Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кандила'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  2. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  3. Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Најприје смо чули пјесму “Православље Црном Гором блиста”, за коју је објављен и спот, док је Даница пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебана у подгоричком Саборном храму, док се спот за њу очекује у исто вријеме док снимамо овај разговор. Звучни запис емисије Спот за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница. “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала попадија Дајана Петровић чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану Светиња у Црној Гори. Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду док сам глас снимила у студију Радија ,,Светигора“. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“- каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу. Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић. “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану Светиња. Иако нас ова пјесма “Весели се српски роде“ позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше Светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“- каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга. Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу. Са задовољством вам представљам нову пјесму: “ВЕСЕЛИ СЕ СРПСКИ РОДЕ” Текст: Ђакон Иван Црногорчевић Музика: Ђакон Иван Црногорчевић, Даница Црногорчевић Арр. Александар Ковачевић Кавал: Милош В. Николић Фрула: Милинко Ивановић Црни Гитара: Љуба Нинковић Виолина: Милица Кнежевић Хармоника и клавир: Александар Ковачевић Пратећи вокали: Певачка група “Свети цар Давид” (Слађана Ковачевић, Јелена Кандић и Ана Дреч), Милица Кнежевић, Даница Црногорчевић, Александар Ковачевић. Снимано и миксано у “AK Sound” студију, Београд 2020. године. “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу снимимо у Призрену али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена“. “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој, ако Бог да запјевати сви заједно као браћа“- каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет. “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане“- каже Даница. Она додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму. Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебане и литије али дођите и на литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне“- каже Даница. Осим новим пјесмама, Даница нас је посебно обрадовала, отпјевавши нам уживо у студију пјесме “Где си било јаре моје“ и “Црвен цвете“. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду! Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота! Извор: Радио Светигора
  4. У нашој земљи, због пандемије вируса „ковид19“, у времену од 15. марта до 7. маја 2020. године трајало је ванредно стање. Уз остале мере, забрањена су сва окупљања, дакле и на богослужењима у црквама. Нешто непознато и смртоносно надвило се над читавом Планетом, требало је прихватити, снаћи се и владати се по упутствима свакодневно емитованим преко медија. Овом неприликом схватисмо благодети нових технологија. Наиме, свештеник цркве Свете Тројице у Мудраковцу, приградском насељу Крушевца, протојереј Иван Цветковић дошао је на идеју да преко Интернета, на јутјуб каналу, уживо емитује Акатист Блаженој Ксенији петроградској, који је служио у својој кући. Почев од 21. марта, равно 40 дана, у 20,30 сати чуо би се његов глас: „Спремите у својим кућама кадионицу, тамјан, брикет, икону свете Ксеније, Господа и Пресвете Богородице, или славску икону... упалите кандило или свећу...“ И тако је почело чудесно заједничарење у доба пандемије, са благословом нашег Владике Давида. Појац је била попадија Драгана. Појци смо били и ми поред својих комјутера, у својим домовима. За пар дана, после одслуженог акатиста имали смо онлајн госта-домаћина, са којим је прота разговарао о животу и вери, о ономе што нас је снашло, о свему што би могло да утеши и порадује. Дух ових разговора отсликава се у поруци једног свештеника: „Немојмо сада тражити кривце, тражимо Бога“. Тако је и било, без осуда, лоших речи и упирања прста било у кога, а добронамерно и честито, са вером и надом, да се ободре „присутни“. Те хиљаде упаљених кандила, која светле у кућама учесника виртуелног собранија, није било тешко замислити. И радује то сазнање душе наше! Па ми смо заједно! Гости-домаћини били су епископи: крушевачки Господин Давид Перовић, брегалнички Господин Марко Кимев, аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџиђ, стобијски Давид Нинов, охридски Јован Вранишковски, митрополит загребачки Г. Порфирије Перић. Гостовали су и речи укрепљујуће упућивали народу и монаси: игуман манастира Пиносава јеромонах Петар, протосинђел Јован из манастира Лешје, архим. Алексеј бошњански, отац Серафим, настојатељ манастира Бјеле Воде код Љубовије, отац Порфирије из манастира Нимник... На позив одазивали су се и крушевачки свештеници: протојереј ставрофор Драги Вешковац, о. Ненад Драгичевић и о. Јован Вуковић. Посебно су били драгоцени свештеници који су боловали од „ковида19“ и излечени, своја искуства изнели су као своји својима: о. Бранко Чолић и о. Ненад Андрић из Ваљева. Из Америке јавио се отац Милош Весин и говорио о проблемима са којима се сада срећу православни у Америци. Драгоцено је било гостовање лекара, који су као побожни људи сведочили своју веру и покоји савет дали: примаријус др Славица Кулишић из Крушевца, неуропсихијатар др Драгана Мраковић (Београд), анестезиолог др Јелена Јанковић из Штутгарта, проф др Влајко Пановић, клинички психолог са ВМА. Сви одговори и обраћања обиловали су душекорисним поукама, сведочењима, живим примерима из светоотачке литературе, као и из свештеничке и монашке праксе, просто је тешко све теме побројати. Поручује неко од гостију: „Неће Господ поништити народ док има молитвеника. Наставите тако, јер ми свакако и пре свега чекамо Христа, не само неко боље време!“ Највише је служен Акатист Блаженој Ксенији петроградској а на посебне датуме и други: Четвородневном Лазару, на Лазареву суботу; Благовештенски на Благовести, следећег дана Архангелу Гаврилу; Акатист Уласку Христовом у Јерусалим – на Цвети; Акатист страдањима Христовим у Страсну седмицу; у Светлу седмицу читан је Акатист Васкрсењу Господњем, на Побусани понедељак Акатист за упокојене; 2. маја, Св Нектарију егинском, 3. маја Николају жичким, Св. Георгију на Ђурђевдан. Само се на Велики Петак ћутало. Служи се и помен, од овог вируса упокојеном, Епископу ваљевском Господину Милутину. Чујемо госта из „наше емисије“: „Будите јаки, не одустајте од молитве, поста... сад је време да једни другима покажемо шта нам значе, да ми не можемо без њих...“ Електронски медији, за чије могућности сада благодаримо Богу, допуштају да се прати и број учесника и каснијих прегледи нашег молитвеног саборовања. Присутно на акатисту: пар стотина чека укључење, потом број расте до хиљаду и по – толико је укључених станица, људи је свакако више; коментара - хиљаде; дељења десетине, неких и хиљаде; прегледа по више хиљада. Мисионарење, ето то је! И ти подаци додају на снази ове дивне заједнице, радују. Би нам посебан трепет на Велику суботу (18.