Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'где'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Малула је град који заузима посебно место на целом Блиском Истоку. Име града на арамејском језику значи „улаз” и указује на положај насеља у кланцу уског планинског превоја. Велики део овдашњег становништва су хришћани који и данас говоре арамејски језик, говорни језик Исуса Христа. Град, значајан по древној архитектури, чува важне светиње хришћанског света, од којих се посебно издаваја Манастир Свете равноапостолне Текле, у којем се налазе мошти те верне ученице Светог апостола Павла. Света првомученица Текла је позната као покровитељка и заштитница не само Малуле, већ и многих градова и села широм света, као што су Осимо и Есте у Италији, Таркона и Сиџес у Шпанији. Манастир Свете Текле у Малули је поклоничко место које привлачи мноштво верујућих људи из Сирије и суседних земаља. Ова обитељ се налази на 65 километара од Дамаска ка североистоку, у области Каламун. Манастир је ставропигијални, непосредно потчињен Антиохијској патријаршији у Дамаску, а њиме управља игуманија Пелагија (Сајаф). У манастиру се подвизава седам монахиња. Као и у другим православним обитељима, молитва је основа живота монахиња. Свака монахиња свакодневно испуњава своје молитвено правило, а заједничка молитва врши се три пута недељно. Пошто је Манастир Свете Текле светиња коју посећују многи хришћани Блиског Истока, монахиње су увек спремне да срдачно приме посетиоце који долазе на богослужења и традиционалне литије око манастира. Обитељ опслужују свештеници који редовно недељом и празницима врше службе. Монахиње заједно одржавају поредак у манастирским здањима и старају се око имања, а брига о пећинској Цркви Свете Текле, по типику манастира, поверена је најстаријој сестри. По локалном предању, теснац – пећина се појавила по молитви Свете Текле, када су се стене размакле како би јој омогућиле склониште од римских војника који су је прогонили. Сада се у тој цркви чувају њене свете мошти. Поред дужности одржавања манастира, монахиње практикују и рукодеље, шивење, вез, израду бројаница и икона украшених бисерима. За време мати Пелагије у манастиру је било отворено и сиротиште. Монахиње не напуштају манастир, осим због обављања пољопривредних радова на оближњим пољима или због одласка у Дамаск по послушањима. Почетком децембра 2013. године терористичка организација Фронт „Ан-Нусра” је заједно са другим групацијама напала Малулу и том приликом отела четрнаест монахиња и три искушенице. Терористи су украли сву имовину манастира немерљиве верске и историјске вредности, јединствене иконе, крстове, звона, књиге и рукописе. Монахиње Малуле су биле ослобођене после годину дана уз посредовање Уједињених нација. Приликом напада, који су осудиле међународне хуманитарне и културне организације, убијени су многобројни мирни становници града. У окупираном граду цркве и манастири били су затворени неколико година. У последње време многа црквена здања су обновљена, али иконе које сада стоје окачене на зидовима само су копије оригинала поклоњене манастиру. Манастир Свете првомученице Текле поново је отворен за посете крајем 2019. године, када су после завршетка радова поклоници добили могућност да се поклоне његовим светињама. Пре рата у Малули је живело 5.000 људи, а данас око 3.000, али град, манастири и цркве испуњени су током године хиљадама гостију и поклоницима, а посебно на празник Воздвижења Часног крста Господњег. Када је Часни крст, на којем је био распет Господ Исус Христос у Јерусалиму, пронађен од стране царице Јелене, како би обавестили о томе цара Константина који се налазио у Константинопољу, хришћани су запалили ломаче на врховима планина које се простиру између Јерусалима и Константинопоља, а врх планине Малула био је један од њих. Традиција паљења ватре на велики празник сачувао се до данашњег времена. Важни догађаји за град су такође и празници Свете Текле и Светих Сергија и Вакха. Црква посвећена тим светитељима налазила се на стратешки важном месту, на врху једне од високих планина одакле се отвара поглед на град, у потпуности је разрушена током ратних дејстава. Данас, после трагичних догађаја, у празничне дане спомена Светих Сергија и Вакха мноштво свештеника, житеља града и поклоника са свих страна долази на то место како би обновили и наставили духовни живот и вековну традицију. Извор: Каленић 6/2021
  2. ПОНЕДЕЉАК, 11. ЈУЛ 2022 ИЗВОР:РТС, POPULARMECHANICS.COM Интелигентан живот није могао да настане било где осим на Земљи Истраживачи Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд проучавали су вероватноћу кључних тренутака у еволуцији живота на Земљи и закључили да би било практично немогуће да се такав живот развије на исти начин било где у свемиру. Живот је прешао веома дуг пут за веома кратко време на Земљи, релативно говорећи – а научници кажу да је још веће чудо што је настао интелигентни живот. Деценијама, научници па чак и филозофи трагају за одговором на Фермијев парадакс – како то да смо у бесконачно великом универзуму ми једини интелигентни живот с којим смо се икада сусрели? Чак и на самој Земљи, питају се, како то да смо ми једина врста која је икада развила напредну интелигенцију? Постоји безброј природних, али изузетно срећних начина на које је Земља посебна, заклоњена, заштићена и прилагођена да се на њој развије живот. А неки кључни моменти настајања живота изгледају много вероватнији од других, на основу