Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Обавештавамо јавност и верни народ да се 11. марта 2024. године у Москви упокојио Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Царство му небеско и вечан спомен! Датум и време сахране биће накнадно објављени. Епископ Антоније је рођен 23. јула 1970. године, на празник Преподобног Антонија Кијево-печерског, у Ваљеву од оца Радована и мајке Јелке (рођ. Милићевић). Основну школу је завршио у Причевићу код Ваљева, после чега уписује Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије 23. септембра 1989. године у манастиру Крки у чин мале схиме замонашио га је Епископ жички Стефан, који га је и рукополжио у чин јерођакона 10. децембра 1989. године у манастиру Жичи, а чин јеромонаха 5. јануара 1991. године такође у манастиру Жичи. На предлог Епископа жичког Стефана, а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је 1992. године уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент у генерацији био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије 31. маја 1996. године јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије 1996. године, унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог Митрополита дабробосанског Николаја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија 2000. године за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи. Исте године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела на Божић 2001. године. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао 2002. године протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Православне Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај 17. марта 2002. године у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 2006. године изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа Патријарха српског са титулом Епископ моравички. Хитортонија је обављена 23. јула 2006. Године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду од стране Патријарха српског Павла и уз саслужење осамнаест архијереја. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской Православной Церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, епископ Антоније је предавао на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је до избора у звање декана 2018. године био и управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова 2018. године, епископ Антоније је постављен за декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. На поменутој фукцији се налазио све до 1. јула 2022. године. Докторску дисертацију под називом „Односи Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске Православне Цркве” успешно је одбранио 2019. године на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Носилац је високих црквених и државнох одликовања. Аутор је следећих књига и монографија: Господи посети виноград сей, Православна Москва (водич кроз православне светиње руске престонице), Отношения Сербской и Русской Православных Церквей на основании документов российских архивов, Святые земли сербской, У загрљају Богородичиног града и Свидетель истории и живой голос традиции. Превео је следеће књиге: Померање граница срца Митрополија тверског и кашинског Амвросија (Јермакова), У шта верују православни хришћани Митрополита будимпештанског и мађарског Илариона (Алфејева), Запитајмо се о будућности човечанства Патријарха московског и све Русије Кирила и Тајна предивних дела Митрополита тверског и кашинског Амвросија. Био је аутор чланака и радова објављених у руском издању Православне енциклопедије, као и у раду Поклоничке агенције Пут вере и Издавачке установе Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Извор: СПЦ
  2. Доситеј Обрадовић Из Живота и прикљученија .... Ови, частећи једанпут нашега тадашњега епископа Георгија Поповича, ја, имајући познанство с слугама дома, помешао сам се с њима. Као под именом да ћy што послужити, пошао сам гледати владику на части. Између прочи[х] разни[х] разговора, при концу обеда по случају уведе се ови знаменити разговор кога сам врло слушао и упамтио; и, заисто, достојан је да га овде опишем. Епископ: „Мене многи осуђују што ја публично месо једем; но, ја волим да ме људи за своју простоту осуждавају, него да ме моја совест обличава и осуждава кад би[х] потајно и крадом јео. Христос и апостоли јели су месо; зашто, дакле, епископи да не једу? Или се, зар, xoћe да смо ми бољи од апостола? У време апостола, и триста и више година после њи[х], епископи су били мирски поглавити свештеници и имали су своје жене. Видимо да, по првом Никејском собору, отац светога Григорија Богослова Назијанзина, у чесном браку живећи, епископ је био и синове и кћери изродио; тако брат Великога Василија, тако свети Спиридон и многи други. Апостол Павел јавно учи да епископ, презвитер и дијакон мора бити ожењен и томе придодаје узрок, говорећи: „Ко није кадар својим домом и фамилијом управљати, како ће он бити вредан церквом и народом управљати?" Види се да су епископи први поглавити мирски свештеници. Епископ ништа друго не значи него надзиратељ; а архијереј ћe peћи — начални Јереј. А после, кад су се калуђери почели множити и архијерејска достојинства примати, мало-помало увео се обичај да епископ мора бити монах, против јавне науке апостолске, по којој науци и по правој правици и суду здравога разума епископ не може нипошто бити монах. Он није одређен да у пустињи живи, него у миру у градови и у сели међу људ'ма и женама; и човек, будући од тела и крви, како га је Бог створио, ако није ожењен, у великом бедствованију находи се. Монах ће рећи „сам", илити „јединац" и „саможивац", ком је место - пустиња, планина, уједињеније и самоћа; који се одрекао света и пребивања с људ' ма; који постом, неспавањем и непрестаним трудом ваља тако да осуши тело своје да му се (како вели свети Јефрем) трбу[х] за леђа прилепи; и тако сув и окорео јошт не ваља да се у себе поузда нити да изиђе пред женске очи, које су пуне магнета и кадре су најсувјем телу живот и движеније дати." На ове речи доброг и простосрдечног епископа, сви који су били при трапези почели су се крепко смијати.
  3. Поштовани Владико, драги пријатељу, у тешкој и немирној минулој години наша Црква, предвођена Првојерархом, патријархом Порфиријем, испуњавала је своју мисију. То, уосталом, потврђују и освећене новоизграђене богомоље, међу којима је и недавно освећена црква Светога Саве у Фочи. Како оцењујете протеклу годину? Захваљујем Вам, поштовани господине уредниче, драги пријатељу, што сте на овако доличан начин отворили наш овогодишњи божићни разговор. Ваше речи су ме подсетиле на слику Уроша Предића, названу Узбуркано море. Често сам у прилици да је посматрам јер је изложена у Престоној дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску Цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору. Протекла 2023. година – као и 1910. година када је слика настала – била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна, како с правом констатујете. Наш Патријарх, Светејши Порфирије, данас се – исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена Патријарх српски Лукијан тада – посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. Господња поука, са страница отвореног Светог Писма које на Предићевој слици Свети Никола држи у рукама, а која гласи: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет”, односно: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”, уткана је у историјско искуство нашег народа. Због тога, наша Црква, како опет тачно и с правом констатујете, увек извршава своју мисију. Јер, наш народ је у одсудним историјским часовима чврсто и непоколебиво опредељен за Христа и за православну веру, а када нема другог, Србин и живот свој полаже за крст часни и слободу златну. Аналогија са протеклим годинама ратова и страдањâ јесте невесела, али не потпуно. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага Српске Православне Цркве и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Када су проценили да тадашња „пета колона” није у стању да поништи снагу Цркве, сублимирану у личности њеног првојерарха, они су, 1913. године, на свиреп начин убили Патријарха и обезглавили нашу Цркву. Као и у доба Лукијана Богдановића, Патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима „џак за ударање”. Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и Патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Победа ће, опет и опет, бити на страни Бога, Јединог Човекољупца, и свих Њему верних, а не на страни нечастивог Човекомрсца, оца лажи, првог Опадача или Клеветника (што је и једно од главних значења речи ђаво) и оних људи који, свесно или несвесно, њему служе изричући или исписујући своје лажи, клевете, хуле. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепотаˮ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Вероватно се читав цивилизовани свет, изузев сретникâ у aмазонским прашумама који никада не гледају у екране мобилних уређаја, осећа најмање онолико амбивалентно колико и чињенице којима сте поткрепили своје питање. Био бих најсрећнији да могу да оповргнем Вашу констатацију да је ово тренутак небивале претње опстанку човечанства и да то илуструјем историјским примерима, али, нажалост, не постоје одговарајуће аналогије које би ту моју жељу потврдиле. Исто тако, и Ви и ја, као и сви нормални људи, слутимо или, можда, већ и назиремо обрисе нове епохе и новог поретка у свету, поретка који ће доћи или, може бити, већ долази, под условом да се не оствари небивала претња човечанству и нашој планети. Дотле, до остварења једне или друге могуће перспективе, ми смо налик Надежди Мандељштам, која је пред Стаљиновом џиновском машинеријом за масовно убијање невиних људи живела између страха и наде. Читав свет данас гледа казаљке „Сата судњег дана” (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ седамдесет и осам година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Осип, муж Надежде Мандељштам, био је „зек” (затвореник, логораш) у Колими (коју је Шаламов оставио памћењу света), у леденој пустоши руског Севера, у логору ограђеном жицом, са наоружаним стражарима, док данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда. Претпостављам да, када говорите о обрисима нове епохе и новог поретка, имате у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, „може да буде, али не мора да значи”. У расуђивању о оваквим стварима пре свега треба имати у виду неизмерну љубав Божју, љубав Онога Ко је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да нико ко у Њега верује не пропадне него да свако има живот вечни (ср. Јов. 3, 16). Лично, верујем и знам да је Христос Својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведникâ, обичних људи, „несветих, а светих”, људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, које се у суштини своде на једну двоједину заповест о љубави као садржају и истинском смислу живота, о начину постојања боголиког и зато богочежњивог бића какво је човек. Напослетку изражавам и своју молитвену наду да ће људски род у будућности избећи иго дигиталног ропства. Ваше Преосвештенство, уверени смо да пратите црквене прилике у Украјини и то у што су се оне изродиле. Каква је Ваша процена и оцена тренутног стања и како видите будућност Православља у Украјини? Као што је познато, две су главне рак-ране Православља у многострадалној Украјини. Прва је фанатично антиправославно унијатство у западној Украјини, плод псеудовасељенског фераро-флорентинског сабора (1438 – 1439), а још много више такозване Брест-Литовске уније (1596). Друга су расколничке парацрквене структуре: она на челу са „Филаретом” Денисенком, негдашњим кандидатом број два за московски патријарашки трон, који се свог „украјинства” сетио тек тада када није постао патријарх московски и све Русије, укључујући, наравно, историјску Кијевску Русију, тојест земљу којој је тек Лењин дао њено данашње званично име и њене данашње границе, проширене накнадним Хрушчовљевим поклоном(!), Кримом, који је дотад увек био у саставу Русије, што мудро прећуткује „колективни Запад”, самопроглашени врховни арбитар за питања демократије, морала и људских права, и она на челу са „Епифанијем” Думенком, при чему је њихово „уједињење” муњевито пропало, упркос свим напорима тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и његових западних савезника, како оним непосредним, путем политичког притиска, тако и посредним, преко једностраних акција оних православних црквених кругова који су поверовали лажним информацијама о расположењу канонског украјинског епископата, верног јединству троједине целине Москва – Кијев – Минск. „Православна Црква Украјине” је створена на канонској територији Украјинске Православне Цркве, општепризнате до дана данашњег, али против њене воље и без њеног учешћа, као и без сагласности Московске Патријаршије и уз пренебрегавање става већине аутокефалних Православних Цркава, оптерећена, притом, страшном канонском хипотеком у виду присуства непостојећих епископа, како оних „хиротонисаних” руком анатемисаног Денисенка тако и оних „хиротонисаних” од стране опскурних ликова, лишених и епископске благодати и апостолског прејемства (сукцесије, наслеђа), па, штавише, и саме припадности Православној Цркви. Због свега тога, црквено законита Украјинска Црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска Лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље. Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске Православне Цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Јесу уништавали цркве и манастире, јесу већину преосталих оскрнавили и позатварали (уочи Другог светског рата, колико знам, постојала су само два „дејствујућа” храма на тлу Украјине, један у Кијеву и један у Одеси), јесу побили на десетине, а можда и на стотине хиљада епископâ, свештеникâ, монахâ и верникâ широм Совјетског Савеза, јесу на милионе њих прогнали на тужна „острва” (читај: у стравичне логоре) Архипелага Гулаг – јесу чинили и та и многа друга зла, али формалну одлуку највишег органа власти којом се Црква просто-напросто забрањује и укида нису донели. Цркву Христову у њеној саборној целини и пуноћи неће, по Његовим речима, „ни врата пакла надвладати” (Мат. 16, 18), док свећњак појединачне месне или помесне Цркве само Он, и нико други, може уклонити (Откр. 2, 5 и 3, 3), а то се, од апостолске епохе до наших дана, дешава када се њени чланови не кају за грехе (на истом месту), када се одричу праве вере и застрањују у јереси (Откр. 2, 14 – 16), када не живе по начелима хришћанске етике (Откр. 2, 20) и, уопште, када су млаки у вери (Откр. 3, 15 – 18). Насупрот овој јеванђелској истини, они који би да укину Цркву – уствари укидају себе, истовремено сахрањујући властиту државу у гроб из којег нема повампирења, а дај Боже да, кад-тад, буде васкрсења. Све наведене чињенице нису, нажалост, оно најгоре, у духовном и моралном смислу. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских – боље рећи антихристовских – подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права „ЛГБТ-популације” и других категорија људи и животиња, све до пасâ луталицâ, али „не примећују” страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском Истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у „међународној заједници” колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света. Да ли бисте нам овом приликом појаснили шта могу да значе гласине о некаквој „Европској Православној Црквиˮ, „Цркви” која се појавила ниоткуда и која би своје деловање могла усмерити и на канонски простор Српске Православне Цркве? Знам за разноразне самопроглашене и фантомске „Цркве”, – па и за анти-Цркве, на челу са морбидном, боље рећи монструозном, „сатанистичком Црквом”, – феномен уопште није нов: већ у апостолско доба постојао је појам „Синагога Сатанина” (Откр. 2, 9), – али, признајем, за ову коју помињете никад нисам чуо до овог Вашег питања. Једини њен спомен за који одскора знам јесте спомен у једној проницљивој колумни професора Слободана Антонића, чије увиде и ставове изузетно поштујем и потписујем. У тој колумни он се, колико разумем, нашалио са такозваним грађанистима у српском друштву, полазећи од чињенице да они презиру Српство, а да им се и на сами помен Републике Српске диже коса на глави, те им је као „еврофанатицима” великодушно понудио да иницирају оснивање „Европске Православне Цркве” као њима прихватљиву замену (супститут, сурогат) за Српску Православну Цркву, као и за Православну Цркву на европском континенту. У овом правцу мирише – или, пре ће бити, заудара – изјава Виоле фон Крамон да у Немачкој (читај: у Западној Европи) и не постоји Српска Православна Црква него постоје самосталне епархије Српске Православне Цркве, чему дописујем и немушто „објашњење без објашњења” из пера – или компјутера, свеједно – мога млађег сабрата и саслужитеља, притом мога бившег студента и, веровали то неки „Евросрби” или не, мени драгог човека. У нечијим очима, разуме се, ја могу да представљам само „смарајући” реликт прошлости. Српска Православна Црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску „ХПЦ”, сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову „МПЦ”, данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, „ЦПЦ”; затим „истинску СПЦ”, „слободну СПЦ” и њима сличне „удруге” на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се – што не дао Бог – на историјској позорници појави и фамозна фантомска „ЕПЦ”, или „ЕУПЦ”, или „НАТО-ПЦ”, онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине (IТим. 3, 15), Црква Божја, Црква Христова, Црква Саборна и Православна. У њеној природи нема „ћераније”, али ако нас, православне хришћане, и на овај начин