Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Ускоро ће проћи два месеца откако је са највишег могућег места, поглавар Српске православне цркве, његова светост патријарх српски господин Порфирије, уз присуство архијереја, први објавио став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објављено је саопштење у којем, између осталог, пише: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, са председником Александром Вучићем на челу, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска православна црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији.” За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог синода и Светог сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapineti sat. Али неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову поводом питања Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за државу руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије Српска православна црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте – поновићемо креиране ко зна где – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин „корисни идиоти”. Као тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске православне цркве Његова светост патријарх српски господин Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска православна црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру нама на спасење, а свима осталима на корист!” Српска црква и планови за Косово и Метохију WWW.POLITIKA.RS Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама...
  2. За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика
  3. Епископ јегарски г. Нектарије, викар Патријарха српског и старешина београдске Саборне цркве, позвао је верујући народ на наредно духовно сабрање под сводовима ове светиње. Наиме, у уторак, 14. марта 2023. године, после вечерњег богослужења које почиње у 17 часова, предавање у Парохијском дому Саборног храма одржаће ђакон др Никола Лукић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду. Тема је "Крсту Твоме поклањамо се Христе и Васкрсење Твоје певамо и славимо". Саборна црква на свом Инстаграм налогу бележи беседе Владике Нектарија са светих служби у суботу и недељу, 11. и 12. марта 2023. године и доноси плакат - позивницу на предавање. Реч Епископа Нектарија, 12. марта 2023: Слово Епископа Нектарија у суботу, 11. марта 2023: Извор: Саборна црква, Инстаграм
  4. Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј (Богићевић) ће са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у уторак 14. марта 2023. године бити гост духовне трибине у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Преосвећени Владика ће беседити на тему "Часни Крст - наш путоказ", а предавање почиње у 18 часова. Подсећамо да се сваког уторка од 17 часова у Вазнесењском храму служи Молебни канон св. Деспоту Стефану Лазаревићу, испред иконе и кивота са честицом моштију овог Божијег угодника нашег рода. Извор: Радио "Слово љубве"
  5. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посетио је у недељу другу Часног поста, 12. марта 2023. године, манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори где је по благослову и у присуству Епископа сремског г. Василија у манастирском храму св. великомученика Димитрија предводио свету архијерејску Литургију. Владика Сергије је по читању светог Јеванђеља беседио о св. Григорију Палами и значају исихазма у животу Цркве, како кроз историју тако и данас. "Наша борба (у посту) је против поглаварства и власти и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју", нагласио је Владика у беседи. Овом приликом је Владика Сергије поклонио манастиру Великој Ремети и Епархији сремској мошти св. Новомученика бихаћко-петровачких. Беседа Епископа Сергија: Архијерејима су на Литургији саслуживали игуман манастира Трескавица, високопреподобни архимандрит Варнава, протојереји- ставрофори Бранислав Поповић, др Драгомир Сандо и Маринко Радмило, протојереји Никола Деспот парох старопазовачки, Петар Божић парох инђијски, Душан Вишекруна старешина Саборног храма у Руми, Слободан Вуксановић парох карловачки и епархијски ђакон Горан Власац. За певницом су били појци Јован Стругар, Милан Димковић и Сава Мијаиловић, ученици Карловачке богословије са својим професором Јованом Стојановићем, забележио је г. Крсто Калинић, коме и благодаримо за звучни запис беседе Владике Сергија. После Свете Тајне причешћа и поделе нафоре обављено је сечење славског колача и кољива. Као и сваке године до сада од кад је ова светиња обновљена, кумови су из честите многобројне породице Милановић из Нове Пазове, која традиционално приређује богату посну трпезу љубави за све госте. Епископ Василије се као домаћин на крају свете Литургије поздравним словом обратио Епископу Сергију и у надахнутој беседи истакао значај светих моштију код нас православних хришћана. Извор: Епархија бихаћко-петровачка / Радио "Слово љубве"
  6. Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион служио је 5. фебруара 2023. године, у Недељу митара и фарисеја, свету архијерејску Литургију у храму Светог Илије у Миријеву. Том приликом епископ Иларион је рукоположио вероучитеља др Александра Милојкова у чин ђакона. https://spc.rs/episkop-ilarion-rukopolozio-dr-aleksandra-milojkova-u-cin-djakona/ View full Странице
  7. Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион служио је 5. фебруара 2023. године, у Недељу митара и фарисеја, свету архијерејску Литургију у храму Светог Илије у Миријеву. Том приликом епископ Иларион је рукоположио вероучитеља др Александра Милојкова у чин ђакона. https://spc.rs/episkop-ilarion-rukopolozio-dr-aleksandra-milojkova-u-cin-djakona/
  8. У понедељак, 23. јануара 2023. године, Верско добротворно старатељство Епархије нишке "Добри Самарјанин", на челу са Његовим Преосвештенством Епископом нишким г. Арсенијем, поделило је празничне пакетиће димитровградским основцима, ученицима ОШ "Христо Ботев" у Димитровграду. Овом приликом, у просторијама школе подељено је преко четири стотине пакетића, на радост свих ученика овог училишта. Верско добротворно старатељство Епархије нишке "Добри Самарјанин" нарочито благодари хуманитарној организацији "Our Serbs" из Чикага, која је обезбедила дарове за димитровградске малишане. Извор: Епархија нишка
  9. Њ.П. Епископ зворничко-тузлански г. Фотије је у проповеди на Ђурђевдан ове године, између осталог, рекао: У саставу Синода СПЦ ових дана сам био у пратњи Његове Светости. Првог дана имали смо састанак са представницима Македонске православне цркве у Епархији нишкој. Занимљив је то дијалог љубави, вере и наде и надамо се да ће, ако Бог да, да ће до јединства доћи, али прво да се сви помолимо Богу. Македонска православна црква, односно Охридска архиепископија, ће у мају на овогодишњем заседању Сабора у Београду, да се врати канонском јединству са Српском православном црквом, а тиме и канонском јединству са свим помесним православним црквама. Велики је изазов који стоји пред нама и ако Бог да молитвама Владике Николаја Охридског и Жичког, молитвама Светих Кирила и Методија и осталих светих, Светог Саве Српског, да се успостави то јединство , да зацели тај раскол од 1967. године. Сада смо на прагу решавања тог проблема, ако Бог да, па вас позивам да се молите Богу, сви ви и сви ми, да се у славу Божију и на добро наших светих Цркава то реши. Али и за добро нашег српског народа и за добро македонског народа, који су два братска народа. Видео: Реакција из Македоније: НАЈНОВА ВЕСТ: МПЦ и СПЦ седнале повторно на маса и повторно во Ниш, Соборот во мај можна пресвртница? – Religija RELIGIJA.MK Македонската православна црква – ОА и Српската православна црква, по долги години прекин
  10. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион посетио је у петак, 13. јануара 2023. године, Установу за дневни боравак деце и омладине ометене у развоју „Облутак“. У пратњи јереја Марка Радосављевића, секретара Верског добротворног старатељства Епархије тимочке ђакона Вука Јовановића и секретара Епархије ђакона Уроша Памучара, Владика Иларион поделио је штићеницима ове установе божићне пакетиће. Овом приликом васпитаници „Облутка“ извели су приредбу за драге госте, након чега је Епископ тимочки провео неко време у разговору и дружењу са њима и њиховим васпитачима. Извор: Епархија тимочка
  11. Верско добротворно старатељство АЕМ је и овога Божића приредило традиционални Божићни ручак за наше потребите суграђане, кориснике црквено-народне кухиње у Француској улици број 31, сазнајемо из ВДС-а. Пред почетак Божићног ручка, о. Владимир Марковић, о. Бранислав Јоцић, гђа Кети Фенслоу и Лин Свилар поделили су преко 2000 ланч-пакета за кориснике Црквене кухиње, а благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, празничну трпезу је ове године благословио и са корисницима Црквене кухиње поделио Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Петар. Пред сам крај ручка Владика Петар је такође, у име Његове Светости, уручио поклоне волонтерима Црквене кухиње, који током целе године помажу раду Верског добротворног старатељства. "Даривање је најлепши осећај код сваког човека, јер се у поклону налазе најлепше жеље, осећања и поруке. Празнични дани су време када свако треба да осети радост и да некоме улепша ово посебно доба године", поручују из ВДС АЕМ. Извор: Радио "Слово љубве"
  12. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини? Може, али само веома условно. Српска Православна Црква је сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак. 1. Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сâм рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини? Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохијâ, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обалâ Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба. Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњакâ” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево–печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог дâ”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores! Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих пагубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир. Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглицâ, уништавањем градова, десетинама хиљадâ жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима… Овакав трагични развој догађајâ јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје… 2. Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве – морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије” Тела Христовог? Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично. Примерâ има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верникâ је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, например, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забранâ, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље. Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблемâ и изазовâ у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питањâ друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота. Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крилâ? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда. 3. Пре давања аутокефалности такозваној Православној Цркви Украјине, Цариградска Патријаршија је повукла Томос из 1686. године којим је Кијевска митрополија припојена Московској Патријаршији. Познаваоци канонског права сматрају да је тај поступак Цариградске Патријаршије нелегалан, и већина Православних Цркава га није признала. Овом поступку обрадовале су се неке организације које себе називају Православним Црквама, као што су такозване Црногорска Православна Црква и Хрватска Православна Црква. Може ли се замислити тренутак да Цариградска Патријаршија почне делити Томосе о независности таквим Црквама? У години додељивања фиктивне аутокефалије непостојећој Цркви у Украјини, тачније двема на силу и привремено обједињеним безблагодатним расколничким групацијама, уз игнорисање канонске и једине постојеће Цркве у Украјини, у свим званичним документима како Цариградске Патријаршије тако и свих осталих помесних Православних Цркава Кијевска митрополија са свим својим суфраганим епископијама наведена је као аутономна или самоуправна црквена област у саставу Московске Патријаршије. И гле чуда: упркос томе, Цариградска Патријаршија после пуних триста тридесет и три године званичног прихватања и, потом, ћутања волшебно открива да њен сопствени званични канонски акт из 1686. године није био исправан и валидан и да је Кијев, и не знајући то, чак и не слутећи то, цело време заправо био у јурисдикцији Цариграда, због чега је он, наводно, властан и надлежан да коначно, у складу са својим наводним ексклузивним правима и привилегијама, мериторно дефинише канонски статус Цркве у Украјини, која, узгред буди речено, 1686. године није постојала ни у теoрији ни у пракси (постојала је само Кијевска митрополија, мали део данашње Украјине, док у савременој Украјини постоји стотинак канонских епархија). Тај поступак црквеног Цариграда је већина Православних Цркава или изричито или прећутно доживела као нелегалан, погрешан и бременит опасностима по јединство Православља, па зато и даље признаје канонског митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, а игнорише грађанина Сергеја Думенка („митрополита Епифанија”). Наша помесна Црква, Српска и Светосавска, поштује вековни канонски поредак Православне Цркве и придржава га се, жали због настале дубоке духовне и канонске кризе у Православљу и молитвено се нада да ће она бити превазиђена. Дај Боже да се то деси што пре! Велика Христова Црква у Константинопољу показује, додуше, тенденцију да своју јурисдикцију прошири на целокупну православну дијаспору на свим континентима и да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних Цркава, али сматрам – штавише, уверен сам – да такве карикатуралне псеудоцрквене организације као што су оне које сте споменули и друге, њима сличне, неће бити кандидоване за признавање, акамоли за неки Томос о самосталности, иако о томе маштају. 4. Сведоци смо збивања у Украјини када специјалне украјинске државне службе упадају у православне манастире Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, као што је древна Кијевско-печерска лавра и још неке цркве и богословије, где врше преметачину оптужујући их да су шпијунски центри који раде за руску војску. Компромитујући материјали за украјинске полицијске службе су све књиге штампане на руском језику, па чак и божићне и ускршње посланице патријарха Кирила. Дошло се до тога да се на просторима које контролише украјинска држава служба Божја може служити само на украјинском језику. Могу ли се такви примери наћи у прошлости? Не, нигде и никада. 5. Такву логику „Православне Цркве Украјине” прихватиле су и неке псеудоцрквене организације створене на канонском простору Српске Православне Цркве, као што је, пре свега, такозвана „Црногорска Православна Црква”. Ова организација не признаје српски језик и ћирилицу, у својим општењима користи црногорски и хрватски језик и „црногорску” или хрватску латиницу. Може ли се догодити да дође дан када ће се такве организације, уз подршку снажних полицијских служби, заложити за забрану богослужења на српском језику и коришћења ћирилице? Не верујем да се тако нешто може догодити, било у Црној Гори било игде. У Црној Гори је Православље већ однело, хвала Богу, историјску победу над државним пројектом стварања и наметања морбидне монтенегринске секте, створене регистрацијом у полицијској станици на Цетињу. И српски народ у Црној Гори – у којој постоји јединствени феномен да се два рођена брата национално различито изјашњавају, један као Србин, а други као Црногорац – доживљава своју ренесансу и свој тријумфални повратак на јавну сцену, што је већ постало и ноћна и дневна мора за новокомпоновано „дукљанство” и „монтенегринство”. Отужан је и тужан феномен Црне Горе: некрштени атеиста, „генералисимус” Мило, оснива „Цркву”, али своје унуче не крштава у њој – јер зна да његова творевина није никаква Црква – него га на крштење носи чак у Стамбол, где, реда ради, пали свећу, али се не осењује знаком часнога крста, што је и добро пошто крст њему ништа и не значи. Али Милова епоха је заувек прошла, по Божјој и људској правди. Узгред буди речено, ја Мила познајем из времена Жуте Греде, кад он није био Србин него великосрбин. Кад је лагао себе и друге, тада или доцније, било би добро да сâм саопшти јавности, али мислим да то неће учинити. 6. Цариградска и Московска Патријаршија су у трагичном сукобу, који се продубио и јурисдикцијским сукобом Москве са Александријом у Африци, што је, опет, последица чињенице да је Александријска Патријаршија, на трагу Фанара, признала легитимност украјинских расколника. Колико је ова ситуација бременита опасностима по јединство Цркве од Истока? Не мање од ситуације проузроковане претходним одлукама Фанара. 7. Под огромним притиском кијевског режима, Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије престала је да помиње патријарха Кирила и донела одлуку о коначној „аутокефализацији“, запечаћену одлуком о самосталном варењу мира за крштење. И ово је канонски проблематичан поступак. Колико је реч о политици, а колико о питањима саборности и Цркве уопште? Престанак помињања московског патријарха, под огромним притиском кијевског режима, како с правом подсећате, психолошки и етички је сасвим разумљив. Али томе не треба, чини ми се, придавати претерани значај. Православна Црква у Украјини, у Русији и широм православнога света, остаје у јединству вере и поретка, а то је једино меродавно. Мироварење не мења ствар: историјски и канонски, свака епархија има право на мироварење, акамоли свака аутокефална Црква. 8. Очигледно је да је, после смрти митрополита Амфилохија, верни народ Црне Горе снажно стао иза митрополита Јоаникија и епископа Методија. Како гледате на садашње верске прилике у Црној Гори? И претходних година смо разговарали о духовном буђењу и исцељењу народа у Црној Гори, после скоро осам деценија насиља које је трпео од властодржаца, чији циљ је био да радикално измене или, тачније, да пониште идентитет српског народа Црне Горе и да обезбоже све Црногорце, и Србе и не-Србе. Тај сурови инжењеринг се, нажалост, догађао свуда, а не само у некадашњој Српској Спарти, у исто време док смо ми Срби – гласније од свих, а можда и једини, као да су нам везане и очи и уши – певали: „Од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана…” Пошто је данас у Црној Гори не мало оних који тврде да јесу оно што нису и да нису оно што јесу, иако су њихови ближи или даљи преци за то што су били и главу на пањ стављали, видимо да је сурови инжењеринг, утемељен на „пасјим гробљима” и на десетинама хиљадâ побијених, имао доста успеха. „Страх животу каља образ често”, говори Његошев владика Данило. Наш патријарх врло добро разуме људске слабости и страхове. Зато је, беседећи у Подгорици пред десетинама хиљада верникâ уочи устоличења новог митрополита црногорско-приморског, у братски загрљај позвао и ону нашу браћу која нас не признаје за браћу. Тај позив патријарх Порфирије често понавља и он стоји и данас. Колико је значајна патријархова одлука да он и митрополит Јоаникије не подлегну бруталним притисцима и опасним претњама (али ни „добронамерним” сугестијама „пријатељâ”) да се Јоаникијево устоличење обави у Подгорици, а не у Цетињском манастиру, каква је древна пракса и одлука Сабора, од тог 5. септембра 2021. до данас често нас подсећају они који не мисле добро ни српском народу ни Српској Цркви. Такви су се оглашавали са Цетиња и из Подгорице, као и из београдског „круга двојке”, затим из Сарајева, али је, гле, убедљиво највише беса и отровне мржње према патријарху Порфирију и митрополиту Јоаникију, због њихове мужевне одлучности, дошло из Загреба. Чак су, више од хрватских ратних ветерана и екстремних „католичких“ интелектуалаца, бес показивали такозвани слободоумни левичари. Да не изостане, у једном од својих уобичајених неспутаних излива „хришћанске љубави” према српском народу и Српској Православној Цркви, о устоличењу на Цетињу огласио се и донедавни „корифеј екуменског дијалога Цркве у Хрвата”, сисачки бискуп Владо Кошић. Биће да је неуспех намере да се осујети један уобичајени црквени чин, практикован ко зна колико пута у историји, открио да је у хрватској политици, – левој или десној, свеједно, – када је реч о Србима као народу, о Српској Цркви и држави, тешко пронаћи разлику. Црну Гору су до 5. септембра 2021. и једни и други доживљавали као хрватско „задње двориште”. Али шта да радимо? Све има свој крај, па и повијесни снови о „Црвеној Хрватској до Валоне”. После свега, ситуација у Црној Гори је кристално јасна: огромна већина народа је уз Светосавску Цркву. Наш народ, премда није имао прилику да учи катихизис и да се верски образује, боље и од понеког свештеника разуме да целосно припада Цркви, богочовечанској Заједници слободних личности, крштених у име Оца и Сина и Светога Духа. Стога је народ, када је била угрожена црквена имовина, знајући да је то истовремено напад на национални српски идентитет, а не мање и на духовни (православни) идентитет оних Црногораца који не желе да се декларишу као Срби, бранио црквену имовину одлучније него сопствену. Надам се да ће се процес стабилизације приликâ наставити. Добар знак је потписивање Темељног уговора између црногорске државе и Српске Православне Цркве. После неславне улоге епизодисте, бившег премијера Кривокапића, следећи премијер Црне Горе, Дритан Абазовић, законски је, упркос претњама, изједначио већинску Српску Православану Цркву са другим Црквама и верским заједницама које су већ имале регулисан однос са државом. Од тренутка сусрета и разговора са њим приликом његове посете Патријарху српском сматрам га не само часним човеком и одговорним државником „старога кова” него и својим пријатељем, због чега и овом приликом призивам на њега благослов Божји (bekim или, како некад научих, „шњетен бол”). Још је доста посла остало, например враћање верске наставе, али верујем да ће моја браћа архијереји Јоаникије и Методије у нормалнијим друштвеним околностима много лакше него до сада остваривати права Цркве. 9. Какви су односи с Македонском Православном Црквом – Охридском Архиепископијом, са архиепископом Стефаном на челу, којој је Српска Црква недавно признала аутокефалност? Како се остварују договори које су постигле две Цркве? Односи су, хвала Богу, не добри него братски. Суштински, егзистенцијално, духовно, ми смо били, јесмо и бићемо једна Црква. После васпостављања евхаристијског и канонског јединства са Мајком Црквом, у нашем случају са Српском Црквом (она је, напомињем, у времену пре Светога Саве била у саставу Охридске Архиепископије), а тиме и са васељенским Православљем, имамо следећу – површински необичну, али суштински једино могућу – ситуацију: формално, две Цркве су се међусобно удаљиле (јер је аутономна постала аутокефална), а садржајно, егзистенцијално, зближиле су се и ујединиле више него икада пре. Када су наша браћа у Северној Македонији схватила и прихватила да Српска Патријаршија не тера инат по питању аутокефалности коју су тако дуго и жарко прижељкивали, па ње ради и на стазу раскола ступили, али да им је услов свих услова на путу ка том циљу да га морају остварити искључиво на канонски исправан начин, вративши се у легитимни, од Српске Цркве дати им 1959. године статус најшире црквене аутономије у њеном оквиру. Чим су тако поступили, Српска Црква им је, без условљавања и одуговлачења, благословила не само повратак из раскола у јединство него и одавно жељену аутокефалију. Та наша браћа су се уверила да Српска Црква није против њих него за њих и да није против њихове аутокефалије (уосталом, ионако су вековима били самостална, мада не и формално аутокефална, Црква) уколико она доприноси успешнијем духовном и пастирско-сотириолошком деловању у народу и за народ. На крају крајева, црквеноправни статус неке Цркве нема утицаја на онтолошку чињеницу да све помесне Цркве сачињавају једну саборну Цркву. Иначе, разлика између аутокефалног и широко схваћеног аутономног статуса у самој ствари је минимална: у првом случају првојерарх или предстојатељ помиње на богослужењу све православне предстојатеље Цркава, а у другом само свог непосредно надлежног предстојатеља; исто тако, у првом случају избор предстојатеља не подразумева обавезну формалну потврду надлежног аутокефалног предстојатеља, а у другом подразумева, што се у пракси своди на исто јер потврда изостаје једино тада када би био изабран догматски или морално