онога што се заиста догодило. „Чињеница да је животу требало више од милијарду година да од еукариота настану прокариотски прекурсори наводи на закључак да је још мања вероватноћа да дође до развоја вишећелијског живота, за који се сматра да је независно настао више од 40 пута“, објашњавају истраживачи. „Рана појава абиогенезе је један пример који се често наводи као доказ да једноставан живот мора бити прилично уобичајен у целом Универзуму. Користећи време еволуционих транзиција за процену стопе транзиције, можемо извући информације о вероватноћи дате транзиције чак и ако се догодила само једном у историји Земље“, додају научници. У овом раду, истраживачи са чувеног Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд настављају да се питају како је све то могуће и шта то значи. Међу истраживачима су и математичари који раде неку врсту форензичке математике о историји Земље. Фермијев парадокс Фермијев парадокс огледа се у раскораку између претпоставке да је васиона густо настањена интелигентним бићима, са једне стране, и чињенице да, с друге стране, засад не постоје поуздана сведочанства да је човечанство са таквим бићима доживело икакав контакт. Назив парадокса потиче од полушаљивог питања које је 1950. године знаменити италијанско-амерички физичар Енрико Ферми поставио колегама за ручком: „Где су сви они?“. Иако на први поглед питање делује просто, научне и филозофске импликације Фермијевог парадокса многобројне су и далекосежне, а изнет је и огроман број различитих хипотеза које би парадокс разрешиле. У овом случају, они су користили Бајесов модел фактора који се односе на еволуциону транзицију, што су кључне тачке у којима се живот на Земљи претворио из муља у еукариоте, на пример, и од фисије и друге асексуалне репродукције у сексуалну репродукцију, што је у великој мери убрзава стопу мутације и развоја врста мешањем ДНК као што се подразумева. Већина ових „еволуционих транзиција“ је слабо схваћена и ниje добро проучена њихова вероватноћа. Користећи свој модел, ови научници тврде да је већа вероватноћа да је ова серија срећних околности на Земљи које су погодовале настанку живота, трајали много дуже. Постоји једна занимљива реплика у филму Оушунових једанаест из 2001. где Џорџ Клуни објашњава свој невероватан плана крађе. После неколико крајње невероватних корака, он каже: „И онда просто кô пасуљ, остају нам три чувара са машинкама и најсложенији механизам на вратима трезора који је човек до сада смислио.“ На неки начин, и живот на Земљи је имао веома сличне препрека. Прво, Земља је имала среће да температура њене површине буде погодна и да буде заштићена од опасности из свемира. Друго, извукла је срећку да се појаве градивни блокови живота. Треће, добили смо на лутрији и тако што смо били на правом месту и да смо добили праве градивне блокове. Све ово се догодило много пре него што су се појединачне ћелије уопште појавиле. Користећи неке информације које знамо, као што је старост Земље и очекивани крај њеног животног века погодног за живот због ширења топлотног радијуса нашег Сунца, ови истраживачи су претворили еволуционе прелазе у серију егзистенцијалних карата.
  3. Још четири државе повукло признање независности Косова. Никола Селаковић: ,,Радом наших служби, дошли смо до информација да најмање две велике државе у овом тренутку раде на логистичкој подршци Приштини у њиховој кампањи за добијање нових признања, а ја сам предао председнику Вучићу дипломатске ноте четири државе које су повукле признање тзв. Косова. Савет за националну безбедност овластио је председника Вучића да у тренутку када то буде сматрао за потребно и ширу јавност обавести о којим државама је реч. Овим гестом желимо да дамо шансу државама чланицама Савета Европе да у јуну месецу не покрену поступак пријема тзв. Косова у Савет Европе. Наставићемо да се жестоко боримо и радимо на отпризнавању''. https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1116210/cetiri-drzave-povukle-priznanje-nezavisnosti-tzv-kosova-srbija-pokrenula-veliku-diplomatsku-akciju
  4. Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, 02. априла 2022. године после празничног бденија, предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Звучни запис овог предавања начинио је репортер радија „Слово љубве“ Марко Весић. Звучни запис http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33208
  5. "Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм
  6. У Недељу светих отаца 2. јануара 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља сећање на Светог Игнатија Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење протосинђела Симеона, протојереја Игора Ивковића и јерођакона Марка. У току Литургије Епископ је преломио славски колач који је принео монах Игнатије, сабрат манастира Буково, прослављајући свог небеског заштитника. Беседећи о данашњем празнику владика Иларион је рекао да старозаветни Христови преци по телу нису могли да се причешћују и сједињују са Господом онако како ми то данас чинимо, те је њихова вера почивала на ономе што је записано а не на ономе што су својим очима видели или што су могли да окусе својим чулима како ми то данас чинимо причешћујући се. Управо та њихова непоколебљива вера у једнога Бога завређује да их се Црква сећа и молитвено их прославља. Подстичући вернике да чешће долазе на свету Литургију и причешћују се, владика је закључио – Црква Христова је наш дом много више него што су то куће у којима смо рођени. Тамо где смо рођени, рођени смо за смрт и пролазност а Црква је наш дом где се рађамо и обнављамо за живот вечни. Извор: Епархија тимочка