почне гонити свет који у злу лежи, бранићемо се борбом за правду, за љубав, за истину, и, верујем, победићемо, у име Божје, а човека ради, никада не заборављaјући поуку и поруку Христа Самоистине: „Блажени прогнани због правде јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас због мене стану срамотити и прогонити…” (Мат. 5, 10 – 11). У којој мери су процес румунизације молдавског становништва и покушаји искључења Молдавије из руског света у вези са све гласнијим позивима Маје Санду да изазовна времена захтевају једну Цркву, у њеној визији – Бесарабијску епархију Румунске Православне Цркве? Сами Молдавци су се слободно изјаснили да хоће да буду то што јесу. Иако говоре једним од наречјâ румунског језика, нису се определили за присаједињење Румунији. Осим тога, у Молдавији, поред молдавске већине становништва, живи и много Руса, као и припадникâ других народа. Међу њима су и Гагаузи, по пореклу турско племе православне вере. Црква у Молдавији ничим није оштећена или угрожена тиме што, у аутономном статусу, припада Московској Патријаршији: већина епископâ и свештеникâ су Молдавци, богослужења се врше на њиховом језику, сав црквени живот се одвија и развија без сметњи. У исто време, Руси и остали Словени користе у храмовима црквенословенски, а у обичном животу руски и друге језике. Тежња за издвајањем Молдавске митрополије из Руске Цркве није диктирана неким проблемом, а још мање неком реалном потребом. Она, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне стране, и о стално присутној антируској агенди савременог Запада, са друге стране. Садашња пак државна и политичка врхушка Молдавије представља – то није никаква тајна – његовог послушног експонента. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, поново нађу под контролом Русије, непосредном или посредном? Или шта ако на чело земље дође, данас-сутра, лидер који није „прозападно” настројен него се, из природних и разумљивих разлога, оријентише према Истоку? Најзад, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација буде значила и одговарајуће манипулисање Црквом? Где би ту био крај? Имајући у виду наведене и друге чињенице, сматрам да госпођа Маја Санду треба да се окане Цркве и да се, уместо бављења туђим послом, односно устројством Цркве, позабави социјалним, економским и другим проблемима који су јој и иначе једини у опису посла, а има их, попут многих земаља, и Молдавија. Неколико свештеника Епархије аустријско-швајцарске иступило је из Српске Православне Цркве и приклонило се Цариградској Патријаршији. Је ли то изолован случај? Шта наша Црква чини и предузима овим поводом? Случај јесте изолован, али представља опасан преседан, не само зато што су отишли без редовног канонског отпуста него зато што замишљају да могу узети са собом – и за себе – српске парохије, као да су их они сами однекуд донели. По једногласној одлуци Светог Синода, ја покушавам да, мирољубиво и братољубиво, али искључиво на канонској основи, дођем до решења. Још је прерано да се опширније о свему говори. Боже здравља, има данâ за мегдана! Чини се да је Српска Православна Црква последњих година постала предмет појачане пажње неких западних центара моћи, где нашу Цркву виде као сметњу спровођењу својих политичких програма, у чијем су оквиру и промена свести и промена вредности које почивају на хришћанским темељима. О неопходности разбијања СПЦ говорило је више званичника колективног Запада. У којој мери се осећа тај притисак? Истини за вољу, никакав притисак не осећамо. Одлуке Сабора, Синода, Патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органâ било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, Српска Православна Црква морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на „свету простоту”, акамоли на наивност. Наиме, изјаве појединих западних политичара потврђују тачност Ваших констатација. Илустроваћу њихове ставове кроз три епизоде из протеклих година које су, чини ми се, имале највећи одјек. Генерал Хоџис, данас у пензији, а 2019. године главнокомандујући НАТО-а у Европи, у интервјуу „Гласу Америке” изјавио је да „треба помоћи Србији да се одупре притисцима Православне Цркве, везане за Русију”. Ова изјава је имала велики одјек, а неки медији су је још мало досолили, тако да њен ехо још увек одјекује. Наша Црква није уопште реаговала, пре свега зато што је контекст изјаве потпуно нејасан, а ако бисмо је разумели буквално, онако како је речена, она је потпуно нереална. Црква од државе, односно од државних власти, очекује и захтева одговоран став по питањима која су народу од животне важности, нарочито тамо где су права верног народа заиста угрожена, например у вези са верском наставом у школама и слично. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку. Јасно је и то да цитирани генерал следи политику своје земље, традиционално подложне стереотипу по којем су Руси вечити непријатељи, и да Српску Цркву ставља у лажну позицију промотера интересâ Руске Федерације(!). Стога наша Црква за њега представља легитимну, а за домаћу пету колону обавезну мету. Крајем 2021. године Виола фон Крамон, позната лобисткиња нелегалног режима косовско-метохијских Арбанаса, иначе радо виђена гошћа и покровитељица лажних еколошких организација у Србији, активна од Горњих Недељица до Пећи, после пријема код Преосвећеног епископа диселдорфског г. Григорија, изјавила је да је управо сазнала лепу вест да Српска Црква у Немачкој заправо и не постоји него да се ради о аутономној епархији. С обзиром на то да је њена изјава изазвала буру негодовања, пре свега код српских православних верника у Немачкој, али и у Отаџбини, објављено је званично саопштење Светог Синода наше Цркве у коме стоји да је Епархија диселдорфска део једне, недељиве, аутокефалне Српске Патријаршије, да њен Устав и ту важи као било где на њеном канонском подручју, да су сва њена црквено-јерархијска тела обавезна да се по њему управљају и да надлежне црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, док Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава било ког епархијског архијереја. У трећем примеру, из 2022. године, Српска Православна Црква је, ни крива ни дужна, доспела на странице Резолуције Европског парламента у крајње негативном контексту: она се, ни мање ни више, уплиће у све демократске процесе у Европској унији, а не либи се ни дезинформисања. Да није тужно, било би смешно. Све што о Српској Православној Цркви стоји у тој резолуцији засновано је на историјским предрасудама и стереотипима, а супротно елементарној истини. Например: Српска Црква – која се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима – оптужена је да је управо она узрочник „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”. Тешко је разумети и став врлих стразбуршких парламентараца кад нашу Цркву оптужују да традиционалне породичне вредности штити на исти начин како то чини и Руска Православна Црква. Узмемо ли у обзир чињеницу да то на исти начин чине и све друге помесне Православне Цркве, Римокатоличка Црква, поједине протестантске деноминације, Јевреји и муслимани, питам се: зашто не нападају све монотеистичке („аврамовске”) религије, па и религију уопште, већ нападају само Православну Цркву, особито пак Руску и Српску, као да оне „штрче” у односу на све остале Цркве и верске заједнице? Откуда то да нам бриселско-стразбуршки душебрижници приписују значај и утицај који ми сами себи не бисмо приписали ни у најлуђем „сну летње ноћи”? Лично немам одговора на ово реторско питање. Само нагађам да би реч могла бити о истовременој самообмани и обмани. У нашем синодском коментару на тај документ, објашњено је верном народу и широј јавности да су брак и породица елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се оне не могу мењати или замењивати другим, у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Још неке теме – на сличан, за нас апсурдан – начин третиране су у том документу, али ћу се задовољити запажањем да ниједном није поменуто име Српска Православна Црква него, у контексту појединих држава бивше Југославије само Православна Црква, што имплицитно потврђује Вашу тезу о жељи дотичних „партнера без алтернативе” да се разбије наша Црква. И још само једна мала констатација: ниједан од поменута три примера не би био могућ да се у српском друштву није повампирио лик из Нушићевог „Сумњивог лица”, срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један „срески шпијун”: ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и – на крају или на почетку – Српске Православне Цркве. Колективни Запад као да је „задужио” поједине политичаре са некадашњих југословенских простора да умање значај Српске Православне Цркве измештајући је из њеног историјског и богоданог оквира. Све се више уместо званичног назива „Српска Православна Црква” употребљава назив „Црква Србије”. Тај нови назив чујемо од неких црногорских, али и војвођанских политичара. Како се могу схватити овакви поступци? Питање је да ли је Запад иког ангажовао или „задужио” за ову надасве глупу работу или се домаћи „западњаци” добровољно препоручују и јавно представљају, као поменути Алекса Жуњић, „срески шпијун” наших дана. За разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела „Српска Спарта”, некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз „Црква Србије”, све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске Патријаршије и неких других помесних Православних Цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање. Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског – али и „војвођанерског” – кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије Српске Православне Цркве, али и за Српску Патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има. Ево и обећаних неколико речи о фамозној „Цркви Србије” из устâ оних који уобичајену, општеприхваћену синтагму Српска Православна Црква не могу да изговоре, а да им моментално не позли. Полазим од следеће ноторне чињенице: они о Цркви и њеном устројству не знају ништа, ама баш ништа. Отприлике толико познају и граматику српског језика, а да не говоримо о синтакси и фразеологији грчког језика, старог и новог, мени – маколико неком нескромно звучало то што ћу рећи – свог и рођеног, као што ми је српски, по рођењу, први свој и родни језик. Неки уображени неоцрквењени жутокљунци који су код мене полагали и Нови Завет и грчки језик, те знам шта знају, а знани су ми и њихови данашњи „научни” домети и узлети, могу да причају шта хоће, али, нажалост, једно је сигурно – да нису упућени у православну теологију (у неку другу можда јесу, макар делимично) и да не познају довољно ни српски ни грчки језик, у којем, иначе „идентификују” употребу термина „Црква Србије”. А сада да „пређем на ствар”! Богословски, – а то значи библијски и светоотачки, – месна/помесна Црква се именује на основу њене канонске територије, а не на основу националне или језичке припадности њених чланова. У Новом Завету налазимо Цркве у Азији и Европи, од Јерусалима и Антиохије до Рима и Шпаније, а за све њих, без изузетка, зна се да су биле мултиетничке и разнојезичне. И у потоњим вековима се апостолске Цркве именују географском, а не националном одредницом: Црква Јерусалима, Антиохије, Рима, Александрије и тако даље или, у духу српског језика, Јерусалимска, Антиохијска, Александријска и друге Цркве. Временом, међутим, улазе у употребу и термини који не полазе од именâ градова као црквених центара него и од њихових ширих области или земаља: Црква Јерменије, Грузије, Египта, Етиопије и тако даље или, сходно српској језичкој пракси, Јерменска, Грузијска, Коптска, Етиопска Црква… Најновији еволуциони ступањ ове терминологије, већ одавно присутан, јесу термини који истовремено указују и на конкретне географске координате и на народ који је постао главни, али не и једини, носилац етничког, културног, државноправног и сваког другог идентитета дотичних територијалних целина. Много је примера који ово илуструју. Даље, источне Патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), све одреда, у свом званичном називу имају и одредницу грчка иако њихова паства није већински грчка него арапска или арабофона, односно, у Африци, полифона. Разлог за то није грчки шовинизам, како мисле незнавени и недобронамерни, већ потреба да се нагласи православни (византијски, ромејски) идентитет тих Цркава како би се уочила њихова идентитетска разлика у односу на дохалкидонске, сиројаковитске и друге оријенталне Цркве које, све одреда, такође себе сматрају и називају православним Црквама. Сличан терминолошки развој запажамо код већине помесних Православних Цркава: Московска Патријаршија је данас познатија под називом Руска Православна Црква иако се у њеној јурисдикцији, уз већински руски народ, налази бар још стотину народâ, особито у азијским областима непрегледне руске земље. Некадашњи историјски називи Пећка Патријаршија и Трновска Патријаршија потпуно су, у пракси, замењени називима Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква. Није друкчије ни на микро-плану. Само у Епархији бачкој, за коју сам надлежан већ тридесет и три године тако да знам шта говорим, поред готово апсолутне српске већине међу верницима има и православних Словака, Мађара и Буњеваца, да и не говорим о нашој браћи Циганима или Ромима, који су нам из своје средине дали и више врсних православних свештеника. Као хумористичку илустрацију овога што тврдим навешћу један догађај из своје епископске праксе: једног дана, у своје време, добио сам молбу да одобрим мешовити брак између тога и тога, Немца православне вере, и те и те, Српкиње римокатоличке вере. Моја канцеларија је, за сваки случај, проверила да није, можда, посреди lapsus calami, што ће рећи нехотична замена етнонимâ Немац и Српкиња. Није био лапсус, омашка при писању у надлежној парохији. Наравно, тај брак сам одобрио, не питајући за мишљење ни стручњаке здесна ни експерте слева. Очекујем да ће ме дежурни ловци на главе „новотараца” и због ове епизоде напасти. Иначе, ја сам српски владика, а као новорођенче ме је крстио свештеник Владимир Родзјанко, руски емигрант, унук последњег председника царске Думе, потоњи руски владика. Српски сам владика, али ми је духовник, по упокојењу светог аве Јустина, био Грк, свети Порфирије Кавсокаливит. У Цркви нема Јудејина ни Јелина (види Гал. 3, 28; ср. Римљ. 10, 12 и IКор. 12, 13). Дакле: наша помесна Црква јесте Српска, али у њој има места за све, Србе и не-Србе. Толико о томе. А сад, ево, и ситница језикословна, не безначајна, како ми се чини. Ради се о значењу и употреби придева српски (слично стоји ствар и са аналогним словенским придевима руски, бугарски и другима). Тај придев се односи како на припадника српске нације тако и на Србију као земљу: српски, према томе, значи Србинов, који се тиче Србина и слично, али значи и све што одликује земљу или државу која се по свом већинском народу зове Србија. Другим речима, српски може значити и србијански. (Овај термин је, нажалост, временом добио некакав негативни призвук, док се у своје време нормално употребљавао да би означио Србе с обе стране Саве и Дунава, односно Србе из „Војводства Србија и тамишки Банат” под хабзбуршком врховном влашћу и Србе из Књажества Србија, касније из Краљевине Србије, или Србе из Србије и Србе из Црне Горе и томе слично. Доситеј Обрадовић је, подсећам, певао „на инсурекцију Сербијанов”. У новије доба, доба у којем је Српска Војводина била сведена на безимену „Војводину” без војводе, блаженопочивши владика Данило Крстић је за себе говорио да је „Србијанац из Новог Сада”, враћајући проскрибованој речи првобитно значење и достојанство.) Није ни место ни време да објашњавам руску семантичку финесу, придеве руски и росијски, или исту такву финесу у грчком језику, придеве елиникόс и еладикόс. У говору се не прави разлика између синтагми влада Србије и српска влада. Али када кажемо Патријарх српски или Српска Црква, онда то никако не значи „Патријарх Србије” или „Црква Србије” него Патријарх и Црква свих православних Срба, оних у Србији и оних у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и свуда у „региону”, као и у расејању широм света. Вредна је пажње и чињеница да се наша Црква у цариградском Томосу о њеној аутокефалности и статусу Патријаршије (1922) не назива „Црквом Србије” већ изричито „Уједињеном православном српском Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”. Ни у једном другом Томосу се не сусреће придев изведен из имена одређеног народа, а не из имена ове или оне државе. Најкраће казано, није истина да се грчким изразом Еклиси́а Серви́ас обележава само Србија као њена канонска територија. Тај израз је технички термин службеног, званичног карактера и изражава дух и структуру грчког језика, ништа више. У неформалној, првенствено колоквијалној употреби веома су и међу нашом грчком браћом распрострањени придеви из етнонимâ при именовању Цркава – Грчка Црква, Руска Црква, Бугарска Црква и тако даље, баш као што то звучи код нас Срба и међу осталим православним Словенима. На крају крајева, противници назива Српска Православна Црква и заговорници тенденциозног назива Црква Србије и нехотице пуцају себи у ногу, и то, рекао бих, рафално, да како не промаше. Они, кад боље погледамо, уствари увозе етнофилетизам или црквени шовинизам међу Србе. Пошто, по њима, постоји само „Црква Србије”, онда следи закључак да се Србија налази свуда где постоји јурисдикција те Цркве. Нико у Српској Православној Цркви не мисли и не говори тако. Острашћени плиткоумни људи, које не треба презирати већ их треба жалити, не размишљају исправно, па стога и не говоре православно. Надам се да ће бар неки од њих духовно прогледати. Дај Боже!