неприхватљив кандидат или кандидат иза којега стоје ванцрквени фактори, тојест силе овога света, политичке или неке друге. Укратко речено, аутокефалија не значи неки додатни суштински елеменат у бићу једне помесне Цркве, неко особито онтолошко својство, неку нову nota Ecclesiae, него значи систем организовања и узајамности великих црквених области ради што ефективнијег остваривања примарног задатка Цркве, спасења људи или, другим речима, пуноће њиховог аутентичног духовног живота, достојног човека као боголиког и богочежњивог бића. Аутокефалија је, строго узевши, историјска категорија. Јавила се доста касно, после периода примене митрополитанског система у устројству Цркве, и развијала се постепено. У најранијој фази хришћанске историје, ваља нагласити, свака локална Црква са епископом на челу (данас је зовемо епископијом или епархијом) била је потпуно самостална (данас кажемо аутокефална), али увек и обавезно у јединству са свим осталим месним Црквама. Током векова, не заборавимо, неке аутокефалије су нестајале, а нове настајале. У свим тим менама и променама, међутим, основно устројство Цркве, подробно документовано већ на страницама Новог Завета, што ће рећи од самог настанка новозаветне Цркве, Цркве Христове, увек је остајало исто и неизмењиво: то је епископално устројство (неки га називају и епископоцентричним). Систем саборне повезаности и узајамног прожимања самосталних (аутокефалних) Цркава, већих или мањих, богословски или еклисиолошки кудикамо је аутентичнији од монархистичког или пирамидалног устројства, у којем нема међусобно равноправних патријараха и где, уместо саборности и првенства части, влада начело првенства власти, са папом на врху „пирамиде” и са свима осталима испод њега. У Православљу епископе бирају и постављају сабори, а у католицизму један човек. Даље, код нас први по рангу епископ значи први у сабору једнаких (primus inter pares), а не први in absoluto. Поштења ради, треба истаћи да савремено римокатоличко богословље, изучавајући библијске и светоотачке изворе, а делимично и под утицајем православне теологије, све више открива целисходност и преимућства начела саборности у црквеним структурама, и то на свим нивоима, од парохије до папе и Римске курије. Код нас православних пак, на чудан ентропијски начин, учестала је терминологија и реторика која неодољиво подсећа на терминологију и реторику првог ватиканског концила (1870): те „ја имам посебна права”, те „ја имам привилегије”, те „ја имам специјална овлашћења”, и тако даље и томе слично. Оно што се, као плод таквог менталитета, – који се запатио негде више, негде мање, – дешава у савременом Православљу (трвења, надгорњавања, размирице, сукоби – све до раскола међу појединим помесним Црквама) не служи нам на част и ставља под знак питања нашу веродостојност пред инославним хришћанима, који су толико очекивали од нас у домену сведочења о саборности, сведочења не само речју већ и делом. Што пре смиримо себе, што пре разапнемо себе свету и умремо за високоумље и гордољубље, за самопреузношење и аутоидолопоклонство, то пре ће Христос, Господ свега и суверени Господар историје, али и страдални Слуга Господњи и добровољни Слуга свих нас, Његове „мале браће”, поново узвисити нас до Себе и до Своје крсноваскрсне славе. И да закључим: систем саборног јединства сестринских аутокефалних Цркава је најбољи могући систем, али кад га у дело спроводе духовно незрели и недорасли људи, онда он, захваљујући њима, у пракси постаје најгори могући систем. Нека се свако од нас потруди да он не буде најгори него најбољи систем, што уствари јесте! 10. Докле се, после давања аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, дошло с потпуним регулисањем канонског статуса црквене организације у Северној Македонији? Пошто су постојале извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ, шта бисте Ви, као вишедеценијски учесник преговарачког процеса, могли о томе да кажете? Статус Цркве у Северној Македонији је канонски потпуно и исправно регулисан. Испуњена су два главна услова: није прошла теза да Српска Православна Црква мора, једноставно, да призна пуч, односно самопроглашену аутокефалност (1967), а, са друге стране, она је на делу показала да јој приоритет представљају јединство Цркве и спасење душа и савести око два милиона верникâ, а не било какви парцијални интереси. „Извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ”, које спомињете, немају основа ни у црквеном праву ни у еклисиологији уопште. Оне сведоче искључиво о ставовима и мишљењима једног броја наших интелектуалаца, већином добронамерних, али не и богословски компетентних, с тим што су добар део њих махом декларативни хришћани, а не хришћани-практиканти, при чему један део њих врло ретко и улази у храм, али ипак сматра да може да дели лекције Патријарху српском, па и Сабору у целини. Бићу колико отворен толико и брутално искрен: они који су писали отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве и поручивали му на шта има, а на шта нема право, показали су само једно – да мало шта знају о природи и мисији Цркве. Примедба да је Српска Православна Црква „предала и продала” своје немањићке светиње на Југу представља, просто-напросто, подметачину: у Томосу о аутокефалији се јасно и гласно каже да Српска Православна Црква „уступа на коришћење” своје историјско наслеђе новој аутокефалној Цркви. Sapienti sat (паметноме доста)! Осим свега осталога, самозвани критичари превиђају чињеницу да Српска Православна Црква није имала доступа својим јужним епархијама од 1941. године па до недавно, најпре због бугарске окупације, а затим због Брозове „македонске” идеолошко-полицијске теорије и праксе. Данас и сви српски архијереји, почев од Његове Светости Патријарха, имају доступа свакој светињи у Северној Македонији – донемањићкој, немањићкој и постнемањићкој – и сви архијереји из Северне Македоније имају доступа свим српским светињама широм света. Мало ли је? Кад већ поменух јурисдикције, да ли је било нормалније и, пре свега, душекорисније да сама Српска Православна Црква, претходно обезбедивши повратак браће у канонски поредак и јединство после пуних педесет и пет година пребивања у расколу који нису сами створили него га наследили од својих претходника, на канонски начин реше једно болно питање из сопствене јурисдикцијске надлежности или да пасивно чека да га решава и по своме реши неки други црквени центар, а да ми о томе једног лепог јутра сазнамо из медијâ? У таквом случају би наши критичари, сасвим сигурно, тврдили да је наша Црква „предала” или „продала” не само нешто своје него и саму себе, у целости и без остатка. Уствари, статус једне помесне Цркве јесте ствар свеправославног консензуса и прихватања, али се притом полази од Мајке Цркве, у конкретном случају од наше Цркве. То је канонска норма и историјска пракса. Њу препознајемо из историје свих новијих аутокефалних Цркава (Руске, Српске, Бугарске, Румунске, Пољске, Чешко-словачке, Албанске): свака је добила аутокефалију иницијативом своје Цркве Мајке, а то је Велика Христова Црква у Цариграду, чијој јурисдикцији су пре тога припадале, а следила је рецепција од стране осталих Православних Цркава. Тачно тако смо и ми поступили: иницијално смо дали аутокефалију, а затим обавестили све – по рангу или по диптисима, од Цариграда до Тиране и Прага, односно Прешова – на даљи поступак. Ово је и у складу са свеправославно усвојеним документом о начину стицања аутокефалије (изостали су, нажалост, испод њега потписи, из тривијалних разлога). Тренутна ситуација је оваква: практично све помесне Цркве су успоставиле литургијско и канонско општење са новоформираном Црквом, неке су је већ признале и као аутокефалну, неке то одлажу док се не постигне сагласност о њеном званичном имену, а Бугарска Црква је нашла соломонско решење признајући јој аутокефални статус и уопштено име „Црква у Северној Македонији” (дакле, ни „Македонска” ни „Охридска”). Наша Црква оставља питање имена отвореним и прихватиће свако име које буде плод општег договора и сагласја, а дотле прихвата име којим сестринска Црква сама себе именује, име „Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија”. Надам се, драги пријатељу, да сам овим одговором макар донекле разјаснио канонску утемељеност приступа Српске Православне Цркве овом колико комплексном и сложеном толико и важном питању. 11. Смутна времена, у којима српски народ живи више од три деценије, разарајуће делују на душевни живот појединацâ и породицâ. У последње време учестали су злочини, кад отац насрће на сина, а син на оца, брат на брата, а брачни другови кидишу једни на друге. Како наша Црква гледа на таква збивања? Има ли начина да се утиче на такве догађаје? Ви говорите о насиљу у породици, али оно је само део и варијетет са палете насиља које смо, у највећој мери, увезли или које је индуковано код нас док смо се трудили да пратимо цивилизацијски развој савременог западног света: вршњачко насиље међу младима, сексуално насиље, душевно или психичко насиље, насиље које као медиј има друштвене мреже, мобинг…, фундаменталистичко религијско насиље којег има и на подручју на коме живи наш народ, и тако даље и тако даље. Уз разорне ратове и оружане сукобе, светске вести нам јављају и о масовним егзекуцијама на универзитетима, у богомољама и клубовима, као и на јавним местима, тако да се чини да живимо у цивилизацији насиља. Речи из Књиге постања: „…Да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми” (Пост. 1, 26) и „…тада погледа Бог све што је створио и гле, добро беше веома…” (Пост. 1, 31) указују нам на то да је човек целосно, неподељено, створен за то да се угледа на Тројичног Бога, да живи за љубав, заједницу и хармонију, а не да чини насиље. У својој природи човек нема тамне стране, а насиље, без обзира на то колико се понавља и колико је масовно и ужасно, последица је човековог пада у грех, дакле инцидент. Већ на наредним странама Књиге постања читамо о последицама грехопада, о првом злочину у историји, о насиљу у породици (братоубиству), а свети деспот Стефан Лазаревић, у Слову љубве, првога злочинца у историји човечанства прецизно дијагностикује речима: „Каин, љубави туђ…” Хришћански философ Лешек Колаковски каже да је насиље део културе, а не људске природе. Описујући пало људско биће, Достојевски, речима Ивана Карамазова, каже да, од свих других живих бића, једино човек користи насиље из задовољства и жеље да види другога како пати и да „производи зло као што пчела производи мед”. Ако, окрећући се данашњем тренутку, занемаримо чињеницу да је насиље код појединца и у породици, масовно дошло као последица разобрученог безакоња у великим револуцијама, – француској, октобарској и потоњим комунистичким, – данашња ескалација је природни наставак и плод либералног капитализма, који на свим нивоима живи под максимом уништи конкуренцију, односно живи објављивањем рата свих против свих, Хобсовом паролом: bellum omnium contra omnes. То што насиље – па и породично насиље, на које посебно указујете – није наш него глобални феномен, плод постхришћанског доба, односно либералног капитализма, а по томе нисмо ни најгори у свету, – нас не теши него обавезује и нас и читаво друштво (Цркву, државу и све одговорне чиниоце) да свако делује у домену своје одговорности. Црква, првенствено се обраћајући онима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима, поручује да је сваки насилни чин додатна рана на телу Христовом. Црква увек има на уму истину да ниједан човек није дошао на свет да чини зло и да свако и увек има прилику и довољно времена да се покаје, да се преобрати и да чини добро, ради којег је и призван из небића у биће. Од покајаног разбојника, распетог на крсту поред Господа Христа, много је примера из Светога Писма и из житијâ светих да су од насилникâ, па често и тешких злочинацâ, постајали истински покајници и богоугодници. Хришћани, а посебно свештеници, морају бити спремни да што снажније и доследније личним примером сведоче Јеванђеље Христово и да пруже помоћ и утеху жртвама насиља. А пошто су свештеници у сталном контакту са народом, треба, кад год је то могуће, да препознају потенцијално насиље и да, заједно са социјалним службама, делују превентивно. За спречавање ескалације насиља највеће могућности има, свакако, држава, са својим просветним, социјалним, медицинским и безбедносним службама, али и са могућностима да буде прекинута промоција насиља у медијима, а да се уместо силеџијâ, који су преко појединих телевизијских програма гости многих домова по двадесет и четири часа дневно, афирмишу позитивни примери и човекољубиве делатности. Сигурно је да, у том смислу, на руку афирмацији насиља иде посредно и постојећи рестриктивни однос према верској настави у школи. Иначе, дванаестогодишњи наставни план и програм верске наставе треба да код ученика развија љубав и хармоничан однос са свим људима и са природом. Истичући чињеницу да је у последње две године у Србији убијено више од четрдесет жена, а за последњих десет година њих око три стотине, поручујем, in bona fide, црквеним и јавним службама, као и медијима, да сви морамо да се успротивимо релативизацији овог проблема јер би његово прихватање или толерисање значило да смо насиље прихватили као такозвану нову нормалност. 