априла). Са 3300 електронских уређаја (на комјутеру аутора текста) ишчекује се појава Благодатног огња у Јерусалиму, погледи су нам нетремице усмерени, заједно са постављеном камером - на Христов гроб. Секунде споро пролазе, и узвик: Догодио се најсветији тренутак силаска Благодатног огња! - по први пут без присуства верника, због пандемије. Сузе нам у очима, појавио се, слава Богу! У 12,50 према нашем времену. Васкрсу смо се заједно радовали, тако раштркани, по Србији и иностранству. Стизале поруке захвалнице.„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчих во гробјех живот даровав!“. Васкршњу Литургију пратимо преко медија. Телевизија је преносила служење патријарха Кирила московског у храму Васкрсења у Москви (временска разлика од 2 сата). Наша телевизија преносила је Литругију из храма Светог Саве у Београду, коју је служио наш патријарх Иринеј, па Кијево-печерска лавра... На сам дан Васкрса на нашем собрању емитују се поруке: неко речима, неко стиховима, па псалмима или појањем, успешнијим или мање успешно изведеним, али од срца, сви захвални, поздрављали су оца Ивана и његову породицу, своје рођаке и пријатеље, саучеснике ових „скупова“, госте... Из разних градова Србије, Хрватске, Републике српске, из Америке, Швајцарске, Немачке, деца су певала, више њих ни не зна добро да говори – „Људи ликујте, народи чујте/Христос воскресе, радост донесе!“ Пуно љубави је упућено ближњима. И 3. маја чујемо из наших „е-апарата“: „Ето, са овом вечери завршили смо ово наше чудесно саборовање. Надам се да смо се сви бар мало утешили, у вери утврдили, нешто ново научили..., захваљујем се свима вама који сте, у хиљадама, уживо учествовали у овим нашим молитвеним диванима! Хвала вам на свему! Причинили сте ми велику радост, неописиву. Кажу, највећа радост јесте да друге чиниш радосним...“ Благодаримо на новим технологијама, благодарино оцу Ивану ...јер Црква дође у наше домове, када је такво време да ми не можемо у Цркву: „Нека буде, Господе милост Твоја на нама, као што се уздасмо у тебе!“ (Пс.33) Љубица Петковић Извор: Православна вера и живот
  5. У нашој земљи, због пандемије вируса „ковид19“, у времену од 15. марта до 7. маја 2020. године трајало је ванредно стање. Уз остале мере, забрањена су сва окупљања, дакле и на богослужењима у црквама. Нешто непознато и смртоносно надвило се над читавом Планетом, требало је прихватити, снаћи се и владати се по упутствима свакодневно емитованим преко медија. Овом неприликом схватисмо благодети нових технологија. Наиме, свештеник цркве Свете Тројице у Мудраковцу, приградском насељу Крушевца, протојереј Иван Цветковић дошао је на идеју да преко Интернета, на јутјуб каналу, уживо емитује Акатист Блаженој Ксенији петроградској, који је служио у својој кући. Почев од 21. марта, равно 40 дана, у 20,30 сати чуо би се његов глас: „Спремите у својим кућама кадионицу, тамјан, брикет, икону свете Ксеније, Господа и Пресвете Богородице, или славску икону... упалите кандило или свећу...“ И тако је почело чудесно заједничарење у доба пандемије, са благословом нашег Владике Давида. Појац је била попадија Драгана. Појци смо били и ми поред својих комјутера, у својим домовима. За пар дана, после одслуженог акатиста имали смо онлајн госта-домаћина, са којим је прота разговарао о животу и вери, о ономе што нас је снашло, о свему што би могло да утеши и порадује. Дух ових разговора отсликава се у поруци једног свештеника: „Немојмо сада тражити кривце, тражимо Бога“. Тако је и било, без осуда, лоших речи и упирања прста било у кога, а добронамерно и честито, са вером и надом, да се ободре „присутни“. Те хиљаде упаљених кандила, која светле у кућама учесника виртуелног собранија, није било тешко замислити. И радује то сазнање душе наше! Па ми смо заједно! Гости-домаћини били су епископи: крушевачки Господин Давид Перовић, брегалнички Господин Марко Кимев, аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџиђ, стобијски Давид Нинов, охридски Јован Вранишковски, митрополит загребачки Г. Порфирије Перић. Гостовали су и речи укрепљујуће упућивали народу и монаси: игуман манастира Пиносава јеромонах Петар, протосинђел Јован из манастира Лешје, архим. Алексеј бошњански, отац Серафим, настојатељ манастира Бјеле Воде код Љубовије, отац Порфирије из манастира Нимник... На позив одазивали су се и крушевачки свештеници: протојереј ставрофор Драги Вешковац, о. Ненад Драгичевић и о. Јован Вуковић. Посебно су били драгоцени свештеници који су боловали од „ковида19“ и излечени, своја искуства изнели су као своји својима: о. Бранко Чолић и о. Ненад Андрић из Ваљева. Из Америке јавио се отац Милош Весин и говорио о проблемима са којима се сада срећу православни у Америци. Драгоцено је било гостовање лекара, који су као побожни људи сведочили своју веру и покоји савет дали: примаријус др Славица Кулишић из Крушевца, неуропсихијатар др Драгана Мраковић (Београд), анестезиолог др Јелена Јанковић из Штутгарта, проф др Влајко Пановић, клинички психолог са ВМА. Сви одговори и обраћања обиловали су душекорисним поукама, сведочењима, живим примерима из светоотачке литературе, као и из свештеничке и монашке праксе, просто је тешко све теме побројати. Поручује неко од гостију: „Неће Господ поништити народ док има молитвеника. Наставите тако, јер ми свакако и пре свега чекамо Христа, не само неко боље време!“ Највише је служен Акатист Блаженој Ксенији петроградској а на посебне датуме и други: Четвородневном Лазару, на Лазареву суботу; Благовештенски на Благовести, следећег дана Архангелу Гаврилу; Акатист Уласку Христовом у Јерусалим – на Цвети; Акатист страдањима Христовим у Страсну седмицу; у Светлу седмицу читан је Акатист Васкрсењу Господњем, на Побусани понедељак Акатист за упокојене; 2. маја, Св Нектарију егинском, 3. маја Николају жичким, Св. Георгију на Ђурђевдан. Само се на Велики Петак ћутало. Служи се и помен, од овог вируса упокојеном, Епископу ваљевском Господину Милутину. Чујемо госта из „наше емисије“: „Будите јаки, не одустајте од молитве, поста... сад је време да једни другима покажемо шта нам значе, да ми не можемо без њих...“ Електронски медији, за чије могућности сада благодаримо Богу, допуштају да се прати и број учесника и каснијих прегледи нашег молитвеног саборовања. Присутно на акатисту: пар стотина чека укључење, потом број расте до хиљаду и по – толико је укључених станица, људи је свакако више; коментара - хиљаде; дељења десетине, неких и хиљаде; прегледа по више хиљада. Мисионарење, ето то је! И ти подаци додају на снази ове дивне заједнице, радују. Би нам посебан трепет на Велику суботу (18.априла). Са 3300 електронских уређаја (на комјутеру аутора текста) ишчекује се појава Благодатног огња у Јерусалиму, погледи су нам нетремице усмерени, заједно са постављеном камером - на Христов гроб. Секунде споро пролазе, и узвик: Догодио се најсветији тренутак силаска Благодатног огња! - по први пут без присуства верника, због пандемије. Сузе нам у очима, појавио се, слава Богу! У 12,50 према нашем времену. Васкрсу смо се заједно радовали, тако раштркани, по Србији и иностранству. Стизале поруке захвалнице.„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчих во гробјех живот даровав!