  7. У 20. недељу по Духовима 07. новембра, када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Вазнесења Господњег у београдском насељу Болеч, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јустин се верном народу обратио архипастирском беседом, у којој је између осталог рекао: Тамо где је Васкрсли Христос присутан нема смрти, побеђује се поредак природе и Он све својим божанством и својом силом Васкрсава и Преображава, па тако и Крст који је био символ на којем су се распињали и кажњавали највећи злочинци, Господ Исус Христос је учинио символом победе. Епископ Јустин је додао: Ако је Бог са нама и ако смо ми са Богом никога и ничега не треба да се плашимо па чак и тог последњег непријатеља који се смрт зове. Преосвећени је закључио да ако имамо веру у Христа, све добија сасвим другачији облик и другачији смисао и они који су се преставили од нас заправо су отишли у живот вечни, где ћемо и ми једног дана доћи јер је Црква, Црква Васкрсења. Извор: Телевизија Храм
  8. У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Данас је Усековање главе св. Јована Крститеља. Данас је и мали Велики Петак. Данас је страст блуда и прељубе свом својом јарошћу и безумљем устала на свету чистоту. Данас су и све друге звери и страсти у човеку показале колико мрзе све што је Божије и питомо у људима. Данас је свака тама и помахнитала бестидност покушала да убије светлост Божију која светли у Његовом Претечи и Крститељу. Данас је грех свом својом силином устао против врлине. Данас је човек полудео од греха убио последњег Пророка и првог Апостола Христовог - највећег испосника и молитвеника у историји света. Данас је злом поробљени човек убио Анђела у телу. Данас је због сведочења истине пострадао највећи човек рођен од жене. Данас свако ко зна за Бога пости, ћути, плаче и моли се. Данас се Небеса згрозише, а пакао узигра, али на кратко. Али и данас се може рећи: смрти где ти је победа? Зар Свети Јован није и у смрти непобедив? Зар његова света глава и са тањира као жива не опомиње – не можеш ти имати жену брата свога! Зар његова душа не сиђе у Ад да и тамо проповеда оваплоћеног Бога Логоса и буде Претеча силаску у Ад Ономе који је Алфа и Омега свега постојећег? Зар ико разуман може и помислити да зло може победити добро? Зар тама икада може победити светлост? Гле, света душа Јованова праћена Светим Анђелима, одмах по напуштању Јовановог светог тела, оде да проповеда и у паклу да је добро непобедиво и да врлина тек чека своју праву награду. Пирова је, ништавна и кратковремена свака тзв. победа зла у овом свету. У тој тобожњој победи зла већ се духовним оком види пораз и немоћна ограниченост бесмисла сваког зла и сваког злочина. А ти несрећна Саломијо, зар си помислила да ћеш телесним плесом нахранити своју гладну и осиротелу душу? Или да ћеш смрћу ућуткати бесмртника? Да ћеш побећи од свевидећег ока Божијега и Његове правде? И ти Ироде, где ти је победа? Зар мислиш да пиром и весељем, у јелу и пићу, можеш умирити своју немирну савест? Ако си тако помислио зашто се онда сневесели кад зачу тражење Иродијадине ћерке – дај ми на тањиру главу Јована Крститеља? Зар можеш побећи од савести, тог гласа Божијег у себи, о несрећни Ироде? Где је твоја храброст царе? Где разборитост владару Самарије? Зар се уплаши злокобних речи једне девојке и наговора њене мајке? Зар се бојиш презира пијане гомиле пред којом си се неразумно заклео? И ти Иродијадо, зар не видиш да од Суда Божијег не можеш побећи? Завршиће се и тај и сваки други рођендан на Земљи. Престаће са свирком и песмом и то и свако друго весеље. Проћи ће све године и све сласти овоземљаске. Како Иродијадо не видиш да ће баш све ускоро доћи на наплату? Али, такво је зло. Такав је грех. Такве су страсти. Такав је ђаво. И поред очигледности да ће све проћи и да ништа душу не може умирити и нахранити, сем Божије Благодати, људи пијани од вина и сикера и пресити од меса и многих јела, немају снаге да се духом узнесу нити воље и силе да отворе потамнеле духовне очи. Но, и данас траје пир неких нових Ирода, Саломија и Иродијада. И данас многи на Земљи мисле да им је срећа у разврату, јелу, пићу и телесним насладама. И данас смрад греха и тама страсти јуришају на неке нове главе светих и праведних људи. И данас се лије крв недужних светитеља Божијих. Али, и данас живи Црква Христова - Непобедива и Света. Врата Адова је не могу победити јер јачи је Бог од сатане и моћнији је један праведник од хиљада безбожника. Гле, из крви Светога Јована никло је цвеће нових хришћана. Гле из крви свих невино побијених праведника и светитеља увек наново рађају гроздови нових изабраника Неба. Гле у Светој Чаши Господњој и данас милиони грешника црпе своју веру, наду и силу, да се преобразе и постану нови људи. Приђите са покајањем, и једите и пијте од те Крви са Голготе која васкрсава из сваке смрти! Гле у Светој Литургији и данас милиони духовних рањеника и духовних инвалида добијају исцељење и почињу да ходају путем љубави, радости и вечног смисла живљења. И опет, после свега, Ироде где ти је победа? Смрти где ти је жалац? Иродијадо где ти је торжество тријумфа? Све вас је победила Црква Христова! Јер Крв Богочовека Христа, Распетога и Васкрслога, као и мученичка крв милиона светитеља је, по речима отаца, само најбоље семе за нове хришћане. И данас, док страда тај небески човек