12. Живимо у времену интернета и друштвених мрежа, на којима се може чути и видети много вредних садржаја, али и много бизарних, отровних и непримерених. У времену смо, исто тако, у коме се, захваљујући модерним средствима информисања, лаж може врло лако „продати” за истину, када се „нечастиве силе” више него икада раније могу размахнути. На који се начин верујући народ може одбранити од таквих пошасти, односно подстицаја свесно ствараних да му негативно преобликују свест? Како се данас могу сачувати православне душе? Питање утицаја интернета је веома комплексно. Зато мој одговор неће моћи да обухвати све аспекте нити да одговори на сва питања, почев од питања колики утицај имају алгоритми на генералну обавештеност корисника, у погледу самих вести и потрошње, па све до утицаја на емоције, и тако даље. Ипак, првенствено морамо имати у виду да је интернет медиј и да све интернетске варијанте – портали, сајтови, блогови, друштвене мреже, подкасти и остало – имају природу медијâ. У свету традиционалних медија (штампа, радио, телевизија) ипак постоје одређена правила, као и државни регулатори или условно независна регулаторна тела, затим новинарска и струковна удружења, са кодексима понашања и судовима части. На интернету, који обједињује све писане, звучне и визуелне форме, тога нема. Не постоји регулатор него се сви на тржишту боре за посећеност, а самим тим за маркетинг, односно за рекламе, за утицај, за потенцијалне гласаче, за освајање неке друштвене функције. Притом служе једним друштвеним интересима или групама на уштрб других. Несумњиво је да примат у односу на колико-толико регулисане традиционалне медије, који играју по како-тако важећим правилима, великом брзином преузимају интернетски медији, који у борби за опстанак не бирају средства: ту има свега – од теоријâ завере, порнографије, такозваних fake news, лажних реклама (чак и за лекове!) и тенденциозних полуистина до оних садржаја које ми сами производимо и приказујемо на друштвеним мрежама, а који и на глобалном нивоу и на нивоима појединих држава и области по бројности имају првенство. Зато се као тачно може прихватити мишљење да све оно што једно друштво преко медијских кућа, државних установа, компанијâ, невладиних организација и појединаца објави на интернету представља прилично верну слику оних вредности које то друштво усваја и слику пута којим се упутило. Нимало не занемарујући чињеницу да велики медији – који по правилу заступају интересе крупног капитала, моћних лобија и сличних чинилаца – у доброј мери креирају ставове и начин живота, ипак одговорност за садржаје на интернету, пре свега за парадигму и одраз стварности, имамо сви заједно. Првенствено држава има ту врсту одговорности зато што она и даље има на располагању средства и поседује капацитет да управља просветном и културном, а добрим делом и медијском политиком, да чува и изграђује идентитет друштва. Никакве сумње нема да, уколико држава те обавезе, због којих и постоји, не извршава, разни слојеви друштва ту много мање могу да помогну. Наша држава је, например, делимично допустила да српском просветом преко пројеката управљају невладине организације, које, због циљева који немају везе са нашим народом, финансирају стране фондације. Исто тако је држава дозволила да, уместо образовне стратегије, разобручено тржиште одређује која ће компанија узети екстрапрофит од школских уџбеника. Тако је, нажалост, и са културном политиком и медијима. Заборавља се притом да нам ни привредни ни војни напредак неће много значити уколико престанемо да будемо оно што јесмо. У односу на интернет Црква, по мом скромном схватању, има двоструку обавезу. Прва је да васпитава своје вернике у погледу коришћења позитивних и душекорисних образовних, културних и уметничких садржаја. Друга, можда и важнија, јесте да се без одлагања, користећи не мале капацитете којима располаже, укључи у такозване нове медије. Они, наиме, пружају неслућене могућности за разноврсне и богате садржаје – за мисију, катихизацију, обавештавање црквене и укупне јавности о важним темама и за пласирање свих оних садржаја који су саобразни јеванђелском систему вредности, односно правих духовних и културних садржаја. Заиста је нужно да Црква, сада и убудуће, делује без опструкција које се јављају због компликоване процедуре за добијање дозволâ за емитовање програма, без додатних улагања, несразмерних ефикасној мисији када се ради о аналогним класичним медијима и, с тим у вези, без ограничењâ у погледу зоне радиодифузног покривања и умрежавања. Имам у виду велике трошкове штампања часописâ који, по природи ствари, доносе садржаје већ објављене на интернету, затим недостатак уџбеника, а нарочито идеолошки мотивисану незакониту дискриминацију верске наставе и вероучитељâ у јавним школама. Наша Црква је позвана да надокнади кашњење у коришћењу традиционалних електронских медија. Тесла је, примера ради, пренос радио-сигнала на даљину представио свету на крају 19. столећа, а прве радио-станице у власништву Српске Православне Цркве су покренуте читав век касније, крајем двадесетог и почетком двадесет првог века. Црквена телевизија је такође покренута са закашњењем – онда када је већ било јасно да интернетски формати преузимају првенство и у погледу могућности дистрибуције и по питању економичности. Да закључим: доиста су се „нечастиве силе” у наше дане размахнуле, доиста брод наше Цркве и нашег народа запљускују опасни и бурни валови, али, упркос свему, Цркви, по речима Самога Христа, ни „врата пакла” неће одолети (Мат. 16, 18), а Господ нас увек чува благодаћу Својом. То нам је дато, али нам је уједно и задато да, са вером, надом и љубављу, чувамо сами себе и једни друге. Блаженопочивши патријарх Павле је говорио да Бог помаже кад има коме. То није била само духовита реч. Била је то превасходно духовна реч. 13. Српска Православна Црква је недавно изабрала и устоличила више епископа који ће новом енергијом одговорити на изазове савременог света. Шта очекујете од њих? Апостоли су стајали пред Христом на дан Његовог Вазнесења и чули Његову последњу, за њих најважнију заповест: „Идите и научите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 19 – 20). Тако столећима, сваки епископ на дан рукоположења у архијерејски чин, стоји пред Христом и чује те исте речи, добија тај исти задатак. Та се сцена, у последње две године, десет пута поновила у Храму Светог Саве на Врачару. Десет нових српских архијереја креће одатле на пут изградње Цркве Христове. Махом је Архијерејски Сабор, вођен Духом Светим, изабрао млађе, у неким случајевима и веома младе свештеномонахе за епископе. Српска Црква врши своју мисију у различитим социјалним окружењима, и то не само на својој матичној канонској територији него и широм света, све до средишта њујоршког Менхетна и до аустралијског подземног града Купер Пиди, где је налазиште опала. Јасно је да су за тако разнолик социјални миље потребни различити дарови. Наши нови архијереји их поседују. Образовани су, богословље су учили не само у Београду него и у другим добрим православним богословским училиштима. Добро говоре и светске језике, тако да ће, када као викарни епископи Његове Светости Патријарха стекну довољно пастирског искуства, бити спремни да, у зависности од потребâ Цркве, преузму управљање епархијама. Они познају начин функционисања савременог света, нове социјалне односе, нове технологије, нове проблеме и искушења, тако да су кадри да свету пренесу јеванђелски систем вредности, јеванђелски етос, на начин да их свет и нови нараштаји разумеју, у духу мудре светоотачке максиме nove, sed non nova (на нови начин, али не и нови садржај). Да то, помоћу Божјом, постигну, свима њима молитвено желим. 14. Шта сматрате најзначајнијом одлуком овогодишњег заседања Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве? Без и најмање сумње, одлуку о канонизацији – свечаном званичном проглашењу за свете – владике Иринеја (Ћирића), епископа бачког, Исповедника православне вере (1884 – 1955), и мученика бачких, пострадалих за време Хортијеве окупације Бачке, а нарочито за време злогласног погрома Срба, Јевреја и Цигана (данас званично: Ромâ) у Новом Саду, у Шајкашкој и у целој јужној Бачкој. Они, напомињем, нису мученички страдали, било на свом кућном прагу било под ледом Дунава и Тисе, само зато што су били Срби, па је требало „етнички очистити” окупирану Бачку (и „јужне крајеве” уопште) него и зато што су исповедали тадашњим – а и садашњим – нацистима непоћудну веру, као што су и Јевреје и Цигане-Роме истребљивали не само на основу „расних закона” него, исто тако, и због њихове верске припадности. Побијено је петнаест православних свештеника, не само Срба (бар један од њих је био Словак!), а то процентуално није био мањи број него онај у злогласној чудовишној НДХ у исто време. Стога, ево, поред јасеновачких, медљанских, горњокарловачких, сурдуличких и других мученика, одсада прослављамо и свете бачке мученике, а сви они се и саборно прослављају на заједнички празник, на Видовдан, који, поред светога кнеза Лазара, косовског великомученика, и осталих који на пољу Косову, „грдном судилишту”, принесоше себе на жртву „за крст часни и слободу златну”, обухвата и све потоње мученике из рода нашега. Свети мученици бачки и свети оче Иринеје Исповедниче, молите Бога за нас! Вама и свим уредницима, сарадницима и читаоцима Печата, нашег угледног недељника који доследно заступа светосавско српско становиште, желим благословен, честит и срећан празник Рођења Господа Исуса Христа, Спаситеља света, уз радосни божићни поздрав: Мир Божји, Христос се роди! Извор: Печат, 30. децембар 2022, стр. 6 – 16. Најновије вести Владика Исихије: Једино Господ долази као Спаситељ свих нас
  13. Српска Православна Црква је сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак. 1. Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сâм рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини? Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохијâ, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обалâ Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба. Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњакâ” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево–печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог дâ”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores! Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих пагубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир. Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглицâ, уништавањем градова, десетинама хиљадâ жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима… Овакав трагични развој догађајâ јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје… 2. Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве – морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије” Тела Христовог? Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично. Примерâ има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верникâ је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, например, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забранâ, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље. Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблемâ и изазовâ у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питањâ друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота. Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крилâ? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда.