“. Васкршњу Литургију пратимо преко медија. Телевизија је преносила служење патријарха Кирила московског у храму Васкрсења у Москви (временска разлика од 2 сата). Наша телевизија преносила је Литругију из храма Светог Саве у Београду, коју је служио наш патријарх Иринеј, па Кијево-печерска лавра... На сам дан Васкрса на нашем собрању емитују се поруке: неко речима, неко стиховима, па псалмима или појањем, успешнијим или мање успешно изведеним, али од срца, сви захвални, поздрављали су оца Ивана и његову породицу, своје рођаке и пријатеље, саучеснике ових „скупова“, госте... Из разних градова Србије, Хрватске, Републике српске, из Америке, Швајцарске, Немачке, деца су певала, више њих ни не зна добро да говори – „Људи ликујте, народи чујте/Христос воскресе, радост донесе!“ Пуно љубави је упућено ближњима. И 3. маја чујемо из наших „е-апарата“: „Ето, са овом вечери завршили смо ово наше чудесно саборовање. Надам се да смо се сви бар мало утешили, у вери утврдили, нешто ново научили..., захваљујем се свима вама који сте, у хиљадама, уживо учествовали у овим нашим молитвеним диванима! Хвала вам на свему! Причинили сте ми велику радост, неописиву. Кажу, највећа радост јесте да друге чиниш радосним...“ Благодаримо на новим технологијама, благодарино оцу Ивану ...јер Црква дође у наше домове, када је такво време да ми не можемо у Цркву: „Нека буде, Господе милост Твоја на нама, као што се уздасмо у тебе!“ (Пс.33) Љубица Петковић Извор: Православна вера и живот View full Странице
  6. За вријеме најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији, 1999. године, мученичком смрћу страдала су, од руке шиптарских терориста, два монаха – отац Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена и отац Стефан из манастира Будисавци код Клине. Звучни запис емисије Светоархангелски монах Харитон (Лукић) је киднапован 15. јуна 1999. године у Призрену. Његово обезглављено тело нађено је годину дана касније од стране Комисије за ексхумацију, у селу Тусус код Призрена. Утврђено је да је глава одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Одјећа је у предјелу срца била избодена ножем. Свој монашки пут отац Харитон (рођен 1960) започео је у манастиру Црна Река 1995. године, а 1998. је у манастиру Светих Архангела код Призрена замонашен, што је било прво монашење у овој светињи после 550 година. Игуман Светиње Светих архангела у Призрену у клисури призренске Бистрице, Архимандрит Михаило говорећи за наш Радио о ратним годинама страдања нашег народа, Светиња и монаштва, сјетио се блаженог спомена оца Харитона, додајући и да је, иако година највећег страдања, 1999. година била година највеће љубави и благодати између нашег народа. Отац Данило игуман манастира Бањска, рођени Призренац, говорећи за емисију “Косметска кандила“ сјетио се свог дјетињства у Призрену, живота прије и после ратних страдања у овом граду, говорио је и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона. Отац Данило је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. “Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Отац Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе. “Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона“- сјећа се свог сабрата отац Стефан. Извор: Радио Светигора
  7. Помно пратимо читаву ситуацију око хапшења Епископа Јоаникија и свештенства са надом да ће се обновити литије за одбрану светиња у Црној Гори. Надамо се да ће се што прије отворити границе како би и ми могли да дођемо да подржимо Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, наше свештенике, нашу браћу и сестре у Црној Гори онако како су и они нас подржавали у тешким временима која преживљавамо од 1998. године до дана данашњег. Звучни запис емисије Као што сте ви нама увијек били подршка, тако и ми желимо да подржимо вас. Иако вас тренутно не можемо подржати физички, знајте да смо молитвом и духом уз вас. Наш Епископ Теодосије је одредио да по свим манастирима служимо акатисте и каноне Пресветог Богородици за повлачење тог скандалозног закона о слободи вјероисповијести који власт покушава наметнути у Црној Гори. И ми са Косова и Метохије желимо да поручимо да не дамо светиње и да ће оне заувијек припадати нашој Цркви. Ми смо мислима и молитвом уз вас, своју браћу у Црној Гори. Ви сте у нашим срцима и душама а чим се границе отворе, доћи ћемо да и физички подржимо литије за одбрану светиња у Црној Гори“- казао је свештеник Јован Радић професор Призренске Богословије који је био гост наше емисије “Косметска кандила“. Са оцем Јованом смо разговарали о животу Цркве Христове у страдалном Призрену, раду Призренске Богословије. Отац Јован се сјећа и времена непосредно прије свог рукоположења када је био вјероучитељ у Грачаници. Сјетио се и свог учешћа у раду чувеног ансамбла “Косовски божури“, свог школовања у Грчкој и утиску који су на њега оставили поједини старци светогорци. “Са “Божурима“ сам путовао у Русију и многе друге земље, а један од најдражих концерата био ми је концерт у Кремљу гдје смо наступали пред 7000 људи и цијелим цржавним врхом Русије. Одјекивала су Кремљем грачаничка звона уз звуке НАТО бомби, како би пренијели нашу реалност и истину. Били смо тада, још као дјеца, амбасадори Косова и Метохије“-каже Јован Радић. Отац Јован Радић је завршио ПБФ у Београду, а Црквену гимназију у Солуну и Килкису у Грчкој. Док је студирао у БГ био је и члан српског византијског хора “Мојсије Петровић” и члан фудбалског клуба при ПБФ-у, који је неколико година за редом освајао ,,ТЕО“ куп у Немачкој. Као ученик Црквене Гимназије у Килкису, отац Јован је посетио Свету Гору и са школским другарима био примљен у келији старца Јосифа Ватопедског. “То је био један од најблагодатнијих сусрета у његовом животу“-каже Јован. Свештеник Јован Радић са нама је подијелио и своја сјећања на тешко ратно дјетињство које је провео у свом родном Ораховцу. Извор: Радио Светигора
  8. Прича о Гаврилу Кујунџићу, наставнику музике, аутору и композитору култних песама, својеврсних химни Ораховцу, Великој Хочи, Призрену, Косовским Божурима, Метохији Гаврило Кујунџић је рођен 22.маја 1954. године у Ораховцу, а прича о његовом уласку у свет музике почиње од времена када је уписао Нижу музичку школу “Вук Караџић“, Одсек за хармонику, код професора Александра Грковића у Ораховцу. Звучни запис емисије Љубав према хармоници га је повела тада и није га напуштала до данашњег дана. После основне уписао је Средњу музичку школу у Призрену, где је први пут у припреми за матуру почео сам да пише и компонује. Од основе преузете из старе призренске пјесме “Разгранала грана јоргована” настала је Гаврина прва песма “Призренска ноћ” посвећена Призрену, граду цара Душана, Бистрици, Шадрвану, младалачким жељама у гимназијским данима проведеним у њему. Прерађену верзију те песме је касније снимио Ранко Шемић у студију РТВ Београд, а после обнове Богословије у Призрену 2011. године о. Иларион је песму препевао у химну Призренске богословије. У то време настанка Призренске ноћи, Гаврило се прикључио оркестру Браће Карић из Пећи. Свирали су у хотелу Метохија, и ниједан празник на Космету није могао да прође без њих. Са Карићима је свирао од 1974. до 1979. год. када је отишао у војску у Сарајево. Укључио се у војнички оркестар и написао и компоновао песму ,,Југославија на Балкану,,. У сећању му је остало гостовање у једној ТВ-емисији у оквиру припрема за олимпијске игре у Сарајеву, када је најмање 30 позива гледалаца било са молбом да се поново изведе његова песма. После војске, због немогућности да у родном месту нађе посао запослио се у Рожају у СИЗ- у за културу. Тамо је радио са децом у хору и фолклору две године. Али, Ораховац га је вукао назад па се вратио и основао свој оркестар који је свирао на весељима у Ораховцу, Призрену, Ђаковици. У то време лепог живота настала је његова песма ,,Ораховцу башто рајска,, у којој је осликан Ораховац од сунца које је над њим сијало, преко зрења најлепшег грожђа, вина које је текло као река и камена уклесаног у калдрму, до становника и њиховог гостопримства. Песма је снимљена у РТВ Приштини у извођењу Живорада Младеновића, али су снимци 1998.