, не само Византије, већ ни Отоманске империје и Константинопољ више није „град цара, сената и синклита“, није град султана и пентарха – константинопољског патријарха. То више чак није ни главни град Турске, већ је велики град, али ипак нема првенство. У току протеклих столећа већ су се појавиле нове аутокефалности – не увек добровољне, већ понекад принудне због околности. И у овом новом времену сразмерно с тим Константинопољска патријаршија има све мање власти: она не само да је изгубила власт над свим земљама и Црквама које су биле у њеној надлежност у турско време (као што је познато, Константинопољска патријаршија је тада просто на силу апсорбовала и бугарску трновску, и српску пећку, и друге јурисдикције; остале су само оне јурисдикције које су биле ван граница Отоманског царства – на пример, наша Карловачка митрополија и патријаршија за коју Руси знају, зато што су Сремски Карловци били центар руског живота у дијаспори итд.). Константинопољ остаје без већине своје пастве на сопственој исконској терторији у Малој Азији и притом се у њему врло снажно испољавају неопапистичке теорије које су познате још од времена Мелетија (Метаксиса), затим Атинагоре и посебно, нажалост, у наше дане. У овом смислу приликом разматрања праксе за давање свих врста и облика аутокефалности, треба разликовати потпуну, праву од непотпуне, крње, делимичне и условне аутокефалности. Пример за то представља Јеладска Црква у Грчкој. Она није добила потпуну аутокефалност и још увек је нема: она бира свој Сабор, али не бира поглавара. У Атини нема поглавара – постоји само Свети Синод који има председавајућег, али нема предстојатеља Цркве. Ово подсећа на ситуацију у Русији за време Петра Великог кад није било патријарха – само Синод и оберпрокурор. Даљи кораци у овом правцу су видљива, фиктивна и у суштини непостојећа аутокефалност као [описана у томосу који је издао Константинопољ] ограничена аутокефалност Цркве чешких земаља и Словачке и неке друге аутокефалности. Међутим, „аутокефалност“ која је дата украјинским расколницима уопште није аутокефалност, а није чак ни аутономија. Права и слободе које, на пример, Украјинска Православна Црква ужива као аутономна и самоуправна Црква у оквиру Руске Православне Цркве или коју је наша Српска Православна Црква својевремено дала расколницима у Северној Македонији (они су прво прихватили предлог, али су га касније одбили) – су много дубљи, шири и озбиљнији од ове наводне аутокефалности која је дата расколницима. „Томосом“ који им је дат не само да су предвиђена многобројна ограничења – већ се у њему отворено каже да они својом влашћу, началством и поглаваром треба да сматрају константинопољског патријарха. Посебно је жалосно што се у овом „томосу“ више не помиње Господ Исус Христос као Глава Цркве, као у пређашњим томосима, већ се каже да је константинопољски патријарх глава Цркве на земљи. Наравно, ово је апсолутно неприхватљиво и недопустиво за православну савест и означава ревизију Јеванђеља и ревизију Новог Завета. Питам самог себе и вас, Ваша Светости, драги оци и браћо: шта нам је чинити данас како бисмо пронашли излаз из ове веома дубоке кризе која је и [условљена] геополитичким факторима, спољашњим притиском, па чак и потпуно отвореним, директним мешањем представника западних сила, посебно највеће западне силе, а такође има унутрашња жаришта, унутрашње корене? То нису само поступци константинопољског патријарха који су само оваплоћење тенденције која се, нажалост, развија у оквиру нове теорије неопапизма. Излаз видим, с једне стране, у томе да се ослободимо, по могућству у потпуности, сваког спољашњег утицаја и притиска. Свима нам је познато да није само украјинска власт [вршила притисак] у време кад су расколници признати аутоматски, једним потезом пера, не само за праве јерархе (што није било и ни сад није истина), већ им је одмах призната аутокефалност – што је појава без преседана у историји Цркве. Треба чврсто избегавати сваки утицај власти – и унутрашњи и спољашњи, између осталог, треба избегавати и услове притиска и пружати му отпор, што је на примеру показала Руска Православна Црква у току 70 година совјетског периода у својој историји. Она се никад није клањала другом цару осим Цара Небеског и ниједном господару осим Господа. И то је пример за све нас. Мислим да се то догађало и у другим Црквама, али не у тако акутном облику. Шта још треба радити – то сматрам делом и смислом ове конференције – треба развијати здраве, истински православне и светоотачке појмове и идеје о аутокефалности, саборности и првенству (то је триптих који је органски међусобно повезан), за разлику од унутрашње идеологизације и апсолутизације које ствара Константинопољ, извесне унутрашње секуларизације појма аутокефалности и уопште губитка истинске црквене самосвести без које не можемо ићи напред. Сматрам да је настала ситуација врло трагична и опасна, али сам сигуран да Свети Дух руководи Црквом, како на дан Педесетнице, тако и кроз целу црквену историју. Спаситељ нас уверава да је „врата пакла неће савладати“ и сигуран сам да ће се наћи неко решење. Јер, ако овај раскол предуго потраје, нажалост, биће неизбежан нови раскол попут оног који се десио у XI веку и кривица ће пасти на оне који су га изазвали. Нека би дао Бог да се то не деси, да се временом ситуација на неки начин исцели и да ове дане доживе и људи који су сад у зрелим годинама. Служба за комуникације ОСЦП/Патријархија.ru 18. септембар 2021. год. Са руског за Правблог Sr - Марина Тодић https://t.me/pravblogs/2456

Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Извор: https://pravoslavlje.spc.rs https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/

Поштовани Владико, драги пријатељу, у тешкој и немирној минулој години наша Црква, предвођена Првојерархом, патријархом Порфиријем, испуњавала је своју мисију. То, уосталом, потврђују и освећене новоизграђене богомоље, међу којима је и недавно освећена црква Светога Саве у Фочи. Како оцењујете протеклу годину? Захваљујем Вам, поштовани господине уредниче, драги пријатељу, што сте на овако доличан начин отворили наш овогодишњи божићни разговор. Ваше речи су ме подсетиле на слику Уроша Предића, названу Узбуркано море. Често сам у прилици да је посматрам јер је изложена у Престоној дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску Цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору. Протекла 2023. година – као и 1910. година када је слика настала – била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна, како с правом констатујете. Наш Патријарх, Светејши Порфирије, данас се – исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена Патријарх српски Лукијан тада – посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. Господња поука, са страница отвореног Светог Писма које на Предићевој слици Свети Никола држи у рукама, а која гласи: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет”, односно: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”, уткана је у историјско искуство нашег народа. Због тога, наша Црква, како опет тачно и с правом констатујете, увек извршава своју мисију. Јер, наш народ је у одсудним историјским часовима чврсто и непоколебиво опредељен за Христа и за православну веру, а када нема другог, Србин и живот свој полаже за крст часни и слободу златну. Аналогија са протеклим годинама ратова и страдањâ јесте невесела, али не потпуно. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага Српске Православне Цркве и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Када су проценили да тадашња „пета колона” није у стању да поништи снагу Цркве, сублимирану у личности њеног првојерарха, они су, 1913. године, на свиреп начин убили Патријарха и обезглавили нашу Цркву. Као и у доба Лукијана Богдановића, Патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима „џак за ударање”. Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и Патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Победа ће, опет и опет, бити на страни Бога, Јединог Човекољупца, и свих Њему верних, а не на страни нечастивог Човекомрсца, оца лажи, првог Опадача или Клеветника (што је и једно од главних значења речи ђаво) и оних људи који, свесно или несвесно, њему служе изричући или исписујући своје лажи, клевете, хуле. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепотаˮ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Вероватно се читав цивилизовани свет, изузев сретникâ у aмазонским прашумама који никада не гледају у екране мобилних уређаја, осећа најмање онолико амбивалентно колико и чињенице којима сте поткрепили своје питање. Био бих најсрећнији да могу да оповргнем Вашу констатацију да је ово тренутак небивале претње опстанку човечанства и да то илуструјем историјским примерима, али, нажалост, не постоје одговарајуће аналогије које би ту моју жељу потврдиле. Исто тако, и Ви и ја, као и сви нормални људи, слутимо или, можда, већ и назиремо обрисе нове епохе и новог поретка у свету, поретка који ће доћи или, може бити, већ долази, под условом да се не оствари небивала претња човечанству и нашој планети. Дотле, до остварења једне или друге могуће перспективе, ми смо налик Надежди Мандељштам, која је пред Стаљиновом џиновском машинеријом за масовно убијање невиних људи живела између страха и наде. Читав свет данас гледа казаљке „Сата судњег дана” (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ седамдесет и осам година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Осип, муж Надежде Мандељштам, био је „зек” (затвореник, логораш) у Колими (коју је Шаламов оставио памћењу света), у леденој пустоши руског Севера, у логору ограђеном жицом, са наоружаним стражарима, док данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда. Претпостављам да, када говорите о обрисима нове епохе и новог поретка, имате у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, „може да буде, али не мора да значи”. У расуђивању о оваквим стварима пре свега треба имати у виду неизмерну љубав Божју, љубав Онога Ко је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да нико ко у Њега верује не пропадне него да свако има живот вечни (ср. Јов. 3, 16). Лично, верујем и знам да је Христос Својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведникâ, обичних људи, „несветих, а светих”, људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, које се у суштини своде на једну двоједину заповест о љубави као садржају и истинском смислу живота, о начину постојања боголиког и зато богочежњивог бића какво је човек. Напослетку изражавам и своју молитвену наду да ће људски род у будућности избећи иго дигиталног ропства. Ваше Преосвештенство, уверени смо да пратите црквене прилике у Украјини и то у што су се оне изродиле. Каква је Ваша процена и оцена тренутног стања и како видите будућност Православља у Украјини? Као што је познато, две су главне рак-ране Православља у многострадалној Украјини. Прва је фанатично антиправославно унијатство у западној Украјини, плод псеудовасељенског фераро-флорентинског сабора (1438 – 1439), а још много више такозване Брест-Литовске уније (1596). Друга су расколничке парацрквене структуре: она на челу са „Филаретом” Денисенком, негдашњим кандидатом број два за московски патријарашки трон, који се свог „украјинства” сетио тек тада када није постао патријарх московски и све Русије, укључујући, наравно, историјску Кијевску Русију, тојест земљу којој је тек Лењин дао њено данашње званично име и њене данашње границе, проширене накнадним Хрушчовљевим поклоном(!), Кримом, који је дотад увек био у саставу Русије, што мудро прећуткује „колективни Запад”, самопроглашени врховни арбитар за питања демократије, морала и људских права, и она на челу са „Епифанијем” Думенком, при чему је њихово „уједињење” муњевито пропало, упркос свим напорима тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и његових западних савезника, како оним непосредним, путем политичког притиска, тако и посредним, преко једностраних акција оних православних црквених кругова који су поверовали лажним информацијама о расположењу канонског украјинског епископата, верног јединству троједине целине Москва – Кијев – Минск. „Православна Црква Украјине” је створена на канонској територији Украјинске Православне Цркве, општепризнате до дана данашњег, али против њене воље и без њеног учешћа, као и без сагласности Московске Патријаршије и уз пренебрегавање става већине аутокефалних Православних Цркава, оптерећена, притом, страшном канонском хипотеком у виду присуства непостојећих епископа, како оних „хиротонисаних” руком анатемисаног Денисенка тако и оних „хиротонисаних” од стране опскурних ликова, лишених и епископске благодати и апостолског прејемства (сукцесије, наслеђа), па, штавише, и саме припадности Православној Цркви. Због свега тога, црквено законита Украјинска Црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска Лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље. Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске Православне Цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Јесу уништавали цркве и манастире, јесу већину преосталих оскрнавили и позатварали (уочи Другог светског рата, колико знам, постојала су само два „дејствујућа” храма на тлу Украјине, један у Кијеву и један у Одеси), јесу побили на десетине, а можда и на стотине хиљада епископâ, свештеникâ, монахâ и верникâ широм Совјетског Савеза, јесу на милионе њих прогнали на тужна „острва” (читај: у стравичне логоре) Архипелага Гулаг – јесу чинили и та и многа друга зла, али формалну одлуку највишег органа власти којом се Црква просто-напросто забрањује и укида нису донели. Цркву Христову у њеној саборној целини и пуноћи неће, по Његовим речима, „ни врата пакла надвладати” (Мат. 16, 18), док свећњак појединачне месне или помесне Цркве само Он, и нико други, може уклонити (Откр. 2, 5 и 3, 3), а то се, од апостолске епохе до наших дана, дешава када се њени чланови не кају за грехе (на истом месту), када се одричу праве вере и застрањују у јереси (Откр. 2, 14 – 16), када не живе по начелима хришћанске етике (Откр. 2, 20) и, уопште, када су млаки у вери (Откр. 3, 15 – 18). Насупрот овој јеванђелској истини, они који би да укину Цркву – уствари укидају себе, истовремено сахрањујући властиту државу у гроб из којег нема повампирења, а дај Боже да, кад-тад, буде васкрсења. Све наведене чињенице нису, нажалост, оно најгоре, у духовном и моралном смислу. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских – боље рећи антихристовских – подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права „ЛГБТ-популације” и других категорија људи и животиња, све до пасâ луталицâ, али „не примећују” страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском Истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у „међународној заједници” колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света. Да ли бисте нам овом приликом појаснили шта могу да значе гласине о некаквој „Европској Православној Црквиˮ, „Цркви” која се појавила ниоткуда и која би своје деловање могла усмерити и на канонски простор Српске Православне Цркве? Знам за разноразне самопроглашене и фантомске „Цркве”, – па и за анти-Цркве, на челу са морбидном, боље рећи монструозном, „сатанистичком Црквом”, – феномен уопште није нов: већ у апостолско доба постојао је појам „Синагога Сатанина” (Откр. 2, 9), – али, признајем, за ову коју помињете никад нисам чуо до овог Вашег питања. Једини њен спомен за који одскора знам јесте спомен у једној проницљивој колумни професора Слободана Антонића, чије увиде и ставове изузетно поштујем и потписујем. У тој колумни он се, колико разумем, нашалио са такозваним грађанистима у српском друштву, полазећи од чињенице да они презиру Српство, а да им се и на сами помен Републике Српске диже коса на глави, те им је као „еврофанатицима” великодушно понудио да иницирају оснивање „Европске Православне Цркве” као њима прихватљиву замену (супститут, сурогат) за Српску Православну Цркву, као и за Православну Цркву на европском континенту. У овом правцу мирише – или, пре ће бити, заудара – изјава Виоле фон Крамон да у Немачкој (читај: у Западној Европи) и не постоји Српска Православна Црква него постоје самосталне епархије Српске Православне Цркве, чему дописујем и немушто „објашњење без објашњења” из пера – или компјутера, свеједно – мога млађег сабрата и саслужитеља, притом мога бившег студента и, веровали то неки „Евросрби” или не, мени драгог човека. У нечијим очима, разуме се, ја могу да представљам само „смарајући” реликт прошлости. Српска Православна Црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску „ХПЦ”, сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову „МПЦ”, данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, „ЦПЦ”; затим „истинску СПЦ”, „слободну СПЦ” и њима сличне „удруге” на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се – што не дао Бог – на историјској позорници појави и фамозна фантомска „ЕПЦ”, или „ЕУПЦ”, или „НАТО-ПЦ”, онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине (IТим. 3, 15), Црква Божја, Црква Христова, Црква Саборна и Православна. У њеној природи нема „ћераније”, али ако нас, православне хришћане, и на овај начин почне гонити свет који у злу лежи, бранићемо се борбом за правду, за љубав, за истину, и, верујем, победићемо, у име Божје, а човека ради, никада не заборављaјући поуку и поруку Христа Самоистине: „Блажени прогнани због правде јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас због мене стану срамотити и прогонити…” (Мат. 5, 10 – 11). У којој мери су процес румунизације молдавског становништва и покушаји искључења Молдавије из руског света у вези са све гласнијим позивима Маје Санду да изазовна времена захтевају једну Цркву, у њеној визији – Бесарабијску епархију Румунске Православне Цркве? Сами Молдавци су се слободно изјаснили да хоће да буду то што јесу. Иако говоре једним од наречјâ румунског језика, нису се определили за присаједињење Румунији. Осим тога, у Молдавији, поред молдавске већине становништва, живи и много Руса, као и припадникâ других народа. Међу њима су и Гагаузи, по пореклу турско племе православне вере. Црква у Молдавији ничим није оштећена или угрожена тиме што, у аутономном статусу, припада Московској Патријаршији: већина епископâ и свештеникâ су Молдавци, богослужења се врше на њиховом језику, сав црквени живот се одвија и развија без сметњи. У исто време, Руси и остали Словени користе у храмовима црквенословенски, а у обичном животу руски и друге језике. Тежња за издвајањем Молдавске митрополије из Руске Цркве није диктирана неким проблемом, а још мање неком реалном потребом. Она, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне стране, и о стално присутној антируској агенди савременог Запада, са друге стране. Садашња пак државна и политичка врхушка Молдавије представља – то није никаква тајна – његовог послушног експонента. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, поново нађу под контролом Русије, непосредном или посредном? Или шта ако на чело земље дође, данас-сутра, лидер који није „прозападно” настројен него се, из природних и разумљивих разлога, оријентише према Истоку? Најзад, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација буде значила и одговарајуће манипулисање Црквом? Где би ту био крај? Имајући у виду наведене и друге чињенице, сматрам да госпођа Маја Санду треба да се окане Цркве и да се, уместо бављења туђим послом, односно устројством Цркве, позабави социјалним, економским и другим проблемима који су јој и иначе једини у опису посла, а има их, попут многих земаља, и Молдавија. Неколико свештеника Епархије аустријско-швајцарске иступило је из Српске Православне Цркве и приклонило се Цариградској Патријаршији. Је ли то изолован случај? Шта наша Црква чини и предузима овим поводом? Случај јесте изолован, али представља опасан преседан, не само зато што су отишли без редовног канонског отпуста него зато што замишљају да могу узети са собом – и за себе – српске парохије, као да су их они сами однекуд донели. По једногласној одлуци Светог Синода, ја покушавам да, мирољубиво и братољубиво, али искључиво на канонској основи, дођем до решења. Још је прерано да се опширније о свему говори. Боже здравља, има данâ за мегдана! Чини се да је Српска Православна Црква последњих година постала предмет појачане пажње неких западних центара моћи, где нашу Цркву виде као сметњу спровођењу својих политичких програма, у чијем су оквиру и промена свести и промена вредности које почивају на хришћанским темељима. О неопходности разбијања СПЦ говорило је више званичника колективног Запада. У којој мери се осећа тај притисак? Истини за вољу, никакав притисак не осећамо. Одлуке Сабора, Синода, Патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органâ било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, Српска Православна Црква морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на „свету простоту”, акамоли на наивност. Наиме, изјаве појединих западних политичара потврђују тачност Ваших констатација. Илустроваћу њихове ставове кроз три епизоде из протеклих година које су, чини ми се, имале највећи одјек. Генерал Хоџис, данас у пензији, а 2019. године главнокомандујући НАТО-а у Европи, у интервјуу „Гласу Америке” изјавио је да „треба помоћи Србији да се одупре притисцима Православне Цркве, везане за Русију”. Ова изјава је имала велики одјек, а неки медији су је још мало досолили, тако да њен ехо још увек одјекује. Наша Црква није уопште реаговала, пре свега зато што је контекст изјаве потпуно нејасан, а ако бисмо је разумели буквално, онако како је речена, она је потпуно нереална. Црква од државе, односно од државних власти, очекује и захтева одговоран став по питањима која су народу од животне важности, нарочито тамо где су права верног народа заиста угрожена, например у вези са верском наставом у школама и слично. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку. Јасно је и то да цитирани генерал следи политику своје земље, традиционално подложне стереотипу по којем су Руси вечити непријатељи, и да Српску Цркву ставља у лажну позицију промотера интересâ Руске Федерације(!). Стога наша Црква за њега представља легитимну, а за домаћу пету колону обавезну мету. Крајем 2021. године Виола фон Крамон, позната лобисткиња нелегалног режима косовско-метохијских Арбанаса, иначе радо виђена гошћа и покровитељица лажних еколошких организација у Србији, активна од Горњих Недељица до Пећи, после пријема код Преосвећеног епископа диселдорфског г. Григорија, изјавила је да је управо сазнала лепу вест да Српска Црква у Немачкој заправо и не постоји него да се ради о аутономној епархији. С обзиром на то да је њена изјава изазвала буру негодовања, пре свега код српских православних верника у Немачкој, али и у Отаџбини, објављено је званично саопштење Светог Синода наше Цркве у коме стоји да је Епархија диселдорфска део једне, недељиве, аутокефалне Српске Патријаршије, да њен Устав и ту важи као било где на њеном канонском подручју, да су сва њена црквено-јерархијска тела обавезна да се по њему управљају и да надлежне црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, док Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава било ког епархијског архијереја. У трећем примеру, из 2022. године, Српска Православна Црква је, ни крива ни дужна, доспела на странице Резолуције Европског парламента у крајње негативном контексту: она се, ни мање ни више, уплиће у све демократске процесе у Европској унији, а не либи се ни дезинформисања. Да није тужно, било би смешно. Све што о Српској Православној Цркви стоји у тој резолуцији засновано је на историјским предрасудама и стереотипима, а супротно елементарној истини. Например: Српска Црква – која се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима – оптужена је да је управо она узрочник „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”. Тешко је разумети и став врлих стразбуршких парламентараца кад нашу Цркву оптужују да традиционалне породичне вредности штити на исти начин како то чини и Руска Православна Црква. Узмемо ли у обзир чињеницу да то на исти начин чине и све друге помесне Православне Цркве, Римокатоличка Црква, поједине протестантске деноминације, Јевреји и муслимани, питам се: зашто не нападају све монотеистичке („аврамовске”) религије, па и религију уопште, већ нападају само Православну Цркву, особито пак Руску и Српску, као да оне „штрче” у односу на све остале Цркве и верске заједнице? Откуда то да нам бриселско-стразбуршки душебрижници приписују значај и утицај који ми сами себи не бисмо приписали ни у најлуђем „сну летње ноћи”? Лично немам одговора на ово реторско питање. Само нагађам да би реч могла бити о истовременој самообмани и обмани. У нашем синодском коментару на тај документ, објашњено је верном народу и широј јавности да су брак и породица елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се оне не могу мењати или замењивати другим, у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Још неке теме – на сличан, за нас апсурдан – начин третиране су у том документу, али ћу се задовољити запажањем да ниједном није поменуто име Српска Православна Црква него, у контексту појединих држава бивше Југославије само Православна Црква, што имплицитно потврђује Вашу тезу о жељи дотичних „партнера без алтернативе” да се разбије наша Црква. И још само једна мала констатација: ниједан од поменута три примера не би био могућ да се у српском друштву није повампирио лик из Нушићевог „Сумњивог лица”, срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један „срески шпијун”: ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и – на крају или на почетку – Српске Православне Цркве. Колективни Запад као да је „задужио” поједине политичаре са некадашњих југословенских простора да умање значај Српске Православне Цркве измештајући је из њеног историјског и богоданог оквира. Све се више уместо званичног назива „Српска Православна Црква” употребљава назив „Црква Србије”. Тај нови назив чујемо од неких црногорских, али и војвођанских политичара. Како се могу схватити овакви поступци? Питање је да ли је Запад иког ангажовао или „задужио” за ову надасве глупу работу или се домаћи „западњаци” добровољно препоручују и јавно представљају, као поменути Алекса Жуњић, „срески шпијун” наших дана. За разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела „Српска Спарта”, некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз „Црква Србије”, све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске Патријаршије и неких других помесних Православних Цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање. Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског – али и „војвођанерског” – кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије Српске Православне Цркве, али и за Српску Патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има. Ево и обећаних неколико речи о фамозној „Цркви Србије” из устâ оних који уобичајену, општеприхваћену синтагму Српска Православна Црква не могу да изговоре, а да им моментално не позли. Полазим од следеће ноторне чињенице: они о Цркви и њеном устројству не знају ништа, ама баш ништа. Отприлике толико познају и граматику српског језика, а да не говоримо о синтакси и фразеологији грчког језика, старог и новог, мени – маколико неком нескромно звучало то што ћу рећи – свог и рођеног, као што ми је српски, по рођењу, први свој и родни језик. Неки уображени неоцрквењени жутокљунци који су код мене полагали и Нови Завет и грчки језик, те знам шта знају, а знани су ми и њихови данашњи „научни” домети и узлети, могу да причају шта хоће, али, нажалост, једно је сигурно – да нису упућени у православну теологију (у неку другу можда јесу, макар делимично) и да не познају довољно ни српски ни грчки језик, у којем, иначе „идентификују” употребу термина „Црква Србије”. А сада да „пређем на ствар”! Богословски, – а то значи библијски и светоотачки, – месна/помесна Црква се именује на основу њене канонске територије, а не на основу националне или језичке припадности њених чланова. У Новом Завету налазимо Цркве у Азији и Европи, од Јерусалима и Антиохије до Рима и Шпаније, а за све њих, без изузетка, зна се да су биле мултиетничке и разнојезичне. И у потоњим вековима се апостолске Цркве именују географском, а не националном одредницом: Црква Јерусалима, Антиохије, Рима, Александрије и тако даље или, у духу српског језика, Јерусалимска, Антиохијска, Александријска и друге Цркве. Временом, међутим, улазе у употребу и термини који не полазе од именâ градова као црквених центара него и од њихових ширих области или земаља: Црква Јерменије, Грузије, Египта, Етиопије и тако даље или, сходно српској језичкој пракси, Јерменска, Грузијска, Коптска, Етиопска Црква… Најновији еволуциони ступањ ове терминологије, већ одавно присутан, јесу термини који истовремено указују и на конкретне географске координате и на народ који је постао главни, али не и једини, носилац етничког, културног, државноправног и сваког другог идентитета дотичних територијалних целина. Много је примера који ово илуструју. Даље, источне Патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), све одреда, у свом званичном називу имају и одредницу грчка иако њихова паства није већински грчка него арапска или арабофона, односно, у Африци, полифона. Разлог за то није грчки шовинизам, како мисле незнавени и недобронамерни, већ потреба да се нагласи православни (византијски, ромејски) идентитет тих Цркава како би се уочила њихова идентитетска разлика у односу на дохалкидонске, сиројаковитске и друге оријенталне Цркве које, све одреда, такође себе сматрају и називају православним Црквама. Сличан терминолошки развој запажамо код већине помесних Православних Цркава: Московска Патријаршија је данас познатија под називом Руска Православна Црква иако се у њеној јурисдикцији, уз већински руски народ, налази бар још стотину народâ, особито у азијским областима непрегледне руске земље. Некадашњи историјски називи Пећка Патријаршија и Трновска Патријаршија потпуно су, у пракси, замењени називима Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква. Није друкчије ни на микро-плану. Само у Епархији бачкој, за коју сам надлежан већ тридесет и три године тако да знам шта говорим, поред готово апсолутне српске већине међу верницима има и православних Словака, Мађара и Буњеваца, да и не говорим о нашој браћи Циганима или Ромима, који су нам из своје средине дали и више врсних православних свештеника. Као хумористичку илустрацију овога што тврдим навешћу један догађај из своје епископске праксе: једног дана, у своје време, добио сам молбу да одобрим мешовити брак између тога и тога, Немца православне вере, и те и те, Српкиње римокатоличке вере. Моја канцеларија је, за сваки случај, проверила да није, можда, посреди lapsus calami, што ће рећи нехотична замена етнонимâ Немац и Српкиња. Није био лапсус, омашка при писању у надлежној парохији. Наравно, тај брак сам одобрио, не питајући за мишљење ни стручњаке здесна ни експерте слева. Очекујем да ће ме дежурни ловци на главе „новотараца” и због ове епизоде напасти. Иначе, ја сам српски владика, а као новорођенче ме је крстио свештеник Владимир Родзјанко, руски емигрант, унук последњег председника царске Думе, потоњи руски владика. Српски сам владика, али ми је духовник, по упокојењу светог аве Јустина, био Грк, свети Порфирије Кавсокаливит. У Цркви нема Јудејина ни Јелина (види Гал. 3, 28; ср. Римљ. 10, 12 и IКор. 12, 13). Дакле: наша помесна Црква јесте Српска, али у њој има места за све, Србе и не-Србе. Толико о томе. А сад, ево, и ситница језикословна, не безначајна, како ми се чини. Ради се о значењу и употреби придева српски (слично стоји ствар и са аналогним словенским придевима руски, бугарски и другима). Тај придев се односи како на припадника српске нације тако и на Србију као земљу: српски, према томе, значи Србинов, који се тиче Србина и слично, али значи и све што одликује земљу или државу која се по свом већинском народу зове Србија. Другим речима, српски може значити и србијански. (Овај термин је, нажалост, временом добио некакав негативни призвук, док се у своје време нормално употребљавао да би означио Србе с обе стране Саве и Дунава, односно Србе из „Војводства Србија и тамишки Банат” под хабзбуршком врховном влашћу и Србе из Књажества Србија, касније из Краљевине Србије, или Србе из Србије и Србе из Црне Горе и томе слично. Доситеј Обрадовић је, подсећам, певао „на инсурекцију Сербијанов”. У новије доба, доба у којем је Српска Војводина била сведена на безимену „Војводину” без војводе, блаженопочивши владика Данило Крстић је за себе говорио да је „Србијанац из Новог Сада”, враћајући проскрибованој речи првобитно значење и достојанство.) Није ни место ни време да објашњавам руску семантичку финесу, придеве руски и росијски, или исту такву финесу у грчком језику, придеве елиникόс и еладикόс. У говору се не прави разлика између синтагми влада Србије и српска влада. Али када кажемо Патријарх српски или Српска Црква, онда то никако не значи „Патријарх Србије” или „Црква Србије” него Патријарх и Црква свих православних Срба, оних у Србији и оних у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и свуда у „региону”, као и у расејању широм света. Вредна је пажње и чињеница да се наша Црква у цариградском Томосу о њеној аутокефалности и статусу Патријаршије (1922) не назива „Црквом Србије” већ изричито „Уједињеном православном српском Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”. Ни у једном другом Томосу се не сусреће придев изведен из имена одређеног народа, а не из имена ове или оне државе. Најкраће казано, није истина да се грчким изразом Еклиси́а Серви́ас обележава само Србија као њена канонска територија. Тај израз је технички термин службеног, званичног карактера и изражава дух и структуру грчког језика, ништа више. У неформалној, првенствено колоквијалној употреби веома су и међу нашом грчком браћом распрострањени придеви из етнонимâ при именовању Цркава – Грчка Црква, Руска Црква, Бугарска Црква и тако даље, баш као што то звучи код нас Срба и међу осталим православним Словенима. На крају крајева, противници назива Српска Православна Црква и заговорници тенденциозног назива Црква Србије и нехотице пуцају себи у ногу, и то, рекао бих, рафално, да како не промаше. Они, кад боље погледамо, уствари увозе етнофилетизам или црквени шовинизам међу Србе. Пошто, по њима, постоји само „Црква Србије”, онда следи закључак да се Србија налази свуда где постоји јурисдикција те Цркве. Нико у Српској Православној Цркви не мисли и не говори тако. Острашћени плиткоумни људи, које не треба презирати већ их треба жалити, не размишљају исправно, па стога и не говоре православно. Надам се да ће бар неки од њих духовно прогледати. Дај Боже!

Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, упутио је архипастирско слово поводом великог и значајног јубилеја - 60. годишњице хиротоније блажене успомене Епископа Стефана (Ластавице), првог Епископа источноамеричке и канадске Епархије СПЦ. Владика Иринеј је такође наложио да се у недељу 16. јула 2023. године, у свим светињама подручне му Епархије, служи помен блаженопочившем Епископу Стефану. Архипастирско слово Епископ Иринеја у наставку преносимо у целини: ИРИНЕЈ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Најљубљеније нам свештенство и монаштво, синови и кћери, верна чада богомчуване Епархије источноамеричке наше Свете Цркве! Са неизмерном благодарношћу која извире из Нашег очинског срца, поздрављамо Вас овом приликом поводом великог и значајног догађаја у нашој црквеној историји: 60. ГОДИШЊИЦЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ХИРОТОНИЈЕ ЕПИСКОПА ИСТОЧНОАМЕРИЧКОГ И КАНАДСКОГ СТЕФАНА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 13. ЈУЛ 1963-2023 „Ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старешина као слуга.“ (Лк. 22:26) На свечани спомен 60. годишњице избора и посвећења у епископски чин блаженопочившег Епископа источноамеричког и канадског Стефана, чини Нам особиту част поклонити се лику и делу једног од Наших најцењенијих претходника на трону Епископâ источноамеричких. Изабран од Светог Архијерејског Сабора 11. маја 1963. године, овај, у свему одан и предан слуга Божји, одазвао се на апостолски позив: „Ко је међу вама највећи, нека буде као млађи, и старешина као слуга“ (Лука 22:26). Тако је Епископ Стефан, почевши са празником Сабора Светих Апостола 13. јула 1963. године, тј. од момента своје хиротоније, па до преране смрти, 10. маја 1966. године, владичествовао и служио Господу своме испуњавајући управо поменуте јеванђелске речи. У време његовог избора за Епископа, Српска Православна Црква у Сједињеним Америчким Државама и Канади нашла се у јеку великих превирања. С обзиром да су три епархије формиране од јединствене Епархије америчко-канадске, изричити задатак Цркве био је посвећење и устоличење три достојна кандидата на односна епископска трона. Од три Епархије, само једна епархија – источноамеричка и канадска, није имала своје седиште, те се чврсто уздала у Бога у нади да ће Архипастирска десница њеног новог епископа осигурати њену будућност. Историјски избор првог Епископа источноамеричког и канадског пао је на плећа протопрезвитера Стефана Ластавице, који је у то време службовао као парох у Виндзору, Онтаријо. Његовим избором за Епископа, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве определио се да на трон српске Епархије у источној Америци и Канади, уздигне човека достојанствена, врсног просветитеља, реномираног музиколога, чији је милозвучни глас одушевљавао све оне који су га слушали, а поред осталих многобројних и изванредних квалитета, и доказаног и способног администратора. Позван да се придружи Архијерејској трпези без епархијског седишта и епархијског центра, па и без службеног особља, његов, заиста тежак задатак, био је да васпостави распарчану групу парохија са недовољним бројем свештенства које би исте опслуживао, те да уједно успостави и епархијска административна тела. И тако, формирајући Епархију источноамеричку и канадску, настала је данашња Епархија источноамеричка. Епископ Стефан је свим својим бићем к срцу примио савет Светог апостола Павла своме ученику Тимотеју: „Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе. Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему“ (I Тим. 4:14-15). Стога је све своје напоре усредсредио организацији преко потребних епархијских управних тела, а својевремено је успео и да попуни упражњене парохије рукополагањем четири кандидата у свети и свештени чин презвитера. Својим марљивим радом и залагањем основана је и нова црквено-школска општина у Лондону, Онтаријо. Епископ Стефан осветио је три цркве, три школе, пет парохијских домова и две црквене сале. После три године, успео је да Епархијско седиште из градића Клертона, Пенсилванија, пресели у град Кливленд, Охајо.Тиме је показао и доказао могућност да Епархија може да напредује и оствари се у свим областима њеног црквеног и административног живота. Међутим, како се здравље Епископа Стефана нагло погоршало, забринут и под стресом, а понајвише несрећном ситуацијом у којој се Црква нашла на овом континенту, Епископ Стефан се са надом у Васкрсење и живот вечни, у својој 53. години живота представио у Господу. Иако је на Архијерејском трону службовао само три године, његово мудро управљање као Епископ Епархије источноамеричке и канадске, испунило је читаву једну животну службу, оставивши за собом једну постојану помесну Цркву – Епархију источноамеричку и канадску. Његова добра дела одиста ће живети вечно, јер је још за живота испунио речи Спаситеља: „добри и верни слуго; у малом си био веран, над многим ћу те поставити: уђи у радост Господа свога“ (Мт. 25,23). Нека нас наш владика Стефан помене пред Престолом Свемогућег Бога, као што га се и ми молитвено сећамо са великим и дубоким поштовањем. ВЕЧАН МУ ПОМЕН! С Архијерејским благословом и очинском љубављу, +Иринеј ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ Извор: Епархија источноамеричка

„Шта год да је проблем између Украјине, односно колективног Запада и Русије, нико нема право да увлачи Цркву у то, нити било коју другу верску заједницу“, поручио је Епископ бачки г. др Иринеј у интервју у емисији „Релативизација”, ауторке Љиљане Смајловић, која је снимљена у продукцији медијске установе РТ Балкан, известила је Информативна служба Епархије бачке. Коментар Владике Иринеја поводом отимања Кијевско-Печерске Лавре Владика је говорио о улози Запада у давању аутокефалности УПЦ и, између осталог, објаснио зашто је престао да верује да је Запад свет слободе и због чега СПЦ не шири ничију пропаганду - па ни пропаганду сопствене државе. ЛИНК интервјуа, који је објављен на јутјуб каналу "Релативизација". Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Епархија бачка

За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика

У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ми сви људи, верни људи свих времена, излазимо у сусрет, дочекујемо, поздрављамо Спаситеља света са љубављу и благодарношћу, али никада не заборављамо да је први пошао у сретање са нама и први је сусрео нас – Господ Христос. Наше сретање је само узвратно, накнадно. Самим Својим Рођењем, доласком у свет у људскоме телу, у људској природи, Он је већ извршио најважнији сусрет у историји свих времена. Чак и пре Његовог рођења – кроз целокупну припрему спасења у Његовој личности, у Његовом делу – Он непрекидно излази у сусрет паломе човеку, сусреће га, сједињује га са Собом и спасава га. И поред пада човековог у грех, отпадништва од Бога, Бог није напустио дело руку својих, нити заборавио створење своје, него је, у сваком нараштају, чинио све што је било потребно да би био омогућен овај чудесни и спасоносни сусрет који данас прослављамо, а који и доживљавамо на сваком месту и у свако време, посебно на светој Литургији где се не само сусрећемо лицем к лицу са Господом нашим, него се и сједињујемо са Њим на најприснији могући начин – причешћујући се Телом и Крвљу Његовом. Овај празник је не само спомен давног историјског догађаја, него је он путоказ за наш живот овде на земљи. Треба свој живот тако да замишљамо, тако да га водимо да он увек буде излажење у сретање, у сусрет са Господом, Који је већ нас сусрео и никада се од нас не одваја. Из беседе Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник Сретења Господњег, 2021. године

Епископ бачки др Иринеј: Божићни интервју Печату (2021), разговарао: Милорад Вучелић; интервју прочитајте у целости на званичној интернет страници Информативне службе Епархије бачке: Episkop bački dr Irinej: Božićni intervju Pečatu (2021) – Eparhija bačka EPARHIJABACKA.INFO 1. Протекло, још увек не и прошло, време обележено короном донело је Цркви и нашем народу силна искушења и патње. Болест која је однела много људи, однела је и патријарха...