  14. ЧОВЕКОЉУБАЦ, ЧУДЕСА МНОГА ОН ЈЕ ТВОРИО, НОВИ ЈЕ УСТАВ ЉУДИМА ДАО, УСТАВ ЉУБАВИ И УСТАВ ВЕРЕ. Преподобни Спиридон Чудотворац, епископ тримифунтски. Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима. Тропар (глас 1): Показао си се као заштитник и чудотворац Првог Васељенског Сабора, богоносни оче наш Спиридоне, јер си мртву из гроба огласио и змију си у злато претворио. И када те прослављамо у светим молитвама, Анђели ти саслужују, свети. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је овенчао славом, којом се тобом сви исцељујемо. Тропар други (глас 4): Песмама те славимо као заштитника Православних и борца против свих неверних, свеблажени Спиридоне, и молимо те, сачувај град твој од свих напада непријатељских. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-spiridon-cudotvorac-episkop-trimitunski
  15. На српској Тромеђи, гдје се одувијек води борба да се очува српско име и вјера православна и гдје шест дугих и крвавих вијекова манастир Рмањ одолијева својим рушитељима, историја нам се понавља – да би нас подсјетила како зло у безбожним људима никад не мирује и како ваља опстати и остати Христов у свакој од животних невоља. Рмањ доживљава највећу обнову у својој дугој историји. Прије три деценије манастир Светог Николе био је запуштен, остављен од готово свих, а данас је једно велико градилиште. Коначно смо, захваљујући Божијој милости и прилозима добрих људи, смогли снаге да вратимо заслужени сјај овој великој светињи. Манастир је одувијек био симбол Мартин Брода, српске Тромеђе, али и све Крајине. Да није Рмња овај крај не би био оно што јесте, не би личио на себе, нити би га икад походили многи који свакодневно долазе у ове пусте крајеве скрајнуте Крајине. Осим свог немјерљивог духовног значаја, манастир је велики туристички потенцијал, развојна шанса, јер је тако свуда у цивилизованом свијету, осим, чини се, у Мартин Броду, гдје некима, из само њима знаних разлога, смета обнова манастира. Вјероватно би вољели да је светиња још у рушевинама, па да лицемјерно кукамо над њеном судбином, да наричемо над сопственом пропашћу?! Засметао је некима тек назирући сјај светиње која се диже, да уљепша овај крај, да духовно и туристички обогати овај крај пребогат природним љепотама. Ипак, најжалосније је то што је обнова Рмња засметала нечасним потомцима часних предака који су вијековима чували и обнављали ову светињу. Непријатности којима смо изложени само су потврда ријечи Господњих, Који нам каза: „Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“ (Мт 13, 57). Гдје нема страха Божјег и љубави Христове, нечастиви сије сјеме мржње, које доноси плодове богоодпадништва, зависти и пакости. Без обзира на искушења којима смо изложени, ми знамо шта нам је чинити. Милошћу Божијом и благословима Светог Николе, манастир Рмањ ће засијати као никад у својој прошлости, да обрадује душе предака, али и да загрије понеко хладно мартинбродско срце у којем данас нема љубави за светињу која је сама Христовом љубављу појила сваку жедну душу. Радујемо се дану када ће манастир Рмањ дочекати завршетак сопствене обнове, молећи се Господу и Светом Николи и за оне православне Србе којима манастир, још увијек, не значи ништа и који би, можда, и да га не буде. Смиримо се пред Господом, да нас Господ, кроз невољу, не би призвао к Себи. Исправимо се док можемо, да то не бисмо покушали чинити онда када то не будемо могли. За покајање никад није касно! Свети Оче Никола, рмањски заштитниче, опрости и благослови, свима и за све! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
  16. Снимање и емитовање серије Попадија, увезано некаквим магијским концима за Епархију крушевачку, попримило је димензију несвакидашње елементарне непогоде; штавише, непогоде обима једног налета нечистих, врашких сила. Сви актери овог филмског зачараног каравана „с главом у ваздуху и ваздухом у глави“, такође се увезују са једним делом острашћеног, злурадог и хушкачки настројеног гледалишта; гледалишта ненаклоњеног Српској Православној Цркви и Епархији крушевачкој. Но и једни и други, ко из чисте доколице, ко из обести, или навијања на штету Цркве, имаће током, и након гледања ове паклене серије драматичне доживљаје и у сопственом животу. Јер, Бог и светиња се не дају исмевати нити ружити. Сви верници у Православној Цркви то добро знају! Наравно, засад то не знају, или неће да знају само актери серије, лакомислени људи, склепани „од оточ“, који лако гутају све удице медијских магова. А улисичени шегрти тих магова овде, произашли су из забела и дубрава Горњег Ступња и Мрмоша. Бачену удицу дакле, ови су прогутали лако и брзо, јер је премазана меденим намазом. „Мицка“ бабушка из серије опет, глуматањем „попадије“ крши правило о неупетљавању у живот једне стварне попадије; а разочаравајуће јесте то што ова мицка бабушка не иде даље од карикирања лика. Шта онда искрсава на екрану? Једино то да она ни по чему није достојна одрешити ремена на обући било које попадије као јунакиње стварног живота у нас. Зато, да би ова лажирана „попадија“ чула речи: „Иди, и не греши више“, треба сама себи да створи повољне услове за даљи опстанак; први је да се „чува хладноће и прехладе“. Епархија крушевачка, осим што су јој врагови самовољно дошли у поход и отимају се о њу, нема никаквог удела у овој оптичкој бласфемији; не само непостојећим благословом, него ни узимањем учешћа у безаконим чиновима; а ни свођењем било каквих рачуна ради нечасног добитка. Учешће међутим, појединих богослова у овој врашкој работи, јер и њих има у серији и у вези са њом, ствар је њихове самовоље и прелашћености; ствар огрешења о Цркву и о све њене данашње служитеље, као што је и ствар огрешења о сопствене упокојене дедове – свештенике из породица Тришић – Лисинац. Било како било, ово новонастало грдило немогуће је толерисати! А зар се досад није на разне начине предочавало да треба ићи мудро, да се не би погинуло лудо; да ће неко постати онакав слуга какав је његов господар; најзад, да је зло рађење готово суђење. Завршетак нашег саопштења је само тужно понављање чињенице да неправедник нека само и даље чини неправду! Окаљан нека се и даље каља! Праведник нека и даље живи праведно! Свет нека се и даље посвећује!“ (Откривење 22, 11). И тако до жетве пшенице и кукоља! Уколико далеко пре тога не буду сасвим продали душу ђаволу за мало ситниша! У Крушевцу 3/27. Децембар 2022. л. Г. Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  17. На позив Евангеличко-реформатске Цркве у Швајцарској, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Г. Андреј је учествовао 29. новембра 2022. године, у главном граду Швајцарске, на трибини о улози цркава у временима рата. Полит-форум у Берну служи као место за сабрања поводом актуелних тема које се тичу мира и правде у свету. Одговорни челници центра Кефигтурм, редовно организују у својим просторијама у центру Берна манифестације и изложбе на разне политичке теме и представљају исте као предмет дискусије. Панел-дискусија овим поводом је имала за циљ да у конфликту између Русије и Украјине постави црквену димензију у центар, што се у медијским извештавањима често недовољно истиче. У двочасовној дискусији, учесници су истакли да су цркве можда део конфликта, али јесу и решење. Закључено је да рат у Украјини поставља и цркве под знатан притисак. Поред Владике Андреја, учесници панела били су г. Штефан Кубе, уредник часописа за међуцрквене теме Религија и друштво (Вера у Другом свету). Поред г. Кубеа, у дискусији на питање коју улогу заузима црква у рату у Украјини, учествовала је и Наталија Василевич, политиколог, правник и православни теолог из Белорусије. Штефан Кубе је подсетио на речи Папе Франческа, у свом емотивном писму украјинском народу са насловом: Ваш бол је мој бол! Међутим, по г. Кубеу, ове речи су дошле сувише касно, тек крајем новембра, наиме девет месеци након почетка руске инвазије на Украјину. Г-ђа Наталија Василевич из Белорусије је упитала: према којој логици неко може да види рат као средство за ослобођење, као да су рат и насиље дозвољени или чак благословени? Постоји ли оправдани рат као пут да би се стекао оправдани мир? – По Епископу Андреју, овај страшни тренутак страдања жртава рата изражава сву важност мђуцрквене сарадње, имајући у виду под коликим притиском се налазе у овим тешким околностима православни хришћани широм света. Зато је Владика Андреј подсетио све присутне на историјске громке речи Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Порфирија: да је боље сто година водити дијалог (преговарати), него један дан ратовати! И у том смислу, цркве морају бити опрезне, јер се не сме изрећи ништа погрешно изрећи због претеће опасности да и саме цркве постану део конфликта. Мисија Цркве јесте да се омогући простор за мир и дијалог. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  18. Пред нама је Божићни пост, који је Црква установила да бисмо што достојнији дочекали празник Рођења Христовог, очишћени од гријеха у мјери у којој је то човјеку могуће. Пред нама је четредесет дана поста и молитве, а то је изврсна прилика да сагледамо себе онакве какви заиста јесмо, али и могућност да сами спознамо какви можемо постати, кроз свакодневни подвиг. Пред нама је вријеме које не смијемо улудо потрошити, јер изгубљено вријеме ничим не можемо надокнадити. Дани су нам дати да постајемо бољи него што данас јесмо, да исправљамо себе а не друге, да праштамо волећи и волимо праштајући. Пред нама су дани у којима ће медији и даље плашити људе, селећи страх у наша срца, ширећи (не)истине о крвавим збивањима, несташицама и надолазећим кризама. Али Господ је рекао: „У свијету ћете имати невољу, али не бојте се, јер ја надвладах свијет (Јн 16, 33). Пред нама су дани током којих ће многе српске породице, током поста, славити своју Крсну Славу. Обиљежимо је скромно, молитвено, не једући мрсну храну и не гријешећи без потребе ни себе a ни госте које ћемо угостити. Пред нама су дани када ће се „славити“ међународна Нова година. Останимо у својим домовима, не прекидајмо пост и не подилазимо свјетским трендовима. Не губимо себе без потребе, не заробљујмо сопствено биће туђим обичајима. Пред нама је зима током које ће многима бити хладно. Угријмо их својом пажњом, охрабримо их својим човјекољубљем, показујући да смо хришћани, не само на уснама већ у добрим дјелима. Пред нама су, као и увијек, наши ближњи, које не смијемо заборавити, на чије се потребе морамо осврнути и у њиховим се срцима огледати, баш онако како је говорио Свети Силуан Атонски: „Мој брат је мој живот!“ Пред нама су наше слабости. Кротимо их, не дајмо им да нас савладају. Боримо се с њима и побиједимо их. Не одједном, не преко ноћи, већ упорном борбом која мора бити свакодневна. Пред нама смо ми сами. Истрошени од бриге, уморни од непрестаног чекања некога или нечега, подигнимо поглед од земље ка Небу, јер нас одозго гледа Онај који жели да тријумфујемо над сопственим слабостима. Пред нама је Богомладенац! Кренимо му у сусрет још данас, да бисмо у дану Рођења Његовог, у Христу препознали Исуса – Спаситеља свега и свих. Пред нама је Божићни пост! Нека нам је од Господа благословен, од Светих подржан, а од нас самих препознат као прилика коју не смијемо пропустити! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 9. октобра 2022. године светој Литургији којом је, у Саборном храму Светог Саве у Паризу, началствовао Преосвећени Епископ г. Јустин. Том приликом Његова Светост Патријарх је увео владику Јустина у трон архијереја Епархије западноевропске. НАСТАВАК ВЕСТИ НА САЈТУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  20. Прва логија О Паради поноса и о њеним промотерима и симпатизерима Еденски врт У Рају на Истоку, ми смо се најпре купали у божанској светлости, њоме се и одевали и хранили; па смо још за саговорника имали Самога Бога. Но тамо смо Mу се и непослушним показали. Изневеривши слободу коју нам је Бог дао, ми смо се на земљи суочили са голотињом, знојем лица свога и трњем. Еденски врт сладости био је одузет од нас људи и склоњен у сигурну небеску димензију; па се он још под херувимском пламеном стражом нашао. А ми из њега изгнани, настанили смо се у пустињској недођији, где ћемо и горко плакати због губитка свих красота Раја. Долина плача Ако нам је у Врту на Истоку све лакокрило и бистротечно било, у долини плача ми смо сузама покајања, али и раскајања квасили наш насушни хлеб, и са муком откидали залогаје. Наопаки шаптач и обмањивач ђаво, некадашња Јутарња звезда, угасио се у побуни против Бога; он је још био Арханђео који се гордошћу збацио с Трећег неба и на Агори овога света завршио. Ту ће нас он наводити да се ослањамо на њега, и да опет код њега ступамо у најам. А ми, опијани свим отровним страстима у које нас је он уводио, губили смо здрав разум. И тако, док су нас страсти увелико растакале, ми смо утолико заборављали на Бога и на Његове доласке к нама; како на оне чињене на најочигледније начине, рецимо описане код пророка и боговидиоца Мојсиjа, тако и кроз струјање тихог лахора, описано код светог пророка Илије, претече Другог доласка Месијиног. Миленијуми Пошавши од прве хиљаде година па стигавши до наше, ми наилазимо на саме последице распарчавања и распадања свега некада богоугодног; сви ми, изузимајући Божје свете угоднике, до овога смо се часа пречесто лишавали светле одеће непропадивости чију белину ни највештија белиља не би могла тако убелити. Скривајући се постепено од те светлости, ми смо доспели дотле да се данас покривамо тетоважама, бојама и коломастима. А сви ови печати и покривке изналазе се на ритуалне начине и ради окултних ритуала; и опет ради заглупљивања и острашћивања, прелашћивања и демонизације убогих људи широм света. Шатор сведочанства Упркос отпалости од Бога у древности, нама се непрекидно, и све до овога часа ипак открива Он, Човекољубац и Искупитељ; долази нам у помоћ да не бисмо очајавали. Он Који нас је отпочетка закриљивао старозаветном светом скинијом сведочанства и светим храмом, у последње дане пак сабрао нас је у новозаветну Свету Цркву – у Његово Тело, еда бисмо се путем Светих Тајни преусмеравали ка благословеном очинству, синовству и обожењу, хитајући тако ка Небеској Отаџбини у којој обитавају сви свети: Анђели, Праоци, Оци и Матере, браћа и сестре, сва деца Божја љубављу прожимана. Старински човек Наш драги старински, грешни човек је способан да се каје, а ми његови потомци и саљуди који смо и сами претрпели најтеже озледе сопствене нам човечности, упркос Христовој жртви, Његовом распећу и васкрсењу, упркос дивним светитељима и Oцима, њиховим сведочанствима и примерима, упркос чудима које нам је Господ одашиљао у разноврсним видовима, опет смо, и у овом часу такође, у искушењу, са досад најдалекосежнијим последицама по све нас, и по целокупну творевину! Благодат покајања и сила сујете Благодатним енергијама Божјим ми данас можемо бивати растерећивани од окова греха, колотечина страсти и срамоте неподобштина, и при том непрекидно охрабривани за подвиге покајања, очишћења и просветљења. Тако, ми опет бивамо и настројавани за исцељења и темељне спознаје: да се можемо кајати и чистити од греха, да се можемо мењати и преображавати, да можемо испливавати из страсти и упловљавати у бестрашће, кобељати се из смрти и пакла, али и предокушати доба долазећег свеопштег васкрсења и блаженствовања. Имајући све то у виду, ми смо данас утолико више затечени небогоугодним парадама поносних, тачније, пркосних младића и девојака који изгледом и наступом имитирају хелбојсе и хелдевојке, што се да видети из костимографије и сценографије њихових перформанса и карневала извођеним на булеварима европских и светских метропола. Благоизвољење Божје – метаноја С друге стране, блага воља Божја у вези са свима нама налаже нам да се као потенцијални небески дворјани и пратиоци Јагњета Божјега сабирамо око Њега, и да у богоугодним поворкама литанишемо попут свих светих обитељи на Небесима. Све време то, по квалитету и богопричастију уствари треба да бива у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви нашој. Смер кретања тзв. параде поноса могуће је, и треба га, дај Боже, преусмеравати у крстоносни вход кроз живот; од иницијалних искушења и гротла бездана, па кроз тунел метаноје ка висинама смиреноумља; од богомрскости и богоотпадија ка богоуветљивости и богопричастију; од самоубиства, братоубиства и богоубиства ка саможртвеном и богоугодном распињању; и на крају, ка гледању чудеса Божјег човекољубља на нама стално пројављиваних. Мала насушна браћа и сестре Наш мали, насушни брат, и наша мала, насушна сестра, узети по себи, нипошто нису за презир и одбацивање, нити, не дај Боже за ликвидацију. Путем вере, наде и љубави, са покајним настројењем, са стидом пред небом и земљом, са вољом за променом на боље, и поносни парадери и њихови промотери и симпатизери могу се усавршавати! Али са свешћу да су исто што и остали људи: данас као трава, а сутра већ покошени непредвидивим и неочекиваним пошастима!!! Једна чињеница треба да их охрабрује: да се и ради њих Створитељ и Спаситељ Исус Христос оваплотио од Бога Духа Светога Украситеља и Марије Дјеве, разапет био и васкрсао! И да ће ради свих нас заједно Он опет доћи, да суди живима и мртвим; као и да Његовом Царству неће бити краја. Боже дај, да се тада сви заједно нађемо као Његови угодници вером и вршењем заповести, односно делатним покајањем! Зрно горушице Нејаки брате наш, и нејака сестро наша, прибегавајмо покајању, Божјим заповестима и врлинама, древном хришћанском Предању и Светим Тајнама, па се нећемо ичега бојати! Само веровати да је могуће избављати се од сваке слабости и искушења, сујете и снобизма, кича; баш од сваке страсти и нагрдности и зла. Веровати макар зрнцетом горушице у то, па нам спасење од сваке невоље и раслабљености неће одоцнити. И вас, сада тешке као планина, покајање ће преместити на неко друго, по вас и по све нас, боље место. Понос, срамота и – молитва Браћо и сестре хришћани и номинални хришћани, ви који се сада поносите оним што није на понос него на срамоту и штету, поверујте онолико колико сте у стању, понекад се застидите, одричите се сујете и душегубне гордости; не дозволите да се манипулише вашим осећањима, немоћима и страстима, које вас иначе излуђују, и из лепе памети вас изводе! Молите се Човекољубцу Господу Исусу Христу. Он и вама обећава да ћете оздравити ако не будете грешили против тела и душе и светиње! Ако ли се не покренете на покајање, ви ћете изгубити све, а најпре своју драгоцену душу! Ако ли се опет иоле побринете за своје спасење, и усмерите се ка њему, ви ћете га и задобити, и Богу Оцу свих нас, угодити!!! Преумљење Браћо и сестре парадери и сви ви њихови промотери и симпатизери, верници и неверници, слаби и острашћени, са добром и злом вољом, све док још има времена и док траје дан, вреди иоле радити на своме преумљењу, и тиме на спасењу! Јер, поновимо да ништа, па ни сав свет, није претежнији од наше јединице душе. Чињенице сведоче да су људи који су баш сав свет страсти и сласти и греха окусили, а души својој наудили, никакву корист од свега сујетнога и неправеднога добитка свога нису имали! Галиматијас Аџуванство или хомосексуализам, педерастија и лезбејство сва три рода, јављају се широм света и непрекидно увећавају, доводећи поклонике до провалије и катаклизме. Њима се упућује још једна од порука: да се свим овим не наслеђује се Царство Небеско! Свето Писмо све то осуђује. Свето Предање свему томе не сведочи у корист, него се сав галиматијас настраности осуђује на неуспех; дефинитивно, предвиђа му се пропаст!!! Збрка полова Полност и сексуалност имају своју освештану димензију, па се зато не могу сводити на пуко „напредњаштво“, „назадњаштво“ и политичку, као ни квази-научну идеологију. Она поготову не може бити представа и демонстрација вашарског и циркузантског типа. А једно безочно, похлепно и криминално поступање у задовољењу полних порива и у потрошњи полних капацитета порађа: прво, огрешење, па затим безакоње, па злочин према себи и ближњима. А где је тек крај огрешењима о Бога?! Образијем против безобразија Шта је планетарна порнографија у транзиту, транссексуализам и трансвестизам, истополне квази-брачне заједнице, трансгендеризам, промена пола, сурогат-материнство или био-контејнерство, педофилија, зоофилија, некрофилија, макроизам, трговина робљем и органима, анфантоцид или абортус, перверзија и мазохизам, вампиризам, снобовски холивудски канибализам, содомизам, сатанизам... технолошки секс? Све то, и преостало, укључујући и еутаназију, сигурно су проналазак и темељно простудирана стратегија за слуђивање, поништавање и укидање старог и несталног, грешног, болујућег али и покајљивог човека, ради којег је Христос умро, васкрсао и био узнет на Небеса. Зашто је наш мали човек толико важан?! Он кога се и демони застиде када пређе све границе, али коме се и Анђели подиве када се покаје и са пута пропасти сиђе. Зашто? Зато што се Сами Син Божји, Господ Исус Христос оваплотио и постао човек и наш брат. Он Богочовек по природи, постао је један од нас, еда бисмо ми убоги благодаћу Бога Духа Светога кроз Свете Тајне Цркве постали свети благодатни богољуди и вољена деца Бога Оца. Он би и да нас збратими са Сином својим. Биране речи Браћи и сестрама парадерима, онима на чији се идентитет и дигнитет атакује, као и њиховим промотерима и симпатизерима који их подстичу и дају махове и обећања и понуде у вези са њиховом перспективом и статусом у друштву, упућујемо и овакве речи: Мали човече, не смеш мрзети ниједнога грешника, али зато мораш мрзети и своје и свакога грешника грехе! Мали човече са дахом у носу, не играј се са својом вечношћу! Мали човече за кога је Богочовек Исус Христос умро, пази на себе! О свете, о цвете, данас јеси, сутра неси! Европо и Америко, боне не биле, данас јесте, сјутра нијесте! Бог је створио и овластио Адама и Еву, не Адама и Стеву! О душо, ти Божја миљенице, ти Његово огледалце, не буди замрљана, него блистај! Чистота, стид и смерност ће спасити свет, а нечистота, охолост и гордост га уништити. Ко је дакле толики хазардер да ставља на коцку саму чистоту, стид и смерност?, сам чисти добитак: сопствено и заједничко спасење?! Грех подигнуте руке Грех подигнуте руке или директно изазивање Бога, као и хула на Духа Светога данас, ипак долази из миљеа либералне већине LGBTQIA покрета. Прецизно, тај грех долази од стране хомосексуалних екстремиста; од његове унакарађене формације или хунте. То је оно што ће овај покрет довести до потпуног фијаска! Ако си хомосексуалац и све остало што те полно унизује и изопачује као човека, ти ниси разрешен обавезе да се кајеш и смираваш; односно, да покриваш своју голотињу и срамоту! Највећи људи у роду људском, људи равноангелни, сваког човека који долази на свет укључујући и тебе, позивали су на покајање!, на преумљење!, на спирање нечистоте са себе и са своје душе водом и огњем Духа Светога, чиме и на поновно рођење!; затим на покривање своје голотиње и срамоте, и на облачење у светлосну одећу! Разуларени хомосексуалац, укључујући разгоропађене припаднике своје екстремне деснице, треба са пута погибли да се врати путу покајања. Јер као општеобавезујуће то је и даље на снази. И важиће до конца историје. Зато њих, као и већину суме левог, либералног LGBTQIA покрета, треба подсећати бар на три чињенице као на три обремењујућа камена. Прва чињеница нам говори да је LGBTQIA покрет исполитизован пројекат који треба да се уклопи у макро-пројекат контроле и смањења наталитета на глобалном, планетарном нивоу. С обзиром да су само човек и жена заједно фертилни и у стању да дарују Планети једног човека, LGBTQIA фаланга би и сада и убудуће баш то да спречава. Све тврдње чланова овог покрета да се усвајањем деце, сурогат-материнством и био-контејнерима превазилази проблем бездетства хомосексуалних-партнера и лезбо-партнерки, само су експерименталне перипетије и технолошки трафикинг без ограничења. Друга чињеница говори да се LGBTQIA покрет максимално демонизује, и да из његове ефективне масе излази највећи број Сатаниних пионира и емисара да би му припремали путеве доласка и глобалне доминације. Трећа чињеница опет, говори нам да LGBTQIA покрет треба да се омасовљује док не преплави сав свет, или макар достигне димензије и географске ширине идеологије хипи и фемино покрета, како би сва планета тутњала од шаренила звукова, боја, конфесија, емисара, свега спрегнутог ради освитка новог