год. уништени. У том лепом периоду живота се Гаврило оженио и добио двоје деце. Писао је песме за своје друштво, а уз звуке његове хармонике најлепше их је певао, сада покојни, његов друг Младен Стојановић. Ти лепи дани су нестали нападом терористичке тзв. УЋК на Ораховац 1998. године. У Гаврилову душу као и у душама свих Срба овога краја, урезао се сваки тренутак са те границе између живота и смрти. Од тренутка када је први метак са брда испаљен на уплашени српски народ, па преко дана када су му сестрића Александра убили снајпером, гаврило је почео да пише и компонује своје нове родољубиве песме. 1999. године Гаврило почиње да ради као наставник у школама Светозар Марковић у Великој Хочи и Вук Караџић у Ораховцу и са двадесеторо школске деце наступа на Светосавској академији у Никшићу. Од митрополита Амфилохија његов хор добија име ,, Косовски божури“. Убрзо потом са драмском уметницом Иваном Жигон оснива ансамбл деце са Косова и Метохије, које ће на наступима широм света проносити истину о Косову и Метохији кроз култне Гаврине песме: Дечји пркос, Ој Косово душо Србинова, Ораховцу башто рајска, Метохијо моја, Ђенерале, Велика Хоча, Косовски божури, Русија моја љубимаја и многе друге… наступали су пред бројном публиком и многим значајним личностима из Цркве (Патријарх српски Павле, Патријарх московски и све Русије Алексеј) и држава Путин, Медведев,…)…Више од 150 хуманитарних концерата одржаће широм Србије и света у сарадњи са Фондацијом Делије и помоћи да се обновљају светиње на Косову и Метохији… О делу његовог живота и догађајима који су условили настанак само неких песама са Гаврилом Кујунџићем разговарамо у емисији Косметска кандила. Извор: Радио Светигора
  9. “Давно је било када сам први пут био на Газиместану. Има и педесет година… био сам матурант. То је био најснажнији доживљај у мом животу. А било је и косовских божура…брао сам их својом руком“-сјећао се о Видовдану љета Господњег 2018. свог првог сусрета са мјестом на коме се српски народ опредијелио за Царство небеско, дијелећи своја сјећања са слушаоцима Радија ,,Светигора“, наш блаженог спомена отац Момчило Кривокапић. Звучни запис беседе “Кажу да су Срби на Газиместану доживјели пораз и да ми као народ славимо поразе. Ако је пораз пут ка Царству небеском- ја сам за то да живим у том поразу“- громогласно је свједочио своје опредјељење за Царство небеско наш драги отац Момчило. ,,Надање је наше закопано на Косово у једну гробницу-ријечи су Владике Петра другог ловћенског тајновидца. То је надање која ће васкрснути. Вјерујем у то исто као што је вјерујем да ће се у Аја Софији поново појати Света литургија. Вјерујем, иако то сада изгледа потпуно нереално. То што се ми надамо да ће Косово и Метохија поново бити наше, гледано људским рациом је потпуно нелогично. Ни о славном Васкрсењу Христовом многи нису морали да вјерују да су жене мироносице стварно видјеле Васкрслог Господа. Али Христос је заиста Васкрсао. Тако ће васкрснути и Косово и Метохија које је срце српског народа и срце Црне Горе и Србије. И зато на Косову се или гине или иде у живот вјечни“- снажно је свједочио Лазарево опредјељење отац Момо. Отац нас је учио да, иако живимо у апсурдима, Косвски завјет увијек треба да буде наш орјентир да и ми сами не упаднемо у апсурде. “Ми смо косовског предјељења. Свака сила до времена а Божија свевремена. Могу други народи доћи на Косово али ће са њега срамотни отићи. А ми ћемо бити срамотни ако Косово издамо. Нека нас буде и тројица тамо- али тамо су наше Светиње. Свети Краљ Стефан Дечански и Свети Јоаникије Девички нас чувају. Ту је Грачаница, и црква Богородице Љевишке…Боже која је то љепота!!! Па да ништа друго нема, не само српски народ него цијела Европа, да пред свијетом да прикаже Дечане, Грачаницу, Љевишку имали би сучим изаћ пред Милоша, што наш народ каже. Наш идентитет је оцртан и постоји на Косову и Метохији. Нас нема без Косова. Косово је наш идентитет. У срцу сваког од нас дубоко је урезан Косовски завјет. Он је душа душе Србинове“-говорио је отац Момчило. Шта је косовски завјет, мит или стварност? Колико је Косовски завјет наша реалност? О косовском завјету као праслици Новог завјета. О Тајној вечери Господа нашега и оној Лазаревој вечери. О васкрсењу нашег народа на Косову пољу, односно оном опредјељењу за Царство небеско и одговору Срба на оне ријечи Светог цара Лазара: Ко је Србин и српскога рода…-разговарали смо са Протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем, јуна 2018. године поводом Видовдана завјетног празника српскога рода. Дирљивом поруком, коју нам је за емисију ,,Косметска кандила“, прочитала Милица Бараћ-Славковић, једна од ,,Божура“ родом из Приштине ,,Косовски божури“ су се опростили од вољеног оца Мома- стожера которско-косметског. Сјећамо се и дијела величанствене атмосфере када је према ријечима управо оца Мома, чија нас је очинска љубав све окупљала у Котору тог 18. августа 2018. “Котор направио велику метанију пред косметским жртвама“ Ову емисију посветили смо оцу Момчилу Кривокапићу који нам је сваком својом ријечју и очинском љубављу свједочио вјеру у Косвски завјет и славно Христово Васкрсење. Оче Момо молимо се да сте сада у друштву српских бесмртника, у загрљају Христовом у Царству Оца нашег небеског, коме сте вјерно служили више од педесет година. Вјечан вам спомен. Христос васкрсе! Извор: Радио Светигора
  10. У Цркви Богородице Одигитрије манастира Пећка Патријаршија у богато украшеном трону столује чудотворна икона Богородице Пећке којој вјерни народ на поклоњење долази већ осам вијекова. Звучни запис емисије Красница Пећка, како је народ из милоште зове, једна је од највећих српских светиња коју је наш Свети Сава добио на дар приликом хиротоније у првог српског Архиепископа. Лик Богородице Пећке живописао је апостол и јеванђелист Лука у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. Празник Иконе Пећке Краснице славимо дан по празнику Вазнесења Господњег- Спасовдану. О овој Светињи, шта она значи за наш српски и уопште православни народ, о чудима која памте стари Пећанци на молитве Богородици Пећкој разговарали смо са некадашњом предсједницом Кола српских сестра из Пећи Радмилом Шуговић у чијем стану мироточи копија ове Свете Иконе, освештана на чудотворној икони Пећке краснице. Икона Мајке Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а и Албанци су према икони гајили страхопоштовање. С времена на вријеме икона је ношена по српским крајевима, гдје је посјећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве. Пре седамдесет година била је и у Београду, необично свечано дочекана, о чему је писала сва тадашња штампа. Касније је посетила и Земун. Овој икони је посвећен посебан Акатист, дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припјев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога! У Пећи је у прошлости на празник иконе Богородице Пећке чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали. Извор: Радио Светигора