  4. Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Алексеј представиће својих шест литерарних дела у уторак 26. децембра 2023. године од 18 часова у парохијском дому Вазнесењске цркве у центру Београда. "Сусрети са старцима", "Приче из незаборава" први и други део, "Дечанске и друге приче", допуњена Монографија о манастиру св. Луке у Бошњану и "Хиландарски монаси у управи српске Цркве" - наслови су који произилазе из богатог духовног искуства и рада Преосвећеног Владике, а издавач књига је манастир св. Луке у Бошњану. Подсетимо да се уторком у Вазнесењском храму од 17 сати служи Молебни Канон св Деспоту Стефану Лазаревићу, а представљање књига ће бити у наставку молитве. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  5. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Петар ће у четвртак 30. новембра 2023. године, у парохијском дому храма св. Јована Владимира у насељу Медаковић, од 18 часова одржати предавање на тему "Хлеб живота". Исте вечери ће бити представљена и истоимена књига изузетних душекорисних поука бројних духовника СПЦ, коју је приредила гђа Зорица Ковачев. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  6. Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Његове Светости, служио је данас, 15. новембра 2023. године, на 14. годишњицу упокојења Патријарха Павла, свету Литургију и помен на гробу блаженопочившег Патријарха у манастиру Раковица, известила је за Радио "Слово љубве" Зорица Зец. Епископ Иларион је у кратком слову после помена рекао да смо се сабрали на гробу "који постаје храм", "дођосмо на празник кончине која је почетак новога и вечнога живота, а то је рађање светитеља за вечност, рађање светитеља у Богу". Након Владикиног слова, деца из Основне школе "Никола Тесла" су читала мисли блаженопочившег Патријарха Павла. Почаст вољеном српском Патријарху, крсним ходом су одали и ученици Гимназије "Патријарх Павле". Слово Владике Илариона после помена: Деца из О.Ш. "Никола Тесла": Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"
  7. Свети Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик. О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме. Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7). Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: “ограда, утврђење људима”, или: “праведнији од “свих”. Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове. У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен. Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа. Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. – На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима. Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову! Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. – И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! – Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. – А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате? Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу. Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника. Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин. https://svetigora.com/sveti-apostol-jakov-prvi-episkop-jerusalimski-2/
  8. Зашто се Бог, Који је , као што знамо, Свеприсутан , изненада удаљава од наших мука и страдања? Где је био када су мученици проливали крв за Њега? Где је Он када земљу тресу немири, ратови и епидемије? Где је Он када се дешавају монструозни злочини, брутална убиства, очигледне неправде и преваре? Где је био Бог када је Христос разапет? Сетите се Његовог предсмртног вапаја: „Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио? (Матеј 27:46). Како свеприсутни Бог може бити одсутан? Или, можда Он није одсутан, већ се нешто друго дешава? Бог није одсутан само зато што Га ми не видимо у одређеном тренутку; Он је присутан док је невидљив. Вероватно зато јеванђелисти и свети оци, говорећи о Богу, тако често користе глагол јавити се : Господ се јавља , бивајући видљив. Наша душа треба да сарађује са Богом у тренутку Његовог јављања – и да нам очи буду бистре и чисте да би препознале Господа који се појавио пред нама. Јављање Божије, које доживљава Црква у свим временима свог постојања, велика је тајна Божанског откривења нама, људима. Присуство Божије у нашем животу даје нам наду у спасење, а не бескрајну младост, добро здравље, снагу и земаљску бесмртност. Тежимо другој врсти бесмртности — вечном животу са Господом. Молимо Га за животворну милост која ће нам помоћи да издржимо сваку патњу, тугу и немогућност да видимо Његово Лице онако како би наш ум желео, вођени природним потребама. Како тешкоће и искушења могу бити страшни ако је Христос у нама? Ако је Бог у близини, ако смо ми у Његовом наручју? Сетите се најтрагичнијих стихова Јеванђеља – када је Господ на Крсту доживео осећај апсолутне усамљености. Управо су ти тренуци најсјајније обојени Божанским присуством – јер не може бити да Бог изостане из Његове икономије – плана за спасење људског рода! Исто се дешава и у тренуцима наших искушења – када се жарко разбукта осећање напуштености од Бога и чини се да је Господ заборавио на нас. Да ли је ово могуће? Наравно да не. То је апсурдно. А свет уопште није онакав какав нам се чини. У ствари, све је другачије, и морате покушати да препознате ову разлику. Тада ћемо схватити колико је Господ милостив према нама и захвалићемо Му за све благослове које шаље. И то – не због здравља (ионако ћемо га ускоро изгубити) и не због безбедног и удобног живота (свеједно ће се завршити) – већ због могућности да се спасемо тако што ћемо постати причасници Царства Небеског и вечног блаженства. Читање јеванђеља нам даје прилику да размислимо, пробудимо се и променимо своје животе. Сви смо ми духовни инвалиди; слепи, хроми, усахли...А Црква нам – увек изнова – помаже да станемо на ноге, упућујући наша срца из извора старозаветних јецаја ка океану богочовечанске љубави. https://www.pravmir.ru/gde-on-kogda-zemlyu-sotryasayut-myatezhi-i-epidemii-episkop-mesogijskij-nikolaj/
  9. Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан служио је у недељу 6. по Духовима, 16. јула 2023. године, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протојереја-ставрофора Илије Драгосављевића у манастиру Светога Саве Нови Каленић код Канбере. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу беседом, говорећи о голготском, Крсто-васкрсном путу оних који желе да живе побожно у Христу Исусу, који желе да живе и следе Истину Његову. Епископ се затим осврнуо на лик и дело Вожда трећег српског устанка, Ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића и његове равногорце, који су изабрали тежи пут, пут Крста, пут голготе, али и васкрсења. Васкрсења, јер Истина се не да свезати, победити и угушити. Она увек васкрсава, обелодањује се, устаје попут феникса из пепела, док све лажне идеологије кад тад покажу своје право лице, своју праву вредност, односно, своју немоћ и илузорност. Равногорци са својим Ђенералом су животе своје положили следећи Косовски завет, а тиме се прибројали редовима Лазаревих витезова, беседио је Епископ. После Свете Литургије служен је помен Ђенералу Драгољубу у 'Чичиној колиби', након којег су представници националних организација положили венце испред Дражиног споменика. После је уследила трпеза љубави на којој се по благослову Епископа присутнима обратио беседом Прота Илија, апострофирајући важност саборног окупљања и јединства Српског народа. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  10. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, упутио је архипастирско слово поводом великог и значајног јубилеја - 60. годишњице хиротоније блажене успомене Епископа Стефана (Ластавице), првог Епископа источноамеричке и канадске Епархије СПЦ. Владика Иринеј је такође наложио да се у недељу 16. јула 2023. године, у свим светињама подручне му Епархије, служи помен блаженопочившем Епископу Стефану. Архипастирско слово Епископ Иринеја у наставку преносимо у целини: ИРИНЕЈ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Најљубљеније нам свештенство и монаштво, синови и кћери, верна чада богомчуване Епархије источноамеричке наше Свете Цркве! Са неизмерном благодарношћу која извире из Нашег очинског срца, поздрављамо Вас овом приликом поводом великог и значајног догађаја у нашој црквеној историји: 60. ГОДИШЊИЦЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ХИРОТОНИЈЕ ЕПИСКОПА ИСТОЧНОАМЕРИЧКОГ И КАНАДСКОГ СТЕФАНА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 13. ЈУЛ 1963-2023 „Ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старешина као слуга.“ (Лк. 22:26) На свечани спомен 60. годишњице избора и посвећења у епископски чин блаженопочившег Епископа источноамеричког и канадског Стефана, чини Нам особиту част поклонити се лику и делу једног од Наших најцењенијих претходника на трону Епископâ источноамеричких. Изабран од Светог Архијерејског Сабора 11. маја 1963. године, овај, у свему одан и предан слуга Божји, одазвао се на апостолски позив: „Ко је међу вама највећи, нека буде као млађи, и старешина као слуга“ (Лука 22:26). Тако је Епископ Стефан, почевши са празником Сабора Светих Апостола 13. јула 1963. године, тј. од момента своје хиротоније, па до преране смрти, 10. маја 1966. године, владичествовао и служио Господу своме испуњавајући управо поменуте јеванђелске речи. У време његовог избора за Епископа, Српска Православна Црква у Сједињеним Америчким Државама и Канади нашла се у јеку великих превирања. С обзиром да су три епархије формиране од јединствене Епархије америчко-канадске, изричити задатак Цркве био је посвећење и устоличење три достојна кандидата на односна епископска трона. Од три Епархије, само једна епархија – источноамеричка и канадска, није имала своје седиште, те се чврсто уздала у Бога у нади да ће Архипастирска десница њеног новог епископа осигурати њену будућност. Историјски избор првог Епископа источноамеричког и канадског пао је на плећа протопрезвитера Стефана Ластавице, који је у то време службовао као парох у Виндзору, Онтаријо. Његовим избором за Епископа, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве определио се да на трон српске Епархије у источној Америци и Канади, уздигне човека достојанствена, врсног просветитеља, реномираног музиколога, чији је милозвучни глас одушевљавао све оне који су га слушали, а поред осталих многобројних и изванредних квалитета, и доказаног и способног администратора. Позван да се придружи Архијерејској трпези без епархијског седишта и епархијског центра, па и без службеног особља, његов, заиста тежак задатак, био је да васпостави распарчану групу парохија са недовољним бројем свештенства које би исте опслуживао, те да уједно успостави и епархијска административна тела. И тако, формирајући Епархију источноамеричку и канадску, настала је данашња Епархија источноамеричка. Епископ Стефан је свим својим бићем к срцу примио савет Светог апостола Павла своме ученику Тимотеју: „Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе. Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему“ (I Тим. 4:14-15). Стога је све своје напоре усредсредио организацији преко потребних епархијских управних тела, а својевремено је успео и да попуни упражњене парохије рукополагањем четири кандидата у свети и свештени чин презвитера. Својим марљивим радом и залагањем основана је и нова црквено-школска општина у Лондону, Онтаријо. Епископ Стефан осветио је три цркве, три школе, пет парохијских домова и две црквене сале. После три године, успео је да Епархијско седиште из градића Клертона, Пенсилванија, пресели у град Кливленд, Охајо.Тиме је показао и доказао могућност да Епархија може да напредује и оствари се у свим областима њеног црквеног и административног живота. Међутим, како се здравље Епископа Стефана нагло погоршало, забринут и под стресом, а понајвише несрећном ситуацијом у којој се Црква нашла на овом континенту, Епископ Стефан се са надом у Васкрсење и живот вечни, у својој 53. години живота представио у Господу. Иако је на Архијерејском трону службовао само три године, његово мудро управљање као Епископ Епархије источноамеричке и канадске, испунило је читаву једну животну службу, оставивши за собом једну постојану помесну Цркву – Епархију источноамеричку и канадску. Његова добра дела одиста ће живети вечно, јер је још за живота испунио речи Спаситеља: „добри и верни слуго; у малом си био веран, над многим ћу те поставити: уђи у радост Господа свога“ (Мт. 25,23). Нека нас наш владика Стефан помене пред Престолом Свемогућег Бога, као што га се и ми молитвено сећамо са великим и дубоким поштовањем. ВЕЧАН МУ ПОМЕН! С Архијерејским благословом и очинском љубављу, +Иринеј ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ Извор: Епархија источноамеричка
  11. Како да децу инспиришемо да воле истину, како да их научимо да воле истину и да се гнушају лажи? Потреба за истином и љубав према њој су елементи својствени човеку, дакле и детету. Првобитни грех, иако је помутио и ослабио осећај истине, није га потпуно избрисао. У човеку је остала тежња ка истини. Управо та склоност манифестује се код детета у његовој жељи да све сазна. Дете пита за све. А оно што му старији кажу, он прихвата као истину. Чисто дете не зна за лаж и претварање. Оно се стиди и поцрвени, не само када из журбе или непромишљености слаже, него и када чује да други лажу. Љубав према истини унео је у дечју душу сам Бог. Само треба да помогнемо овој природној тенденцији да расте и ојача. То је посао родитеља. Али како то постићи? Прво што треба да ураде јесте да их опомињу од раног детињства. Постоје три основна правила: а) Научите своју децу да воле истину, имајући Бога у својим мислима. Дете мора да зна да Бог, који је једина вечна и непобитна Истина, жели да увек говоримо истину. Само верност, која се заснива на вери и љубави према Богу, може да издржи сваки испит. б) Односите се према деци једноставно и искрено. Верујте у њихове речи све док сте сигурни да не лажу. Не захтевајте да вам потврђују под заклетвом оно што говоре. Ако имате било какав добар разлог да сумњате у истинитост њихових речи, немојте од првог тренутка показати да им не верујете. Покушајте да се уверите да ли је дете заиста лагало. И ако је то учињено, позовите га к себи, погледајте га у очи озбиљно, и са пуно љубави, и реците му нешто овако: „Бог жели да говоримо истину. Он је свезнајући, зна чак и наше најтајније мисли и мрзи лажљиве усне." На лицу детета тада ће се видети руменило стида. Одмах ће открити истину и никада више неће лагати. в) Увек покажите пред својом децом да и ви волите и поштујете истину. Будите искрени у свим својим пословима и поступцима. Најпре поштујте божанску истину, веру и закон Божији. Ако желите да ваша деца заволе људску истину, научите их да имају посебно поштовање према божанској истини. Не дозволите да равнодушност према православној вери и Цркви нађе упориште у вашим срцима или у срцима ваше деце. Ако деца примете да се олако односите према истинама хришћанске вере и правилима Цркве или да се претварате у стварима које се тичу хришћанског живота, како се можете надати да ће веровати