доба: доба Водолије, чаролије, враголије, опијата! И зар то на крају крајева неће бити ради планетарног и васељенског покрет замене Домостроја спасења ђаводицејом?! Енигма слободе Намери и жељи да се у делању буде слободан по сваку цену, па и по цену стицања богомрског добитка, треба да претходи кључно питање: Да ли ће нам баш све, како смо замислили и урадили, бити на корист? Шта ако једнострано покренута слобода-слобода неуравнотежена одговорношћу преовлада, па настане штета и пропаст?! Зар нам се досад овакво искушење није толико пута десило да опет не бисмо знали расуђивати о њему?! Застава (флага) и боје Застава дугиних боја LGBTQIA (лезбејство, геј, бисексуалност, трансродност, квир, интерсекс, асексуалност) – није дуга истоветна Нојевој и Авраамовој, Исаковој и Јаковљевој, Мојсијевој и Јововој дуги, која представља завет и савез са Богом. Зато Праоцима, Патријарсима и Пророцима нису упућене ове речи Господње, него људима другачијим –савременицима које су демони заробили путем греха и страсти, и учинили их својим слугама и наказама сличним себи: Сада, говори Господ, вратите се мени свим срцем својим постећи, плачући и тугујући! Раздерите срца своја, а не хаљине ваше! Вратите се Господу, Богу своме, јер он је благ и милосрдан, спор на гнев и милошћу обилан, и казне ублажује. (Јоиљ 2, 12-13). Свети Пророци И другом Пророку је Господ уметнуо речи да би се огласио пред људима: Зар није он створио једно биће с телом и духом у њему? Зашто једно? Да тражи семе Божје, да чува благослове своје и да не буде неверан жени младости своје... говори Господ Саваот. Чувајте благослове своје и не будите неверни. О незнабоштву Содомљана и Гоморјана, те о Авраамовом и Лотовом душевном страдању међу њима и због њихове бестијалности, и данас као тада подједнако нас подилази језа. С обзиром да се људство LGBTQIA убрзано, и у већини случајева готово сасвим отуђује од хришћанства, оно се убрзано и готово сасвим и враћа у времена старозаветна и у прошлост многобожачку, па га зато библијске речи и сналазе и опомињу: Сећајте се закона Мојсијевог, којем сам на Хориву дао заповести и прописе за сав Израиљ. Како нас, данашње раслабљене људе, грешнике, као и људе блиске нама и онима далеке будућности, па и људе с краја историје, Господ ће опет и опет проналазити овим речима: Ево, послаћу вам пророка Илију пре него што дође дан Господњи, велик и страшан. Он ће усмерити срце отаца ка синовима и срце синова ка оцима њиховим да не бих дошао и проклетством земљу ударио. (Малахија 2, 15-16; 22-24). И трећем Пророку је Господ казао да нам благовести: О томе да је пре доласка пророка Илије Бог Отац већ био послао Сина Свога ЈединогРођеног и возљубљеног да буде бијен због преступа наших... рањен због грехова наших... да нас раном Својом исцели. (Исаија 53, 4-5). Против оштрице Бесмислено је праћати се против бодила или јуришати на оштрицу. Ни са једним опет, хришћанином, и ни са једном хришћанком, особама LGBTQIA оријентације, иоле трезвен и сажаљив човек оријентације супротне њиховој, ни у мислима се не би сагласио са њима по питању повратка многобожачком начину живота. А зар се баш томе нису жестоко опирали старозаветни Пророци и закони и заповести?! Зато никоме не би требало пожелети да падне под оштрицу ових прописаних старозаветних закона; то јест да допадне казнама за тешке грехе (Књига Левитска или о Свештеницима 20, 1-27; нарочито 13 стих). У неким од данашњих земаља Планете које баштине старозаветно законско предање и праксу (Иран, Саудијска Арабија, Јемен, Судан, Мавританија, делови Нигерије и Сомалије, Брунеји, све до недавно на пример, један LGBTQIA активиста или волунтариста, затечен на делу, не би имао времена ни да јаукне. Уствари, и после ублажавања тамошњег законског става јауци те врсте због дотичних чинова – данас се опет надалеко чују. Значење боја Узмимо у виду чињеницу да збир свих осам боја заставе LGBTQIA покрета има своја символичка значења. И да пет боја доноси високе бодове: црвена истицањем живота, наранџаста истицањем излечења, жута истицањем сунчеве светлости, зелена истицањем природе и индиго спокоја. Тиркизна им се може придружити само под условом да истиче уметност, но не и магију. Љубичаста је спорна јер истиче духа који може бити и нечист или демонски, баш као што се и за јарку розе боју може рећи исто, а која енормно фаворизује секс. Ова дакле тражи првенство међу бојама и символима, но на духа се не обазире; а он је обично, рекосмо демон блуда, односно дух нечист и назадњачки. Обазирући се на семантику ове последње три боје и на њихову материјализацију у примени и искуству, ми стално запажамо последице злоупотребе које нам боду очи, односно последице несветих начина употребе људских сила-дарова које поседујемо и којима располажемо. На пример, у Содому и Гомори сумпор и огањ сукнули су с висине и спржили становнике оба града; док се у Новом Завету наилази на другу опомену са сличном последицом: да уз суво дрво гори и сирово. Ако сирово стабло поред све неге и снаге једва опстаје, камо ће се наћи суво? Зато, ако лустрација почне од свога забрана и наслеђа, изнаћи ће се и најкраћи пут до очишћења и оздрављења укућана: пут покајања! Преумљење и духовна уметност Постоји ли пут избављења од бура и таласа што их изазивају полни или сексуални нагони? Наравно да постоји! Иако је титански јак, ерос или либидо... укроћује се преусмеравањем ка Богу, ка Христу Богу. Како се то постиже учи нас и аскетска, благодатно-подвижничка наука Цркве стара хиљаде година, а позната и као уметност над уметностима духовног живљења и подвизавања. Да, овде спадају и освештане, црквене, динамичке методе стицања преумљеног и преображеног ероса. И опет, сву ту духовну науку, неодвојиву од вере, наде, љубави, покајања и Светих Тајни Цркве, ми још називамо охристовљењем ероса. Дакле, нико не мора да се упаљује, да буде вулгаран, да наручује одећу код демона и да је набавља у демонској кројачници и продавници, еда би терао управо паклену моду. Не! Ништа од тога, него да у својој невољи он целим бићем може, и треба да завапи Господу за помоћ и избављење од Левијатана! Одмах затим стићи ће исцељење, спас и истинска слава човекова, а која је таква да се тешко може описати. Она се ипак лако да видети, и сагледати, рецимо на светим храмовима, фрескама и иконама; на смерним ликовима. Светло на дну Ада Пут ка чистој тиркизној боји заставе LGBTQIA која асоцира и на уметност, могао би ићи најпре кроз Пазолинијев светлопис Јеванђеље по Матеју, па неком созерцатељу рецимо постати пречица до фреске, иконе химнологије, Светих Тајни, преумљеног и преображеног етоса... Цркве. Ингмар Бергман говори о својим демонима, истичући да га је демон нихилизма и катастрофе терорисао током живота. И масе црквених прелата и пастира такође не могу да сакрију на себи и на другима са којима су били у трауматичним односима, трагове и последице и сопствених и међусобних тортура, као и тортура од стране демона злостављача. Дакле иза свих тих тортура стоје демони поништења и катастрофе. Њихов сумпорни дах је досад загађивао све оне којих се дотицао, или их у провалију сурвавао. Луис Буњуел је 1965. године филмом Симеон Пустињак најавио данашњу еру манипулације радиоактивним месом у просторима за осмишљено, континуирано обесвећење. Рајнер Вернер Фасбиндер у ламентима над собом и новим светом, проводи своје гледаоце кроз трајне манифестације људских честара и дела; Ларс фон Трир у свом поступку чини то исто кроз људске траншеје, поларизације и беспутице; обојица ће притом остати у контроверзама и тензијама. Холивуд понајпре остаје ходочашће свих целулоидних и дигиталних изама, једна тврђава над којом се вијори и застава самога гуруа хомосексуализма – Волтера Елајаса Дизнија; дакле застава над многобројним славним старовима глуме, такозваним „алфа мужјацима“, који су у међувремену постајали, и на крају постали емисари хомосексуализма. Улога поп-културе у ужем, у контексту андерграунд-културе, састоји се у омекшавању гледалаца за пријем и конзумацију сторија из мрачног света хомосексуалаца. Протагонисти или илустратори једне кич-слике овога о чему зборимо јесу рецимо Енди Ворхол, али и други у спрези са њим (Вилијам Фридкин, Крстарење, 1980; Маверикови супермени и Парамунтови јунаци, Top Gun, 1986: филм финансиран од стране геј-лобиста...). Они су сваком човеку, па и човеку геј-и-хорор оријентације, предвидели бар 15 минута славе. Ипак, вапаји и крици једне изгубљене душе у њеној агонији могу да јој отворе пут ка преумљењу и покајању, чиме и до Христове иконе, која стварно оживљава саму себе у нама, али и у другима око нас. Тако, Линч и Ферара као убиствени двојац, подстичу друге у мишљењу, слици и ставу да љубав треба тражити и на дну пакла. Зато, никада не треба очајавати! Па ни тада када свесно држимо ум у свету који као да је постао сами Ад. Женик и невеста Будимо, и останимо храбри баштиници мисли и чињеница да смо ми новозаветни људи, или бар припадници епохе Новог Завета; да су многи од нас стварни, а сви други опет призвани да постану чланови Тела Христовог. И још да ова датост има и димензију Цркве: Заједнице Анђела и људи-покајника. Ове две реалности, да смо чланови и Тела и Цркве, преплићу се и поистовећују. Коначно, Црква је Христова Невеста, а Он њезин Женик! Љубав и јединство мужа и жене Павловска је слика љубави и јединства Господа Женика и свете Цркве Његове. И то ће тако бити, и остати кроза сву вечност, са напоменом да ће Црква, обитавајући у историји, једанпут сасвим прерасти у вечно Царство Божје. И да ће се то догодити по свеопштем васкрсењу и преображењу људи. Зар зато не би било трезвено размишљати о тој реалности-и-надреалности истовремено? Зар се за то не треба припремати савесно, богобојажљиво и са усхићењем?! Мисија Цркве и Нови светски поредак И сада, и овде требало би истицати чињеницу, да сви они који ревнују искључиво за чисту и богоугодну веру, наду и љубав, дакле Православни Хришћани свих родова, полова, харизми и црквених служби, укључујући монаштво, управо сада, више него икада треба да посведоче љубав према Христу Богочовеку и према своме ближњем. Људима широм света да дају сведочанство неокрњене вере; дакле света чији моћни представници сада упиру прст у Православне хришћане да би их означили као институционализоване људе, најопасније по настанак новог светског поретка. Ради зацарења и озакоњења тог Новог светског поретка испланирано је потискивање, па затим искорењивање васељенског Православља; гашење заједнице Помесних Православних Цркава и свих њихових светиња; најпре породице као домаће цркве и свих њених светиња и вредности, а затим: катихезе, светих служби, Светих Тајни, јеванђелске проповеди и мисије, заповести и врлина, подвижничког и духовног живота, монаштва, па сведока вере и исповедника... Тражиће се од свих неодазивање на покајање које нас приближује Царству Небеском. Једном речју – тражиће се одрицање од Христа, а прихватање Сатане, Антихриста и Лажног Пророка, и свих дела њихових?! У целокупној ђаводицеји овој, LGBTQIA покрету се поверава равноправна улога међу улогама свих осталих кваритеља и упропаститеља врло доброг света Створитељевог. Подвижници чистоте У односу на LGBTQIA покрет, православно монаштво би било оно које би и сада, као небројено много пута у својој историји, самом овом покрету могло да укаже на примере и пружи му доказе да је и сада као и досад, да је и овде као и свуда и на свакоме месту, могуће живети чисто и богоугодно; штавише, равноангелно. Монаси се таквом начину постојања још и заветују! Па су и у непрестаном очекивању Доласка Господњег! Члановима и припадницима LGBTQIA интернационале, само једно полетно осведочанство какво је оно православног монаштва и свештенства и осталих ревнитеља вере лаоса Божјег, може помоћи у описаним невољама. Наравно, под условом да и сами декларисани, као и тајни хомосексуалци затраже помоћ. Примера спреге и синергије те врсте, ради избављења из раља пропасти, много је! Више него што се може претпоставити! Литургички усклик Сходно реченом, и сходно апостолу и боговидиоцу и пророку Павлу, још једанпут треба призвати у свест чињеницу: Да је Господ већ био дошао, да Господ стално долази, и да ће Господ опет доћи! Од нас људи се пак очекује да кажемо потврдно: Да! Дођи Господе – и види, и спаси нас! Амин!