  11. Да ли срце памти? Препознаје ли предјеле и људе које је вољело и пошто оконча један и започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања постављао себи Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало Срце Србина са Косова и Метохије Јована. Звучни запис емисије Гост емисије “Косметска кандила“ био је аутор потресног романа “Српско срце Јоханово“ предсједник Удружења “Поета“, рођени Косовац Веселин Џелетовић, који иако више не живи тамо увијек бди над Косовом и Метохијом. Рођен у Сувом долу код Липљана Џелетовић каже да успомене и завичај нико никада не може да ишчупа из његове душе и да се увијек радо враћа на Косово и Метохију. Потресну причу “Српско срце Јоханово“ преточио је најприје у поему а затим и роман. “Овај роман је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна“- каже Веселин Џелетовић. Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина. “У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Шиптари покушали да све то уведу у легалне токове). Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана“-прича Џелетовић Планира се и екранизација романа “Српско срце Јоханово”, како би цио свијет видио какав је погром извршен над Србима, као и какво је било уништавање наших светиња, да би свијет био упознат са нашим страдањем. Џелетовић каже да је задивљен улогом високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и свештенства Српске правосолавне Цркве за вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији. “Поносан сам што припадам народу чији су Митрополит Амфилохије и наши свештеници духовни вође. Сјећам се када су једном селу сахрањивали тројицу људе које су шиптари убили, били су ту италијански војници, новинари и репортери. За вријеме опијела зачули су се пуцњи са свих страна. Италијански војници и репортери су одмах полијегели на земљу. Митрополит Амфилохије и отац Радомир Никчевић су и даље стајали и служили опијело као да њима ти меци ништа не могу и као да их уопште не дотичу. Пред таквим сценама осјетите велики понос“-каже Џелетовић говорећи о немјерљивом значају Митрополита Амфилохија у борби за Светиње и народ на Косову и Метохији додајући да у тој борби морамо бити заједно и у Црној Гори и на Косову и Метохији. Џелетовић пише нови роман о Милошу Ћирковићу који је сам остао да брани Бело поље код Пећи. Роман ће посветити великодостојницима, монаштву и свештенству наше Свете Цркве. У емисији доносимо и поему,”Српско срце Јоханово“ коју, уз звуке гитаре, изводи Протојереј-ставрофор Војислав Билбија. Извор: Радио Светигора
  12. Мати Харитина Пећка: “Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави“. Звучни запис емисије Након чертдесет година сестринство манастира Пећка Патријаршија, на челу са својом игуманијом мати Харитином, изнијело је Икону Мајке Божије Краснице Пећке у литији око зидина ове Светиње како би умолили Мајку Божију да нас спаси од пошасти која је снашла наш народ и цио свијет-вируса корона. Мати Харитина каже за Радио ,,Светигору“ да је на ту идеју дошла с обзиром на ситуацију која нас окружује са свих страна, како на Косову и Метохији тако и у Црној Гори, а посебно на вирус корона који се муњевито шири. “Мајка Божија је 1911. године спасила свој народ од колере, када је њена Света икона Пећке Краснице ношена кроз град Пећ, када су читани акатисти по кућама и служена свеноћна бденија. Небројен је број чуда Мајке Божије кроз вијекове. И у овом времену само нас Мајка Божија и свети угодници Божији могу спасит, молећи се за нас Господу да нам Бог опрости гријехе. По нашем гријеху Бог допушта страдања, како би се ми покајали и вратили истинском животу“-каже мати Харитина. Пећка Игуманија каже да су сестре, које се од почетка налазе у изолацији у складу са мјерама које су прописане, изнијеле Икону Мајке Божије у литији око зидина манастира. ,,Помолили смо се Мајци Божијој за српски народ и цио народ у свијету. Да Мајка Божија умилостиви Господа да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави“. Осврћући се на забрану присуства богослужењима изазвану пандемијом која влада, мати подсјећа да се дешавало да су храмови били празни за вријеме богослужења и док пандемије није било. ,,Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протесује јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како Црква не би била та која би сада изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве, у срцу и души, у свом дому. Стрпимо се око доласка на литургије. Није лако ни нашим свештеницима, нити нама у манастирима, свима нам ово тешко пада да испоштујемо оно што се од нас тражи да ми не би били узрок нечије болести и искушења. Помолимо се посебно за наше љекаре који трпе велику жртву у ово вријеме. Свакодневно ми у манастиру примамо позиве да се помолимо за бројне љекаре који су обољели од ове пошасти. Црква је увијек наш дом, а сада нас нико не може спријечити да се сада молимо у својим домовима. Бог ће зауставити и ово зло и дати боља времена, када ћемо се опет молити заједно у својим храмовима прослављајући нашег Господа и благодарећи Му за његова добра која чини за све нас“-каже мати Игуманија Харитина Пећка. На четврту недјељу Великог Часног поста, када се наша света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној српској сравропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија. Након Литургије кренула је литија са светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Пећаршије. Ову велику Светињу рода српског православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка и сестре монахиње ове свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божије Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјернима. Извор: Радио Светигора