по имену Јован, највећи од највећих, изабрани од изабраних, ипак тихи и благи лахор и танани поветарац Благодати Божије сеје милионе нових семена из којих ће изникнути нови мартири-сведоци. Сведоци да је Жив Бог и да ће жива бити душа наша, па макар нас сваки дан, слично светоме Јовану, буду гонили и убијали због верности Њему, Сунцу Правде, Господу Исусу Христу. Зато и ти, о модерни свете иродијадиног духа: где ти је победа? И ти западни свете Иродове опијености грехом: где су ти истински духовни успеси? И ти разуздана Саломијо бестидне цивилизације: зар мислиш да ћеш боље проћи од несрећне девојке која је тражила главу највећег праведника? Ваше име је било и остало пропаст а ваше презиме пустош. Име пак Цркве Христове, и свих Христових мученика на челу са Светим Јованом, било је и остало - Живот Вечни а презиме - мир и радост у Духу Светоме. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава
  10. Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио је у недјељу, 22. августа, Божанствену Литургију у храму светих Кирила и Методија у Љубљани. На првој Литургији коју је као поглавар Српске Православне Цркве служио у Словенији саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Стефан и Анастасија знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу (Мт. 14, 22-34) позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за ”мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим”. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. Поглавар Српске Цркве казао је да су апостоли који су се укрцали на брод, како би прешли на другу страну Тиверијадског језера, имали намјеру да се у пустињи посвете молитви. ”Самоћа и пустиња, осамљено место је по правилу могућност сусретања са собом, али са собом пред лицем Божјим”, истакао је. Иако су били махом рибари, велика бура до које је изненада дошло, у апостолима је изазвала страх, све док нису угледали Господа који им је, ходајући по води, ишао у сусрет. ”Апостол Петар се, видевши тај чудесни ход по води, одједампут охрабрио. Олуја га је препала, а он, видевши Господа, би охрабрен, штавише одушевљен, и упути реч Господу: ‘Господе, учини да и ја могу да идем по води’. Господ је, једноставном речју, без много философирања и објашњавања да ли је то могуће или није могуће, убеђивања аргументима за и против, једноставно рекао: ‘Дођи’. А Петар je, исто тако једноставно, без много анализирања, без пропиткивања, без сумње, без потребе да му се покаже доказ како је могуће и насупрот законима природе ходити по води, одједампут ослоњен на веру и љубав, на веру у Бога, изишао из брода и почео да хода по води“, кaзао је патријарх. Према речима Његове Светости, и апостол Петар је, попут свих људи, попут нас који се шетамо од неверја, па од слабе вјере, кроз искушења, до чврсте и снажне вјере. ”Имамо понекад тако чврсту и тврду веру, а онда од те вере опет, браћо и сестре, наиђу тешкоће и искушења, појави се сумња, па чак и бунт, па преко слабе вере дођемо и до неверја. Тако и Петар, који је више пута показао да има пламену веру, да је спреман да да живот за Господа што је и учинио на крају свога живота. Али, бивало је и ситуација када наиђу искушења, као у Гетсиманском врту, да се одрекне Господа. Ево сада, имао је најпре страх па чврсту веру, јер изишавши из чамца ослоњен на ту веру и он је, и против природних закона, могао да хода по води. А онда се појавила сумња, онда се појавила не јеванђелска, не богочовечанска логика, него људска логика која хоће аргументе, хоће да види очима и опипа рукама. Тог тренутка је почео да тоне. Тог тренутка се показало да су природни закони јачи од човека. И заиста, иако смо освојили свемир и небеске просторе, све је то мало у односу на снагу и силу коју природа носи у себи. Овде је нагласак, као и увек у Јеванђељу, на Господу Христу. Тамо где је Господ присутан, тамо се непрестано дешава чудо. Тамо се непрестано побеђује поредак природе. Тамо живимо већ сада и овде тајном Царства небескога, а Господ је присутан свугде. Присутан је у нама”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je овог јутра, на празник Светих Јоакима и Ане, Свету архијерејску Литургију у Храму посвећеном родитељима Пресвете Богородице у београдском насељу Калуђерица. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је произнео беседу о Јоакиму и Ани, "честитим људима који су живели Духом Светим", које је Господ благословио највећим благословом, да буду родитељи Пресвете Богородице. Од родитељства нема веће части, јер назвати се родитељем значи, истовремено бити, сарадник Божији, јер само Бог може подарити живот, рекао је Патријарх Иринеј. Богородица је највећи дар Божији њеним родитељима, али и целом људском роду. Тим даром је Господ прославио њене родитеље, као оне који су због своје дуге бездетности сматрани великим грешницима. Тиме је Господ показао своју превелику љубав према свима нама. Његова Светост Патријарх Иринеј је посебно у својој беседи указао на грех чедоморства, наводећи да мајке чине велики грех тим чином. Јер оне које требају да буду чиста љубав према својој деци одлучују се на њихово убиство. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: игуман манастира Рајиновац архимандрит Серафим, протојереји - ставрофори: Ратко Аксентић и Милош Мићић, јереј Светозар Арсовски, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Немања Ристић. Извор: Радио Слово љубве
  12. Ја ћу покушати да се инфилтрирам на неки атеистички форум да мало тролам а ви ?