вашим речима; Будите, дакле, својој деци пример љубави према хришћанској истини и вери. Ширите ову љубав и њима. Тако ће волети истину. Али и у свим околностима будите искрени и поштени. Чувајте се лажи и претварања. Ако деца виде, да се на овај или онај начин ругате другима, да користите лукавство и лицемерје, да нисте поштени у односима – нпр. дружите се са неким, а иза леђа га псујете и грдите – будите сигурни да ће се тако понашати и деца у односима са вама или другима. Ако желите да ваша деца постану људи истине и поштења, покушајте пре свега да се одликујете одбојношћу према лажима, лицемерју, превари, ласкању, скривеним намерама и подмуклим намерама. У свим својим пословима будите поштени, директни и у доброј вери. Негујући, с једне стране, поштовање и љубав према истини у срцима деце, с друге стране, и сами морате свим силама да се борите против лажи. Учите своју децу од детињства да то мрзе, јер Бог је Истина и свака лаж је грех. Деца треба да избегавају лагање, не зато што знају да ће бити кажњена ако буду разоткривена, већ зато што знају да се Бог гнуша тога. Никада, ни на који начин, не обмањујте децу. Али не дозволите да то раде ни други. Врло често родитељи, да би умилостивили мрзовољно дете, обећавају му ствари које никада не испуне. Како је то штетно! Дете брзо схвата да је преварено. Његова вера у речи његових родитеља је пољуљана и његов осећај за истину је поткопан. Немојте сами, намерно или несвесно, терати своју децу да лажу. Шта рећи о родитељима који се смеју или хвале своју децу због "паметних" лажи које су изговорили? А шта да мислимо о родитељима, који сами подстичу своју децу на лаж, учећи их како да преваре учитеља и друге људе, да би изашли из неког тешког положаја или избегли казну? Такви родитељи су прави кваритељи своје деце. Упамтимо добро да, ко лаж не сматра грехом, способан је да краде и вара. Ко је непоштен на речима, биће непоштен и на делима. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/makria-apo-to-psema/#
  12. Упокојио се наш отац Исаија. Мање је познато да је управо отац Исаија међу најзаслужнијима за долазак владике Атанасија у Херцеговину, а самим тим и за духовни препород Херцеговине. Монах Исаија био је један од неколико најчудеснијих аутентичних људи које сам срео у животу. Бити аутентичан, однедавно сам то схватио, значи бити сличан Оцу небеском, јер Бог је прије свега аутентичан. С тим што је Бог савршен, а Исаија као човјек није био савршен, али јесте био аутентичан. Монах који је пио, пушио (што, наравно, никоме не препоручујем), који није зазирао од друштва и људи – ни од добрих ни од лоших. Успијевао је што ником од неаутентичних не полази за руком – да свакога ко би се нашао у његовој близини дотакне милост Онога у кога је он тако непоколебљиво вјеровао. Милост Христова. У његовом друштву није било могуће остати равнодушан, и то не према њему, Исаији, него према ономе кога је Исаија носио у свом срцу, а то је био Исус Христос. Многима ова тајна није била докучива, али нема никога ко је срео овог необичног монаха, а да није осјетио ту милост. Богу, изгледа, не можемо бити слични по његовом савршенству, али можемо по његовој аутентичности. Ако би ме неко питао да ли препоручујем да буде као Исаија, одговорио бих да је то много тежак пут, али је узвишен. Покој души мом сабрату, саслужитељу и, надам се, пријатељу у вјечности. Извор: Епархија диселдорфска и немачка
  13. Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, Владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод Владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је Свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„. Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти Светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4.300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен Владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је Епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили Епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на Владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. https://mitropolija.com/2023/05/29/sveti-svestenomucenik-teodor-episkop-vrsacki-2/
  14. "Свети наш Владико српски и свеправославни, добродошао си нам у Београд!" - поздравио је Епископ новобрдски г. Иларион Светога владику Николаја Охридског, Жичког и Лелићког, чије су свете мошти дочекане у Вазнесењској цркви у центру Београда. По дочеку Светог Владике, пред многобројним верујућим народом који је испунио овај београдски храм уочи храмовне и градске славе, по благослову Патријарха српског г. Порфирија је беседио викарни Епископ Иларион, поручивши да нам је помоћ Светог владике Николаја - неопходна: Реч Владике Илариона на дочеку Светог владике Николаја у Вазнесењској цркви, 24. мај 2023: "Ми смо овде дошли да Тебе, Свети Владико, замолимо да нам помогнеш, зато што нам је помоћ Твоја неопходна...Ево и сада, на твој празник, уместо да су Цркве пуне и да узносе славу Богу Ономе кога си ти животом својим прослављао, десио се Велики петак - одрешено је баш на тај дан било велико зло, ерупција зла безименог се десила. И ми сада тражимо Твоју заштиту, Твој покров и очинску утеху....У ове дане постајемо свесни да се само раном исцељујемо, раном страдалог за нас Спаситеља Христа...али ево, те ране крваре и та крв је текла и Београдом. Онако како си ти прорицао, дешава се. Питање је - како ми живимо? Да ли свештеници по правди живе, да ли калуђери за народ клече, да ли девојке држе девојаштво, да ли се момци смеју поштењу? Морамо да признамо да је то тако, како си Ти говорио и прорицао. И зато Те молимо да нам помогнеш да останемо на овом путу који смо изабрали и којим желимо да следујемо, Ономе коме си Ти следовао. И да знамо увек, Твојим молитвама, да страдање има смисла. Ти си целог живота страдао, а ево и по свом престављењу не прекида се Твоје страдање. Не прекида се напад на Тебе, онако како се не прекида напад и на Онога коме си Ти живот свој посветио. Али, молимо Те, да нам својим молитвама дометнеш вере, да нам даш снаге да од оне енергије распећа и страдања учинимо у себи и око себе и у свету у којем живимо енергију и дејство - спасења..." ** Патријарх Порфирије је читао молитве пред кивотом Светог владике Николаја. Празничним бденијем у Вазнесењском храму началствовао је викарни Епископ марчански г. Сава, у молитвеном присуству Патријарха Порфирија, Епископа ваљевског г. Исихија и викарних Епископа Његове Светости - Саве, Нектарија, Илариона, Доситеја и Петра, као и архимандрита - Данила, Нектарија и Василија, игумана манастира Лелић о. Георгија, великог броја свештеника из више Епархија СПЦ, свештеника и ђакона Вазнесењске цркве. ** Мошти светог Николаја биће до недеље, 28. маја, у Београду! Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 25. маја Свету Литургију, од 9 часова, у Вазнесењксој цркви. Затим ће, од 19 сати, предводити Спасовданску литију, из Вазнесењске цркве ка Храму Светог Саве, а на њеном челу ће бити Свети Владика Николај. У Литији ће бити служен помен недавно пострадалим ђацима, младима и жртвама породичног насиља, а Литијски крст носиће студенти, Патријархови стипендисти, најавила је СПЦ: Детаљи у вези са богослужењима поводом доласка моштију Светог Владике Николаја у Београд, о прослави Вазнесења - славе града Београда и Спасовданској Литији која ће 25. маја кренути у 19 ч из Вазнесењске цркве ка Храму Светог Саве. Извештај приредила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве
  15. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година...