  13. ,,Двадесет година траје наш живот у изолацији, од када је српски народ на Косову и Метохији остао без основних структура наше државе: Војске, полиције, судства и свега онога што може да нормализује живот на једном простору“-каже новинар Оливера Радић професор из Ораховца говорећи у двострукој изолацији у којој се сада налазе због вируса covid-19 који је погодио цио свијет, а однио и један живот са Косова и Метохије. Звучни запис емисије Оливера наглашава да је све вријеме изолације, од 1998. године наовамо једино Црква увијек остала уз народ свој. ,,Црква је била та која је српски народ одржала на овим просторима“-каже Оливера. Упоређујући нову изолацију, насталу падемијом корона вируса, она каже да је разлика у томе што смо свих ових година до сада знали ко нам је непријатељ и од кога да се чувамо. ,,Ово сада је нешто опасније. Створена је атмосфера да се народ боји од сусрета са својим ближњим. За нас је ова изолација страшнија него што је то у другим мјестима у Србији или Црној Гори јер је здравство код нас ослабљено, самим тим што ми немамо ни слободу. Конкретно у Ораховцу имамо једну малу амбуланту, у којој ради једна љекарка опште праксе, док је до најближе болнице у Лапљем селу сат и по времена вожње а до Клиничког центра у Косовској Митровици два сата, док чак ни поменуте болнице нису адекватно опремљене како би се избориле са овим вирусом. Тај страх затвара људе у куће. Немамо гдје да купимо маске, рукавице и дезинфекциона средства. Предали смо се у Божије руке а колико страдање ће Господ да нам допусти то само Он зна, нико од нас не зна“-каже Оливера Радић. Оливера са пуно наде вјерује да ће побиједити вјера у нашем народу, да ћемо вјером и сједињењем са Господом, преко Светог причешћа, успјети да побиједимо и ово искушење као и многа до сада. “Много нам је било лакше да се боримо са изолацијом раније када нисмо имали интернет и медије који умногоме више уносе пометњу разним порукама и статусима на друштвеним мрежама. Окренимо се заједно са својом породицом Господу и свом породичном Свецу и заједно, у смирењу и стрпљењу, чекајмо да и ова пошаст прође“-каже Оливера Радић. Од Оливере смо сазнали доста тога и о лијепој традицји шарања васкршњих јаја у ораховачком крају, које је почело на Средпосну сриједу Часног поста. Она напомиње да ће нас и страшник, јаје које се прво офарба том приликом, које наш дом иначе штити од свих зала, заштити и од ове нове пошасти. Извор: Радио Светигора
  14. Пастир вјере и светиње протојереј-ставрофор Мирослав Попадић, којег је 1975. године рукоположио Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Павле, потоњи блаженопочивши Патријарх српски, подијелио је са нама своја сјећања на лијепе и тешке тренутке своје свештеничке службе. Звучни запис емисије Рођен у Ђаковици, отац Мирослав 1983. године прелази у приштинску парохију гдје је остао до мартовског 2004. године када је чудом Божјим извукао живу главу из спаљене цркве Светог Николе. Отац Мирослав сјећа се догађаја из 1999. година када је бомбардовано гробље и када су на све тране летјеле кости наших предака. -Након рата отац Мирослав остаје у Приштини, гдје је живио под свакодневним притисцима Албанаца, јер није хтио да напустите цркву и стотинак преосталих Срба. Прича нам и о судбинама људи затворених по становима и њиховим судбинама, о пјесникињи Даринки Јверић и професорки Митри Рељић, о старцима које је обилазио у Дома стараца у Приштини. 17. марта 2004. године спаљена је црква у Приштини. Отац Мирослав је паљење дочекао у подруму одакле га је спасио КФОР. Камење, којим су га Албанци каменовали, књижевник и новинар Живојин Ракочевић гурао је малтер и греде када је црква обнављана, да се не заборави страдање оца Мирослава. У цркви су изгорела и руска јеванђеља и надалеко чувени иконостас дебарски рад. Отац Мирослав каже да након мартовског погрома у Приштини није више исти човјек и додаје да су му дјеца којој је касније био вјероучитељ у Лешку дала снаге да настави даље. Извор: Радио Светигора
  15. И овај март мјесец сјећа нас на годишњице страдања нашег народа на Косову и Метохији. 17. марта навршило се 16 година од највећег етничког насиља над Србима и неалбанским становиништвом, од стране екстремних Албанаца на Косову и Метохији, које је услиједило после уласка међународних војних и цивилних снага али и годишњица почетка НАТО агресије на нашу земљу 24. марта 1999. године. Звучни запис емисије Покушавајући да и ми, на неки начин, овом емисијом учествујемо у чувању памћења о страдању нашег народа и наших Светиња на нашој Светој, завјетној земљи Косову и Метохији, трудимо се да у овој емисији забиљежимо жива свједочења људи, учесника ових догађаја, од којих је један од највећих свједока новинар и књижевник Живојин Ракочевић директор Дома културе Грачаница, кога ратна страдања нашег народа затичу на Косову свих ратних година. “Никада се на територији Косова и Метохије није догодио овакав погром, нити су Срби доживјели овако страшан ударац. Убили су нам град и пресјекли везе, како та градска атмосфера и дух више није припадала нама“-каже Ракочевић. ,,Иако рањено, наше српско срце на Косову и Метохији куца и обнавља се”- каже Живојин Ракочевић. Он је говорио и о почетку НАТО агресије на нашу земљу 24. марта 1999. године. ,,Не смијемо заборавити улогу Митрополита Амфилохија и наших свештеника у то вријеме, који су остали изловани након 1999. године са својим парохијанима. Не заборавимо дјело оца Мирослава Попадића из Приштине, оца Миљка Корићанина из Пећи који је, заједно са Митрополитом Амфилохијем, скупљао остатке растргнутих несрећника по Метохији, како би спасио сваку душу, као и иконе из срушених цркава. Ту су и двојица свештеника који су остали у Призрену Илија Шмигић и Александар Нашпалић, који су све те рањене душе подизали и храбрили. Они су свете душе нашега доба“-свједочи Живојин Ракочевић. Ракочевић свједочи да је Призрен ипак најстрашнија слика. ,,Ту сам схватио да је неко убио град. Призрен је једина градска средина у Срба у којој је преживјело Хришћанство. Хришћанство код нас није очувано у градовима, већ по селима, црквама и мастирима, док је Призрен био град који је аутентично чувао Хришћанство. Данас се тек види да је та тадашња хистерија албанских терориста била, у ствари, једна врста самоубиства“-каже Ракочевић. Коментаришући литије за одбрану светиња у Црној Гори, додаје да му је скоро један човјек на Косову рекао:„ Ослободи се Црна Гора а кад ћемо ми?” “Признање косовске независности од стране црногорског режима много је погодило Србе на Косову и Метохији јер нас је тада издао најрођенији. То је био ударац једнак 1999. години и 17. марту 2004. који је велом срамоте, покрио по глави све нас,.Зато нас је све овако и обасјао овај покрет наде у Црној Гори. Радост и свјетлост литија која је обасјала Црну Гору, стоструко је обасјала Србе на Косову на Метохији који знају шта је то када вам отму Светиње, када вам отму све. На литијама сам срео свога оца, своје ближње, своје најближе који су се ослободили и који више немају страха. Никада нисам имао сумњу да ће се Црна Гора ослободити. Када се гласало у Црној Гори, увијек сам говорио да треба да чекамо и видимо како је гласао Свети Василије Острошки и на чију ће страну руку подићи Свети Петар Цетињски. И да ли су мртве ријечи највећег пјесника који је утамничен на Ловћену. Јер ако су оне мртве мртви смо и ми. Ових дана и мјесеци се видјело да је ово сада наша снажна, неуништива, обновљена, радосна, демократска, слободна Црна Гора у којој увијек има мјеста за друге по слободи а не по сили. До сада смо имали Црну Гору по сили. Ово сада је Црна Гора по слободи“-каже овај поносни Морачанин, Србин из Грачанице, који је у вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији увијек био на првим линијама гдје су Срби страдали, а чије су фотографије са лица мјеста и текстови обишли свијет. Ракочевић, који је директор Дома културе у Грачаници, каже да група младих људи окупљена око ове установе покушава да овдје опет створи град. Извор: Радио Светигора