  13. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима. Звучни запис беседе Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве. Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају. На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице. Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић. Извор: Радио Слово љубве
  14. У среду, 3. јуна 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете равноапостолне цареве Константина и Јелену, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Опарићу поводом славе храма. Преосвећеном су саслуживали: игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе Радост Литургијског сабрања је била увеличана и рукоположењем у чин ђакона дипломираног теолога Александра Цветковића, као и освећење иконе Светог Николаја Жичког, која је прилог господина Слободана Симића овоме храму. Својим слаткопојем Литургију су украсили чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Чтецирали су: Јован Младеновић и Лазар Коларевић. По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован. Најпре честитавши свима сабранима храмовну славу, Преосвећени Владика је рекао да смо се сабрали да призовемо милост и помоћ Божију имајући на уму: “Тамо где се врши Литургија да је ту Бог. Да ту Бог спушта небо на земљу, али и уздиже земљу на небо и оне људе који су у храму”. У наставку своје беседе Епископ је казао да смо се сабрали и да заблагодаримо Богу , што нам је даривао такве дивне Светитеље, као што су Св. цар Константин и царица Јелена: “Да није било Светог цара Константина и царице Јелене, ко зна како би се хришћанство развијало. Многобожачки цареви су хтели да огњем и мачем истребе и Цркву и хришћанство. Али Бог у сваком времену шаље људе, као што су Св. Константин и Јелена, да би показао да овај свет, иако у злу лежи, може да постане рај онда када се у нама људима зацари мир Божији.” У наставку је Преосвећени подсетио сабране на житије Цара Константина: “рођен је у нашој земљи, у нашем Нишу. Не само он, већ и многи други цареви су рођени у овој нашој Србији. То треба да нас научи да Бог међу прваведнима рађа праведне плодове. Константин је одрастао у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је гонио хришћане. Ту је Константин увидео злобу незнабожаца који су гонили и убијали хришћане, али је ту упознао и чистоту хришћанске вере, којој се дивио, јер иако су убијани, хришћани су исповедали своју веру и остајали у њој. Константин се хришћански обраћао цару Максенцију да тако не влада, јер је Господ рекао ко мачем влада од мача ће и погинути. Максенције није могао да схвати ову дубину хришћанског живота, него је кренуо на Цара Константина са много већом војском. Константин се пред бој молио Богу и у тој молитви је на небу видео Крст који је био од звезда и сијао је јаче од Сунца. А на Крсту је писало овим побеђуј. То му је дало снаге да крене против оног који убија хришћане. Он није ратовао да осваја, већ да одбрани оно што нам је Христос оставио - Себе. Победио је Максенција и прво што је урадо јесте да је донео царски указ назван, Милански Едикт, којим је дао слободу вероисповести. Никог није терао ни на једну веру, јер када се човек увери у Христа, онда се увери и која је вера права. Вера у Живога Бога, а не у идолопоклонство, чини чуда спојена са силом Часног Крста. Зато српски народ каже да без Бога и Крста ни преко прага неће. Виђењем Часног Крста, цар Константин је духовно прогледао и увидео истину - Господа Исуса Христа. Зато се молимо у једној Литургијској молитви, да нам Господ у овом животу подари истину, а у оном живот вечни. Ово је најзначајније за људски живот, за нас који смо створени по лику и слици Божијој. Нема ничега битнијег у овом свету за човека него да спозна истину.” На крају Преосвећани Владика је позвао све да се помолимо, да Господ молитвама Светог Константина и Јелене, нам помогне да спознамо истину и да речи вере претварамо у дела. Да живимо истином којом су живели наши Свети преци, а чији су земни остаци у овој крипти. Извор: Епархија шумадијска
  15. На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка
  16. Пете недеље по Васкрсу, 17. маја 2020, када наша Света Црква прославља сећање на сусрет Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић и архиђакон Илија (Јовановић). Окупљеном верном народу владика Иларион обратио се беседом у којој је најпре истакао важност тумачења јеванђелских прича која нам помажу да схватимо духовни смисао Светог писма. Данашња јеванђелска перикопа, чије тумачење имамо сачувано у беседи Светог Јустина Ћелијског, показује нам да је Господ својим човекољубљем чинио многа чудеса па тако и од грешне и развратне жене учинио изабрани сасуд. Владика се потом осврнуо на актуелна дешавања на нашим просторима – Шта насупрот таквом Христовом делању имамо у данашњи дан? Управо у нашој братској Црној Гори имамо обрнуту ситуацију где свете људе чине разбојницима које затварају мимо сваке логике, исправности и правде. То имамо увек када онај који има власт нема Бога и страха Божјег у себи и када се мртво слово на папиру закона ставља изнад вечног Слова које је Господ Исус Христос. Затим је пожелео свима од Господа укрепљење, благослов и подстицај на добра дела. Извор: Епархија тимочка
  17. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник спомена на спаљивање моштију Светог Саве са цетињским свештенством Свету службу Божију у Влашкој цркви на Цетињу. У литургијској проповиједи Владика је подсјетио да данас прослављамо и Светога оца нашега Саву, аерхиепископа и просветитеља српскога. Звучни запис беседе “Његове мошти су на данашњи дан 1594. године спаљене у Београду. Тиме је Синан-паша мислио да ће уништити његов спомен, да ће спријечити сабирање Цркве Божије око Христа Господа и око моштију његових у светом Милешеву. Међутим, спалио је он мошти, тијело његово, али није спалио његов спомен и његово памћење и сјећање, јер га је Бог запамтио и записао у књигу вјечнога живота. А онда и народ његов – још више се послије тога сабирао и сабира до данас око спомена Светога Саве”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је из његових спаљених моштију, из праха његовога на Врачару израстао величанствени храм, један од највећих у историји Европе. “Храм Светога Саве који је копија храма Свете Софије у Цариграду и који ће, ако Бог да, бити и освештан ове године. Он је израстао из праха Светог Саве, као што све израста из спомена