  16. ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна. Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година... View full Странице
  17. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у петак, 19. априла 2023. године, у Патријаршији српској у Београду, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије и председник хуманитарне организације "Солидарност за Косово" г. Арно Гујон потписали су Меморандум о сарадњи са циљем да се економски помогне српском народу на Косову и Метохији. ТВ Храм Потписивању Меморандума присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. "Солидарност за Косово" ће до краја септембра финансирати реализацију пројеката Епархије рашко-призренске у вредности од 86.000 евра, и то за изградњу заштитне ограде за погон за пастеризацију воћа и поврћа у Могили, сервиса за поправку пољопривредних машина у Врбовцу, куповину мултикултиватора, изградњу бунара за стајско ђубриво у Слатини, летовање за децу из косовских енклава на мору, као и конвој хуманитарне помоћи. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм Извор: ТВ Храм
  18. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у петак, 19. априла 2023. године, у Патријаршији српској у Београду, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије и председник хуманитарне организације "Солидарност за Косово" г. Арно Гујон потписали су Меморандум о сарадњи са циљем да се економски помогне српском народу на Косову и Метохији. ТВ Храм Потписивању Меморандума присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. "Солидарност за Косово" ће до краја септембра финансирати реализацију пројеката Епархије рашко-призренске у вредности од 86.000 евра, и то за изградњу заштитне ограде за погон за пастеризацију воћа и поврћа у Могили, сервиса за поправку пољопривредних машина у Врбовцу, куповину мултикултиватора, изградњу бунара за стајско ђубриво у Слатини, летовање за децу из косовских енклава на мору, као и конвој хуманитарне помоћи. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм Извор: ТВ Храм View full Странице
  19. Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, присуствовао је у петак, 19. маја 2023. године свечаној академији "На претке се угледам - у ближњем се огледам" у Шестој београдској гимназији. ТВ Храм Том приликом, Преосвећени Епископ Иларион обратио се пригодном беседом. Свечана академија одржана је у оквиру манифестације "Дани патријарха Павла" коју су организовали професори и ученици Шесте београдске гимназије. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ИЗВОР: ТВ ХРАМ
  20. Епархија источноамеричка је објавила позив Владике Иринеја (Добријевића) на молитву за жртве: Изузетно тешка срца Вам пишем поводом трагичног догађаја који се догодио у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду, Србија, у среду, 3. маја 2023. године, када је ученик седмог разреда наоружан пиштољима и молотовљевим коктелима убио осморо деце и чувара. Као и наш Патријарх и отац Порфирије, такође упућујемо изразе најдубљег саучешћа породицама погинулих у пуцњави у школи у Основној школи "Владислав Рибникар", али и изражавамо дубоку веру да ће Господ настанити оне чији су овоземаљски животи угашени у овом трагичном догађају, у становима праведника, и утешити оне који жале за својим губитком. Због тога вас молимо да се у својим парохијама и манастирима молитвено сећате оних који су трагично изгубили животе у Основној школи "Владислав Рибникар" 3. маја 2023. године и да се молите за утеху и утеху њихових породица, другова из разреда, наставника и особља такође. Штавише, такође вас молимо да их држите у својим свакодневним молитвама. Нека Васкрсли Господ просветли наша срца и умове, како би свако насиље у свету било укинуто. Нека нам помогне да преобразимо своја срца, да се окренемо од насиља и да тражимо мирне начине за решавање разлика. Извор: Епархија источноамеричка
  21. 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал
  22. Извор: Правблог Ср Телеграм канал Обрада текста: Радио Слово љубве Епископ Герасим: Интервју о ситуацији у Украјини - WWW.SLOVOLJUBVE.COM Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је дао интервју за Телеграм канал "Прав блог" на српском језику, канал који извештава о стварном стању... 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал View full Странице
  23. У организацији Музеја жртава геноцида, Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве и Црквене општине и парохије оксфордске, у суботу 29. априла 2023. године, у просторијама ЦО Оксфорд на адреси 67 Charles St, OX4 3AU, с почетком у 18 часова, Његово Преосвештенство владика Пакрачко-славонски г. Јован одржаће предавање на тему "Јасеновац у свјетлости Васкрсења" након чега ће бити представљена изложба о Јасеновцу. Сутрадан, у недељу 30. априла, Преосвештени владика г. Јован служиће свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Оксфорду. Извор: Саборни храм у Пакрацу, фејсбук страница
  24. Избацићу, драги моји, један лаконски слоган. И молио бих све вас, мушкарце и жене, да обратите пажњу на њега и реагујете. Мото је: Изгледајте као хероји! Јер живимо у тешким временима. Ви изгледате као хероји! А кад кажем хероји, на шта мислим? Свет има један језик, ми хришћани имамо други; један је речник света, другачији је речник Бога. Херој светским језиком је онај ко се храбро бори у оружју, брани отаџбину, побеђује и тријумфује, а захвална земља му подиже споменик. У језику Божијем, у језику вере, јунак добија друго значење, добија дубину и ширину, своди се на виши и духовнији ниво. Херој овде није онај који једноставно побеђује спољашње непријатеље, већ онај који побеђује три велика непријатеља човека: тело, свет и ђавола. Највећа победа је победити своје страсти. Како су наши преци говорили, највиша победа је „победити себе“, победити своје лоше ја. У том смислу, хришћански борац је херој. И као што је војник наоружан оружјем, одбрамбеним и офанзивним, тако је хришћанин онај кога привлачи јунаштво светости; јер је јунак једнак свецу, а светац је једнак јунаку, највиша врста јунаштва је светост. Дакле, ко хоће да постане херој светости, мора бити наоружан светим оружјем. А једно од овог оружја, које хришћанин мора да има, је стрпљење! Када култисти, атеисти и неверујући чују ову реч, они се ругају и исмевају хришћанство, јер оно у свом речнику укључује стрпљење. Али немојмо бити под утицајем њиховог мишљења. Јеванђеље стрпљење сврстава међу прве врлине, сматра га основним. Оптужитељи кажу: Нема стрпљења, нећемо стрпљења и кротости; ми проповедамо побуну, тврдњу, сукоб, насиље; то је једини начин којим ће свет кренути напред... Шта ми морамо да одговоримо, драги моји? Одговарамо да стрпљење није слабост робова, како кажу. То је моћ слободних и истински херојских душа. То је издржљивост душе у суочавању са недаћама, која чини да се не тргне пред искушењима и препрекама, већ их све прескочи и изађе као победник. Стрпљење, у комбинацији са упорношћу, води до успеха. Трпљење је врлина коју је препоручио Господ када је рекао: „Ко истраје, на крају ће се спасти“ (Мт. 10, 22; 24, 13). Па, изгледајте као хероји са оружјем стрпљења. Без стрпљења се ништа не постиже... Ако се упоредимо у стрпљењу са мултиатлетским Јовом видећемо, драги моји, да смо нестрпљива генерација. Млади желе све спремно и без одлагања. Уопште немају стрпљења. Мала деца, размажена, лупају по столу и траже шта им се свиђа. А мајка, лоша учитељица, даје им шта год траже, уместо да их научи да ограниче своје захтеве. И дошли смо до тога да посматрамо самоубиства деце и младих. Зашто? Зато што у детињству нису навикли на вежбање стрпљења. Управо зато што недостаје стрпљења, пољуљана је и породица. Некада су жене биле јунаци, а данас оне не трпе свог човека. Јер, жена украшена стрпљењем осваја мушкарца, а нестрпљењем, љутњом и свађама кућу разбија. Озбиљан узрок развода данас је недостатак стрпљења, којег наравно и мушкарац мора имати. Због тога сам, драги моји, изговорио паролу „Изгледајте као хероји!...“, која важи и на ширем плану. Ми смо, као што сам рекао, у тешким временима. Светом владају себични интереси. Угрожена је и наша Црква, наше православље, споља и изнутра. Споља, од атеиста и неверника, од учитеља који предају материјализам, од радија и телевизије који се ругају побожности, од новина и часописа који поткопавају веру. Изнутра је поткопавају недостојни клирици и првосвештеници који издају светиње и верне. Али, ви децо Цркве, изгледате као хероји! Идите у цркву, читајте Библију, причешћујте се, идите на ходочашћа. И не само то. Донесите херојску одлуку да се потрудите да задобијете трпљење светих. Докле год има таквих бораца, будите сигурни, неверници и безбожници неће победити; победиће Црква, победиће Христос; њега, децо, хвалите и величајте заувек; амин. Епископ Августинос Кантиотоу Надахнуте беседе православне исповести и светоотачко дисање, публикације „Ортходокос Кипсели“, Солун 2011. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/aygoystinos-kantiotis-i-megalytera-niki-einai-na-nikisei-kaneis-ta-pathi-toy/#
×
×
  • Креирај ново...