  16. О манастиру Дубоки поток са игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Ромилом за емисију “Косметска кандила“ разговарала је сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца. Звучни запис емисије Манастир Дубоки поток се налази на сјеверној страни Ибра, три километра сјеверно од Зубиног потока, између села Доброшевине и Читлука, на самом изворишту потока по којем је и сам добио назив. Са манастирском црквом, посвећеној Ваведењу пресвете Богородице, комплекс манастира чини и манастирски конак из 19.века, и, од недавно саграђена, велика манастирска трпезарија. О Богородичиној цркви се зна да је подигнута у 14. веку, али да је рушена и обнављана више пута: у 16.веку и у првој половини 18. века. У порти манастира је била отворена и прва колашинска световна школа, што потврђује улогу манастира у развијању писмености, културе и националне свести код овдашњег становништва. У једном периоду је манастир био напуштен. Монашко братство са игуманом, архимандритом Ромилом (Јелићем) је у манастир дошло на Светог Василија Острошког 2000. године. Од њиховог доласка се у манастиру много тога урадило, ал верницима који долазе у манастир посебну пажњу привлачи иконопис урађен 2012.године. Цркву је осликао Милош Јанићијевић Рашки, а помагали су му иконописац Горан Вукићевић као и студенти академије Никола Ђурић и Миљан Ђиновић. Манастир Дубоки Поток поседује драгоцену збирку старих српских рукописних и штампаних књига: Триод посни на пергаменту из 14.века; Зборник на папиру из 15.века или почетка 16. века;Четворојеванђеље из друге четвртине 16.века; Зборник (Панегирик) проповиједи на празнике од септембра до новембра из треће четвртине 16.века. Од новијих књига ту се чува и сребром оковано Јеванђеље из прве половине 19.века и икона Св. Јована Претече. Извор: Радио Светигора
  17. У овој епизоди емисије “Косметска кандила“ доносимо други дио разговора са свједоком памћења тешких времена за наш народ на Косову и Метохији, Иваном-Иљом Петровић. Звучни запис емисије “Све што се догађало у то вријеме пролазило је кроз манастирске порте. Српска православна Црква била је стуб око којег се окупљао народ. Црква је најзаслужнија институција за то што је и ово мало људи остало да живи на Косову и Метохији, и о томе није довољно речено. Цркве су биле мјеста и сусрета и преговора, и радости и туге. Нико не може да умањи улогу Цркве, коју је имала у то вријеме и има и данас, као једну национално значајну ствар“-прича Ивана. Она се сјећа како су у то вријеме на сваком кораку лежали остаци некада велелепних здања као једна страшна опомена. “Наша драма није се завршила потписивањем Кумановског споразума, она је тек тада, на неки начин, почела. Тек тада почињу да се дешавају страшне ствари, као што су убиство жетелаца у Старом грацком, линчовање професора Грађевинског факултета Драгослава Башића у центру Приштине, напади, отмице…“ Ивана, која је у то вријеме, радила новинарски посао у Мултинационалној бригади ,,Центар“ КФОР-а каже да све док се сваком убијеном не буде знало гробно мјесто и на који начин је страдао, док њихове душе не нађу мир, мјеста причи о суживоту нема, све је то само политичка прича. “Мртви имају право на опијело и да их њихови ближњи знају да ли да их помињу као живе или као упокојене. Јер по свједочењу оних који су изгубили своје ближње, најтужнији су када дођу задушнице јер не знају да ли да пале свијећу за живе или мртве. То је оно што је наболније. Жртве су оне које треба ставити на прво мјесто, јер до сада је акценат био на злочинцима“-каже Ивана Петровић. Ивана је говорила и о својој најбољој пројатељици покојној Марији Гаврић чији подвиг се јако ријетко среће а која је, такође, тих година дала велики допринос на Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора
  18. Ивана-Иља Петровић: “Ми треба да ставимо жртве на прво мјесто а не злочинце. Бојим се да нећемо сазнати тајну коју су сакрили многи извјештаји. Бодљикаве жице око манастира и мјеста у којима су се Срби усудили да остану давале су утисак једног концентрационог логора. Човјек из Грачанице није знао шта се дешава у Лапљем селу од кога га дијели неколико километара. На сваком кораку лежали су остаци велелепних црквених здања као страшне опомене и велика туга“- Ивана Петровић. Звучни запис емисије Новинар Ивана-Иља Петровић говорила је за емисију ,,Косметска канидила“ о својим сјећањима на Косово и Метохију прије рата, у вријеме док је у Приштини студирала књижевност, за вријеме рата, када је радила у Уједињеним нацијама али и послератним дешавањима, приватним затворима, трговини органима и много чему другом. Ивана љубав према Косову и Метохији носи из раног дјетињства јер је њен дједа по мајци био Косовац, зато сматра повратком коријенима своју жељу да упише студије књижевности у Приштини. У вријеме ратних страдања на позив свог крштеног кума новинара Живојина Ракочевића, заједно са њим покреће новине ,,Глас југа“. Прича нам како је за длаку избјегла да се нађе међу путницима у аутобусу који је разнијет у Ливадицама 16. фебруара 2001. године. ,,Тај период од 1996.-1999. године је био једна ужасна психолошка припрема за оно што ће се догодити 1999. године“-каже Ивана. Други дио разговора са Иваном Петровић вашој пажњи препуручујемо у нашој нареној емисији ,,Кометска кандила“ у суботу 7. марта 2020. године. Извор: Радио Светигора
  19. Сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца снимила је за емисију ,,Косметска кандила“ разговор са предсједницом Невладине организације „Мајка девет Југовића“ протиницом Светланом Стевић. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  20. Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић. Звучни запис беседе Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“. Извор: Радио Светигора
  21. Са благословом његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија и Косовској Митровици је 29. јануара одржан скуп љубави и братске подршке бранитељима Светиња у Црној Гори. Звучни запис емисије Претходно је служена вечерња служба у цркви Светог Ђорђа у Звечану, одакле је ријека људи у литији кренула ка храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Епископ рашко -призренски господин Теодосије благословио је овај скуп за светиње у Црној Гори и за сав верни народ и закључио: “Како је Свети Сава помирио завађену браћу, тако ће се сви ујединити и заједно за крст часни, светиње и слободу ићи под Христовим барјаком. ” Молебан је завршен пјесмом ”Сини јарко сунце са Косова” која представља и поруку верном народу у Црној Гори да смо уз њих и да нису сами. У ,,Косметским кандилима“ доносимо и тонски запис са Светосавске академије која је у навечерје Савиндана 26. јануара одржана у Косовској Митровици. Академију је благословио владика рашко-призренски Г. Теодосије који је казао да су преци, владари и архиепископи ишли путевима Светог Саве, а док су ишли његовим путем Срби су били благословен народ. Светосавску беседу казивао је књижевник и новинар Живојин Ракочевић. У својој беседи говорио је о животу Растка Немањића, “недовршеној довршености” и о чуду Светога Саве. Живојин Ракочевић се запитао шта нам је замаглило природност и поверење, у вечност и реалност. У другом делу програма, публици су се представили пјесникиња Милица Бакрач из Никшића, песник Милан Михајловић, професорка музичког васпитања Јелена Спирић и рецитатори. У програму Светосавске академије учествовали су полазници предшколске установе “Даница Јарамаз”, ученици основних и средњих школа из Kосовске Митровице који су говорили најлепше стихове и приче о Светом Сави, полазници музичке школе “Миодраг Васиљевић” и црквени хор “Бранислав Нушић” под диригентском палицом Петра Ракића. Извор: Радио Светигора