Христа Бога нашега, васкрслог из мртвих и спомена светих који су га прославили и кроз које се Он прославио и кроз које се прославља кроз сва времена”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Где су билни силни етички комитети када су се крале бебе, наручивале беспотребне вакцине за свињски грип Немам никакву моралну обавезу да браним Бранимира Несторовића. Последње две године, откад траје кафкијански процес против мене пред Лекарском комором Србије, осим др Владимира Стојковића и др Марка Марјановића, ниједан колега из Србије није јавно стао у моју одбрану, за разлику од двадесетак професора медицине и права, адвоката и политичара из иностранства, као и врсних интелектуалаца и људи проф. др Бранислава Ристивојевића и др Владимира Димитријевића. Тужена сам због свог грађанског и политичког активизма, који укључујује залагање за политику добровољне вакцинације. Нити сам шта лоше урадила на свом радном месту, нити сам коме нашкодила. Тужена сам због става да се човек мора питати да ли жели да му се нешто пласира у тело. Није ме бранио ни Несторовић, ни Вучић. Није ме бранио ни други професор педијатрије који је пред сведоцима обећао да хоће. Нису ми дали милисекунду на било којој телевизији, нити три реда у новинама. Због спинова и лажи билтена БНД-а и данас добијам претње вешањем, разапињањем, пресуђивањем. Ниједан тужилац није реаговао, ниједно удружење жена, никакве струке и слично. Ипак, доследности и истине ради, због које и пролазим кроз све то, осетила сам потребу да реагујем на данашњу вест да је група професора Медицинског факултета тражила од Лекарске коморе Србије да се изјасни о „наступима“ професора Несторовића у којима је говорио о коронавирусу. Против пулмолога Несторовића, побунила су се два лекара судске медицине, психијатар, интерниста и пензионерка непознате специјализације. Имали су примедбе на његова иступања у вези респираторног вируса, који је, хтели, или не хтели, ипак делокруг његових интересовања и рада. Позивали су се на његов наступ у друштву председника Србије, где је, на један карикиран начин, овај вирус назвао „најсмешнијим у историји“. Да ли је једино Несторовић на свету био оваквог става? Ако уконимо стилске фигуре и усхићење присуством председника, на које лично има свако право, као што има право и да носи слику дотичног у новчанику, његов став о релативној бенигности овог вируса и исфабрикованој драми која га је пратила, имали су бројни лекари широм света. Да ли су професори Медицинског факултета чули за професора Сухарит Бакдија, Вела Маркоског, Јакоба Пулијела, Вагнера Рићиардија, Волфганга Водарга, Џоела Кетнер, Џона Јоанидиса, Јорама Ласа, Пјетра Вернацу, Хенрика Стрика, Јаниса Расела, Давида Каца, Мајкла Остерхолма, Питра Гечеа и многих других и да ли ће их тужити надлежним коморама, јер народ у Србији не гледа само конференције за штампу, већ прати и стране медије и изворе? Са друге стране, да ли ће тужити инфектолога др Жарка Ранковића, који је 28.02.2020., на сајту Информера изјавио да страха и панике не треба да има, јер коронавирус није ништа епохално, већ је много гори грип који циркулише и од ког огроман број људи оболи? Да ли ће тужити Златибора Лоначара који је 25.02.2020., изјавио да апсолутно нема места за панику због коронавируса и да се преко 97-98% људи који добију коронавирус најнормалније опорави и наставља живот без проблема? Да ли ће тужити Предрага Кона који је 13.03.2020. за BBC на српском изјавио: „ Када тврдимо да је безбедно да се иде у школе, стојимо иза тога, исто тврдимо да неће бити преношења инфекције“, да би већ сутрадан претио на сајту Инсајдера, оставком у кризном штабу уколико се школе не затворе? Да ли ће тужити Зорана Радовановића који је за N1, 26.02.2020. изјавио да „не треба правити панику“ и да је „врло вероватно да та болест неће стићи у Србију, а ако стигне завршиће се са два, три болесника“? Како да се просечан грађанин не запита где су билни силни етички комитети када су се крале бебе, наручивале беспотребне вакцине за свињски грип, правили дилови са погребницима? Када неком премине најмилији због лекарске грешке, рука руку мије и врана врани очи не вади, али за оно што јуче ја, данас Несторовић, сутра неко трећи каже, скаче се из петних жила и труби на сва звона. Позивам Лекарску комору Србије да остави своје чланове да иступају као слободна људска бића. Не желим да се икад више заприми непотписана пријава без датума, правног основа, да се не доносе незаконита решења, да се након неколико молби не доставе туженој страни „докази“ у виду исечака из Блица, да се не провере основни наводи тужбе, потпише незаконит и фаличан записник и замрзне процес пред Комором због наводне кривичне пријаве коју тужилаштво никад није ни покренуло. За све ове незаконите радње према мени, потписници истих ће одговарати пред судом, али за суд јавности погубан ће бити још један прогон лекара ког, хтео то неко да призна или не, народ воли и који је многима остао у добром сећању. Несторовићу се „суди“ после 38 година стажа, а мени после 38 година живота. Једино заједничко је сличан став према обавезној вакцинацији. Можда је и кључан. www.zivimzasrbiju.com
  19. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Уредник издања је протојереј Радош Младеновић, а лектуру је извршила гђа Бранка Косановић. Штампарија је Интерклима-графика, Врњци. – 191 стр.; 21 цм. Тираж 1.000. Наслов књига је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Ова књига је израз исте жеље. Уводна реч презвитера др Оливера Суботића: “Књига Господе, где станујеш? је плод деценијског писања о. Александра за Православни мисионар. […] Текстови оца Александра су од почетка били препознатљиви по томе што су писани у нешто краћој форми, директни, са јасном поруком, и са, готово по правилу, пропратним уоквиреним додатком. Оно што је још једна особеност његових текстова који су објављени у овом зборнику јесте то што у њима човек наилази на мноштво тема и мотива не само из теологије, већ и из области философије, науке и књижевности, који су одраз огромне начитаности аутора и његовог готово енциклопедијског знања. Због свог редовног доприноса унапређењу квалитета Православног мисионара, о. Александар је веома брзо постао члан редакције часописа, у којој је активан до дана данашњег. […] Књига је систематизована тако што је подељена у четири тематске целине: Ликови и дела светитељâ, Врлине – украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Притом, она се не мора (и вероватно од већине читалаца и неће) читати „линеарно“ – можете је слободно насумице отварати и читати са пронађеног места, а она тиме неће изгубити на својој садржајности и дубини.