  21. Христос Спаситељ нас позива да волимо и своје непријатеље, чак и оне који нас мрзе, чак и оне који нас прогоне, чак и оне који нас кажњавају – све. Да се према свима односимо с љубављу, свепраштањем и љубазношћу. Многи се питају: Да ли је то могуће? Могу ли заиста ово да урадим? Није ли ово нека врста лицемерја? Зато што понекад кажем да свима опраштам, али да ли заиста опраштам свим срцем? На крају крајева, ми свакодневно понављамо речи: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Опрости свима који су нам сагрешили и опрости нама, јер ми опраштамо њима. Како да постигнемо да то заиста буде од свег срца? Има људи који због тога напуштају Цркву Христову, који одступају од Јеванђеља Христовог, управо зато што не могу да раде како Христос каже. Понекад људи чак кажу да је овакав хришћански морал нека врста слабости. Међутим, ако погледамо, заиста погледамо у своју душу и своје срце, онда ћемо видети да уопште није тако. У ствари, ако човек почне да воли, истински воли; да прашта, истински прашта; и да се моли, истински моли за своје непријатеље, касније можемо видети како тај човек постаје пример за нас. Видећемо то касније, посебно када се његов живот заврши, и када Црква буде говорила о њему и великим делима које је учинио. Тада ћемо заиста видети да то није била слабост, већ напротив, снага. И то каква снага! Зашто? Јер, да би срце могло истински да прашта и истински да воли, срце се мора променити. А променити сопствено срце није лако. То је снага. То је подвиг. Сваки хришћанин од тренутка свог крштења или свесног доласка на крштење у животу (ако смо крштени у детињству), од тог тренутка постаје подвижник, и мора бити подвижник, и не може бити друго него подвижник. Шта ово значи? То не значи да сви треба да постану монаси. То не значи да свако треба да промени свој начин живота споља или чак у извесном смислу изнутра. То значи само једно – да се свако од нас мора борити са самим собом, са својим егоизмом, са својом себичношћу, са свиме што нам стоји на путу у односима са другим људима. А ако успемо да сломимо сопствену гордост, сопствену себичност, сопствени егоизам и омекшамо своја срца, онда постајемо, како је рекао Свети Серафим Саровски, „светлост за друге“. „Стекни душевни мир“, рекао је, „задобиј Духа Светог, и тада ће се хиљаде око тебе спасити!“ И такав човек постаје просветљен, дајући нешто ново у људском животу; и све се мења у људским односима, све постаје потпуно посебно. На то нас данас позива Христос Спаситељ. За ово је потребно, пре свега, стећи непоколебљиву, жарку веру у истинитост речи Христа Спаситеља, у истинитост Његовог пута. И тада ће Дух Свети сићи у наша срца, како каже Свети Серафим, и како каже Свети апостол Павле пре њега, „и Он Сам ће се молити у нама“ (уп. Рим 8, 26) и дати нам снагу, истинску снагу, нељудску снагу да волимо и праштамо, благосиљамо и молимо се за све, без изузетка. Амин. https://svetosavlje.org/ljubav-prema-neprijateljima/
  22. У среду, 13.7. у 21.10 на програму ТВ Храм је емисија Врлинослов у којој је гостовао Преосвећени епископ бачки г. Иринеј. Тема је била сећање на Преподобног аву Јустина Ћелијског. View full Странице
  23. Постоје многи различити аспекти уметности комуникације. Овом приликом укратко ћемо се осврнути на два који привлаче нашу пажњу. То су само две капи у океану ове теме које, разуме се, имају додирних тачака са унутарњим животом човека у православној вери. Када је реч о првом аспекту, можемо да се ослонимо на учење св. Пајсија Светогорца. Људи су данас у великој мери отуђени од једноставног, личносног начина живљења, и то свакако утиче на начин комуникације. Да бисмо илустровали ову тврдњу, предочићемо да неки од стараца кажу да су људи раније имали животиње, а данас имају машине. Ако се поквари машина, човек ће да је баци у ђубре и да купи нову. Животињу ће, пак, додирнути и тиме ће сагледати да је она живо биће и осетити састрадавање. Стога неки савремени теолози говоре о теологији додира, после којег човек може да поверује у Бога. Сећамо се примера епископа Атанасија (Јевтића) који је после одслужене Литургије водио децу да помазе телад, док данас нека деца морају да оду у зоолошки врт да би видела телад. Према томе, огроман напор савременог човека да стекне живот испуњен световном срећом – на пример, да сваки члан породице има свој аутомобил, да свако има телевизор у својој соби, итд. – рађа и световну напетост. Ако говоримо о уметности комуникације, присутна напетост је кич и шунд комуникације. Св. Пајсије Светогорац каже да треба да будемо пажљиви у духовном животу, јер тамо где је напетост и очај, тамо се води „ђаволски“ духовни живот, и додаје да нема потребе да будемо напети у било чему у животу, па ни у комуникацији, зато што је напетост од ђавола, због чега изазива поделу. Човек сву своју наду треба да има не у себи, него у Христу. Христос је пун љубави, доброте и утехе и никада нас не гуши, већ изобилује духовним кисеоником и духовном утехом. Зато и комуникација треба да се охристовљује, а не да се оптерећује болесним ситничарењем, појавом која гуши својом напетошћу и изазива главобољу од које пуца глава. Битна ствар за свеукупни унутарњи живот, па према томе и за комуникацију, је човеков подвиг избегавања самооправдавања. Самооправдавање је искривљено унутарње стање. Бог нас неће обесити ако сагрешимо – каже св. Пајсије Светогорац – али самооправдавање чини да човек не види да промашује у односу и да тај промашај постаје диоптрија кроз коју сагледава однос, а то је већ потпуна заблуда. Такав човек за друге никада нема оправдање, док за себе увек има самооправдање (пример Адамовог пада који ми свакодневно понављамо). Адам почиње да се самооправдава и да убеђује Бога: „Жена коју ми ти даде, она ме натера“ (Пост 3, 13). Самооправдавање доприноси егоизму, оно је пад који изгони благодат Божију и онемогућава комуникацију. Видимо, дакле, да је и самооправдавање човека истерало из раја. Св. Пајсије Светогорац додаје да, када се човек непрестано самооправдава, верујући да га нико не разуме, да су сви према њему неправедни, када сажаљева себе као жртву, такав човек престаје да влада самим собом. Св. Пајсије Светогорац закључује свој исказ следећим речима: „О, страшно је разговарати са човеком који је навикао да се самооправдава“, и додаје: „Бог нека ми опрости због овога што ћу рећи: онај ко се самооправдава, њему је ђаво духовник, такав човек сво своје знање усмерава на самооправдавање и целокупна његова комуникација се састоји у реченици: ја нисам крив, ти си крив што мени није добро“. Зато, према преподобном Пајсију, са таквим човеком не треба комуницирати, будући да не може да му се помогне. Одговорност за такву душу не може да понесе нико. Ако човек научи да не буде напет и да се не самооправдава, вежбајући тиме уметност комуникације, тај човек долази до другог суштински битног аспекта. Цело Свето писмо је прожето једним посебним глаголом који има огромно значење и који алудира на отварање човекових спознајних органа. Реч је о глаголу „слушати“. Човеков посебан задатак је да уме да слуша. Код пророкâ се најчешће среће тај глагол, када кажу: „Говори, Господе, слуга твој те слуша“, или када се Господ обраћа изабраном народу речима: „Слушај, Израиљу!“, или када премудри Соломон позива младе да слушају шта им говоре родитељи. Стога је потпуно јасно да је суштински битна уметност да човек уме да слуша. Нажалост, реч је о уметности коју савремени човек, нарочито на нашим просторима, игнорише, и само зато се јавља огроман број проблема у међуљудским односима. Митрополит лимасолски Атанасије истиче да човек данас учи да говори, стиче образовање да би знао да говори ваљано и да звучи племенито, да говори оно што жели и да штити своје право да говори, али скоро нико га не учи да слуша. Може му се рећи да буде послушан учитељу, али та послушност треба да буде резултат слушања, а не обратно. Дух у ком се овај глагол користи у Светом писму упућује на то да је заиста велика уметност да човек научи да пази на речи које изговара други човек, а да би научио да пази на речи другога, човек најпре треба да престане да говори, да се утиша. И опет митрополит лимасолски истиче: није довољно да човек престане да говори устима, треба да престане да говори и умом, јер често човекова уста не говоре, али његов ум врти неке своје „компакт дискове“, непрестано говори, и не само што говори, него и пројектује „видео-снимке“, па човек гледа различите слике. Зато, да би чуо друге, човек најпре треба да почне да тихује, да наћуљи уши душе, да слуша и да разуме шта му говори други. Зато је изузетно важно разумевање језика другог. Уметност слушања је не само да чујеш другог када каже да има неки проблем или нека размишљања. Реч је о нечем много дубљем. Човек треба да научи да слуша и начин на који други ћути, да научи шта му други говори не само када говори, него и када ћути. И отац Александар Шмеман у свом Дневнику, осврћући се на хришћанску антропологију, пише да је све – то „све“ је подвучено, наглашено – дакле, да је све у телу дато за комуникацију, познање и заједницу: уши да слушамо, очи да гледамо – сва чула. По њему, тема за разматрање је само: шта је то што слушамо, шта је то што гледамо? Све што слушамо и све што гледамо треба да буде – или барем томе треба да се учимо – наш прозор у вечност. Дешава се и да Господ ћути. У молитви кажемо: „да буде воља Твоја“. Поставља се питање: колико је човек спреман да поступа по вољи Божијој? Човек може да каже: нека Господ жели шта жели, само да ме не стави у тешку ситуацију. Божија воља нас не води у безизлазне ситуације, у ропство, него нас ослобађа, носи нам радост. Зато Господ често ћути, зато не говори у човековом животу, јер човек није спреман да слуша, пошто жели да чини своју вољу. Исто се дешава и са људима. Ми треба да научимо да слушамо реч која излази из ћутања другог човека. Понекад се иза ћутања крију велике ствари које човек Цркве чува у себи да не би направио још веће проблеме. Потпуно је другачије ћутање нецрквених људи, нарочито оних код којих постоји озбиљна унутарња растројеност. Наравно, то ћутање у односима може да направи велике проблеме, јер ако једна особа почне да ћути, а друга не познаје уметност продирања у свет другог човека, уметност разумевања шта тај други жели да каже ћутањем, онда проблем почиње да делује изнутра и у одређеном тренутку може да изађе на видело, а онда постаје тешко комуницирати. И савремена деца почињу тешко да слушају, тешко да комуницирају. Један пријатељ који ради на издавању пасоша причао ми је: дођу родитељи са дететом од три-четири године да му изваде пасош, а дете их не слуша, не жели да седне да се фотографише, бесни по канцеларији, а родитељи, као неодговорни, као инфантилни, нису васпитали децу да имају одређену границу. Има родитеља који кажу детету: седи ту, чекај – и дете их слуша и послушно је. Има неких који ни сами не слушају и нису послушни зато што су децу претворили у центар света. Наравно, треба имати пажње за дете, треба му дати на значају, али треба му рећи да постоје и границе. Данас родитељи са само једним дететом имају проблеме, а раније се васпитавало и по десеторо деце у једној породици. Дакле, раније су и у нашем предању деца умела да слушају, али сада смо изгубили уметност комуникације, као да више не умемо да комуницирамо једни са другима. Све се претворило у иронију и у вређање другог. Вређање је начин изражавања унутарњег света. Због непознавања комуникације распадају се заједнице, човек нити слуша нити уме да каже добру реч, само зна да изрази сумњу. Уметност комуникације се рађа у смерности. Да човек покаже смерност, да саслуша шта му говори други, ма ко тај други био, да га не презре, макар овај и немао шта важно да каже – од значаја је и да други буде саслушан. Чак и ако други греши, уравнотежена личност са тиме може да се суочи на један исправан, смеран начин. То каже и св. Пајсије Светогорац: чак и ако се други према теби постављају лоше, ти се постави исправно, схвати да су они тако научени и да је у твојој моћи да одлучиш да се поставиш исправно и смерно. Јер, и ако други тражи нешто што не треба, нема потребе да онога од кога се то тражи у том односу обузме бес. Шта год да је рекао други, однос према реченом зависи од самог човека. Ако се савремени човек потруди да не буде напет, да се не самооправдава и ако уложи напор у подвиг слушања, такав човек постаје уметник разговора. Држећи се ових вредности и додајући томе нека општа правила ваљаног начина вођења дијалога, човек улази у комуникацију са другим као у сусрет и разговор о темама, о питањима око којих не постоји јединство, а циљ разговора је да се дође до сагласности, до једног поузданог темеља заједништва. Тако долазимо до суштински важне предањске изреке која изврсно осликава однос православног човека према најразличитијим околностима са којима се суочава у животу, укључујући и однос према уметности и комуникацији. Та изрека гласи: у суштинским стварима треба да влада јединство, у споредним стварима слобода, а у свему треба да влада љубав Христова. https://teologija.net/umetnost-komunikacije/
  24. Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. др Давид (Перовић) је данас на званичној интернет-страници Епархије крушевачке објавио деманти о наводној тешкој ситуацији у којој се налази манастир Љубостиња, а који благодарећи Епархији крушевачкој у наставку преносимо у целини: Поводом учесталих гласина које се у последње време појављују на разним друштвеним мрежама и популарним интернет страницама, вођени очинском бригом и старањем за истинито обавештавање, овим путем демантујемо све гласине везане за наводно тешко материјално стање манастира Љубостиња, као и сестринства ове свете обитељи. Трудом љубостињских сестара са игуманијом Христином на челу, ова светиња одолева времену и свим потешкоћама. Уз Божију помоћ и посредништвом свете Евгеније − Ефросиније, то јест царице Милице, која је ктитор манастира, сестринство успешно обделава духовни виноград и свакодневно напредује у молитвеном тиховању, што и приличи оваквој светињи. Жеља злонамерних и неупућених људи није ништа друго до покушај да се омете узорни монашки живот сестринства, као и да се, ко зна ради чега, стекне погрешна слика јавности о стању, како у манастиру Љубостиња, тако и у целокупној Епархији. Обавештавају се сви добронамерни посетиоци и поклоници да је манастир Љубостиња отворен свакога дана од 9 до 15 часова. Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  25. У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богогављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе. Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети. Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију. Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу… Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег. Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство. Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181. Превод: Иван С. Недић, Јелена Недић
×
×
  • Креирај ново...