  22. Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада. Звучни запис емисије Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем. „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић. Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје: „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Извор: Радио Светигора
  23. Уочи Богојављења, данас на Крстовдан чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“ су, у заједничкој хуманитарној акцији са члановима групе ,,Београдски синдикат“, уручили помоћ за седам српских породица на Косову и Метохији. Звучни запис емисије Претходно су, поводом Крстовдана молитвено учествовали у Светој литургији у манастиру Драганац на Косову и Метохији, којом је началствовао игуман ове свете обитељи архимандрит Иларион (Лупуловић) уз саслужење ђакона Павла Божовића и молитвено учешће великог броја вјерника. Након освећења воде, на крају свете службе Божије, присутнима се словом пастирске бесједе обратио архимандрит Иларион. Подсјетио је да је Богојављење један од највећих, као и један од првих установљених хришћанских празника. Такође је рекао да је свако очишћење сликовито, а и дословно повезано са водом, а самим тим са крштењем. Чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“, након Свете службе, за трпезом, уручили су игуману Илариону престоно Јеванђеље, а отац Иларион је њих даривао иконом Светог Георгија у дуборезу. Члановима групе Београдски синдикат, поклонио је дуборез са ликом Пресвете Богородице. Уочи православне Нове године чланови организације Пиперски омладински збор Светог Стефана Пиперског боравили су у српским селима у околини Пећи, а обишли су и Велику Хочу и Ораховац поделивши поклон пакетиће дјеци тог краја. Један од оснивача Пиперског омладинског збора Светог Стефана Пиперског Миливоје Брковић каже за Косово Онлајн да су чланови те организације на Косову лијепим поводом обишли српске средине и да у празничним данима нису заборавили на „страдалну браћу на Косову и Метохији“. Прије Велике Хоче и Ораховца чланови Пиперског омладинског збора су најприје обишли Осојане и Гораждевац и присуствовали јутарњој служби у Високим Дечанима. Обишли су и Централно Косово гдје су малишанима у неколико вртића подијелили поклон пакетиће. Владимир Милуновић каже да ће чланови Пиперског омладинског збора наставити да помажу своју браћу на Косову и Метохији. Прије само двадесетак дана чланови „Михољкског збор“ из Боке которске боравили су на централном Косову где су уручили донације у бијелој тенхици за четири вртића, а у наредном периоду сакупљају новчана средства како би помогли обнову фасаде на једној српској школи и купили комби за превоз члановима црквеног хора „Симонида“ из Грачанице, подсетио је Брковић, иначе секретар Михољског збора за Подгорицу. Чланови хуманитарне организације „Михољски збор“ поделили су више од 200 пакетића деци у вртићима у Добротину, Гуштерици, Племетини и Угљару. Ови хуманитарци су поклонили и белу технику и намештај за опремање четири вртића на централном Косову. Акција коју су чланови „Михољског збора“ из Боке которске започели пре годину дана, са почетком православне Нове године успешно је приведена крају. После осам шлепера помоћи у храни која је допремљена народним кухињама, акција је настављена уручивањем помоћи овдашњим вртићима. Намештај и бела техника испоручени су пре двадесет дана, а данас је подељено више од две стотине поклон пакетића, каже за Косово Онлајн председник „Михољског збора“, Здравко Нишавић. Председник „Михољског збора“ каже да је ово само почетак помоћи сународницима са Косова и да ће са хуманитарним акцијама наставити с првим данима пролећа. Владимир Арсић, директор Комуналног предузећа у Херцег Новом рођен је и студије завршио на Косову. Колико год му могућности дозвољавају помаже сваку акцију „Михољског збора“ и каже да се увек и радо одазове када треба да се помогне сунородницима на Косову. Арсић, у изјави за Косово Онлајн, није пропустио да прокоментарише закон о верским заједницама који је усвојен у Скупштини Црне Горе. Чланове „Михољског збора“ и Пиперског омладинског збора „Свети Стефан Пиперски“ примио је и председник Општине Грачаница, Срђан Поповић. Сви који обилазе народ и доносе поклоне деци око празника обавезно посећују наше светиње, а многи од њих ноће у манастиру Свeтих Архангела. Тако је било и у недељу, 12. јануара када се на литургији окупило стотинак вјерника. Педесетак њих је дошло организовано из Ниша и околине, а остали су дошли у организацији Фондације Заједно за младе Даница Грујичић, који су ових дана обилазили неке српске средине на Косову и Метохији и даривали децу поклон пакетићима. Благодарећи Оливери Радић чућемо шта је у бесједи којом је окупљене поздравио овог 12. јануара рекао игуман Светих Архамгела Архимандрит Михаило. Извор: Радио Светигора
  24. У сусрет најрадоснијем хришћанском празнику рођења Богомладенца Христа- Божићу са сестром Оливером Радић новинаром и професором из Ораховца у овој епизоди емисије ,,Косметска кандила“ разговарамо о томе како се Бадњи дан и Божић и недјеље које му претходе: Дјетињци, Материце и Оци славе у оарховачком крају. Звучни запис емисије Она је говорила и о свом пријатељу нобеловцу Петеру Хандкеу и упутила своју и подршку вјерног народа Косова и Метохије нашој Митрополији поводом актуелних дешавања изазваних усвајањем дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести и увјерења. Извор: Радио Светигора
  25. О страдању Срба и наших Светиња у Ђаковици, Ораховцу, Метохији говори пјесник Ранко Ђиновић из Ђаковице, аутор документарних филмова „Униврзум бола“ и „Страдање“. Звучни запис емисије „Након Кумановског споразума Ђаковицу је напустило свих 12. 000 Срба. У овом тренутку у цркви Успенија пресвете Богородице у Ђаковици живе двије монахиње и једна искушеница. И то су једини преостали Срби у мојој родној Ђаковици. Ђаковица је забрањени град за Србе“- каже пјесник Ранко Ђиновић. Ђиновић је говорио о свом познанству са великим књижевником, нобеловцем Петером Ханкеом и њиховим заједничким путовањима по Косову и Метохији. Он каже да је Хандкеов путопис „Кукавице од Велике Хоче“ путопис какав досад није написан нигдје у свијету Какав је Ваш утисак после свега што сте видјели у Метохији? – питао сам Петера Хандкеа те 2006. године, возећи га натраг за Београд. Рекао је тада реченицу по којој сам назвао један од својих документарних филмова: „Ово је универзум бола“. „Стајањем на страну Срба Петер Хандке је стао на страну правде. Жалио је Европу која је умрла и изгубила душу, стајући на страну правде а то значи на страну Срба који су неправедно бомбардовани, убијани и клани. Хандке је Нобелову награду заслужио много раније али је се одрекао због истине и правде. Сада ова његова награда има већи значај него икада“-каже пјесник Ранко Ђиновић. У емисији можемо чути и свједочанство дјевојке са Косова које говори Ранкова ћерка Јефимија Ђиновић а исто тако и њену пјесму „Ако ти кажем како ми је“. Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...