“ Др Драган Хамовић, Записи из трусног подручја званог душа “Књига Господе, где станујеш? протонамесника Александра Јевтића није ништа друго него продужетак његове службе у Епархији жичкој – годинȃ већ под сводовима новог Храма Светог Саве у Краљеву – али и као израз путање властите изградње, која не престаје до послетка. И то је први и најосетљивији елеменат што ове текстове држи на окупу. Образован аутор, утемељен у предању којем припада, поглед усмерава на проблемске тачке од егзистенцијалног значаја, и за посвећене и за непосвећене, и за дубоке и за летимичне. […] Негде се пак Јевтић обраћа баштини српске и светске књижевности, доказаном изворишту података о човеку, тврдих антрополошких истина. Јер, књижевна дела и јесу велика ако су есенција општег искуства. […] У текстовима књиге Господе, где станујеш? затичемо и жива сведочанства из нашег доба и најближег окружења, која делују јаче од сваке речите проповеди. У читавом том мозаику од елемената црквенопредањског, историјског, књижевног и свакидашњег трајања и опитовања, о. Александар се довољно спремно, али и с дужним опрезом, хвата у коштац са непосредним изазовима и појединца и заједнице у којој служи. У кратким обимима, на делу показује изразиту економију и информативност излагања, на тачно издвојену тему, никада једнослојну. Да се не умноже речи. […] Има писаца који вас лако придобију и воде својим путем, у чијим текстовима читалац затекне своје сталне упитаности и недоумице. Затиче у тим текстовима подстицајна места на која тражи одговор, али и кључеве што му отварају запекле менталне браве. Трусне теме које о. Александар Јевтић дотиче и укратко развија у записима књиге Господе, где станујеш? припадају широком кругу тема за шири круг духовно наднесених читалаца, као што, уједно, осветљавају изнутра и не сакривају њиховог аутора. И када то још с почетка проосетимо, надаље му приступамо с поверењем. А поверење је велика, често недосежна ствар.“ Извор: Епархија жичка
  20. Поруком верницима обратио је Архиепископ кипарски Хризостом у којој је истакао да су данашњи животни услови трагични за хришћане, „будући да богослужимо у нашим црквама без верника“. Блажењејши Архиепископ се помолио Богу „да нам подари да у наредним данима видимо значајне резултате набоље како би нам власти омогућиле да савршавамо своја богослужења у присуству наших верника“. Такође је нагласио потребу да сви раде заједно и допринесемо окончању пандемије како на Кипра, тако и у другим деловима света. У ствари, истакао је да се морамо борити из три разлога. Први разлог је да не бисмо олакивали губитак и других живота због ове болести, а други је да имамо могућност да као хришћани обављамо своје верске дужности и учествујемо у богослужењима које је прописала наша Црква. Трећи разлог, према архиепископу Хризостому, јесте да бисмо спречили велику финансијску кризу која ће, како каже, донети много застоја, губитак посла и банкрот "многе наше браће." „У таквом случају, ни држава, ни Црква ни било која друга сила неће бити у стању да изађу на крај са овом тешком ситуацијом." Поводом неучествовања верних у богослужењима Велике и Светле недеље, Блажењејши их позива да буду бодри. „Чињеница да смо лишени свега тога неподносиво нас узнемирује", рекао је. Међутим, он наглашава да „они који имају истинску веру у Бога, могу се и молити где год би били. Могу се молити и кад су затворени у својим кућама, као што смо сада последњих недеља, или у пећинама, пустињама и горама, попут наших испосника и светаца, који су одржавали заједништво са Христом молитвом и подвигом и уживали у рајској сладости, а да нису били у цркви или учествовали у тајинствима Светог Причешћа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. У недељу четврту Великог поста, 29. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Чтецирали су: г. Марко Петровић, г. Марко Нешић, г. Илија Арсенијевић, г. Милош Коцић и г. Лазар Антонијевић. Звучни запис беседе Светој Литургији присуствовали су верници у ограниченом броју, у складу са прописима и препорукама надлежних служби. По прочитаном Јеванђељу по Марку, где се говори о исцељењу бесомучног и о “роду неверном”, Преосвећени Владика је произнео беседу. На почетку је истакао да нам је остало још три недеље Великог поста. Много смо слушали и говорили су нам шта је пост, који је значај поста и циљ његов. Пост је средство да дођемо до циља. А циљ поста јесте да нас уведе у покајање. “Све док не уђемо у покајање, искрено, дубинско, ми не можемо да сагледамо себе, не можемо да признамо себи себе. Пост нам помаже да владамо собом. У посту није у питању само храна, већ за време поста треба да имамо једно другачије понашање. Зашто? Зато што је пост уствари и дисциплина тела и духа човековог. Заиста, ништа човек не може да постигне без поста и молитве, и без дисциплине”. Преосвећени је истакао храну као фактор духовне заблуделости: “Човек када мисли на мрсну храну, он уствари више мисли на тело, него што мисли на душу. Свети владика Николај каже: “Увек сито тело показује гладну душу.” Такође је рекао: “Ко пости душу гости”, даје превагу, не даје телу да буја, већ га смирава и тада човек кроз пост и молитву он душу ставља испред тела. То не значи да ми у посту не треба да једемо. Није циљ поста да изнуравамо тело толико да не можемо да се молимо, већ страсти наше. Да изнуравамо све оне погрешне мисли наше, жеље наше. Што више човек пости, то више води рачуна о своме телу. Тело је за Господа, али је првенствено душа. И душа и тело је за Господа. Тада се душа радује јер смо јој посветили више пажње. Када постимо треба да посветимо пажњу да се уздржавамо од злих речи. Све почиње у нашим жељама. И добро почиње у нашим жељама. Ако човек не влада тим својим жељама онда се он и не уздржава ни од злих речи, мисли, ни од злих дела. Ко пости и ко се искрено се моли, а пост и молитва су нераздвојни, он уствари уздржава себе. А то и јесте сврха поста, да се уздржавамо од своје сујете. Ако ово сачувамо, тек онда ће нам пост бити и праведан и спасоносан”. “Због праведног живота Бог је светом Јовану дао духовно провиђење како можемо да се спасемо, а то излагање се састоји кроз предивну књигу Лествицу која се садржи у тридесет поука. Она нас уводи како да дођемо до преображаја свога, како да се постепено усавршавамо, да се кроз то усавршавање спасемо. Свети Јован кроз ту дивну поучну књигу која је преведена на наш језик указује на то где се види радост поста. У противном, човек не може да осети радост поста, него ће стално да осети недостатак. Колики је значај поста управо нам говори и ово данашње Јеванђеље које смо чули, како је један човек, отац свог сина, ђавоиманог, који је био поседнут ђаволом, довео прво до апостола Христових. Христос је рекао: “Овај род, бесомучни, изгони се постом и молитвом”. Ето нам разлога да будемо радосни посту, ако постимо и молимо се, ми добијамо силу Божију да можемо се борити и са нечастивим силама. Дакле, данашње Јеванђеље нам описује тај догађај. Ми кроз овај догађај видимо да је та немоћ била велика мука. Али немоћ не обара оца, кога не хвата страх, да би он због тог страха изгубио веру и поверење да ће наћи лека, али не у себи, него да ће наћи лека у Ономе Који једини има лека за све наше болести, немоћи, падове. Тај лек је Господ Исус Христос. Он Који је лекар над лекарима, то је Причешће којим се причешћујемо за живот вечни и за опроштај грехова. Зато онај који се причешћује он узима лек над лековима. Зато нам Господ каже: Куд човече идеш? Јел си тужан? Дођи мени, ја ћу те орадостити. Јел си пао? Приђи ја ћу те подићи. Јел си грешан? Ја ћу те очистити. За све то нам треба на првом месту вера, па тек онда пост и молитва. Где уђе страх, ту вера слаби. А када нам вера слаби ми смо онда подложни свему и свачему. Губимо веру. Онда губимо Бога. Губимо онда најважнији ослонац на Кога треба да се ослонимо, а то је Господ Исус Христос”, истакао је епископ Јован. “Овај долазак код апостола, показује степен вере овога родитеља. Значи како је њему расла вера, он је све приљежније тражио и лекара. Показујући нам тако своју сазрелост, како каже Златоусти, сазрелост у вери и знању, а вера и знање је поверење у Бога. Отац тог младића не тражи разлоге болести његовог сина, не тражи ни у казни, ни у освети Божијој, не тражи ни оправдање ни код људи. Он не оптужује ни човека. Не мери све ни казном ни кривицом. Види добро и исправно овај отац невоље, страх, није му затворио добар видик вере, због тога он синовски вапи ка Господу, не истичући то дугогодишње страдање. Не тражи помоћ за сина, него тражи помоћ њему, да у њему ојача вера, јер ако ојача вера у њему, ојачаће и у сина. Изгуби ли се вера у оца, губи се вера и у сина. Зато и каже: “Ако што можеш помози нам, и смилуј се на нас”. Какав молитвени вапај! Посни вапај! То је оно за шта морамо да се молимо”. У сваком нашем стању и душевном и телесном утеха је да имамо вере. Зато Господ каже све је могуће оном који има вере. “Видевши да је ту Спаситељ и Избавитељ и Лекар, он говори: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Наша невоља је у нашем неверју. Зато је вера основ нашег живота. Зато Господ каже: “Све је могуће оном који има вере”. Ето нам браћо и сестре начина како да се спасимо, да оздравимо и душом и телом, како да тражимо силу од Бога, како да нам страх не замени веру, а поготово у време искушења које нас је снашло. Сад не смемо да изгубимо веру. Да би ојачали вером треба нам и пост и молитва. Зато исцелимо се сами, постом и молитвом. Исцелимо се и сами од маловерја и од овога страха. Људско је, страх је људски, слабост је људска али је сила Божија. Зато треба појачати пост, молитву и добра дела, и ево и ово искушење које нас је снашло је провера наше вере, како верујемо, да ли нам је вера делотворна, или нам је вера само на језику. Ово је провера вере наших хришћанских односа. Сада треба да покажемо хришћанска дела. А то је да помогнемо болеснима, да се молимо за њихово оздрављење да се молимо да не оболе. Видите како се ово као куга шири. Опет понављам и себи и вама, дала нам се прилика да покажемо то хришћанско дело како ћемо помоћи немоћнима. Сада да покажемо да некоме дамо чашу воде, да дотуримо храну или било шта. Нека би нам Господ помогао да се спасемо од свих невоља, од ове болести, и да тражимо оздрављење од Бога. И да верујемо и онима који су од струке, али да не смемо да изгубимо веру у Бога”, закључио је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  22. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре". Звучни запис разговора *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина? Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај. Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја. *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште? За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан, где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице. *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј? Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима. *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку? Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе. *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији? ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина. Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања… *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал? Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу. *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра? Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије. *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу? Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника. *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије? Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких. *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени? Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења. Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне. *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора? Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас. *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов! Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин. Разговарала: Слободанка Грдинић (радио Светигора)
  23. „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/
  24. За седам година брачни пар Тамара и Далибор Стефановић из Лесковца добили су петоро деце, два дечака и три девојчице, божјом вољом како обоје кажу. Симеон има 7 година, Христијана -5, Јустин -3, Марија 1,5 годину, а Крстиња 4 месеца. „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...