У недељу, 1/14. новембра 2021. године, на празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, свечано је прослављена храмовна слава храма у Футогу. Бденије уочи празника служило је више свештеника Епархије бачке. На дан празника свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних одељака из светог Јеванђеља поучио верни народ. Говорећи о животу светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, Епископ бачки је истакао: „Света двојица дивних лекара које прослављамо имали су не само природне дарове и способности. Нису били само учени лекари – наравно, у границама медицинских знања свога доба и са средствима која су имали на располагању у своје време – него су, пре свега, имајући истинску веру, љубав према Господу Христу, а, кроз Њега и у Њему, и љубав према свакоме човеку, добили и посебан, благодатни дар Духа Светога, да не лече само као лекари него и да исцељују чудом Божјим, кроз благодат Духа Светога. Њихова молитва је била често и моћнији, чудотворнији лек од свих лекова које су преписивали. Зато их је Господ прославио и зато се називају управо овако како их Црква назива. Колико су имали љубави према Богу и према ближњима, можемо видети и по томе што своје лекарске услуге, било оне природне, било чудесне и натприродне, никада нису наплаћивали. Зато им Црква, уз њихова часна и света имена, додаје и ознаку да су били и бесребреници. У старини је новац бивао увек метални, или сребрени или златни, ретко када неки други, мање скупоцен метал. И зато, када се каже да су они бесребреници, значи да им није било стало до новца, да су бесплатно лечили људе, ширили љубав и славу Божју, исто тако. Они су заиста послушали речи Господње, које је Господ упутио својим апостолима, да иду и да проповедају Јеванђеље, да чине и шире добро, између осталога и да исцељују болеснике, да исцељују болести, и набраја даље све друге дарове и врлине које им дарује. На крају, даје и ову поуку и поруку: Примили сте на дар, на дар и да дајете. Дакле, све то, укључујући и дар исцељивања и све друго, дар је Божје љубави, којом Он стоструко награђује нашу скромну љубав према Њему. Зато се ова двојица светих лекара изузетно прослављају.“ На крају беседе, Епископ бачки Иринеј је напоменуо да данашњи празник често славе лекари, нагласивши да се данас огромна већина наших лекара и другог особља по болницама и у другим медицинским установама неуморно, са љубављу, самопожртвовано труди да помогне својим ближњима. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма, уз читање одговарајућих јеванђелских одељака и произношење јектенијâ са благосиљањем сабраног верног народа, а потом је служен помен оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. Истога дана свештенство Епархије бачке служило је вечерње, после којег је извршено благосиљање славских дарова. По завршетку вечерњег богослужења протојереј-ставрофор Стојан Билић, парох новосадски, одржао је кратко поучно слово у којем је присутне позвао да следују примеру светих Козме и Дамјана. Кум овогодишње славе био је г. Мирко Бјелобрк, који је залог кумства за следећу годину предао г. Добри Танасићу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ бачки Иринеј: „Свети Димитрије је жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј началствовао је на празник Светог великомученика Димитрија, у понедељак, 26. октобра/8. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу, Епископ бачки Иринеј је произвео протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, у чин протопрезвитера. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности светог великомученика Димитрија, о смислу страдања хришћана и нагласио: „Нису мученици били ни слабићи, ни кукавице – ни свети Димитрије, ни свети Георгије, ни многи други свети. Били су војници по занимању, али не само обични војници него војсковође, истакнути војници. Дакле, људи храбри, спремни да се боре и да се жртвују. Али никада нису ставили на прво место овоземаљска добра. Зашто је частан војнички позив? Зато што он није срачунат на то да иде да осваја, да пљачка, да чини злочине. Нажалост, у наше време, много више него у ранијим вековима, благодарећи људској злоби и савременој технологији ратној, то се дешава у много већој мери него раније у историји. Огромна су страдања широм наше планете. Али, они који су у војсци да би бранили правду, да би бранили своје ближње, да би бранили невине и притом свој живот излажу свакој опасности, не жале га – о чему у целој нашој историји и историји многих народа налазимо многе примере, све до наших дана – ти људи тиме сведоче своју љубав према Господу Христу; сведоче спремност да се жртвују за правду, пре свега за правду Божју, а онда и људску. Зато је реч сведок почела да добија значење мученик, онај који сведочи својим страдањем, својом спремношћу да жртвује себе за друге, за ближње. То се види из речӣ Јеванђеља које смо слушали, када Господ Христос каже ученицима, апостолима, да ће они страдати због вере у Христа, да ће бити прогоњени. Тако су и ови велики људи, као свети Димитрије, свети Георгије и други, били сведоци љубави Христове и своје љубави према Христу, у своме времену. И зато су прослављени од Бога. До дана данашњега мошти светог Димитрија се чувају у граду Солуну, где је пострадао. Његово тело Господ чува до данас и оно точи миро на чудесан начин, миро које исцељује болесне. То се дешава и са другим великим светитељима. Дакле, светитељи нису мртви него живи, живљи од нас који мислимо да смо живи. Зато се ми њима молитвено обраћамо, са љубављу, да они буду наши молитвени заступници и посредници пред Господом. Зато је и овај дан радостан празник, без обзира на то што вршимо спомен страдања једног човека; радостан и велики празник, јер свети Димитрије јесте жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ У току свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Шарчанског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце. Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ. Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ бачки Иринеј: „Пресвета Богородица није била плен гроба и труљења него се заиста преселила, преставила се, прешла – као Мати Живота – Самоме Личностном Животу, своме Сину, Господу своме и нашем, Ономе Кога је она била удостојена да роди, као најчистије и најсветије створење у роду људскоме. Она, као што у Рођењу Сина свога није изгубила девственост, тако ни у смрти није напустила живот и овај наш свет него је и даље жива као Мати Живота.” Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на празник Успења Пресвете Богородице, у суботу, 15/28. августа 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. После прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки Иринеј је беседио о значају празника Успенија Пресвете Богородице. „Није нимало необично, у складу са вером свете Цркве Божје и са нашом вером православном, да главни празник било којега светога, посебно и пре свега Пресвете Богородице, јесте празник њеног или његовог упокојења, а не празник рођења. Данас славимо упокојење Пресвете Богородице, телесну смрт њену, а њено рођење је тек други по значају њен празник. Успеније је на нашем данашњем језику уснуће. Богородица није била плен гроба и труљења, како каже црквени песник, него се заиста преселила, преставила се, прешла – као Мати Живота – Самоме Личностном Животу, своме Сину, Господу своме и нашем, Ономе Кога је она била удостојена да роди, као најчистије и најсветије створење у роду људскоме. Она, као што каже црквени песник, у свему је изузетак, у свему је чудо и чудесна: у девствености рађа не на природан начин него на један чудесни, натприродни начин – силаском Духа Светога на њу. Она спаја у себи оно што је у обичном људском искуству неспојиво – и материнство и девичанство. Исто тако, и њена смрт је сасвим друкчија него упокојење обичних, смртних људи. Она, као што у Рођењу Сина свога није изгубила девственост, тако ни у смрти није напустила живот и овај наш свет него је и даље жива као Мати Живота. Пресвета Богородица је била подложна природним законима, иако најчистија и насјветија у људскоме роду, па тиме и старењу и упокојењу. Али, у исто време – као облагодаћена свим својим бићем, освећена, обожена, најчистија и најсветија – она превазилази све те датости и законитости створене природе, по речи Господњој да где Бог хоће, ту се надилази и превазилази поредак природе, ту постаје поредак Јеванђеља, слободе и благодати Духа Светога. То је, дакле, с једне стране, упокојење, с друге стране, прослављење и тела и душе, целе личности Пресвете Богородице”, истакао је Епископ бачки. Преосвећени владика Иринеј је сабраном верном народу честитао празник, уз молитвену жељу да Пресвета Богородица буде свагда са нама и међу нама својом материнском љубављу и непрекидном молитвом за нас, „јер, кроз њену молитву, Бог дарује све синовима и кћерима Своје Цркве”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју.

Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.” На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима. У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика. Епископ бачки Иринеј

Прослава Вазнесења Господњег, храмовне и сеоске славе у Чуругу, започела је уочи Спасовдана, свечаним празничним бденијем, на којем је началствовао протопрезвитер Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона, Александра Билића и Владе Поповића. У четвртак шесте седмице по Пасхи, 28. маја/10. јуна 2021. године, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије – новоизабрани Владика ваљевски, јеромонах Јеротеј, новоизабрани Епископ топлички, свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је Вазнесење старински израз својствен свим православним словенским народима. „На данашњем говорном српском језику рекли бисмо узношење или узлазак Христа на небо, што је био видљиви знак да је Он свој Домострој спасења завршио и да остаје само још то да га запечати тиме што ће послати – од Оца Свога небескога – Светога Духа, и то ће бити коначни рођендан Цркве Његове, Цркве Христове. Сви претходни догађаји, један за другим, постепено конституишу Цркву као Тело Христово, као Храм Духа Светога, као Дом Оца Небескога, као дом свих нас. Тај празник, ако гледамо унатраг, представља пуноћу читавог подвига спасења света и човека, а ако погледамо унапред, ка будућности или ка есхатону, онда видимо да он води у силазак Духа Светога – а то значи пуноћу заједнице могућности и стварности заједнице између човека и Бога, између света и Бога”, поучио је Епископ бачки. Такође, Преосвећени владика Иринеј је истакао да је Чуруг знаменито место у историји наше Цркве и нашег народа. „Чуруг је, у прошлости, дао много угледних, честитих свештеника, монаха, увек је имао добре и верне људе у месту, а дао је, у последњим деценијама, и неколико веома угледних и духовно зрелих епископа наше Цркве и, најзад, дао је нашој светој Цркви и њеног Предстојатеља – Његову Светост Патријарха Порфирија. Нека овај празник Вазнесења Господњег буде и празник нашега узношења са земље на небо, из пролазности у непролазност, из грешности у богодаровану безгрешност, из греха у светлост”, поручио је Епископ бачки. У току свете Литургије, владика Иринеј је рукоположио ђакона Бранка Милосављева у чин презвитера, а владика Исихије је рукоположио ипођакона Бранка Батала у чин ђакона. После Литургије, верни народ је, предвођен својим епископима, кренуо у свечану литију. Током литије извршен је чин освећења жита. Поред мноштва вернога народа, светој Литургији су присуствовали господин Урош Радановић, председник Општине Жабаљ, и госпођа Весна Стјепановић, председник Месне заједнице Чуруг и Народни посланик. Вечерњим богослужењем началствовао је протопрезвитер Јован Кезан, парох србобрански, уз саслужење више свештеника. У наставку вечерњег богослужења освештано је славско жито и пререзан славски колач, које је ове године, у име свих благочестивих, браће и сестара, парохијана Световазнесењског храма, припремио славки кум, г. Миле Вукоман са својом породицом. Пригодну беседу одржао је прота Јован, честитајући славу домаћинима и празник свим сабранима. Настојатељ Световазнесењског храма је честитао храмовну славу и захвалио је браћи свештеницима који су дошли и својим присуством увеличали храмовну славу, а затим је заблагодарио кумовима, породици Вукоман, на дару приложеном светом храму и организацији трпезе љубави за госте. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке